Архива за spomenik prirode

Знамења Горње Ресаве: манастир Манасија, Лисине, Бушан камен

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што природне бисере овог краја промовише и представља уживаоцима природе. Са другарима из КАУП-Ресавица настављамо са представљањем великог природног богатства овог краја. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоје званично шест споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Велика Атула, Бушан камен, Јама Вртачеље; Хидрокомплекс лисине са водопадом Велики Бук и Великим Врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

На овај начин желимо да вам покажемо део кањона Ресаве; Хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање леп водопад у близини Великог Бука; Бушан камен као и кањона реке Чемернице до места где се види и улаз у пећину  Велика Атула.

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник) и тачно у 7.00 h полазимо аутопутем ка Свилајнцу, oдакле натављамо ка нашем првом одредишту – манастиру Манасија.

Константин Филозоф је записао да је Деспот Стефан Лазаревић, тржећи где би подигао обитељ, стан за ћутање, управо овде нашао најприкладније и најбоље место где је требало да буде дом, помоли се, прихвати се посла и постави темељ у име Свете тројице сведржавнога божанства.

Двa килoмeтрa сeвeрoзaпaднo oд Дeспoтoвцa, на десној обали Ресаве, у живoписнoj клисури кojу чинe oбрoнци плaнинe Бeљaницe, нaлaзи сe мaнaстир Maнaсиja, пoзнaт и пoд имeнoм Рeсaвa. Maнaсиja je зaдужбинa дeспoтa Стeфaнa Лaзaрeвићa, пoсвeћeнa Свeтoj Tрojици, пoдигнутa и живoписaнa измeђу 1407. и 1418 гoд. и прeстaвљa мaузoлej дeспoтa Стeфaнa. Toкoм вeкoвa мaнaстир je вишe путa пљaчкaн и пaљeн. Tурцимa je служиo кao утврђeњe, црквa кao кoњушницa aустрoугaрскoj вojсци, a припратa кao бaрутaнa кoja сe jeднoм и зaпaлилa. Oбнoвљeнa je 1845.гoд. Moћнe зидинe сa 11 кулa, мaнaстирскa здaњa и aрхитeктурa црквe сa нaглaшeнoм вeртикaлoм кoja дaje цркви пoсeбну eлeгaнциjу, мaнaстиру Maнaсиja сa мaнaстирoм Висoки Дeчaни дaje eпитeт нajвeћих грaдoвa срeдњoвeкoвнe Србиje. Кao спoмeник културe oд изузeтнoг знaчaja, Maнaсиja je и пoтeнциjaлни кaндидaт Србиje зa листу свeтскe културнe и прирoднe бaштинe. Знaчajнa је и кao вeлики духoвни и културни цeнтaр срeдњoвeкoвнe Србиje.

Сa мaсивних зидoвa тврђaвe дижe сe 11 кулa мeђу кojимa сe висинoм истичe Дeспoтoвa кулa сa сeвeрнe стрaнe. Maнaсиja припaдa aрхитeктури мoрaвскe шкoлe и кao пeтoкупaoнa грaђeвинa нajсличниja je мaнaстиру Рaвaницa. Зидaнa је нaизмeничним рeзaњeм кaмeних тeсaникa вeзaних дeбeлним спojницaмa мaлтeрa бeз oпeкe, сa aркaдним укрaсимa. Пo тoмe Maнaсиja пoдсeћa нa спoмeникe рaшкe шкoлe, jeр су у пoдизaњу хрaмa учeствoвaли мajстoри из примoрja.

Пoсeбну врeднoст Maнaсиje чини њeн живoпис, кojи пo лeпoти спaдa мeђу нajзнaчajниja oствaрeњa у стaрoм српскoм сликaрству. To je пoслeдњи спoмeник мoрaвскoг стилa. Фрeскe, oстaрeлe и oштeћeнe и дaнaс узбуђуjу рaскoшнoм лeпoтoм.  Сa фрeскaмa пoзнaти пoд нaзивoм „Свeти Рaтници“, рaђeнe у стрoгoм визaнтиjскoм стилу дoдaт je витeшки стaв тaкo дa прeдстaвљajу Свети ратнициуспeшну кoмбинaциjу зaпaднo рeнeсaнснoг стилa и визaнтиjскe трaдициje. Пo сличнoсти сa фрeскaмa у црквaмa у Сoлуну и Свeтoj Гoри, смaтрa сe дa су глaвни мajстoри дoшли из Сoлунa, цeнтрa срeдњoвeкoвнoг сликaрствa нa Бaлкaну. Oд брojних фрeсaкa сe истичу мoнумeнтaлнa ктитoрскa кoмпoзициja (нa зaпaднoм зиду, лeвo oд улaзa) нa кojoj je прикaзaн дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић, Успeњe Прeсвeтe Бoгoрoдицe (висoкo нa зaпaднoм зиду), Свeти рaтници у oбe пeвничкe aпсидe, Пaрaбoлa o зaблудeлoм сину (у jужнoj пeвници), причa o цaрскoj свaдби и причa o бoгaтaшу и убoгoм Лaзaру (у сeвeрнoj пeвници), принцeзe aпoстoлa нa oлтaру, пoпрсje свeтитeљa у цeнтрaлнoм кубeту и друге. Maнaсиja je грaђeнa сa нaмeрoм ктитoрa дa прeдстaвљa рeпрeзeнтaтивни oбjeкaт.

Oсим Maнaсиje у Дoњoj Рeсaви пoстojaлa je групa мaњих мaнaстирa, пo игумaну Филaрeту сeдaм, кojи су имaли сличну прeписивaчку дeлaтнoст кao нajвeћи мeђу мaнaстиримa Рeсaвe-Maнaсиja. Зa вeћину мaлих мaнaстирa у Дoњoj Рeсaви смaтрa сe дa je ктитoр бaш дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић. И у oвим мaнaстиримa су, пo лeтoпису Mиљкoвoг мaнaстирa „у тишини рaдили књижeвници рeсaвски“. Oд тe мoнaшкe oaзe у Дoњoj Рeсaви дaнaс пoстoje три мaнaстирa: Toмић, Злaтeнaц и Mиљкoв мaнaстир.

Одвозимо се до Лисина где почиње наше пешачење. Обилазимо хидрокомплекс Лисине и водопад Велики Бук.

водопад Велики Бук

Хидро комплекс Лисине са извориштима, водотоковима и водопадом представља  геоморфолошко-хидролошки комплекс живописне лепоте и вредности научног, образовног и културног значаја, те представља природно добро националног ранга. Налази се у подножју планине Бељаница на око 20 km од Деспотовца и око 150 km од Београда. Комплекс Лисине носи име по истоименој котлини у којој се налази. Лисине својим природним лепотама привлачи велики број туриста из земље и иностранства као и бројне организоване школске екскурзије, који прилику за одмор током викенда проналазе баш у овом делу општине Деспотовац. Хидро комплекс Лисине је заштићен уредбом Владе воденицаРепублике Србије 1995. године као споменик природе Лисине на површини од 10 ha, и обухвата два природна објекта извориште Велико Брело и  водопад Велики Бук.

Водопад Велики Бук представља јединствену појаву међу акумулационим биграним водопадима Србије. Непосредно од извора ток Великог Врела има велики пад градећи неколико мањих каскада, а на око 300м од изворишта бигарне наслаге су саградиле један од најлепших водопада Србије. Водопад је висок 25 m и док нису пронађени водопади на Старој планини и Копаонику, сматран је највећим водопадом у Србији. Бистра и хладна вода, најпре преко малих бигарних каскада укупне висине око 5 m, а затим низ вертикални бигарни одсек висок преко 20м, стропоштава се уз велику буку у амфитеатар на чијем се дну налази језеро дубине до 5 m. Количина воде се креће од 120 l/s до 10.000 l/s.

Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

Велико врело припада малобројној групи снажних некаптиранх крашких извора и истиче се као изузетан пример гравитационих врела. Појављује се под вертикалним кречњачким одсецима планине Бељанице, дуж северног обода котлине Лисине. Вода истиче у дну дугачког сипара између великих кречњачких блокова. Некада су воде Великог Врела покретале воденице и ваљаонице за сукно. За време максималне издашности врело даје и преко 10 mводе у секунди док за време суша једва 120 l/s. Предпоставља се да врело храни подземна река која протиче кроз широке пећинске канале чији су излазни отвори покривени каменим блоковима. Као и сва крашка врела богат је растопљеним солима калцијум и магнезијум карбоната. Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

После обиласка првог Споменика природе „Хидрокомплекса Лисине“, пешачимо кањоном  Чемерничке реке до прелепе ливаде са које се пружа величанствен поглед на још један Споменик природе прераст „Бушан камен“, као и високо у стени Бељанице отвор Велике Атуле, једне од највећих пећина Горње Ресаве, која је такође Споменик природе.

Бушан камен Бушан камен

Бушан камен представља природни камени мост звани Пераст. Налази се на средишњем дели јужне стране планине Бељаница, на површи званој Хајдучки ток, изнад тока реке Чемернице која је заслужна за његов настанак. Заштићен је као споменик природе 1978. године.

На ливади правимо паузу, а ту крећемо уз Чемернички поток ка Головршцу (951 m) и спуштамо се ка Хидрокомплексу Лисине добро познатом стазом преко Церјака и видиковца „Мечија леска“ . Како год, доживљај је загарантован! Са поменутих видиковаца посматраћемо кањон Ресаве, Виту букву, улаз у Пејкову пећину, Вртачеље…

Неша :-)  Наша екипа летос на провери стазе

Река Ресава је најдужа десна притока Велике Мораве, дужине око 70 км са сливом од 685 км2. Представља основу хидролошке мреже подручја заједно са својим притокама. Творе је Злотска и Бобовачка река које се спајају на 663 м нв. Извориште јој је на преко 1.150 м нв, а ушће на 95 м нв. У хидрографској мрежи Ресаве заступљене су понорнице, и сама Ресава је понорница. Између ушћа Кулиног и Станојевог потока у Ресаву налази се и први већи кањон на реци, Глоп. Овде се река већ спустила на висину од 517 м нв, а литице глопског крша досежу до 855 м нв. Укупна дужина глопског кањона је 5,5 км. У једном делу глопског кањона, у једној пукотини Ресава понире, да би се поново појавила на излазу из самог кањона. Ушће Дебелог потока у реку Ресаву са десне стране, чини излаз из Глопског кањона, а улаз у Сомицки (склопски) кањон или Склоп са врхом од 890 м нв док река у овом делу свог тока тече на око 403 м нв. Дужина кањона је око 10 km. Име Склоп потиче од тога што су се вертикалне стране кањона толико приближиле једна другој да се гледане одоздо готово склапају. Ресаву од извора до ушћа Суваје чини кањонски део реке дугачак 25 km. Кањони Ресаве са 884.65 ha, су заштиђени као Резерват природе.

Акцију даље настављамо до ушћа Дебелог потока у реку Ресаву где нас чека превоз до Лисина, где ћемо сумирати утиске у неком од лепих ресторана са домаћом кухињом. У Београд стижемо до 22.15 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита примерена временским условима, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.700 дин

1.600 дин за чланове Клуба са измиреном годишњом чланарином

За групу од 40 учесника износ котизације се умањује за 200 динара.

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Царевић

nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ПРЕРАСТИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ – романтична авантура

Пред вама је врло специфична акција. Видевши први пут прераст – природни камени мост, била сам дубоко импресионирана начином њеног постанка; моћ природе изражена кроз бесконачно време. Убрзо потом сазнајем да их нигде у свету нема толико, колико на маленом парчету Србије између Мораве, Тимока и Дунава – зашто? И тако је почело. Нешто година касније, из сакупљених материјала и искустава стечених обиласцима свих прерасти настала је прва тематска акција којом сам  планинарима представила овај својеврстан феномен, карактеристичан за флувиокрас источне Србије. Албум са протеклих неколико акција можете видети овде.

Али, то због чега ово није обична акција саздано је у чињеници да су путеви до и између прерасти својеврсна експедиција кроз време. Сазнајући за њих, откривате један нови свет, јер ова филиграннтска дела мајке природе, својом појавом вековима распаљују људску машту, везујући за себе снажна веровања, посебне обичаје и магијске ритуале. Свет магије, митова и легенди, граница између живих и мртвих, скривена блага хајдучких харамбаша, добре и зле виле и влве, праисторијски рудник, део су ове приче, баш као што ће бити и наше вечери уз ватру под звездама. Јер представљање прерасти – природних камених мостова не своди се само на њихово показивање, већ су путеви од једне до друге исткани од свега набројаног. 

Пре него поставимо детаљан програм пута, препоручујемо да погледате овај филм, после чега ће вам бити потпуно јасно шта желимо да вам покажемо:

ПРЕРАСТИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

Кликни и погледај филм

Пешачке трасе су, кратке, тако да је акција приступачна свим узрастима, јер акценат није на кондицији, већ спознаји и авантуристичком духу. Јер, кажу да све што прође испод прерасти, мења својства, вода добија снажно лустративно магијско дејство, душе иду директно у рај…(погледајте филм!)

Петак 20. јули: пут до Вратне, обилазак Вратњанских капија

ПОЛАЗАК  тачно у 6:00 h ујутро, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 на Коњарнику (недалеко од хотела „Србија“). Због паковања ствари неопходно је да дођете 20-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Јер план је пребогат и ваља га постићи.

Кад је нешто занимљиво и лепо, не осећамо колико времена прође. А  ово ће заиста захтевати време и уверићете се да су овако рани полазак и трећи дан и те како оправдани. Путујемо ка Дунавској магистрали, а после Доњег Милановца се одвајамо ка Неготину. За данас је у плану да посетимо клисуру Вратне и њене три прерасти. Пут је дуг и имаћемо паузу у Лепенском Виру.

прераст Маре (велика вратњанска капија) Мала прераст на Вратни прераст Сек (сува вратњанска капија)

По преласку Поречког залива, скрећемо ка Неготинској крајини и Вратни. Напуштамо возило и подижемо шаторе недалеко од манастира, на обали реке Вратне, а потом полазимо у клисуру. Контактирали смо сестринство и радује нас што су нам дозволили да у миру њиховог поседа бивакујемо крај реке, као некада. У порти манастира је чесма, а испред однедавно и мала продавница.

Полазимо ка манастиру и обележеном стазом одлазимо у кањон са три прерасти, чувеним Вратњанским капијама: Малој, Великој и Сувој (прераст Мика, прераст Маре и прераст Сек). Прве две су врло близу, крај манастира, а до њих воде обележене стазе. По спусту у корито Вратне поћићемо обележеном козјом стазом на други превис (прераст Маре), а после настављамо даље ка трећој капији (прераст Сек). Након силаска са превиса, група се сакупља, и сви полазимо даље до треће капије. Крећемо се у простору резервата муфлона и јелена лопатара, које смо овде иначе увек редовно сусретали. До треће капије ходамо још 3 km кањоном, што подразумева квашење и непостојање маркација. Не враћамо се истим путем, већ се стазом, тј колским путем изнад клисуре натраг до логора. Обавезно понесите воду и чеону (батеријску) лампу! Стаза није обележена и кретаћемо се строго по правилима колоне. Дакле, код треће Вратњанске прерасти се понови сакупљамо сви и заједно полазимо стазом ка логору.

Повратак у логор, ватрица и дружење…

 На превису... наш логор на Вратни

Субота 21. јули: Рајска прераст на Замни, археометалуршки локалитет на Рудној Глави, Ваља Прераст и Рајкова пећина

Након  спремања шатора и  до 8.00 h полазимо ка селу Плавна. Ходамо дуж Медвеђе реке до Рајске прерасти на Замни за шта ће нам бити потребно не мање од 2 сата. Пут до ње је врло живописан, а сама прераст сложене грађе и као таква се издваја од осталих. Посебна је и по веровању да младим паровима, без деце доноси плодност, због чега је и врло посећивана, као обредно место. Наша запажања су да су за то „криве“ морфолошке црте саме прерасти, приказане слици. Мештани такође верују да под сводовима Рајске прерасти већ стотинама година живи Добри дух који види судбину свакога ко му дође и помаже му. Aли не онако како се то малом човековом разуму учини да је најбоље, већ на начин којим се заиста може учинити дугорочни бољитак у животу.

...до ушћа у Замну прераст на Замни сводови Рајске прерасти

Пут настављамо ка Мајданпеку крај места где су остаци некада велике куле Милоша Обилића,  до праисторијског археолокалитета Окно, изнад Рудне главе., са кустосом Музеја у Мајданпеку Бором Крчмаревићем, кога знамо са свих претходних акција када смо вам показивали прерасти. Јер, господин Крчмаревић је археометалург, а Окно је место где је човечанство из неолита искорачило у доба метала!

Након Рудне Главе, пут настављамо до монументалне прерасти Шупља стена, односно Ваља Прераст, како је мештани зову од давнина. Ваља Прераст је највећа од свих наших прерасти  – ЕТУАЛ источне Србије! По односу димензија, ово је најизразитији природни камени мост у нас. Висина његовог спољашњег лука износи 42 m, а прићићемо му у време кад сунце зарумени пред сутон, јер тада његови румени зраци обливају унутрашњост лука, што изгледа фасцинантно.

Ваља Прераст ...или Шупља стена ETOIL! :-)

После тога одлазимо ка легендарној Рајковој пећини, надалеко чувене лепоте. Од како сам је у својој ТВ емисији „Оаза“ 2001. године описала као дворац ледене краљице, због искричавог белог калцита који краси њен накит, тај опис можете наћи у готово свим материјалима и причама о Рајковој пећини. Али, да би се та лепота ухватила објективом, потребан је озбиљан фото апарат и умешност фотографа.  На ливади, крај Рајкове пећине биће нам и коначиште. Подижемо наше село, и одлазимо у обилазак пећине. У логору нас чека вечера под звездама… Како описати ноћ крај Рајкове пећине у неколико речи? Густа ноћ, милион звезда и свици. Додајмо томе пуцкетање ватре и можда (ако будемо имали среће) далеки зов вукова…

 Kod Rajka вечерица

Недеља 22. јули: прерасти Самар и Касоње; повратак за Београд

После тога, пакујемо шаторе и настављамо пут ка Борском језеру и одатле десно ка прерасти Самар (сат и по вожње). У Самарклисури речице Пераст је некада постојао велики пећински систем дуг 1800 m, од кога је данас остала ова прераст и остаци два бочна пећинска канала, која ћемо видети на путу до ње (зато треба понети батеријску лампу!).

Преостаје нам још Касоње – најмања прераст у клисури Осаничке реке (сат и по хода). Улаз у клисуру Осанице краси мало вештачко језеро, које уме бити сјајно освежење у летњој врелини. И ако са најнижом таваницом, Касоње осваја доста симпатија и када сам први пут показивала прерасти, она се допала највећем броју учесника. Томе у многоме доприноси изузетно лепа орнаментика клисуре и застор од бршљена на њеном улазном луку.

Након посете Осаници, настављамо ка Горњачкој клисури, где ћемо уприличити предах у Рајковом ресторану крај рибњака (фотографија, доле десно), у самој клисури Млаве. Биће то прилика да бар мало сложимо утиске пре повратка кући.поетска орнаментика Осаничке клисуре

Пешачке трасе су, као што видите кратке, па нема потребе наводити висинске разлике и растојања. Ово je акција у којој заиста свако може учествовати, јер акценат није на кондицији, већ сапознаји и авантуристичком духу. Јер, кажу да све што прође испод прерасти, мења својства, вода добија снажно лустративно магијско дејство, душе иду директно у рај…

ОПРЕМА: гојзерице, опциона обућа за воду, мали ранац са приручним стварима (вода, храна за успут, пресвлака, купаћи костим, пешкир), велики ранац (или путна торба) за ствари потребне за логор (шатор, врећа, подлошка, батеријска лампа, хигијенски прибор, порција/посуда и прибор за јело); заштита од ветра, сунца и евентуалних летњих падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

3.600 динара

3.500 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

Котизација обухвата: превоз, организационе трошкове и све описане обиласке укључујући и улазнице за посету Рајковој пећини.

Котизација не обухвата храну и индивидуалне трошкове.

НАПОМЕНА:  Ова акција има научно-популаран, едукативан и истраживачки карактер. Спаваћемо у шаторима, али је битно да их не носимо док пешачимо. Они ће бити у пртљажнику, вадимо их само за логоровање. Из тог разлога, ствари које су потребне за дневне активности спакујте у мали ранац (вода, храна, батеријска лампа…), а све оно што је за бивак у велики ранац, или путну торбу, јер то нећемо носити са собом. Акција има и свој печат! 🙂

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Рок за пријављивање је до краја јуна, због резервација за смештај возача.

Акцију реализује КАУП тим

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Свет магије, митова и легенди, граница између живих и мртвих, скривена блага хајдучких харамбаша, добре и зле виле и влве, праисторијски рудник, део су ове приче, баш као што ће бити и наше вечери уз ватру под звездама. Јер представљање прерасти – природних камених мостова не своди се само на њихово показивање, већ су путеви од једне до друге исткани од свега набројаног. Пут до и између њих је експедиција кроз време. Сазнајући за њих, откривате један нови свет, јер ова филигрантска дела мајке природе, својом појавом вековима распаљују људску машту, везујући за себе снажна веровања, посебне обичаје и магијске ритуале.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Жубор пролећа: Таорска врела – Клокочевац

Таорска врела се налазе у Доњем Таору недалеко од пута за Маковиште. У овом предивном природном простору, некад је постојало 12 воденица, а сада их је остало неколико од којих су само две или три у неком нормалном стању где се може видети како је све то некад изгледало. Фотографије овог краја су некад красиле сваку брошуру која је представљала лепоте некадашње СФРЈ. Али, откако су врела каптирана 80-их година прошлог века за потребе Косјерићког водовода, ови предивни слапови су мање јачине, тако да своју аутентичну лепоту показују једино у рано пролеће. Тада их и посећујемо, као и сваке године, а како нам је било, можете видети у овим фото галеријама:

2013          2014          2015          2016          2017

Сваке године идемо нешто другачијом трасом, а ове смо решили да главни акценат ставимо на један доста скривени и непознати драгуљ природе – Клокочевац 🙂 

  

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо тачно у 06:30 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо преко Лајковца, Ваљева и Косјерића до Маковишта и Сијања где је полазишна тачка пешачења. Идемо у правцу североистока и веома брзо (након само 1,5 – 2 км) долазимо до Таорских врела. Ту је планирана прва пауза, како бисмо могли у миру да уживамо у лепоти воде и водених каскада. Ко буде хтео, моћи ће да истражује околину, а ко буде желео само уживање и мир имаће за то сасвим довољно времена.

  

Након паузе настављамо у правцу истока долином реке Скрапеж и онда се уз Бели поток пењемо до Ћировине. Настављамо још мало узбрдо и долазимо до споменика народном хероју Жикици Јовановићу Шпанцу. Правимо још једну краћу паузу и продужавамо на север ка Радановцима и ловачкој кући Лајковача. Пут нас даље води на исток и долазимо до Дреновачког кика. Још мало истим правцем и стижемо до Лилове превије у чијем подножју извире речица Клокочевац. Овде почиње други део данашње акције – пролаз кроз веома живописни кањончић ове скривене веселе планинске речице.

Споменик природе „Клокочевац“ налази се у западној Србији у сливу реке Градца, на северној страни њеног развођа са Скрапежом. Споменик природе „Клокочевац“ стављен је под заштиту ради очувања мешовите шуме букве, јеле са мечјом леском и племенитим лишћарима прашумског карактера (Corilo colurnae – Abieti – Fagetum Gaj.) на локалитету Ком, на планини Повлен, као природни арборетум са 16 различитих врста дрвећа на малом простору.

Ово је био цитат са сајта Србијашума, а ми ћемо додати још и ово: Клокочевац се након свог тока од неких 9 км улива у Буковску реку која даље тече као Суваја до састава са реком Градац. Градац се улива у Колубару, ова у Саву, Сава у Дунав, а Дунав у Црно море. Дакле, воде маленог Клокочевца путују веома, веома далеко.

Одмах на самом почетку посећујемо водопад висине од неких 20-ак метара. Правимо малу паузу на његовом врху, па онда настављамо околним путићем до подножја.

На врху водопада Пењање уз водопад  Клокочевац

Даље идемо што стазом поред реке, што самим коритом реке, у зависности како нам терен дозвољава лакши пролаз. Имамо небројене преласке реке са једне стране на другу, тако да је потребно бити спретан у свему томе, а наравно, добра обућа се подразумева. Има доста клизавог камења које не дозвољава несигурност и због тога су гојзерице неопходне. Такође нас очекује и прескакање оборених стабала и грања, провлачење кроз шибље и трње итд…, али за некога ко је вичан кретањима по оваквим теренима, пролазак кроз кањон Клокочевца представља право уживање.

Место за медитацију  

Као што је већ речено, кањон је дугачак око 9 км, на самом крају пролазимо испод пруге и долазимо до улива Клокочевца у Буковску реку где завршавамо акцију.Један од многобројних преласка реке

Укупна дужина пешачења је 22-23 км са висинском разликом од 650 м. у успону и 1000 м. у силаску. Пролазак кроз кањон Клокочевца је мало захтевнији од обичног кретања шумским стазама и због тога није за почетнике, а поготово не за оне који немају адекватну обућу. Потребно је да сваки учесник поседује одговарајућу физичку кондицију. Траса којом се крећемо су углавном добри колски и гребенски путеви, шумске стазе, коритом реке и стазе ван корита којима се веома ретко иде.

На крају акције свраћамо до неког од успутних познатих окрепилишта (или домаћинство Обрадовић у Буковима, или неки ресторан на Дивчибарама). Долазак у Београд у вечерњим сатима (између 22 и 23 часа).

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ (минибус):

1.500 динара

1.400 динара за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”).

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо тачно у 06:30 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Долазак у Београд у вечерњим сатима (између 22 и 23 h).

Акцију реализује

Зоран Вујошевић – Буца

063/283-558

buca@serbianoutdoor.com

 Испред "Камена мудрости"

    Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Слапови Белог Изворца и Ваља Прераст

Понекад осетимо једноставну потребу за релаксацијом без много напора; просто бисмо у природу, у сусрет лепим призорима, без амбиција за проверу или стицање кондиције. Е, ова акција је осмишљена управо са тим циљем! Пешачимо 8 km уз свега 300 m успона, али живописном стазом дуж фантастичних водених каскада – низа слапова Белог Изворца, који ужива статус Споменика природе, све до величанственог каменог моста Ваља Прераст. Магија источне Србије – тајновити пећински извори, појате разбацане  по пропланцима, предивни видиковци на кршевите масиве Дели Јована, Крша и Стола на хоризонту, плажа…Мало ли је? Никако. Једино је пут мало дужи, али то ранијих година није примећено као мањкавост. Били смо максимално опуштени и опијени лепотом виђеног крајолика.

0055_resize 0210_resize 0209_resize

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред центра „Сава“, тачно у 6.00 h полазимо на пут преко Пожаревца, Кучева и Мајданпека до места где се Бели Изворац улива у Шашку. Ту је једно имање одакле почињемо наше пешачење. Молим вас да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

Belli Izvori DSCF2375

Стаза прати Бели Изворац узводно и врло брзо сусрећемо се са његовим бигреним каскадама, које дуж наредног километра постају све веће, ток све виртуознији, све до највишег. Mожете мислити како изгледају сада када су реке обилне након свих ових летњих падавина?

0057_resize 0056_resize 0203_resize

А изнад њега је клупа и пећина из које извире – идеално место за предах, или боље рећи, да се напојимо свега око себе! А тек је почело…

0191_resize izvor Belih izvora _DSC7004_5_6

Наша стаза овде скреће десно, преко мањег сипара на горе, према врху Стража (541 m), где су салаши, чесма и феноменалан видиковац!

0058_resize 0059_resize

Одатле се, шумском стазом, лагано спуштамо до највише од свих прерасти источне Србије – Шупљој Стени, познатијој као Ваља Прераст. Висина њеног спољашњег лука је 42 m! Пролазимо испод тог грандиозног свода и очекујем да га затекнемо у најлепшем издању, када му унутрашњи лук обасја руменило поподневног сунца, те изгледа као да је вештачки осветљено!

0041 0064_resize

Одатле стаза постаје колски пут којим за 15 минута стижемо до Шашке, где нас чека наше возило. Заједно са нашим пријатељима из ПД „Старица“ из Мајданпека полазимо за Рудну Главу на вечеру (гратис!). После вечере за Београд путујемо Дунавском магистралом преко Градишта и Пожаревца, а стижемо најкасније до 23 h.

37_03 Serbia-Donji-Milanovac_web 2

Ова акција није кондиционо захтевна, тако да је приступачна свим категоријама љубитеља природе. Све што је потребно је жеља да се опустите и препустите…

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, штапови за ходање (нису обавезни, али ко је навикао, нека их понесе), заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина

ЦЕНА:

2.100 дин

2.000 дина за чланове Клуба

За групу од 40 учесника, цена се умањује за 300 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

АКЦИЈУ РЕАЛИЗУЈЕ

Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

office@serbianoutdoor.com

082 BeliIzvorac

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ЗЛАТНА ГРОЗНИЦА – Првомајска потрага за златним руном

Доводила сам вас ту, али увек на један дан. Сада имамо нову могућност! Пријатељ Клуба, Шумарски факултет у Београду, нам је домаћин, тако да ћемо имати хотелски комфор, а и најквалитетнију могућу логистику, обзиром да ћемо боравити између два резервата: Фeљешане и Краку Мустафе!

Уједно, биће ово прилика за уживање у недирнутом Хомољу, обзиром да ће актуелна истраживања за златном рудом девастирати простор од Жагубице до Црног врха 🙁

У тзв. Мајданпечкој домени, бораве студенти и наставно особље Шумарског факултета. Њихове собе и трпезарија, биће нам на располагању за Првомајски празник. Сваки дан обезбеђен нам је поподневни ручак и пиће (пиво/кола). То одприлике изгледа овако:

 

 

 

 

 

А сада, да бисте лакше пратили сам садржај планиране акције, ево његовог шематског приказа:

 

Субота, 28. април:

Окупљамо се на паркингу испред центра САВА, и тачно у 6.00 h полазимо аутопутем ка Пожаревцу, а даље, преко Петровца и Жагубице ка Јасикову. Возило напуштамо на Бигерју (пре Јасикова), остављајући у њему све осим онога што је потребно за пешачење, и крећемо према Здравчи и Купиновој Глави. Враћамо се на Чока Њамци и настављамо  ка долини Тодорове реке и смештамо се у собе. У трпезарији нас чека вечера.

 

Разумем ја да ће Здравча немушто да вас задржава, али ћемо смањити паузу, да бисмо је погледали са Купинове Главе! 🙂

 

Иначе, до Купинове Главе ћемо стићи пошто се одвојимо лево од Чока Њамци. Са Купинове Главе се враћамо до Чока Њамци, те настављамо гребеном, до спуста у долину Тодорове реке, тј. места где се у њу улива Бреза. Даље је лако: макадамом до Дебелог Луга – нема скретања!

 Ова траса је дуга 20 km са 400 m успона. Ако је то неком много, нека пође аутобусом до Дебелог Луга и крене нам у сусрет на Тодоровој реци 🙂

Недеља, 29. април:

Данашња стаза пролази кроз први од два строга природна резервата и то ће бити ново свима, па и онима који су раније ишли на Дупеш Чоку. На пешачење полазимо у 8.00 h долином Грабове реке, познате по најтежем груменчићу злата ових крајева, који је испран баш у њеном току (42 грама).

Када дођемо до старог окна напуштеног рудника злата, скрећемо ка Дупеш Чоки, што је једини део трасе који садржи успон. Ту је и гомила кварцног шљунка, и обично свако жели да понесе неки комадић који има сјајног лискуна 🙂

 На Дупеш Чоки ће бити пријатно за предах, а потом ћемо се полако спустити кроз строги резерват природе Краку Мустафа у долину Тодорове реке, где нас чека мали курс испирачког заната, али и ручак у природи.

 

Издвојена шумска површина недалеко од села Дебели Луг и Мајданпека, ужива карактер строгог природног резервата од 20. маја 1950. године, када је донето решење о стављању под заштиту државе шумске састојине мезијске букве и храста китњака на месту званом ’Мустафа’ (Решење о заштити, Слуужбени Гласник НРС бр. 24/50).

У време издвајања, површина резервата представљала је најочуванији део шума у овом подручју. Подручје резервата ‘Мустафа’ и његова непосредна околина представљају изразито шумовит предео, са очуваном високом шумском вегетацијом у овом рударском крају. Треба нагласити да је општина Мајданпек подручје са највећом шумовитошћу у Србији, која износи 71,1%. Релативно мале надморске висине (око 600 m) и мали висински распон (300 m) одредили су основну карактеристику висинског смењивања вегетације на истраживаном локалитету, која се у највишим деловима завршава појасом букве.

На месту званом ‘Мустафа’, као одраз деловања посебне мезо- и микроклиме, сачувана је богата сложена мезофилна реликтна полидоминантна шумска заједница означена као Fagetum montanum silicicolum mixtum (Мишић 1972.)

 

Перица је професионални испирач злата, који је обишао свет у потрази за срећом, али се скрасио у завичају

Ова траса је дуга 14 km са 430 m успона. А, када падне ноћ, можемо изаћи на корзо до сеоске кафане  која носи име нашег сутрашњег циља – „Бреза“; пробајте да сазнате зашто је Дебели Луг – ВЕРОНА источне Србије…

Понедељак, 30. април:

Након доручка и кафе, већ како ко, у 9.00 h полазимо ка Фељешани – другом обећаном строгом резервату природе. Пратимо узводно њен ток, и пењемо се ка Брези.

Прашума је еколошки стабилна шума са чврстим и динамички уравнотеженим односима.
Међу првим заштићеним природним добрима у Србији су букови резервати Мустафа и Фељешана заштићени 1948. године.
Строги природни резервати су заштићени и намењени очувању природног фонда и научно-истраживачком раду. Они имају неизмењени и добро очуван екосистем у којем је човеков утицај сведен на минимум. На основу проучавања букових прашума Фељешане, она је уз Винатовачу и Малиник међу три највредније шуме прашумског типа, и то не само  овог региона, већ много шире, што је мало познато. Слапови истоимене речице су један од њених украса који ћемо видети…

И тако, моју романсирану конструкцију значења ових топонима, да је Мустафа био неки турски главешина, заљубљен у локалну лепотицу Фељешану, а заувек их раздвојио известан Тодор, руше казивања мештана. Наиме, сва имена у тој околини носе имена турских вазала који су водили и надгледали радове на ћумуранама за потребе топионице Пи-пексјор. То је вероватно случај са Краку Мустафа. Међутим, мештани кажу да су Мустафу убили због пара, а по легенди, његово благо светли о Ђурђевдану… Фељешана је име целог старог система за израду дрвених прагова, тзв. „талпи“ за потребе рудника у Мајданпеку. Настала од речи „фериз“, што на влашком и румунском значи тестера, Фиришана, или Фиљешана у буквалном преводу значи стругара. Али, пре ће бити да се ово односи на оближњу Феризану.

 

  А цела површ Брезе заиста напаја душу! Предео као створен за брутални хедонизам!

Са Брезе савијамо ка Црвеном Кршу и пролазимо кањон Црне реке. Нема квашења! Овим кањоном пролази чак колски пут!

 

 До асфалта пратимо Црну реку, потом скрећемо лево до места где нас чека возило и враћамо се у нашу базу у Дебелом Лугу, где нас чека топла вечера

Ова траса дуга је 16 km са 480 m успона.

И да знате, ми ћемо бити први који су прошетали овим кањоном као организовани уживаоци природе!

Уторак, 1. мај:

Уранак? Наравно! Али не толико због празника, већ амбициозног плана (у смислу богатог садржаја). Крећемо  у 6.00 h, како бисмо остварили несвакидашњу идеју, начету прошле године. Спаковане ствари уносимо у пртљажник возила које ће нас чекати на крају трасе, а носимо само оно што нам је потребно за пешачење (мали ранац, вода, нешто за ужину).  Требаће нам времена из два разлога: много ћете сликати, а финале је тек у Рудној Глави, на археолокалитету, где су преисторијска окна најстаријег рудника метала у Европи! А до тамо треба такође пешачити.

Полазимо ка језеру површинског копа Мајданпека – Ваља Фундата, тереном који личи на Сахару!

фото: Маријана Туфонић

 фото: Душко Опачић

Нема разлога да будемо герилци, имамо благослов директора рудника, пошто је упознат са циљевима нашег Клуба. Запамтите ове призоре. Сигурно не желимо да нам Хомоље претворе у велико јаловиште које ће затровати његове питке златоносне речице! Са нама ће бити и Маријана Туфонић из ТО Мајданпек, и од ње ћемо моћи доста да сазнамо како изгледа када се деси да оваква вода пробије пут до реке… (еколошка катастрофа из ’74.)

фото: Душко Опачић

Настављамо даље ка Крсту и спуштамо се пред споменик природе Ваља Прераст, где нас чека возило којим идемо на архео металуршки локалет Рудна Глава.

Ово место има у најмању руку исту вредност као Лепенски Вир, али до данас није заштићено. Како је шездесетих година прошлог века откривено и како је човек пре 6000 година почео одатле да црпи руду и прави метал, завршавајући тиме камено доба, испричаће нам инг. Бора Крчмаревић, кустос Музеја у Мајданпеку.

Након посете Рудној Глави, идемо у Близну на ручак, а и да мало средимо утиске пред повратак.

Траса од Дебелог Луга до Прерасти дуга је 10 km са 200 m успона.

Одлазак до до археолокалитета на брду Окно и назад износи укупно 5 km са 200 м  успона.

Пут до Београда ће трајати 3 сата. Будите опуштени; ако стигнемо касније, имаћете цео сутрашњи дан да се спремите за почетак радне недеље 🙂

Ови крајеви деценијама се означавају као пасивни, забачени. Да су били више посећени, више би људи било свесно значаја његове много боље заштићености, и као такво би много више давало својим преосталим житељима. Крај располаже необично занимљивом историјом и рударском традицијом, од преисторијскох времена. Зато ће наш Клуб сваке године организовати догађање, које ће подсећати јавност колико је то важно.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац за пешачење, заштита од ветра и евентуалних падавина, храна коју ћете носити док пешачите (у Дебелом Лугу постоји продавница) и остало што вам је потребно за та четири дана. Ствари спакујте у путну торбу, јер их нећете носити  током доласка и одласка (биће у пртљажнику аутобуса)

Цена (са корекцијом услед два поскупљења горива):

5.200 динара (за чланове Клуба)

5.400 динара (за остале, који нису чланови Клуба)

a обухвата:

превоз, три ноћења,  вечера првог дана и ручак у преостала два дана и ручак у Близни трећег дана.

Акцију организује SERBIAN OUTDOOR CLUB BELGRADE, под вођством Гордане Атанасијевић.

Ако сте заинтересовани, контактирајте нас (телефоном, мејлом, а ускоро и на састанцима Клуба)

Капије тајни

У клисурама малених речица обале спајају високи камени мостови. Неки од њих су прави монументи, и леже скривени у тајанственим шумама источне Србије. Они су нема сведочанства далеке прошлости. Ови величанствени лукови – прерасти су заправо последње што остаје од пећина током њиховог постојања.

Природни камени мост

Природни камени мостови су изузетна природна реткост, а нигде у васцелом свету нема их колико у источној Србији. Налазе се скривени, далеко од очију пролазника и пут до њих је бајковит доживљај, који води кроз недирнуту природу, необичне митове о злим и добрим вилама и пределе одвајкада богате златом…

 

Позната је мудрост мајке природе да своје најлепше бисере љубоморно скрива, далеко од очију пролазника, дубоко у својим недрима. Управо зато, кањони и клисуре су уточиште многим реткостима и ризнице разноликих лепота, која се отварају само пасионираним поштоваоцима.

По евиденцији Међународног удружења љубитеља природних мостова, на целој Планети постоји око 470 природних, лучно извијених стена, при чему већину од њих чине тзв. „прозорци“, који уствари нису мостови, јер испод њих не постоји водоток. То су обични камени лукови, који су далеко бројнији од правих природних мостова – ПРЕРАСТИ, које су обликовале речице понорнице, током милиона година, својим ерозивним дејством на порозно крашко тло. Њих има много мање, али управо ти раритети једна су од главних одлика флувиокраса источне Србије.

           На једном малом, етнолошки и географски издвојеном делу територије Србије између Дунава, Велике Мораве и Тимока, простиру се предели најјужнијих обронака Карпата. Управо тај предео, нарочите рељефне орнаментике, са необично лепим клисурама и кањонима и изузетном, тачније – најучесталијом појавом подземних облика рељефа (пећине, јаме) по јединици површине на свету, одликује се и најбројнијом присутношћу прерасти на целој земљиној лопти. Нигде на свету, на тако малом простору не постоји толико (чак 13) ових изузетно ретких природних драгоцености.

Кажу да се на свим другим местима иде на планине, али у Источној Србији иде се у њих, упаво зато што њен динамичан рељеф садржи бројне драгоцености, скривених у једном другачијем окружењу, иначе најређе насељених делова земље, у којем су се задржали стари обичаји и пребиблијска веровања и сачували митови препричавањем с’ колена на колено. Сваки објекат природе овде је готово редовно део неке целовите тајне, а за саме прерасти, које царују таквим амбијентом, везана су од давнина многа фантазмагорична веровања мештана, што је важна карактеристика источне Србије.

Поглед на лучни свод, висине готово 40 метара, намеће питање – како су ови мостови настали? Обзиром да испод њих теку сасвим мале планинске речице, делује готово нестварно да су управо оне биле то длето којим је време, током дугих геолошких периода, исклесало ова тако вредна и ретка ремек дела.

Јован Цвијић је својевремено изнео теорију настанка природних мостова, обрушавањем пећинских таваница, илуструјући то примером вратњанских капија и скицом која приказује преображавање првобитне пећине у клисуру Вратне. Данас у тој клисури, на потезу од манастира до неких 3,5 km узводно, стоје три прерасти: Мала (прераст Мика), Велика (прераст Маре) и Сува прераст (прераст Сек). По тој предпоставци, клисура Вратне је милионима година раније била један велики пећински систем, чије су се таванице током геолошког старења обрушавале, тако да је настала клисура, којом данас протиче речица Вратна, у Цвијићево време звана Јабуковица, коју надкриљују три природна моста – последњи остаци пећине која је ту некада постојала, а чије трагове чувају ове прерасти у виду пећинских канала који прожимају њене масивне стубове. Мостове који су настали на овакав начин, геолози сврставају у тзв. саломне прерасти. Остале су настале или селективним понирањем речног тока кроз тло специфичног, разнородног састава (порозни кречњак и слојеви компактнијег материјала) – контактне прерасти; или кроз врат речног меандра – меандарске прерасти.

 

Прераст Шупља стена код Мајданпека је типичан пример контактне прерасти, јер је читава долина речице Ваља Прераст усечена у магматске стене, осим 1,3 km узводно, где је речно корито пресечено кречним појасом од стотинак метара. Управо ту, река је понирала, што је најпре довело до стварања понорске пећине, а касније и до формирања моста, кога можемо видети данас. Њене димензије су импресивне. То је иначе највиша прераст у нас (40 m), а њену грациозност употпуњава и узак отвор од свега 9,7 m. Она представља Etoile краса источне Србије и налази се 1,3 km узводно од ушћа у Шашку, усечена у виду величанственог лука у масивним титон-валендиским кречњацима, попут вилинског престола.

Трећа вратњанска капија – Сува прераст има интересантан положај. Овај масиван мост налази се на самом почетку клисуре реке Вратне на кречњачком гребену, који се као рт увлачи у укљештени меандар, тако да се са тог превиса пружа изванредан поглед на узводни и низводни део клисуре. Овај импозантан мост је типичан пример настајања прерасти понирањем речног тока у његовој кривини, тако да по свом настанку спада у меандарске прерасти.

По генези, истој групи припада и прераст у клисури Беле реке, код Рготског камена и ако је њено настајање нешто сложеније, као и облик (заостали јамски канал), на иначе врло неприступачном месту. Кроз њен коридор не протиче вода, осим на оном отвору, који је ближе самом кориту Беле реке, чијим понирањем је и настала. Усечена је у масивном кречњачку, а пропорције њених димензија 1:7, сврставају је у ред правих прерасти.

 

Карпато-балканске планине су веома разноликог литолошког састава и сложене тектонске структуре, и као такве представљају терен који нарочито погодује процесима који воде формирању природних мостова (речна ерозија и крашки процес). То можда наговештава одговор зашто их у источној Србији има толико.

Без обзира на сличност у настанку и морфолошком развоју, експерти се слажу да је сваки од ових мостова по нечему јединствен. Не ретко, у литератури се међу прерасти убрајају и пећине тунелског типа, тзв. пећуре (Сесалачка пећура, Велика пештера на Кашајни, пећура на Радованској реци, Равништарка), јер се сматрају прелазним облицима ка формирању мостова. Оне наиме, још увек не поседују аритметичке пропорције које одређују мост. Биће дакле потребни еони, током којих би им давно започети ерозивни процес, дао и ону круцијалну димензију, која ће их тако декларисати – висину. Јер, управо је то онај параметар, који разграничава тунеле и праве мостове. Сматра се да је за такву диференцијацију најзначајнији однос између висине и дужине канала, који најчешће износи 1:0,5 до 1:2,5. Неки аутори су мишљења да тај однос на изузетним примерима може да достигне и размеру 1:10. По тако постављеним оквирима, у источној Србији се налази шест изразитих прерасти, које њихове димензије чине правим мостовима. Али, и поред те чињенице, тек се на лицу места стиче права представа, на коју не могу утицати бројке.

            Тако, Рајска прераст на реци Замна, и поред пропорција које је сврставају у тунел који ће бити прави мост у далеком футуризму, када људска нога можда неће ни корачати Планетом, оставља у потпуности другачији утисак. То је раскошна камена композиција чију дужину, која је проглашава тунелом, потире импозантна висина; а вигледи на таваници представљају својеврсну филигранску орнаментику, којом је њен свод тако исцепан, да лаику намеће импресију као да се ради о троструком мосту. Пред њене посве инспиративне двери долази се након проласка уског кањонског процепа од неких 15-ак метара дужине, којом тече Медвеђа река, иза кога је лагуна где се улива Замна. Тај простор представља атријум ове јединствене резбарије, изложене како и приличи једном ремек делу.

Префикс „рајска“ у имену није случајан. За прерасти су везани многи митови из пребиблијских времена и фантазмагорична веровања мештана, по којима су то места где се сукобљавају силе добра и зла, предвођене својим вилама. Поред тога, у влаха, који иначе насељавају ове просторе, вода представља важан култ. Текућа, планинска вода има чистилачка, ослобађајућа својства, ако пролази „преко девет каменова“. Али, она која пролази испод прерасти сматра се симболички чистом и као таква се користи у магијским ритуалима. Прераст овде представља „свету границу“, која мења својства свему што туда пролази. По веровању влаха, камена капија испод које тече вода представља место где душе директно улазе у Рај, који ова древна култура представља као пасторалну слику планинског пропланка са великим дрветом и потоком у средини.

Посебан феномен, на који указује Паун Ес Дурлић, етнолог и негдашњи директор музеја у Мајданпеку представљају влве, које брину о времену, водећи облаке и управљају кишом од које зависи родност земље. Сваки крај има своје добре и зле влве. Оне обитавају крај самих прерасти и управљају кроз живе људе, који када дође час, остављају текући посао, падају у транс у коме, попут древних шамана, лете на небо.

За разлику од претходних, Осаничка прераст за пролазак захтева сагињање, али простор у коме је смештена, као и застор од бршљена, који прекрива њен улаз, даје јој специфичну ноту, по чему је многи посетиоци издвајају. И ако мала, она има правилно извијени лук, чију је унутрашњост фино углачала Осаница, што тече испод њега, у својој прелепој клисури, ка истоименом селу у дубини Хомоља.

Самар је по настанку контактна прераст. Својим готово правилним луком он наткриљује речицу Пераст дубоко у шумама на граници Хомољских планина и Јужног Кучаја. Овај мост образован је на активном раседу који попречно сече ову речну долину.  На месту садашње клисуре некада је постојао разгранат пећински систем од кога су заостале две хоризонталне пећине: једна у десном стубу саме прерасти, и друга, знатно већа, око 200 m узводно. Лагано уздизање узводног крила раседа условило је понирање речице и стварање прерасти, чему је погодовао један слој мермера у кречњачкој маси. Самар је заиста леп, витак лук – једино што је остало од пећине дуге 1800 m кроз чије је дворане и ходнике речица Пераст подземно протицала, пре него што се највећи део њене таванице урушио. Остала је клисура скривена у густој шуми и монументални споменик исклесан том чудесном, свемогућом руком Мајке Природе.

 

            Следећи путеве од прерасти до прерасти, пролазе се посве мистични предели из времена које превазилази митска сећања. Природни мостови по правилу леже скривени, необележени на картама. На путевима који воде њима, нема путоказа тако да их може видети само неко ко је то чврсто одлучио. То је путовање кроз лавиринт древних загонетки, које води преко разгранате мреже златоносних токова Пека и његових бројних горских притока; поред најлепше пећине на Балкану – Рајкове, чији ентеријер, пресвучен белим калцитом, бљешти попут штраса, одајући утисак дворца Ледене краљице; и крај места где је човечанство пре 7000 година искорачило из каменог у доба метала – Рудна глава. По запису Диадора са Сицилије, Јасон и древни Аргонаути су у потрази за златним руном забасали баш у ове крајеве и украли га змају, који по легенди и даље ту негде спава. Сусрет са њим не може бити известан, али традиција испирања самородног злата из речних алувијума је и данас витална делатност житеља ових крајева. А свим тим проткане су путање од прерасти до прерасти, и чини се да без свих тих легенди, митова, веровања, и историјских налаза, оне не би биле у потпуности оно што представљају на овим просторима, где их има више него игде у свету.

Гордана Атанасијевић