Архива за zdrav život

Мали и Велики ВУКАН – бања ЖДРЕЛО

Вукан – дивна Хомољска планина, која у свако доба године може да пружи много, па и када јој снегове развејава хладни северац, звани Горњак, док су трагови минулих времена уснули под белином зиме и када је свему томе супротстављена топлина лековитих вода бање „Ждрело“. Tраса којом се крећемо пружа изванредне видике, пшто ће обезбедити лепе фотографске мотиве, као и само врхови 🙂

Oва траса успона на Велики и Мали Вукан није тешка, већ средње захтевна, што значи да ипак морате имати неку кондицију, јер вас чека успон, а не само пешачење. Од планинарског дома у Ждрелу, преко Малог и Великог Вукана, до Горњачке клисуре коју усеца зелена Млава између Вукана и Јежевца, у било које годишње доба, 650 m висинске разлике коју треба савладати тим путем, не представљају препреку ни за једну старосну категорију, или профил љубитеља природе. Средње захтевна по зими, у кондиционом смислу, то је лепа траса дуга 13 km, коју воле пасионирани шетачи и планинари.

Стигли пред дом Вукановаца! :-) Млава живописна Горњачка клисура

ПОЛАЗАК:  тачно у 7:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем до Пожаревца, а одатле ка Петровцу и Горњачкој клисури, све до села Ждрело и извиђачког дома, одакле почињемо успон.

стаза мами шкљоцања... 

Стаза је обележена и води најпре на врх Велики Вукан (825 m), па дуж превоја и до Малог Вукана (732 m) . Одатле се спуштамо према чесми „Четири луле“, где нас чека наше возило. Одлазимо до бање „Ждрело“ и употпуњавамо доживљај до 19:30 h када полазимо натраг, за Београд, где би требало да стигнемо до 22 h.

+42 нa -3 ! бања Ждрело

ОПРЕМА:  гојзерице и камашне обавезно, штапови за пешачење, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита, прилагођена временским приликама; заштита од ветра и евентуалних падавина и пресвлака. Ко жели на базен, носи наравно купаћи, пешкир и остало што је за то потребно.

НАПОМЕНА:  ко хоће, у Ждрелу може и да руча, а групна улазница за базен је 400,оо дин.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Са Вукана

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Вршачке планине – манастирски пут

Над Банатском равницом, у дужини од 19 km издижу се Вршачке планине са Гудуричким врхом ( 641 m) који је и њена највиша кота. Овај предео је и чувено виногорје, али оно по чему је такође познат је и Свети свештеномученик Теодор, епископ Вршачки и  заштитник града који је у време Турака мучен и страдао за своју веру и народ.  На брегу изнад града је црква посвећена њему. У непосредној околини су и манастири Месић и Мало Средиште и то је оно што овога пута одређује нашу путању.

 

ПОЛАЗАК:  тачно у 8.00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Mолимо вас да дођете 10-aк мин раније како бисмо кренули на време. Путујемо преко Панчева и у Вршцу правимо паузу за кафу и доручак. Након тога се одвозимо до манастира Средиште, одакле започињемо пешачење. Наравно, након што посетимо манастир.

Манастир Месић манастир Мало Средиште

Крећемо широким путем кроз шуму до Гудуричког врха (641 m) надморске висине, од кога нас дели 5 km пута са висинском разликом од 439 m. Са врха се даљих 8 km спуштамо ка манастиру Месић.

Гудурички врх манастир Месић

Описана траса је дуга 13 km и прилагођена је учесницима са скромнијом кондицијом, што је чини приступачном најширем делу уживалаца природе.

Пре поласка за Београд одморићемо се у једном од вршачких ресторана и винских подрума. 

ОПРЕМА:  мали ранац, гојзерице или патике (лаган терен), вода и храна из ранца, одећа прилагођена временским условима и заштита од ветра и евентуалних падавина.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Јовановић

065 99 22 782,  nenad@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

РЕЗЕРВАТИ ЂЕРДАПА: Голубац-Велика Чука-Венац-Соколовица-Брњица

У читавом свом току, дугом 2888 km, најлепшим делом пролази управо кроз Србију, а Ђердапска клисура  је круна све његове лепоте и врх свих његових вредности. Баш у том делу, дугом стотинак километара, Дунав достиже своје екстремне димензије: највећу дубину, највећу ширину, али и најужи део корита! Овом акцијом смо својевремено почели да утемељавамо циклус Ђердапских резервата и настављамо, јер је ова траса један од правих Ђердапских бисера! 

Наше пешачење започињемо успоном на Велику Чуку, са које се види онај најшири део Дунава (4 km), као и Голубачка тврђава.

 Поглед са Велике Чуке... Ка Великој Чуки...

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време).  Путујемо ауто путем према Пожаревцу, а даље ка Градишту и Дунавском магистралом до Голупца. Пешачење почињемо пре тврђаве и колским путем се пењемо од резервата Голубац на врх Велика Чука (слика горе). Ево неких занимљивости у вези овог, по много чему посебног утврђења и стене Баба Кај, која штрчи из Дунава… (некада, пре изградње хидроцентрале, много више таквих стена парало је немирну површ ове реке).

За постанак имена Голубац везане су бројне легенде. Према једној од њих, у Шешир кули која доминира градом, била је заточена византијска принцеза Јелена. Да би ублажила своју тугу и самоћу, гајила је голубове, по чему је касније град добио име. Друга легенда казује да је овде живала девојка по имену Голубана и приче о њеној лепоти стигоше и до турског паше. Доносио јој је свилу и бисере не би ли се удала за њега. Голубана је све дарове одбијала, па је паша наредио да се казни тако што ју је везао за стену која је штрчала из Дунава. Мучили су је и оставили птицама које су унаказиле њено тело. Постоје и приче да је град добио назив по изгледу кула на литицама које делују као голубови на стенама. Има и оних који тврде да су се на литицама настанили дивљи голубови и да отуд потиче име града.

Време изградње тврђаве није познато. Први пут се спомиње у Угарској повељи 1335. године, али је су је много раније изградили Срби. Његова основа, као и очувани остаци бедема и кула јасно указују на његову важну стратешку улогу и као такав имао бурну историју. Утврђење је са једне стране било обезбеђено Дунавом, док са свих осталих – масивом окомитих стена. Прилагођено је та борбу хладним оружјем, а Турци су доградили топовску кулу. Основа тврђаве не неправилног облика, прилагођена конфигурацији терена, са ДЕВЕТ кула висине од по 25 m повезаних градским зидинама. Спратови, степеништа и кровови били су од дрвета, а испред бедема спољног утврђења, налазио се водени ров. Претпоставља се да је град напуштен средином XIX века.

 Голубачки град, ускоро, након реконструкције

У току су радови на реконструкцији тврђаве (пројекта вредног 6,5 милиона евра, аутор Марија Јовин). Магистрални пут је измештен, а грађевина ће бити испуњена културно-туристичким садржајем. У доње делове тврђаве и кулама које се налазе ниже биће  музеј са археолошким експонатима који су ископани на овој локацији. Такође, ту ће бити и амфитеатар, керамичарски и сликарски атељеи, визиторски центар, базен са пречишћеном дунавском водом. Простор за витешке турнире, мале и спортове на води, апартмани, марина, рибљи ресторани, рибарско село и друго. Видиковци би били уређени на вишим кулама. Све то, биће урађено по узору на архитектуру из доба када је твђава настала.

стена Баба кај Утврђење Голубачки град са наше и стена Баба Кај са румунске стране означавају улазак у највећу и најлепшу клисуру у Европи.

Шиљату стену Баба Кај, спомиње Јован Цвијић. Легенда каже да носи име по баби Каји из времена када је била много виша него сада. Неки кажу да њено име у преводу значи Кајин отац. Међутим, дунавски лоцови, сачували су једну трагичну причу…

Беше љубав забрањена између туркиње из харема и локалног младића. Он је украде, те побегну на Дунав. Али, Турци кренуше за њима, ухвате их, момку одсекоше главу, а девојку су оковали за стену уз речи „Бабо кај се“. Са стене су се чули језиви крици, а кажу да гаврани и данас облећу изнад ње, а док ветар дува чује се снажно фијукање. На стени постоје металне букагије, али су вероватно служиле за бродове. Иначе, пре ного је подигнута брана код Кладова, из Дунава је штрчало на десетине сличних шиљатих стена, обликованих током времена огромном ерозионом силом реке пробојнице над карактеристичним литолошким саставом корита.

После Велике Чуке, наставак трасе води поред резервата Бојанине воде до врха Венац, преко салаша и лепих видиковаца Зимовник и Љиљар…. Са трасе скрећемо до имања где се налази најлепша чесма коју сам икада видела. Вода из ње тече, али је кућа напуштена. Ипак, види се да је потомци посећују…

IMG_7036  

Док полако стижемо на Венац, остављајући за собом Велику Чуку, још увек погледом можемо да добацимо на Дунав који је ту најшири у целом свом току. А сам Венац је место – Богом дано за пландовање! Ту дакле правимо лепу паузу, пре него наставимо према Соколовици.

 После пријатног развлачења по Венцу, настављамо ка Соколарици

Одатле настављамо према Соколовици – предивном стеновитом видиковцу изнад кањона реке Брњице. Баш као што фотографије покаузују. Све време се крећемо колским путем, тако да се ово може сматрати комфорном планинарском трасом. На стеновитој Соколовици уживамо у призору који пружа стена изнад чувеног кањона реке Брњице. Углавном, после Венца више нема успона и остатак трасе је спуштање.

  

Са ових предивних, изазовних литица, спуштамо се полако ка селу Брњица…

Поглед са Соколовице на кањон Брњице

Они који су прошли кањон Брњице, претпоставиће да испод оних стена Црног врха почиње други, завршни теснац, тако да ћемо овом акцијом апсолвирати Брњицу и одозго 🙂

Видиковац са ког се тешко полази даље...

Описана траса дуга је 16,5 km са 600 m успона, што представља праву рекреативну варијанту планинарења, обзиром на чињеницу да се крећемо претежно широким колским путем.

Соколовица, изнад Брњице

Пре него пођемо натраг за Београд, уприличићемо предах и освежење у неком од ресторана крај Дунава. Крећемо до 20 h, а у Београд стижемо око 22.00 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина.за пландовање :-)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.600 динара

 

Акцију реализује Годана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

ГРЗА – жубор пролећа

С пролећа кaдa су воде најјаче и водопади пенушају пуном снагом, Грза је међу њима КРАЉИЦА! Стога је уврежен обичај да се управо тад иде на њена врела. Међутим, лане смо у ово време ишли на Грзу да бисмо скренули пажњу да Краљици прети атентат од оних за које је она само флуид довољне снаге да покрене пар турбина. У име нашег гласа НЕ за МХЕ, фотографије програма носе амблем борбе Параћинаца за oдбрану Грзе.

И знате шта? ГРЗА ЈЕ ОДБРАЊЕНА! Сада ћемо је походити без терета бриге и борбе, али пазите ви што претите природи – гледамо вас! ћивела Грза, браво Параћинци!

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

 

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. До планинарског дома „Ђорђе Живковић на Грзи, где напуштамо возило, предстоји нам двочасовна вожња и пауза за кафу код „Старог храста“.

Ово место је једно од култних за поклонике природе. Шетња узводно, до врела Грзе и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

Полазимо од Дома, где нас на крају пешачења чека возило, према врелима Грзе, и видиковцима. По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит. За ово је довољно максимално 2 сата.

На горњој фотографији је графички приказ траса на 3Д топо карти, тако да лакше пратите изложен програм. Пошто се вратимо са видиковаца и врела на почетну тачку, када се окупимо, полазимо заједно према Малом Јаворку (756 m НВ). Ако нисмо прекорачили временски оквир за шетњу до врела и видиковаца,  настављамо према Јаворачком врху (927 m НВ) и спуштамо до Дома поред Козјег рога. Ако смо се превише задржали на врелу и видиковцима, скрећемо лево ка врху Мали Јаворак (756 m НВ) и спуштамо се гребенски, до Језера. Ни једна од тих стаза није тешка, а којом ћемо поћи, зависи само од тога колико будете занесени самим врелима и видиковцима. Молимо вас да имате у виду, да и ако је траса кратка, морате имати средњу кондициону способност, како напор, потребан да се она савлада, не би превазишао ваша очекивања!

 фото: DevianArt

Лане смо зебли од питања, је ли је ово последње пролеће за Грзу какву знамо јер су, инвеститори (група алавих предузетника, за које реке представљају флуид за покретање турбина), планирали прошлог пролећа изградњу мини хидроелектране, снаге 499 kW, што би одприлике било довољно за рад једног кућног котла за грејање! А за то је био планирано да се 2,6 km раскошно лепог и животом богатог тока реке Грзе спакује у металне цеви пречника 90 cm – што би потпуно уништило живот у реци, низводно од замишљене хидроелектране! Параћинци се са тиме енергично нису сложили и борили се под слоганом „Одбранимо Грзу“ са амблемом који видите на фотографијама овог програма. Наша акција била је подршка тој борби, да сачувамо Краљицу од атентата, а трасу смо прошли са КАУП-Ресавица и Грађанским покретом „Одбранимо Грзу“.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Бисери Хомоља: ЗДРАВЧА – извор потајница Стојање – бања ЖДРЕЛО

  Зашто Бисер?

Зато што има истурени, стеновити врх попут трона са ког можете да посматрате шири предео са суседним, благо заталасаним хомољским врховима и зато што се стаза до њега и од њега пружа кроз динамичан крајолик који заиста озари душу. 

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој125 (Коњарник, код хотела „Србијa“), тачно у 7.00 h, дођите 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време.

Планирамо да на пешачење ка врху Здравча кренемо са превоја Бигерје, а спустимо уз обод Краку Шерпоњ, долином клисуре Ваља Мори ка потајници Стојање до села Селиште. Оваj смер обезбеђује мањи успон, који ће одговарати и учесницима са скромнијом кондицијом. Дуга је свега 12 km са тек 200 m успона, јер идемо правцем којим се више спуштамо и ево како то изгледа:

 

Иначе, потајнице су изузетно ретке природне творевине, због чега су увек заштићене. У Србији их има три. Извор има шупљину (сифон), из које вода истиче када се напуни и почне да прелива отвор. Када се излије, вода престаје да тече, а каквом динамиком ће се ови процеси смењивати, зависи од хидролошких фактора самог терена и наравно временских услова. Можда отуд назив Стојање ? Ове творевине су релативно фражилне, јер ако се сифон оштети, напрсне, извор ће изгубити карактеристична својства.

Од недавно, ова потајница је уређена и изгледа као да вода тече из корена старог стабла.

Возилом настављамо до Тршке цркве из XII века. Након посете цркви, настављамо ка бањи Ждрело, са термалним базенима пуним топле (42 С), сумпоровите воде.

 По предању, ова црква је сазидана раније, у IX веку. Али, према сачуваним доказима остаје да је то био крај XII века, као и да је првобитно био посвећен Светом Николи. Данас је то женски манастир у коме постоји капела Светог Николе, док је црква посвећена рођењу Пресвете Богородице. Сазидана од сиге и пешчара, Тршка црква је изузетно вредан споменик Рашке школе. А грифони, од којих северни у предњим канџама држи главу овна, а у задњим главу човека, и јужни који држи главу анђела – представљају јеванђелисте Луку и Матеју. Такве скулптуре се могу видети једино још у Дечанима и Студеници.

Након посете Тршкој цркви, настављамо ка бањи Ждрело, али ако будемо краћи с’временом, приоритет дајемо Ждрелу, без посете Тршкој цркви.

Из Ждрела крећемо у 19:30 h, како бисмо у Београд стигли до 22.30 h.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина, штапови за пешачење, опрема за базен и наравно, осмех 🙂

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,  gordana@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Рам, Рамско-затоњска пешчара, Виминацијум и манастир Рукумија

На помен речи пешчара прво ће нам на памет пасти је Делиблатска, јер су остале у Србији у њеној сенци, као највеће континенталне пешчаре Европе. Али, овога пута ћемо обићи Рамско-Затоњску, из групе пешчара Пожаревачког подунавља. Она се формирала на јужној страни брда Горица (282 m надморске висине) са кога се пружа широк видокруг на све четири стране. Виде се Карпати као на длану, Вршачке планине, Панонска низија са Делиблатском пешчаром, у даљини се види Авала, а на југу цео венац Хомољских планина. Наравно, најупечатљивији утисак оставља поглед на готово три километара широк Дунав све до Смедерева. Ето довољно јаког разлога да кренемо у тај крај. Благ, пешчани терен и траса која није предуга, одговараће свима – како деци, тако и учесницима са скромнијом кондицијом.

Стратешка позиција овог места одредила је његову историјску важност. Крајем четвртог века старе ере келти су на овом месту подигли војно земљано утврђење „Оpidum“. Између насеља Рам и брда Горица налази се група од двадесетак великих кристалних шкриљаца за које пожаревачки археолози тврде да су келтско светилиште. Своје тврдње заснивају на остацима оксида гвожђа на стенама које су накнадно дотериване како би добиле правилан облик. У близини налазе се остаци римског кастела „Lederata“ који је подигнут крајем првог века као и остаци средњeвековног утврђења.

  

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо тачно у 07:00 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо аутопутем према Пожаревцу и даље до археолокалитета Виминацијум.

Виминацијум (лат. Viminacium) је археолошко налазиште у близини Старог Костолца, 12 km од Пожаревца, близу ушћа Млаве у Дунав. Римски војни логор и град настао је у и и трајао до почетка VII века. Био је један од најзначајнијих легијских логора на Дунаву, а извесно време и главни град римске провинције Горње Мезије, која је обухватала највећи део Србије, северну Македонију и део северозападне Бугарске.
Под Хадријаном стекао је статус муниципија, града са високим степеном аутономије који подразумева и независну градску управу а за владавине Гордијана III постаје колонија римских грађана и добија право на ковање локалног новца. У оквирима римске управе био је то највећи статус који један град може да досегне. Овде је 211. године Септимије Север прогласио царем свога сина Каракалу.

Процењује се да је град имао 48 000 становника и у њему су боравиле две легије: легија IV Флавија и легија VII Клаудија.

Био је седиште епископа у IV веку, а касније добија статус митрополије. Први знани митрополит Виминацијума је митрополит Амант, који се помиње као учесник Сабора у Сардици (данашња Софија) 343. године. Након најезде варвара (Авара и Хуна) под вођством Атиле град је разорен 441. године. Обновљен је као погранично војно утврђење 535. године, за време владавине цара Јустинијана и (527—565) када и митрополија у Вимиинацијуму. У VII веку на остацима Виминацијума настаје насеље Браничево.
Прва научна ископавања Виминацијума почео је Михаило Валтровић 1882. године са 12 затвореника. Почетком XX века истраживања је наставио Милоје Васић када је краљица Драга Обреновић дала донацију од 100 златника за наставак радова.

Обимна археолошка истраживања започета су због изградње термоелектране и површинског копа Дрмно, 1977. године, на простору некропола, југозападно од каструма. Истраживања су дала изузетно богат и значајан археолошки материјал. Пронађене су занатске радионице, у оквирима којих су се налазиле пећи за печење опеке а град је такође поседовао терме, које су биле главно састајалиште Римљана. У средишту терми биле су просторије за масажу. Ископано је шест базена, у којима понегде могу да се назру осликани зидови са цветним и животињскм мотивима. Купатило је било парно а топао ваздух је циркулисао између стубића и загревао опеку испод подница док је вода стизала са извора у слободном паду, аквeдуктом истраженим у дужини од 10 km. Пронађене су и светиљке које су служиле за ноћно купање.

Ископан је Маузолеј, за који се претпоставља да је гробница цара Хостилијана, сина цара Трајана Деција, које је боравио у Виминацијуму током 251. године. Хостелијан је дошао на престо после трагичне смрти његовог оца Трајана и брата Херенија. Ни Хостелијан није дуго поживео, умро је вероватно од куге, а сматра се да је да је спаљен у Маузолеју. Пронађено је више гробница са изузетним фрескама. Две од њих су осликане фрескама и потичу из доба паганства, што се закључује по декорацији флором и фауном живих боја, док је трећа гробница украшена ликом девојке која је припадала вишим друштвеним слојевима, на шта упућују пронађени делови златном бојом обрубљене хаљине. До сада је истражено више око 14.000 гробница, а Фреско-сликарство је уз налазе гробница пружало значајне податке о почецима хришћанства на овим просторима. Налаз гробница са Небеским јахачем и Христовим монограмом пружају идеју како се паганство преображавало у хришћанство.

Откривена је Северна капија утврђења а постојале су још три, што указује на моћни систем. На целом простору налазишта је пронађено и мноштво новчића а највише ипак у гробницама, у које су умрли полагани са три крчага (за уље, вино, воду) и новчићем у устима – да Херону плате превоз на онај свет.

У XIX веку још су се јасно назирали обриси насеља, широке улице које се секу под правим углом, тргови, позоришта, купатила, водовод и градски бедеми. Данас су остали само делови. Мермерне скулптуре, надгробне плоче и саркофази, накит и посуђе из Виминацијума чувају се у Народним музејима у Београду и Пожаревцу.

У Виминацијуму је 2012. године откривена фигурина женског божанства стара око 4000 година. У питању је близнакиња Кличевачког идола откривеног 1881. године. Године 2013. је пронађен жртвеник посвећен нимфама, а током 2014. пронашли су мермерне статуе и златну огрлицу из римског периода. Почето је са ископавањем римског војног логора 2017. године. Током 2018. пронађени су саркофази из римског доба који нису раније опљачкани и гробница за коју се сматра да припада неком младом императору.

Од 1882. године, када су почела ископавања, археолози су у Виминацијуму открили десетине хиљада артефаката, међу којима златне плочице са угравираним римским магијским симболима, скулптуре од жада и мермера, керамику, мозаике и фреске, заједно са 14.000 гробница. Али, то је тек 4% истраженог простора, јер са својих 450 ha површине, ово  подручје је отворено за истраживање од кога се очекује неизмеран квалитет информација.

Посебну атракцију у оквиру археолошког парка Виминацијум представља праисторијско налазиште, где је откривен цео скелет мамута. Овај скелет је пронађен на 270 метара источно од Царског маузолеја. Мамут потиче из праисторијског периода, миоцена од пре 5.000.000 година. Нађен је у сливу праделте Мораве, која се формирала током повлачења Панонског мора. Ископани примерци припадају изузетно ретким врстама и међу најстаријима су на свету. До сада је у свету пронађено двадесетак скелета и то углавном током XX века, али ниједан од њих није очуван на месту на коме је и нађен. Скелети Костолачких мамута су у потпуности остали у анатомском положају. Због тога, овај мамут има посебан значај. У периоду миоцена на овим просторима клима је била топла (блага варијанта суптропске) са много топлофилне вегетације која ће касније нестати наиласком хладних климатских циклуса у леденом добу плеистоцена.

Након посете Виминацијуму, настављамо до насеља Затоње, где напуштамо возило и полазимо на пешачење. Крећемо се уз Дунав и након пређених 3 km пењeмо на први видиковац Велики Орљак (210 m нв). После паузе која ће зависити од временских прилика спуштамо се према Дунаву а затим опет лагано узбрдо  до врха Горица (282 m нв). Пут нас надаље води гребеном Великог брда преко келтског светилишта. Спуст са Великог брда  је посебан доживљај због предивног погледа на неколико километара широк Дунав.  На Дунав долазимо тачно испод Lederate.  Ту правимо још један мали успон како бисмо обишли остатке римског кастела и настављамо према Pамској твђави.

НАПОМЕНА: ако буде оних учесника, који ни мало не преферирају успоне, могу се до Рама кретати уз Дунав, равно колским путем.

Након пређених 11 до 12 km уз 350 до 400 m успона и спуста, освежићемо се у ресторану, код тврђаве, па настављамо ка манастиру Рукумија. Није што нам је успут, већ што ту живи монахиња Атанасија Рашић, између осталог позната и по књигама на тему преживљавања у природи.

 

Овим смо сасвим сигурно лепо заокружили утисак о овом пределу. Али, подсетили бисмо да ни то није све, јер у оближњем селу Усије имамо локалитет са живим песком, што је у инвентару геонаслеђа Србије. Неки следећи пут…

Полазак кући планирамо до 19:30 h како би смо у Београду били најкасније до 22.30 h.

ОПРЕМА: гојзерице, ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена временским приликама (овде уме бити ветровито!), заштита од ветра и евентуалних падавина; камашне, штапови по жељи и лепо расположење :-).

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  се обавља испуњавањем формулара испод, а детаљније информације можете добити средом у 20 h на састанцима Клуба, или директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Aца Радовановић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Споменици природе Горње Ресаве

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што га годинама представља уживаоцима природе. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоји званично пет споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Белика Атула, Бушан камен; хидрокомплекс Лисине са водопадом Велики Бук и Великим врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који још увек немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

     Ову акцију, која је тековина КАУП-а, осмислили смо у циљу да вам покажемо Ресавску пећину, кањон Суваје, део кањона Ресаве, и хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање лепши, водопад у близини Великог Бука. Постоји могућност индивидуалног обиласка и Радошеве пећине.

Дивљаковачко поље

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00 h (молимо вас да кренете на време како не бисмо каснили у повратку).

Почетак стазе, која је дуга око 12 km, је из Крајишта које се налази на 4,5 km од Ресавице. Пролазимо кроз крашко поље Дивљаковац, иначе једног од ретких крашких поља Србије, где ћете свакако уживати у његовим чарима и нестварној лепоти.

После 2,5 km пешачења стижемо до њеног величанства Ресавске пећине. О Ресавској пећини верујем да знате готово све, а за оне који незнају ево пар информација: налази се у источној Србији, у општини Деспотовац на 7,5 km од рударског насеља Ресавице у атару села Јеловац. Смештена је на ободима крашког поља Дивљаковац у кречњачком брду Бабина глава (641 м н.в.), на надморској висини од 485 m. Једна је од најстаријих пећина у нашој земљи (80 милиона година), а старост накита се процењује на 45 милиона година. Откривена је 1962. године а за посетиоце отворена 1972. Дугачка је 4,5 km, детаљно истражена 2830 m, а за посетиоце је уређена стаза од 800 m.Температура у пећини је +7 степени, што подразумева да морате у ранцу понети јакну, а влажност ваздуха варира између 80 и 100%. Унутрашњост пећине обилује бројним дворанама, каналима, галеријама, стубовима, сталактитима, сталагмитима, драперијама и окамењеним водопадима. Улаз је на 485 м н.в. а најнижа тачка на којој се спуштају посетиоци пећине је на 405 м н.в. Обилазе се седам дворане и један корални канал, па ако се одлучите за обилазак пећине од водича ћете чути још пуно тога лепог и занимљивог. Цена улазнице је 300 динара.

 Ресавска пећина Ресавска пећина

После факултативног обиласка Ресавске пећине поћињемо успон на видиковац Чукара (642 м н.в.) и то нам је једини озбиљан успон у дану када обилазимо споменике природе Горње Ресаве. Од Ресавске пећине до видиковца Чукара има непун километар са висинском разликом од неких 160 m. После уживања у погледу на дивљи кањон Суваја и питому долину реке Клочанице почињемо спуст ка кањону.

видиковац Чукара Поглед са видиковца на кањон Суваје

Стаза нас води кроз веома живописне пределе и веома лепо уређену букову шуму до долине реке Клочанице. На 500 m од места где силазимо на макадам налази се и понор реке Клочанице, а одатле почиње суви део кањон Суваје – споменик природе III категорије.

Resavica_10 Resavica_11

Фотографије су направљене на стази са готово истог места, на прелазу из грабове у букову шуму

Кањон је дугачак 6 km, а литице су високе и до 450 m. На стренама овог кањона јављају се отвори бројних пећина од којих оне са леве стране припадају систему Ресавске пећине. Веће пећине које се налазе у кањону Суваје су: Хермелинска пећина, пећина Даница, Маретова пећина, Цацина пећина, Пејкова пећина…Отвори пећина у овом кањону се налазе доста високо на врховима шипара и због тога је велики број њих неистражен. Постоји и сасвим оправдана претпоставка да је и сам кањон Суваје настао на тај начин што је срушена таваница пећине кроз коју је раније протицао подземни ток Клочанице. Отвори садашњих пећина су били само делови великог система пећинских канала са неколико висинских спратова. Кроз сам кањон Суваја и долином реке Клочаница до самог извора пролази добар макадамски пут што омогућава свим уживаоцима природе могућност лаког приступа готово нетакнутој природи. Пре изградње пута кањон Суваје је био најнеприступачнији кањон у Горњересавском склопу а спада и у ред најужих кањона Европе. По изласку из кањона видећемо ушће Клочанице у Ресаву, део кањона Ресаве и кренути из дивљег дела Горње Ресаве у туристички. Хидро комплекс „Лисине“ је у потпуности подређен туристима. Прво ћемо видети водопад Велики Бук, па затим и један мање познати водопад и онда одлазимо на Велико врело.

водопад Велики Бук мање познат водопад

Радошева пећина је у крашком брду изнад Великог врела, па ко жели, може и до ње. Остали ће се окрепити у неком од бројних ресторана или обићи воденицу и кафану у пећини, што ће бити наш избор.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, батеријска лампа, одећа прилагођена временским условима и пресвлака.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  се обавља испуњавањем формулара испод, а детаљније информације можете добити средом у 20 h на састанцима Клуба, или директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Поглед са видиковца на долину реке Клочанице

Поглед са видиковца на долину реке Клочанице

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Светлост Овчарско-кабларске клисуре

Зашто „Светлост“? Једноставно зато што је овај предео изузетно популаран због јединственог сплета природних лепота и споменичких вредности, чиме вековима привлачи пажњу. Њено основно обележје чини рељеф, упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име. Западна Морава између њих твори изразите, тзв. укљештене меандре. Мало је која клисура тако украшена, и још приде обогаћена лековитим, термалним изворима као ова.  Али, ниједна  у нас не крије у себи толики број углавном очуваних средњевековних манастира, по чему је, као и по уметничкој вредности, ова група манастира одмах иза Фрушкогорске. Овчарско-кабларска клисура је дуго остала изван животних токова. Тек оснивањем монашких заједница овај простор почиње да се користи, а доцнијим ретким истраживањима, то је постао примарни мотив посете.

Ова акција посвећена је управо томе и зато смо изабрали лагану стазу, без успона на врхове, како бисмо се посветили знамењима која су такође њени значајни атрибути. У техничком смислу, то значи да акција није кондиционо захтевна и као таква је приступачна свима. Пролазимо трасу која повезује четири манастира и бигрене слапове на Моравици. За оне који нису толики штребери, ту је и базен у Овчар бањи 🙂

 

Међу најстарије материјале о овом пределу, спадају путописи Евлије Челебије из 1662-ге године, где се између осталог наводи:

“… У близини овог насеља у планинама богатим дрвећем, налазе се купке села Бање. Још у доба хришћанских краљева на овој лековитој води подигнуте су величанствене високе куполе, велики басен, многобројни хладњаци, халвати и свлачионице. Ту се годишње у доба лубеница сакупи 40-50 хиљада душа, одржавају панођури, тргује. То је величанствено излетиште и место за уживање. Како је вода тих бања јако топла, то се води купке додаје нешто хладне воде.”

А Каниц Феликс бележи следеће:

“… И Србија има свој Монферато и свој Атлас. Само он није ни као први који је из земље изникао попут високе купе окружене брежуљцима, ни као други, који је “планинска катедрала анатолског хришћанства” господари валовима Стримонског залива; у дубокој клисури између Овчара и Каблара леже на обале реке по четири манастира, са својим причама о некадашњим чудима, тако скривени од погледа пролазника

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.00 h. Путујемо Ибарском магистралом до Овчарко кабларске клисуре. Ту напуштамо возило и одатле почињемо пешачење стазом  од манастира Преображење, стазом дугом 13 km са висинском разликом од око 750 m.

Овај манастир се првобитно налазио са друге (леве) стране Западне Мораве али је срушен 1910. због градње железнице Чачак-Вишеград. У њему се живи по »јерусалимском типику« по којем живе и монаси Хиландарци на Светој Гори. Био и остао поштован као велика светиња.

Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. годину. Стари манастир Преображење је порушен како би се изградила железничка пруга према Ужицу. Постоје бројни записи о томе какве су последице имали људи који су одобрили и наредили рушење овог манастира. Старо Преображење је било пусто све до обнове 1811. године када је обновљен од Епископа Никифора. Манастир су посећивали Јоаким Вујић, Вук Караџић, када је био и калуђер манастира, Исаија, који је још за живота био поштован као светац. Манастир је одувек живео са молитвом и од молитве, монашки скромно.

Ново Преображење је подигнуто на супротној (десној) страни Мораве, у подножју планине Овчар. Нови манастир Преображење је освештао Владика Николај Велимировић, тада епископ Жички, на дан Покрова Пресвете Богородице 1. (14.) октобра 1940. године. Владика је том приликом поставио игумана Васијана за старешину манастира. »Тада им је Владика Николај дао флашу вина, просфору и једну флашу уља. У аманет им је оставио да не смеју имати стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде извор прихода.«

Црква манастира Преображење је мала, проширена затвореним тремом. Украшена је руком Ивана Мељеникова 1940. године када је урадио иконе, дуборез иконостаса и две фреске. Слава манастира је Преображење Господње 19. августа (6. августа по јулијанском календару). Под управом Манастира Преображење су и две необичне светиње у непосредној близини, Црква Савиње и Кађеница.

Пут до манастира Сретење води нас 2 km уз Короњски до. ка врху планине Овчар на 800 метара надморске висине и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

По писаним подацима овај манастир се први пут помиње у манастиру Јовању 1571. године, а спомиње се и његово рушење 1623. године, што његово настајање и постојање датује за претходни временски период. Предање вели да је са врха Овчара бачена круна(корона) па се гледало где ће да падне, ту ће се градити црква. По том догађају се и брдо изнад самог манастира зове Короњско брдо. Манастирска црква је обновљена трудом монаха Никифора Максимовића, који је после обнове манастира Преображења, 1818. године почео обнову манастира Сретење, тада је обновљена црква, конак, бедеми. По жељи Кнеза Милоша, ради великих заслуга је произведен за архимандрита манастира Сретење, а касније је хиротонисан за Епископа Ужичког, Нићифора Максимовића. Упокојио се 1853. године и сахрањен је у сретењској цркви.

Живопис наоса, олтарског простора и зидане олтарксе преграде из 1844. године рад је Живка Павловића из Пожаревца, док је Никола Јанковић аутор сликане декорације припрате. На строгост у избору, како иконографских тако и ликовних решења, и овако конзервативног зографског сликарства, са тек понеким елементом барока, утицао је дубоко религиозан Нићифор Максимовић. Олтарска фреска приказује свештеника коме је Анђео везао руке јер је недостојан и неспреман да служи Свету Литургију.

Наредна 2,5 km настављамо преко Сретенске косе према манастиру Свете Тројице, угњежђеном на шумовитој падинини Овчара, у атару села Дучаловићи, на територији општине Лучани и представља споменик културе од великог значаја. За оближња села он је  парохијска црква, а по лепоти се битно издваја од осталих манастира.

Сматра се да је манастир Свете Тројице настао кад и манастир Благовештење, у XIII веку. Поуздано се зна да су га градили калуђери манастира Сретење. О њему су први писали Јоаким Вујић и Вук Ст. Караџић у својим делима у XIV  веку. Први пише о терору Ћаја-паше и одвођењу робља током Другог српског устанка, као и факат да је то робље спасао, плативши оштету Милош Обреновић маја 1815. године. Вук описујући манастир, налази да је „тврђи“ од Благовештења, да има кубе и да унутрашњост није „моловата“ – виде се голи зидови. Око цркве је десетак конака на спрат, а има и других зграда које су у лошем стању. Такође Вук није нашао ту калуђере, јер их није било. Живела су ту два свештеника, отац и син са породицама, који су морали да иду и раде у надницу по „својој нурији“ (парохији).

Манастир је пострадао од воде која је извирала изнад манастира, али лоше каналисана оштетила је саму цркву и здања, јер се у порти изливала. У међуратном периоду манастир је потпадао под манастир Сретење. У запуштеној унутрашњости није било ничега. Више пута је напуштан и обнављан, да би пред Други светски рат Владика Николај Жички уз помоћ сретењског игумана Атанасија обновио манастир, међутим манастир је убрзо, 1941. године, два пута бомбардован од стране Немаца. Манастир се коначно обнавља 1979. године и слави Силазак Светог Духа на Апостоле (или: духови, тројице,педесетница) празнује се педесети дан по Васкрсу. У њему је иконостас који је урадио Никола Марковић 1868. године и две вредне фреске из XVII века. Света Литургија се служи сваке суботе, недеље и празником са почетком у 8 часова.

Спуштамо се изнад тока Тројичког потока до Моравице у Овчар бањи и одлазимо  до места чаробне лепоте, које се ретко посећује – бигрене каскаде Моравице, илити Бањски поток са бројним слаповима и водопадом! Од манастира до Бањског потока дели нас 2,5 km, углавном спуста.

фото: Милош КараклићДо следеће одреднице дели нас километар. Спуштамо се до Мораве, прелазимо с друге стране моста, и посећујемо манастир Благовештење. Он се налази под Кабларом узводно уз Мораву, с леве стране реке, изнад саме хидроцентрале Овчар Бања и убраја се у споменике културе од великог значаја. Иначе, да је монашки живот ових предела и даље врло динамичан сведоче новији догађаји, као они у манастирима Стјеник на Јелици, Вазнесење на Овчару, па и у овом. Чућете о томе на лицу места…

Црква има основу у облику крста са апсидом на истоку. На западу уз њу је у новије време прислоњен један трем с дрвеним стубовима. Кубе носе луци подухваћени пандантифима. Свод је обличаст. Осмострани тамбур кубета израђен је од тесане сиге. Судећи по кубету, могло би се претпоставити да је и остали део цркве од истог материјала. Изузетак би вероватно чинио олтар за који је Вук забележио „да је нађиват“ пошто се „некад био одвалио и срушио доњу страну ћелија“.

Извесни архитектонски елементи указују да је Благовештење могло бити сазидано у време процвата тзв. „рашке школе“, тј у XII-XIII веку. Међутим натпис изнад улазних врата на западном зиду цркве, у трему, каже да је храм подигнут 1602. Године:  „Изволенијем оца и поспешенијем сина и свршенијем Светог духа сазда се сиј свети и божествени храм Благовештеније пресвјатија владичице наше Богородице и присно дјеве Марије в времена тешка и нужна, трудом и усердијем игумана кир Никифора с братијами и сврши се в лето 7110. тј. 1602. године.

Други запис у цркви на северном зиду који одваја наос од припрате, обавештва да је унутрашњост храма жиописана 1632. године.

Од старог иконостаса је остала сачувана престолна икона са Христом из времена оснивања. Манастир је познат по преписивачкој школи.

Враћамо се у Овчар бању и у 19.30 h полазимо за Београд, где стижемо до 22.30 h. Ову акцију одликује умерена кондициона захтевност, што је чини приступачном и за почетнике.

ОПРЕМА:   гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина, а ко жели и неопходан прибор за базен.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ се обавља испуњавањем формулара испод, или на састанцима Клуба средом у 20 h, када можете добити и детаљније информације директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Поглед са Овчара

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Бисери Хомоља: ШТУБЕЈ – од Равништарке до Церемошње

Оно што Штубеј чини занимљивим није његова висина, која га сврстава међу највише Хомољскe врховимe, већ разноликост крајолика којим води стаза. Још један прилог изреци да се свуда иде НА планине, осим у источној Србији, где се иде У њих! Благо заталасано Хомоље скровито чува многе тајне и лепоте, те сваки начин да пређете неко растојање повлачи за собом њихово отктривање и свакако уживање у изузетно лепој природи. Овога пута акцију изводимо пред пролеће, пре него забехари.

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба  у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 7:00 h и молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо аутопутем до Пожаревца, а одатле даље до паркинга пред Равништарком. Ова пећина је интересантна, јер је прераст у настајању. Сада је пећина облика тунела, али једном, у недогледно време, вода ће од ње направити нешто што су данас познате природне камене капије.

Ту је наша полазна тачка за пешачење.  Након обиласка Равништарке, ходамо ка врху Штубеј дуж његовог била Фик. Од врха нас дели 8,3 km и све време се крећемо широким колским путем.

Буђење пролећа... у рано пролеће

На врху ћемо, као што је уобичајено одморити, али рачунајте да нас чека прелеп спуст!

Stubej raskrsnica _DSC8384p _DSC8358

Одмах по силаску, на око километар од врха је извор Хајдучки кладенац, а крај њега фантастичан видиковац, који извесно симболише ову акцију у смислу призора које пружа, тако да ћемо се ту задржати једнако као на врху!

  Недалеко од Хајдучког кладенца..

Одатле се спуштамо ка долини Сиге и пећини Церемошњи са прекрасним накитом и врло лепо уређеним околним простором. Тим делом спуста, такође води колски пут дуж кога ћемо перманентно уживати у дивним призорима да двих страна.

Непосредно крај пећине је и ресторан код Траиловића, где ћемо, након обиласка Церемошње уприличити предах пред повратак. Дужина трасе износи 13,5 km са 590 m успона.

  Церемошња уснули салаш

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, слојевита одећа, прилагођена временским условима и обиласку пећина, заштита од ветра и евентулних падавина, пресвлака.

НАПОМЕНА: посета пећинама није обавезна, већ факултативна тј. ко хоће.

Цена улазница за пећине:

Равништарка – 200 дин

Церемошња – 200 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  се обавља испуњавањем формулара испод, а детаљније информације можете добити средом у 20 h на састанцима Клуба, или директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Путeм српских ратника

Заповедник аустроугарске војске у Срему, генерал Алфред Краус написао је: „Упознали смо Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља… Они су нашим трупама задавали много више тешкоћа но Руси, Румуни и Италијани.“

Претпостављамо да је то била водиља нашим домаћинима – ПСК „Железничар“ Краљево, да осмисле ову акцију и позову на учешће све клубове у региону. На овим просторима почетком новембра 1915. године су се одвијале велике борбе између српске и аустроугарске војске и ова акција је симболичан начин да се сетимо тог дела наше славне историје. Придружите нам се!фото ПСК "Железничар" Краљево

ПОЛАЗАК  у 6:00 h са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), па аутопутем преко Чачка и Краљева до села Станча, где стижемо до 10 h на почетак акције.

Стаза је дужине око 10 km са успоном око 320 m и спустом од 360 m и добро је обележена. Полазимо из села Станча ка Врановцу (део Троглав планине). На превоју Врановац, добри људи из ових крајева изградили су спомен обележје у облику крста на месту где су се водиле тешке борбе 1915. године у I Светском рату. На Врановцу је изгунуло пуно војника у одбрани правца за повлачење српске војске према Албанији . Сам положај српске војске на Врановцу је разбијен, али главнина битке је пренета на Чемерно и врх Смрдључ. Непријатељ није успео да разбије нити заобиђе српски фронт на Чемерну.

фото ПСК "Железничар" Краљево фото ПСК "Железничар" Краљево фото ПСК "Железничар" Краљево

Са Врановца се спуштамо ка селу Роћевићи, где завршавамо пешачење. Ту нас чека и наше возило. Полазимо чим се сакупимо, како бисмо у Београд стигли до 22:30 h.О могућем, заједничком ручку,организатор ће накнадно обавестити.фото ПСК "Железничар" Краљево

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са пресвлаком, водом и храном за успут, одећа слојевита примерена временским условима, заштита од ветра и могућих падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.700 дин

За групу од 45 учесника износ котизације се умањује за 200 динара.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37

фото ПСК "Железничар" Краљево фото ПСК "Железничар" Краљево

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Знамења Горње Ресаве: манастир Манасија, Лисине, Бушан камен

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што природне бисере овог краја промовише и представља уживаоцима природе. Са другарима из КАУП-Ресавица настављамо са представљањем великог природног богатства овог краја. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоје званично шест споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Велика Атула, Бушан камен, Јама Вртачеље; Хидрокомплекс лисине са водопадом Велики Бук и Великим Врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

На овај начин желимо да вам покажемо део кањона Ресаве; Хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање леп водопад у близини Великог Бука; Бушан камен као и кањона реке Чемернице до места где се види и улаз у пећину  Велика Атула.

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник) и тачно у 7.00 h полазимо аутопутем ка Свилајнцу, oдакле натављамо ка нашем првом одредишту – манастиру Манасија.

Константин Филозоф је записао да је Деспот Стефан Лазаревић, тржећи где би подигао обитељ, стан за ћутање, управо овде нашао најприкладније и најбоље место где је требало да буде дом, помоли се, прихвати се посла и постави темељ у име Свете тројице сведржавнога божанства.

Двa килoмeтрa сeвeрoзaпaднo oд Дeспoтoвцa, на десној обали Ресаве, у живoписнoj клисури кojу чинe oбрoнци плaнинe Бeљaницe, нaлaзи сe мaнaстир Maнaсиja, пoзнaт и пoд имeнoм Рeсaвa. Maнaсиja je зaдужбинa дeспoтa Стeфaнa Лaзaрeвићa, пoсвeћeнa Свeтoj Tрojици, пoдигнутa и живoписaнa измeђу 1407. и 1418 гoд. и прeстaвљa мaузoлej дeспoтa Стeфaнa. Toкoм вeкoвa мaнaстир je вишe путa пљaчкaн и пaљeн. Tурцимa je служиo кao утврђeњe, црквa кao кoњушницa aустрoугaрскoj вojсци, a припратa кao бaрутaнa кoja сe jeднoм и зaпaлилa. Oбнoвљeнa je 1845.гoд. Moћнe зидинe сa 11 кулa, мaнaстирскa здaњa и aрхитeктурa црквe сa нaглaшeнoм вeртикaлoм кoja дaje цркви пoсeбну eлeгaнциjу, мaнaстиру Maнaсиja сa мaнaстирoм Висoки Дeчaни дaje eпитeт нajвeћих грaдoвa срeдњoвeкoвнe Србиje. Кao спoмeник културe oд изузeтнoг знaчaja, Maнaсиja je и пoтeнциjaлни кaндидaт Србиje зa листу свeтскe културнe и прирoднe бaштинe. Знaчajнa је и кao вeлики духoвни и културни цeнтaр срeдњoвeкoвнe Србиje.

Сa мaсивних зидoвa тврђaвe дижe сe 11 кулa мeђу кojимa сe висинoм истичe Дeспoтoвa кулa сa сeвeрнe стрaнe. Maнaсиja припaдa aрхитeктури мoрaвскe шкoлe и кao пeтoкупaoнa грaђeвинa нajсличниja je мaнaстиру Рaвaницa. Зидaнa је нaизмeничним рeзaњeм кaмeних тeсaникa вeзaних дeбeлним спojницaмa мaлтeрa бeз oпeкe, сa aркaдним укрaсимa. Пo тoмe Maнaсиja пoдсeћa нa спoмeникe рaшкe шкoлe, jeр су у пoдизaњу хрaмa учeствoвaли мajстoри из примoрja.

Пoсeбну врeднoст Maнaсиje чини њeн живoпис, кojи пo лeпoти спaдa мeђу нajзнaчajниja oствaрeњa у стaрoм српскoм сликaрству. To je пoслeдњи спoмeник мoрaвскoг стилa. Фрeскe, oстaрeлe и oштeћeнe и дaнaс узбуђуjу рaскoшнoм лeпoтoм.  Сa фрeскaмa пoзнaти пoд нaзивoм „Свeти Рaтници“, рaђeнe у стрoгoм визaнтиjскoм стилу дoдaт je витeшки стaв тaкo дa прeдстaвљajу Свети ратнициуспeшну кoмбинaциjу зaпaднo рeнeсaнснoг стилa и визaнтиjскe трaдициje. Пo сличнoсти сa фрeскaмa у црквaмa у Сoлуну и Свeтoj Гoри, смaтрa сe дa су глaвни мajстoри дoшли из Сoлунa, цeнтрa срeдњoвeкoвнoг сликaрствa нa Бaлкaну. Oд брojних фрeсaкa сe истичу мoнумeнтaлнa ктитoрскa кoмпoзициja (нa зaпaднoм зиду, лeвo oд улaзa) нa кojoj je прикaзaн дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић, Успeњe Прeсвeтe Бoгoрoдицe (висoкo нa зaпaднoм зиду), Свeти рaтници у oбe пeвничкe aпсидe, Пaрaбoлa o зaблудeлoм сину (у jужнoj пeвници), причa o цaрскoj свaдби и причa o бoгaтaшу и убoгoм Лaзaру (у сeвeрнoj пeвници), принцeзe aпoстoлa нa oлтaру, пoпрсje свeтитeљa у цeнтрaлнoм кубeту и друге. Maнaсиja je грaђeнa сa нaмeрoм ктитoрa дa прeдстaвљa рeпрeзeнтaтивни oбjeкaт.

Oсим Maнaсиje у Дoњoj Рeсaви пoстojaлa je групa мaњих мaнaстирa, пo игумaну Филaрeту сeдaм, кojи су имaли сличну прeписивaчку дeлaтнoст кao нajвeћи мeђу мaнaстиримa Рeсaвe-Maнaсиja. Зa вeћину мaлих мaнaстирa у Дoњoj Рeсaви смaтрa сe дa je ктитoр бaш дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић. И у oвим мaнaстиримa су, пo лeтoпису Mиљкoвoг мaнaстирa „у тишини рaдили књижeвници рeсaвски“. Oд тe мoнaшкe oaзe у Дoњoj Рeсaви дaнaс пoстoje три мaнaстирa: Toмић, Злaтeнaц и Mиљкoв мaнaстир.

Одвозимо се до Лисина где почиње наше пешачење. Обилазимо хидрокомплекс Лисине и водопад Велики Бук.

водопад Велики Бук

Хидро комплекс Лисине са извориштима, водотоковима и водопадом представља  геоморфолошко-хидролошки комплекс живописне лепоте и вредности научног, образовног и културног значаја, те представља природно добро националног ранга. Налази се у подножју планине Бељаница на око 20 km од Деспотовца и око 150 km од Београда. Комплекс Лисине носи име по истоименој котлини у којој се налази. Лисине својим природним лепотама привлачи велики број туриста из земље и иностранства као и бројне организоване школске екскурзије, који прилику за одмор током викенда проналазе баш у овом делу општине Деспотовац. Хидро комплекс Лисине је заштићен уредбом Владе воденицаРепублике Србије 1995. године као споменик природе Лисине на површини од 10 ha, и обухвата два природна објекта извориште Велико Брело и  водопад Велики Бук.

Водопад Велики Бук представља јединствену појаву међу акумулационим биграним водопадима Србије. Непосредно од извора ток Великог Врела има велики пад градећи неколико мањих каскада, а на око 300м од изворишта бигарне наслаге су саградиле један од најлепших водопада Србије. Водопад је висок 25 m и док нису пронађени водопади на Старој планини и Копаонику, сматран је највећим водопадом у Србији. Бистра и хладна вода, најпре преко малих бигарних каскада укупне висине око 5 m, а затим низ вертикални бигарни одсек висок преко 20м, стропоштава се уз велику буку у амфитеатар на чијем се дну налази језеро дубине до 5 m. Количина воде се креће од 120 l/s до 10.000 l/s.

Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

Велико врело припада малобројној групи снажних некаптиранх крашких извора и истиче се као изузетан пример гравитационих врела. Појављује се под вертикалним кречњачким одсецима планине Бељанице, дуж северног обода котлине Лисине. Вода истиче у дну дугачког сипара између великих кречњачких блокова. Некада су воде Великог Врела покретале воденице и ваљаонице за сукно. За време максималне издашности врело даје и преко 10 mводе у секунди док за време суша једва 120 l/s. Предпоставља се да врело храни подземна река која протиче кроз широке пећинске канале чији су излазни отвори покривени каменим блоковима. Као и сва крашка врела богат је растопљеним солима калцијум и магнезијум карбоната. Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

После обиласка првог Споменика природе „Хидрокомплекса Лисине“, пешачимо кањоном  Чемерничке реке до прелепе ливаде са које се пружа величанствен поглед на још један Споменик природе прераст „Бушан камен“, као и високо у стени Бељанице отвор Велике Атуле, једне од највећих пећина Горње Ресаве, која је такође Споменик природе.

Бушан камен Бушан камен

Бушан камен представља природни камени мост звани Пераст. Налази се на средишњем дели јужне стране планине Бељаница, на површи званој Хајдучки ток, изнад тока реке Чемернице која је заслужна за његов настанак. Заштићен је као споменик природе 1978. године.

На ливади правимо паузу, а ту крећемо уз Чемернички поток ка Головршцу (951 m) и спуштамо се ка Хидрокомплексу Лисине добро познатом стазом преко Церјака и видиковца „Мечија леска“ . Како год, доживљај је загарантован! Са поменутих видиковаца посматраћемо кањон Ресаве, Виту букву, улаз у Пејкову пећину, Вртачеље…

Неша :-)  Наша екипа летос на провери стазе

Река Ресава је најдужа десна притока Велике Мораве, дужине око 70 км са сливом од 685 км2. Представља основу хидролошке мреже подручја заједно са својим притокама. Творе је Злотска и Бобовачка река које се спајају на 663 м нв. Извориште јој је на преко 1.150 м нв, а ушће на 95 м нв. У хидрографској мрежи Ресаве заступљене су понорнице, и сама Ресава је понорница. Између ушћа Кулиног и Станојевог потока у Ресаву налази се и први већи кањон на реци, Глоп. Овде се река већ спустила на висину од 517 м нв, а литице глопског крша досежу до 855 м нв. Укупна дужина глопског кањона је 5,5 км. У једном делу глопског кањона, у једној пукотини Ресава понире, да би се поново појавила на излазу из самог кањона. Ушће Дебелог потока у реку Ресаву са десне стране, чини излаз из Глопског кањона, а улаз у Сомицки (склопски) кањон или Склоп са врхом од 890 м нв док река у овом делу свог тока тече на око 403 м нв. Дужина кањона је око 10 km. Име Склоп потиче од тога што су се вертикалне стране кањона толико приближиле једна другој да се гледане одоздо готово склапају. Ресаву од извора до ушћа Суваје чини кањонски део реке дугачак 25 km. Кањони Ресаве са 884.65 ha, су заштиђени као Резерват природе.

Акцију даље настављамо до Лисина, где ћемо сумирати утиске у неком од лепих ресторана са домаћом кухињом. У Београд стижемо до 22.15 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита примерена временским условима, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.700 дин

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Царевић

nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Нера – кањон Шушаре (Румунија)

Главна одлика НП Нера су њене притоке са обиљем водених каскада. Једна од њих је и река Шушара, чији ток бигреним коритом прати стаза до главног водопада.

„Ово није никаква ‘стаза за слабије’, већ стаза за уживање“ – гласиле су бројне примедбе учесника, који су критиковали погрешан опис ове шетње у програму. Критику смо уважили, а тако смо писали, поредећи је са другом, знатно дужом стазом. Али, ова би, без икаквих поређења сада била баш прави избор, не само због дужине дана, већ пре свега због раскошног јесењег шаренила Анинских шума.

Стаза је уређена, означена и дословно је може прећи свако (најмлађи учесник је био Огњен, стар 4 и по године. 🙂

бигрено корито зелене Шушаре

ПОЛАЗАК тачно у 6:00 h са паркинга крај клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Возимо се ка Белој Цркви, где ћмо направити кафе паузу, а потом настављамо ка граничном прелазу иза Калуђерова. Молимо вас да током граничне процедуре не излазите из возила, јер је то често разлог задржавања.

По уласку у Румунију, настављамо вожњу до села Саска Монтана, где напуштамо бус ради обиласка манастира Нера.

манастирска црква посвећена Светој Петки

Стаза до манастира води уз реку (Неру), а величина успона је занемарљива.

Ово монашко насеље у брдском подручју Слатине крај села  Саска Монтана (регија Караш Северин),  основано је 16. маја 1994. Манастир је јединствен у земљи и у Европи као једина верска институција са медицинском услугом. Такође има и неколико уметничких радионица (дуборезачка и две сликарске), као и библиотеку. Посвећеним радом, монаштво промовише византијску уметност, традицију и културне вредности овог подручја. Саграђен  је на иницијативу др Павла Ћирила, пореклом из Слатине. Свети Синод Румунске православне цркве је 19. јула 1994. одобрио оснивање манастира, и исте године, 14. октобра постављен је камен темељац цркви брвнари, изграђеној у Молдавском стилу, посвећеној Светој Петки. која је освећена 1997.

Монахиње, њих 40, баве се баве шивењем, пчеларством, сакупљањем и узгајањем дивљег лековитог биља, а ту је и стоматолошка ординација.

Манастир није стар, али се развија ревношћу свог монаштва и изгледно постаје највеће монашка зједница у епархији. На њихов захтев, а уз благослов свештеника Митрополије Молдавије и Буковине, 5. октобра 2001. је дат, део покрова  Свете Петке, на корист свима који ће се са вером  овде молити.

пут ка Манастиру приказ трасе на топо карти

Враћамо се и настављамо на крај села, одакле полазимо у шетњу кањоном Шушаре. Можете ходати и полако, сликати до миле воље, укупно имамо (до водопада и назад) 5 km хода по уређеној стази, тако да ову трасу могу прећи и они са скромном физичком кондицијом.

По изласку из кањона, чим се скупимо, крећемо према граници и ако не буде било прекомерног задржавања на граничном прелазу, после Беле Цркве, скрећемо у Банатску паланку на обали Дунава, где ћемо вечерати у неком од бројних рибљих ресторана. За Београд полазимо у 20.00 h и стижемо до 22.00 h (наглашавамо – ако границу прођемо без задржавања, тј. до 18 h). 

водопад Шушара у бакарном руху

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са добрим ђоном за терен), мали ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена терену и временским условима (заштита од евентуалних падавина), пресвлака, батеријска лампа и документа (не заборавите пасош!).

Молимо вас да СВЕ што вам је потребно за јело и пиће током акције понесете.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

ПРИЈАВЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ВАЖНА НАПОМЕНА: молимо све заинтересоване да приликом пријављивања обавезно доставе следеће податке: име и презиме, контакт телефон и број пасоша. 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а