Архива за sport

Столови

Планина Столови лежи југозападно од Краљева, између Ибра, Рибнице и Брезанске реке, које су је својим дубоким долинама рашчланиле на дугачке гребене и косе, дајући јој звездаст облик. Главни планински гребен пружа се правцем север-северозапад-југ-југоисток, са највишим врхом Усовицом (1375 m) у северозападном делу. Већим делом је под густом шумом. Западни обронци Столова формирају источни део Ибарске клисуре, а на њима се налази и тврђава Маглич.

Осим географских чинилаца, Столове много тога чини посебним, те тако и једнимм од омиљених одредишта планинара. Легенда каже да је ту Милош Обилић пронашао свог чудесног ждрепца Ждрала…

фото: Дејан Милошевић фото: Дејан Милошевић

ПОЛАЗАК  са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6:00 h (дођите 10-ак минута раније како не бисмо касили у поласку). Путујемо преко Обреновца, Чачка и Краљева, до подножја Маглича где напуштамо возило.

Маглич је средњовековно утврђење у ибарској клисури, 20 km јужно од Краљева. Смештен је на врху брда, око кога Ибар прави оштру окуку чиме подножије брда окружује са три стране. Заравњени плато на ком је утврђење подигнуто уздиже се неких стотинак метара од дна клисуре и јединог караванског пута који је повезивао Моравску долину и Косово поље. Тврђава је ноћу осветљења, чиме привлачи додатну пажњу пролазника магистралног пута.Маглич чини 8 кула повезаних бедемима, а у његову унутрашњост, која обухвата 2.190 m2, улази се кроз две капије. Унутар утврђења изграђено је неколико грађевина смештених целом дужином западног бедема, као и две (1 + 1 у малом граду) цистерне, издубљене у стени. Мали град обухвата крајњи североисточни део утврђења. Чине га Донжон кула и стена на којој је подигнута, у којој је издубљен велики резервоар.Не зна се када је Маглич подигнут, али се сматра да га је највероватније подигао Урош I после монголских продора, да би спречио продор нових најезди кроз Ибарску клисуру, односно да би заштитио прилаз својој задужбини Сопоћанима и Немањиној Студеници са те стране. Друга претпоставка је да га је почетком XIII века подигао Урошев отац Стефан Првовенчани да би заштитио своју задужбину Жичу и Студеницу. Развој српске средњевeковне државе и њено померање ка југу, допринели су да Маглич изгуби на значају, као утврђење у срцу државе далеко од граница и потенцијалних освајача. Зато није ни чудо да је у њему било седиште српског архиепископа Данила II. Он је из Маглича управљао, како црквеним тако и државним пословима, а унутар града је организовано писање црквених књига.Нема података о паду Маглича у турске руке, али је он у прикључен Османској царевини непосредно или одмах након турског уласка у Смедерево 20.06. 1459. када и цела српска деспотовина. Турским освајањима Маглич постаје седиште магличке нахије, а остало је забележено да је посаду града 1516. године чинило 20 војника на челу са диздаром Хамзом, док је 1560. године посаду чинило 11 војника. Након турског пораза под Бечом 1683. године, Света лига прелази у офанзиву и продире на територију данашње Србију у којој тада избија устанак. Током борби устаници су ослободили Маглич и Козник, одакле су отпочели вршење удара по османлијским посадама у другим насељима. Након пропасти устанка у Маглич се враћа турска посада, али он врло ускоро бива напуштен и препуштен зубу времена као и остала утврђења широм Србије, па и света. Током Другог српског устанка је код Маглича постављена заседа Турцима који су долином Ибра надирали од Новог Пазара. Милош Обреновић је наредио војводи Радославу Јелечанину да сакупи народ ибарског краја и ту заустави Турке, што је он и учинио.

фото: Гога Крстић

Идемо најпре до старог града Маглича над Ибром, а одатле на врхове Чикер (1324 m). и Камариште (1375 m).

Обилазимо импозантно средњевековно утврђење и настављамо гребеном, јаким  успоном ка врху: преко Градске косе, Козаревог брда, Липара, Велике и Мале чуке , Чикера, Камаришта и Усовице. На врху правимо дужу паузу.фото: Дејан Милошевић

Укупна дужина пешачења је око 16 km, а висинска разлика 1330 m. при успону и силаску.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ:

  • Стаза је тешка, није за почетнике.
  • Понети довољну количину воде 2-3 литра према својим потребама.
  • Понети храну за цео дан,пошто можда нећемо имати времена за ресторан због времена потребног за успон и врло вероватно стижемо у Београд око поноћи.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: планинарске ципеле, камашне и штапови , мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, Сунца и евентуалних падавина, батеријска чеона лампа са резервним батеријама, одећа слојевита, примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на контакт испод:

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин 

Због тежине успона, за ову акцију је предвиђена мања група (максимално 30 учесника са одговарајућом кондицијом!)

Акцију реализује Ненад Царевић

 064 684 01 37

 nesa@serbianoutdoor.com

фото: Гога Крстић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Нера – али КОМПЛЕТНА, са рафтингом!

Колико ли смо само пута помислили како је снажан доживљај сабијен у превише кратко време, oсећали се фрустрирано јер смо морали да се одлучимо за једну од две понуђене опције, једнаке лепоте, или једноставно пожелели да по завршеној акцији останемо где смо. Није било одласка на Неру да управо то није био доминантан утисак у повратку. А колико је тек тога остало неисцрпљено, остављено за неки имагинарни „други пут“, да и не спомињемо, јер за то није довољан један дан.Кањон Нере

Зато вас за празник позивамо да прођете цео кањон Нере рафтингом, кањоне Беу и Шушаре пешице, обиђете водопаде Беушница, Вајоага, и Шушара, видите Ђавоље језеро, посетите манастир Нера и тиме заокружите утисак, без да за сваку од ових траса наново путујете и прелазите границу. 

Идеја је да се прође комплетан садржај пешачењем за шта смо до сада увек морали да одлучујемо између две опције („краће“ и „дуже“), при чему једна искључује другу; али и да видимо непознате чари овог заносног предела, за шта раније нисмо имали шансу. Како би доживљај имао пуноћу, не планирамо велику групу. Придружите нам се и учините овај празник незаборавним!

Стаза у стени дуж кањона Нере

Петак, 26. април:

ПОЛАЗАК: тачно у  6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Путујемо преко Панчева и Беле Цркве, где ћемо застати ради кафе-паузе, а потом настављамо до граничног прелаза у Калуђерову. Графички приказ трасе на Google Earth

Молимо вас да током граничне процедуре не напуштате своја седишта, јер то може битно да искомпликује прелазак границе.

По уласку у Румунију, настављамо пут 30-ак km до полазне тачке за Кањон Беу. Ова траса је дуга добрих 20 km, без константног успона, или спуста. То значи да је доминантно пешачење, а не пењање, или спуштање. Крећемо се колским путем, стазама и макадамом. Десно имате графички приказ трасе са њеним бројним параметрима.

За ову трасу је до сада владало највеће интересовање, јер је два водопада, врело „Око Беу“ / и стеновита стаза уз сам кањон Нере, чине изузетно атрактивном. Многи су само то и прошли, чак и више пута. Њен детаљнији опис можете видети овде, а оно што ће овога пута бити другачије јесте чињеница да после прелепог и дужег пешачења, не журимо одмах натраг, према граници, већ се смештамо у хотел. Собе су комфорне са купатилима, без кухиње (у хотелу је ресторан; доручак је укључен, цена ручка је 27 леја/ 6 €, а вечере 22 леја/5 €).

Тиркизна магија Врела "Око Беу" (Ochiul Beiului) Водопад Беушница Водопад Вајоага

Субота, 27. април:

Данас је у плану премијеран догађај: пролазак целог кањона Нере рафтингом, обилазак Ђавољег језера и прерасти. Током ранијих акција, пролазили смо тек мали део кањона уском стазом уклесаном у стену његових литица, која не обухвата њен најатрактивнији део од Ђавољег језера до кампа Дамјан (Cantonul Dаmian). Ђавоље језеро (Lacul Dracului) смо посећивали неколико пута пешице, али је нужност повратка одсецала најлепши и најузбудљивије део трасе. Овога пута, то неће бити случај!

 Тајанствено језеро у дубокој шуми живописна пешачка стаза дуж кањона Нере

Пошто доручкујемо и попијемо кафу, добијамо рафтинг опрему и у 10 h одвозимо се до Новог Сопота одакле се спуштамо 26 km низ Неру, дуж њеног целог кањона!

Првих 8 km спуштамо се низводно, до места где се налази Ђавоље језеро.  Напуштамо чамце и одлазимо до језера и оближње прерасти.

Необичне природне појаве су увек биле инспирација за испредање легенди, тако да ни ова није изузетак. А она говори како је ово необично језеро добило назив. Једном давно, један мудри чобанин је чувао овце крај Нере, када је пред њега искочио човечуљак са рибом у руци и изазвао га на опкладу. Да би надмудрио непознатог човечуљка, морао је да испече рибу без ватре, у чему је и успео, помоћу струна испредених од вуне. Човечуљак се разбеснео пропавши у земљу, у којој остаде ово језеро, а чобанин схвати да је то био сам Ђаво, те тако језеру даде име.

Прераст Са воде, пешачка стаза личи на Трајанов пут

Не заборавимо да се оне бројне прерасти (природни камени мостови) налазе у пределима, које географи у жаргону називају „Карпатска Србија“, а како се налазимо на тој громади у Румунском предворју Карпата, ова појава не треба да чуди. Чудно је само то што је прераст код Ђавољег језера остала непримећена, што нама никако није могло да промакне! Сама прераст није означена, али је на 150 m низводно означен видиковац. Пошто све то обиђемо и разгледамо, враћамо се у чамце и настављамо са својим скиперима даље, низ кањон Нере. Одавде следи најатрактивнији део, јер улазимо у сам кањон!

Са наше леве стране гледаћемо како се пружа најлепши део пешачке стазе, уклесане дуж литице кањона. Река се овде увија творећи десетине меандара, а после треће кривине, на 3 km од Ђавољег језера, долазимо до Јордановог извора (Izbucul Iordanului) , за 6,5 km даље и до још једног; оба су близу обале. Још километар пловимо до Дамјановог кампа (Canton Damian). На 4 km од кампа долазимо до ушћа једног потока у Неру, а за још 600 m и до ушћа Беу, после чега остаје још 4 km до краја рафтинга, тј. села Саска Романа.

Воде Нере су мирније (укупан пад реке је 50 m висински), тако да овај рафтинг не спада у „адреналинске“. Суштина је што ће се проћи централна жила овог Националног парка и видети они делови који су на други начин теже доступни.

 

Недеља, 28. април:

Дан уочи повратка проводимо у лаганој акцији проласка кањона Шушаре и посети манастиру Нера. Раније смо се за ову акцију морали опредељивати, одричући се проласка прве трасе, тако да су многи од вас ишли поново да би видели и ово, а Васкрс је прави дан за посету манастиру, који је за КАУП-це увек значио више, јер су нас уводили у крипту са реликвијама.

На путу ка Манастиру... 

Након доручка и кафе, у 9:00 h се одјављујемо из хотела и одвозимо се до рударског села Саска Монтана. Одлазимо најпре до Манастира, до кога имамо нешто више од километра равног хода уз Неру.

Ово монашко насеље у брдском подручју Слатине крај села  Саска Монтана (регија Караш Северин), основано је 16. маја 1994. Манастир је јединствен у земљи и у Европи као једина верска институција са медицинском услугом. Такође има и неколико уметничких радионица (дуборезачка и две сликарске), као и библиотеку. Посвећеним радом, монаштво промовише византијску уметност, традицију и културне вредности овог подручја. Саграђен  је на иницијативу др Павла Ћирила, пореклом из Слатине. Свети Синод Румунске православне цркве је 19. јула 1994. одобрио оснивање манастира, и исте године, 14. октобра постављен је камен темељац  цркви брвнари, изграђеној у Молдавском стилу, посвећеној Светој Петки. која је освећена 1997.

Монахиње, њих 40, баве се баве шивењем, пчеларством, сакупљањем и узгајањем дивљег лековитог биља, а ту је и стоматолошка ординација.

Манастир није стар, али се развија ревношћу свог монаштва и изгледно постаје највећа монашка зједница у епархији. На њихов захтев, а уз благослов свештеника Митрополије Молдавије и Буковине, 5. октобра 2001. је дат, део покрова  Свете Петке, на корист  свима који ће се са вером  овде молити.

Враћамо се и одвозимо на други крај села ка Шушари. Посебно знамење НП Нера су њене притоке са обиљем водених каскада. Поред Беу, ту је и река Шушара, чији ток бигреним коритом са мноштвом каскада, прати стаза до водопада. Стаза је уређена, означена и дословно је може прећи свако (најмлађи учесник је био Огњен, 4 и по године).

Шушара

Дуж Шушаре се може ходати опуштено, лагано полако, обзиром да до водопада и назад имамо 5 km хода по уређеној стази, коју с лакоћом може прећи свако. Траса је веома лепа и надасве опуштајућа, а за опис који смо давали претходних година добили смо бројне примедбе да смо је подценили. На пола пута до водопада наилазимо на ливаду и већу дрвену кућу, поред које је извор. Место је савршено за предах. Успут су и два мала рударска окна, као и обиље сремуша. На овом снимку можете видети како изгледа цео пролазак стазе.

брчкање у водопаду Водопад Шушара 

По изласку из кањона Шушаре, спремамо се за повратак. До Београда нам предстоји два и по сата вожње и гранични прелаз. После овакве туре, троипочасовни пут не звучи страшно, али уме да оптерећује, када се прелази два пута у истом дану, чега смо овога пута ослобођени.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац за дневне активности и пешачки штапови, вода и храна за успут, одећа слојевита, примерена времену, заштита од ветра, сунца и могућих падавина; лични прибор и путне исправе (пасош).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ: 130 € (превоз, смештај са доручком, рафтинг и улазнице за НП)

НАПОМЕНЕ:

  • У селима где боравимо не постоје мењачнице (најближа је у Оравици, где можемо свратити после границе).
  • У собама не постоји могућност припреме хране (кухиња), али постоји ресторан. Цена ручка је 27 леја (6 €), а вечере 22 леја (5 €). У хотелу примају евре (Овде можете видети курс).
  • За ову акцију није предвиђена велика група, тако да је број места ограничен и благовремено се пријавите.

 

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h. Пријављивање учешћа подразумева измирење аконтације у износу од 70 € и достављање података, неопходних за организацију (име и презиме, контакт и број пасоша).

Акцију реализују Гордана Атанасијевић

065 377 14 74, gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

У царству господара неба: меандри Увца и слапови Сопотнице

Овог викенда вас водимо у најлепше пределе Западне Србије, тамо где господари по земљи не ходају. Са тих висина и распоном својих крила од скоро 3 метра, краљевским летом, то потврђују и поручују да је ово прелепо место првенствено њихов дом. Посматрачу преостаје само да му се диви.

Али то није све…

Недалеко је Сопотница, малена река за коју кажу да не тече, него пада. На потезу од тек неколико стотина метара, она се се обрушава низ 20 m високе стене, чинећи на далеко чувене водопаде, нанизане у неколико каскада, што је један од најпознатијих призора природних лепота наше земље. Управо у ово време, када су воде набујале, водопад је најраскошнији, а хук воде  најснажнији; он вам купа и испуњава душу, чиме као да у неповрат односи наше бриге и напетост накупљених током свакодневнице. Призори које ћете видети остаће вам трајно у сећању и држати данима у добром расположењу. Биће то два дана за незаборав, потпуно одвајање од света који нас окружује, пун исконске лепоте, снажних утисака и лепог дружења.

фото: Исаиловић

Субота, 13.април:

ПОЛАЗАК:   У 6:00 h са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник). Путујемо ка Пријепољу и Спотници, а како је пут дуг, уприличићемо паузу на Златобору за доручак и освежење.

У Сопотницу стижемо после подне, смештамо се и одмах припремамо за пешачење до слапова Сопотнице. Својом јединственом лепотом они остављају снажан утисак на посматрача, а њихов хук преноси причу о овом маленом селу надалеко. Не остаје нам ништа друго него да се препустимо и опустимо пред несвакидашњом  лепотом, ремек делом природе, све до повечерја. Потом се враћамо код домаћина на вечеру,  дружење и конак.

Легенда каже да су се први становници доселили у село Сопотницу са безводне Пештери, али је врело покрај кога су се населили пресушило. Разочарани због лоше судбине која их прати, придошлице реше да иду даље у потрази за водом. Ноћ пред сеобу, јави им се неки чудан глас испод Јадовника и упита их: ,, Бирајте људи, шта да вам поклоним, воду или срећу“? Сељаци из свег гласа повикаше: ,, Воду, воду нам даруј, а срећу ћемо ако Бог да, сами стварати.“ И тако вода потече на све стране.

Сопотница је малено село на падинама планине Јадовник између река Милешевке и Лима крај Пријепоља, до кога се се стиже макадамским путем који води кроз густе букове и храстове шуме. Сам назив Сопотница означава воду која сопоће, хучи. И ко зна да ли бисмо икада чули за то село да није серије величанствених водопада које баш ту твори река Сопотница на свом путу до Лима. Они уживају посебан степен заштите, као споменик природе „Слапови Сопотнице“. До њих се стиже пешице, каменитим путем. Слапови, старе воденице и ваљавице, као и околина, чине јединствен природни амбијент, због чега је ово један од најзначајнијих споменика природе Србије, добро познат свим љубитељима природних лепота.

Споменик природе обухвата извориште површинског тока реке Сопотнице са више сталних и повремених карстних врела и извора који формирају токове. Оно што карактерише реку Сопотницу јесте велика висинска разлика између ушћа на 465 м.н.в. и највишег извора на 1.150 м.н.в. Морфо-хидролошке вредности представљају четири крашка врела, више извора и седам бигрених тераса преко којих отичу врелски водотоци градећи живописне водопаде и слапове.

Бигар је настао од изворских сегмената око горњег тока реке Сопотнице и простире се од највиших врела испод кречњачког одсека Подстијења на 1.120 м.н.в., па све до последњег водопада на 850 м.н.в. Ово је бигар са највећим висинским растојањем у Србији од 270 m. Акумулиране наслаге бигра чини седам нивоа заравњаних лепезастих каскада, различитих димензија и изражености. Основну вредност чине бројни водопади на ивицама бигрених тераса. Најатрактивнији је „Велики водопад“, висок чак 20 m. Идиличном амбијенту доприносе олистале крошње, обиље маховине и зеленила као и саме стене. Након свега 3,5 km ова горска чаробница меша се са водама Лима.

Међутим, Сопотница има и друга знамења. Њену биосферу одликује и завидно висок степен диверзитета. Са растом посећености, развија се и туризам, па тако у селу постоји неколико домаћинстава који нуде смештај, а на уласку у заштићено подручје постоји планинарски дом. Подручје има многобројне обележене стазе, а за оне пасивније, ту су лепо уређена излетишта око воденица. Такође могу да уживају у богатој гастрономској понуди, домаћи сир, кајмак, пршута, мед, пита од хељде…

Краљевство белоглавог супа поседује егзотичан амбијент. Чаробни меандри Увца,  три језера (Сјеничко, Радоињско, Златарско), један од највећих пећинских ситема у Србији, белоглави суп као заштитни знак, те заносна природа, само су неки од адута овог бајковитог краја, који за поклонике природе представља место ходочашћа.

  

Недеља, 14. април:

Ујутру рано,  у 7:00 h полазимо ка Сјеници, до места, Крстац (око 1.000 м.н.в.), одакле ћемо се, лаганом узвишицом, преко предивних предела кретати у правцу видиковца и врха Молитва (1.247 м.н.в.), на планини Јавор. Успут ћемо уживати у величанственим призорима резервата. Овде се природа својски постарала да невероватним рељефом импресионира посетиоца. Чиста природа, проткана пашњацима, стеновитим литицама, реком која чудновато кривуда по чему је и названа Увац. Огроман и предивно исклесан кречњачки простор, узвишења прошарана белим стенам са којих супови, појединачно или у групама, попут почасне страже, мотре… Ако ово није Рај, онда је сигурно његово предворје. Ко није раније долазио схватиће зашто слике из овог дела Србије, најчешће се користе за промоцију наше лепе земље.

Меандри Увца, фото: Александар Вељковић

Након доласка на врх Молитва 1.247 м.н.в., спустићемо се до видиковаца Молитва и Бела Кања, након невероватних призора и прикупљања утисака, враћамо се истим путем ка нашем возилу. Дужина стазе износи 13 km са висинском разликом око 600 m. Ова стаза спада у лаке и погодна је за све узрасте, али не без иоле кондиције.

  

Ако буду временски услови то дозвољавали и сви се усагласимо можемо се возити чамцима (минимум 10 особа) по језеру и тако сагледати језеро и околне литице, из друге перспективе и обићи предивну Ледену пећину.

За Београд полазимо у 16.30 h. Предстоји нам око шест сати путовања, наравно са успутним паузама, а очекивано време доласка у Београд око 23 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.300 дин

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са јачим ђоном), штапови, мали ранац, батеријска (чеона) лампа, вода, храна за успут, одећа слојевита, у складу са временским приликама, добра  заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина. Подлошку за седење је добро имати из практичних разлога.

НАПОМЕНЕ:

  • Због ограниченог смештаја, број учесника је ограничен на па препоручујемо благовремено пријављивање.
  • Смештамо се у сеоским домаћинствима, без засебних купатила (неколико соба на једно купатило)
  • У домаћинствима се могу организовати оброци, или храна из ранца

ИНФОРМАЦИЈЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h. Пријављивање подразумева измирење аконтације у износу од 3.000,оо динара.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Мала и Велика ТРЕСТА – извор Ресаве – СТРАЖА

Лево највиши врх Јужног Кучаја, десно чак једна Бељаница, а опет, све то као да је подчињено фантастичним одсецима Страже; као да је све около ту само зато да би их Она надгледала, да би се само са њеног гребена могли посмтрати… Иза су Лисац, Црни врх, Крш и Стол, али их она заклања, опет зато да бисмо у том призору само са њених плећа могли уживати… 
Претерујемo?
Ни најмање – видећете и сами.

Погледајте фото албум на нашем сајту о одласцима на Стражу протеклих година.

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.00 h (по обичају, доћићете 15-ак минута раније) полазимо ауто путем, до одвајања ка Деспотовцу, а возило напуштамо крај прашуме Винатоваче, одакле полазимо ка Малој и Великој Трести.

Од недавно овде постоје и маркације – АЛИ ПАЗИТЕ: од Тресте НЕ пратимо њих, јер бисмо завршили на Лисцу! Једноставно, следите вођу и не брините.

 

Део између врха Велике Тресте до превоја ка Стражи је деликатан због густе шуме, тако да ћемо се на врху сачекати док се сви не сакупимо и држећи на оку једни друге, избити на чистину гребена.

 

Пролазимо извор Ресаве – Хајдучки кладенац, а потом избијамо на феноменалну чистину почетка гребена Страже.

 

А прелазак гребена се густира, из много разлога, или без и једног. То је још један у низу оних наших КАУПОВСКИХ одредишта, која сама по себи не представљају спортски подухват, већ пре свега спознаја јединствене географске средине високих пејсажних вредности и прелепих амбијенталних карактеристика.

 

Још мало призора…

  

Са гребена се спуштамо преко Малог врха на Краку Урсули, до места где нас чека наше возило. Одлазимо на предах у “Жубор Ресаве”. За Београд полазимо у 19 h, а стижемо најкасније до 22.30 h.

Укупна дужина ове планиране трасе износи 14 km са успоном од 430 m; ево и приказа на карти:

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут; штапови за пешачење, заштита од ветра и евентуалних падавина, камашне

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.800 дин

1.700 дин

Због карактера прилазног пута, путујемо искључиво комбијем

 Акцију реализују:

            Зоран Стејић       и        Дарко Цветковић

   064 453  83 04                  066 613 39 35

zokimen@serbianoutdoor.com                  darko@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ГОРИ МОРЕ, ТОПЕ СЕ ПЛАНИНЕ: Румија, Лисињ, водопади Цијевне!

Почетак октобра може бити и сјајан епилог лета, али и најбољи начин да се оно продужи оваквом медитеранском акцијом 🙂

Румија је најјужнија црногорска планина и највиша (1594 мнв) је у овом делу Црне горе. Представља природну границу између Јадранског мора на југозападу и Скадарског језера на североистоку, и из тог разлога се са њеног врха пружа феноменалан поглед све до Ловћена, Оријена, Дурмитора, Проклетија…. и наравно – Јадранско море и Скадарско језеро. А колико стаза може бити „тешка“, када је море још топло, а ми смештени крај њега? Осим пејсажа који нас очекује на врху, насловна фотографија показује и како се не треба обући за успон! 🙂

фото Немања Манчић

Четвртак, 4. октобар:

ПОЛАЗАК:  У 20 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је да дођете 20-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо Ибарском магистралом, кроз Кањон Мораче и Подгорицу. Пут је дуг (9 h) и направићемо паузу у Мачкату (Златибор).  У Шушањ стижемо у јутарњим сатима. Смештамо се у комфорне тро- и четворокреветне апартмане са купатилом и коришћењем кухиње виле „Марчић“, на обали мора.

Вила "Марчић" поглед са балкона

Петак, 5. октобар:

Након што се сместимо у собе, и краћег одмора, одлазимо до села Луње које се налази у подножју Лисиња (1353 мнв), које је наша полазна тачка за данашњи успон. Оно што је карактеристично за Лисињ је да се у односу на Румију налази ближе Јадранском мору, па је утолико са овог врха поглед на обалу и море величанственији. Сам успон није превише захтеван, и погодан је и за оне са мање искуства, али никако није за потцењивање. До врха нас дели око 4,5 km са око 600 m успона. Иде се пастирском стазом која у одређеним деловима са доста камења, те су гојзерице неопходне за овај успон. На самом почетку стазе (у селу Луње) постоји извор, и то је једино место на којем је могуће наточити питку воду. Након краћег пешачења кроз ретку шуму, излазимо на простране голети Лисиња, које су углавном изразито камените уз понеку ливаду и удолину. Карактеристично за овај део стазе је да ћемо проћи бројне зидове изграђене од набацаног камена, који ограђују мале травнате површине које су некада биле обрађиване. Не треба да вас изненади ако на путу до врха видимо крда коња који се слободно крећу Лисињем и његовим обронцима.

Поглед са врха Лисиња на Бар и Барску обалу, фото Немања Манчић Немања на Лисињу, показује Румију :-)

Сам врх је доста простран и безбедан, као и сама стаза до њега, нема експонираних и опасних делова. На врху ћемо наравно направити паузу за фотографисање, одмор, освежење и уживање у феноменалном погледу на обалу црногорског приморја од Аде Бојане, прео Улциња, Утјехе, Добрих Вода, Бара, Шушња, Сутомора…..
У повратку ка Шушњу можемо свратити у неки од хипермаркета („Воли“ и „Лаковић“) који су нам успут у набавку, након чега ће нам преостати још једино да се опустимо и уживамо на плажи. На спавање ћемо отићи раније јер нам следи изузетно напоран дан.

Субота, 6. октобар:

Устајемо у цик зоре како бисмо стигли да попијемо кафу, доручкујемо, спремимо се и кренемо што раније ка Старом Бару, који је полазна тачка за успон на Румију. Одатле до врха пешачимо око 11,5 km са преко 1400 m успона (!!!), тако да и ако технички није превише захтеван, за овај успон је неопходна одлична физичка кондиција. Осим тога, Румија је позната и по доста високој температури и влажности ваздуха, те је јако битно понети довољне количине воде са собом (минимум је 2 l, мада се препоручује и више). Успут постоје два извора, али су оба поприлично удаљена од самог врха.

Полазна тачка ка врху Румије од Старог Бара, фото Немања Манчић Од ове низбрдице креће континуиран успон, фото Немања Манчић

Полази се од тврђаве у Старом бару макадамским путем у процеп брда, затим уз поток (у ово доба године је по правилу пресушио) где нам предстоје први већи напори и стрмији успони до села Мали Микулићи. Овде се поново укључујемо на макадамски пут (стари пут за Улцињ) и  стаза постаје доста лаша за савладавање без неких већих успона. Овим путем настављамо до Доброг дола (на неких 9 km од Старог Бара), где правимо краћу паузу да се окупимо и одморимо јер одавде креће „озбиљан“ успон. До врха нам предстоји још свега око 2 km, али са висинском разликом од око 600 m (на табли која обележава скретање за врх пише 2,2 km и 2,5 сата).

 фото Немања Манчић фото Немања Манчић

Стаза је у почетку са блажим успоном, на тренутак улази у шумски појас где постаје стрмија, и на крају излази на веома стрм сипар. По сипару се крећемо опрезно, водећи рачуна да не оборимо неки камен на остале учеснике туре који су иза (тј. испод) нас. Након отприлике два сата излазимо на превој испод самог врха Румија, и одавде ће нам се по први пут указати величанствен поглед на Скадарско језеро и Проклетије иза њега. Ово место уједно означава и крај сипара и најтежег дела успона (мада нам предстоји још изразито стрмог успона).

И пуче! фото Немања Манчић

Ту ћемо се на кратко зауставити да се окупимо и „дођемо до даха“, али не предуго, јер до нашег циља имамо још мање од пола сата. И овај део је доста стрм, али није под сипаром, тако да је доста стабилнији и лакши за кретање. Последњих десетак метара пред излазак на врх су доста стрми и захтевају додатан напор и концентрацију, али чим изађемо на врх све ће бити заборављено – указаће нам се невероватан поглед на све стране!

Немањин селфи на врху Румије

Са једне стране поглед „пуца“ у недоглед на пучину Јадранског мора, са друге стране преко Скадарског језера и Проклетија, јужно низ гребен ка Улцињу и Улцињској солани, а северно преко безбројних врхова и гребена све до Ловћена и Оpијена. На врху се такође налази и Црква Свете Тројице, која је подигнута 2005. године.

Постоји легенда да се на врху Румије налазила црква коју су Турци порушили у XVI веку. Верује се да ће се ако Капела на врху, фото Немања Манчићжитељи околине Румије буду сваке године доносили камен, црква са неба сићи на врх.
У Бару постоји обичај да на дан Свете Тројице на Румију излазе припадници православне, католичке и исламске вероисповести носећи по један камен. На почетку колоне носи крст који је припадао Кнезу Владимиру (Свети Јован Владимир).  Кнез Владимир је живео у време неподељене хришћанске цркве, и због тога ужива поштовање и православних и католичких верника, док већина неалбанског становништва исламске вероисповести има хришћанске корене, па и они исказују поштовање према овом свецу.

Након паузе за фотографисање и одмор на врху, опрезно се спуштамо низ овај најопаснији део, водећи рачуна како о својој, тако и о безбедности других учесника акције. По силаску са сипара и овог најстрмијег дела, ако буде времена можемо обићи руски манастир Светог Сергија Радоњешког, који се налази у непосредној близини. Повратак до Старог Бара је истом стазом којом смо и дошли, а по силаску заинтересовани могу да обиђу и тврђаву у Старом Бару, а обавезно ћемо стати и код језерцета (са фотографије) да се расхладимо. Очекивано време повратка у Шушањ је у касним поподневним сатима, тако да ће вероватно бити времена за одмор на плажи уз брчкање у Јадранском мору.

фото Немања Манчић фото Немања Манчић

НАПОМЕНА: Овај успон је физички захтеван, висинска разлика од чак 1.400 m говори колико је тежак. Осим тога, један део стазе иде по терену по којем је кретање теже (сипар, корито реке, стене…), тако да никако није препоручљиво да полази неко ко нема одговарајућу кондицију и искуство.

Панорама са врха: лево је Јадранско море и Бар, а десно Скадарско језеро. У средини су бројни врхови, скоро до Ловћена - фото Немања Манчић

Недеља, 7. октобар:

Устајање, кафа, доручак, паковање за повратак… Али, овде се наше путовање још не завршава. Полазимо до 9:00 h ка Подгорици али скрећемо лево ка водопадима на Цијевни! Ту правимо паузу, довољну да уживамо у несвакидашњој лепоти водопада Цијевне, а ту је и ресторан „Нијагара“ (Ракића куће).

 

У наставку пута следи гранични прелаз, a по уласку у Србију, направићемо још једну паузу у ресторану „Језеро“, на обали Златарског језера.фото Немања Манчић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац за успоне, штапови, камашне, одећа слојевита, прилагођена временским приликама, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; лична документа, купаћи и одећа за посету манастиру. Храна и вода.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

70 € (за групу од 18 учесника) + 1.000 дин (900 дин, за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

65 € (за групу од 28 учесника)+ 1.000 дин (900 дин, за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

Котизација обухвата: превоз и смештај у апартманима виле „Марчић“ у Шушњу, боравишна такса, путно и здравствено осигурање и трошкове организације.

Котизацијом није обухваћено: храна и индивидуални трошкови.

Број учесника је ограничен и не планира се велика група.

НАПОМЕНА: Путно и здравствено осигурање је обавезно јер смо ван Србије. Уколико поседујете сопствено, донесите на увид и биће вам одбијено од износа котизације (-200 дин).

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија). Приликом пријављивања, обавезно је достављање података, неопходних за организацију (име и презиме, контакт телефон, број личне карте, а за полису и ЈМБГ) и измирење аконтације у износу 40 €. По Правилнику, у случају одустајања, аконтација се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања).

Акцију реализују:

  Ненад Царевић              Немања Манчић

064 684 01 37               064 87 87 878

      nesa@serbianoutdoor.com                nemanja@serbianoutdoor.com

Румија у облацима, фото Немања Манчић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Национални парк Уна – рафтинг

Име су јој дали Римљани, као јединој тако лепој. Даме које се зову Уна – не плаћају улазницу за Национални парк! Врелина лета просто намеће идеју о одласку на Штрбачки бук и свакако ће пријати не само као освежење, јер тога имамо и код нас, много ближе, већ и очима да упијемо несвакидашње лепоте јединствене Уне 🙂

 

Видећете зашто је Рафтинг на Уни много више од самог рафтинга – открићете непоновљиву чар њене нетакнуте природе, кристално чисте смаргаднозелене воде, игре светлости спектакуларних брзака, слапова каскада и водопада, необично извајаних  седрених структура, брзаци, слапови, каскаде, водопади што заједно са кањонима чини јединствену природну лепоту, али и идеалне услове за рафтинг. Због свега тога, не само да нећете остати равнодушни, него ће вам овај доживљај учинити викенд незаборавним! Уна то је чаролија, то је бајка, то је симфонија, непоновљив доживљај…она је ЈЕДНА и ЈЕДИНА!

 

Прошло је много векова од како је својом јединственом лепотом, бројним слаповима и смарагдним, кристално чистим водама зачарала Римљане, до маја 2008., када је стављена под заштиту као Национални парк.

НП Уна простире се долином горњег тока реке Уне, као и долином њене десне притоке Унца, све до речице Крке на западу. Ово подручје представља јединствену природну целину у овом делу Европе, врло вредну за очување како због узузетно атрактивног амбијента, тако и ради укупне рељефне и биолошке разноликости. На сваком кораку су видљиви напори да се ово природно богатство сачува и уреди за посете. Приступ водопадима Штрбачки и Миланчев бук је уређен и омогућен је безбедан приступ свим љубитељима природе. Постављене су дрвене стазе са заштитном оградом, чиме је омогућен атрактивнији поглед на слапове.

Петак, 29. јун:

ПОЛАЗАК:  тачно у 16.30 h са паркинга испред нашег клуба (Устаничка 125 ц, Коњарник) крећемо пут Босне. Потребно је доћи 15-ак минута раније како би смо кренули на време.

Возимо се аутопутем преко Хрватске, настављамо према Бања Луци, па затим преко Мањаче према НП Уна. Обзиром да је пут дуг и чекају нас два преласка границе, успут ћемо правити паузе према потреби. Долазак и смештај у камп који је тик уз реку (једини у НП), иза поноћи.

Овај простор је и у културно-историјском смислу подручје са богатим Уна у Мартин Бродунаслеђем. Посебан положај на транзитном правцу према мору довео га је у прошлости под утицаје многих култура, па отуд и бројна археолошка налазишта, остаци средњовековних тврђава и сакралних објеката различитих вера и култура. Специфичност Уне је изразита дужина њеног «седротворног» тока, са читавим низом пратећих феномена (седрених пећина, острва, када и слапова), те с различитим облицима котлина (слапови УнцаМартин Брод, Кулен Вакуф, Клиса, Лохово) и клисура кањонског типа, узводно и низводно од Мартин Брода те низводно од Штрбачког бука.

За реку Унац карактеристичан је њен облик крашког тока, посебно у њеном доњем делу, на којем на пролазу кроз кањонски део више пута понире и извире, на крају на Црном врелу, које по својим карактеристикама и лепоти спада у посебан природни феномен.

Субота, 30. јун:

Јутарња кафа и доручак на најлепшем могућем месту, уз шум воде и невероватну свежину коју могу да осете срећници које ујутро овде затекну! На тренутак ћемо доживети ту несвакидашњу лепоту и разумети зашто сви они који једном виде Уну, поново јој се враћају!

Штрбачки Бук Штрбачки Бук

Око 10 h, задужујемо опрему (неопренско одело, чизме, сигуроносни прслук, кацигу), уписујемо се у списак, испијемо пиће добродошлице. Са собом носимо само оно што ћемо користити на реци ( купаћи костим).

Ове године смо се одлучили да у понуди буду две етапе рафтинга:

  • Штрбачки бук – Лохово (група А)
  • Костела – Грмуша (група Б)

Возимо се сви кроз парк према Штрбачком буку одакле креће једна од рафтинг етапа. Непосредно пре бука, улазимо у чамце и упознајемо се са техником веслања и правилу понашања током рафтинга, пратимо инструкције скипера. Код Штрбачког бука, сви излазимо из чамаца, пролазимо поред бука, обезбеђеним стазама за посетиоце и подно бука чекамо своје чамце. За то време скипери спуштају опрему низ бук и то је посебна атракција овог рафтинга. Време до почетка рафтинга проводимо у разгледању бука и фотографисању. Након тога групе се

раздвајају.

Група А: улази у чамце подно Штрбачког бука и наставља са рафтингом.

Око 11.00 h почиње рафтинг у трајању од 4 часа.

Група Б:  која иде на рафтинг Грмуша – Костела, наставља даље возилом према стартној тачки.

Овај део реке Уне је занимљив и атрактиван, примерен за почетнике и оне који иду први пут. Дужина етапе је 13 километара, трајање вожње од 2,5-3 сата. Са паузама, зависно од водостаја укупно време трајања 4,5 сати, тежина воде 2-3°. Рафтинг етапа Костела – Грмуша идеална је за породичне излете са децом. А брзаци и мањи слапови пружају одговарајући авантуристички осећај.

Сезона рафтинга на Уни траје од марта до октобра. Тежина спуста у првом делу је IV – V степена, а додатна атракција за посетиоце су скокови скипера са Штрбачког бука (18 m висине). Ми ћемо проћи мирнију варијанту кроз горњи кањон Уне, од Штрбачког Бука до Лохова (тежина спуста I – II степена). Температура воде се креће од 13 до 17 степени С.

Водопад Штрбачки бук је заправо група слапова у непосредној близини. Највећи од њих је висок око 24 m. Овде се Уна свом својом силином обрушава низ њега, стварајући заглушујући хук и импресиван облак распршених капљица воде, које ношене ветром представљају право освежење у топлим летњим данима. Низводно од Штрбачког бука, у дужини од 15 km, постоји више узастопних слапова и брзака који овај део Уне чине најатрактивнијим за многобројне љубитеље рафтинга. Својом лепотом и грандиозношћу Штрбачки бук је одабран за почетну станицу најатрактивније етапе за Рафтинг Уном.

Учесницима није потребно веслачко искуство или вештина. За само неколико минута ће, под вођством искусних скипера, постати део уиграног веслачког тима који јури кроз пенушаве букове и каскаде.  Рафтинг водичи су искусни кајакаши-скипери, врсни познаваоци дивљих вода, а нарочито реке Уне. Уз њих ћете на атрактиван и необичан начин доживети лепоту реке и њених кањона. Река Уна је једна од најлепших и најчистијих река света. Нетакнута природа долине реке Уне и њени смарагдни брзаци су очаравајући!

 

Након завршетка рафтинга, групе се спајају у Лохову, следи враћање опреме, туширање, пресвлачење, освежење и ручак. Касно поподне се одвозимо возилом до центра Бихаћа, следи слободно време за обилазак града. У 21.00 сви се враћамо у камп на ноћење.

Недеља, 1. јули:

До 8.30 h устајање, јутарња кафа, паковање ствари и смештање у возило. Возимо се око 3 сата до Бања Луке. Возило остаје на паркингу код градске тврђаве, одакле пешке одлазимо у шетњу поред тврђаве и Врбаса, где правимо паузу за освежење, можемо  имати ручак – у изворном месту где се спрема прави Бањалучки ћевап!

Одатле нам је и полазно место за вожњу ДАЈАК чамцем, уколико временски услови дозвољавају и буде заинтересованих. Вожња овим чамцима кошта 15 €, односно 5 € по особи, обзиром да један чамац прима три особе.

Бања Лука Бања Лука

При повратку, посећујемо  манастир траписта, овај монашки ред је најпознатији по производњи чувеног сира.

Потом настављамо према  Београду где стижемо до поноћи (са успутним паузама, наравно).

ОПРЕМА:   пешкир, купаћи костим, суву одећу и обућу коју ћете обући после авантуре. На реци је добро имати неку врсту заштите од сунца. Ако желите фотографисати, користите апарате отпорне на воду (водоотпорне). Не носити драгоцености (накит, сатови и сл), а уколико носите наочаре причврстите их траком.

скокови скипера

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

50 € + 1000 дин

50 € + 900 дин за чанове клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, организационе трошкове, боравишне таксе.

Котизацијом није обухваћено:

  • 2 ноћења у кампу: у сопственим шаторима, (10 €), у двокреветним бунгаловима, (20 €), у апартманима са сопственим купатилом (40 €),
  • цена рафтинга 43 € (превоз до старта, неопрен одело, обућа, прслук, кацига, весло, осигурање и услуга скипера),
  • улазнице за НП Уна
  • оброци током путовања
  • доручак у кампу 3 €
  • ручак након рафтинга 7 €

Путно и здраствено осигурање је обавезно. Ако га већ немате, можете га најповољније обезбедити преко нас, када се будете пријављивали.

Рок за пријављивање је до 10. јуна.

НАПОМЕНА:

  • смештај у кампу подразумева употребу заједничких туш кабина и тоалета у склопу кампа.
  • Уз пријаву обавезно је доставе податаке (број путне исправе и датума рођења, за оне који узимају осигурање)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  средом од 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Приликом пријављивања обавезно је измирење аконтације у износу од 30 € и целокупан износ за ноћења, а остатак 10 дана пред пут.

По Правилнику, у случају одустајања, новац се враћа искључиво ако се обезбеди замена.

Акцију реализује Стоја Богојевић:

061 170 29 55,  stoja@serbianoutdoor.com

„…Била је то Уна. Отац се смије, мисли да сам се препао па ме придржава и говори ми да се не бојим, да је ћуприја тврда, а ја се не бојим: само лебдим, сав просјан том Уном, тим невидљивим чудом, за које бих једино знао рећи, љепота, љепота, мало ми очију да гледам, мало ми плућа да дишем.“ Скендер Куленовић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Велики Крш и Борски Стол

Од бројних љубитеља природе, овде су увек ишли само сладокусци, јер су ове планине и читав предео око њих МЕРАК. Знам много њих који се тамо упуте у сопственој режији, али ништа мање оних који јетко упуте питање – Кад се иде? Па ево – ИДЕ СЕ 🙂

Превој Цепе, између Крша и Стола (фото: Зоран Стејић)

 Ок, рецимо да незнате о чему причам, погледајте овај албум, па да наставимо даље…

Сада, по албуму, видите да смо тамо срели једно врело лето и једно, као нигде и никада, цветно пролеће. План је био да бар погледом пребројимо милионе висибаба почетком једног марта док снег копни; једном смо доживели све боје јесени, када пурпурни руј опточи беле стене Стола. Једном смо се играли жмурке у магли, дешава се… Овога пута нам је заиста дуго требало да преломимо коју од тих варијанти да буде приређена ове године. Јер ТАМО је лепо УВЕК (ризикујем да звучи прозаично, али је тако). На чудноват начин, тамо природне чари достижу неке крајности због чега се том месту увек морате враћати. Знају то добро они који су били, а ко још није, схватиће лако. Листање фотографија је некако упутило на одлуку!

Одатле су отворене многе стазе, због чега је ово место као створено за базу из које се сваки дан може отперјати на неку страну. Наш план је да се попнемо на импозантну кичму Великог Крша – најлепшег гребена Србије са ког поглед досеже и Штрбац и Дунав и много  тога још. У недељу ћемо се прошетати до врха Борског Стола, а по силаску следи повратак за Београд. Ево детаљног плана, по данима:

језеро крај Дома, подно Стола (фото: Александар Вељковић)

Петак, 18. мај:

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125,  тачно у 17 h. Полазимо аутопутем ка Пожаревцу, и даље ка истоку преко Дебелог Луга, Јасикова, до Горњана и Стола. Најкасније до 23 h стижемо у село Горњане и смештамо се, као и прошле године у домаћој радиности, код госпође Мире, чије нам је гостопримство значајно обележило прошлу акцију!

Због положаја на коме се налази, овај Дом ужива репутацију најбољег места од свих сличних, као Оаза сочног мира, те се искрено надамо да ће бити поново као пре. Смештамо се, а пре спавања – топла чорбица 🙂

 вече уз ватру крај Дома

Субота, 19. мај:

Након буђења, кафе, доручка, тачно у 9 h полазимо према превоју Цепе, ка стази за Велики Крш. Стаза је маркирана до гребена, даље није ни потребно, водиће вас очи, а натраг се враћамо истим правцем. Са овог гребена, види се пола Србије и има се осећај као да се налазите изнад географске карте у природној величини. Неки су врхови ниски, неки виши, а неке узвишени – такав је овај! По повратку нас чека топао ручак и дружење уз ватру.

Укупна дужина трасе износи 12 km са успоном од 450 m.

И најзад - ВРХ! :-) фото: Деки Ристов

Недеља, 20. мај:

Дан предвиђен за успон на врх Стола и повратак уз неколико занимљивих пауза. Након кафе полазимо у 7.30 h на врх Стола (можемо и тамо доручковати, пошто до врха имамо сат лаганог хода :-). И овај врх је Богом дан за изливе хедонизма. Ако већ јуче није, данас сваком постаје јасно да се овом месту увек враћа и да се ова акција никада не одлаже у фолдер „ту сам био или била“; то је вечити евергрин! Укупна дужина трасе износи 2 km са успоном од 305 m.

На путу до Београда свраћамо најпре на Врело Млаве, затим посећујемо Тршку цркву и најзад. Ручаћемо у ресторану „Дебели лад“ код Петровца, а у Београд стижемо до 23 h.

 Срећа, срећа, радос! 

Средњовековни манастир Тршка црква се налази у Хомољу, на путу Жагубица – Петровац на Млави, код села Рибари, 4 km западно од Жагубице. Некада се ту налазило средњевековно насеље или село Трг, по коме је Тршка црква и добила име. Тршка црква је најстарији црквени споменик у источној Србији. Према предању,  изграђена је још у IX веку, али се на основу сачуваних материјалних остатака (грифона, прозора на апсиди и керамичких судова уграђених у западну фасаду храма), датира на крај XIII века, негде око 1274. године. Првобитно је био црква била посвећена Св. Николи. Тршка Црква је срушена и прва велика обнова била је 1430. године у време владавине деспота Ђурђа Бранковића, када је црква посвећена Рођењу Пресвете Богородице, што је остало до данашњих дана. О томе сведочи камена плоча са натписом и друга из 1483. године.

Оскудни су подаци о Тршкој цркви из времена турског ропства. У турским пописима из 1572. године се манастир Тршка црква помиње као активан. Манастир је са имањем припадао султанском хасу и давао приход султановој благајни од 130 акчи. Деценију касније, пописом се констатује смањење манастирског задужења на 120 акчи. Није познато због чега се то догодило – да ли је манастир стекао неке привилегије или му је смањен земљишни посед. Није познато када је Тршка црква страдала, али је записана обнова из 1796. године, из ког време потиче данашњи изглед.

После II светског рата манастир Тршка црква је био опљачкан. 1953. године вршена је реконструкција манастира и подигнут је конак. Новији конак подигнут је 1973. год и у њему капела Светог Николе. Тршка црква је једнобродни храм рашке архитектонске школе и један је од репрезентативнијих рашких сакралних грађевина, насталих области веома удаљеној од српских средњовековних крајева Старог Раса. Зидана је сигом, равних масовних зидова дебљине 1 m. Укупна дужина Тршке цркве је 24 m, а ширина 7 m. Темељи Тршке цркве су урађени од камених блокова пешчара. Над централним делом налази се округли тамбур кубета на квадратном постољу, покривен оловом. На Тршкој
цркви су постављена само три прозора (два у наосу и један олтару). Главни и једини улаз у Тршку цркву је са запада, а портал је начињен од три масивна камена блока. Камена пластика Тршке цркве је рустична и чине је орнаменти у виду плетенице, флорални мотиви и представе митолошких бића. На западној фасади Тршке цркве се налазе склуптуре уклесане у камену, од чега се издвајају крилати грифони. Скулптуре грифона се данас још могу видети у Студеници, Бањи и Дечанима, најлепшим споменицима рашке школе. Грифони, од којих северни држи у предњим канџама главу овна, а у задњим главу лоза плодностичовека, док јужни држи главу анђела, представљају јеванђелисте Луку и Матеју. Простор Тршке цркве подељен је на унутрашњу припрату, наос и олтар. Између припрате и средишњег дела цркве је лепо обликован портал. Под у припрати, као и у средишњем делу цркве је од камена. Куполу носе 4 пиластра, а тамбур куполе је елипсастог облика -као у манастиру Ђурђеви Ступови – са уздужном осом у смеру север – југ. Пиластри су међусобно повезани преломљеним готским луком. Источне пиластре повезује метална шина, маскирана храстовом облогом, да личи на греду, на којој су рефлектори који осветљавају унутрашњост куполе. На источном зиду припрате су иконе Господа Христа и Мајке Божије, са старог иконостаса од храстовине, релативно значајне историјске вредности. Тршка црква је увршћена у значајне историјске споменике Србије. Манастир је активан, женски и о њему, уз молитву и богослужење, брину монахиње. У народу постоји веровање да винова лоза која се пружа уз сам зид цркве доноси плодност.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: транспортни (велики) ранац, мали ранац за дневне активности, гојзерице, штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; пешкир за купатило и за базен у Ждрелу, купаћи.

врело Млаве Тршка црква

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:Смештај и гостопримство у Горњанима, учесници су лане оценили са пет звездица

3.700 дин (превоз, смештај, вечера у петак и ручак у суботу)

3.600 дин  за  чланове Клуба

Ко жели да спава у сопственом шатору, цена се умањује за 800 дин (износ преноћишта).

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ:  

Код домаћина имамо храну, по цени од 200 дин по оброку (храна је домаћа и изврсна!), тако да се нећете морати оптерећивати набавком и ношењем хране пре пута.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија)

Акцију реализује Зоран Стејић

064 453 83 04

zokimen@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ТАКОВСКИ ВИСОВИ – од Илиака до Савинца!

Без помпезног назива, ова  пешачка партија Вас свакако неће оставити равнодушним, показаћемо вам како се обичан дан, једном планинском шетњом може учинити врло посебним. Правац Таковски крај!

фото: Дуле Опачић фото: Дуле Опачић

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 7:00 h. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време.  Путујемо Ибарском магистралом ка Љигу, на бензинској пумпи у Ћелијама, правимо паузу за јутарњу кафу. У село Семедраж  стижемо у 10:30 h.

Од Семедража, крећемо на врх Илиак (510 m), који се налази изнад Брђанске клисуре, коју смо при доласку прошли аутобусом. Врх је каменит, без растиња, па пружа велелепан видик на околне, мање врхове, као и на  Мали Вујан 745 m, са десне стране, који је једино већи од њега у близини, а лево у даљини поглед досеже  до Овчара и Каблара.

фото: Дуле Опачић фото: Дуле Опачић Овчар и Каблар, фото: Дуле Опачић

Са врха спуштамо се ка реци Дичини. Не газимо реку, већ је прелазимо мостом, па испод ауто пута, почињемо успон (са 310 m) на Стражевицу  (516 m). Са врха који је делимично без растиња, и самим тим видиковац на прелеп Таковски крај, спуштамо се ка самом крају села Семедраж. Спуштамо се са Стражевице ка још једном мосту на реки Дичини и прелазимо преко њега крај старе воденице, одакле започињемо успон на наш последњи врх овог дана, Крвавац (518 m). Одатле се спуштамо ка Савинцу, чувеном излетишту Горњег Милановца, где се налази, у сред реке Дичине (али се може доћи до њих) два извора термо-минералне воде. Прошетаћемо се крај реке, и посетити манастиру и цркви Свети Сава,  где су свој мир нашли земни остаци познатих личности из наше прошлости.

фото: Дуле Опачић фото: Дуле Опачић

Дужина трасе износи 13,5 km и не може се рећи да је одвећ лагана, обзиром да се три пута спуштамо по 200 m и једнако толико успона савлађујемо. Али, свакако награђује уживањем у прелепом Таковском крају, уз издашно коришћење фото апарата којима ћемо ловити сјајне кадрове 🙂

фото: Дуле Опачић фото: Дуле Опачић

При повратку, на првоју ка Руднику правимо паузу у ресторану „555“, за сумирање утисака, вечеру и окрепљење.

Ако нисте раноранилац, будите уверени да нећете зажалити, а кући се враћамо у сасвим пристојно време.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац, вода и храна за успут, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавинафото: Дуле Опачић

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 динара

1.400 динара за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Ако се формира велика група (бус) котизација се умањује за 200 динара.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић

061 170 29 55

nole@serbianoutdoor.com

фото: Дуле Опачић фото: Дуле Опачић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Охридска легенда, или Т’га за југ – одлучиће Први мај!

За празничне дане увек брижљиво бирамо, где бисмо их и како провели на што лепши начин. Овога пута не можемо рећи да је било тешко одлучити, јер Охрид је прича за себе. Препуна и пребогата; он је велика књига која се радо чита и више пута. Јер, то је једно од најстаријих језера на свету, раме уз раме са Бајкалом и Тангањиком. Његова нестварно бистра вода има провидност чак 24 метра и тај ефекат тешко могу описати речи, па чак и саме фотографије. То се једноставно мора видети, доживети… Напаја се из 40 река и бројних подводних извора. Наука још увек нема објашњење зашто су се баш у Охридском језеру, као у неком џиновском склоништу, сачувале тако бројне врсте животињског и биљног света, које не постоје у другим језерима. У његовим водама сачувано је око 200 ендемских врста, од којих су неке старе до 30 000 000 година, и одавно су изумрле у осталим деловима света. Због тога, али и још много чега приде, UNESCO је овај предео 1980. године уврстио на листу светске баштине.

  

Али, у шест празничних дана, стаје не само Охрид, са својим пејсажимa и бројним, историјским и културним знаменитостима и карактеристичном јужњачком гостољубивошћу, већ и само путовање које смо испланирали као део комплетног празничног доживљаја. Упознаћете стари град Охрид, његову богату историју и аутентичну архитектуру; уживати са врха Галичице (Национални парк) у јединственом панорамском погледу на Преспанско и Охридско језеро. Шетње бедемима старих утврђења вратиће нас за трен у у далеку прошлост и оживети успомене на давнашње јунаке као што је Марко Краљевић.

Показаћемо вам Марков град и очаравајуће гранитне формације планине Златне, осећајући величину простора под собом – пространство највеће македонске равнице Пелагоније и њених дуванских поља.

 Сушење дувана - Пелагонија Галичица Црни Дрим

И Прилеп, Душанову престоницу.

И раскошан кањон Матка, лауреат једног од 77 званичних светских чуда,

А у завршници виртуозни кањон Вучјанке, са већ историјском хидроцентралом која ради oд 1903. године.

Ал’ да кренемо од почетка:

Петак, 27. април:  Београд-Охрид

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег клуба (Устаничка 125, Коњарник), тачно у 16.00 часова. Дођите 15-так минута раније, како бисмо се спаковали и на време кренули ка јужној граници. Чека нас дуг пут, тако да ћемо правити мање и веће паузе. Планирано време доласка у Охрид је око поноћи. Смештај, ноћење.

 

Субота, 28. април:   Охрид, стари град, вожња чамцем, Залив на коските, Биљанини извори

Након доручка и јутарње кафе кренућемо у обилазак старог језгра града Охрида, који је пун културно историјских споменика. Кажу да Охрид има цркава колико је дана у години. Прошетаћемо улицама у којима се налазе куће музеји, галерије, неки од њих се сматрају најрепрезнтативнијим објектима градске архитектуре у Македонији. Ту су цркве Свете Софије и Богородице Перивлепте,  антички театар стар два миленијума. Над градом доминира Самуилова тврђава, која је у средњем веку била једна од највећих градова на територији Македоније.

  

Незаобилазни је Плаошник и храм свети Пантелејмон, који доминира својом величином. Спуштањем ка језеру, долазимо до места на самој обали, које симболише Охрид – манастир светог Јована Богослова Канео, најсликанији перизор града. Саграђен је и живописан у XIII веку, ктитор није познат. Што због видика, што због изузетног амбијента, са тог места се не одлази брзо.

Да ли је, заиста, бисер настао оне ноћи када се Месец окупао у океану? Легенда из XIII века каже да је Месечево светло било толико јако да је на морску површину измамило и – шкољке. Отворило их и спустило на њих капи небеске росе. Али, чувени охридски бисери не настају у шкољкама. Праве их породице Талев и Филев, од крљушти  Охридске плашице („рибље сребро“), тако да су Охридски бисери драгоцен колико и аутентичан сувенир који одавде можете понети.

Израда бисерне перле по фазамаДалеке 1928. године у Охриду, син Николе Филева, угоститеља и власника кафане “Велика Србија”, Михајло Филев у ресторану упознао је једног тајнственог госта Јована Субановича, емигранта из далеке Русије. Како је у Охриду остао дуже време, и између Јована и Михаила се створило велико пријатељство. Шетајући обалом Охридског језера и разговарајући о многим темама и животним причама, срели су рибаре, који су такође били и ујаци Михајла Филева. Они су носили кошеве плашица, врсте рибе из породице шарана (Alburnus albidus), која живи у Охридском језеру. Видевши рибу, Јован је схватио, да ону тајну, коју је носио са собом из Русије, тачније са Бајкалског језера, могао је да открије овде. А тајна је била у крљуштима плашице, од којих се може правити бисер. Тако, у част њиховог великог пријатељства, Субанович је упознао господина Михајла Филева са тајанственом техником израде бисера.

У Охриду се раније није знало за овај занат. После тога породице Филеви и Талеви почеле израду бисера, преносећи породичну тајну од колена до колена, од оца ка сину. Израда се заснива на ручној производњи. Огрлица ТалевихОснова бисера је шкољка, тј. језгро шкољке, која се бруси и од ње се израђују различити облици и величине. Од крљушти плашице се прави седефна емулзија, што је најспецифичнији део производње бисера. Она се наноси на основу четкицом од веверичјег репа. Седеф се суши, па се поново наноси, онолико пута колики је пречник перле.

Краљ Александар је прву ниску бисера из дућана Филевих, даровао краљици Марији, а њихов накит красио је попрсја краљица Данске, Шведске, Холандије, Бугарске, Енглеске и принцезе Дајане, али и прву даму некадашње Југославије, Јованку Броз, потом, Катрин Данев, Елизабет Тејлор, Жулијет Бинош, изабраницу славног шпанског тенора Хозе Карераса, до победнице Евровизије – Руслане.

За крај дана оставили смо лагану шетњу до Музеја на води (Залива костију) и Биљаниних извора са епилогом у истоименом ресторану. Ако буде било довољно заинтересиваних, пловићено до тамо чамцем. Како год, ресторан крај извора где „Биљана платно белеше“, одлично је место да се замерачи уз традиционалну гастрономију и вечне песме! 🙂

У Заливу Костију, на 13 km од Охрида на путу за Свети Наум је 8. децембра 2008. године отворен својеврстан и јединствен Музеј на води који представља реконструисано праисторијско насеље сојеница где су изложени артефакти који приказују начин живота оригиналних житеља овог насеља с краја бронзаног доба.

фото: Александар Вељковић

На дубини од 3-5 метара, на дну језера су пронађени бројни дрвени стубови и обиље покретног археолошког материјала датираног с краја бронзаног и почетка гвозденог доба. У даљем истраживању, од 1998. до краја 2002. ископано је 3102 стуба. До краја ископавања, 2005. године, пронађено је 6000 остатака дрвених стубовафото: Александар Вељковић пречника између 13 и 30 cm, а мерењем је утврђено да се насеље простирало на око 8.500 m2. Најближи стубови су нађени на 12 m од обале, што значи да је приступ са копна био могућ само преко моста.

Такође, дно језера је било густо прекривено целим или сломљеним  керамичким посудама, каменим артефакатима, као и финим животињским костима.  Пронађена керамика је грубе израде без орнаментике, а доминантан је кружни облик са ручкама и конусом на ивици. Од костију домаћих животиња нађени су фрагменти јелена и срне, вероватно коришћени као оруђе. Резултати истраживања подводног терена и анализе пронађеног материјала потврђују да је Охридско језеро било насељено већ у касном бронзаном и раном гвозденом добу, у периоду од 1500 до 700 година пре нове ере.

 

Овај необичан и крајње занимљив музејски комплекс, заједно са зидинама некадашњег римског утврђења које га окружује представља врло атрактивно одредиште које свакако вреди посетити. Околина је угодна, Музеј је окружен уређеним парком, где се у миру можете препустити утисцима далеке прошлости…

Недеља, 29. април:   НП Галичица, манастир, Св. Наум, извори Црног Дрима

У 8.30 часова, након јутарње кафе и доручка, паковања ранца, обучени у планинарску опрему, одвозимо се према Нациналном парку Галичица, до места где започиње наша пешачка тура. Полазимо на успон на највиши врх планине Галичице, Магаро врв (2.245 м.н.в), од кога нас дели око 9 km стазе са 650 m успона. Планина већим делом није покривена шимом, па ћемо током успона уживати у много лепих видиковаца. А на крају следи права награда, поглед на оба језера, Охридско и Преспанско. На врху ћемо остати довољно дуго да упијемо ту лепоту и заувек је понесемо у својим сећањима.

Галичица, фото: Александар Вељковић

Описан успон је средње захтеван и представља нешто за шта се вреди мало потридити. Али, ако неко ипак не буде желео да се пење на Магаро, алтернатива је останак у Охриду или целодневна посета Светом Науму и извору Црног Дрима.

Поглед на оба језера са врха Магаро

Између Охридског и Преспанског језера уздиже се крашка планина Галичица, захваљујући чему се са њеног највишег врха могу видети оба језера. Сигирно ћете дуго посматрати језеро са висине и приметићете како његову глатку површину пара уздужно једна струја… То је Црни Дрим, који извире код манастира Свети Наум,  улива се у Охридско језеро, а из њега истиче у Струги.

Галичица је 1958. године проглашена за национални парк. Одликује је изузетно висок степен биодиверзитета, што би се можда најбоље могло изразити чињеницом да на њој расту готово све биљне врсте које постоје у Македонији, али 12 врста су ендемске и расту једино на њеним билима. Од представника фауне, Галичицу насељава чак 26 ендемских врста. На њој гнезда свија 266 врста птица, што је 84% од укупне орнитофауне Македоније и 51 врста сисара, што је 62% од укупне популације сисара у Македонији. Амбијенталне карактеристике ћете доживети и сигурно приметити карактеристичан мирис. Да, као што воде језера миришу, тако и ова планина и то врло карактеристично. Ваљда отуд и толики лептири, чак 1644 врсте!

Након силаска, одлазимо до манастира Свети Наум и Црног Дрима, где ћемо се задржати до вечери, уживати у јединственом крајолику, а изворе можемо обићи пешке или их разгледати возећи се у чамцу. Има и ресторана тако да ни окрепљење неће изостати. Следи повратак до смештаја и слатки снови.

Манастир Св. Наум Извор Црног Дрима

Понедељак, 30. април:    Прилеп, Варошки манастир, Маркови Кули, манастир Трескавец, Златноврв

У 8.00 часова, обучени за планинарење, са спакованим раннчевима крећемо преко Пелагоније пут древног града Прилепа, где ћемо доручковати и попити кафу. Затим се одвозимо до подножја Марковог града, посећујемо манастир Св. Ахранђела Михаила (Варош), у магматским стенама утврђене планине, на 758 м.н.в. изнад Варошке махале града Прилепа, која је позната као природно-архитектонски комплекс Маркови Кули.

Марков Град или Маркове Куле односно Прилепски Град је средњовековна тврђава изнад Прилепа. Смештена је на високом каменом узвишењу над данашњим насељем на простору који због своје фото: Rowerowa-Rodzinkaспецифичности проглашен за природно добро Републике Македоније. Пирлапон је византијски назив за утврду од кога је настао данашњи назив града Прилеп. Током средњег века био је једна од престоница Српског царства под Душаном (краљ 1331–1345, цар 1345–1355), а потом и државе српског краља Марка  из династије Мрњавчевића (1371–1395). По имену овог српског владара тврђава је и добила свој народни назив. Тврђава се састојала од више појасева камених бедема са кулама, донжон куле и двора. Данас је већим делом у рушевинама, али се и даље може наслутити његова некадашња монументалност која је искоришћена за снимање неких сцена борби у партизанском филму Капетан Леши.

Тврђава је смештена на стеновитом врху који се диже над Прилепом прекривеном великим каменим формацијама које су због своје спектакуларности проглашене за природно добро републике Македоније. Ове формације су искоришћене као основа за градњу кула и бедема. Сам врх поседује четири засебна велика камена узвишења на којима је подигнута тврђава са цитаделом смештеном на највишем од њих (северозападном). Целокупан простор који је некада обухватала тврђава налази се северозападно од данашњег града.

Прва утврда на простору Марковог Града подигнута је највероватније у X веку од стране Византинаца и на моменте се налазила у саставу Првог бугарског царства. После његове пропасти и устанка Комитопула тврђава се нашла у саставу тзв. Македонског царства које је створио Самуило. После битке на Беласици 1014. године Самуило је у Прилепу сачекао своју ослепљену војску и ту је на лицу места умро од последицa срчаног удара.

Град се после тога налазио у саставу Византије, Бугарске и Епирске деспотовине, а крајем XIII века га осваја краљ Милутин (1282–1321). Душан Силни га назива великославним градом и у њему смешта један својих дворова царских. Он га 1350. године предаје на управу свом жупану Вукашину Мрњавчевићу (1366–1371), који је 1366. године проглашен за краља. После пропасти браће Мрњавчевић на Марици 1371. године Прилепски Град постаје престоница Вукашиновог сина Марка који је као османлијски вазал са титулом краља управљао околином све до своје погибије у бици на Ровинама 1395. године. После његове смрти Османлије анектирају целокупну његову област и преузимају контролу над Прилепом. У самом граду нису дуго задржали своју посаду и он је наскоро био напуштен и препуштен пропадању.

Од манастира крећемо стазом , па преко стена до крста, на 945 мнв,  који је подигнут на највишој тачки гранитног масива. Успон траје до сат времена, лаганим кораком уз мноштво добрих фотографија, на неким местима можда неће бити лак, али је свакако вредан труда. Пролазећи поред  добро очуваних остатака од утврђења, епског јунака Краљевића Марка. Осим тога што је са ове тачке имао одличан преглед кретања по друмовима Пелагоније, имао је и уживање у дивним видицима, што је нама главни циљ. Са зидина старог града, простире се велелепан поглед на Прилеп и Пелагонију.

Марков град Камене гробнице

Након боравка на врху, крећемо ка Златној планини, чији је масив истог састава, само са новим фасцинантним облицима стена. Од Марковог града крећемо према северу макадамским путем, па настављамо ка свом циљу прелазећи каменити предео Зелник на 993 m. Пред подножјем Златноврва је смештен манастир Трескавец (1.280 мнв), који је страдао више пута. У конаку се може освежити и одморити.

Гајење дувана је вишевековна традиција у Пелагонији

Светилиште на месту Трескавец, који данас представља један од највећих духовних центара Македоније, постојао је још у античка времена. У епохи римске владавине (II-III век) спадају два натписа на пронађеним у Трескавецу мермерним постаментима, посвећеним Аполону и Артемиди, где се спомиње и назив светилишта – Колобаиса.  У близини светилишта су пронађена бројна места погреба жреца и прислужника из хеленистичког и римског времена. Судећи по археолошким подацима, Колобаиса је била посећена од стране ходочасника из различитих земаља античког света. На крају античког доба на месту пређашњег паганског храма, је била подигнута хришћанска црква.

До врха Златноврв нас дели 140 мнв и ко је вешт у пењању по стенама и буде желио, уз нашу помоћ испећемо се на врх, који је мали и само пар особа може у исто време бити на њему. Иначе, дужина трасе износи свега 6 km, са висинском разликом 650 m.

Алтернатива: обилазак оба манастира без успона. Долазак у Охрид, ноћење.

Манастир Св. Архангела Михаила (Варош) Манастир Трескавец

Уторак, 1.мај:  Резерват природе кањон Матка

У 8.30 h спакованих ствaри и ранчева, у планинарској опреми, напуштамо Охрид, поздрављамо са љубазним домаћинима и крећемо пут Скопља и кањона Матка. Оставили смо за крај овај невероватно леп предео а и стазу која је многима најатрактивнија на овом нашем путовању. Ако смо предходних дана били сами на неким местима и осетили мир и спокој, то данас неће бити случај. Пошто се тако поклопило да баш данас идемо у најпопуларније излетиште у Македонији, бићемо у повећем друштву.

  

Матка (са значењем „материца“) је кањон којим протиче река Треска и налази се западно од Скопља у Републици Македонији. Пружа се на отприлике 5.000 hа и једно је од најпопуларнијих излетничких одредишта Македонији. Ту је и неколико средњовековних манастира. Језеро Матка у склопу кањона Матка је најстарије вештачко језеро у земљи.
У њој је 10 пећина, најкраћа дужине 20 m и најдужа дужине 176 мm. Ту су и две вертикалне јаме, обе се грубо протежу око 35 m у дубину. Кањон је један од најистакнутијих у области Македоније за алпско планинарење. Сезона пењања почиње око Васкрса и завршава се у новембру. Веслање кајаком на Трески је популарна активност на овом подручју, као што су риболов, лов, и пливање.

Пећина Врело, на десној обали Треске је наведена као једна од 77 најзанимљивијих природних локација на свету у оквиру пројекта Седам светских чуда природе. Богата је накитом, има много сталактита, укључујући један велики у средини пећине познат као „Шишарка“ који је име дугује свом облику. Постоје два језера на крају пећине. Мање језеро је 8 m дужине на најширем делу и 15 m дубине на најдубљем месту. Веће језеро је 35 m дугачко на најширем делу и 18 m дубоко у најдубљем месту.
Иако је тачна дубина пећине непозната, неки спекулишу да би то могла бити најдубља подводна пећина на свету.

Подручје кањона је дом неколико историјских цркава и манастира. Манастир Светог Андрије налази се у клисури реке Треске. Саградио га је Андрија Мрњавчевић син краља Вукашина 1389. године, садржи фреске које је насликао Јован Митрополит.
Манастир Светог АндријеМанастир Матка, или манастир Свете Богородице, саграђена у XIV веку, се налази на левој обали Треске. Према натпису на цркви, жена по имену Милица нашла је цркву у лошем стању и без крова 1497. године. Заменила је кров, додала нове фреске, изградила степениште и саградила виноград.

Манастир Свети Никола се налази на литици изнад кањона и манастира Светог Андрије. Датум изградње цркве је непознат. Први помен овог манастира био је у XVII веку, за време османске владавине. Иконстас цркве је осликан 1645, док су фреске на западној страни осликани 1630. године. Манастир је напуштен у XVIII веку. Монах је нашао цркву без крова 1816. и покушао да га оживи, али је поново напуштен 1897. године. Манастир пружа јединствен поглед високо изнад кањона.

Кањон Матка је дом разних биљака и животиња, од којих су неке ендемске врсте за ово подручје. Око 20% биљног живота се може наћи само у овом кањону. Кањон је такође дом 77 ендемских врста лептира. Пећине овог кањона су дом за велике популације слепих мишева.

У кањону постоје добро обележене стазе, неколико цркава и манастира,  на располагању су вожње чамцима по зеленој бистрој реци Трески, окрепљења у неком од ресторана. Одвојићемо довољно времена, како би уживали у овом предивном пределу. После 18:00 часова полазимо ка граници и одлазимо у Врање на конак.

Среда, 2. мај:   Врање, кањон Вучјанке и хидроцентрала Вучје

Буђење, кафа, доручак, паковање ствари и ранца…, а у 10:00 h крећемо према кањону Вучјанке и хидроцентрали у Вучју. Цео крајолик и кањон је обавијен у зелено. План је да обиђемо зграду, они спретнији, прођу делом кањона (потребно је мало вештине преласка преко стена) и уређеном стазом, која води узбрдо, изађемо на пар видиковаца и видимо кањон са висине, а овом стазом се такође може доћи и до краја кањона.

Вучјанка извире на 1100 метара надморске висине у шумском бисеру југа – планини Кукавици, која је име добила по бројним женама које су кукале за својим мужевима и синовима након Косовског боја. После 18 km виртуозног тока улива се у Ветерницу. Међутим, у средњем делу, између врхова Китка (988 m) и Самарић (619 m), Вучјанка је уклесала 2 km  дуг кањон, дубок 300 m. Обзиром на пад реке од 300 m, кањон Вучјанке обилује водопадима од којих се истичу Водопад безименог потока (висок преко 30 m, каскадног типа и периодичног карактера), а на излазу из кањона има много вирова и слапова.

Ђокини вирови се налазе у најужем делу кањона где ширина самог кањона код горњег вира износи свега 5 m. Горњи вир широк је 15 и дугачак 5 m док дубина у њему износи 2,5 m. На његовом почетку је Горњи водопад висине 9 m, а на крају Доњи водопад висине 11 mа и из њега вода пада право у доњи вир који је широк 20 m. Температура воде лети износи око 23o C. Иако су вирови идеално место за купањe, препоручују се само добрим пливачима.

Река Вучјанка протиче кроз градско насеље Вучје, на 17 km од Лесковца, a ту је 1903. године саграђена  Хидроелектрана друга је по старости хидроелектрана у Србији и на Балкану. Најзаслужнији за њену изградњу је професор Ђорђе Станојевић, лични пријатељ Николе Тесле и родоначелник електрификације у Србији.

Хидроелектрана је подигнута новцем 168 акционара „Лесковачког електричног друштва“ и отворена је на Дан ослобођења Лесковца од Турака. Овде је изграђен први далековод у Србији који је спајао 16 km дугу деоницу Од Вучја до Лесковца.

Хидроелектрана Вучје је и данас у функцији и део је система Електропривреде Србије. Од 2005. године увршћена је у Светску баштину технике у коју улази још свега шездесетак објеката широм света.

Река Вучјанка од  изворишта до ушћа има укупан висински пад од око 1000 m. Према записима који датирају из прве   половине XX века, на  реци Вучјанки је постојало 13 воденица смештених у делу тока са највећим падом и све су радиле, углавном млеле жито.Неке од тих воденица и данас раде и мељу пшеницу и кукуруз на традиционалан начин.Од ваљаваца, које су такође постајеле на реци, и у којима се удешавало платно за ношњу није остала ниједна.

  

У непосредној близини су и остаци средњевековног Зеленграда, о чему можете више сазнати овде. Планирано време задржавања је до 16:00 часова. Након освежења у оближњем ресторану, полазимо за Београд. Због дужине пута, направићемо најмање једну успутну паузу, а очекивано време доласка у Београд у раним вечерњим сатима.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац, штапови, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина, одећа прилагођена временским условима, лична апотека и наравно документа.

СМЕШТАЈ: четири ноћења у Охриду у вилама са вишекреветним собама, једно ноћење у Врању у хотелу, у вишекреветним собама са доручком,

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:   145 € (за групу од 40 учесника износ се умањује за 15 €)

(учесници са незмиреном годишњом чланарином уплаћују још 100 дин)

Котизација обухвата:  превоз, пешачке и планинарске акције, пет ноћења са свим боравишним таксама, трошкови организације

Котизација НЕобухвата:  исхрана за време акције, рентирање чамаца, излетничке активности бродом, остале индивидуалне и непоменуте трошкове, улазнице у музеје, галерије, тврђаву, путно здравствено осигурање је обавезно.  Ко га нема може га обезбедити преко Клуба под најповољним условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Приликом пријављивања доставити: контакт телефон, број пасоша, јмбг и аконтацију у износу од 50 €, а остатак у ратама до 4.4.2018.). По Правилнику након уплате прве рате, одустајање могуће једино уз замену.

Акцију реализује Новица Радојичић

061 170 29 55

nole@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Још једном, на бис: У царству господара неба: меандри Увца и слапови Сопотнице

Група за ову акцију је попуњена за само три дана постојања на сајту. Предео јесте прелеп, али такав одзив ипак нисмо очекивали. Главу горе, ккако за доста вас није било места, одрганизовали смо репризу! 🙂

Овог викенда вас водимо у најлепше пределе Западне Србије, тамо где господари по земљи не ходају. Са тих висина и распоном својих крила од скоро 3 метра, краљевским летом, то потврђују и поручују да је ово прелепо место првенствено њихов дом. Посматрачу преостаје само да му се диви.

Али то није све…

Недалеко је Сопотница, малена река за коју кажу да не тече, него пада. На потезу од тек неколико стотина метара, она се се обрушава низ 20 m високе стене, чинећи на далеко чувене водопаде, нанизане у неколико каскада, што је један од најпознатијих призора природних лепота наше земље. Управо у ово време, када су воде набујале, водопад је најраскошнији, а хук воде  најснажнији; он вам купа и испуњава душу, чиме као да у неповрат односи наше бриге и напетост накупљених током свакодневнице. Призори које ћете видети остаће вам трајно у сећању и држати данима у добром расположењу. Биће то два дана за незаборав, потпуно одвајање од света који нас окружује, пун исконске лепоте, снажних утисака и лепог дружења.

фото: Исаиловић

Субота, 21.април:

ПОЛАЗАК:   У 6:00 h са паркинга крај просторија нашег клуба (Устаничка 125 ц). Путујемо ка Пријепољу и Спотници, а како је пут дуг, уприличићемо паузу на Златобору за доручак и освежење.

У Сопотницу стижемо после подне, смештамо се у два приватна објекта  домаће радиности  (двокреветне и трокреветне собе, са заједничким купатилом) и одмах припремамо за пешачење до слапова Сопотнице. Својом јединственом лепотом они остављају снажан утисак на посматрача, а њихов хук преноси причу о овом маленом селу надалеко. Не остаје нам ништа друго него да се препустимо и опустимо пред несвакидашњом  лепотом, ремек делом природе, све до повечерја. Потом се враћамо код домаћина на вечеру,  дружење и конак.

Легенда каже да су се први становници доселили у село Сопотницу са безводне Пештери, али је врело покрај кога су се населили пресушило. Разочарани због лоше судбине која их прати, придошлице реше да иду даље у потрази за водом. Ноћ пред сеобу, јави им се неки чудан глас испод Јадовника и упита их: ,, Бирајте људи, шта да вам поклоним, воду или срећу“? Сељаци из свег гласа повикаше: ,, Воду, воду нам даруј, а срећу ћемо ако Бог да, сами стварати.“ И тако вода потече на све стране.

Сопотница је малено село на падинама планине Јадовник између река Милешевке и Лима крај Пријепоља, до кога се се стиже макадамским путем који води кроз густе букове и храстове шуме. Сам назив Сопотница означава воду која сопоће, хучи. И ко зна да ли бисмо икада чули за то село да није серије величанствених водопада које баш ту твори река Сопотница на свом путу до Лима. Они уживају посебан степен заштите, као споменик природе „Слапови Сопотнице“. До њих се стиже пешице, каменитим путем. Слапови, старе воденице и ваљавице, као и околина, чине јединствен природни амбијент, због чега је ово један од најзначајнијих споменика природе Србије, добро познат свим љубитељима природних лепота.

Споменик природе обухвата извориште површинског тока реке Сопотнице са више сталних и повремених карстних врела и извора који формирају токове. Оно што карактерише реку Сопотницу јесте велика висинска разлика између ушћа на 465 м.н.в. и највишег извора на 1.150 м.н.в. Морфо-хидролошке вредности представљају четири крашка врела, више извора и седам бигрених тераса преко којих отичу врелски водотоци градећи живописне водопаде и слапове.

Бигар је настао од изворских сегмената око горњег тока реке Сопотнице и простире се од највиших врела испод кречњачког одсека Подстијења на 1.120 м.н.в., па све до последњег водопада на 850 м.н.в. Ово је бигар са највећим висинским растојањем у Србији од 270 m. Акумулиране наслаге бигра чини седам нивоа заравњаних лепезастих каскада, различитих димензија и изражености. Основну вредност чине бројни водопади на ивицама бигрених тераса. Најатрактивнији је „Велики водопад“, висок чак 20 m. Идиличном амбијенту доприносе олистале крошње, обиље маховине и зеленила као и саме стене. Након свега 3,5 km ова горска чаробница меша се са водама Лима.

Међутим, Сопотница има и друга знамења. Њену биосферу одликује и завидно висок степен диверзитета. Са растом посећености, развија се и туризам, па тако у селу постоји неколико домаћинстава који нуде смештај, а на уласку у заштићено подручје постоји планинарски дом. Подручје има многобројне обележене стазе, а за оне пасивније, ту су лепо уређена излетишта око воденица. Такође могу да уживају у богатој гастрономској понуди, домаћи сир, кајмак, пршута, мед, пита од хељде…

Краљевство белоглавог супа поседује егзотичан амбијент. Чаробни меандри Увца,  три језера (Сјеничко, Радоињско, Златарско), један од највећих пећинских ситема у Србији, белоглави суп као заштитни знак, те заносна природа, само су неки од адута овог бајковитог краја, који за поклонике природе представља место ходочашћа.

  

Недеља, 22. април:

Ујутру рано,  у 7:00 h полазимо ка Сјеници, до места, Крстац (око 1.000 м.н.в.), одакле ћемо се, лаганом узвишицом, преко предивних предела кретати у правцу видиковца и врха Молитва (1.247 м.н.в.), на планини Јавор. Успут ћемо уживати у величанственим призорима резервата. Овде се природа својски постарала да невероватним рељефом импресионира посетиоца. Чиста природа, проткана пашњацима, стеновитим литицама, реком која чудновато кривуда по чему је и названа Увац. Огроман и предивно исклесан кречњачки простор, узвишења прошарана белим стенам са којих супови, појединачно или у групама, попут почасне страже, мотре… Ако ово није Рај, онда је сигурно његово предворје. Ко није раније долазио схватиће зашто слике из овог дела Србије, најчешће се користе за промоцију наше лепе земље.

Меандри Увца, фото: Александар Вељковић

Након доласка на врх Молитва 1.247 м.н.в., спустићемо се до видиковаца Молитва и Бела Кања, након невероватних призора и прикупљања утисака, враћамо се истим путем ка нашем возилу. Дужина стазе износи 13 km са висинском разликом око 600 m. Ова стаза спада у лаке и погодна је за све узрасте, али не без иоле кондиције.

  

Ако буду временски услови то дозвољавали и сви се усагласимо можемо се возити чамцима (минимум 10 особа) по језеру и тако сагледати језеро и околне литице, из друге перспективе и обићи предивну Ледену пећину.

За Београд полазимо у 16.30 h. Предстоји нам око шест сати путовања, наравно са успутним паузама, а очекивано време доласка у Београд око 23 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.100 дин

4.000 дин  за чланове Клуба

Котизација обухвата:

Превоз минибусом, ноћење, организационе трошкове акције, улазницу у специјални резерват природе Увац.

Котизација не обухвата:

вожњу чамцима и посету Леденој пећини (1.150 дин доплата за вожњу чамцима)

исхрану током акције

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са јачим ђоном), штапови, мали ранац, батеријска (чеона) лампа, вода, храна за успут, одећа слојевита, у складу са временским приликама, добра  заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина. Подлошку за седење је добро имати из практичних разлога.

НАПОМЕНЕ:

  • Због ограниченог смештаја, број учесника је
  • ограничен на 18, пријавите се на време.
  • У домаћинствима се могу организовати оброци по цени од 300,00 динара.

ИНФОРМАЦИЈЕ и пријављивање на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Пријављивање подразумева измирење аконтације у износу од 2.000,оо динара.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ПРОЈЕКЦИЈА: Како се опремити за планинарење?

Одласком у природу, за неко време напуштамо свакодневницу и суочавамо се са низом ситуација које могу бити непријатне, чак и опасне, ако нисмо спремни. Оно што свакако морамо знати када се спремамо за одређену акцију јесте која нам је опрема неопходна. Правилници и Статути свих клубова садрже обавезујуће одредбе у том сегменту, па ипак…

Дешава се да учесник теже савлада трасу управо због слабе, или погрешне опремљености, да није прочитао програм и сазнао појединости битне за оно што га чека, нити се распитао о томе у свом клубу. Или је почетник, а таквих има доста, што је одлично, јер нема лепше ни здравије активности. Али, ако пођемо без одговарајуће опреме, може се десити да се кући вратимо незадовољни. Природа диктира правила и захтева сналажење у разним условима, а једна од најважнијих ствари при том је да знамо шта морамо имати на себи и при себи, да бисмо у датим условима заиста уживали.

 

А да бисмо заиста испунили сопствена очекивања, знање није на одмет и стога је ово предавање од изузетне важности за све који планинаре. Наш гост и предавач биће Марко Обрадовић из ГСС, тако да ћете имати прилику да из прве руке чујете све што треба знати о правилном опремању за одређене акције и на крају поставите питања.

Очекујемо вас 4. априла у 20:00 h у сали нашег Клуба.

БЕЉАНИЦА- краљица источне Србије

Бељаница, једна од највећих кречњачких планина источне Србије. Смештена између слива Млаве и Жагубичке котлине на северу и слива Ресаве на југу, она је пример изразитог крашког, крећњачког рељефа. И док северни део представља висораван са многим вртачама, увалама и слепим долинама (Бусовата, Речке са понором дубоким 150 m), јужни, низ који се ми спуштамо, је стеновит, кречњачки гребен (Бељаничка капа), висок 1339 m, који стрмим одсеком пада у клисуру Чемернице, десне притоке Ресаве. У гребену су многобројне пећине, од којих је највећа Велика Атула (560 m).  

Овај огроман простор са својих 2500 kmненасељене територије је готово несагледив и потпуно апстрактан за градског човека. Сам врх један је од најпространијих и најлепших са кога се пружа фасцинантан поглед на велики део централне Србије. Та висораван је углавном голетна, док су падине покривене буковим и храстовим шумама које су повремено и прашумског типа.

У подножју гребена су Мало и Велико врело, а у подножју северног обода Врело Млаве код Жагубице. На само 2 km узводно од Стрмостенa налази се Мало Врело, којим се храни понорница што тече кроз истоимену увалу са самог врха Бељанице, и понире у Ивков понор, који представља занимљив призор. Чемерица је друга притока Ресаве, и она такође прави интересантан кањон кречњачких зидова са бројним пећинама и крашким врелима. Једно од тих врела се види испод стрмих одсека Радошеве пећине. У питању је бистра вода која избија из кречњака и прави Врелски поток, а у близини је и Врелски водопад,  у подножју Соколице. Састоји се из три дела, укупне висине око 6 m, да би се затим вода стрмо обрушава са  20-ак m високe литицe у дубок амфитеатар на чијем je дну мало језеро дубине 5 m. Код места где се Врелски поток улива у Ресаву је Бук водопад, у чијем је подножју вир  Зеленик.

ПОЛАЗАК:  у 06.30 са паркинга Устаничке 125 ц крај нашег Клуба, а паузу правимо за пола сата у неком од успутних ресторана. У око 10.00 h бисмо требали кренути на успон.

Акцију започињемо испред планинарског дома „Суваја“ у кањону Ресаве, на 376 м н.в. Важно је рећи да је дом изградио Јулије Драшкоци, који се сматра зачетником планинарења у Србији, па се у неку руку и Бељаница може сматрати колевком домаћег планинарства.

Успон је у  почетку благ, а стаза води преко ливада и кроз воћњаке до Церјака. Ту можемо обићи видиковац Мечија леска, направити кратку паузу и наставити даље, преко Дугог дола, до извора и места за следећу паузу. Код извора престаје зона пашњака и почињу букове шуме, али и успон од око 450 м н.в до самог врха. Уз озбиљан нагиб, који је пред нама, успон може да буде прилично напоран. Међутим, огромна стабла прелепе букове шуме кроз коју нас води стаза олакшавају пешачење. Наша награда није само поглед са врха, већ одмах по излазку из букове шуме пред нама се указује лепа травната висораван, прошарана  многобројним кречњачким стенама. Шетња ивицом висоравни пружа могућност разгледања клисуре реке Ресаве, која је заштићена  као Регионални парк природе „Горња Ресава“.

Велики Бук

Дужина планиране трасе износи 17 km , са висинском разликом од 950 m. Након завршеног пешачења, окрепићемо се у ресторану, а полазимо у 20 h.

ОПРЕМА: гојзерице, ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина.

ЦЕНА:

1.600 дин

1.500 дин за чланове Клуба

за групу од 40 учесника, цена се умањује за 200 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37

nesa@serbianoutdoor.com

Ноле

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.