Архива за Rusija

Пројекција: На крајњем истоку Русије – последња станица – Владивосток!

Један од значајнијих записа о путовању кроз Сибир дао је Чехов, који је на пут према далеком истоку Русије кренуо крајем априла 1890. године. На путу до острва Сахалин, прелазио је хиљаде километара коњским запрегама, возом, паробродом по Волги и Ками, Бајкалу и Амуру, трасом будуће Трамссибирске пруге. Часопис „Ново Време“ штампа његове путописне записе из Сибира, а 1893.  Чехов објављује књигу путописне прозе „Пут за Сахалин“.

Да ли је нашег вечерашњег предавача, Зорана Симића инспирисао Чехов, видећемо. Али, и да није, ни најмање не сумњамо да је доста тога занимљивог и несвакидашњег стало у тих 24000 km за 25 дана! Зато среду 27. децембар у 20 h обавезно одвојте за ову пројекцију, која ће се догодити у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли! 🙂

Руски далеки исток (рус. Дальний Восток) је подручје најудаљеније од своје престонице на свету. Географски, историјски и по правцу миграција, оно се често зове и Забајкал. Његова површина чини 36% територије Руске Федерације, али је насељава тек 4,7% њеног становништва.

Реч је о претежно планинском простору који се протеже од Чукотског полуострва на северу до државне гарнице са Северном Корејом, Јапаном и Кином, обухватајући и острва Сахалин, Курилска и друга. Природа далеког истока је веома разноврсна. Крајњи север је целе године под снежним покривачем, док су најјужнији делови покривени суптропским шумама. Речна мрежа је густа, а највећа река је Амур. Приморски положај ублажава климу Далеког истока и смањује разлике између севера и југа. Клима има монсунске одлике: већина падавина стиже са летњим пљусковима. Камчатку и Курилска острва потресају чести земљотреси и вулканске ерупције. Северна ивична мора Тихог океана су богата рибом. Шуме дају обиље квалитетног дрвета. Злата има на Камчатки и по притокама Амура, а угља, нафте и природног гаса на Сахалину.

Иначе, у време царске Русије на острву Сахалин се налазио затворенички логор за принудни рад. Чехов је спровео попис локалног становништва, па и затвореника. Данас у Јужно-Сахалинску постоји Сахалински позоришни центар „Чехов“, ту се налази споменик овом писцу, као и музеј посвећен књизи „Острво Сахалин“.  Лик Чехова се налази чак и на магнетима који се продају као сувенири, док су на осталим сувенирима приказани медведи, затворенички ланци, црвени кавијар… Чехов, кавијар, нафта и гас су главни руски извозни артикли, а свега тога има на овом удаљеном острву. У том смислу, и ако веома далеко од Москве, оно ипак представља квинтесенцију Русије.

Сибир (рус. Сибирь) је део Русије који се простире у дужини од 7000 km у правцу исток-запад од планине Урал на западу до планина које чине пацифичку вододелницу. Од севера према југу има око 3.500 km од Арктичког океана (Северно поларно море) па до Казахстанских планина и граница са Монголијом и Народном Републиком Кином. Све осим крајње југозапаног дела Сибира, чини око 56% Руске територије са 9,6 милиона km², мада се границе Сибира не могу једнозначно и прецизно одредити. Подручје Далеког истока од Јакутије до тихоокеанске обале, која је са својих 6.179.900 km² површине већа од целог преосталог дела Сибира, изван Русије се обично прибраја Сибиру, али се у Русији сматра посебном регијом. Тако становници Камчатке или Сахалина под „Сибиром“ подразумевају регију која је више хиљада километара далеко од њихове домовине. Утврђивање сибирске територије разликује се зависно од угла гледања: географски, историјски или политички.

Име потиче изворно из монголског и дословно му је значење „земља која спава“, а односило се на Сибирски канат на подручју данашњег западног Сибира, који је настао распадом Златне хорде. Данас се изван Русије под Сибиром обично подразумева читав азијски део Русије. По другој верзији име је добио по јенисејском племену Сибири, које су касније асимиловали Сибирски Татари. Доктор Памела Кајл Крослеј, професор историје у Дармут колеџу, тврди да су Руси назвали Сибир по народу Сибе који данас живи у Кини. Модерно значење имена је ушло у руски језик после освајања Сибирског каната.

По висини Сибир се може грубо разграничити на седам делова: Западносибирска депресија, Северносибирска депресија, Средњосибирске планине, Јужносибирске планине, Средњејакутска низија, Источносибирска депресија и Источносибирске планине.

Највеће реке су Об, који одводњава огромну равницу источно од Урала, ЈенисејЛена и Амур. Поред Иркутска налази се “Сибирско око“ –  Бајкалско језеро, најдубље слатководно језеро на Земљи (1642 m), чија провидност премашује 40 m дибине! Далеко на истоку је и полуострво Камчатка са бројним вулканима.

У већем делу Сибира влада изражена континентална клима: врућа лета (до +40 °C) смењују крајње хладне зиме (до -67 °C). Земља често остаје под снегом до 9 месеци. Крајоликом углавном доминирају листопадне шуме (тајге), док у арктичким подручјима превладава тундра, крајолик без дрвећа. Између тога се налази мешовито, прелазно подручје. На југу тајга прелази у степу.

У великим деловима Сибира као облик тла превладава мерзлота (трајно залеђено тло). Најхладније насељено место на Земљи је источносибирски град Ојмјакон (јужно од Верхојанска).

Огромна пространства Сибира насељава 23 милиона становника, али густином од само 2,7 становника на km². Становништво је концентрисано у релативно уском појасу на југу и југозападу, односно дуж транссибирске железничке пруге која повезује важне велике градове и где је могућа пољопривреда.

У велике градове у том појасу спадају  Новосибирск, Омск, Краснојарск, Тјумењ, Томск, Иркутск, Хабаровск, Улан-Уде и далекоисточна пацифичка метропола Владивосток. Важна индустријска средишта у којима леже још неки велики градови су Хантијско-Мансијски аутономни округ као и Јамалско-ненецки аутономни округ где је тежиште нафтне индустрије и плина, као и јужносибирски „кузњецки базен угља“ (Кузбасс) са индустријским градом Кемерово.

Административном Сибир чине: Алтајски крај, Алтајска република, Бурјатија, Читинска област, Иркутска област, Хакасија, Кемеровска област, Краснојарски крај, Новосибирска област, Омска област, Јакутија, Томска област и Тува.

Већину становништва чине руски досељеници и русифицирани Украјинци који су овамо дошли у прошлим вековима. Већ у XVIII веку их је било више него староседелачког становништва.

Још у време царева забачено и негостољубиво подручје Сибира и средње Азије је служило као место изгона политичких противника и преступника. На страшан глас Сибир је дошао са појавом Солжењицинове  књиге  Архипелаг ГУЛАГ кад се сазнало о свим ужасима затвора и концентрационих логора створених за време Стаљинове владе. Тек са распадом Совјетског Савеза престала су депортовања у та подручја. Од 1920-их година појачава се индустријски развој Сибира, што је учврстило структуру становништва у досељеничку корист.

Староседелачко становништво сибирског севера и руског Далеког истока састоји се од народа алтајске и уралске језичне породице и других народа. Већи народи су Тувинци, Бурјати, Хакаси, Јакути и Алтајци. Мање етничке заједнице које немају своје федералне републике међу осталима су Чукчи, Евенки, Корјаци, Ненци, Ханти, Манси и Јукагири.

За време Совјетског Савеза већина староседелаца, који су одувек били номади, је била присиљена на трајно насељавање и колективизацију у совхозе.

Сибирски шаман

Највеће угрожавање за староседелачко становништво произлази из индустријског отварања и кориштења природних ресурса као што су нафта, природни плин, угаљ, дијаманти и злато у азијском делу Русије. Уз то, алкохолизам је огроман проблем. Језици већине малих народа су пред изумирањем, а посебно тамо где на основи индустријског развоја нестаје околина у којој се њима користило.

Након распада Совјетског Савеза, у Сибиру се појачано (делом илегално) насељавају Кинези, радећи углавном као трговци или предузетници.

Историја

Сибир су окупирале различите групе номадских народа као Јенети, Ненети, Хуни и Ујгури. Монголи су освојили област у XVI веку која је касније постала самостални Сибирски канат. Русија је почела са освајањем Сибира у шеснаестом веку, са освајањима козака Јермака Тимофејевича да би до средине XVII века контролисала област до Тихог океана. Још од цара Петра Првог, Сибир је коришћен за изградњу логора за принудни рад, а нарочито за време совјетске власти стварањем гулага. Прва велика промена у Сибиру је била изградња Транссибирске железнице између 1891. до 1903.

  

Транссибирска железница (рус. Транссибирская магистраль, Транссиб) је мрежа железница које спајају Москву и Европски део Русије са Руским далеким истоком, Монголијом, Народном Републиком Кином и Јапанским морем.

Главна траса железнице саобраћа између Москве и Владивостока преко Сибира. Дуга је 9.288 km, што је чини трећом по дужини на свету (после Доњецк-Владивосток и Москва-Пјонгјанг). Грађена је између 1891-1916. године, протеже се на 8 временских зона и потребно је седам дана да се пређе целом дужином.

Руски јувелир  Карл Петар Фаберже  је 1900. године направио за царску породицу Романов, јаје (Фабержеово јаје) са мотивом транссибирске железнице.

Неки занимљиви параметри пруге:

  • најхладније место је између Могоче (на 6906 километру од Москве) и Сковородина (7306. километар), где температуре падају до -62 °C
  • највиша тачка на пруги је 1.040 m на горском прелазу Јаблоновја (6110. километар од Москве) код Тургутуја
  • најнижа тачка пруге је уз обалу Пацифика код Амурског залива (9252. километар)
  • најдужи мост је преко реке Амур 2616 метара (на километру)
  • најдужи тунел има 7 km али се користи само за теретни саобраћај, налази се код Амура
  • најдужи тунел за путнички саобраћај има 2 km – Тармачукански тунел (8080. километар) код Аркаре
  • најскупљи део градње пруге је 260 km секција код језераБајкал, названа Циркум-бајкалска пруга

Путовање кроз Руску бајку

Транссибирска железница је остала главна саобраћајница унутар Русије. Око 30% руског извоза се транспортује преко ове пруге. После распада СССР-а и отварање граница Русије, железница је постала популарна за стране туристе, али и за Русе. Данас транссибирска железница превози око 20.000 контејнера годишње у Европу, укључујући и 8.300 контејнера из Јапана. Ово је ипак мали број, узимајући у обзир да Јапан извози у Европу око 360.000 контејнера годишње. Руско министарство транспорта очекује да ће број контејнера за Европу повећати на 100.000 до 2005. са око 120 возова на дан. Овим растом иде и потреба да се на деловима деоница са једном траком пруге постави дупли колосек.

Иначе, од главне трасе се одвајају: правац за Кину (Друга траса, од Тарскаје југоисточно до Пекинга, тзв. Трансманџурска железница), Монголију (од Улан Удеа, јужно према Улан Батору и Пекингу, тзв. Трансмонголска железница) и Бајкалскоамурска железница (БАМ), завршена је 1991, од Бајкалског језера, до Пацифика.

За време Руског царства, до 1917. уз композицију је био прикључен и вагон Руске православне цркве, који је служио у крајевима где још нису имали изграђену цркву, радницима који су радили транссибирску пругу и путницима. Након октобарске револуције и за време комунизма воз је био уклоњен а од априла 2005, у договору Руске православне цркве и Руских железница, воз је опет део транссибирске магистрале.

Неке од најинтересантнијих станица

  • станица Витебску Санкт Петербургу
  • највећа станица се налази у модерном градуНовосибирск, где се налази и железнички музеј.
  • Иркутск, станица у слогу класицизма
  • Северобајкаљск, станица у слогу француског Ла Корбизјеја
  • Сљудјанка, изграђена1904. сва у мермеру
  • Биробиђан, станица написана на хебрејском и Јеврејским орнаментима
  • Владивосток, стара, рестаурирана станица са орнаментима
  • Најдужу руту је донедавно саобраћао воз№ 53/54 Харков-Владивосток који је 9714 km прешао у 174 часа 10 минута. Касније је рекордно дугу руту радио воз Кијев-Владивосток.
  • Данас је најбржи воз који вози директно на релацији Москва-Владивосток№ 1/2 Русија, пут пређе у 6 дана и 2 часа.

Транссибирска железница имала је своју величаствену поставку на Међународном сајму ЕКСПО, који је био 1900. у Паризу. Имитација вожње по железници симулирана је померањем панораме, а „вожња“ је трајала један час. Панораму је сачињавао приказ руских градова Москву, Омск, Иркутск, следио је Велики кинески зид и Пекинг. Врло довршен приказ, који се дорађивао до 1903., добио је златну медаљу комисије под Густавом Ајфелом за мост Транссибирске железнице преко реке Јенисеј, царског инжењера Лавра Проскурјакова. Дорађена панорама је суделовала и на Међународном сајму ЕКСПО 1904. у америчком Сент Луису. Поставка се данас налази у петроградском Ермитажу и ради се на њеној поновној изложби у станици Витебск (Санкт Петербург), док ће копије бити изложене по другим железничким станицама у Русији.

Прва идеја за изградњу железнице кроз Сибир јавила се изградњом железнице Москва – Санкт Петербург у тадашњој царској Русији. Прва деоница железнице је изграђена између града Иркутска и Чите, пролазећи долином реке Амур до Пацифика. Пре 1880. године врх државе није подржавао пројекте за изградњу, због компликоване бирократије и страха од финансијског губитка које би железница могла направити. Пројекат од америчког инжењера В. Колинса је одбијен од централне власти, због покушаја власти да спречи утицај Британаца и Американаца у Сибиру. До 1880. пуно је пројеката одбијено за изградњу железнице. Ово је забрињавало власт јер је била јасна потреба изградње железнице између централне Русије и Сибира.

Израда пројекта је трајала скоро десет година, а пројектанти су морали да се боре са притисцима да смање трошкове изградње, на пример: да уместо мостова поставе трајекте преко река и слично. Али пројектанти су остали одлучни да изграде целу трасу железнице, без прекида.

За разлику од приватних пројеката да се железницом споје постојећи градови, Транссибирска железница није имала такав приоритет. Да би сачували новац и умањили спорове са власницима земље, одлучили су да железницу поставе изван градова. Тако је железница постављена 80 km на југ од највећег сибирског града Томска и тако је смањена повезаност градова са железницом. Данас је Томск повезан са железницом до транссибирске пруге и остаје један од пар градова кроз којег не пролази оригинална рута.

Владивосток је основан 1860, и већ до 1880. претворио се у велики лучки град на обали Пацифика. Једини недостатак је била ефикасна повезаност града и истока Русије са европским делом државе. Сергеј Вите, тадашњи министар финансија, је био задужен за надзор изградње железнице која је почела 1891. године.

Слично као код изградње прве трансконтиненталне железнице у САД-у, руски инжењери су почели изградњу са оба краја ка средини трасе. Железница се од Владивостока простирала северно, поред обале реке Усури до Хабаровска на реци Амур. Тај део железнице се звао Усури железница.

Са друге стране, 1890, саграђен је мост преко реке Урал, којим је отворен нови пут ка Азији. Мост преко реке Об је саграђен 1898, као и мали град Новониколаевск, основан 1883. То место се касније претворило у велики Сибирски центар Новосибирск. Први воз је дошао до Бајлакског језера и града Иркутска 1898. године. Касније је завршен последњи део железнице, којим су спојена два краја, између Иркутска и Хабаровска преко Шилка и реке Амур.

Мистериозна грађевина

На градњи железнице су били ангажовани осуђеници са острва Сахалин и из других места, као и руски војници. Једна од највећих препрека је била Бајкалско језеро, око 60 km источно од Иркутска. Језеро Бајкал је 640 km дугачко и преко 1.600 m дубоко. Пруга се завршавала са обе стране језера и купљен је специјални ледоломац из Енглеске да споји железницу док се не заврши део пруге поред јужне обале језера. До 1905. године на руским железницама возило је око 1500 локомотива и 30.000 вагона а на железници је било запослено око 750.000 људи, који су примали око 50% већу плату од просјека. Изградњом дела поред реке Амур на кинеској граници 1916. завршена је цела траса железнице.

Електрификација железнице је почела 1929. и завршена је 2002, као и могућност већег терета до 6.000 тона.

  

Фотографска експедиција Сергеја Прокудина-Горског

Године 1909. са благословом руског цара Николаја II на експедицију по транссибирској рути отишао је познати пионир фотографије у боји, члан Царског географског друштва Сергеј Михајлович Прокудин-Горски. Уживајући потпуну слободу и помоћ железничког особља Сергеј Прокудин направио је богату фотографску документацију дуж железнице. 1917. доласком револуције побегао је, срећом заједно са сликама, у Норвешку. Четири године након његове смрти, његова родбина је продала слике америчкој Конгресној библиотеци. Богат фотографски фонд је данас дигитализован и доступан јавности.

Џиновске снежне грудве

Изградњом железнице дошло је до развоја пољопривреде у Сибиру, где се јавила могућност извоза ка европској Русији и европским земљама спојивши, не само места око железнице, већ и територије и градове на рекама преко којих прелази пруга.

Сибирски пољопривредници су извозили доста јефтиније житарице на запад. Али због пољопривредника на западу, као и због тек почете реформе пољопривредног земљишта у Русији 1896., држава је увела тарифне баријере за житарице из Чељабинска, као и из Манџурије. Ова мера је променила начине извоза житарица, тако што су изграђени нови млинови у Алталу, Новосибирску и Томску, а многе фарме су прешле на произво

Лајка

дњу маслаца. Од 1896. до 1913., Сибир је извозио око 502.000 тона житарица и брашна годишње.

Са економским успоном Азије повећала се стратешка лега Транссибирске железнице. Уз координацију са Трансмонголском железницом контејнер из кинеског Пекинга до немачког Хамбурга путује 15 дана, из Јапана 25 дана. Према извјештају из 2009. возу је са руске обале Пацифика до западне руске границе требало 12 дана. Те године обелоданили су програм за убрзање те деонице на седам дана. Програм је вредан 11 милијарди долара у периоду од 5 година. Тиме би повећали просечну дневно пређену дужину са 900 km на око 1500 km.

Од јануара 2008. Кина,

Сибирски бели тигар

Монголија, Русија, Белорусија, Пољска и Немачка договориле су споразум о линији Пекинг – Хамбург. Возoм допрема блага је ⅓ до ½ бржа него морским путем. Са 2009. за 20% је смањен трошак превоза контејнера, тако трошак једног стандардног контејнера између Јокохаме и Пољске кошта 2820 долара, од корејског Пусана 2154 долара. Један од отежавајућих фактора је ширина колосека, воз треба двапут да мења подвозје, на граници са Европском унијом и Кином. У Монголији и Белорусији је ширина колосека такође руских 1520 mm.

Тајне језера Восток

Уколико би вас неко запитао, знате ли где се налази језеро Восток, вероватно бисте у први мах помислили негде у европском делу Русије, можда у Сибиру или у једној од бивших совјетских република. И све то не би било тачно, јер се језеро налази на сасвим другом крају света – на Антарктику!

Наравно, вашем изненађењу не би било краја, јер је познато да је Антарктик континент под ледом и на њему нема воде у течном стању. Ово је тачно, али шта је под ледом? Да ли је тамо има?

Одговор је потврдан. Језеро је откривено 1977. године у близини руске истраживачке станице „Восток“, по којој је и добило име, а утврђено је помоћу авионског 60 MHz радио-ехо истраживања. Налази се скоро у централном делу континента на дубини од 3 700 метара! Откуд  вода на толикој дубини? Како је могуће да се одржи у течном стању под толиком количином залеђене масе? Била је то мистерија број 1, али језеро је крило и друге тајне.

Скоро 20 година ништа није предузимано да би се продрло до истине која се крила на тако великој дубини. Тек 1996. године кренуло се са даљим истраживања овог феномена, јер је упорно изазивало знатижељу стручњака најразличитијих профила.

У периоду за кога бисмо могли рећи да је време „узимања даха“ откривено је још 70 сличних језера, али је Восток и даље било највеће, најизазовније и најтајанственије. Те 1996. године руско-британска експедиција решила је да детаљније истражи ову јединствену подледничку појаву, па су због тога предузета различита геофизичка истраживања као што су: мерење гравитационог и магнетног поља, радарска очитавања, сеизмичко моделирање итд.

Тако се дошло до првих вредних резултата. Сазнало се да је језеро дугачко 280 km, широко 55 km, да има максималну дубину 510 m, средњу дубину 125 m, укупну запремину 1800 km3 и да се налази око 710 m испод нивоа мора. По својим физичким карактеристикама упоређивано је са језером Онтарио које се налази у Канади и САД-у. Уз све то вода је стара од 500 000 до милион година, а по својој густини и квалитету у питању је свежа вода!

Испод леда нађена је велика магнетна аномалија на основу које се претпостављало да је Земљина кора у овом делу света веома истањена. Ипак, била је то и остала само претпоставка, јер стварни узрок још није нађен, па се све мирно могло подвести под мистерију број 2.

Нешто раније или 1989. године једна интернационална екипа започела је са бушењем и узорковањем леда изнад језера Восток у намери да се упозна развој климе на планети у последњих пола милиона година. То је била основна идеја, а истраживање језера представљало је, да тако кажемо, успутни посао.  Избушживотено је око 3623 m, до површине језера је недостајало још безначајних 80-ак метара, али се ту изненадно стало. Зашто? Проблем са бушењем и технологијом рада у суровим климатским условима? Недостатак новца за даља бушења или смена екипе? Шта је био стварни разлог престанка рада тако скупоценог пројекта?

При самом дну бушотине нађени су докази о постојању живота – микробиолошким анализама откривене су четири врсте бактерија чији су латински називи: Brachybacteria, Methylobacterium, Paenibacillus и Sphingomonas lineages! Исто тако, декодиран је молекул ДНК који је означен као 16 Sr ДНК  директно из течне воде чије је порекло из алфа и бета протеобактерија. Била је ово највећа, неочекивана и за све мистерија над мистеријама. Несумњиво, откривен је живот тамо где га нико није очекивао, а потпуно нови екосистем као да је изникао из бездана овог света…

Ово откриће, међутим, отворило је многа питања, али и оно најважније: како настаје живот и како из тог сировог искона успева да се одржи? Бактерије из језера Восток као да су решиле да сруше све наше укороњене представе о одржању и успешном развоју живота, јер је њима била потребна минимална количина кисеоника, чиста вода, а за светлошћу и храном као да нису мариле. И зато су се неминовно наметала питања као што су: како опстају у тоталном мраку, како живе без хране или ако се хране, који су то нови извори исхране и како се ти нови извори стварају и регенеришу, како се штите од ниске температуре, како су настале, какво им је порекло?

Много, много питања, а одговор ни један…

Знамо да је живот свуда око нас, само га треба открити.

Већ смо рекли да је поменута бушотина скоро доспела до површине језера. По открићу живота све што је планирано у пСателитски снимакретходном периоду морало је бити подвргнуто ревизији.

Познато је да је Антарктик ничија територија или, бољеречено, научно подручје без граница, под контролом и заштитом међународних стручњака. Они одлучују о свим истраживачким пројектима, научним и ненаучним активностима итд. Тако је у скорије време и потекла иницијатива групе стручњака који раде на овом континенту да се број туриста који у антарктичко лето посећују овај континент ради скијања, планинарења и шетњи строго ограничи. Без икаквог увијања јасно су дали свету на знање да је очување природе испред сваког бизниса и да никакав новац не може да надокнади оно што је човек у стању да упропасти.

Ту, дакле, постоје основни разлози зашто је бушење прекинуто. Превагнуло је логично мишљење да уколико се вода која се користи за бушење или тзв. исплака помеша са апсолутно стерилном водом језера Восток може доћи до уништeња живог света у овој девичанској ниши. Микробиолози, еколози и сви они који брину о последње откривеном континенту, али правом еколошком рају одлучили су да немају ни грама права на угрожавање нечега што је природа створила у делу за који би могао да се каже да је „граница живог и неживог“. Дефинитивно је решено да се бушење прекине, али не и даље трагање за откривањем тајни језера Восток.

Одлучено је да се у воде језера могу спустити само стерилне камере које ће пратити организацију живота новооткривених организама, али и начин њиховог размножавања, храњења и уопште опстанка у немогућим условима живота. Какве све тајне можемо да извучемо из живота ових микроорганизама?

Космобиолози су се међу првима јавили. Саопштили су да су практично идентични услови за развој живота на Јупитеровом сателиту Европи. Он је сав под ледом, али зашто и на њему као на Антарктику не би могла постојати језера течне воде и животи у њима?

Јавили су се и мање озбиљни, али довољно милитантни са тврдњама да језеро Восток крије најсавршеније биолошко оружје! Они предлажу безобзирну трку за освајањем таквог средства, јер „супротна“ страна може бити бржа. Према овим „брижницима“ не би било добро да се неко пре њих домогне тако опасног средства.

Језеро Восток је, међутим, и даље језеро тајни. И даље не знамо како се вода одржава у течном стању под ледом дебелим 4 километра, одакле велика магнетна аномалија потиче и шта је њен основни узрок, а још мање како микроорганизми опстају у тако суровим условима живота. Међутим, без обзира на све непознанице наведена питања су и даље довољно изазовна и довољно оригинална да о њима треба размишљати и истраживати их. Човек, наравно, никада неће стати, јер његова мисија и постојање на планети Земљи није да одржава голи егзинстенцијализам, већ да развија и себе и околину, али и да штити околину око себе и од себе.

Тек тада ће сам чин постојања бити оправдан, па и ако нас једног дана као врсте и не буде на лицу планете остаће наши вечни трагови у виду фосила да преносе какву смо ролу као водећа врста одиграли на овој планети.

др Владо Милићевић, 2004. 

 А испод снега и леда...