Архива за Šuplja stena

Околобеоградска шетња: од Трешње до Авале

Одавно нисмо ишли неким „околобеоградским“ стазама, па смо ове године решили да једну од њих уврстимо у наш календар. Можда овакве стазе нису баш толико атрактивне као остале којима идемо, али сасвим сигурно целодневни боравак на ваздуху и кретање по природи може само да прија а никако да шкоди. А тек ћете се изненадити колико интересантних локација има ту око нас, у веома блиској околини Београда.

ПОЛАЗАК: идемо јавним превозом и састајемо се код окретнице аутобуса на Трошарини. Аутобус бр. 408 полази ујутро тачно у 08:08 h, скупљамо се 20-ак минута раније, да нам аутобус не „побегне“ пошто следећи иде тек за сат времена. Идемо до станице „Трешња-окретница“, а вожња траје око 50 мин.

Језеро Трешња. Фото: Слободан Минић

Језеро Трешња. Фото: Слободан Минић

Спуштамо се прво асфалтом, па онда кроз шуму до језера Трешња, које је некада било веома популарно београдско излетиште. Такође је познато као место где се снимала чувена сцена пливања из филма „Маратонци трче почасни круг“, па ко зна – можда и сретнемо неку „пливачицу“. Кратко паузирамо на језеру и идемо даље преко засеока Дробњаци и Бошњаци до Циганских ливада. Крећемо се кроз викендашка насеља паралелно са путем ка Раљи који прелазимо на погодном месту и даље настављамо поред њива у правцу „Шупље стене“. Скривено у прелепој шуми, ово познато дечје одмаралиште је након дуго година небриге поново у својој функцији. Док га обилазимо око ограде можемо видети како сада све то изгледа.

Крећемо се даље лепом и проходном шумом, па стижемо до још једног веома интересантног и мало познатог објекта – рудника живе „Шупља стена“ који се налази на изворишту потока Пречица.

Овај рудник је био један од два таква рудника на подручју читаве некадашње „велике“ Југославије. Tакође је мало познато да на подручју Авале постоји и раскошан напуштен рудник олова и цинка „Црвени брег“ кога данас користе једино студенти Рударско-геолошког факултета за своје наставне потребе. Рудник живе је радио од 1968-е до 1972-е године а његову локацију је означавао рударски торањ кога више нема. Без неког јасног разлога, рудник је затворен, а топионица и постројења су растурени.

У некадашњем руднику “Шупља стена” налази се пећина која је приближно стара као и Авала, а настала је у време вулканске активности и издизања овог терена.Ова пећина је занимљива не само као природна реткост, већ и као сведочанство зачетка цивилизације и рударства Србије.У њој су прастановници открили трагове живе, тако да су почели рударење, копање и жарење цинобарита и сакупљање сјајне чаробне материје. Јонски морепловци из винчанске колоније, пре око осам хиљада година, у овој пећини су пронашли примитивни рудник из којег су, такође, вадили цинобарит, претапали га у живу и Дунавом извозили у Средоземље.

Настављамо даље кроз шуму и долазимо до „Краљеве чесме“ још једног скривеног места у подножју Авале. Чесму је 1930-е године саградио тадашњи власник кафане „Ловачки састанак“ у чијој близини се налази. Одмах поред чесме се налази и прелепи камени сто са клупом кога зову (а како другачије) – „Краљев сто“. Да ли су овде долазили краљеви, или нису – сасвим је небитно, локација је веома интересантна и лепа и свакако је вреди видети.

Краљева чесма Краљев сто 

Од Краљеве чесме почињемо успон до врха Авале. Пролазимо споменик „Незнаном јунаку“, спуштамо се прво лагано у правцу торња, а онда нешто стрмије све до ресторана „Чарапићев брест“ где правимо последњу паузу. У ствари, „Чарапићев брест“ је планинарски дом који има капацитет од 50 лежаја у дво, тро и четворокреветним собама.

Споменик "Незнаном јунаку" на АвалиПланинарски дом „Чарапићев Брест“ подигнут је 1950-е године под иницијативом, ангажовањем и руковођењем доцента др Петра Костића, професора медицинског факултета, оснивача и првог председника планинарско-смучарског друштва „Авала“ из Београда. Први пут дом је отворен за посетиоце после 4 године, 11.07.1954. године.

Цео комплекс, планинарско-спортско-рекреативног и туристичког карактера, погодан је за вишедневне боравке, упражњавање великог броја спортова и за излете према врху и околини.

У близини дома се налазе два споменика посвећена Карађорђевом војводи Васи Чарапићу: у бронзи, поред мале куће, рад вајара Душана Николића и у дрвету, изрезбареног са призорима из првог српског устанка, рад народног вајара Богосава Живковића, који се налази недалеко од дома.

На месту тог споменика, стајао је до пре двадесет година последњи од шест брестова испод кога је тадашњи кнез Васа Чарапић окупљао народ подавалских села и позивао га на устанак против Турака.

Након скоро потпуног опустошења током деведесетих, планинарски дом је у потпуности реновиран и отворен за посетиоце и госте 2003-е године.

Након одмора и окрепљења, предстоји нам још мало пешачења (таман да лагано сваримо оно што смо појели) до аутобуске станице у Пиносави где завршавамо акцију. Одатле „хватамо“ било који аутобус којим  се враћамо до Трошарине. Ко жели, може од „Чарапића“ да се спусти до Белог потока и тамо да сачека аутобус за Београд.

Укупна дужина пешачења је око 23-24 км, са висинском разликом од 700 м успона и исто толико спуштања. Потребно је да сваки учесник поседује одговарајућу физичку кондицију, а постоји могућност да се акција прекине на деловима где се лако може сачекати било који аутобус који води ка Београду. Траса којом се крећемо су колски путеви, шумске, ливадске и стазе поред њива, асфалтни путеви.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

0 динара + Бус Плус цена аутобуске карте за другу зону.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”).

ПОЛАЗАК: са окретнице аутобуса на Трошарини. Полазимо тачно у 08:08 h, скупљамо се 20-ак минута раније, како нам не би отишао аутобус. Долазак у Београд у вечерњим сатима.

Акцију реализује

Зоран Вујошевић – Буца

063/283-558

buca@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Слапови Белог Изворца и Ваља Прераст

Понекад осетимо једноставну потребу за релаксацијом без много напора; просто бисмо у природу, у сусрет лепим призорима, без амбиција за проверу или стицање кондиције. Е, ова акција је осмишљена управо са тим циљем! Пешачимо 8 km уз свега 300 m успона, али живописном стазом дуж фантастичних водених каскада – низа слапова Белог Изворца, који ужива статус Споменика природе, све до величанственог каменог моста Ваља Прераст. Магија источне Србије – тајновити пећински извори, појате разбацане  по пропланцима, предивни видиковци на кршевите масиве Дели Јована, Крша и Стола на хоризонту, плажа…Мало ли је? Никако. Једино је пут мало дужи, али то ранијих година није примећено као мањкавост. Били смо максимално опуштени и опијени лепотом виђеног крајолика.

0055_resize 0210_resize 0209_resize

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред центра „Сава“, тачно у 6.00 h полазимо на пут преко Пожаревца, Кучева и Мајданпека до места где се Бели Изворац улива у Шашку. Ту је једно имање одакле почињемо наше пешачење. Молим вас да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

Belli Izvori DSCF2375

Стаза прати Бели Изворац узводно и врло брзо сусрећемо се са његовим бигреним каскадама, које дуж наредног километра постају све веће, ток све виртуознији, све до највишег. Mожете мислити како изгледају сада када су реке обилне након свих ових летњих падавина?

0057_resize 0056_resize 0203_resize

А изнад њега је клупа и пећина из које извире – идеално место за предах, или боље рећи, да се напојимо свега око себе! А тек је почело…

0191_resize izvor Belih izvora _DSC7004_5_6

Наша стаза овде скреће десно, преко мањег сипара на горе, према врху Стража (541 m), где су салаши, чесма и феноменалан видиковац!

0058_resize 0059_resize

Одатле се, шумском стазом, лагано спуштамо до највише од свих прерасти источне Србије – Шупљој Стени, познатијој као Ваља Прераст. Висина њеног спољашњег лука је 42 m! Пролазимо испод тог грандиозног свода и очекујем да га затекнемо у најлепшем издању, када му унутрашњи лук обасја руменило поподневног сунца, те изгледа као да је вештачки осветљено!

0041 0064_resize

Одатле стаза постаје колски пут којим за 15 минута стижемо до Шашке, где нас чека наше возило. Заједно са нашим пријатељима из ПД „Старица“ из Мајданпека полазимо за Рудну Главу на вечеру (гратис!). После вечере за Београд путујемо Дунавском магистралом преко Градишта и Пожаревца, а стижемо најкасније до 23 h.

37_03 Serbia-Donji-Milanovac_web 2

Ова акција није кондиционо захтевна, тако да је приступачна свим категоријама љубитеља природе. Све што је потребно је жеља да се опустите и препустите…

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, штапови за ходање (нису обавезни, али ко је навикао, нека их понесе), заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина

ЦЕНА:

2.100 дин

2.000 дина за чланове Клуба

За групу од 40 учесника, цена се умањује за 300 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

АКЦИЈУ РЕАЛИЗУЈЕ

Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

office@serbianoutdoor.com

082 BeliIzvorac

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Капије тајни

У клисурама малених речица обале спајају високи камени мостови. Неки од њих су прави монументи, и леже скривени у тајанственим шумама источне Србије. Они су нема сведочанства далеке прошлости. Ови величанствени лукови – прерасти су заправо последње што остаје од пећина током њиховог постојања.

Природни камени мост

Природни камени мостови су изузетна природна реткост, а нигде у васцелом свету нема их колико у источној Србији. Налазе се скривени, далеко од очију пролазника и пут до њих је бајковит доживљај, који води кроз недирнуту природу, необичне митове о злим и добрим вилама и пределе одвајкада богате златом…

 

Позната је мудрост мајке природе да своје најлепше бисере љубоморно скрива, далеко од очију пролазника, дубоко у својим недрима. Управо зато, кањони и клисуре су уточиште многим реткостима и ризнице разноликих лепота, која се отварају само пасионираним поштоваоцима.

По евиденцији Међународног удружења љубитеља природних мостова, на целој Планети постоји око 470 природних, лучно извијених стена, при чему већину од њих чине тзв. „прозорци“, који уствари нису мостови, јер испод њих не постоји водоток. То су обични камени лукови, који су далеко бројнији од правих природних мостова – ПРЕРАСТИ, које су обликовале речице понорнице, током милиона година, својим ерозивним дејством на порозно крашко тло. Њих има много мање, али управо ти раритети једна су од главних одлика флувиокраса источне Србије.

           На једном малом, етнолошки и географски издвојеном делу територије Србије између Дунава, Велике Мораве и Тимока, простиру се предели најјужнијих обронака Карпата. Управо тај предео, нарочите рељефне орнаментике, са необично лепим клисурама и кањонима и изузетном, тачније – најучесталијом појавом подземних облика рељефа (пећине, јаме) по јединици површине на свету, одликује се и најбројнијом присутношћу прерасти на целој земљиној лопти. Нигде на свету, на тако малом простору не постоји толико (чак 13) ових изузетно ретких природних драгоцености.

Кажу да се на свим другим местима иде на планине, али у Источној Србији иде се у њих, упаво зато што њен динамичан рељеф садржи бројне драгоцености, скривених у једном другачијем окружењу, иначе најређе насељених делова земље, у којем су се задржали стари обичаји и пребиблијска веровања и сачували митови препричавањем с’ колена на колено. Сваки објекат природе овде је готово редовно део неке целовите тајне, а за саме прерасти, које царују таквим амбијентом, везана су од давнина многа фантазмагорична веровања мештана, што је важна карактеристика источне Србије.

Поглед на лучни свод, висине готово 40 метара, намеће питање – како су ови мостови настали? Обзиром да испод њих теку сасвим мале планинске речице, делује готово нестварно да су управо оне биле то длето којим је време, током дугих геолошких периода, исклесало ова тако вредна и ретка ремек дела.

Јован Цвијић је својевремено изнео теорију настанка природних мостова, обрушавањем пећинских таваница, илуструјући то примером вратњанских капија и скицом која приказује преображавање првобитне пећине у клисуру Вратне. Данас у тој клисури, на потезу од манастира до неких 3,5 km узводно, стоје три прерасти: Мала (прераст Мика), Велика (прераст Маре) и Сува прераст (прераст Сек). По тој предпоставци, клисура Вратне је милионима година раније била један велики пећински систем, чије су се таванице током геолошког старења обрушавале, тако да је настала клисура, којом данас протиче речица Вратна, у Цвијићево време звана Јабуковица, коју надкриљују три природна моста – последњи остаци пећине која је ту некада постојала, а чије трагове чувају ове прерасти у виду пећинских канала који прожимају њене масивне стубове. Мостове који су настали на овакав начин, геолози сврставају у тзв. саломне прерасти. Остале су настале или селективним понирањем речног тока кроз тло специфичног, разнородног састава (порозни кречњак и слојеви компактнијег материјала) – контактне прерасти; или кроз врат речног меандра – меандарске прерасти.

 

Прераст Шупља стена код Мајданпека је типичан пример контактне прерасти, јер је читава долина речице Ваља Прераст усечена у магматске стене, осим 1,3 km узводно, где је речно корито пресечено кречним појасом од стотинак метара. Управо ту, река је понирала, што је најпре довело до стварања понорске пећине, а касније и до формирања моста, кога можемо видети данас. Њене димензије су импресивне. То је иначе највиша прераст у нас (40 m), а њену грациозност употпуњава и узак отвор од свега 9,7 m. Она представља Etoile краса источне Србије и налази се 1,3 km узводно од ушћа у Шашку, усечена у виду величанственог лука у масивним титон-валендиским кречњацима, попут вилинског престола.

Трећа вратњанска капија – Сува прераст има интересантан положај. Овај масиван мост налази се на самом почетку клисуре реке Вратне на кречњачком гребену, који се као рт увлачи у укљештени меандар, тако да се са тог превиса пружа изванредан поглед на узводни и низводни део клисуре. Овај импозантан мост је типичан пример настајања прерасти понирањем речног тока у његовој кривини, тако да по свом настанку спада у меандарске прерасти.

По генези, истој групи припада и прераст у клисури Беле реке, код Рготског камена и ако је њено настајање нешто сложеније, као и облик (заостали јамски канал), на иначе врло неприступачном месту. Кроз њен коридор не протиче вода, осим на оном отвору, који је ближе самом кориту Беле реке, чијим понирањем је и настала. Усечена је у масивном кречњачку, а пропорције њених димензија 1:7, сврставају је у ред правих прерасти.

 

Карпато-балканске планине су веома разноликог литолошког састава и сложене тектонске структуре, и као такве представљају терен који нарочито погодује процесима који воде формирању природних мостова (речна ерозија и крашки процес). То можда наговештава одговор зашто их у источној Србији има толико.

Без обзира на сличност у настанку и морфолошком развоју, експерти се слажу да је сваки од ових мостова по нечему јединствен. Не ретко, у литератури се међу прерасти убрајају и пећине тунелског типа, тзв. пећуре (Сесалачка пећура, Велика пештера на Кашајни, пећура на Радованској реци, Равништарка), јер се сматрају прелазним облицима ка формирању мостова. Оне наиме, још увек не поседују аритметичке пропорције које одређују мост. Биће дакле потребни еони, током којих би им давно започети ерозивни процес, дао и ону круцијалну димензију, која ће их тако декларисати – висину. Јер, управо је то онај параметар, који разграничава тунеле и праве мостове. Сматра се да је за такву диференцијацију најзначајнији однос између висине и дужине канала, који најчешће износи 1:0,5 до 1:2,5. Неки аутори су мишљења да тај однос на изузетним примерима може да достигне и размеру 1:10. По тако постављеним оквирима, у источној Србији се налази шест изразитих прерасти, које њихове димензије чине правим мостовима. Али, и поред те чињенице, тек се на лицу места стиче права представа, на коју не могу утицати бројке.

            Тако, Рајска прераст на реци Замна, и поред пропорција које је сврставају у тунел који ће бити прави мост у далеком футуризму, када људска нога можда неће ни корачати Планетом, оставља у потпуности другачији утисак. То је раскошна камена композиција чију дужину, која је проглашава тунелом, потире импозантна висина; а вигледи на таваници представљају својеврсну филигранску орнаментику, којом је њен свод тако исцепан, да лаику намеће импресију као да се ради о троструком мосту. Пред њене посве инспиративне двери долази се након проласка уског кањонског процепа од неких 15-ак метара дужине, којом тече Медвеђа река, иза кога је лагуна где се улива Замна. Тај простор представља атријум ове јединствене резбарије, изложене како и приличи једном ремек делу.

Префикс „рајска“ у имену није случајан. За прерасти су везани многи митови из пребиблијских времена и фантазмагорична веровања мештана, по којима су то места где се сукобљавају силе добра и зла, предвођене својим вилама. Поред тога, у влаха, који иначе насељавају ове просторе, вода представља важан култ. Текућа, планинска вода има чистилачка, ослобађајућа својства, ако пролази „преко девет каменова“. Али, она која пролази испод прерасти сматра се симболички чистом и као таква се користи у магијским ритуалима. Прераст овде представља „свету границу“, која мења својства свему што туда пролази. По веровању влаха, камена капија испод које тече вода представља место где душе директно улазе у Рај, који ова древна култура представља као пасторалну слику планинског пропланка са великим дрветом и потоком у средини.

Посебан феномен, на који указује Паун Ес Дурлић, етнолог и негдашњи директор музеја у Мајданпеку представљају влве, које брину о времену, водећи облаке и управљају кишом од које зависи родност земље. Сваки крај има своје добре и зле влве. Оне обитавају крај самих прерасти и управљају кроз живе људе, који када дође час, остављају текући посао, падају у транс у коме, попут древних шамана, лете на небо.

За разлику од претходних, Осаничка прераст за пролазак захтева сагињање, али простор у коме је смештена, као и застор од бршљена, који прекрива њен улаз, даје јој специфичну ноту, по чему је многи посетиоци издвајају. И ако мала, она има правилно извијени лук, чију је унутрашњост фино углачала Осаница, што тече испод њега, у својој прелепој клисури, ка истоименом селу у дубини Хомоља.

Самар је по настанку контактна прераст. Својим готово правилним луком он наткриљује речицу Пераст дубоко у шумама на граници Хомољских планина и Јужног Кучаја. Овај мост образован је на активном раседу који попречно сече ову речну долину.  На месту садашње клисуре некада је постојао разгранат пећински систем од кога су заостале две хоризонталне пећине: једна у десном стубу саме прерасти, и друга, знатно већа, око 200 m узводно. Лагано уздизање узводног крила раседа условило је понирање речице и стварање прерасти, чему је погодовао један слој мермера у кречњачкој маси. Самар је заиста леп, витак лук – једино што је остало од пећине дуге 1800 m кроз чије је дворане и ходнике речица Пераст подземно протицала, пре него што се највећи део њене таванице урушио. Остала је клисура скривена у густој шуми и монументални споменик исклесан том чудесном, свемогућом руком Мајке Природе.

 

            Следећи путеве од прерасти до прерасти, пролазе се посве мистични предели из времена које превазилази митска сећања. Природни мостови по правилу леже скривени, необележени на картама. На путевима који воде њима, нема путоказа тако да их може видети само неко ко је то чврсто одлучио. То је путовање кроз лавиринт древних загонетки, које води преко разгранате мреже златоносних токова Пека и његових бројних горских притока; поред најлепше пећине на Балкану – Рајкове, чији ентеријер, пресвучен белим калцитом, бљешти попут штраса, одајући утисак дворца Ледене краљице; и крај места где је човечанство пре 7000 година искорачило из каменог у доба метала – Рудна глава. По запису Диадора са Сицилије, Јасон и древни Аргонаути су у потрази за златним руном забасали баш у ове крајеве и украли га змају, који по легенди и даље ту негде спава. Сусрет са њим не може бити известан, али традиција испирања самородног злата из речних алувијума је и данас витална делатност житеља ових крајева. А свим тим проткане су путање од прерасти до прерасти, и чини се да без свих тих легенди, митова, веровања, и историјских налаза, оне не би биле у потпуности оно што представљају на овим просторима, где их има више него игде у свету.

Гордана Атанасијевић