Архива за sport

ГРЗА – жубор пролећа

С пролећа кaдa су воде најјаче и водопади пенушају пуном снагом, Грза је међу њима КРАЉИЦА! Стога је уврежен обичај да се управо тад иде на њена врела. Међутим, лане смо у ово време ишли на Грзу да бисмо скренули пажњу да Краљици прети атентат од оних за које је она само флуид довољне снаге да покрене пар турбина. У име нашег гласа НЕ за МХЕ, фотографије програма носе амблем борбе Параћинаца за oдбрану Грзе.

И знате шта? ГРЗА ЈЕ ОДБРАЊЕНА! Сада ћемо је походити без терета бриге и борбе, али пазите ви што претите природи – гледамо вас! ћивела Грза, браво Параћинци!

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

 

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. До планинарског дома „Ђорђе Живковић на Грзи, где напуштамо возило, предстоји нам двочасовна вожња и пауза за кафу код „Старог храста“.

Ово место је једно од култних за поклонике природе. Шетња узводно, до врела Грзе и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

Полазимо од Дома, где нас на крају пешачења чека возило, према врелима Грзе, и видиковцима. По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит. За ово је довољно максимално 2 сата.

На горњој фотографији је графички приказ траса на 3Д топо карти, тако да лакше пратите изложен програм. Пошто се вратимо са видиковаца и врела на почетну тачку, када се окупимо, полазимо заједно према Малом Јаворку (756 m НВ). Ако нисмо прекорачили временски оквир за шетњу до врела и видиковаца,  настављамо према Јаворачком врху (927 m НВ) и спуштамо до Дома поред Козјег рога. Ако смо се превише задржали на врелу и видиковцима, скрећемо лево ка врху Мали Јаворак (756 m НВ) и спуштамо се гребенски, до Језера. Ни једна од тих стаза није тешка, а којом ћемо поћи, зависи само од тога колико будете занесени самим врелима и видиковцима. Молимо вас да имате у виду, да и ако је траса кратка, морате имати средњу кондициону способност, како напор, потребан да се она савлада, не би превазишао ваша очекивања!

 фото: DevianArt

Лане смо зебли од питања, је ли је ово последње пролеће за Грзу какву знамо јер су, инвеститори (група алавих предузетника, за које реке представљају флуид за покретање турбина), планирали прошлог пролећа изградњу мини хидроелектране, снаге 499 kW, што би одприлике било довољно за рад једног кућног котла за грејање! А за то је био планирано да се 2,6 km раскошно лепог и животом богатог тока реке Грзе спакује у металне цеви пречника 90 cm – што би потпуно уништило живот у реци, низводно од замишљене хидроелектране! Параћинци се са тиме енергично нису сложили и борили се под слоганом „Одбранимо Грзу“ са амблемом који видите на фотографијама овог програма. Наша акција била је подршка тој борби, да сачувамо Краљицу од атентата, а трасу смо прошли са КАУП-Ресавица и Грађанским покретом „Одбранимо Грзу“.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  се обавља испуњавањем формулара испод, а детаљније информације можете добити средом у 20 h на састанцима Клуба, или директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Мали и Велики ВУКАН – бања ЖДРЕЛО

Вукан – дивна Хомољска планина, која у свако доба године може да пружи много, па и када јој снегове развејава хладни северац, звани Горњак, док су трагови минулих времена уснули под белином зиме и када је свему томе супротстављена топлина лековитих вода бање „Ждрело“. Tраса којом се крећемо пружа изванредне видике, пшто ће обезбедити лепе фотографске мотиве, као и само врхови 🙂

Са ВуканаOва траса успона на Велики и Мали Вукан није тешка, већ средње захтевна, што значи да ипак морате имати неку кондицију, јер вас чека успон, а не само пешачење. Од планинарског дома у Ждрелу, преко Малог и Великог Вукана, до Горњачке клисуре коју усеца зелена Млава између Вукана и Јежевца, у било које годишње доба, 650 m висинске разлике коју треба савладати тим путем, не представљају препреку ни за једну старосну категорију, или профил љубитеља природе. Средње захтевна по зими, у кондиционом смислу, то је лепа траса дуга 13 km, коју воле пасионирани шетачи и планинари.

Стигли пред дом Вукановаца! :-) Млава живописна Горњачка клисура

ПОЛАЗАК:  тачно у 7:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем до Пожаревца, а одатле ка Петровцу и Горњачкој клисури, све до села Ждрело и планинарског дома ПК „Вукан“, одакле почињемо успон.

стаза мами шкљоцања... 

Стаза је обележена и води најпре на врх Велики Вукан (825 m), па дуж превоја и до Малог Вукана (732 m) . Одатле се спуштамо према чесми „Четири луле“, где нас чека наше возило. Одлазимо до бање „Ждрело“ и употпуњавамо доживљај до 19:30 h када полазимо натраг, за Београд, где би требало да стигнемо до 22 h.

+42 нa -3 ! бања Ждрело

ОПРЕМА:  гојзерице и камашне обавезно, штапови за пешачење, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита, прилагођена временским приликама; заштита од ветра и евентуалних падавина и пресвлака. Ко жели на базен, носи наравно купаћи, пешкир и остало што је за то потребно.

НАПОМЕНА:  ко хоће, у Ждрелу може и да руча, а групна улазница за базен је 400,оо дин.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  се обавља испуњавањем формулара испод, а детаљније информације можете добити средом у 20 h на састанцима Клуба, или директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

На снежном врхуПријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Вршачке планине – манастирски пут

Над Банатском равницом, у дужини од 19 km издижу се Вршачке планине са Гудуричким врхом ( 641 m) који је и њена највиша кота. Овај предео је и чувено виногорје, али оно по чему је такође познат је и Свети свештеномученик Теодор, епископ Вршачки и  заштитник града који је у време Турака мучен и страдао за своју веру и народ.  На брегу изнад града је црква посвећена њему. У непосредној околини су и манастири Месић и Мало Средиште и то је оно што овога пута одређује нашу путању.

 

ПОЛАЗАК:  тачно у 8.00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Mолимо вас да дођете 10-aк мин раније како бисмо кренули на време. Путујемо преко Панчева и у Вршцу правимо паузу за кафу и доручак. Након тога се одвозимо до манастира Средиште, одакле започињемо пешачење. Наравно, након што посетимо манастир.

Манастир Месић манастир Мало Средиште

Крећемо широким путем кроз шуму до Гудуричког врха (641 m) надморске висине, од кога нас дели 5 km пута са висинском разликом од 439 m. Са врха се даљих 8 km спуштамо ка манастиру Месић.

Гудурички врх манастир Месић

Описана траса је дуга 13 km и прилагођена је учесницима са скромнијом кондицијом, што је чини приступачном најширем делу уживалаца природе.

Пре поласка за Београд одморићемо се у једном од вршачких ресторана и винских подрума. 

ОПРЕМА:  мали ранац, гојзерице или патике (лаган терен), вода и храна из ранца, одећа прилагођена временским условима и заштита од ветра и евентуалних падавина.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  се обавља испуњавањем формулара испод, а детаљније информације можете добити средом у 20 h на састанцима Клуба, или директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Споменици природе Горње Ресаве

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што га годинама представља уживаоцима природе. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоји званично пет споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Белика Атула, Бушан камен; хидрокомплекс Лисине са водопадом Велики Бук и Великим врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који још увек немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

     Ову акцију, која је тековина КАУП-а, осмислили смо у циљу да вам покажемо Ресавску пећину, кањон Суваје, део кањона Ресаве, и хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање лепши, водопад у близини Великог Бука. Постоји могућност индивидуалног обиласка и Радошеве пећине.

Дивљаковачко поље

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00 h (молимо вас да кренете на време како не бисмо каснили у повратку).

Почетак стазе, која је дуга око 12 km, је из Крајишта које се налази на 4,5 km од Ресавице. Пролазимо кроз крашко поље Дивљаковац, иначе једног од ретких крашких поља Србије, где ћете свакако уживати у његовим чарима и нестварној лепоти.

После 2,5 km пешачења стижемо до њеног величанства Ресавске пећине. О Ресавској пећини верујем да знате готово све, а за оне који незнају ево пар информација: налази се у источној Србији, у општини Деспотовац на 7,5 km од рударског насеља Ресавице у атару села Јеловац. Смештена је на ободима крашког поља Дивљаковац у кречњачком брду Бабина глава (641 м н.в.), на надморској висини од 485 m. Једна је од најстаријих пећина у нашој земљи (80 милиона година), а старост накита се процењује на 45 милиона година. Откривена је 1962. године а за посетиоце отворена 1972. Дугачка је 4,5 km, детаљно истражена 2830 m, а за посетиоце је уређена стаза од 800 m.Температура у пећини је +7 степени, што подразумева да морате у ранцу понети јакну, а влажност ваздуха варира између 80 и 100%. Унутрашњост пећине обилује бројним дворанама, каналима, галеријама, стубовима, сталактитима, сталагмитима, драперијама и окамењеним водопадима. Улаз је на 485 м н.в. а најнижа тачка на којој се спуштају посетиоци пећине је на 405 м н.в. Обилазе се седам дворане и један корални канал, па ако се одлучите за обилазак пећине од водича ћете чути још пуно тога лепог и занимљивог. Цена улазнице је 300 динара.

 Ресавска пећина Ресавска пећина

После факултативног обиласка Ресавске пећине поћињемо успон на видиковац Чукара (642 м н.в.) и то нам је једини озбиљан успон у дану када обилазимо споменике природе Горње Ресаве. Од Ресавске пећине до видиковца Чукара има непун километар са висинском разликом од неких 160 m. После уживања у погледу на дивљи кањон Суваја и питому долину реке Клочанице почињемо спуст ка кањону.

видиковац Чукара Поглед са видиковца на кањон Суваје

Стаза нас води кроз веома живописне пределе и веома лепо уређену букову шуму до долине реке Клочанице. На 500 m од места где силазимо на макадам налази се и понор реке Клочанице, а одатле почиње суви део кањон Суваје – споменик природе III категорије.

Resavica_10 Resavica_11

Фотографије су направљене на стази са готово истог места, на прелазу из грабове у букову шуму

Кањон је дугачак 6 km, а литице су високе и до 450 m. На стренама овог кањона јављају се отвори бројних пећина од којих оне са леве стране припадају систему Ресавске пећине. Веће пећине које се налазе у кањону Суваје су: Хермелинска пећина, пећина Даница, Маретова пећина, Цацина пећина, Пејкова пећина…Отвори пећина у овом кањону се налазе доста високо на врховима шипара и због тога је велики број њих неистражен. Постоји и сасвим оправдана претпоставка да је и сам кањон Суваје настао на тај начин што је срушена таваница пећине кроз коју је раније протицао подземни ток Клочанице. Отвори садашњих пећина су били само делови великог система пећинских канала са неколико висинских спратова. Кроз сам кањон Суваја и долином реке Клочаница до самог извора пролази добар макадамски пут што омогућава свим уживаоцима природе могућност лаког приступа готово нетакнутој природи. Пре изградње пута кањон Суваје је био најнеприступачнији кањон у Горњересавском склопу а спада и у ред најужих кањона Европе. По изласку из кањона видећемо ушће Клочанице у Ресаву, део кањона Ресаве и кренути из дивљег дела Горње Ресаве у туристички. Хидро комплекс „Лисине“ је у потпуности подређен туристима. Прво ћемо видети водопад Велики Бук, па затим и један мање познати водопад и онда одлазимо на Велико врело.

водопад Велики Бук мање познат водопад

Радошева пећина је у крашком брду изнад Великог врела, па ко жели, може и до ње. Остали ће се окрепити у неком од бројних ресторана или обићи воденицу и кафану у пећини, што ће бити наш избор.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, батеријска лампа, одећа прилагођена временским условима и пресвлака.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  се обавља испуњавањем формулара испод, а детаљније информације можете добити средом у 20 h на састанцима Клуба, или директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Поглед са видиковца на долину реке Клочанице

Поглед са видиковца на долину реке Клочанице

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Између уклетог и светог: клисура Бистрице – Лукин камен – бања Ждрело

Ово је једна врло лепа траса у ареалу „Капије Хомоља“, по мери зимског дана, која води живописном клисуром Бистрице, крај њених слапова и водопада и изузетно лепог видиковац –  Лукин камен. Није тешка, нити дуга, тако да могу учествовати и почетници. Почиње од моста за који мештани верују да је уклет, а завршава код старог манастира Орешковица. Након пешачења,  сјурићемо се у Ждрело! 🙂

 поглед са Суморовца

Према легенди, пролазећи овим крајевима, с десне страном Млаве, цар Лазар и царица Милица су, испод оближњих планина пронашли изузетно бистар извор и речицу. Ту су се одморили, пили воду, умили се. Чувши за то, људи су почели да насељавају тај део око извора и настало је село у чијој близини беше и манастир који је данас Бистричка црква. Цар Лазар и царица Милица су село касније прозвали Бистрица по бистрој води коју су ту затекли.

ПОЛАЗАК:   у 7.00 h, са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125). Морамо доћи 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем преко Пожаревца и Петровца, до села Бистрица где напуштамо возило и почињемо пешачење.

слапови Бистрице излетиште, фото Александар Вељковић

Полазимо од Уклетог моста на крају села Бистрица. Да, баш тако и о томе можете видети причу овде, али не брините, већ смо га много пута прелазили, безбедно је 🙂 Ходамо дуж живописног тока реке Бистрице ка цркви Светог цара Константина и царице Јелене. У непосредној близини је и лепо уређено излетиште са чесмом, дрвеним столовима и клупама. Ту се сваке године одржава манифестација „Дани воденичара и помељара“ (Бистрица је позната по својим старим воденицама), а нама ће ту бити идеално место за доручак!

Данашња црква почива на темељима старог манастира саграђеног 1471. године, у време турског ропства. Црква је направљена на удаљеном месту од села како би је што боље сачували од Турака, али су је 1813. године ипак срушили. Ктитори прве цркве која је овде била беху Богдан и Митар Јакшић из суседног села Ждрело. Данашња црква је обновљена на темељима старе, тако да је задржала исте димензије. Године 1936. на инсистирање свештеника Чедомира Кујунџића који је у то време био парох, започета је обнова цркве . Завршена је 1937. године, преживела је Други светски рат и остала као у периоду завршетка обнове. Црквена слава је Велика госпојина када се у порти одржава велики традиционални Великогоспојински сабор.

Настављамо даље уз Бистрицу ка њеном водопаду… Налази се на 500 m од излетишта и представља диван мотив за фотографисање и инспиративан предах 🙂

Бистрички водопад у рано пролеће Бистрички водопад, зими Скретање за Лукин камен

Враћамо се са водопада и пењемо ка Лукином камену, предивном видиковцу изнад долине Решковице. То је маркантна кречњачка стена, истуреног шпица и препуна шкрапа, што је не чини лако приступачном, али је видик предиван; испред је Вукан, а доле се види обновљени стари манастир Орешковица, чије је братсво ту поставило крст. Лукин камен је одлично место са кога се ужива у заласку сунца, што је утицало на креирање ове трасе 🙂

Лукин камен  фото: Александар Вељковић Лукин камен

Са Лукиног камена се спуштамо ка манастиру Светог Петра и Павла – Орешковица, подигнутог недалеко од извора Решковице.

Манастир Решковица се налази у атару села Ждрело и припада Браничевској епархији. Од средњовековне Орешковице остали су само темељни зидови храма из којих се диже високи дрвени крст, који је јеромонах Данило донео из Јерусалима. Он од 1991. обнавља манастир у планинском беспућу. Црква Свете Тројице је јединствена, јер има три црквена брода на три спрата. Два су под земљом и посвећени су Сабору Светих апостола и Светој Катарини Синајској, а надземни део храма Светој Тројици. У спољашњем изгледу храма украшеног лепо отесаним белим кречњаком и црвенкастим пешчаром уједињени су елементи српско-византијског стила са егзотичним утицајима из Свете земље.

Према народном предању, а и неким историјским потврдама, саградио га је кнез Лазар. Манастир је био посвећен светој Тројици, па се у старим записима помиње као светотројички или троицки. Лековит извор крај манастира по предању је сазидао кнез Лазар. Тај извор се налазио на седамдесетак метара северно од старе манастирске цркве. Цео манастир био је ограђен заштитним зидом чији се темељи још увек понегде назиру. Од саме цркве остало је веома мало, заправо делови зида не виши од једног метра. Види се да је била доста малих димензија, због чега неки сумњају да је то била царска задужбина, иако је познато да Лазареве цркве нису биле грандиозне грађевине, већ мале и скромне богомоље, што одликује и њега као човека и тешко време у којем је живео. После тешких времена у којима је манастир био од 1467. године, када је привремено напуштан до 1528. године, црква је обновљена, највероватније на старим темељима. Манастир је био значајан духовни центар у време када је из духовности извирала укупна наша култура. У њему су, од краја XVI па до краја XVII века, преписиване свете књиге. Захваљујући свом географском положају, манастир се одликовао тешком приступачношћу. За доба када силнике нису могли зауставити ни најјачи одбрамбени зидови, ова чињеница је била велика предност. У Орешковици је преписано много књига, али је до данашњих дана сачуван мали број. Остале су нестале у турским паљевинама и пљачкама или у бегу од турског зулума. Манастир су Турци 1688. године опљачкали, спалили и срушили. Обнављање манастира започето је 1991. године. Међутим, то није уобичајено обнављање на темељима пострадалог манастира – овде су темељи средњевековног манастира Решковице остављени по страни, а гради се на двадесетак метара северно од њих нова црква, са три нивоа, од којих су два дела под земљом (најнижи је посвећен Сабору Светих Апостола, средњи Светој Катарини Синајској, а горњи Светој Тројици).

Након посете манастиру Орешковица, настављамо до Извиђачког дома где нас чека наше возило. Укупна дужина трасе износи 11 km са успоном од 280 m и спустом од 260 m, што значи да није кондиционо захтевна. Одвозимо се до бање „Ждрело“ где проводимо остатак времена, опуштајући се у лековитим, термалним базенима (групна улазница је 400 динара). За Београд полазимо у 19:30 h и стижемо до 22:00 h.

Пост фестум у Ждрелу :-) (фото: Александар -Вељковић) Ждрело (фото: Александар -Вељковић)

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА:  гојзерице и камашне, штапови за пешачење, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита, прилагођена временским приликама; заштита од ветра и евентуалних падавина и пресвлака. Ко жели на базен, носи наравно купаћи, пешкир и остало што је за то потребно.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  се обавља испуњавањем формулара испод, а детаљније информације можете добити средом у 20 h на састанцима Клуба, или директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

 Лукин камен и Вукан у позадини Водопад Бистрице, фото: Александар Вељковић Лукин камен, фото: Александар Вељковић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Козомор и водопад Котлине

Козомор је планина, која се издиже североисточно од Косјерића на висину од 1007 m својим врхом Велики Козомор, који је овог пута наше одредиште. А зашто? Па једноставно зато што се ради о идиличном пределу, са лепим пејсажним карактеристикама, које зими зраче неком топлином. Када се то употпуни водопадом, руралном вечером и лепим дружењем, имаћемо за собом пријатно испуњен дан 🙂

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо тачно у 07:00 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо ибарском магистралом, пре Ваљева скрећемо ка Косјерићу и долазимо до места Ражана одакле почињемо пешачење.

Усамљени бор на врху Велики Козомор, фото: Драган Милићевић

Широким колским путем напредујемо ка гребену Обртаљке на 775 m висине и представља диван видиковац са кога поглед допире према Каони и даље према Ластви. Завршни гребенски успон одвија се дуж ски-стазе, након чега долазимо до познатог прзора и симбола одредишног врха – Усамљеног Бора.

Са врха Велики Козомор (1.010 m нв) пружа се фантасичан поглед (насловна фотографија) према Паљби и централном делу Маљена и остале Ваљевске планине: Субјел, Кик, Маглеш, Повлен – као на длану!

Водопад Котлине на Скакавачкој реци

Након хедонистичког предаха, са Великог Козомора врха се, широком гребенском стазом спуштамо ка Малом Козомору и засеоку Росића, до малог језерца и бране у селу Скакавци. Кажу да је ово село добило име по водопадима који скакућу, у шта ћемо се уверити када од бране, благим успоном кроз шуму до кућа а затим ширим локалним путем, стигнемо до другог врло познатог призора –  водопада Котлинe на Скакавачкој реци! Ту, наравно сви воле да сликају, тако да је мноштво фотографија овог водопада у етру 🙂

Ту се иначе завршава наше пешачење. Сада нам предстоји пола сата вожње до села Подбукови, где ћемо вечерати у домаћинству Обрадовић. За Београд полазимо до 19:30 h, како бисмо у Београд стигли  до 22 h.

Дужина описане трасе износи 15 km са 620 m успона и 590 m спуста, за шта нам је потребно око шест сати хода. И ако ови параметри указују на рекреативан карактер акције, скренули бисмо пажњу да је за ушчешће потребно имати средњу кондицију. Њена умерена јачина, одговара ширем кругу планинара, свих узраста. Крећемо се претежно шумом, колским путевима и ливадама.

Можда буде и снежно…

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  се обавља испуњавањем формулара испод, на састанцима Клуба средом у 20 h, где можете добити и детаљније информације директно од организатора.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

фото: Душко Опачић фото: Душко Опачић

    Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Столови

Планина Столови лежи југозападно од Краљева, између Ибра, Рибнице и Брезанске реке, које су је својим дубоким долинама рашчланиле на дугачке гребене и косе, дајући јој звездаст облик. Главни планински гребен пружа се правцем север-северозапад-југ-југоисток, са највишим врхом Усовицом (1375 m) у северозападном делу. Већим делом је под густом шумом. Западни обронци Столова формирају источни део Ибарске клисуре, а на њима се налази и тврђава Маглич.

Осим географских чинилаца, Столове много тога чини посебним, те тако и једнимм од омиљених одредишта планинара. Легенда каже да је ту Милош Обилић пронашао свог чудесног ждрепца Ждрала…

фото: Дејан Милошевић фото: Дејан Милошевић

ПОЛАЗАК  са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6:00 h (дођите 10-ак минута раније како не бисмо касили у поласку). Путујемо преко Обреновца, Чачка и Краљева, до подножја Маглича где напуштамо возило.

Маглич је средњовековно утврђење у ибарској клисури, 20 km јужно од Краљева. Смештен је на врху брда, око кога Ибар прави оштру окуку чиме подножије брда окружује са три стране. Заравњени плато на ком је утврђење подигнуто уздиже се неких стотинак метара од дна клисуре и јединог караванског пута који је повезивао Моравску долину и Косово поље. Тврђава је ноћу осветљења, чиме привлачи додатну пажњу пролазника магистралног пута.Маглич чини 8 кула повезаних бедемима, а у његову унутрашњост, која обухвата 2.190 m2, улази се кроз две капије. Унутар утврђења изграђено је неколико грађевина смештених целом дужином западног бедема, као и две (1 + 1 у малом граду) цистерне, издубљене у стени. Мали град обухвата крајњи североисточни део утврђења. Чине га Донжон кула и стена на којој је подигнута, у којој је издубљен велики резервоар.Не зна се када је Маглич подигнут, али се сматра да га је највероватније подигао Урош I после монголских продора, да би спречио продор нових најезди кроз Ибарску клисуру, односно да би заштитио прилаз својој задужбини Сопоћанима и Немањиној Студеници са те стране. Друга претпоставка је да га је почетком XIII века подигао Урошев отац Стефан Првовенчани да би заштитио своју задужбину Жичу и Студеницу. Развој српске средњевeковне државе и њено померање ка југу, допринели су да Маглич изгуби на значају, као утврђење у срцу државе далеко од граница и потенцијалних освајача. Зато није ни чудо да је у њему било седиште српског архиепископа Данила II. Он је из Маглича управљао, како црквеним тако и државним пословима, а унутар града је организовано писање црквених књига.Нема података о паду Маглича у турске руке, али је он у прикључен Османској царевини непосредно или одмах након турског уласка у Смедерево 20.06. 1459. када и цела српска деспотовина. Турским освајањима Маглич постаје седиште магличке нахије, а остало је забележено да је посаду града 1516. године чинило 20 војника на челу са диздаром Хамзом, док је 1560. године посаду чинило 11 војника. Након турског пораза под Бечом 1683. године, Света лига прелази у офанзиву и продире на територију данашње Србију у којој тада избија устанак. Током борби устаници су ослободили Маглич и Козник, одакле су отпочели вршење удара по османлијским посадама у другим насељима. Након пропасти устанка у Маглич се враћа турска посада, али он врло ускоро бива напуштен и препуштен зубу времена као и остала утврђења широм Србије, па и света. Током Другог српског устанка је код Маглича постављена заседа Турцима који су долином Ибра надирали од Новог Пазара. Милош Обреновић је наредио војводи Радославу Јелечанину да сакупи народ ибарског краја и ту заустави Турке, што је он и учинио.

фото: Гога Крстић

Идемо најпре до старог града Маглича над Ибром, а одатле на врхове Чикер (1324 m). и Камариште (1375 m).

Обилазимо импозантно средњевековно утврђење и настављамо гребеном, јаким  успоном ка врху: преко Градске косе, Козаревог брда, Липара, Велике и Мале чуке , Чикера, Камаришта и Усовице. На врху правимо дужу паузу.фото: Дејан Милошевић

Укупна дужина пешачења је око 16 km, а висинска разлика 1330 m. при успону и силаску.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ:

  • Стаза је тешка, није за почетнике.
  • Понети довољну количину воде 2-3 литра према својим потребама.
  • Понети храну за цео дан,пошто можда нећемо имати времена за ресторан због времена потребног за успон и врло вероватно стижемо у Београд око поноћи.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: планинарске ципеле, камашне и штапови , мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, Сунца и евентуалних падавина, батеријска чеона лампа са резервним батеријама, одећа слојевита, примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на контакт испод:

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин 

Због тежине успона, за ову акцију је предвиђена мања група (максимално 30 учесника са одговарајућом кондицијом!)

Акцију реализује Ненад Царевић

 064 684 01 37

 nesa@serbianoutdoor.com

фото: Гога Крстић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Нера – али КОМПЛЕТНА, са рафтингом!

Колико ли смо само пута помислили како је снажан доживљај сабијен у превише кратко време, oсећали се фрустрирано јер смо морали да се одлучимо за једну од две понуђене опције, једнаке лепоте, или једноставно пожелели да по завршеној акцији останемо где смо. Није било одласка на Неру да управо то није био доминантан утисак у повратку. А колико је тек тога остало неисцрпљено, остављено за неки имагинарни „други пут“, да и не спомињемо, јер за то није довољан један дан.Кањон Нере

Зато вас за празник позивамо да прођете цео кањон Нере рафтингом, кањоне Беу и Шушаре пешице, обиђете водопаде Беушница, Вајоага, и Шушара, видите Ђавоље језеро, посетите манастир Нера и тиме заокружите утисак, без да за сваку од ових траса наново путујете и прелазите границу. 

Идеја је да се прође комплетан садржај пешачењем за шта смо до сада увек морали да одлучујемо између две опције („краће“ и „дуже“), при чему једна искључује другу; али и да видимо непознате чари овог заносног предела, за шта раније нисмо имали шансу. Како би доживљај имао пуноћу, не планирамо велику групу. Придружите нам се и учините овај празник незаборавним!

Стаза у стени дуж кањона Нере

Петак, 26. април:

ПОЛАЗАК: тачно у  6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Путујемо преко Панчева и Беле Цркве, где ћемо застати ради кафе-паузе, а потом настављамо до граничног прелаза у Калуђерову. Графички приказ трасе на Google Earth

Молимо вас да током граничне процедуре не напуштате своја седишта, јер то може битно да искомпликује прелазак границе.

По уласку у Румунију, настављамо пут 30-ак km до полазне тачке за Кањон Беу. Ова траса је дуга добрих 20 km, без константног успона, или спуста. То значи да је доминантно пешачење, а не пењање, или спуштање. Крећемо се колским путем, стазама и макадамом. Десно имате графички приказ трасе са њеним бројним параметрима.

За ову трасу је до сада владало највеће интересовање, јер је два водопада, врело „Око Беу“ / и стеновита стаза уз сам кањон Нере, чине изузетно атрактивном. Многи су само то и прошли, чак и више пута. Њен детаљнији опис можете видети овде, а оно што ће овога пута бити другачије јесте чињеница да после прелепог и дужег пешачења, не журимо одмах натраг, према граници, већ се смештамо у хотел. Собе су комфорне са купатилима, без кухиње (у хотелу је ресторан; доручак је укључен, цена ручка је 27 леја/ 6 €, а вечере 22 леја/5 €).

Тиркизна магија Врела "Око Беу" (Ochiul Beiului) Водопад Беушница Водопад Вајоага

Субота, 27. април:

Данас је у плану премијеран догађај: пролазак целог кањона Нере рафтингом, обилазак Ђавољег језера и прерасти. Током ранијих акција, пролазили смо тек мали део кањона уском стазом уклесаном у стену његових литица, која не обухвата њен најатрактивнији део од Ђавољег језера до кампа Дамјан (Cantonul Dаmian). Ђавоље језеро (Lacul Dracului) смо посећивали неколико пута пешице, али је нужност повратка одсецала најлепши и најузбудљивије део трасе. Овога пута, то неће бити случај!

 Тајанствено језеро у дубокој шуми живописна пешачка стаза дуж кањона Нере

Пошто доручкујемо и попијемо кафу, добијамо рафтинг опрему и у 10 h одвозимо се до Новог Сопота одакле се спуштамо 26 km низ Неру, дуж њеног целог кањона!

Првих 8 km спуштамо се низводно, до места где се налази Ђавоље језеро.  Напуштамо чамце и одлазимо до језера и оближње прерасти.

Необичне природне појаве су увек биле инспирација за испредање легенди, тако да ни ова није изузетак. А она говори како је ово необично језеро добило назив. Једном давно, један мудри чобанин је чувао овце крај Нере, када је пред њега искочио човечуљак са рибом у руци и изазвао га на опкладу. Да би надмудрио непознатог човечуљка, морао је да испече рибу без ватре, у чему је и успео, помоћу струна испредених од вуне. Човечуљак се разбеснео пропавши у земљу, у којој остаде ово језеро, а чобанин схвати да је то био сам Ђаво, те тако језеру даде име.

Прераст Са воде, пешачка стаза личи на Трајанов пут

Не заборавимо да се оне бројне прерасти (природни камени мостови) налазе у пределима, које географи у жаргону називају „Карпатска Србија“, а како се налазимо на тој громади у Румунском предворју Карпата, ова појава не треба да чуди. Чудно је само то што је прераст код Ђавољег језера остала непримећена, што нама никако није могло да промакне! Сама прераст није означена, али је на 150 m низводно означен видиковац. Пошто све то обиђемо и разгледамо, враћамо се у чамце и настављамо са својим скиперима даље, низ кањон Нере. Одавде следи најатрактивнији део, јер улазимо у сам кањон!

Са наше леве стране гледаћемо како се пружа најлепши део пешачке стазе, уклесане дуж литице кањона. Река се овде увија творећи десетине меандара, а после треће кривине, на 3 km од Ђавољег језера, долазимо до Јордановог извора (Izbucul Iordanului) , за 6,5 km даље и до још једног; оба су близу обале. Још километар пловимо до Дамјановог кампа (Canton Damian). На 4 km од кампа долазимо до ушћа једног потока у Неру, а за још 600 m и до ушћа Беу, после чега остаје још 4 km до краја рафтинга, тј. села Саска Романа.

Воде Нере су мирније (укупан пад реке је 50 m висински), тако да овај рафтинг не спада у „адреналинске“. Суштина је што ће се проћи централна жила овог Националног парка и видети они делови који су на други начин теже доступни.

 

Недеља, 28. април:

Дан уочи повратка проводимо у лаганој акцији проласка кањона Шушаре и посети манастиру Нера. Раније смо се за ову акцију морали опредељивати, одричући се проласка прве трасе, тако да су многи од вас ишли поново да би видели и ово, а Васкрс је прави дан за посету манастиру, који је за КАУП-це увек значио више, јер су нас уводили у крипту са реликвијама.

На путу ка Манастиру... 

Након доручка и кафе, у 9:00 h се одјављујемо из хотела и одвозимо се до рударског села Саска Монтана. Одлазимо најпре до Манастира, до кога имамо нешто више од километра равног хода уз Неру.

Ово монашко насеље у брдском подручју Слатине крај села  Саска Монтана (регија Караш Северин), основано је 16. маја 1994. Манастир је јединствен у земљи и у Европи као једина верска институција са медицинском услугом. Такође има и неколико уметничких радионица (дуборезачка и две сликарске), као и библиотеку. Посвећеним радом, монаштво промовише византијску уметност, традицију и културне вредности овог подручја. Саграђен  је на иницијативу др Павла Ћирила, пореклом из Слатине. Свети Синод Румунске православне цркве је 19. јула 1994. одобрио оснивање манастира, и исте године, 14. октобра постављен је камен темељац  цркви брвнари, изграђеној у Молдавском стилу, посвећеној Светој Петки. која је освећена 1997.

Монахиње, њих 40, баве се баве шивењем, пчеларством, сакупљањем и узгајањем дивљег лековитог биља, а ту је и стоматолошка ординација.

Манастир није стар, али се развија ревношћу свог монаштва и изгледно постаје највећа монашка зједница у епархији. На њихов захтев, а уз благослов свештеника Митрополије Молдавије и Буковине, 5. октобра 2001. је дат, део покрова  Свете Петке, на корист  свима који ће се са вером  овде молити.

Враћамо се и одвозимо на други крај села ка Шушари. Посебно знамење НП Нера су њене притоке са обиљем водених каскада. Поред Беу, ту је и река Шушара, чији ток бигреним коритом са мноштвом каскада, прати стаза до водопада. Стаза је уређена, означена и дословно је може прећи свако (најмлађи учесник је био Огњен, 4 и по године).

Шушара

Дуж Шушаре се може ходати опуштено, лагано полако, обзиром да до водопада и назад имамо 5 km хода по уређеној стази, коју с лакоћом може прећи свако. Траса је веома лепа и надасве опуштајућа, а за опис који смо давали претходних година добили смо бројне примедбе да смо је подценили. На пола пута до водопада наилазимо на ливаду и већу дрвену кућу, поред које је извор. Место је савршено за предах. Успут су и два мала рударска окна, као и обиље сремуша. На овом снимку можете видети како изгледа цео пролазак стазе.

брчкање у водопаду Водопад Шушара 

По изласку из кањона Шушаре, спремамо се за повратак. До Београда нам предстоји два и по сата вожње и гранични прелаз. После овакве туре, троипочасовни пут не звучи страшно, али уме да оптерећује, када се прелази два пута у истом дану, чега смо овога пута ослобођени.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац за дневне активности и пешачки штапови, вода и храна за успут, одећа слојевита, примерена времену, заштита од ветра, сунца и могућих падавина; лични прибор и путне исправе (пасош).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ: 130 € (превоз, смештај са доручком, рафтинг и улазнице за НП)

НАПОМЕНЕ:

  • У селима где боравимо не постоје мењачнице (најближа је у Оравици, где можемо свратити после границе).
  • У собама не постоји могућност припреме хране (кухиња), али постоји ресторан. Цена ручка је 27 леја (6 €), а вечере 22 леја (5 €). У хотелу примају евре (Овде можете видети курс).
  • За ову акцију није предвиђена велика група, тако да је број места ограничен и благовремено се пријавите.

 

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h. Пријављивање учешћа подразумева измирење аконтације у износу од 70 € и достављање података, неопходних за организацију (име и презиме, контакт и број пасоша).

Акцију реализују Гордана Атанасијевић

065 377 14 74, gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

У царству господара неба: меандри Увца и слапови Сопотнице

Овог викенда вас водимо у најлепше пределе Западне Србије, тамо где господари по земљи не ходају. Са тих висина и распоном својих крила од скоро 3 метра, краљевским летом, то потврђују и поручују да је ово прелепо место првенствено њихов дом. Посматрачу преостаје само да му се диви.

Али то није све…

Недалеко је Сопотница, малена река за коју кажу да не тече, него пада. На потезу од тек неколико стотина метара, она се се обрушава низ 20 m високе стене, чинећи на далеко чувене водопаде, нанизане у неколико каскада, што је један од најпознатијих призора природних лепота наше земље. Управо у ово време, када су воде набујале, водопад је најраскошнији, а хук воде  најснажнији; он вам купа и испуњава душу, чиме као да у неповрат односи наше бриге и напетост накупљених током свакодневнице. Призори које ћете видети остаће вам трајно у сећању и држати данима у добром расположењу. Биће то два дана за незаборав, потпуно одвајање од света који нас окружује, пун исконске лепоте, снажних утисака и лепог дружења.

фото: Исаиловић

Субота, 13.април:

ПОЛАЗАК:   У 6:00 h са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник). Путујемо ка Пријепољу и Спотници, а како је пут дуг, уприличићемо паузу на Златобору за доручак и освежење.

У Сопотницу стижемо после подне, смештамо се и одмах припремамо за пешачење до слапова Сопотнице. Својом јединственом лепотом они остављају снажан утисак на посматрача, а њихов хук преноси причу о овом маленом селу надалеко. Не остаје нам ништа друго него да се препустимо и опустимо пред несвакидашњом  лепотом, ремек делом природе, све до повечерја. Потом се враћамо код домаћина на вечеру,  дружење и конак.

Легенда каже да су се први становници доселили у село Сопотницу са безводне Пештери, али је врело покрај кога су се населили пресушило. Разочарани због лоше судбине која их прати, придошлице реше да иду даље у потрази за водом. Ноћ пред сеобу, јави им се неки чудан глас испод Јадовника и упита их: ,, Бирајте људи, шта да вам поклоним, воду или срећу“? Сељаци из свег гласа повикаше: ,, Воду, воду нам даруј, а срећу ћемо ако Бог да, сами стварати.“ И тако вода потече на све стране.

Сопотница је малено село на падинама планине Јадовник између река Милешевке и Лима крај Пријепоља, до кога се се стиже макадамским путем који води кроз густе букове и храстове шуме. Сам назив Сопотница означава воду која сопоће, хучи. И ко зна да ли бисмо икада чули за то село да није серије величанствених водопада које баш ту твори река Сопотница на свом путу до Лима. Они уживају посебан степен заштите, као споменик природе „Слапови Сопотнице“. До њих се стиже пешице, каменитим путем. Слапови, старе воденице и ваљавице, као и околина, чине јединствен природни амбијент, због чега је ово један од најзначајнијих споменика природе Србије, добро познат свим љубитељима природних лепота.

Споменик природе обухвата извориште површинског тока реке Сопотнице са више сталних и повремених карстних врела и извора који формирају токове. Оно што карактерише реку Сопотницу јесте велика висинска разлика између ушћа на 465 м.н.в. и највишег извора на 1.150 м.н.в. Морфо-хидролошке вредности представљају четири крашка врела, више извора и седам бигрених тераса преко којих отичу врелски водотоци градећи живописне водопаде и слапове.

Бигар је настао од изворских сегмената око горњег тока реке Сопотнице и простире се од највиших врела испод кречњачког одсека Подстијења на 1.120 м.н.в., па све до последњег водопада на 850 м.н.в. Ово је бигар са највећим висинским растојањем у Србији од 270 m. Акумулиране наслаге бигра чини седам нивоа заравњаних лепезастих каскада, различитих димензија и изражености. Основну вредност чине бројни водопади на ивицама бигрених тераса. Најатрактивнији је „Велики водопад“, висок чак 20 m. Идиличном амбијенту доприносе олистале крошње, обиље маховине и зеленила као и саме стене. Након свега 3,5 km ова горска чаробница меша се са водама Лима.

Међутим, Сопотница има и друга знамења. Њену биосферу одликује и завидно висок степен диверзитета. Са растом посећености, развија се и туризам, па тако у селу постоји неколико домаћинстава који нуде смештај, а на уласку у заштићено подручје постоји планинарски дом. Подручје има многобројне обележене стазе, а за оне пасивније, ту су лепо уређена излетишта око воденица. Такође могу да уживају у богатој гастрономској понуди, домаћи сир, кајмак, пршута, мед, пита од хељде…

Краљевство белоглавог супа поседује егзотичан амбијент. Чаробни меандри Увца,  три језера (Сјеничко, Радоињско, Златарско), један од највећих пећинских ситема у Србији, белоглави суп као заштитни знак, те заносна природа, само су неки од адута овог бајковитог краја, који за поклонике природе представља место ходочашћа.

  

Недеља, 14. април:

Ујутру рано,  у 7:00 h полазимо ка Сјеници, до места, Крстац (око 1.000 м.н.в.), одакле ћемо се, лаганом узвишицом, преко предивних предела кретати у правцу видиковца и врха Молитва (1.247 м.н.в.), на планини Јавор. Успут ћемо уживати у величанственим призорима резервата. Овде се природа својски постарала да невероватним рељефом импресионира посетиоца. Чиста природа, проткана пашњацима, стеновитим литицама, реком која чудновато кривуда по чему је и названа Увац. Огроман и предивно исклесан кречњачки простор, узвишења прошарана белим стенам са којих супови, појединачно или у групама, попут почасне страже, мотре… Ако ово није Рај, онда је сигурно његово предворје. Ко није раније долазио схватиће зашто слике из овог дела Србије, најчешће се користе за промоцију наше лепе земље.

Меандри Увца, фото: Александар Вељковић

Након доласка на врх Молитва 1.247 м.н.в., спустићемо се до видиковаца Молитва и Бела Кања, након невероватних призора и прикупљања утисака, враћамо се истим путем ка нашем возилу. Дужина стазе износи 13 km са висинском разликом око 600 m. Ова стаза спада у лаке и погодна је за све узрасте, али не без иоле кондиције.

  

Ако буду временски услови то дозвољавали и сви се усагласимо можемо се возити чамцима (минимум 10 особа) по језеру и тако сагледати језеро и околне литице, из друге перспективе и обићи предивну Ледену пећину.

За Београд полазимо у 16.30 h. Предстоји нам око шест сати путовања, наравно са успутним паузама, а очекивано време доласка у Београд око 23 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.300 дин

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са јачим ђоном), штапови, мали ранац, батеријска (чеона) лампа, вода, храна за успут, одећа слојевита, у складу са временским приликама, добра  заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина. Подлошку за седење је добро имати из практичних разлога.

НАПОМЕНЕ:

  • Због ограниченог смештаја, број учесника је ограничен на па препоручујемо благовремено пријављивање.
  • Смештамо се у сеоским домаћинствима, без засебних купатила (неколико соба на једно купатило)
  • У домаћинствима се могу организовати оброци, или храна из ранца

ИНФОРМАЦИЈЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h. Пријављивање подразумева измирење аконтације у износу од 3.000,оо динара.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Мала и Велика ТРЕСТА – извор Ресаве – СТРАЖА

Лево највиши врх Јужног Кучаја, десно чак једна Бељаница, а опет, све то као да је подчињено фантастичним одсецима Страже; као да је све около ту само зато да би их Она надгледала, да би се само са њеног гребена могли посмтрати… Иза су Лисац, Црни врх, Крш и Стол, али их она заклања, опет зато да бисмо у том призору само са њених плећа могли уживати… 
Претерујемo?
Ни најмање – видећете и сами.

Погледајте фото албум на нашем сајту о одласцима на Стражу протеклих година.

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.00 h (по обичају, доћићете 15-ак минута раније) полазимо ауто путем, до одвајања ка Деспотовцу, а возило напуштамо крај прашуме Винатоваче, одакле полазимо ка Малој и Великој Трести.

Од недавно овде постоје и маркације – АЛИ ПАЗИТЕ: од Тресте НЕ пратимо њих, јер бисмо завршили на Лисцу! Једноставно, следите вођу и не брините.

 

Део између врха Велике Тресте до превоја ка Стражи је деликатан због густе шуме, тако да ћемо се на врху сачекати док се сви не сакупимо и држећи на оку једни друге, избити на чистину гребена.

 

Пролазимо извор Ресаве – Хајдучки кладенац, а потом избијамо на феноменалну чистину почетка гребена Страже.

 

А прелазак гребена се густира, из много разлога, или без и једног. То је још један у низу оних наших КАУПОВСКИХ одредишта, која сама по себи не представљају спортски подухват, већ пре свега спознаја јединствене географске средине високих пејсажних вредности и прелепих амбијенталних карактеристика.

 

Још мало призора…

  

Са гребена се спуштамо преко Малог врха на Краку Урсули, до места где нас чека наше возило. Одлазимо на предах у “Жубор Ресаве”. За Београд полазимо у 19 h, а стижемо најкасније до 22.30 h.

Укупна дужина ове планиране трасе износи 14 km са успоном од 430 m; ево и приказа на карти:

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут; штапови за пешачење, заштита од ветра и евентуалних падавина, камашне

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.800 дин

1.700 дин

Због карактера прилазног пута, путујемо искључиво комбијем

 Акцију реализују:

            Зоран Стејић       и        Дарко Цветковић

   064 453  83 04                  066 613 39 35

zokimen@serbianoutdoor.com                  darko@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ГОРИ МОРЕ, ТОПЕ СЕ ПЛАНИНЕ: Румија, Лисињ, водопади Цијевне!

Почетак октобра може бити и сјајан епилог лета, али и најбољи начин да се оно продужи оваквом медитеранском акцијом 🙂

Румија је најјужнија црногорска планина и највиша (1594 мнв) је у овом делу Црне горе. Представља природну границу између Јадранског мора на југозападу и Скадарског језера на североистоку, и из тог разлога се са њеног врха пружа феноменалан поглед све до Ловћена, Оријена, Дурмитора, Проклетија…. и наравно – Јадранско море и Скадарско језеро. А колико стаза може бити „тешка“, када је море још топло, а ми смештени крај њега? Осим пејсажа који нас очекује на врху, насловна фотографија показује и како се не треба обући за успон! 🙂

фото Немања Манчић

Четвртак, 4. октобар:

ПОЛАЗАК:  У 20 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је да дођете 20-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо Ибарском магистралом, кроз Кањон Мораче и Подгорицу. Пут је дуг (9 h) и направићемо паузу у Мачкату (Златибор).  У Шушањ стижемо у јутарњим сатима. Смештамо се у комфорне тро- и четворокреветне апартмане са купатилом и коришћењем кухиње виле „Марчић“, на обали мора.

Вила "Марчић" поглед са балкона

Петак, 5. октобар:

Након што се сместимо у собе, и краћег одмора, одлазимо до села Луње које се налази у подножју Лисиња (1353 мнв), које је наша полазна тачка за данашњи успон. Оно што је карактеристично за Лисињ је да се у односу на Румију налази ближе Јадранском мору, па је утолико са овог врха поглед на обалу и море величанственији. Сам успон није превише захтеван, и погодан је и за оне са мање искуства, али никако није за потцењивање. До врха нас дели око 4,5 km са око 600 m успона. Иде се пастирском стазом која у одређеним деловима са доста камења, те су гојзерице неопходне за овај успон. На самом почетку стазе (у селу Луње) постоји извор, и то је једино место на којем је могуће наточити питку воду. Након краћег пешачења кроз ретку шуму, излазимо на простране голети Лисиња, које су углавном изразито камените уз понеку ливаду и удолину. Карактеристично за овај део стазе је да ћемо проћи бројне зидове изграђене од набацаног камена, који ограђују мале травнате површине које су некада биле обрађиване. Не треба да вас изненади ако на путу до врха видимо крда коња који се слободно крећу Лисињем и његовим обронцима.

Поглед са врха Лисиња на Бар и Барску обалу, фото Немања Манчић Немања на Лисињу, показује Румију :-)

Сам врх је доста простран и безбедан, као и сама стаза до њега, нема експонираних и опасних делова. На врху ћемо наравно направити паузу за фотографисање, одмор, освежење и уживање у феноменалном погледу на обалу црногорског приморја од Аде Бојане, прео Улциња, Утјехе, Добрих Вода, Бара, Шушња, Сутомора…..
У повратку ка Шушњу можемо свратити у неки од хипермаркета („Воли“ и „Лаковић“) који су нам успут у набавку, након чега ће нам преостати још једино да се опустимо и уживамо на плажи. На спавање ћемо отићи раније јер нам следи изузетно напоран дан.

Субота, 6. октобар:

Устајемо у цик зоре како бисмо стигли да попијемо кафу, доручкујемо, спремимо се и кренемо што раније ка Старом Бару, који је полазна тачка за успон на Румију. Одатле до врха пешачимо око 11,5 km са преко 1400 m успона (!!!), тако да и ако технички није превише захтеван, за овај успон је неопходна одлична физичка кондиција. Осим тога, Румија је позната и по доста високој температури и влажности ваздуха, те је јако битно понети довољне количине воде са собом (минимум је 2 l, мада се препоручује и више). Успут постоје два извора, али су оба поприлично удаљена од самог врха.

Полазна тачка ка врху Румије од Старог Бара, фото Немања Манчић Од ове низбрдице креће континуиран успон, фото Немања Манчић

Полази се од тврђаве у Старом бару макадамским путем у процеп брда, затим уз поток (у ово доба године је по правилу пресушио) где нам предстоје први већи напори и стрмији успони до села Мали Микулићи. Овде се поново укључујемо на макадамски пут (стари пут за Улцињ) и  стаза постаје доста лаша за савладавање без неких већих успона. Овим путем настављамо до Доброг дола (на неких 9 km од Старог Бара), где правимо краћу паузу да се окупимо и одморимо јер одавде креће „озбиљан“ успон. До врха нам предстоји још свега око 2 km, али са висинском разликом од око 600 m (на табли која обележава скретање за врх пише 2,2 km и 2,5 сата).

 фото Немања Манчић фото Немања Манчић

Стаза је у почетку са блажим успоном, на тренутак улази у шумски појас где постаје стрмија, и на крају излази на веома стрм сипар. По сипару се крећемо опрезно, водећи рачуна да не оборимо неки камен на остале учеснике туре који су иза (тј. испод) нас. Након отприлике два сата излазимо на превој испод самог врха Румија, и одавде ће нам се по први пут указати величанствен поглед на Скадарско језеро и Проклетије иза њега. Ово место уједно означава и крај сипара и најтежег дела успона (мада нам предстоји још изразито стрмог успона).

И пуче! фото Немања Манчић

Ту ћемо се на кратко зауставити да се окупимо и „дођемо до даха“, али не предуго, јер до нашег циља имамо још мање од пола сата. И овај део је доста стрм, али није под сипаром, тако да је доста стабилнији и лакши за кретање. Последњих десетак метара пред излазак на врх су доста стрми и захтевају додатан напор и концентрацију, али чим изађемо на врх све ће бити заборављено – указаће нам се невероватан поглед на све стране!

Немањин селфи на врху Румије

Са једне стране поглед „пуца“ у недоглед на пучину Јадранског мора, са друге стране преко Скадарског језера и Проклетија, јужно низ гребен ка Улцињу и Улцињској солани, а северно преко безбројних врхова и гребена све до Ловћена и Оpијена. На врху се такође налази и Црква Свете Тројице, која је подигнута 2005. године.

Постоји легенда да се на врху Румије налазила црква коју су Турци порушили у XVI веку. Верује се да ће се ако Капела на врху, фото Немања Манчићжитељи околине Румије буду сваке године доносили камен, црква са неба сићи на врх.
У Бару постоји обичај да на дан Свете Тројице на Румију излазе припадници православне, католичке и исламске вероисповести носећи по један камен. На почетку колоне носи крст који је припадао Кнезу Владимиру (Свети Јован Владимир).  Кнез Владимир је живео у време неподељене хришћанске цркве, и због тога ужива поштовање и православних и католичких верника, док већина неалбанског становништва исламске вероисповести има хришћанске корене, па и они исказују поштовање према овом свецу.

Након паузе за фотографисање и одмор на врху, опрезно се спуштамо низ овај најопаснији део, водећи рачуна како о својој, тако и о безбедности других учесника акције. По силаску са сипара и овог најстрмијег дела, ако буде времена можемо обићи руски манастир Светог Сергија Радоњешког, који се налази у непосредној близини. Повратак до Старог Бара је истом стазом којом смо и дошли, а по силаску заинтересовани могу да обиђу и тврђаву у Старом Бару, а обавезно ћемо стати и код језерцета (са фотографије) да се расхладимо. Очекивано време повратка у Шушањ је у касним поподневним сатима, тако да ће вероватно бити времена за одмор на плажи уз брчкање у Јадранском мору.

фото Немања Манчић фото Немања Манчић

НАПОМЕНА: Овај успон је физички захтеван, висинска разлика од чак 1.400 m говори колико је тежак. Осим тога, један део стазе иде по терену по којем је кретање теже (сипар, корито реке, стене…), тако да никако није препоручљиво да полази неко ко нема одговарајућу кондицију и искуство.

Панорама са врха: лево је Јадранско море и Бар, а десно Скадарско језеро. У средини су бројни врхови, скоро до Ловћена - фото Немања Манчић

Недеља, 7. октобар:

Устајање, кафа, доручак, паковање за повратак… Али, овде се наше путовање још не завршава. Полазимо до 9:00 h ка Подгорици али скрећемо лево ка водопадима на Цијевни! Ту правимо паузу, довољну да уживамо у несвакидашњој лепоти водопада Цијевне, а ту је и ресторан „Нијагара“ (Ракића куће).

 

У наставку пута следи гранични прелаз, a по уласку у Србију, направићемо још једну паузу у ресторану „Језеро“, на обали Златарског језера.фото Немања Манчић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац за успоне, штапови, камашне, одећа слојевита, прилагођена временским приликама, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; лична документа, купаћи и одећа за посету манастиру. Храна и вода.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

70 € (за групу од 18 учесника) + 1.000 дин (900 дин, за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

65 € (за групу од 28 учесника)+ 1.000 дин (900 дин, за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

Котизација обухвата: превоз и смештај у апартманима виле „Марчић“ у Шушњу, боравишна такса, путно и здравствено осигурање и трошкове организације.

Котизацијом није обухваћено: храна и индивидуални трошкови.

Број учесника је ограничен и не планира се велика група.

НАПОМЕНА: Путно и здравствено осигурање је обавезно јер смо ван Србије. Уколико поседујете сопствено, донесите на увид и биће вам одбијено од износа котизације (-200 дин).

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија). Приликом пријављивања, обавезно је достављање података, неопходних за организацију (име и презиме, контакт телефон, број личне карте, а за полису и ЈМБГ) и измирење аконтације у износу 40 €. По Правилнику, у случају одустајања, аконтација се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања).

Акцију реализују:

  Ненад Царевић              Немања Манчић

064 684 01 37               064 87 87 878

      nesa@serbianoutdoor.com                nemanja@serbianoutdoor.com

Румија у облацима, фото Немања Манчић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Национални парк Уна – рафтинг

Име су јој дали Римљани, као јединој тако лепој. Даме које се зову Уна – не плаћају улазницу за Национални парк! Врелина лета просто намеће идеју о одласку на Штрбачки бук и свакако ће пријати не само као освежење, јер тога имамо и код нас, много ближе, већ и очима да упијемо несвакидашње лепоте јединствене Уне 🙂

 

Видећете зашто је Рафтинг на Уни много више од самог рафтинга – открићете непоновљиву чар њене нетакнуте природе, кристално чисте смаргаднозелене воде, игре светлости спектакуларних брзака, слапова каскада и водопада, необично извајаних  седрених структура, брзаци, слапови, каскаде, водопади што заједно са кањонима чини јединствену природну лепоту, али и идеалне услове за рафтинг. Због свега тога, не само да нећете остати равнодушни, него ће вам овај доживљај учинити викенд незаборавним! Уна то је чаролија, то је бајка, то је симфонија, непоновљив доживљај…она је ЈЕДНА и ЈЕДИНА!

 

Прошло је много векова од како је својом јединственом лепотом, бројним слаповима и смарагдним, кристално чистим водама зачарала Римљане, до маја 2008., када је стављена под заштиту као Национални парк.

НП Уна простире се долином горњег тока реке Уне, као и долином њене десне притоке Унца, све до речице Крке на западу. Ово подручје представља јединствену природну целину у овом делу Европе, врло вредну за очување како због узузетно атрактивног амбијента, тако и ради укупне рељефне и биолошке разноликости. На сваком кораку су видљиви напори да се ово природно богатство сачува и уреди за посете. Приступ водопадима Штрбачки и Миланчев бук је уређен и омогућен је безбедан приступ свим љубитељима природе. Постављене су дрвене стазе са заштитном оградом, чиме је омогућен атрактивнији поглед на слапове.

Петак, 29. јун:

ПОЛАЗАК:  тачно у 16.30 h са паркинга испред нашег клуба (Устаничка 125 ц, Коњарник) крећемо пут Босне. Потребно је доћи 15-ак минута раније како би смо кренули на време.

Возимо се аутопутем преко Хрватске, настављамо према Бања Луци, па затим преко Мањаче према НП Уна. Обзиром да је пут дуг и чекају нас два преласка границе, успут ћемо правити паузе према потреби. Долазак и смештај у камп који је тик уз реку (једини у НП), иза поноћи.

Овај простор је и у културно-историјском смислу подручје са богатим Уна у Мартин Бродунаслеђем. Посебан положај на транзитном правцу према мору довео га је у прошлости под утицаје многих култура, па отуд и бројна археолошка налазишта, остаци средњовековних тврђава и сакралних објеката различитих вера и култура. Специфичност Уне је изразита дужина њеног «седротворног» тока, са читавим низом пратећих феномена (седрених пећина, острва, када и слапова), те с различитим облицима котлина (слапови УнцаМартин Брод, Кулен Вакуф, Клиса, Лохово) и клисура кањонског типа, узводно и низводно од Мартин Брода те низводно од Штрбачког бука.

За реку Унац карактеристичан је њен облик крашког тока, посебно у њеном доњем делу, на којем на пролазу кроз кањонски део више пута понире и извире, на крају на Црном врелу, које по својим карактеристикама и лепоти спада у посебан природни феномен.

Субота, 30. јун:

Јутарња кафа и доручак на најлепшем могућем месту, уз шум воде и невероватну свежину коју могу да осете срећници које ујутро овде затекну! На тренутак ћемо доживети ту несвакидашњу лепоту и разумети зашто сви они који једном виде Уну, поново јој се враћају!

Штрбачки Бук Штрбачки Бук

Око 10 h, задужујемо опрему (неопренско одело, чизме, сигуроносни прслук, кацигу), уписујемо се у списак, испијемо пиће добродошлице. Са собом носимо само оно што ћемо користити на реци ( купаћи костим).

Ове године смо се одлучили да у понуди буду две етапе рафтинга:

  • Штрбачки бук – Лохово (група А)
  • Костела – Грмуша (група Б)

Возимо се сви кроз парк према Штрбачком буку одакле креће једна од рафтинг етапа. Непосредно пре бука, улазимо у чамце и упознајемо се са техником веслања и правилу понашања током рафтинга, пратимо инструкције скипера. Код Штрбачког бука, сви излазимо из чамаца, пролазимо поред бука, обезбеђеним стазама за посетиоце и подно бука чекамо своје чамце. За то време скипери спуштају опрему низ бук и то је посебна атракција овог рафтинга. Време до почетка рафтинга проводимо у разгледању бука и фотографисању. Након тога групе се

раздвајају.

Група А: улази у чамце подно Штрбачког бука и наставља са рафтингом.

Око 11.00 h почиње рафтинг у трајању од 4 часа.

Група Б:  која иде на рафтинг Грмуша – Костела, наставља даље возилом према стартној тачки.

Овај део реке Уне је занимљив и атрактиван, примерен за почетнике и оне који иду први пут. Дужина етапе је 13 километара, трајање вожње од 2,5-3 сата. Са паузама, зависно од водостаја укупно време трајања 4,5 сати, тежина воде 2-3°. Рафтинг етапа Костела – Грмуша идеална је за породичне излете са децом. А брзаци и мањи слапови пружају одговарајући авантуристички осећај.

Сезона рафтинга на Уни траје од марта до октобра. Тежина спуста у првом делу је IV – V степена, а додатна атракција за посетиоце су скокови скипера са Штрбачког бука (18 m висине). Ми ћемо проћи мирнију варијанту кроз горњи кањон Уне, од Штрбачког Бука до Лохова (тежина спуста I – II степена). Температура воде се креће од 13 до 17 степени С.

Водопад Штрбачки бук је заправо група слапова у непосредној близини. Највећи од њих је висок око 24 m. Овде се Уна свом својом силином обрушава низ њега, стварајући заглушујући хук и импресиван облак распршених капљица воде, које ношене ветром представљају право освежење у топлим летњим данима. Низводно од Штрбачког бука, у дужини од 15 km, постоји више узастопних слапова и брзака који овај део Уне чине најатрактивнијим за многобројне љубитеље рафтинга. Својом лепотом и грандиозношћу Штрбачки бук је одабран за почетну станицу најатрактивније етапе за Рафтинг Уном.

Учесницима није потребно веслачко искуство или вештина. За само неколико минута ће, под вођством искусних скипера, постати део уиграног веслачког тима који јури кроз пенушаве букове и каскаде.  Рафтинг водичи су искусни кајакаши-скипери, врсни познаваоци дивљих вода, а нарочито реке Уне. Уз њих ћете на атрактиван и необичан начин доживети лепоту реке и њених кањона. Река Уна је једна од најлепших и најчистијих река света. Нетакнута природа долине реке Уне и њени смарагдни брзаци су очаравајући!

 

Након завршетка рафтинга, групе се спајају у Лохову, следи враћање опреме, туширање, пресвлачење, освежење и ручак. Касно поподне се одвозимо возилом до центра Бихаћа, следи слободно време за обилазак града. У 21.00 сви се враћамо у камп на ноћење.

Недеља, 1. јули:

До 8.30 h устајање, јутарња кафа, паковање ствари и смештање у возило. Возимо се око 3 сата до Бања Луке. Возило остаје на паркингу код градске тврђаве, одакле пешке одлазимо у шетњу поред тврђаве и Врбаса, где правимо паузу за освежење, можемо  имати ручак – у изворном месту где се спрема прави Бањалучки ћевап!

Одатле нам је и полазно место за вожњу ДАЈАК чамцем, уколико временски услови дозвољавају и буде заинтересованих. Вожња овим чамцима кошта 15 €, односно 5 € по особи, обзиром да један чамац прима три особе.

Бања Лука Бања Лука

При повратку, посећујемо  манастир траписта, овај монашки ред је најпознатији по производњи чувеног сира.

Потом настављамо према  Београду где стижемо до поноћи (са успутним паузама, наравно).

ОПРЕМА:   пешкир, купаћи костим, суву одећу и обућу коју ћете обући после авантуре. На реци је добро имати неку врсту заштите од сунца. Ако желите фотографисати, користите апарате отпорне на воду (водоотпорне). Не носити драгоцености (накит, сатови и сл), а уколико носите наочаре причврстите их траком.

скокови скипера

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

50 € + 1000 дин

50 € + 900 дин за чанове клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, организационе трошкове, боравишне таксе.

Котизацијом није обухваћено:

  • 2 ноћења у кампу: у сопственим шаторима, (10 €), у двокреветним бунгаловима, (20 €), у апартманима са сопственим купатилом (40 €),
  • цена рафтинга 43 € (превоз до старта, неопрен одело, обућа, прслук, кацига, весло, осигурање и услуга скипера),
  • улазнице за НП Уна
  • оброци током путовања
  • доручак у кампу 3 €
  • ручак након рафтинга 7 €

Путно и здраствено осигурање је обавезно. Ако га већ немате, можете га најповољније обезбедити преко нас, када се будете пријављивали.

Рок за пријављивање је до 10. јуна.

НАПОМЕНА:

  • смештај у кампу подразумева употребу заједничких туш кабина и тоалета у склопу кампа.
  • Уз пријаву обавезно је доставе податаке (број путне исправе и датума рођења, за оне који узимају осигурање)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  средом од 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Приликом пријављивања обавезно је измирење аконтације у износу од 30 € и целокупан износ за ноћења, а остатак 10 дана пред пут.

По Правилнику, у случају одустајања, новац се враћа искључиво ако се обезбеди замена.

Акцију реализује Стоја Богојевић:

061 170 29 55,  stoja@serbianoutdoor.com

„…Била је то Уна. Отац се смије, мисли да сам се препао па ме придржава и говори ми да се не бојим, да је ћуприја тврда, а ја се не бојим: само лебдим, сав просјан том Уном, тим невидљивим чудом, за које бих једино знао рећи, љепота, љепота, мало ми очију да гледам, мало ми плућа да дишем.“ Скендер Куленовић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.