Архива за vodopad

СОКОЛСКЕ ПЛАНИНЕ: Добри Поток – Соко град и манастир, врх Рожањ – духовни центар Светог владике Николаја

На 15 km од Љубовије, између стеновитих бедема Соко и Калкан је клисура, а под њима Духовни центар Светог владике Николаја. У време Отоманске владавине, ту је било губилиште и пијаца робља, а изнад, на стенама Сокола беше једно од последњих турских упоришта, неосвојиви Соко град – „Невеста султанова“. Одатле се мотрило на целу Азбуковицу и чувао „пут сребра“, који је водио из римског Аргентаријума и Домавије, доцније српске средњовековне Сребрнице, преко Мачковог камена и Крупња ка Шапцу, и преко врха Соколске планине Рожња, Прослопа и Пецке ка Ваљеву. Његове зидине и клисура, биле су симбол тог мучног времена и дигнуте су у ваздух 1862-ге године, када је и последњи турски војник напустио Србију. Пред ждрелом клисуре, на месту ужасних страдања, почива Духовни центар Светог владике Николаја. Подигао гa је владика Шабачко Ваљевски Лаврентије 1989-те, као задужбину, на месту где се по предању налазила ранохришћанска црква. Природа је свугде лепа, али ово је наш мотив да вас поведемо на Соколске планине, да крочивши на Соко и Калкан, знамо шта те стене памте.

Иначе, Соколска је најдужа од четири Подрињске планине (поред Јагодње, Борање и Гучева). Она одваја Рађевину и Јадар од Шапца. Омеђена токовима Дрине, Узовнице, Љубовије, Криве Реке и Богоштице, пружа се Динарски од Шапца и Мачковог камена до Прослопа на југоистоку. Највиши врх јој је Рожањ (973 m), у подножју почива манастир Светог Николаја, а на обронцима остаци некада неосвојивог, легендарног Соко града…

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој, тачно у 6.00 h. Дођите 10-ак минута раније, да не каснимо у поласку. Наш план обухвата и  Добри поток, тако да путујемо према Крупњу, где посећујемо комплекс цркве Успења Пресвете Богородице у Добром Потоку. Мало дуже, због чега и крећемо раније, али вреди 🙂

Црква Успења Пресвете Богородице Добри Поток Добри Поток капела у срени, Добри Поток

Пут настављамо ка Соколским планинама и манастиру Светог владике Николаја Велимировића . Он се налази на лепој, широкој заравни, на обали Соколске реке, испод стрме стене, на којој је Соко град. Манастирска црква изграђена је 1989. године и налази се на улазу. Испред манастира уређено је језеро, кроз које пролазе Соколска река и Лазањски поток.

Након посете манастиру, полазимо „Стазом Вере“ до врха на којој је Крст који је подигнут на самим рушевинама старе тврђаве Соко града (650 m) са кога се као на длану види манастир Св. Николаја (390 m) и долина Соколске реке. На самом почетку макадама, свраћамо до водопада на Шипљанској реци, а потом настављамо до остатака кула Соко града.

 

До Соко града и крста води кривудав макадамски пут, дужине око 2 km. Манастир је на око 400 мнв, Соко град је на око 600 мнв, тако да је потребно савладати висину од свега 200 m. Овај део трасе је познат као „Пут вере“, јер је на њему равномерно, на сваких 200 m распоређено десет капелица и свака је посвећена по једној од десет божјих заповести. Пред самим Сокоградом, пре десете Божије заповести је извор и пријатно место за предах.

Пењемо се до Крста, који је постављен 24. марта 2000-те године од стране немачког градитеља и музеолога из Саксоније, Хорста Вробела, пријатеља владике Лаврентија, у знак извињења Србији за НАТО агресију у којој је учествовала и Немачка. Господин Хорст је манастиру поклонио позлаћен иконостас, који је сам резбарио.

Иначе, те исте 2000-те године, у Србију је дошла Сибила Лер, унука генерала Фон Лера, који је 1941-ве године командовао ваздушним нападом на Београд. Она се замонашила и свој световни живот води у манастиру Соко, као монахиња Јована.

НЕОСВОЈИВА ТВРЂАВАСоко град

Соко Град је тврђава у западној Србији у близини Љубовије, која никада није освојена борбом већ је увек мењала господаре мировним уговорима. Она је једна од тврђава у којој су се Турци најдуже задржали, због чега је остао синоним непобедивости, један од последњих бастиона турске власти и доминације у Србији. Отуд и његов епитет „султанове невесте“. После сукоба Срба и Турака 1862. Соко је миниран, у ваздух га је дигао срески капетан рађевски Петар Радојловић. Тада је дигнут у ваздух и Ужички Град, док су преостала четири утврђена града предата кнезу Михајлу Обреновићу 1867. године.

По силаску са „Крста“, односно локалитета где су остаци Сокограда, настављамо пут ка руском манастиру са црквом посвећеној Светом Николају Острошком. Ово је женски манастир, у чијој непосредној близини је и сам врх Рожањ (973 m), са прелепим видицима.

Након уобичајеног предаха на врху, настављамо даље, спуштајући се у правцу Великог Виса. Пре самог спуста до манастира, излазимо на врх Калкан (666 m), чија се стена издиже изнад самог манастира, пуца најлепши поглед на дубоке клисуре и заталасане висове Соколске планине, све до плавих врхова босанских планина на хоризонту.

Спуштамо се до манастира Св. Николаја где нас чека наш превоз. Описана траса је дуга 12 km са успоном од 650 m, спустом од 700 m и захтева средњу кондицију. Све време се крећемо макадамом и колским путем. Траса уопште није обележена, што је само разлог више да се стриктно придржавамо правила колоне! Овде можете видети висински профил трасе и теренски приказ.

Полазак за Београд до 19.30 h како бисмо стигли до 22:15 h.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, штапови као стална препорука, камашне опционо, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина, одећа слојевита, примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.700 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h, на састанцима Клуба средом од 19 h.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,   gordana@serbianoutdoor.com

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Крупајско врело, клисура Осанице и прераст Касоње

Од многих Хомољских лепота, одабрали смо неколико оних које пружају чисто задовољство, без много труда. Живописна Осаничка клисура, богате орнаментике, украшена једном прерашћу, вештачким језерцетом и водопадом и најлепше врело, са тајанственом пећином и термалним извором у непосредној близини. Акција није кондиционо захтевна и прилагођена је свим узрастима, што је чини приступачном баш сваком.

На лепоту нико није имун, а хедонизам јача организам! 🙂 

Током проласка клисуре газићемо воду и имати прилике за пливање, тако да се сходно томе треба и опремити (обућа згодна за воду, купаћи и пешкир).

ПОЛАЗАК  тачно у 7.00h са паркинга у Устаничкој 125, код нашег Клуба. Дођите 10-ак минута раније како не бисмо каснили са поласком.

Када се крене на ову страну, пролази се Каменово – село пчелара, због чега ћемо ту направити паузу, оплемењену пчелињим производима породице Караџић 🙂

По легенди је селo своје данашње име понело у турском периоду, када је сеоски ловац силовао младу девојку која је чувала стадо оваца. Пресудише му код записа, каменовањем до смрти и од тада је село најпре названо Каменовање, а потом било скраћено у Каменово. Сирота девојка нијеСпоменик пчели у Каменову могла да преболи срамоту, већ се обесила о греду у вајату, а ловчева фамилија се, из страха од освете, одселила незнано куд.

Ово село је познато по дугој традицији пчеларења, једино које је за време Турака плаћало харач (десетак) у меду. Умеће гајења пчела су у село донели монаси манастира Витовница. Стога се сматра да традиција пчеларења у овом селу траје од XIV века. Данас, са скоро 3000 пчелињих друштава, на сваког становника села долазе 2,3 кошнице по чему је Каменово рекордер у Србији. У 2011. години је у овом селу произведено 150 тона меда, што је 5% укупне производње меда у Србији, а 50% матичног млеча произведеног у Србији потиче из Каменова. Једном годишње се одржава у овом селу и сајам пчелара, манифестација „Дани млавско-хомољских пчелара“. У центру села постоји бронзана скулптура пчеле која је симбол села.

Улазак у клисуру Осанице Водопад и језерце  Брана језера

Пут настављамо према Крепољину и селу Осаница, којим тече истоимена река. Надомак села, она је уклесала прелепу клисуру, коју краси и један природни камени мост (прераст Касоње). На самом уласку у клисуру је и мало вештачко језеро, које по врелом дану пружа пријатно освежење 🙂

ПОЛАЗАК:  тачно у 07:00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), дођите 15-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем до Пожаревца и паузу за јутарњу кафу уприличићемо у Каменову – селу пчелара.

Насеље Осаница налази се у повељи кнеза Лазара, које је дао манастиру Горњак 1380. године. Легенда каже да су Словени насељавајући Источну Србију и крчећи шуме наишли на осе које су се ројиле око велике дивље крушке, препуне крупних и мирисних плодова. Зато помислише да ће и њима ту бити добро, ако је и осама, те подигоше насеље коме дадоше такво име.

Осаница је једино село које је након пустошења и расељавања Хомоља приликом сеобе српског народа 1690. године, поново обновљено на истом месту. Данас је на четвртом месту у општини Жагубица по броју становника и по површини атра.

Возило напуштамо у центру села и полазимо према клисури. Запазићете необичан спој старе и нове архитектуре, сусрет традиције и нових трендова, као и две статуе испред једне стамбене зграде: фрулаш и бушин или bucium – древни чобански инструмент за чије звуке се верује да растерује зле силе. У самом почетку клисуре, одмах после језерца, је одлично место за ручак, пошто има клупе и сто. Даље настављамо до прерасти, ходајући клисуром, чије дно светлуца лискуном, полако јер се ради о врло фотогеничној клисури! Шетња је кратка и без успона (укупно 2 km).

У клисури... У клисури... Завеса од бршљена на Касоњу

Пошто се најлепше оставља за крај, одвозимо се до тајанственог Крупајског врела, очаравајуће лепоте. То је место које се гледа дуго, док вам тиркизне нијансе кристално прозирне воде, пију из очију…

Смештено испод западног кречњачког одсека Бељанице, са десне стране Крупајске реке, на 220 m надморске висине, ово крашко врело са непосредним окружењем од 9 ha заштићено је као споменик природе од националног значаја, а по морфологији свог изворишта, хидролошким функцијама и пратећим природним обележјима једно је од најрепрезентативнијих гравитационих врела. Температура воде на извору се креће од 9-11° C. Спелеоронилачким истраживањем у 1998. године,  откривено је постојање преко 70 m дубоког инверзног крака пећинског сифона којим воде врела доспевају из кречњачког масива Бељанице.

 Крупајско врело
Првобитни изглед врела је промењен изградњом бетонске бране за потребе млина који и данас ради. Пре изградње ове бране вода је великом снагом истицала из пећине праћена хуком воде. Брана је формирала језерце, извор је потопљен и види се само део отвора пећине. Вода се прелива преко бране атрактивним водопадом и тече 450 m до ушћа у Крупајску реку.
Термални извори и ресторан

Ресторан и термални извор, за крај 🙂

У непосредној близини  врела налазе се два јака термална извора са температуром воде од 26,5 °C. Захваљујући томе овде остајемо до поласка (у 20:00 h крећемо за Београд, где стижемо до 23 h).
ОПРЕМАгојзерице, или патике, опциона обућа за воду (због Осаничке клисуре), одећа прилагођена временским условима, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 19 h, на састанцима Клуба

 Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

фото: Саша Вељковић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Стазама ресавских рудара

Део КАУП фамилије, из Ресавице, осмислио је серијал акција под насловом „Блага Јужног Кучаја“, са циљем да тако представи све природне, културно-историјске и индустријске споменике Јужног Кучаја. Акције су осмишљене тако да  обухватају баш све поменуте потенцијале које нам пружају ове изузетне планине. Прелепа природа масива Јужног Кучаја, биће само оквир за богату причу.

Јер, данас мало ко зна да су управо у овом малом рударском насељу које је покренуло индустрију у Србији, настали и незаборавни хитови „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“ које је Дарко Краљић компоновао баш у Сењском Руднику у чијем се музеју чува клавир на коме су настале. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људи у Сењском Руднику, пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Коначно, у овом малом месту богате историје, године 1980.  отворен је Музеј. Сење је место у коме и даље ради најстарији рудник у Србији, отворен још давне 1853. године.

Видећемо манастире Раваницу и Сисојевац, културну целину Сењски Рудник, меморијални споменик природе Мијајлова јама, прелеп а мало познат водопад Доњи Бигар и све чари Сисевца као туристичко рекреативног места.

ПОЛАЗАК у 6.00 h са паркинга испред дома здравља „Шумице“. Потребно је доћи 15-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо ауто путем до Ћуприје и даље ка Сењу и манастиру Раваница…

„Пошто беше сазидана само неколико година пред Косовске битке, она је после те трегедије могла изгледати као надгробни споменик славе и величине српске, као маузолеум, подигнут над сахрањеном слободом и самосталношћу државе српске.“ – рекао је за Раваницу др Владимир Петковић.

Градња Раванице је започела 1375. године а завршена осликавањем храма 1381. године. Када је саграђена представљала је први српски храм после Хиландара који је био опасан зидинама и кулама са пиргом. Задужбина је кнеза Лазара који је градио да му буде склониште за живота а и после смрти и центар православља и народне културе. У лепоти манастира велики кнез је уживао свега осам година, а онда је изабрао јуначку смрт на Косову 28.6.1389. године у сукобу са турцима. Две године после смрти кнез је проглашен за светитеља, а тело му је пренето из Приштине у Раваницу где је почивало три стотине година. Турци су је неколико пута пљачкали и пустошили, палили конаке и рушили утврђења, али црква посвећена Вазнесењу Господњем ниједном није срушена. Током XIV и XV века преживљавала је тешке дане све док 1690. године када је морала бити потпуно напуштена. Монаси су заједно са четрдесет хиљада породица предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем кренули у велику сеобу ка Будиму. Са собом су, као највећу светињу носили мошти светог кнеза Лазара, које ће почивати све до 1697. године у малој цркви крај Дунава у Сентандреји, одакле су пренете у тада пуст манастир Врдник. Мошти светог кнеза пренете су у Београд 1942. године, а 1988. мошти крећу ка манастиру Раваница да би се тек после шесто година од погибије кнеза и јубилеја косовске битке 1389. године биле враћене у Раваницу на месту које је Свети кнез и одабрао за свој маузолеј, где се и данас чувају. Но, велелепни комплекс би вероватно скроз био изгубљен да није било Јеромонаха Стефана, који се после сеобе вратио и обновио манастир где је и основао школу у којој су учили свештеници. По својим стилским, архитектонским и ликовним особеностима манастир Раваница је родоначелник новог стила уметности Моравске школе. Због свих карактеристика, овај споменик је кроз векове био и остао духовни источник српског народа. Заштићен је као споменик културе од изузетног значаја.  Треба свакако поменути и Синаите Св. Ромула Раваничког, који је живео у пећини у близини манастира а после упокојења је сахрањен у припрати манастира, и Св. Сисоја који су побегли са синајске горе и свој мир пронашли у кучајским планинама. Они су заслужни за изградњу великог броја цркава и манастира на ободима Кучаја а најпознатији је манастир Сисојевац.

Након посете Раваници, одвозимо се до рударског насеља Сењски рудник – места одакле је почела индустријализација Србије. О његовом настанку, историји рударења и перспективи у будућности, сазнаћете више од водича у Mузеју угљарства.

Сењски Рудник представља најстарији рударски комплекс у Србији, оформљен у периоду између 1853-1860 године, за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, по коме је овај рударски коп првобитно и носио назив Александровац. Угаљ је тада представљао најмоћнији енергент. Развој индустрије у Србији креће паралелно са почетком експлоатације угља. У Крагујевцу се исте 1853. године отвара тополивница, као прва индустријска целина у овом делу Европе. Воловским колима допремљен угаљ из Сењског Рудника, покреће производњу топова за развој војне индустрије. Овај пројекат је представљао најважнији национални интерес. Од тада је започело интензивирање индустријализације и логично је било да уследи читав низ успешно реализованих  пројеката. Сењски Рудник је 1892. године спојен пругом уског колосека, са главном железничком артеријом југоисточне Европе, пругом нормалног колосека Београд-Ниш. Железница Србије постаје једна од најважнијих конзумената сировина из овог рудника, поред војне фабрике. Временом је рудник постао изузетно важан центар и стециште бројних рударских породица из разних крајева Балкана, које су на овај узани простор пренели све одлике својих ентитета, што данас представља можда и највећу вредност Сењског Рудника. Његова културна вредност лежи у чињеници да је ово комплетно очуван културни предео ране индустријализације, са остацима раних структура угљенокопа са најстаријом структуром, поткопом из 1853. године, и у свету јединственом парном машином извозног лифта из 1872. године.

У музеју Сењског рудника, чува се клавир на коме је Дарко Краљић створио песме „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људу у Сењском Руднику , пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Коначно, 1980. године ово мало место са богатом историјом добија свој Музеј. Ту и даље ради најстарији рудник у Србији који је отворен још давне 1853. године.

Дарко Јовић, председник КАУП-Ресавица, испред локомотиве старе преко 100 година

Права је реткост затећи овако чисте визуелно-естетске изразе ране индустријализације што Сењски Рудник и дефинише културним пределом. Естетска вредност Сењског Рудника је појачана затвореном клисуром и са друге стране величанственим зеленилом букових шума које га окружују, што на одређени начин амортизује рударску свакодневицу, чинећи ову средину хуманијом. За разлику од индустријског наслеђа које је у туризмолошком смислу тек у зачетку, у непосредном окружењу налази се мноштво утврђених туристичких тачака, средњовековних манастира, пећина и водопада.

Сењски Рудник свакако има шта да понуди посетиоцима. Поседује огроман едукативни потенцијал за усавршавање знања из области очувања културно-историјског и природњачког наслеђа. Осим тога, богато природно наслеђе и топографија суседних рударских насеља, обликују јединствен културни предео у овом делу Европе. Све наведене вредности сврставају Сењски Рудник  у породицу истородних херитолошко-индустријски највреднијих локалитета Европе. Читава идеја рехабилитације Сењског Рудника и стављање у нову привредну функцију, јесте да ова средина, па и рударски копови постану доступни јавности. Александров поткоп је планиран за својеврсну туристичку атракцију Сењског Рудника. Замишљена је поставка која би  се протезала читавом дужином подземног тунела, око 520 m, а наставила би се изласком на вертикални излаз где би се транспорт до површине вршио лифтом који покреће већ поменута парна машина. Вертикално окно је дугачко око 150 m и вожња лифтом би такође представљала праву атракцију. Поред  парне машине произведене у Грацу 1872. године која је под заштитом, као културни споменик у Сењском Руднику заштићени су и објекти Александров поткоп (1853), зграда бившег магацина (1930.) од 1980. године претворена у музеј и зграда машинске радионице (1922). У оквиру пројекта „Сењски Рудник град музеј“ у плану је реконструкција и санација још десетак објеката и једне улице како би се стекли услови за идентификацију Сењског Рудника као локалитета са огромним потенцијалима за номиновање на UNESCO листу, као вредност светског индустријског наслеђа.

По обиласку знаменитости Сењског Рудника превозом одлазимо до наше полазне тачке и оног најлепшег дела, а то је пешачење кроз Јужни Кучај. Пролазимо кроз још једну од знаменитости  Кучаја а то је војни полигон „Пасуљанске ливаде“, који представља један од највећих полигона за артиљеријску обуку у Европи. Пролазећи кроз чаробне пределе ове планине, на петом километру од почетка пешачења налази се меморијални споменик природе Мијајлова јама. По причи, име је добила по пастиру Мијајлу кога је ован гурнуо док је свирао на ивици јаме. Нестао је у понору, а вода је кажу, изнела његову фрулу доле негде, код Сисевца.

 Пасуљанске ливаде

Јама је заштићена као  меморијални споменик природе 1978. године и једини је спелеолошки објекат са тим видом заштите у Србији. Ревизијом из 2004. и 2005. године потврђен јој је раније додељени степен заштите. Налази се на западном ободу планине Јужни Кучај на надморској висини од 710 m. По типу је прост фосилни вертикални понорски спелеолошки објекат за дужином истражених канала од 192,5 m и укупном дужином канала од 297 m. Вертикални део јаме је дубине од 127 m са просечном ширином вертикалног гротла од 25 m који се при дну сужава. Карактеришу је естетске одлике и приче везана за други светски рат.

Мијајлова јама Мијајлова јама

На око 1 km са око 150 m спуста од Мијајлове јаме крије се још увек неафирмисани водопад Доњи Бигар. Налази се на југозападним ободима Јужног Кучаја. Извор потока који је саградио водопад је на 615 m надморске висине на око 100 m од саме бигрене наслаге високе око 12 m, чија је још карактеристика и то да је врх водопада тачно на коти 550 m надморске висине. Вода има велики проценат калцијум и магнезијумкарбоната, чијим таложењем је настао не само водопад него и цео плато који је формиран између извора потока и водопада. Поток Доњи Бигар се за свој ток од око 1 km спусти до коте од 480 m надморске висине. Велика висинска разлика између извора и ушћа у већ формирану Јабланичку реку узрокује већи број мањих водопада и каскада.

Доњи Бигар

Поток Доњи Бигар са још неколико мањих потока и извора формира Јабланичку реку, која је уз Јеремитски поток и јако крашко врело, које извире из пећине у Сисевцу, твори реку Црницу. Сисевац представља крајњу тачку наше акције и налази се на 6 km од водопада Доњи Бигар стазом која води уз Јаблабничку реку што ће свакако пријати у летњим месецима. Од водопада до Сисевца води више стаза па се у зависности од временских услова и жеља учесника акције може искористити било која варијанта. Е, а тек по доласку у Сисевац ћете схватити какво благо крије Јужни Кучај. Сисевац представља право туристичко место са пуно садржаја као што су: вештачко језеро са пуно цвећа; извор реке Црнице са пећином; старо рударско насеље са старим рударским окнима; базен за термоминералном водом температуре 36,6 степени; уређено излетиште; највећи рибњак у Србији за узгој пастрмке коју можете пробати у ресторану; прелепе природне целине  као и други културно-историјски споменик на нашој акцији Манастир Сисојевац.

Манастир Светог Сисоја  је подигнут на темељима старе светиње у XIV веку, а подигао га је један од „седам синаита“ Св. Сисоје. Налази се у близини реке Црнице са црквом посвећенов Преображењу Господњем. Данас је то територија општине Параћин, а раније је била петрушка област на далеко позната по великом броју цркава и манастира који су настали у XIV и XV веку и по древном утврђење граду Петрусу. За преподобног Сисоја Синаита, који се сматра оснивачем манастира, круже разне приче легенде и предања а знају се и неке историјске чињенице. Био је проигуман манастира Хиландар, близак кнезу Лазару, па многи сматрају да је био и његов духовник. Живео је у селу Сисевац као ученик преподобног Ромула Раваничког. Сахрањен је у цркви манастира, а изнад гроба је фреска у којој у десној руци придржава модел цркве, као ктитор. Треба поменути да се поред Св. Сисоја на ктиторској фресци налази још један лик за који се сматра да је деспот Стефан Лазаревић који је свакако указивао помоћ овом манастиру. Манастир је, заједно са црквом која је неколико векова била без крова, 1993. године обновљен и данас ради као метох манастира Раваница. На Биљани петак, уочи Ђурђевдана, народ долази у цркву да запали свеће и помоли се за душе страдалих мученика и здравље живих и помоли се преподобном Сисоју и свима који су допринели да на овом месту и данас постоји још један духовни центар у овом крају. Исто тако је било и за време ропства под турцима који су једног Ђурђевдана изненада упали у манастирску порту и поубијали велики број људи који су се тог дана окупили на служби божјој. Убијене су бацили у оближњу реку Белицу, коју народ због ове несреће и много жртава које је ова река однела, од тад па све до данас зове Црница. Кружи и легенда о двема сестрама које нису хтеле да дозволе турцима да им укаљају част већ су се дале у бег. Две сестре, тек заручене, покушале су да пређу на другу страну реке, узеле су се за руку и скочиле у реку. Једна девојка је побегла низ реку, изнемогла застала је на једној стени, кад је турчин пришао ближе и ухватио се за њу, она је скочила са стене повлачећи за собом и турчина. Стену са које се девојка бацила у воду данас зовемо девојачка стена. У непосредној близини Сисевца у клисури реке Раванице постоје и два моста који се данас називају две сестре.

Дужина трасе износи око 13 km и није технички/кондиционо захтевна, тако

да је приступачна свим категоријама љубитеља природе. У Београд стижемо до 22:30 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, штапови за пешачење; одећа слојевита, одговарајућа временским приликама. У ранцу увек треба имати заштиту од ветра или евентуалних падавина и пресвлаку. Ко жели касније у базен, нека понесе купаћи и  пешкир.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 19 h у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Ненад Царевић
064 684 01 37
nesa@serbianoutdoor.com

Раваница "Петријин венац" врело Црнице

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Кањон Пањице, Водена пећина и плаже Великог Рзава

Од разних природних лепота које имамо у Србији, ариљски крај се посебно истиче раскошним током Пањице, и њеним 5 km дугим кањоном између Брекова и Добраче. Атрактивни слапови, бигрена корита, каскаде и водопад пружају заиста рајске призоре, а наша траса од Добраче до Водене пећине, пружа се несвакидашње лепим крајоликом, при том лагана, готово без успона, није кондиционо захтевна и као таква, приступачна свим категоријама пешака.

Пешачење почињемо у селу чије име потиче од калуђера Добраче из оближњег манастира Клисуре. По предању, он је био познат по томе што је имао огромно стадо оваца и што су код њега долазили верници из десетак других села на богослужење и исповест.

Јер, кроз атар села Добраче, смештеног међ врхове Вучјак, Велики и Мали Остреш, Гајеви, Седлац и Малићи, протиче геоморфолошки веома интересантна река Пањица, чије корито красе бројни водопади и слапови са бигреним баријерама и каскадама, а између села Добраче и Брекова усекла је кањон, дугачак 5 km кога сматрају драгуљем природе ариљског краја.

 фото: Дуле Опачић фото: владимир Мијаиловић

Највеће атракције кањона су Пањички водопад и Водена пећина. Пањички водопад висок је 10 m, а са њега се вода слива у многобројним млазевима низ бигрену каскаду која је обрасла маховином. Узводно од водопада налази се Водена пећина односно врело из којег извире вода која пуни корито реке Пањице. Досадашња истраживања показала су да водена маса која избија на површину потиче од понорнице која настаје од више различитих подземних извора лоцираних око Кукутнице и Бјелуше. Рониоци и истраживачи који су је испитивали са сигурношћу тврде да се дубоко у пећини налази језеро, а врло могуће и неколико. Бигрене баријере у кориту Пањице представљају кречњачке каскаде преко којих се, поготово у периоду високог водостаја, формирају слапови.

фото: Дуле Опачић

Треба знати и да су крајем 1958. године ту откривена три праисторијска насеља из доба неолита (око 2600 година пне), док је из периода бронзаног доба, у долини Великог Рзава пронађено више локалитета. Такође, у овој прелепој клисури, Јосиф Панчић је открио ендемску врсту биљке campanula secundiflora. Данас се претпоставља да их на овом локалитету нема више од стотинак примерака.

Наша свега 7 km дуга траса пролази најатрактивнијим током Пањице, у њеном кањону. Не захтева кондициону спремност и приступачна је свима, без обзира на старост или кондициону спремност. А како за ову акцију увек влада велико интересовање, потребно је да се пријавите на време, да бисте обезбедили учешће. Овде можете погледати репортажу са jeдне од ранијих акција.

 фото: Дуле Опачић

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код Дома здравља „Шумице“) у 6.00 h. Потребно је да, дођете 10-ак минута раније како бисмо кренули на време.

ВАЖНА НАПОМЕНА: Путовање није кратко и захтеваће обилазак места где је пут оштећен, те ћемо настојати да га до одредишта прођемо што агилније, тако да успутну паузу нећемо правити. Кафу и доручак понесите, јер ћемо током вожње имати довољно времена за оба. Пауза ће бити уприличена искључиво зарад физиолошких потреба.

У Добрачу би требало да стигнемо до 10:00 h, напуштамо возило и пролазимо селом, до задњих кућа одакле почињемо узводно да пратимо реку Пањицу и након 3 km пред нама ће се указати 10 метара висок водопад, који се разлива преко, маховином обрасле бигрене окапине. Стотинак метара изнад су плитки и пространи каскадни вирови златносмеђе боје, а десно је још већи отвор, којим се у пећину може ући до 70 метара.

На 10-ак минута од водопада ходамо дуж најлепшег тока речице, ка пећини из које извире Пањица. Улазимо како би разгледали, сликали, али не даље од 10-ак метара, јер пећина није уређена за посетиоце, а ми нисмо спелеолози.

фото: Дуле Опачић фото: Владимир Мијаиловић фото: Дуле Опачић

Од Водене пећине враћамо се истом стазом и одвозимо се најпре до манастира Клисура, а потом до кристално чистог Рзава, и његових уређених плажа. Велики Рзав тече са јужних падина Муртенице, источном границом Златибора, северним делом Старог Влаха ка Ариљу, пружајући све лепоте којима река може одушевити посетиоце: и рафтинг и плаже и водопаде, бигрене каскаде и кањоне, а сва кристално бистра, питка, зелена… МА ПРОСТО ЛЕПА!

Пањица Maнастир Клисура фото: Лазар Јошанов

Ту остајемо до поласка за Београд. У 19:30 h смо сви у аутобусу и полазимо, да бисмо до 23 h стигли у Београд, а успутну паузу правимо на бензинској пумпи.

фото: Вера Буквић

ОПРЕМА: мали ранац са водом и храном, удобна трекинг обућа (прескакаћемо више пута реку), одећа прилагођена времену, батеријске лампе, заштита од сунца, купаћи, пешкир и пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  2.000 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 19 h, или директно:

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Кањон НЕРЕ 1: кањон Беу (Румунија)

Драги пријатељи, због актуелне ситуације узроковане корона ирусом, од синоћ у 20:30 h, затворен је и Ватин – једини гранични прелаз са Румунијом, који је радио, тако да се извођење ове акције одлаже за суботу, 9. мај.

Сви пријављени учесници могу се, за детаљније информације јавити на телефон 065 377 14 74.

Светлост Овчарско-кабларске клисуре

Зашто „Светлост“? Једноставно зато што је овај предео изузетно популаран због јединственог сплета природних лепота и споменичких вредности, чиме вековима привлачи пажњу. Њено основно обележје чини рељеф, упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име. Западна Морава између њих твори изразите, тзв. укљештене меандре. Мало је која клисура тако украшена, и још приде обогаћена лековитим, термалним изворима као ова.  Али, ниједна  у нас не крије у себи толики број углавном очуваних средњевековних манастира, по чему је, као и по уметничкој вредности, ова група манастира одмах иза Фрушкогорске. Овчарско-кабларска клисура је дуго остала изван животних токова. Тек оснивањем монашких заједница овај простор почиње да се користи, а доцнијим ретким истраживањима, то је постао примарни мотив посете.

Ова акција посвећена је управо томе и зато смо изабрали лагану стазу, без успона на врхове, како бисмо се посветили знамењима која су такође њени значајни атрибути. У техничком смислу, то значи да акција није кондиционо захтевна и као таква је приступачна свима. Пролазимо трасу која повезује четири манастира и бигрене слапове на Моравици. За оне који нису толики штребери, ту је и базен у Овчар бањи 🙂

 

Међу најстарије материјале о овом пределу, спадају путописи Евлије Челебије из 1662-ге године, где се између осталог наводи:

“… У близини овог насеља у планинама богатим дрвећем, налазе се купке села Бање. Још у доба хришћанских краљева на овој лековитој води подигнуте су величанствене високе куполе, велики басен, многобројни хладњаци, халвати и свлачионице. Ту се годишње у доба лубеница сакупи 40-50 хиљада душа, одржавају панођури, тргује. То је величанствено излетиште и место за уживање. Како је вода тих бања јако топла, то се води купке додаје нешто хладне воде.”

А Каниц Феликс бележи следеће:

“… И Србија има свој Монферато и свој Атлас. Само он није ни као први који је из земље изникао попут високе купе окружене брежуљцима, ни као други, који је “планинска катедрала анатолског хришћанства” господари валовима Стримонског залива; у дубокој клисури између Овчара и Каблара леже на обале реке по четири манастира, са својим причама о некадашњим чудима, тако скривени од погледа пролазника

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.00 h. Путујемо Ибарском магистралом до Овчарко кабларске клисуре. Ту напуштамо возило и одатле почињемо пешачење стазом  од манастира Преображење, стазом дугом 13 km са висинском разликом од око 750 m.

Овај манастир се првобитно налазио са друге (леве) стране Западне Мораве али је срушен 1910. због градње железнице Чачак-Вишеград. У њему се живи по »јерусалимском типику« по којем живе и монаси Хиландарци на Светој Гори. Био и остао поштован као велика светиња.

Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. годину. Стари манастир Преображење је порушен како би се изградила железничка пруга према Ужицу. Постоје бројни записи о томе какве су последице имали људи који су одобрили и наредили рушење овог манастира. Старо Преображење је било пусто све до обнове 1811. године када је обновљен од Епископа Никифора. Манастир су посећивали Јоаким Вујић, Вук Караџић, када је био и калуђер манастира, Исаија, који је још за живота био поштован као светац. Манастир је одувек живео са молитвом и од молитве, монашки скромно.

Ново Преображење је подигнуто на супротној (десној) страни Мораве, у подножју планине Овчар. Нови манастир Преображење је освештао Владика Николај Велимировић, тада епископ Жички, на дан Покрова Пресвете Богородице 1. (14.) октобра 1940. године. Владика је том приликом поставио игумана Васијана за старешину манастира. »Тада им је Владика Николај дао флашу вина, просфору и једну флашу уља. У аманет им је оставио да не смеју имати стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде извор прихода.«

Црква манастира Преображење је мала, проширена затвореним тремом. Украшена је руком Ивана Мељеникова 1940. године када је урадио иконе, дуборез иконостаса и две фреске. Слава манастира је Преображење Господње 19. августа (6. августа по јулијанском календару). Под управом Манастира Преображење су и две необичне светиње у непосредној близини, Црква Савиње и Кађеница.

Пут до манастира Сретење води нас 2 km уз Короњски до. ка врху планине Овчар на 800 метара надморске висине и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

По писаним подацима овај манастир се први пут помиње у манастиру Јовању 1571. године, а спомиње се и његово рушење 1623. године, што његово настајање и постојање датује за претходни временски период. Предање вели да је са врха Овчара бачена круна(корона) па се гледало где ће да падне, ту ће се градити црква. По том догађају се и брдо изнад самог манастира зове Короњско брдо. Манастирска црква је обновљена трудом монаха Никифора Максимовића, који је после обнове манастира Преображења, 1818. године почео обнову манастира Сретење, тада је обновљена црква, конак, бедеми. По жељи Кнеза Милоша, ради великих заслуга је произведен за архимандрита манастира Сретење, а касније је хиротонисан за Епископа Ужичког, Нићифора Максимовића. Упокојио се 1853. године и сахрањен је у сретењској цркви.

Живопис наоса, олтарског простора и зидане олтарксе преграде из 1844. године рад је Живка Павловића из Пожаревца, док је Никола Јанковић аутор сликане декорације припрате. На строгост у избору, како иконографских тако и ликовних решења, и овако конзервативног зографског сликарства, са тек понеким елементом барока, утицао је дубоко религиозан Нићифор Максимовић. Олтарска фреска приказује свештеника коме је Анђео везао руке јер је недостојан и неспреман да служи Свету Литургију.

Наредна 2,5 km настављамо преко Сретенске косе према манастиру Свете Тројице, угњежђеном на шумовитој падинини Овчара, у атару села Дучаловићи, на територији општине Лучани и представља споменик културе од великог значаја. За оближња села он је  парохијска црква, а по лепоти се битно издваја од осталих манастира.

Сматра се да је манастир Свете Тројице настао кад и манастир Благовештење, у XIII веку. Поуздано се зна да су га градили калуђери манастира Сретење. О њему су први писали Јоаким Вујић и Вук Ст. Караџић у својим делима у XIV  веку. Први пише о терору Ћаја-паше и одвођењу робља током Другог српског устанка, као и факат да је то робље спасао, плативши оштету Милош Обреновић маја 1815. године. Вук описујући манастир, налази да је „тврђи“ од Благовештења, да има кубе и да унутрашњост није „моловата“ – виде се голи зидови. Око цркве је десетак конака на спрат, а има и других зграда које су у лошем стању. Такође Вук није нашао ту калуђере, јер их није било. Живела су ту два свештеника, отац и син са породицама, који су морали да иду и раде у надницу по „својој нурији“ (парохији).

Манастир је пострадао од воде која је извирала изнад манастира, али лоше каналисана оштетила је саму цркву и здања, јер се у порти изливала. У међуратном периоду манастир је потпадао под манастир Сретење. У запуштеној унутрашњости није било ничега. Више пута је напуштан и обнављан, да би пред Други светски рат Владика Николај Жички уз помоћ сретењског игумана Атанасија обновио манастир, међутим манастир је убрзо, 1941. године, два пута бомбардован од стране Немаца. Манастир се коначно обнавља 1979. године и слави Силазак Светог Духа на Апостоле (или: духови, тројице,педесетница) празнује се педесети дан по Васкрсу. У њему је иконостас који је урадио Никола Марковић 1868. године и две вредне фреске из XVII века. Света Литургија се служи сваке суботе, недеље и празником са почетком у 8 часова.

Спуштамо се изнад тока Тројичког потока до Моравице у Овчар бањи и одлазимо  до места чаробне лепоте, које се ретко посећује – бигрене каскаде Моравице, илити Бањски поток са бројним слаповима и водопадом! Од манастира до Бањског потока дели нас 2,5 km, углавном спуста.

фото: Милош КараклићДо следеће одреднице дели нас километар. Спуштамо се до Мораве, прелазимо с друге стране моста, и посећујемо манастир Благовештење. Он се налази под Кабларом узводно уз Мораву, с леве стране реке, изнад саме хидроцентрале Овчар Бања и убраја се у споменике културе од великог значаја. Иначе, да је монашки живот ових предела и даље врло динамичан сведоче новији догађаји, као они у манастирима Стјеник на Јелици, Вазнесење на Овчару, па и у овом. Чућете о томе на лицу места…

Црква има основу у облику крста са апсидом на истоку. На западу уз њу је у новије време прислоњен један трем с дрвеним стубовима. Кубе носе луци подухваћени пандантифима. Свод је обличаст. Осмострани тамбур кубета израђен је од тесане сиге. Судећи по кубету, могло би се претпоставити да је и остали део цркве од истог материјала. Изузетак би вероватно чинио олтар за који је Вук забележио „да је нађиват“ пошто се „некад био одвалио и срушио доњу страну ћелија“.

Извесни архитектонски елементи указују да је Благовештење могло бити сазидано у време процвата тзв. „рашке школе“, тј у XII-XIII веку. Међутим натпис изнад улазних врата на западном зиду цркве, у трему, каже да је храм подигнут 1602. Године:  „Изволенијем оца и поспешенијем сина и свршенијем Светог духа сазда се сиј свети и божествени храм Благовештеније пресвјатија владичице наше Богородице и присно дјеве Марије в времена тешка и нужна, трудом и усердијем игумана кир Никифора с братијами и сврши се в лето 7110. тј. 1602. године.

Други запис у цркви на северном зиду који одваја наос од припрате, обавештва да је унутрашњост храма жиописана 1632. године.

Од старог иконостаса је остала сачувана престолна икона са Христом из времена оснивања. Манастир је познат по преписивачкој школи.

Враћамо се у Овчар бању и у 19.30 h полазимо за Београд, где стижемо до 22.30 h. Ову акцију одликује умерена кондициона захтевност, што је чини приступачном и за почетнике.

ОПРЕМА:   гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина, а ко жели и неопходан прибор за базен.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ се обавља испуњавањем формулара испод, или на састанцима Клуба средом у 20 h, када можете добити и детаљније информације директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Поглед са Овчара

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Знамења Горње Ресаве: манастир Манасија, Лисине, Бушан камен

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што природне бисере овог краја промовише и представља уживаоцима природе. Са другарима из КАУП-Ресавица настављамо са представљањем великог природног богатства овог краја. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоје званично шест споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Велика Атула, Бушан камен, Јама Вртачеље; Хидрокомплекс лисине са водопадом Велики Бук и Великим Врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

На овај начин желимо да вам покажемо део кањона Ресаве; Хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање леп водопад у близини Великог Бука; Бушан камен као и кањона реке Чемернице до места где се види и улаз у пећину  Велика Атула.

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник) и тачно у 7.00 h полазимо аутопутем ка Свилајнцу, oдакле натављамо ка нашем првом одредишту – манастиру Манасија.

Константин Филозоф је записао да је Деспот Стефан Лазаревић, тржећи где би подигао обитељ, стан за ћутање, управо овде нашао најприкладније и најбоље место где је требало да буде дом, помоли се, прихвати се посла и постави темељ у име Свете тројице сведржавнога божанства.

Двa килoмeтрa сeвeрoзaпaднo oд Дeспoтoвцa, на десној обали Ресаве, у живoписнoj клисури кojу чинe oбрoнци плaнинe Бeљaницe, нaлaзи сe мaнaстир Maнaсиja, пoзнaт и пoд имeнoм Рeсaвa. Maнaсиja je зaдужбинa дeспoтa Стeфaнa Лaзaрeвићa, пoсвeћeнa Свeтoj Tрojици, пoдигнутa и живoписaнa измeђу 1407. и 1418 гoд. и прeстaвљa мaузoлej дeспoтa Стeфaнa. Toкoм вeкoвa мaнaстир je вишe путa пљaчкaн и пaљeн. Tурцимa je служиo кao утврђeњe, црквa кao кoњушницa aустрoугaрскoj вojсци, a припратa кao бaрутaнa кoja сe jeднoм и зaпaлилa. Oбнoвљeнa je 1845.гoд. Moћнe зидинe сa 11 кулa, мaнaстирскa здaњa и aрхитeктурa црквe сa нaглaшeнoм вeртикaлoм кoja дaje цркви пoсeбну eлeгaнциjу, мaнaстиру Maнaсиja сa мaнaстирoм Висoки Дeчaни дaje eпитeт нajвeћих грaдoвa срeдњoвeкoвнe Србиje. Кao спoмeник културe oд изузeтнoг знaчaja, Maнaсиja je и пoтeнциjaлни кaндидaт Србиje зa листу свeтскe културнe и прирoднe бaштинe. Знaчajнa је и кao вeлики духoвни и културни цeнтaр срeдњoвeкoвнe Србиje.

Сa мaсивних зидoвa тврђaвe дижe сe 11 кулa мeђу кojимa сe висинoм истичe Дeспoтoвa кулa сa сeвeрнe стрaнe. Maнaсиja припaдa aрхитeктури мoрaвскe шкoлe и кao пeтoкупaoнa грaђeвинa нajсличниja je мaнaстиру Рaвaницa. Зидaнa је нaизмeничним рeзaњeм кaмeних тeсaникa вeзaних дeбeлним спojницaмa мaлтeрa бeз oпeкe, сa aркaдним укрaсимa. Пo тoмe Maнaсиja пoдсeћa нa спoмeникe рaшкe шкoлe, jeр су у пoдизaњу хрaмa учeствoвaли мajстoри из примoрja.

Пoсeбну врeднoст Maнaсиje чини њeн живoпис, кojи пo лeпoти спaдa мeђу нajзнaчajниja oствaрeњa у стaрoм српскoм сликaрству. To je пoслeдњи спoмeник мoрaвскoг стилa. Фрeскe, oстaрeлe и oштeћeнe и дaнaс узбуђуjу рaскoшнoм лeпoтoм.  Сa фрeскaмa пoзнaти пoд нaзивoм „Свeти Рaтници“, рaђeнe у стрoгoм визaнтиjскoм стилу дoдaт je витeшки стaв тaкo дa прeдстaвљajу Свети ратнициуспeшну кoмбинaциjу зaпaднo рeнeсaнснoг стилa и визaнтиjскe трaдициje. Пo сличнoсти сa фрeскaмa у црквaмa у Сoлуну и Свeтoj Гoри, смaтрa сe дa су глaвни мajстoри дoшли из Сoлунa, цeнтрa срeдњoвeкoвнoг сликaрствa нa Бaлкaну. Oд брojних фрeсaкa сe истичу мoнумeнтaлнa ктитoрскa кoмпoзициja (нa зaпaднoм зиду, лeвo oд улaзa) нa кojoj je прикaзaн дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић, Успeњe Прeсвeтe Бoгoрoдицe (висoкo нa зaпaднoм зиду), Свeти рaтници у oбe пeвничкe aпсидe, Пaрaбoлa o зaблудeлoм сину (у jужнoj пeвници), причa o цaрскoj свaдби и причa o бoгaтaшу и убoгoм Лaзaру (у сeвeрнoj пeвници), принцeзe aпoстoлa нa oлтaру, пoпрсje свeтитeљa у цeнтрaлнoм кубeту и друге. Maнaсиja je грaђeнa сa нaмeрoм ктитoрa дa прeдстaвљa рeпрeзeнтaтивни oбjeкaт.

Oсим Maнaсиje у Дoњoj Рeсaви пoстojaлa je групa мaњих мaнaстирa, пo игумaну Филaрeту сeдaм, кojи су имaли сличну прeписивaчку дeлaтнoст кao нajвeћи мeђу мaнaстиримa Рeсaвe-Maнaсиja. Зa вeћину мaлих мaнaстирa у Дoњoj Рeсaви смaтрa сe дa je ктитoр бaш дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић. И у oвим мaнaстиримa су, пo лeтoпису Mиљкoвoг мaнaстирa „у тишини рaдили књижeвници рeсaвски“. Oд тe мoнaшкe oaзe у Дoњoj Рeсaви дaнaс пoстoje три мaнaстирa: Toмић, Злaтeнaц и Mиљкoв мaнaстир.

Одвозимо се до Лисина где почиње наше пешачење. Обилазимо хидрокомплекс Лисине и водопад Велики Бук.

водопад Велики Бук

Хидро комплекс Лисине са извориштима, водотоковима и водопадом представља  геоморфолошко-хидролошки комплекс живописне лепоте и вредности научног, образовног и културног значаја, те представља природно добро националног ранга. Налази се у подножју планине Бељаница на око 20 km од Деспотовца и око 150 km од Београда. Комплекс Лисине носи име по истоименој котлини у којој се налази. Лисине својим природним лепотама привлачи велики број туриста из земље и иностранства као и бројне организоване школске екскурзије, који прилику за одмор током викенда проналазе баш у овом делу општине Деспотовац. Хидро комплекс Лисине је заштићен уредбом Владе воденицаРепублике Србије 1995. године као споменик природе Лисине на површини од 10 ha, и обухвата два природна објекта извориште Велико Брело и  водопад Велики Бук.

Водопад Велики Бук представља јединствену појаву међу акумулационим биграним водопадима Србије. Непосредно од извора ток Великог Врела има велики пад градећи неколико мањих каскада, а на око 300м од изворишта бигарне наслаге су саградиле један од најлепших водопада Србије. Водопад је висок 25 m и док нису пронађени водопади на Старој планини и Копаонику, сматран је највећим водопадом у Србији. Бистра и хладна вода, најпре преко малих бигарних каскада укупне висине око 5 m, а затим низ вертикални бигарни одсек висок преко 20м, стропоштава се уз велику буку у амфитеатар на чијем се дну налази језеро дубине до 5 m. Количина воде се креће од 120 l/s до 10.000 l/s.

Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

Велико врело припада малобројној групи снажних некаптиранх крашких извора и истиче се као изузетан пример гравитационих врела. Појављује се под вертикалним кречњачким одсецима планине Бељанице, дуж северног обода котлине Лисине. Вода истиче у дну дугачког сипара између великих кречњачких блокова. Некада су воде Великог Врела покретале воденице и ваљаонице за сукно. За време максималне издашности врело даје и преко 10 mводе у секунди док за време суша једва 120 l/s. Предпоставља се да врело храни подземна река која протиче кроз широке пећинске канале чији су излазни отвори покривени каменим блоковима. Као и сва крашка врела богат је растопљеним солима калцијум и магнезијум карбоната. Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

После обиласка првог Споменика природе „Хидрокомплекса Лисине“, пешачимо кањоном  Чемерничке реке до прелепе ливаде са које се пружа величанствен поглед на још један Споменик природе прераст „Бушан камен“, као и високо у стени Бељанице отвор Велике Атуле, једне од највећих пећина Горње Ресаве, која је такође Споменик природе.

Бушан камен Бушан камен

Бушан камен представља природни камени мост звани Пераст. Налази се на средишњем дели јужне стране планине Бељаница, на површи званој Хајдучки ток, изнад тока реке Чемернице која је заслужна за његов настанак. Заштићен је као споменик природе 1978. године.

На ливади правимо паузу, а ту крећемо уз Чемернички поток ка Головршцу (951 m) и спуштамо се ка Хидрокомплексу Лисине добро познатом стазом преко Церјака и видиковца „Мечија леска“ . Како год, доживљај је загарантован! Са поменутих видиковаца посматраћемо кањон Ресаве, Виту букву, улаз у Пејкову пећину, Вртачеље…

Неша :-)  Наша екипа летос на провери стазе

Река Ресава је најдужа десна притока Велике Мораве, дужине око 70 км са сливом од 685 км2. Представља основу хидролошке мреже подручја заједно са својим притокама. Творе је Злотска и Бобовачка река које се спајају на 663 м нв. Извориште јој је на преко 1.150 м нв, а ушће на 95 м нв. У хидрографској мрежи Ресаве заступљене су понорнице, и сама Ресава је понорница. Између ушћа Кулиног и Станојевог потока у Ресаву налази се и први већи кањон на реци, Глоп. Овде се река већ спустила на висину од 517 м нв, а литице глопског крша досежу до 855 м нв. Укупна дужина глопског кањона је 5,5 км. У једном делу глопског кањона, у једној пукотини Ресава понире, да би се поново појавила на излазу из самог кањона. Ушће Дебелог потока у реку Ресаву са десне стране, чини излаз из Глопског кањона, а улаз у Сомицки (склопски) кањон или Склоп са врхом од 890 м нв док река у овом делу свог тока тече на око 403 м нв. Дужина кањона је око 10 km. Име Склоп потиче од тога што су се вертикалне стране кањона толико приближиле једна другој да се гледане одоздо готово склапају. Ресаву од извора до ушћа Суваје чини кањонски део реке дугачак 25 km. Кањони Ресаве са 884.65 ha, су заштиђени као Резерват природе.

Акцију даље настављамо до Лисина, где ћемо сумирати утиске у неком од лепих ресторана са домаћом кухињом. У Београд стижемо до 22.15 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита примерена временским условима, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.700 дин

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Царевић

nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Нера – кањон Шушаре (Румунија)

Главна одлика НП Нера су њене притоке са обиљем водених каскада. Једна од њих је и река Шушара, чији ток бигреним коритом прати стаза до главног водопада.

„Ово није никаква ‘стаза за слабије’, већ стаза за уживање“ – гласиле су бројне примедбе учесника, који су критиковали погрешан опис ове шетње у програму. Критику смо уважили, а тако смо писали, поредећи је са другом, знатно дужом стазом. Али, ова би, без икаквих поређења сада била баш прави избор, не само због дужине дана, већ пре свега због раскошног јесењег шаренила Анинских шума.

Стаза је уређена, означена и дословно је може прећи свако (најмлађи учесник је био Огњен, стар 4 и по године. 🙂

бигрено корито зелене Шушаре

ПОЛАЗАК тачно у 6:00 h са паркинга крај клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Возимо се ка Белој Цркви, где ћмо направити кафе паузу, а потом настављамо ка граничном прелазу иза Калуђерова. Молимо вас да током граничне процедуре не излазите из возила, јер је то често разлог задржавања.

По уласку у Румунију, настављамо вожњу до села Саска Монтана, где напуштамо бус ради обиласка манастира Нера.

манастирска црква посвећена Светој Петки

Стаза до манастира води уз реку (Неру), а величина успона је занемарљива.

Ово монашко насеље у брдском подручју Слатине крај села  Саска Монтана (регија Караш Северин),  основано је 16. маја 1994. Манастир је јединствен у земљи и у Европи као једина верска институција са медицинском услугом. Такође има и неколико уметничких радионица (дуборезачка и две сликарске), као и библиотеку. Посвећеним радом, монаштво промовише византијску уметност, традицију и културне вредности овог подручја. Саграђен  је на иницијативу др Павла Ћирила, пореклом из Слатине. Свети Синод Румунске православне цркве је 19. јула 1994. одобрио оснивање манастира, и исте године, 14. октобра постављен је камен темељац цркви брвнари, изграђеној у Молдавском стилу, посвећеној Светој Петки. која је освећена 1997.

Монахиње, њих 40, баве се баве шивењем, пчеларством, сакупљањем и узгајањем дивљег лековитог биља, а ту је и стоматолошка ординација.

Манастир није стар, али се развија ревношћу свог монаштва и изгледно постаје највеће монашка зједница у епархији. На њихов захтев, а уз благослов свештеника Митрополије Молдавије и Буковине, 5. октобра 2001. је дат, део покрова  Свете Петке, на корист свима који ће се са вером  овде молити.

пут ка Манастиру приказ трасе на топо карти

Враћамо се и настављамо на крај села, одакле полазимо у шетњу кањоном Шушаре. Можете ходати и полако, сликати до миле воље, укупно имамо (до водопада и назад) 5 km хода по уређеној стази, тако да ову трасу могу прећи и они са скромном физичком кондицијом.

По изласку из кањона, чим се скупимо, крећемо према граници и ако не буде било прекомерног задржавања на граничном прелазу, после Беле Цркве, скрећемо у Банатску паланку на обали Дунава, где ћемо вечерати у неком од бројних рибљих ресторана. За Београд полазимо у 20.00 h и стижемо до 22.00 h (наглашавамо – ако границу прођемо без задржавања, тј. до 18 h). 

водопад Шушара у бакарном руху

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са добрим ђоном за терен), мали ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена терену и временским условима (заштита од евентуалних падавина), пресвлака, батеријска лампа и документа (не заборавите пасош!).

Молимо вас да СВЕ што вам је потребно за јело и пиће током акције понесете.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

ПРИЈАВЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ВАЖНА НАПОМЕНА: молимо све заинтересоване да приликом пријављивања обавезно доставе следеће податке: име и презиме, контакт телефон и број пасоша. 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Кањон реке БРЊИЦЕ

Рекоше једном да је ова акција „Чудо које стане у један дан!“ 🙂 Али за то ЧУДО се мора бити спреман.

Брњица је изузетно узбудљива и забавна, само ако се не подцене захтеви које поставља посетиоцима! Ова река је најдужи водоток у НП „Ђердап“, настаје спајањем Кључате и Раденке, недалеко од села Доња Раденка, управо на граници Националног парка. На километар даље, она усеца прелеп кањон у масиву Северног Кучаја, са два предивно извајана теснаца, због којих је и пролазимо, а приликом чега смо стекли бројне успомене… Пажљиво прочитајте овај програм, погледајте све линкове и наравно фото албум  како бисте добро проценили захтеве акције и сопствених могућности и пошли спремни. Приликом проласка кањона Брњице, учеснике чека скакање са једног мањег и другог, нешто већег водопада. Надамо се да ни ове године неће бити оних који се дуго размишљају да скачу са водопада, јер од водопада нам предстоји више од половине трасе.

 Наравно! :-)

До пре пет година Брњицу је под нашим вођством прошло преко 1000 људи. Онда смо престали да бројимо. Пре два лета смо прославили 10-годишњицу акције. Ради се о једној од најпопуларнијих акција у природи за коју постоји несмањено интересовање током свих протеклих година, тако да је важно да се пријавите на време! То је авантура у којој су учествовали људи са свих континената, а наша траса је имала више варијанти. Од пре четири године, путања проласка кањона Брњице је условљена чињеницом да је стаза између два теснаца затрпана поломљеним деблима, која су већ увелико обрасла купином, тако да се цео кањон мора проћи коритом!

Субота, 27. јули:

ПОЛАЗАК: тачно у 6.00 h са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник). Неопходно је да дођете бар 15 минута раније, како не бисмо каснили са поласком. Пут траје тачно 3 сата, тако да успутне паузе правимо само по потреби (кафу понесите).  Не заборавите ВОДУ!  У кањону нема извора, а она из корита свакако није за пиће!

Пре напуштања возила треба да се пресвучемо и препакујемо тако да возило напустимо спремни за улазак у кањон. Собом носимо само оно што је потребно током проласка кањона и то у водоотпорној врећи.  Све остало, чекаће нас у бусу по изласку из кањона.

Пролазак кањона Брњице подразумева пролазак речним коритом којим тече вода, тако да морате бити спремни за то: обучени за такве услове. Јер СВЕ што је на нама биће мокро, укључујући и ранац. Ствари које носимо морају бити спаковане у водонрепропусним врећама, а не у ранчевима! Има мало пливања и скок са једног водопада.  Ко има страх од воде било које врсте, не треба да се пријављује за учешће у овој акцији.

Траса би се грубо могла поделити у четири етапе: 1) долазак до кањона и пролазак првог теснаца, до водопада; 2) ход коритом до другог теснаца (најтежи део, јер се отегне због корачања са камена на камен), 3) хватање стазе „са водоводним цревом“ и пролазак другог теснаца и 4) излазак из кањона и макадамом до Дунава. Кретање било каквом стазом није ни приближно споро као брзина проласка неког кањона – ово друго је увек битно спорије.

Наша траса има укупну дужину од 14 km, али ће нам за њен прелазак требати цео дан, тако да очекујемо да у село (Брњица) цела група стигне до 19 h. У бусу нам је остатак ствари, пресвлака (сува одећа) и „нормална“ обућа. По изласку из кањона, људи се обично упуте у ресторан „Тома“, на обали Дунава.  Да бисмо у Београд стигли до 22:30 h, у бус улазимо у 20:15 h.

Ево детаљнијег описа проласка кањона:

почетак...

Ова фотографија приказује Брњицу на почетку тока, пре уласка у кањонски теснац. Након 20-ак минута хода, пред нама ће се указати кањон, односно његов први теснац, који се завршава водопадом. Ту пролазимо врло лепо сужење – место где је кањон најужи. То место многи оцењују и као најлепши део кањона. Ту наилазимо и на први, мањи, 1 метар висок водопад, са кога скачемо (крај овог слапа је начињена насловна фотографија акције). Пошто је вода под њим плитка, скачемо како је приказано десно испод – у „чуч“ позу:

најужи део кањона мали водопад правилан скок

Око 300 m даље наилазимо на 4 m висок водопад водопад – Брњичку лиру и скачемо! Потпуно је безбедно и довољно дубоко, тако да многи скок понављају и више пута! Ко нема ту амбицију, наставља даље, коритом Брњице до другог теснаца.

Ево Брњичке лире! (нема тога на карти, јер смо га МИ тако назвали) Полако се спуштамо до водопада мала демонстрација

Овим водопадом  се завршава први теснац и до следећег, корито Брњице има картактеристике клисуре, због чега смо га увек премошћавали шумском стазом, што више на жалост није могуће. До другог теснаца крећемо се коритом, а због спорог кретања, тај део ће вам се чинити дужим него што заиста јесте и одредиће трајање проласка кањона. Али, други теснац биће, као и увек права посластица:

  0079

Километар после другог теснаца, са десне стране ћемо запазити лепу ливаду, воћњак и брвнару и ту излазимо из корита и настављамо равним макадамом до Дунава (45 минута хода). Обзиром да се крећемо коритом кањона рачунајте да ће цела група изаћи из кањона и бити у селу до 19 h. И ако сте бржи, не заборавите да сте део групе!

пре три године на овој истој акцији... Голубачки кеј

ОПРЕМА:  обућа и одећа за воду, водонепропусне вреће за ношење ствари кроз кањон (могу се купити у продавницама спортске/планинарске опреме, или наручити преко интернета), пресвлака, храна и вода за успут. Згодно је имати неопренско одело (кратких рукава и ногавица, 3 mm дебљине), ако сте осетљиви на хладноћу!

НАПОМЕНЕ:

  1.  У акцији не могу учествовати деца испод 12 година, односно испод 45 kg  тежине и 150 cm висине. У случају лошег времена (а треба нам идводонептопусна врећа за ствариеално сунчан, сув, врео дан), акција ће бити померена за следећи викенд.
  2. Пролазак овог кањона може бити забаван само за спремне људе. Од учесника се очекује да се не изненађују препрекама на стази или у кориту, јер ће их бити.
  3. Водите рачуна о стварима које не трпе квашење (телефони, фотоапарати, наочаре), Брњица уме да одузме неке предмете, ако их не чувате прописно, како налаже природно окружење!
  4. Обзиром да на ток ове акције битан утицај може имати синоптичка ситуација, у случају лошег времена (кише), акција се одлаже за наредну суботу.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.800 дин

Котизација обухвата и улазнице за НП Ђердап и пратњу службених лица.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

фото: Гордана Атанасијевић

водопад „Брњичка лира“

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Лисац – Стража – Бељанички бук

Ова најава би могла да стане и у неколико речи: ОВО СЕ НЕ ПРОПУШТА.

Због симболике броја (1111 m надморске висине), зову га „Четири аса“. На неким његовим стенама могу се наћи калцитне друзе (кристали) које мештани називају камењем среће. Међутим, верујте, ипак је он један Велики Лисац! У том маниру нам се представио два пута, и склони смо да не верујемо у случајности. На том врху су пуцали шампањци, изговаране су песме… Лисац је веома посебан и надахњујућ, а како је изгледала ова акција када смо је први пут изводили, можете погледати у овом албуму.

 Овога пута применићемо други план: на Лисац крећемо ДИРЕКТНО! 🙂

Ено га, вири... :-)

ПОЛАЗАК: тачно у 6.00 h са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку, чека нас дуг пут и солидна мисија!

Путујемо ка Жагубици, а због природе пута, овде неће бити могуће формирати велику групу, тако да је број учесника тиме ограничен. Пешачење почињемо са макадамског пута који води према шумском водопаду Бељанички бук који је наша завршна одредница. Стаза је мешавина од готово заборављених стаза до шумских и колских путева. До Лисца ћемо савладати половину успона односно 400 m висински. Очекујемо да ће група бити довољно агилна како би се препустили уживању на врховима.

 Да се разумемо: ово је ШАМПАЊ!

Сам излазак на Лисац карактеристичан је за крашке врхове: од букове шуме кроз макију до каменитог врха. А ту ћемо имати заслужен одмор са погледом од 360 степени.

После спуштања са камене купе Лисца настављамо блажим успоном широким шумским путем до гребена Страже, где нас чека предиван поглед на масив Јужног Кучаја и на кањон Ресаве.

   

Стража је прича за себе и као таква увек има своје место у нашем годишњем календару. Али треба истаћи да се ради о ТРОНУ Горњоресавског регионалног парка природе. Најзад, под њом и извире сама Ресава, отварајући богат геоморфолошки ареал и ево како то изгледа:

и још мало:

Од Страже траса води наниже предивним крајоликом, са више пропланака.

    мали предах

Готово на самом крају очекује нас технички захтевнији спуст по каменитој косини. У овом делу биће потребна нарочита пажња али убрзо долазимо до прелепог Бељаничког бука, великог широког слапа који се слива из шуме, прелива макадам и наставља да тече шумом са друге стране пута. Веома је леп, тако да ће то захтевати 15-ак минута фоткања и опуштања након пређених 20 km.  Остаје нам само да препешачимо 1 km макадамом до нашег возила.

 Бук нас пресреће, преливајући пут... и наставља да отиче с друге стране пута

Ова акција се не препоручује почетницима, људима са слабијом кондицијом, као и онима који не желе да улажу превише напора. Траса је захтевна, сразмерно основним карактеристикама јер је дуга 21 km са успоном од 800 m . Ово значи да паузе неће бити дуге, већ на против – врло кратке, колико да се не развлачимо и ходамо компактно. Такође је од изузетне важности кретање у колони, јер не постоје ознаке (маркације). На стази нема извора питке воде!

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, штапови, камашне, мали ранац са довољном количином воде за цео дан и храном за успут, слојевита одећа примерена временским условима; заштита од ветра и евентуалних падавина и пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:Лисац је окружен плантажама сремуша!

1.700 динара

Због природе терена, путујемо искључиво комбијем.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба.

Акцију реализују Ненад Царевић и Дарко Цветковић

  064 684 01 37

nesa@serbianoutdoor.com

пејсаж са повратка (Суви До)

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Нера – али КОМПЛЕТНА, са рафтингом!

Колико ли смо само пута помислили како је снажан доживљај сабијен у превише кратко време, oсећали се фрустрирано јер смо морали да се одлучимо за једну од две понуђене опције, једнаке лепоте, или једноставно пожелели да по завршеној акцији останемо где смо. Није било одласка на Неру да управо то није био доминантан утисак у повратку. А колико је тек тога остало неисцрпљено, остављено за неки имагинарни „други пут“, да и не спомињемо, јер за то није довољан један дан.Кањон Нере

Зато вас за празник позивамо да прођете цео кањон Нере рафтингом, кањоне Беу и Шушаре пешице, обиђете водопаде Беушница, Вајоага, и Шушара, видите Ђавоље језеро, посетите манастир Нера и тиме заокружите утисак, без да за сваку од ових траса наново путујете и прелазите границу. 

Идеја је да се прође комплетан садржај пешачењем за шта смо до сада увек морали да одлучујемо између две опције („краће“ и „дуже“), при чему једна искључује другу; али и да видимо непознате чари овог заносног предела, за шта раније нисмо имали шансу. Како би доживљај имао пуноћу, не планирамо велику групу. Придружите нам се и учините овај празник незаборавним!

Стаза у стени дуж кањона Нере

Петак, 26. април:

ПОЛАЗАК: тачно у  6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Путујемо преко Панчева и Беле Цркве, где ћемо застати ради кафе-паузе, а потом настављамо до граничног прелаза у Калуђерову. Графички приказ трасе на Google Earth

Молимо вас да током граничне процедуре не напуштате своја седишта, јер то може битно да искомпликује прелазак границе.

По уласку у Румунију, настављамо пут 30-ак km до полазне тачке за Кањон Беу. Ова траса је дуга добрих 20 km, без константног успона, или спуста. То значи да је доминантно пешачење, а не пењање, или спуштање. Крећемо се колским путем, стазама и макадамом. Десно имате графички приказ трасе са њеним бројним параметрима.

За ову трасу је до сада владало највеће интересовање, јер је два водопада, врело „Око Беу“ / и стеновита стаза уз сам кањон Нере, чине изузетно атрактивном. Многи су само то и прошли, чак и више пута. Њен детаљнији опис можете видети овде, а оно што ће овога пута бити другачије јесте чињеница да после прелепог и дужег пешачења, не журимо одмах натраг, према граници, већ се смештамо у хотел. Собе су комфорне са купатилима, без кухиње (у хотелу је ресторан; доручак је укључен, цена ручка је 27 леја/ 6 €, а вечере 22 леја/5 €).

Тиркизна магија Врела "Око Беу" (Ochiul Beiului) Водопад Беушница Водопад Вајоага

Субота, 27. април:

Данас је у плану премијеран догађај: пролазак целог кањона Нере рафтингом, обилазак Ђавољег језера и прерасти. Током ранијих акција, пролазили смо тек мали део кањона уском стазом уклесаном у стену његових литица, која не обухвата њен најатрактивнији део од Ђавољег језера до кампа Дамјан (Cantonul Dаmian). Ђавоље језеро (Lacul Dracului) смо посећивали неколико пута пешице, али је нужност повратка одсецала најлепши и најузбудљивије део трасе. Овога пута, то неће бити случај!

 Тајанствено језеро у дубокој шуми живописна пешачка стаза дуж кањона Нере

Пошто доручкујемо и попијемо кафу, добијамо рафтинг опрему и у 10 h одвозимо се до Новог Сопота одакле се спуштамо 26 km низ Неру, дуж њеног целог кањона!

Првих 8 km спуштамо се низводно, до места где се налази Ђавоље језеро.  Напуштамо чамце и одлазимо до језера и оближње прерасти.

Необичне природне појаве су увек биле инспирација за испредање легенди, тако да ни ова није изузетак. А она говори како је ово необично језеро добило назив. Једном давно, један мудри чобанин је чувао овце крај Нере, када је пред њега искочио човечуљак са рибом у руци и изазвао га на опкладу. Да би надмудрио непознатог човечуљка, морао је да испече рибу без ватре, у чему је и успео, помоћу струна испредених од вуне. Човечуљак се разбеснео пропавши у земљу, у којој остаде ово језеро, а чобанин схвати да је то био сам Ђаво, те тако језеру даде име.

Прераст Са воде, пешачка стаза личи на Трајанов пут

Не заборавимо да се оне бројне прерасти (природни камени мостови) налазе у пределима, које географи у жаргону називају „Карпатска Србија“, а како се налазимо на тој громади у Румунском предворју Карпата, ова појава не треба да чуди. Чудно је само то што је прераст код Ђавољег језера остала непримећена, што нама никако није могло да промакне! Сама прераст није означена, али је на 150 m низводно означен видиковац. Пошто све то обиђемо и разгледамо, враћамо се у чамце и настављамо са својим скиперима даље, низ кањон Нере. Одавде следи најатрактивнији део, јер улазимо у сам кањон!

Са наше леве стране гледаћемо како се пружа најлепши део пешачке стазе, уклесане дуж литице кањона. Река се овде увија творећи десетине меандара, а после треће кривине, на 3 km од Ђавољег језера, долазимо до Јордановог извора (Izbucul Iordanului) , за 6,5 km даље и до још једног; оба су близу обале. Још километар пловимо до Дамјановог кампа (Canton Damian). На 4 km од кампа долазимо до ушћа једног потока у Неру, а за још 600 m и до ушћа Беу, после чега остаје још 4 km до краја рафтинга, тј. села Саска Романа.

Воде Нере су мирније (укупан пад реке је 50 m висински), тако да овај рафтинг не спада у „адреналинске“. Суштина је што ће се проћи централна жила овог Националног парка и видети они делови који су на други начин теже доступни.

 

Недеља, 28. април:

Дан уочи повратка проводимо у лаганој акцији проласка кањона Шушаре и посети манастиру Нера. Раније смо се за ову акцију морали опредељивати, одричући се проласка прве трасе, тако да су многи од вас ишли поново да би видели и ово, а Васкрс је прави дан за посету манастиру, који је за КАУП-це увек значио више, јер су нас уводили у крипту са реликвијама.

На путу ка Манастиру... 

Након доручка и кафе, у 9:00 h се одјављујемо из хотела и одвозимо се до рударског села Саска Монтана. Одлазимо најпре до Манастира, до кога имамо нешто више од километра равног хода уз Неру.

Ово монашко насеље у брдском подручју Слатине крај села  Саска Монтана (регија Караш Северин), основано је 16. маја 1994. Манастир је јединствен у земљи и у Европи као једина верска институција са медицинском услугом. Такође има и неколико уметничких радионица (дуборезачка и две сликарске), као и библиотеку. Посвећеним радом, монаштво промовише византијску уметност, традицију и културне вредности овог подручја. Саграђен  је на иницијативу др Павла Ћирила, пореклом из Слатине. Свети Синод Румунске православне цркве је 19. јула 1994. одобрио оснивање манастира, и исте године, 14. октобра постављен је камен темељац  цркви брвнари, изграђеној у Молдавском стилу, посвећеној Светој Петки. која је освећена 1997.

Монахиње, њих 40, баве се баве шивењем, пчеларством, сакупљањем и узгајањем дивљег лековитог биља, а ту је и стоматолошка ординација.

Манастир није стар, али се развија ревношћу свог монаштва и изгледно постаје највећа монашка зједница у епархији. На њихов захтев, а уз благослов свештеника Митрополије Молдавије и Буковине, 5. октобра 2001. је дат, део покрова  Свете Петке, на корист  свима који ће се са вером  овде молити.

Враћамо се и одвозимо на други крај села ка Шушари. Посебно знамење НП Нера су њене притоке са обиљем водених каскада. Поред Беу, ту је и река Шушара, чији ток бигреним коритом са мноштвом каскада, прати стаза до водопада. Стаза је уређена, означена и дословно је може прећи свако (најмлађи учесник је био Огњен, 4 и по године).

Шушара

Дуж Шушаре се може ходати опуштено, лагано полако, обзиром да до водопада и назад имамо 5 km хода по уређеној стази, коју с лакоћом може прећи свако. Траса је веома лепа и надасве опуштајућа, а за опис који смо давали претходних година добили смо бројне примедбе да смо је подценили. На пола пута до водопада наилазимо на ливаду и већу дрвену кућу, поред које је извор. Место је савршено за предах. Успут су и два мала рударска окна, као и обиље сремуша. На овом снимку можете видети како изгледа цео пролазак стазе.

брчкање у водопаду Водопад Шушара 

По изласку из кањона Шушаре, спремамо се за повратак. До Београда нам предстоји два и по сата вожње и гранични прелаз. После овакве туре, троипочасовни пут не звучи страшно, али уме да оптерећује, када се прелази два пута у истом дану, чега смо овога пута ослобођени.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац за дневне активности и пешачки штапови, вода и храна за успут, одећа слојевита, примерена времену, заштита од ветра, сунца и могућих падавина; лични прибор и путне исправе (пасош).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ: 130 € (превоз, смештај са доручком, рафтинг и улазнице за НП)

НАПОМЕНЕ:

  • У селима где боравимо не постоје мењачнице (најближа је у Оравици, где можемо свратити после границе).
  • У собама не постоји могућност припреме хране (кухиња), али постоји ресторан. Цена ручка је 27 леја (6 €), а вечере 22 леја (5 €). У хотелу примају евре (Овде можете видети курс).
  • За ову акцију није предвиђена велика група, тако да је број места ограничен и благовремено се пријавите.

 

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h. Пријављивање учешћа подразумева измирење аконтације у износу од 70 € и достављање података, неопходних за организацију (име и презиме, контакт и број пасоша).

Акцију реализују Гордана Атанасијевић

065 377 14 74, gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

У царству господара неба: меандри Увца и слапови Сопотнице

Овог викенда вас водимо у најлепше пределе Западне Србије, тамо где господари по земљи не ходају. Са тих висина и распоном својих крила од скоро 3 метра, краљевским летом, то потврђују и поручују да је ово прелепо место првенствено њихов дом. Посматрачу преостаје само да му се диви.

Али то није све…

Недалеко је Сопотница, малена река за коју кажу да не тече, него пада. На потезу од тек неколико стотина метара, она се се обрушава низ 20 m високе стене, чинећи на далеко чувене водопаде, нанизане у неколико каскада, што је један од најпознатијих призора природних лепота наше земље. Управо у ово време, када су воде набујале, водопад је најраскошнији, а хук воде  најснажнији; он вам купа и испуњава душу, чиме као да у неповрат односи наше бриге и напетост накупљених током свакодневнице. Призори које ћете видети остаће вам трајно у сећању и држати данима у добром расположењу. Биће то два дана за незаборав, потпуно одвајање од света који нас окружује, пун исконске лепоте, снажних утисака и лепог дружења.

фото: Исаиловић

Субота, 13.април:

ПОЛАЗАК:   У 6:00 h са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник). Путујемо ка Пријепољу и Спотници, а како је пут дуг, уприличићемо паузу на Златобору за доручак и освежење.

У Сопотницу стижемо после подне, смештамо се и одмах припремамо за пешачење до слапова Сопотнице. Својом јединственом лепотом они остављају снажан утисак на посматрача, а њихов хук преноси причу о овом маленом селу надалеко. Не остаје нам ништа друго него да се препустимо и опустимо пред несвакидашњом  лепотом, ремек делом природе, све до повечерја. Потом се враћамо код домаћина на вечеру,  дружење и конак.

Легенда каже да су се први становници доселили у село Сопотницу са безводне Пештери, али је врело покрај кога су се населили пресушило. Разочарани због лоше судбине која их прати, придошлице реше да иду даље у потрази за водом. Ноћ пред сеобу, јави им се неки чудан глас испод Јадовника и упита их: ,, Бирајте људи, шта да вам поклоним, воду или срећу“? Сељаци из свег гласа повикаше: ,, Воду, воду нам даруј, а срећу ћемо ако Бог да, сами стварати.“ И тако вода потече на све стране.

Сопотница је малено село на падинама планине Јадовник између река Милешевке и Лима крај Пријепоља, до кога се се стиже макадамским путем који води кроз густе букове и храстове шуме. Сам назив Сопотница означава воду која сопоће, хучи. И ко зна да ли бисмо икада чули за то село да није серије величанствених водопада које баш ту твори река Сопотница на свом путу до Лима. Они уживају посебан степен заштите, као споменик природе „Слапови Сопотнице“. До њих се стиже пешице, каменитим путем. Слапови, старе воденице и ваљавице, као и околина, чине јединствен природни амбијент, због чега је ово један од најзначајнијих споменика природе Србије, добро познат свим љубитељима природних лепота.

Споменик природе обухвата извориште површинског тока реке Сопотнице са више сталних и повремених карстних врела и извора који формирају токове. Оно што карактерише реку Сопотницу јесте велика висинска разлика између ушћа на 465 м.н.в. и највишег извора на 1.150 м.н.в. Морфо-хидролошке вредности представљају четири крашка врела, више извора и седам бигрених тераса преко којих отичу врелски водотоци градећи живописне водопаде и слапове.

Бигар је настао од изворских сегмената око горњег тока реке Сопотнице и простире се од највиших врела испод кречњачког одсека Подстијења на 1.120 м.н.в., па све до последњег водопада на 850 м.н.в. Ово је бигар са највећим висинским растојањем у Србији од 270 m. Акумулиране наслаге бигра чини седам нивоа заравњаних лепезастих каскада, различитих димензија и изражености. Основну вредност чине бројни водопади на ивицама бигрених тераса. Најатрактивнији је „Велики водопад“, висок чак 20 m. Идиличном амбијенту доприносе олистале крошње, обиље маховине и зеленила као и саме стене. Након свега 3,5 km ова горска чаробница меша се са водама Лима.

Међутим, Сопотница има и друга знамења. Њену биосферу одликује и завидно висок степен диверзитета. Са растом посећености, развија се и туризам, па тако у селу постоји неколико домаћинстава који нуде смештај, а на уласку у заштићено подручје постоји планинарски дом. Подручје има многобројне обележене стазе, а за оне пасивније, ту су лепо уређена излетишта око воденица. Такође могу да уживају у богатој гастрономској понуди, домаћи сир, кајмак, пршута, мед, пита од хељде…

Краљевство белоглавог супа поседује егзотичан амбијент. Чаробни меандри Увца,  три језера (Сјеничко, Радоињско, Златарско), један од највећих пећинских ситема у Србији, белоглави суп као заштитни знак, те заносна природа, само су неки од адута овог бајковитог краја, који за поклонике природе представља место ходочашћа.

  

Недеља, 14. април:

Ујутру рано,  у 7:00 h полазимо ка Сјеници, до места, Крстац (око 1.000 м.н.в.), одакле ћемо се, лаганом узвишицом, преко предивних предела кретати у правцу видиковца и врха Молитва (1.247 м.н.в.), на планини Јавор. Успут ћемо уживати у величанственим призорима резервата. Овде се природа својски постарала да невероватним рељефом импресионира посетиоца. Чиста природа, проткана пашњацима, стеновитим литицама, реком која чудновато кривуда по чему је и названа Увац. Огроман и предивно исклесан кречњачки простор, узвишења прошарана белим стенам са којих супови, појединачно или у групама, попут почасне страже, мотре… Ако ово није Рај, онда је сигурно његово предворје. Ко није раније долазио схватиће зашто слике из овог дела Србије, најчешће се користе за промоцију наше лепе земље.

Меандри Увца, фото: Александар Вељковић

Након доласка на врх Молитва 1.247 м.н.в., спустићемо се до видиковаца Молитва и Бела Кања, након невероватних призора и прикупљања утисака, враћамо се истим путем ка нашем возилу. Дужина стазе износи 13 km са висинском разликом око 600 m. Ова стаза спада у лаке и погодна је за све узрасте, али не без иоле кондиције.

  

Ако буду временски услови то дозвољавали и сви се усагласимо можемо се возити чамцима (минимум 10 особа) по језеру и тако сагледати језеро и околне литице, из друге перспективе и обићи предивну Ледену пећину.

За Београд полазимо у 16.30 h. Предстоји нам око шест сати путовања, наравно са успутним паузама, а очекивано време доласка у Београд око 23 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.300 дин

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са јачим ђоном), штапови, мали ранац, батеријска (чеона) лампа, вода, храна за успут, одећа слојевита, у складу са временским приликама, добра  заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина. Подлошку за седење је добро имати из практичних разлога.

НАПОМЕНЕ:

  • Због ограниченог смештаја, број учесника је ограничен на па препоручујемо благовремено пријављивање.
  • Смештамо се у сеоским домаћинствима, без засебних купатила (неколико соба на једно купатило)
  • У домаћинствима се могу организовати оброци, или храна из ранца

ИНФОРМАЦИЈЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h. Пријављивање подразумева измирење аконтације у износу од 3.000,оо динара.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а