Архива за prirodne lepote – Page 2

Споменици природе Горње Ресаве

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што природне бисере овог краја промовише и представља уживаоцима природе. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоји званично пет споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Белика Атула, Бушан камен; хидрокомплекс Лисине са водопадом Велики Бук и Великим врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који још увек немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

     Ову акцију, која је тековина КАУП-а, осмислили смо у циљу да вам покажемо Ресавску пећину, кањон Суваје, део кањона Ресаве, и хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање лепши, водопад у близини Великог Бука. Постоји могућност индивидуалног обиласка и Радошеве пећине.

Дивљаковачко поље

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00 h (молимо вас да кренете на време како не бисмо каснили у повратку).

Почетак стазе, која је дуга око 12 km, је из Крајишта које се налази на 4,5 km од Ресавице. Пролазимо кроз крашко поље Дивљаковац, иначе једног од ретких крашких поља Србије, где ћете свакако уживати у његовим чарима и нестварној лепоти.

После 2,5 km пешачења стижемо до њеног величанства Ресавске пећине. О Ресавској пећини верујем да знате готово све, а за оне који незнају ево пар информација: налази се у источној Србији, у општини Деспотовац на 7,5 km од рударског насеља Ресавице у атару села Јеловац. Смештена је на ободима крашког поља Дивљаковац у кречњачком брду Бабина глава (641 м н.в.), на надморској висини од 485 m. Једна је од најстаријих пећина у нашој земљи (80 милиона година), а старост накита се процењује на 45 милиона година. Откривена је 1962. године а за посетиоце отворена 1972. Дугачка је 4,5 km, детаљно истражена 2830 m, а за посетиоце је уређена стаза од 800 m.Температура у пећини је +7 степени, што подразумева да морате у ранцу понети јакну, а влажност ваздуха варира између 80 и 100%. Унутрашњост пећине обилује бројним дворанама, каналима, галеријама, стубовима, сталактитима, сталагмитима, драперијама и окамењеним водопадима. Улаз је на 485 м н.в. а најнижа тачка на којој се спуштају посетиоци пећине је на 405 м н.в. Обилазе се седам дворане и један корални канал, па ако се одлучите за обилазак пећине од водича ћете чути још пуно тога лепог и занимљивог. Цена улазнице је 300 динара.

 Ресавска пећина Ресавска пећина

После факултативног обиласка Ресавске пећине поћињемо успон на видиковац Чукара (642 м н.в.) и то нам је једини озбиљан успон у дану када обилазимо споменике природе Горње Ресаве. Од Ресавске пећине до видиковца Чукара има непун километар са висинском разликом од неких 160 m. После уживања у погледу на дивљи кањон Суваја и питому долину реке Клочанице почињемо спуст ка кањону.

видиковац Чукара Поглед са видиковца на кањон Суваје

Стаза нас води кроз веома живописне пределе и веома лепо уређену букову шуму до долине реке Клочанице. На 500 m од места где силазимо на макадам налази се и понор реке Клочанице, а одатле почиње суви део кањон Суваје – споменик природе III категорије.

Resavica_10 Resavica_11

Фотографије су направљене на стази са готово истог места, на прелазу из грабове у букову шуму

Кањон је дугачак 6 km, а литице су високе и до 450 m. На стренама овог кањона јављају се отвори бројних пећина од којих оне са леве стране припадају систему Ресавске пећине. Веће пећине које се налазе у кањону Суваје су: Хермелинска пећина, пећина Даница, Маретова пећина, Цацина пећина, Пејкова пећина…Отвори пећина у овом кањону се налазе доста високо на врховима шипара и због тога је велики број њих неистражен. Постоји и сасвим оправдана претпоставка да је и сам кањон Суваје настао на тај начин што је срушена таваница пећине кроз коју је раније протицао подземни ток Клочанице. Отвори садашњих пећина су били само делови великог система пећинских канала са неколико висинских спратова. Кроз сам кањон Суваја и долином реке Клочаница до самог извора пролази добар макадамски пут што омогућава свим уживаоцима природе могућност лаког приступа готово нетакнутој природи. Пре изградње пута кањон Суваје је био најнеприступачнији кањон у Горњересавском склопу а спада и у ред најужих кањона Европе. По изласку из кањона видећемо ушће Клочанице у Ресаву, део кањона Ресаве и кренути из дивљег дела Горње Ресаве у туристички. Хидро комплекс „Лисине“ је у потпуности подређен туристима. Прво ћемо видети водопад Велики Бук, па затим и један мање познати водопад и онда одлазимо на Велико врело.

водопад Велики Бук мање познат водопад

Радошева пећина је у крашком брду изнад Великог врела, па ко жели, може и до ње. Остали ће се окрепити у неком од бројних ресторана или обићи воденицу и кафану у пећини, што ће бити наш избор.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, батеријска лампа, одећа прилагођена временским условима и пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

За групу од 45 учесника, котизација се умањује за 200 динара.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић
064 684 01 37
nesa@serbianoutdoor.com

Поглед са видиковца на долину реке Клочанице

Поглед са видиковца на долину реке Клочанице

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

НП Кањон НЕРЕ: кањон Беу (Румунија)

Драги пријатељи, за ову акцију више нема слободних места. За репризу, која ће се одржати 6. априла, пријављивање је у току.

Њено ушће у Дунав означава почетак Ђердапске клисуре, али шира област, заштићена као Национални парк „Кањон Нере у суседној Румунији, позната је као предео бајковите лепоте и заносних пејсажних карактеристика! Шеста је година од како је Нера постала део традиције нашег Клуба 🙂 Како је било први пут, можете погледати овде.

Тиркизна магија Врела "Око Беу" (Ochiul Beiului) Смарагдна Беу

Пролеће је најбоље време да ту лепоту затекнемо у пуном сјају: воде су најбујније, водопади виртуозни, а поред каскада води уређена стаза. Шта више рећи о нечему што се годинама препричава и због чега већина људи сваке године понавља учешће, осим да какве год фотографије приказали, сензационални призори су једноставно неописиви и прави утисак се стиче тек када се види и лично доживи.

Иначе, за празничне дане се планира тродневни боравак у овом Националном парку како би се прошло све оно по чему је надалеко познат. Садржај тог програма можете видети кликом на доњу слику:

Кликни и види програм за празник

ПОЛАЗАК:  у суботу, тачно у 6.00 h са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Морате доћи  15-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.  Путујемо преко Панчева, Ковина и Беле Цркве ка граничном прелазу иза Калуђерова, без успутне паузе (понесите кафу!), јер нас чека гранична процедура што увек одузима сат времена. На 27 km по уласку у Румунију, напуштамо бус и полазимо ка смарагдним слаповима!

КАУПОВЦИ Први водопади, при сусрету са Беу

План је пролазак кањона реке Беу, најлепше Нерине притоке. То значи: видети оно магично врело Око Беу (Ochiul Beiului), водопаде Беушница и Вајоага, проћи део камене стазе у стени кањона Нере, али и 20 km пешачења! Када напустимо возило и кренемо, нема назад, нити скраћене варијанте. Утешно је то што нема успона (осим аритметички).

На 30-ак километара од границе, по уласку у Румунију, заустављамо се надомак села Поток, на полазној тачки за пешачење. Првих 6 km крећемо се прелепим валовитим пределима претежно колским путем, а потом спуштамо кроз шуму све до необично живописног кањона реке Беу.

Раскошни слапови Беу, фото: Александар Вељковић

По спуштању у кањон, настављамо уређеном, означеном стазом и након 1,5 km долазимо до врела Ochiul Beiului. Прелепа тиркизна боја, нестварна провидност као и околне бигрене каскаде реке Беу, остављају посетиоце без даха. На том месту ћете се највише задржати, због чега увек морамо да употребљавамо пиштаљке, колико год да то не волимо, јер се од призора имагинарне лепоте тешко одваја.

Водопад Беушница Видопад Вајоага

Настављамо стазом још 1 km и долазимо до фантастичног водопада Беушница (Cascada Beusnita)! Ту ће бити пауза за фотографисање од максимално 20-ак минута. Враћамо се, пратећи реку низводно и већ након 2 km од врела стижемо до кампа и пастрмског рибњака, где ћемо уприличити кратку паузу колико да се сакупимо (на том месту се може освежити неким пићем). Потез од Врела до водопада Беушница је најлепши, те зачеље има знатно више посла него чело! 🙂

део стазе у кањону Нере прелазак Нере преко висећег моста на крају трасе

Даље настављамо сада већ колским путем и на 2 km низводно од рибњака долазимо до водопада Вајоага (Cascada Vaioaga). После још 2,5 km низводно према ушћу Беу у Неру, прелазимо асфалт и ступамо на предивну стазу, уклесану у саму литицу кањона Нере, која води кроз више малих тунела, такође у стени. Њоме идемо тачно 4 km до села Саска Романа. На свега 500 m пред селом прелазимо реку Неру преко висећег моста. Он је сигуран и безбедан, али се мора прелазити лаганим темпом да се не стварају превелике осцилације, и не више од по троје људи истовремено!

Током целог пешачења нигде не газимо реку, јер је стаза савршено уређена за посетиоце.

Одмах по преласку моста улазимо у село Саска Романа где нас чека бус. Крећемо чим се сакупимо, најкасније до 18 h. Предстоји нам два и по сата вожње до Београда и гранични прелаз; надамо се да ћемо стићи до 23.00 h. Неће бити дужих успутних пауза, већ само на пумпи, како бисмо у Београд стигли док има редовних превоза.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са добрим ђоном за терен), мали ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена терену и временским условима (заштита од евентуалних падавина), пресвлака, батеријска лампа и документа (не заборавите пасош!).

НАПОМЕНА: Молимо вас да СВЕ што вам је потребно за јело и пиће током акције понесете – Румунија није у еврозони, не примају евре, а нигде немамо мењачницу где бисмо их заменили за леје.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

ПРИЈАВЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Пријављивање подразумева достављање података: име и презиме, контакт и број пасоша, као и измирење котизације. 

Акцију реализује КАУП тим

kaup@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Врело „Око Беу“

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Јесења палета Рајских отока

Са свих страна окружено планинама у регији унутрашњих Динарида, на надморској висини око 410 m, лежи град Ужице. Недалеко је и граница према Републици Српској и Црној Гори, те практично представља центар западне Србије, којим тече река Ђетиња… Она настаје на обронцима планине Таре, у Пустом пољу код Кремана, где се спајају Братешина, Коњска река, Ужички и Томића поток. Након 75 km тока улива се у Моравицу, одакле тече као Западна Морава. Вода у горњем току (изнад Ужица) спада у  I и II класу квалитета.

Све до Ужица, Ђетиња тече јединственом клисуром која добрим делом има и кањонске литице, тако да је њен ток наизменично миран и разливен, или виртуозан, са пуно слапова, у деловима где се провлачи кроз кањонске теснаце, наткривена стеновитим литицама. Живи свет клисуре је изузетно богат и одликује га велики број ретких и ендемских биљних врста; позната је као простор најбогатији популацијама дневних лептира, док су срне, лисице, видре и друге шумске животиње њени уобичајени становници. 

Придружите нам се на овом пешачењу кроз природно добро, 14 km дугом трасом која води кроз историју, природне лепоте, уживајући у звуцима вода бистре Ђетиње!

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред просторија клуба (Устаничка 125 ц), тачно у 6.00 h. Потребно је доћи 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време.

На успон према остацима утврђења Стари град, полазимо недалеко од градске плаже у центру Ужица, ходамо узаним, стрмим улицамаНакон обиласка и фотографисања, спуштамо се према кањону Ђетиње, одакле крећемо на пешачку туру. Прво што ћемо видети на овој врло динамичној стази су два вештачка водопада на реци Ђетињи која никога не остављају равнодушним. Одавде креће успон стеновитом стазом, према видиковцу Ђурђевића орлови, са кога се пружа диван поглед на кањон реке, која меандрира међу високим кречњачким литицама. Такође се види и неколико мостова, тунела, од старе и нове железничке пруге. Након паузе на врху, настављамо атаром села Стапари, поново према кањону Ђетиње и термалних извора, лепо уређеном излетишту. Поред термалних извора, који такође припадају Стапарима, направићемо дужу паузу, за ручак и окрепљење (ако буде довољно заинтересованих, етно домаћинство нам може организовати заједнички ручак). Одавде улазимо на стару трасу Ћире, која води кроз кањон Ђетиње до плаже у Ужицу.

На том невероватном путу, пролазимо 12 тунела, више од 5 мостова (већи број тунела је НЕосветљен, па ће нам требати лампа, тунели су различитих дужина).

Од Стапара до Ужица је најлепши део стазе са многобројним вировима, Клисура Ђетиње је дугачака 15 km (где она поседује кањонске одлике, стрмих литица, које досежу висину до 300 m), проглашен је пределом изузетних одлика и означен је као природно добро од великог значаја. Ми прелазимо најлепши део у дужини од 6,5 km.

Уживаћете у динамичним шумовима и сликама воде која мења своје облике кроз брзаке, пени се у тзв. лоницма и опет мирно спушта у појединим деоницама. Бићемо изнад дела кањона, зову га котлови, где је најужи, само 3 m. Сићи до специфичног завоја реке назван Рајски отоци.

После неколико тунела наилазимо на  велику и малу брану, и два вештачка али атрактивна водопада, које су направљени у насељу Турица за потребе снабдевања хидроелектране водом, затим  поред хидроцентрале, друга у свету направљена по Теслином начину рада и старог гвозденог моста где се у врелим летњим месецима одржава такмичење скокова у воду.фото: Милија Дикић

Пролазимо поред градске плаже, пратећи ток Ђетиње до паркинга и нашег возила.

Време поласка у 18 h, са једном краћом паузом у току пута, очекивано време доласка у Београд око 22 h.

Стаза је дуга 14 km са висинском разликом 400 m, крећемо се макадамским путем, природном стазом а последњих 6 km ближе Ужицу је асфалтирано и тунели су осветљени.

Ужичанствено!

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, одећа прилагођена времену, батеријске лампе, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина, купаћи, пешкир, пресвлака, храна.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ: 

1.750 дин

1.650 дин – за чланове Клуба

за мање од 40 учесника, котизација се увећава за 300 дин.

Цена ручка ће бити накнадно објављена.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

фото: Милан Мијушковић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Јужни Кучај: Грза – Пештерац – Сисевац

Нећемо ваљда чекати пролеће да бисмо отишли на слапове Грзе? Добро, легенда каже како су некада пролећа била влажнија од киша и снегова који се топе, те остаде веровање да су потоци, речице и њихови водопади тада раскошнији, са више воде, те да једино с пролећа вреди ићи на врела Грзе. Осим што данас те ствари могу бити и знатно другачије, ови вазда издашни извори увек имају довљно воде да хуче и стварају раскошну слику пенушавих слапова. Чак и да је што „легенда“ каже, тиркизно зелене воде Грзе у контрасту са бакарним шумама око ње, умеју бити чаробан призор, тако да се Грза и ја, готово ритуално дружимо сваке јесени. Уосталом, јесен је време њеног другог хидролошког максимума, што се тиче количине воде!

 

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

  

ПОЛАЗАК:  тачно у 6:00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. Дани су краћи и време је у толико важније – Carpe Diem! Путујемо аутопутем до  Параћина, затим магистралним до Дома на Грзи, где напуштамо возило, које ће нас чекати предвече у Сисевцу.

Ово место је једно од култних за љубитеље природе. Шетња узводно, до врела Грзе, и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

 

Полазимо од језера, према врелима Грзе, и видиковцима, а потом се одвајамо са стазе и урањамо у Кучај… По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит.

Језерца... одатле смо пошли... На линији хоризонта Коп! Кад се зумира, јасије је - КОПАОНИК :-)

Обележену стазу напуштамо  после другог видиковца, настављајући на горе, кроз шуму ка Пештерцу. Због деонице као што је ова, неко би ову туру назвао „истраживачком“. Али, ништа се не истражује, само ходамо чистом шумом, лепом и мирисном. Док нам лишће шушти под корацима, смењују се граб, буква и јеле, пролазимо крај извора Иванштице (тзв. Мале Грзе) и ловачког дома. Када пређемо Пештерац, следи лаган спуст, колским путем, све до Сисевца.

Предивна шума за ход шуме Кучаја 

У Сисевцу ћемо одморити и освежити се. На располагању нам је ресторан, а и базен са термалном водом; од хладне Грзе до топле терме – заслужили смо! 🙂 С тим што вода није толико топла као у Ждрелу и Богатићу.  Испод, десно, приказана је описана траса, са параметрима, а за Београд полазимо у 19:30 h како бисмо стигли до 22:00 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима. И купаћи, ако желите у базен.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.900 дин

1.700 дин за групу од 40 учесника

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија).

  Акцију реализују:

         Гордана Атанасијевић        и        Немања Манчић

                  065 377 14 74                   064 878 78 78

                   gordana@serbianoutdoor.com                   nemanja@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Мала и Велика ТРЕСТА – извор Ресаве – СТРАЖА

Лево највиши врх Јужног Кучаја, десно чак једна Бељаница, а опет, све то као да је подчињено фантастичним одсецима Страже; као да је све около ту само зато да би их Она надгледала, да би се само са њеног гребена могли посмтрати… Иза су Лисац, Црни врх, Крш и Стол, али их она заклања, опет зато да бисмо у том призору само са њених плећа могли уживати… 
Претерујемo?
Ни најмање – видећете и сами.

Погледајте фото албум на нашем сајту о одласцима на Стражу протеклих година.

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.00 h (по обичају, доћићете 15-ак минута раније) полазимо ауто путем, до одвајања ка Деспотовцу, а возило напуштамо крај прашуме Винатоваче, одакле полазимо ка Малој и Великој Трести.

Од недавно овде постоје и маркације – АЛИ ПАЗИТЕ: од Тресте НЕ пратимо њих, јер бисмо завршили на Лисцу! Једноставно, следите вођу и не брините.

 

Део између врха Велике Тресте до превоја ка Стражи је деликатан због густе шуме, тако да ћемо се на врху сачекати док се сви не сакупимо и држећи на оку једни друге, избити на чистину гребена.

 

Пролазимо извор Ресаве – Хајдучки кладенац, а потом избијамо на феноменалну чистину почетка гребена Страже.

 

А прелазак гребена се густира, из много разлога, или без и једног. То је још један у низу оних наших КАУПОВСКИХ одредишта, која сама по себи не представљају спортски подухват, већ пре свега спознаја јединствене географске средине високих пејсажних вредности и прелепих амбијенталних карактеристика.

 

Још мало призора…

  

Са гребена се спуштамо преко Малог врха на Краку Урсули, до места где нас чека наше возило. Одлазимо на предах у “Жубор Ресаве”. За Београд полазимо у 19 h, а стижемо најкасније до 22.30 h.

Укупна дужина ове планиране трасе износи 14 km са успоном од 430 m; ево и приказа на карти:

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут; штапови за пешачење, заштита од ветра и евентуалних падавина, камашне

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.800 дин

1.700 дин

Због карактера прилазног пута, путујемо искључиво комбијем

 Акцију реализују:

            Зоран Стејић       и        Дарко Цветковић

   064 453  83 04                  066 613 39 35

zokimen@serbianoutdoor.com                  darko@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Кањон Белог Рзава (НП Тара)

Ову акцију сте веома волели, а врелина лета је враћа на репертоар 🙂 Да бисте стекли представу како нам је било, погледајте албум.

Његове литице су некако отмене. Окомите, високе, елегантно извајане. оне у својим недрима крију малене и ретке рунолисте, заштитни знак планина. Но, и поред свега тога, његов пролазак не представља кондициони напор. Фотографије, које смо одабрали за ову страну су оне које приказују његове типичне призоре као и једини сегмент, који захтева технички маневар. Све остало је лако, с тим да рачунате на квашење 🙂  Кањон Белог Рзава је изузетне лепоте и планирана је његова заштита, као посебног резервата. Скромни труд за пролазак је вишеструко награђен фантастичнм призорима.

кућица на Дрини пред Бајином баштом кањон Белог Рзава  Ко је планинар и има књижицу нека је понесе за печат!
Субота, 1. септембар:

ПОЛАЗАК: тачно у 7.00 h на паркингу крај нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Молимо вас да дођете 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Оно што нам је потребно је цео дан за опуштену акцију, а када већ зато идемо дан раније, онда смо га богато испланирали: путујемо преко Ваљева и Дебелог Брда ка Бајиној Башти и Перућцу, где правимо већу паузу (сат и по) да бисмо прошетали дуж најкраће реке у земљи – Врело, коју другачије зову Година, јер је дуга свега 365 метара. Обилазимо стару воденицу, ушће Врела у Дрину… Можемо се освежити директно у Дрини, или у ресторану изнад водопада 🙂

река Врело, Перућац Врело пред ушћем у Дрину прави дивне слапове Дрина... (иза су слапови Врела) Слапови Врела

Пут настављамо на планину Тару ка Заовинском језеру. Застајемо крај велике бране ради погледа на Спајића језеро, које нам увек служи као супер плажа, јер је надомак нашег кампа; као и место са кога је Панчић први пут рекогносцирао Панчићеву оморику! 🙂

Поглед на брану у Перућцу Прелазиво Заовинско језеро...

Стижемо у Ђуриће и подижемо шаторе крај старе школе, пред самим кањоном Белог Рзава. Вечерамо, а после, воља нам ићи на плажу Спајића језера, или пењати се на стену изнад логора 🙂

 наше мало село Наша плажа на Спајића језеру Чари логоровања

Недеља, 2. септембар: 

Буђење у 7.00 h, доручак, паковање шатора. Возач долази како бисмо сУ сред кањона Белог Рзаватвари унели у комби. До 8.30 h полазимо у кањон. Проћићемо га коритом, неких 2,6 km, а потом
се пењемо десно уз Солиле, и преко Кошаришта, Трифковића и Костића, уском шумском стазом стижемо до места одакле смо пошли и где нас чека наше возило.

Укупна дужина трасе износи 8 km, висинска разлика 400 m. Током повратка, паузу правимо у ресторану, иза Бајине Баште.

ОПРЕМА: гојзерице, обућа за воду, шатор, врећа, подлошка, батеријска (чеона) лампа, храна за успут и за доручак. Неопходно је да за пролазак кањона будете обучени тако, да вам кретање кроз воду не представља проблем, дакле: купаћи, или шорц, обућа од неопрена, спортска сандала (или крокс), каквих има у спортским продавницама, или патике.

После кањона, летње сунце прија Повратак је СУВ :-) Поглед на Спајића језеро са велике бране

Понећете и пресвлаку и гојзерице, за део руте у повратку, када изађемо из кањона. Ваши мали ранчеви и фото-апарати биће безбедно пренешени, за вас је важно да понесете ово што наводимо да је потребно, како бисте несметано уживали у дражима кањона и савладали планирану трасу. По поласку, као и увек правимо малу пливачку паузу на плажи Заовинског језера.

Неша Царевић и Тања Слобин скок у Заовинско језеро Поглед на кањон Дрине са пута за Перућац

Храна за успут, током хода, из ранца. У недељу, при повратку ћемо ручати по жељи у ресторану крај Дрине.

НАПОМЕНА: На једном месту у кањону, високом око 3 m  ћемо се спуштати један по један помоћу прусика и ужета. Иза тог места наилазимо на потез дуг свега неколико метара, који ћемо препливати. Све остало је обичан ход са малим ранчевима на леђима. Ово није екстремни кањон и може га проћи сваки рекреативац.

ПРИЈАВЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:    

2.700 дин

2.600 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, логорску вечеру и трошкове организације. Не планира се велика група, пријавите се на време јер је број учесника ограничен.

 Акцију реализује Ненад Царевић

nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

Најужи део кањона Ових 15-ак метара препливавамо  

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ПИРИН – царство језера

Ако сте неким случајем током претходних похода на Пирин, успоном на Вихрен и Тодорку, помислили да сте га апсолвирали, језерска свита резервата Јулен (Юлен) ће вас сасвим сигурно за свагда у то разуверити. Бугари с поносом кажу да је Пирин „най-величествената и страховита българска планина“. Национални парк Пирин је од 1983. године на UNESCO-вој листи светског природног наслеђа. По том огромном пространству мермерних и гранитних стена, расуто је пар стотина ледничких језера, као јединствени украс у општој амбијенталној раскоши, која заувек плени већ при првом сусрету. Заносна лепота језера, угњежђених у сурим цирковима чува легенде о херојствима и несрећним љубавима… 

 вођство: Неша и Гоца - Ход по води? фото: Валио Иванов

Та небеска огледалца бескрајне чистоте су овога пута тежиште наше приче и повод за три трасе које ће вам представити раскош ледничких језера магичне лепоте као знамења ове, за мене најлепше планине, која их има више него и једна друга! 

дивокоза  горско око

Без знатно дужег боравка, немогуће је видети их све, али смо зато одабрали најлепша и осмислили трасе које их ултимативно повезују. И ако успони на врхове нису приоритет, трасе нису лаке (ни једна нема мање од 1.100 m успона!). Врхови су нужност, када се нађу на планираној траси, тако да ћемо их имати укупно 5 и сви су изнад 2000 m.

 Поглед на Брезнишко језеро са Кадијевог врха  

А како природа љубоморно чува своја најлепша блага, до дома не можемо комбијем, већ жичаром. Јер, хижа Безбог је база за све који дођу ради језера, па тако и нама овога пута. А ујутро, чим отворимо очи, бићемо пред стазом. Само на време обезбедите слободан петак, ВРЕДЕЋЕ! Пре него је овај програм постављен на сајт, анкетирали смо чланство и учеснике наших ранијих похода на Пирин о дужини боравка, тј. да ли да путујемо ноћу. Скоро без изузетка, били су за ноћна путовања, због тешкоће да се обезбеде три слободна дана. Тако да коначан план изгледа овако:

Четвртак, 30. август:

ПОЛАЗАК:   у 16.00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125. Потребно је доћи пола сата раније како бисмо се прозвали, попаковали и кренули на време, што је изузетно важно обзиром да нам предстоји осмочасовно путовање до коначишта! Наравно, са неопходним успутним паузама и задржавањем на граничном прелазу.

НАПОМЕНА: у Бугарској је источно-европска временска зона (1 час унапред), тако да и ако ту кратко боравимо, померамо сатове ради лакшег договарања. Мобилни телефони се и онако аутоматски  пребацују на дату временску зону. На граници, при повратку, враћамо 1 сат уназад.

  

Петак, 31. август:

Пут настављамо према Добриништу, где се смештамо (2 h иза поноћи) у приватном смештају. Пошто одспавамо, у 8 h полазимо кa жичари, двоседежници, са стварима до Хиже Безбог на обали Безбошког језера на 2.240 m надморске висине.

НАПОМЕНА: обзиром да се до и од хиже Безбог транспортујемо двоседежницом, ствари морају бити спаковане искључиво у ранчевима! Жичара ради од 9 до 16 h и карта кошта 18 лева по особи.

двоседежница од х. Гоце Делчев до х. Безбог хижа Безбог 

Собе су шестокреветне са Wi-Fi, TV, фрижидером и тоалетом. На располагању нам је и трпезарија где можемо јести било своју храну, или пансионску (храна у хижи кошта 14 лева по особи). Али оно што је најважније и због чега смо баш ту је што све „језерске стазе“ полазе управо одатле. Пошто се сместимо, полазимо на највише језеро у Бугарској – Горње Полежанско, на 2.700 m надморске висине!

Доње Полежанско Горње Полежанско

Траса је дуга 10,5 km са успоном од 1.100 m и полази од језера Безбог, ка Доњем и Горњем Полежанском, до Горњег Газејског језера. Спуштамо се до језера и враћамо преко Безименог (2.838 m) и Безбошког врха (2.653 m).  Ово је комплетна траса, са два успона при повратку. Али, ако бисмо смањили напоре, можемо без спуштања до Газејског језера и успона на Безимен врх (у том случају, дужина трасе је 9 km, а укупан успон и спуст 900 m). Да би било јасније, дајемо приказ на карти и детаљан опис кретања:

Полазећи од језера Безбог, пратећи жуто-зелене ознаке, до Горњег Полежанског имамо 5 km са 710 m успона. Одатле даље можемо према планираној траси (силажење до Горњег Газејског језера, па успон на Безимен врх), или гребеном у правцу спуста, што обухвата и успон на врх Безбог (2.610 m). Такав спуст до дома мери 4 km са 720 m спуста и 185 m успона.

Пошто на оваквим теренима мања дужина трасе није показатељ и мање тежине, а у високогорству је важно добро се осећати, без слабости и бити концентрисан. Све што се не стигне једном, моћиће се неки други пут 🙂 Обзиром да је иза нас и ноћно путовање, ова опција је најобјективнија.

На крају оваквог дана, треба нам добар сан, јер сутрадан нас очекује фантастичан круг обиласка Кременских, Брезнишких, Каменишких, Рибних, те Аргировог, Ледног и Поповог језера. Дакле, препорука гласи: што пре у крпице, како бисмо ујутро кренули одморни – сутрашња траса нема опција за прекраћивање!

 

Субота, 1. септембар:

Устанак, доручак и полазак у сусрет са: Џангалским, или Кременским и Брезнишким језерима, која су понела имена по косама и врховима под којима су, што значи да ћемо се попети на Кременски врх (2.467 m), Кадиев рид (2.709 m) и Џано (2.657 m). Погледом ћемо добацити и до Каменишких, Ледног, Аргировог, Митревог и најзад, Поповог језера, које је и највеће на Пирину, са низом мањих Рибних језераца.

Траса је дуга 15 km, са успоном од 1400 m и исто толиким спустом. Опет ћемо нагласити да су на оваквом терену то озбиљни параметри, који захтевају спремност и издржљивост. Зато ћемо дати графички приказ трасе са описом кретања:

На данашњој траси неће бити опција за њено скраћивање. Полазимо од Безбошког језера крећемо се према Кременском врху, са кога гребенски настављамо на Хамбар тепе (2.502 m) и најзад Кадијев рид (2.709 m), који је и престона тачка са које се пружа царски поглед на Брезнишко језеро!

Овај врх је истурен и до њега долазимо тако што се одвајамо 850 m са наше кружне трасе. Призор за разгледницу, или desktop wallpaper! Одавде се враћамо на кружну трасу и пењемо врх Џано (2.657 m). По силаску са њега, настављамо према Поповом језеру, а до краја више нема врхова

Уморни? Сигурно… Али, леп је то умор, таман колико да надахнути уснимо 🙂

Недеља, 2. септембар:

Дан повратка. Напуштамо хижу Безбог и спуштамо се жичаром до нашег возила и одлазимо на пријатну релаксацију у „Римску бању“, крај Банског. Ко не буде желео у базене, време до поласка може провести у Банском. У 15:00 h полазимо за Београд, где стижемо пре поноћи.

Масив Пирина је вулканског порекла, што има за последицу постојање термалних извора. У центру Банског је фонтана са таквом водом, а више хотела из тог разлога поседује термалне базене.

Банско је диван градић, тако да ћемо мало одморити, разгледати, посетити туристичко информативни центар, ко жели да купи карте, или предахнути у некој од традиционалних механа, типичних за овај градић који је током зиме у пуном животу, јер га сматрају једним од најбољих ски центара у Европи.

 Банско Банско инфо центар у Банском

Прелеп градић Банско представља капију националног парка Пирин. Он је мешавина старог и новог, традиционалног и модерног. Улице поплочане каменим облуцима, старе куће са дебелим зидовима које изгледају као тврђаве. У свакој улици се налази по пар традиционалних „механа“. То је град који има своју богату прошлост и аутентичност архитектуре, начина живота и обичаја, имају своје посебно наречје, мешавина грчког, македонског и бугарског.

НАПОМЕНА: обзиром да се до и од хиже Безбог транспортујемо двоседежницом, ствари морају бити спаковане искључиво у ранчевима! Жичара ради од 9 до 16 h и карта кошта 18 лева по особи.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, штапови за пешачење, рукавице, мали ранац са водом и храном током успона, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина. Остало (лични прибор, пресвлака, пиџама итд.) спакујте одвојено у транспортни ранац због лакшег транспорта (ношења) ствари жичаром! Наравно, не заборавите исправе, нарочито пасош!

НАПОМЕНЕ:

  • Ова акција није за почетнике и захтева искуство, као и одличну физичку кондицију!
  • Учесници морају бити осигурани. Осигурање није путно и здравствено, већ спортско осигурање које се односи на планинарске активности. Уколико учесник већ поседује сопствено осигурање, то мора дати на увид, а котизација му се умањује за 400 дин.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

90 € + 1.500 дин  (односно 1.400 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

котизација обухвата: превоз, смештај и осигурање, трошкове организације

козизација необухвата: исхрану, карту за жичару, индивидуалне трошкове

Због природе терена и карактера акције, не планира се велика група, тако да је број места ограничен.

За пријављивање је неопходно да достављање података (име, презиме, број пасоша, контакт телефон и ЈМБГ за полису ) и измирење аконтације у износу од 50 €  на састанцима Клуба. По Правилнику, у случају одустајања, аконтација се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања). Рок за пријављивање до 8. августа!

Акцију реализују:

Гордана Атанасијевић         и          Ненад Царевић

           065 377 14 74                       064 684 01 37

     gordana@serbianoutdoor.com                        nesa@serbianoutdoor.com

  

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења

Национални парк РИЛА – МУСАЛЕНСКА ЈЕЗЕРА (Бугарска)

Пошто немамо баш све у Србији, за нечим морамо посегнути даље, а једно од таквих природних лепота су горске очи – ледничка језера, чија постојања увек и свугде, битно обогаћују и улепшавају иначе постојећу амбијенталну лепоту. Па ипак, нису далеко, има их код наших првих комшија, у Македонији, Црној гори, Босни, Бугарској… и њихова окружења претежно уживају статус националних паркова. Суседна Бугарска има две феноменалне планине са мноштвом језера, која су им главни украс и Рила је позната широм света са једном од најатрактивнијих пешачких стаза изнад својих седам предивних ледничких језера. Ту их има чак преко 150, a  леже на висини од 2.100 до 2500 m (највише језеро лежи на 2.709 m, испод врха Мусала). Она су моћна инспирација многима који тамо иду ради успона на врхове, јер поглед на та језера једноставно ништи сваки замор! Путовање на које вас позивамо догађаће се током празника –  на Дан Риле, када домаћини нуде многе попусте посетиоцима! 🙂

Рилска језера

Петак, 3. август:

ПОЛАЗАК у 16:30 h полазак из Београда са паркинга поред нашег Клуба (Устаничка 125, Коњарник). Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време – дуг је пут до Боровеца!

Ноћна вожња ауто путем ка Нишу , преко Пирота и Димитровграда са једном успутном  паузом.  Долазимо до државне границе (РС-Градина-БГ-Калотина), након административних процедура правимо кратку паузу за тоалет на бугарској граници.  На првој безинској пумпи стајемо да обавимо куповину вињете,  и променимо евре у леве  (бугарска монета), да не би дошли у ситуацију ових два дана да не можемо извршити плаћање, ако немамо домаћу валуту.  Пут настављамо према Боровецу обилазницом  око Софије. Стижемо око поноћи, смештамо се у хотел, ноћење.

Borovec2 Borovec

Субота, 4. август:

Устајање у 7.00 h.  Након доручка и јутарње кафе одлазимо до гондоле Јастребец 1315 m, која нас носи до хиже Јастребец 2.369 m. Купујемо групну повратну карту за гондолу, и наредних пола сата уживамо у планинском пејсажу из птичје перспективе, при чему пролазимо висинску разлику од 1054 m !

gondola 

По искрцавању из гондоле пешачимо око сат од хиже Јастребец до хиже Мусала (2.389 m). Стаза је разнолика, ходамо добрим делом планинским путем, утабаним вијугавим стазама које пролазе поред неколико језера, стаза је на моменте стрма (сам врх је сав у камену), али су беспрекорно обележене. Ми идемо на Дан планине, невероватно је колико је људи свих узраста! Када погледате испред или иза себе, личе на колоне мрава, то је нешто незаборавно, чујете разне језике и сви су насмејани, лако се започне разговор… Паузу правимо поред последњег  језера (које се налази на 2709 m), а они који буду желели наставиће до највишег Балканског врха Мусала (2.925 m). Ходамо лаганим кораком, сликање и уживање се подразумева, а код заслона Ледено езеро (2720 m), можемо наточити воду са извора. Настављамо на „Кров Балкана“ (Мусала) са предивним погледом на околне врхове и Мусаленска језера, поред којих смо прошли, (пред сам врх пред нам је избор да наставимо стазом која вијуга, или гребеном који је обезбеђен сајлом и који захтева мало алпинистичких елеманата, зависно од афинитета. Овај врх пружа непроцењиве тренутке задовољства и тешко се креће назад, а домаћини су се постарали да се може купити чај, па чак и сувенири! Када колико толико саберемо утиске предстоји повратак преко хиже Еверест до хиже Мусала истим путем, до гондоле најдаље до 17,30 h (дотле је радно време) да би се спустили до Боровеца. Увече, слободно време у овом лепом планинско туристичком центру, вечера, дружење и ноћење у хотелу.

DSCN2854 p8080077

Недеља, 5. август:

Устајање у 6.00 h, паковање ставари, одјављујемо се хотелу, у 7.00 h полазимо за Паничище. Наш минибус напуштамо код хиже Пионерска (1.520 m), и након краћег пешачења од паркинга, долазимо до гондоле „Лифт Рилски Езера Бъбрекаезера“,  (где купујемо групну повратну карту), која нас носи до хиже Рилски езера (2.150 m). Током ове изузетно атрактивне 25-о минутне вожње, уживаћемо у планинском пејсажу нестварне лепоте и опијајућим мирисима борова изнад којих се крећемо у отвореним двоседежницама. По доласку, правимо паузу за јутарњу кафу и доручак, у хижи Рилска језера.

У 9.30 h Полазак на обележену стазу која вијуга између седам Рилских језера до Језерског врха 2667 m (Доње језеро, Рибно, Тролист, Близанци, Бубрег, Око и Суза). Прелепе „горске очи“ у чијој се бистрој води огледају околне стене, небо и пејзажи, диван су мотив за фотографисање и остаћете опчињени том лепотом боја које се мењају од тиркизне до модро плаве. Одмах од хиже почиње стрмији део стазе који се наставља пространом заравни са које се пружа диван поглед на доњи део планине и њене врхове, ово остављамо за крај. Ми идемо другом стазом која нас води до сваког од поменутих језера до Језерског врха. Од језера Бубрег, враћамо се другим правцем до хиже Рилска језера на ручак и освежење на лепо уређеној тераси са прелепим погледом. После спуста гондолом, те повратка истим путем ка минибусу, полазимо за Београд у 17 h.

 Mousala Lake View

Враћамо се аутопутем према Софији и државној граници,  са застојем на бугарској граници и једном успутном паузом после преласка у Србију.

ОПРЕМА:  гојзерице, одећа у складу са временским приликама, мали ранац за дневна пешачења са водом и храном за успут, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина (на већим висинама, време се увек може мењати врло динамично), лична апотека, камашне, штапови за кретање као стална препорука, купаћи костим. Обавезно понети пасош и лична документа.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

за 20 пријава : 85 € + 750

за 30 пријава:  75 € + 750

Чланови са необновљеном чланарином за 2017. годину плаћају 100 динара више

Котизација обухата:  превоз, два ноћења са доручком (ланч пакет) у хотелу у двокреветним и трокреветним собама са употребом базена.

Котизација не обухвата:  превоз гондолом (цена око 25 лева што је око 13 €), међународно путно-здравствено осигурање и храна (која је у Бугарској веома повољна!).

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц; Коњарник, код хотела „Србија“)

НАПОМЕНА: у Бугарској је званична валута лев и сва плаћања се врше у домаћој валути. По преласку границе, одмах ћемо извршити замену новца.

Приликом пријаве доставити контакт телефон, број пасоша, датум рођења.

Приликом пријављивања, обавезно се плаћа аконтација у износу од 40 €.

 Акцију реализујe Новица Радојичић

061 170 29 55

nole@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Национални парк Уна – рафтинг

Име су јој дали Римљани, као јединој тако лепој. Даме које се зову Уна – не плаћају улазницу за Национални парк! Врелина лета просто намеће идеју о одласку на Штрбачки бук и свакако ће пријати не само као освежење, јер тога имамо и код нас, много ближе, већ и очима да упијемо несвакидашње лепоте јединствене Уне 🙂

 

Видећете зашто је Рафтинг на Уни много више од самог рафтинга – открићете непоновљиву чар њене нетакнуте природе, кристално чисте смаргаднозелене воде, игре светлости спектакуларних брзака, слапова каскада и водопада, необично извајаних  седрених структура, брзаци, слапови, каскаде, водопади што заједно са кањонима чини јединствену природну лепоту, али и идеалне услове за рафтинг. Због свега тога, не само да нећете остати равнодушни, него ће вам овај доживљај учинити викенд незаборавним! Уна то је чаролија, то је бајка, то је симфонија, непоновљив доживљај…она је ЈЕДНА и ЈЕДИНА!

 

Прошло је много векова од како је својом јединственом лепотом, бројним слаповима и смарагдним, кристално чистим водама зачарала Римљане, до маја 2008., када је стављена под заштиту као Национални парк.

НП Уна простире се долином горњег тока реке Уне, као и долином њене десне притоке Унца, све до речице Крке на западу. Ово подручје представља јединствену природну целину у овом делу Европе, врло вредну за очување како због узузетно атрактивног амбијента, тако и ради укупне рељефне и биолошке разноликости. На сваком кораку су видљиви напори да се ово природно богатство сачува и уреди за посете. Приступ водопадима Штрбачки и Миланчев бук је уређен и омогућен је безбедан приступ свим љубитељима природе. Постављене су дрвене стазе са заштитном оградом, чиме је омогућен атрактивнији поглед на слапове.

Петак, 29. јун:

ПОЛАЗАК:  тачно у 16.30 h са паркинга испред нашег клуба (Устаничка 125 ц, Коњарник) крећемо пут Босне. Потребно је доћи 15-ак минута раније како би смо кренули на време.

Возимо се аутопутем преко Хрватске, настављамо према Бања Луци, па затим преко Мањаче према НП Уна. Обзиром да је пут дуг и чекају нас два преласка границе, успут ћемо правити паузе према потреби. Долазак и смештај у камп који је тик уз реку (једини у НП), иза поноћи.

Овај простор је и у културно-историјском смислу подручје са богатим Уна у Мартин Бродунаслеђем. Посебан положај на транзитном правцу према мору довео га је у прошлости под утицаје многих култура, па отуд и бројна археолошка налазишта, остаци средњовековних тврђава и сакралних објеката различитих вера и култура. Специфичност Уне је изразита дужина њеног «седротворног» тока, са читавим низом пратећих феномена (седрених пећина, острва, када и слапова), те с различитим облицима котлина (слапови УнцаМартин Брод, Кулен Вакуф, Клиса, Лохово) и клисура кањонског типа, узводно и низводно од Мартин Брода те низводно од Штрбачког бука.

За реку Унац карактеристичан је њен облик крашког тока, посебно у њеном доњем делу, на којем на пролазу кроз кањонски део више пута понире и извире, на крају на Црном врелу, које по својим карактеристикама и лепоти спада у посебан природни феномен.

Субота, 30. јун:

Јутарња кафа и доручак на најлепшем могућем месту, уз шум воде и невероватну свежину коју могу да осете срећници које ујутро овде затекну! На тренутак ћемо доживети ту несвакидашњу лепоту и разумети зашто сви они који једном виде Уну, поново јој се враћају!

Штрбачки Бук Штрбачки Бук

Око 10 h, задужујемо опрему (неопренско одело, чизме, сигуроносни прслук, кацигу), уписујемо се у списак, испијемо пиће добродошлице. Са собом носимо само оно што ћемо користити на реци ( купаћи костим).

Ове године смо се одлучили да у понуди буду две етапе рафтинга:

  • Штрбачки бук – Лохово (група А)
  • Костела – Грмуша (група Б)

Возимо се сви кроз парк према Штрбачком буку одакле креће једна од рафтинг етапа. Непосредно пре бука, улазимо у чамце и упознајемо се са техником веслања и правилу понашања током рафтинга, пратимо инструкције скипера. Код Штрбачког бука, сви излазимо из чамаца, пролазимо поред бука, обезбеђеним стазама за посетиоце и подно бука чекамо своје чамце. За то време скипери спуштају опрему низ бук и то је посебна атракција овог рафтинга. Време до почетка рафтинга проводимо у разгледању бука и фотографисању. Након тога групе се

раздвајају.

Група А: улази у чамце подно Штрбачког бука и наставља са рафтингом.

Око 11.00 h почиње рафтинг у трајању од 4 часа.

Група Б:  која иде на рафтинг Грмуша – Костела, наставља даље возилом према стартној тачки.

Овај део реке Уне је занимљив и атрактиван, примерен за почетнике и оне који иду први пут. Дужина етапе је 13 километара, трајање вожње од 2,5-3 сата. Са паузама, зависно од водостаја укупно време трајања 4,5 сати, тежина воде 2-3°. Рафтинг етапа Костела – Грмуша идеална је за породичне излете са децом. А брзаци и мањи слапови пружају одговарајући авантуристички осећај.

Сезона рафтинга на Уни траје од марта до октобра. Тежина спуста у првом делу је IV – V степена, а додатна атракција за посетиоце су скокови скипера са Штрбачког бука (18 m висине). Ми ћемо проћи мирнију варијанту кроз горњи кањон Уне, од Штрбачког Бука до Лохова (тежина спуста I – II степена). Температура воде се креће од 13 до 17 степени С.

Водопад Штрбачки бук је заправо група слапова у непосредној близини. Највећи од њих је висок око 24 m. Овде се Уна свом својом силином обрушава низ њега, стварајући заглушујући хук и импресиван облак распршених капљица воде, које ношене ветром представљају право освежење у топлим летњим данима. Низводно од Штрбачког бука, у дужини од 15 km, постоји више узастопних слапова и брзака који овај део Уне чине најатрактивнијим за многобројне љубитеље рафтинга. Својом лепотом и грандиозношћу Штрбачки бук је одабран за почетну станицу најатрактивније етапе за Рафтинг Уном.

Учесницима није потребно веслачко искуство или вештина. За само неколико минута ће, под вођством искусних скипера, постати део уиграног веслачког тима који јури кроз пенушаве букове и каскаде.  Рафтинг водичи су искусни кајакаши-скипери, врсни познаваоци дивљих вода, а нарочито реке Уне. Уз њих ћете на атрактиван и необичан начин доживети лепоту реке и њених кањона. Река Уна је једна од најлепших и најчистијих река света. Нетакнута природа долине реке Уне и њени смарагдни брзаци су очаравајући!

 

Након завршетка рафтинга, групе се спајају у Лохову, следи враћање опреме, туширање, пресвлачење, освежење и ручак. Касно поподне се одвозимо возилом до центра Бихаћа, следи слободно време за обилазак града. У 21.00 сви се враћамо у камп на ноћење.

Недеља, 1. јули:

До 8.30 h устајање, јутарња кафа, паковање ствари и смештање у возило. Возимо се око 3 сата до Бања Луке. Возило остаје на паркингу код градске тврђаве, одакле пешке одлазимо у шетњу поред тврђаве и Врбаса, где правимо паузу за освежење, можемо  имати ручак – у изворном месту где се спрема прави Бањалучки ћевап!

Одатле нам је и полазно место за вожњу ДАЈАК чамцем, уколико временски услови дозвољавају и буде заинтересованих. Вожња овим чамцима кошта 15 €, односно 5 € по особи, обзиром да један чамац прима три особе.

Бања Лука Бања Лука

При повратку, посећујемо  манастир траписта, овај монашки ред је најпознатији по производњи чувеног сира.

Потом настављамо према  Београду где стижемо до поноћи (са успутним паузама, наравно).

ОПРЕМА:   пешкир, купаћи костим, суву одећу и обућу коју ћете обући после авантуре. На реци је добро имати неку врсту заштите од сунца. Ако желите фотографисати, користите апарате отпорне на воду (водоотпорне). Не носити драгоцености (накит, сатови и сл), а уколико носите наочаре причврстите их траком.

скокови скипера

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

50 € + 1000 дин

50 € + 900 дин за чанове клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, организационе трошкове, боравишне таксе.

Котизацијом није обухваћено:

  • 2 ноћења у кампу: у сопственим шаторима, (10 €), у двокреветним бунгаловима, (20 €), у апартманима са сопственим купатилом (40 €),
  • цена рафтинга 43 € (превоз до старта, неопрен одело, обућа, прслук, кацига, весло, осигурање и услуга скипера),
  • улазнице за НП Уна
  • оброци током путовања
  • доручак у кампу 3 €
  • ручак након рафтинга 7 €

Путно и здраствено осигурање је обавезно. Ако га већ немате, можете га најповољније обезбедити преко нас, када се будете пријављивали.

Рок за пријављивање је до 10. јуна.

НАПОМЕНА:

  • смештај у кампу подразумева употребу заједничких туш кабина и тоалета у склопу кампа.
  • Уз пријаву обавезно је доставе податаке (број путне исправе и датума рођења, за оне који узимају осигурање)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  средом од 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Приликом пријављивања обавезно је измирење аконтације у износу од 30 € и целокупан износ за ноћења, а остатак 10 дана пред пут.

По Правилнику, у случају одустајања, новац се враћа искључиво ако се обезбеди замена.

Акцију реализује Стоја Богојевић:

061 170 29 55,  stoja@serbianoutdoor.com

„…Била је то Уна. Отац се смије, мисли да сам се препао па ме придржава и говори ми да се не бојим, да је ћуприја тврда, а ја се не бојим: само лебдим, сав просјан том Уном, тим невидљивим чудом, за које бих једино знао рећи, љепота, љепота, мало ми очију да гледам, мало ми плућа да дишем.“ Скендер Куленовић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Дурмитор – рафтинг Таром – ZIP LINE!

По многима, Дурмитор је најлепша планина у Црној Гори; круна у црногорском планинском венцу, окићен ледничким смарагдним језерима, по чијем се броју убраја у ниски драгуља попут Бјеласице, Сињајевине, Комова, Проклетија…

Парк обухвата основни планински масив Дурмитора, делове и површи језера и Пивске планине, горње делове кањонских долина Грабовице и Комарнице, кањонску долину реке Таре и кањоне њених притока Сушице, Вашковске реке и Драге. Простире се на 39.000 ha, захватајући територију пет црногорских општина: Жабљак, Шавник, Плужине, Мојковац и Пљевља. Највиши врх планине Дурмитор је Боботов кук (2.525 мнв)

 У подножју Дурмитора, планине чији назив потиче од келтских речи „дру ми торе“ што значи „планина пуна воде“, налази се највиши град у Црној Гори – Жабљак, кога окружују 23 планинска врха. Цео овај предео обогаћују свежином и бојом многобројна планинска језера ледничког порекла, простране шуме четинара, реликтни букови гајеви, тамнозелене колоније клеке, као и многе кањонске долине дивљих река. Дурмитор има 48 врхова преко 2.000 метара, 18 горских очију – предивних глечерских језера, 5 кањона и преко 500 km маркираних стаза и као такав се убраја међу  најбоље обележене планине.

 Ђирђевића Тара

Посматрајући живописну панораму дурмиторског подручја, човек не може а да не размишља о настанку овог драматичног пејзажа и утицају моћних природних сила, које су учествовале у његовом формирању. Посебно обележје својим бистрим, зеленоплавим тоновима дају му језера, јер су неизбежна у свој својој упечатљивости, миру и тишини који уносе у простор којим доминирају стеновите литице, оштри, ка небу окренути врхови, клисуре, кањони, ливаде и пашњаци. Основу за научна истраживања језера Дурмитора, поставио је Јован Цвијић далеке 1899. године који је, боравећи на Дурмитору, обишао готово сва језера. По њему, она су елементи препознатљивости ове планине, јер нигде, на тако малом простору, није наишао на тако велики број језера. Сва она, како их је овај велики научник назвао горске очи, имају своју препознатљивост, различита по постанку, величини, по количини воде, по свом облику и лепоти пејзажа који их окружује. Ипак ако све погледамо из нашег времена, језера никад није превише и она нису дата једном за свагда. Привлачна су и значајна онако и онолико, колико је чиста вода у њима, јер језера, као и људи, имају своје лице и судбину.

масив Дурмитора

Петак, 8. јун:

ПОЛАЗАК: са паркинга поред Клуба (Устаничка 125) у 16.30 h. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо преко Златибора до кампа Развршје на Жабљаку. На Златибору правимо већу паузу за одмор возача и вечеру. У камп стижемо иза поноћи. Размештај по собама, ноћење.

Субота, 9. јул:

У 8.00 h после јутарње кафе и доручка, возимо се према Воденом долу, где се налази споменик планинару (1.820 мнв). Са бујног травнатог терена, прошараног белим кречњачким стенама, вијугавом стазом, крећемо према превоју Шкрчко ждрјело (2.114 мнв). Затим према Шкрчкој долини и Шкрчким језерима (око 1.700 мнв), стазом дугом 12 km, са висинском разликом око 850 m.

На том путу нас чекају фасцинантни призори околних врхова подно којих пролазимао, са леве стране је Пруташ (2.393 мнв) а са десне Шарени пасови (2.248 мнв). Цела стаза је јако динамична и једна од најлепших на планини, многе ће оставити без речи или ће их тешко наћи да пренесу личне импресије. Стаза првим делом углавном је у успону до превоја Шкрчко ждријело а након тога се спуштамо према језерима.

„Избијањем на Шкрчко ждријело, готово изненадно, ушли смо у вилински предео, у самом срцу Дурмитора. На овој планини има много дивних видиковаца, али овај – са Шкрчког ждријела убедљиво их надмашује погледом на блиске, лучне, стеновите зидове Планинице, Безименог врха, Боботовог кука и Ђевојке, џиновских размера, уроњене у неизмерна точила. Жутосиве вертикале, издељене на катове уским терасама, засутим урнисима, моћне као да држе плаветни свод, заслужено су добиле песнички епитет Сохе небеске. Уз то, непосредно смо уз Шарене пасове, изузетног колорита, задивљујућег сведочанства силних тектонских поремећаја. Хтели ми или не, на овом месту доживљавамо велики час из историје наше планете.“

 Бранислав Церовић (из књиге, Дурмитор и кањон Таре)

Задњих око 500 m стазе, пре превоја, је стрмији и каменитији, а савлађује се око 100 m висинске разлике. Затим се са Шкрчког ждријела стрмо спушта следећих око километар, према долини, која се простире подно врхова Дурмитора, при чему се губи висинска разлика 300 m. Ово је најтежи део стазе, како због висинске разлике тако и због каменитог терена и треба бити нарочито опрезан.

Али сама чињеница да Шкрчка долина представља само срце масива Дурмитор и сигурно његов најлепши део, учиниће да се уложени напор вишеструко награди и ова посета ће остати као незабораван планинарски доживљај!

На траси нам је планинарски дом, који се налази на платоу изнад језера, те ћемо на тако лепом месту направити паузу за фотографисање и одмор.

Веће језеро је чаробне боје, издужено, изузетног облика, подећа на контуре људског тела. Које је Јован Цвијић означио и именом „Зелено“, боја воде овога језера је зеленкаста, а максимална провидност достиже 8,5 m, по чему је прво међу језерима на Дурмитору.

У великом цирку Шкрке, поред Великог, постоји и Мало Шкрчко језеро.

Стазе око језера су једним делом проходне, тако да се оба језера могу обићи за сат времена. У овој потпуно релаксирајућој током које пунимо срца и батерије, уживаћемо у прелепим бојама воде, околној вегетацији и погледу на врхове који одвајкада стражаре над овом лепотом. Тешка срца а још тежег корака, одвојићемо се од ове лепоте, јер се морамо вратити истом стазом назад до нашег возила, које ће нас превести у камп.

Сваки направљени корак учиниће да се безусловно заљубите у ову планину и заувек у срцу понесете њену јединствену лепоту. Након доласка у камп, слобдно време, вечера по жељи и дружење уз логорску ватру.

Иако морфолошки различите јединке, Шкрка (цирк), Пруташ (врх) и Сушица (кањон) чине јединствено подручје деловања тектонских покрета, крашке и ледничке ерозије. Тектонско убирање и навлачење не само да је уздигло високо изнад нивоа површи  флисне слојеве Пруташа већ је раседном линијом дуж данашње Шкрке и Сушице определило правац речне и касније ледничке ерозије које ће затим знатно снизити коту Пруташа и истовремено дубоко урезати крашку увалу Шкрку и кањонску долину Сушицу.

Шкрка је назив који има корен у речи шкртаст којим се у Пиви означава неравно, испресецано, каменито тле, какво је управо у овом пространом цирку. Удаљен од насеља, изолован од осталих делова Дурмитора литицама и стрмим пасовима, овај крај и данас одише исконском дивљином и недирнутом лепотом. И стока у само-пасу до недавно је красила неупоредиви шкршки пејсаж. То је предео који треба не само осмотрити са врхова и превоја на ободу већ и посетити да би се доживела пуна скала његових вредности. За језера, бистрину и боје Великог језера, сликовит стеновит оквир над снежним наслагама по терасама и точилима, прегршт најживописнијих излета (Пруташ, Планиница, Зелени вир, Боботов кук, Ботун, Скакала, Сушица) и уз све то дивне пастрмке заточене у језеру.

Шкрчка језера се налазе у најпространијем и најдубље урезаном цирку на Дурмитору, на висини 1.686 m (Велико језеро), односно 1.711 m (Мало језеро). Највиши кршевити дурмиторски гребени оградили су их са три стране, док су на четвртој стеновитим одсеком одвојена од Сушице. То онемогућава приступ свима онима који нису спремни за напоре петочасовног хода најповољнијим правцем (Добри до – Шкрчко ждријело – Велико шкрчко језеро и натраг). Два језера одвојена су међусобно карстификованом заравни висине 50 m, ширине 400 m. Велико језеро дугачко је 580, максималне ширине 165 m, најмање 52 m, дужине обалсе линије 1720 m, површине 56.800 m2, највеће дубине 17,2 m. Окружују га кречњачке главице и моренски бедеми високи 10-15 m, изграђени од облутака сивих и зутих пешчара који потичу са Шарених пасова, и белог кристалног кречњака са Соха. Југоисточни део језерског басена је дубљи а северозападни плићи, где се на малом простору налазе подземни извори, у плићаку, и понори којима језерска вода отиче а касније се појављује на Скакалима, што је проверено бојењем воде. Мало језеро, у самом подножју Пруташа, при ниском водостају дугачко је 156 m, при високом 225 m, максималне ширине 94 m, дужина обалске линије 440 m (при високом водостају 750 m), површина 10.800 m2, највећа дубина 15,2 m. За време топлих летњих дана, темпаратура воде на површини оба језера не прелази 16 степени C. Прозирност воде Великог језера износи 8,5 m а Малог 6,4 m.

Бранислав Церовић (из књиге, Дурмитор и кањон Таре)

Недеља, 10. јул:

Група A: У 8.00 h после јутарње кафе и доручка крећемо према Савином куку 2.313 мнв. Али пошто је ово дан  за повртак за Београд и ограничени смо са временом, користићемо жичару, која ће нам знатно скратити време успона иЛево је Савин кук! силаска. Жичаром ћемо се превести до Савине воде, која је за 100 m висининске разлике нижа од врха.

Веома карактеристичног облика, џиновска купа, према северу вертикално засечена од основе до темена, остаје у сећању свакоме који је макар једном осмотрио панораму Дурмитора са Жабљака. Уз Међед, ово је најпознатији, најпосећенији, најфотографисанији врх на планини. Стаза до самог врха је направљена још почетком двадесетог века за излазак црногорског краља Николе првог. Осим тога, врх је привлачан због легенде о Савиној води (2.212 мнв), за коју се тврди да је лековита. Захваљујући чуду Светог Саве који је на том месту штапом прекрстио по земљи и вода се појавила. Сваке године, на Илиндан, 2.августа људи се пењу до извора у нади да ће им вода донети срећу, здравље, мир.Савин кук

Стазом од кампа до жичаре пролазимо кроз четинарске шуме, зелене пропланке, цветне пољане, камењаре…откривајући незаборавне пределе заносне лепоте.

Жичара нас одвози до Савине воде, а одатле преко кршевитог предела, стазом која вијуга испећемо се на врх, одакле је предиван поглед на врхове Дрмитора, Црно језеро, Жабљак. Стаза у оба правца износи 8 км, са висинском разликом до 400 m.

Враћамо се према жичари, која нас враћа у подножје планине, настављамо према кампу на ручак.

Након ручка у кампу, поздрављамо се са домаћином, у 13.30 h полазимо према Београду. Већ прву паузу и још лепоте открићемо на мосту Ђурђевића Таре, који ћемо  прећи пешке и направити дивне фотографије.  За оне храбрије, вожња  Zipline-а преко кањона реке Таре.

Када се група са Zipline-а сретне са пешачком, која стиже преко моста, и групом са рафтинга, настављамо ка Београду најкасније у 14.30 h, у који, са краћим паузама, стижемо око 22.30 h.

Група Б: После јутарње кафе и доручка иде на рафтинг Таром од Сплавишта – Жугића лука, у дужини од 14 km. Ова етапа рафтинга је погодна за рекреативце.

Возило учеснике одвози до старта рафтинга. Након припреме за рафтинг, сваки учесник добија одговарајућу опрему (неопренско одело, чизме, сигурносни прслук, кацигу и весло). Следи рафтинг најлепшим делом кањона Таре у  трајању од 3 h, са паузама за фотографисање и купање. Освежење и пауза на реци Љутици, најкраћој реци у Европи и највећем извору питке воде (1000 l/sec). Фото сафари моста на Ђурђевића Тари, подно кога се пролази. Долазак на Жугића луку, где је завршница рафтинга. Повратак и ручак (јагњетина, телетина печена или кувана, риба, кромпир, салата, пиће).

 

ОПРЕМА: гојзерице, штапови, мали ранац, преобука, заштита од сунца или евентуалних падавина. Нешто топлије одеће, вечери и јутра на високим планинама су јако хладна.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

55 € + 1300 дин, за групу од 40 учесника цена се умањује за 10 €

55 € + 1200 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином.

Котизација обухвата: превоз, два ноћења у вишекреветним собама (доплата за двокреветне собе 5€), улазнице у Национални парк, боравишну таксу, трошкове организације.

Котизацијом није обухваћено: вожња жичаром 5€, рафтинг,  zipline, обавезно путно и спортско осигурање.

Цена рафтинга: 42 €, у цену је укључено: комплетна опрема, услуге скипера,  превоз, све таксе, ручак.

НАПОМЕНА: Приликом пријављивања доставити следеће податке: име и презиме, контак телефон, број путне исправе.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Приликом пријављивања је обавезно измирење аконтације у износу од 30 €, а остатак до 15 дана пред полазак на пут. Рок за пријављивање је до 30. маја 2018. године.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Охридска легенда, или Т’га за југ – одлучиће Први мај!

За празничне дане увек брижљиво бирамо, где бисмо их и како провели на што лепши начин. Овога пута не можемо рећи да је било тешко одлучити, јер Охрид је прича за себе. Препуна и пребогата; он је велика књига која се радо чита и више пута. Јер, то је једно од најстаријих језера на свету, раме уз раме са Бајкалом и Тангањиком. Његова нестварно бистра вода има провидност чак 24 метра и тај ефекат тешко могу описати речи, па чак и саме фотографије. То се једноставно мора видети, доживети… Напаја се из 40 река и бројних подводних извора. Наука још увек нема објашњење зашто су се баш у Охридском језеру, као у неком џиновском склоништу, сачувале тако бројне врсте животињског и биљног света, које не постоје у другим језерима. У његовим водама сачувано је око 200 ендемских врста, од којих су неке старе до 30 000 000 година, и одавно су изумрле у осталим деловима света. Због тога, али и још много чега приде, UNESCO је овај предео 1980. године уврстио на листу светске баштине.

  

Али, у шест празничних дана, стаје не само Охрид, са својим пејсажимa и бројним, историјским и културним знаменитостима и карактеристичном јужњачком гостољубивошћу, већ и само путовање које смо испланирали као део комплетног празничног доживљаја. Упознаћете стари град Охрид, његову богату историју и аутентичну архитектуру; уживати са врха Галичице (Национални парк) у јединственом панорамском погледу на Преспанско и Охридско језеро. Шетње бедемима старих утврђења вратиће нас за трен у у далеку прошлост и оживети успомене на давнашње јунаке као што је Марко Краљевић.

Показаћемо вам Марков град и очаравајуће гранитне формације планине Златне, осећајући величину простора под собом – пространство највеће македонске равнице Пелагоније и њених дуванских поља.

 Сушење дувана - Пелагонија Галичица Црни Дрим

И Прилеп, Душанову престоницу.

И раскошан кањон Матка, лауреат једног од 77 званичних светских чуда,

А у завршници виртуозни кањон Вучјанке, са већ историјском хидроцентралом која ради oд 1903. године.

Ал’ да кренемо од почетка:

Петак, 27. април:  Београд-Охрид

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег клуба (Устаничка 125, Коњарник), тачно у 16.00 часова. Дођите 15-так минута раније, како бисмо се спаковали и на време кренули ка јужној граници. Чека нас дуг пут, тако да ћемо правити мање и веће паузе. Планирано време доласка у Охрид је око поноћи. Смештај, ноћење.

 

Субота, 28. април:   Охрид, стари град, вожња чамцем, Залив на коските, Биљанини извори

Након доручка и јутарње кафе кренућемо у обилазак старог језгра града Охрида, који је пун културно историјских споменика. Кажу да Охрид има цркава колико је дана у години. Прошетаћемо улицама у којима се налазе куће музеји, галерије, неки од њих се сматрају најрепрезнтативнијим објектима градске архитектуре у Македонији. Ту су цркве Свете Софије и Богородице Перивлепте,  антички театар стар два миленијума. Над градом доминира Самуилова тврђава, која је у средњем веку била једна од највећих градова на територији Македоније.

  

Незаобилазни је Плаошник и храм свети Пантелејмон, који доминира својом величином. Спуштањем ка језеру, долазимо до места на самој обали, које симболише Охрид – манастир светог Јована Богослова Канео, најсликанији перизор града. Саграђен је и живописан у XIII веку, ктитор није познат. Што због видика, што због изузетног амбијента, са тог места се не одлази брзо.

Да ли је, заиста, бисер настао оне ноћи када се Месец окупао у океану? Легенда из XIII века каже да је Месечево светло било толико јако да је на морску површину измамило и – шкољке. Отворило их и спустило на њих капи небеске росе. Али, чувени охридски бисери не настају у шкољкама. Праве их породице Талев и Филев, од крљушти  Охридске плашице („рибље сребро“), тако да су Охридски бисери драгоцен колико и аутентичан сувенир који одавде можете понети.

Израда бисерне перле по фазамаДалеке 1928. године у Охриду, син Николе Филева, угоститеља и власника кафане “Велика Србија”, Михајло Филев у ресторану упознао је једног тајнственог госта Јована Субановича, емигранта из далеке Русије. Како је у Охриду остао дуже време, и између Јована и Михаила се створило велико пријатељство. Шетајући обалом Охридског језера и разговарајући о многим темама и животним причама, срели су рибаре, који су такође били и ујаци Михајла Филева. Они су носили кошеве плашица, врсте рибе из породице шарана (Alburnus albidus), која живи у Охридском језеру. Видевши рибу, Јован је схватио, да ону тајну, коју је носио са собом из Русије, тачније са Бајкалског језера, могао је да открије овде. А тајна је била у крљуштима плашице, од којих се може правити бисер. Тако, у част њиховог великог пријатељства, Субанович је упознао господина Михајла Филева са тајанственом техником израде бисера.

У Охриду се раније није знало за овај занат. После тога породице Филеви и Талеви почеле израду бисера, преносећи породичну тајну од колена до колена, од оца ка сину. Израда се заснива на ручној производњи. Огрлица ТалевихОснова бисера је шкољка, тј. језгро шкољке, која се бруси и од ње се израђују различити облици и величине. Од крљушти плашице се прави седефна емулзија, што је најспецифичнији део производње бисера. Она се наноси на основу четкицом од веверичјег репа. Седеф се суши, па се поново наноси, онолико пута колики је пречник перле.

Краљ Александар је прву ниску бисера из дућана Филевих, даровао краљици Марији, а њихов накит красио је попрсја краљица Данске, Шведске, Холандије, Бугарске, Енглеске и принцезе Дајане, али и прву даму некадашње Југославије, Јованку Броз, потом, Катрин Данев, Елизабет Тејлор, Жулијет Бинош, изабраницу славног шпанског тенора Хозе Карераса, до победнице Евровизије – Руслане.

За крај дана оставили смо лагану шетњу до Музеја на води (Залива костију) и Биљаниних извора са епилогом у истоименом ресторану. Ако буде било довољно заинтересиваних, пловићено до тамо чамцем. Како год, ресторан крај извора где „Биљана платно белеше“, одлично је место да се замерачи уз традиционалну гастрономију и вечне песме! 🙂

У Заливу Костију, на 13 km од Охрида на путу за Свети Наум је 8. децембра 2008. године отворен својеврстан и јединствен Музеј на води који представља реконструисано праисторијско насеље сојеница где су изложени артефакти који приказују начин живота оригиналних житеља овог насеља с краја бронзаног доба.

фото: Александар Вељковић

На дубини од 3-5 метара, на дну језера су пронађени бројни дрвени стубови и обиље покретног археолошког материјала датираног с краја бронзаног и почетка гвозденог доба. У даљем истраживању, од 1998. до краја 2002. ископано је 3102 стуба. До краја ископавања, 2005. године, пронађено је 6000 остатака дрвених стубовафото: Александар Вељковић пречника између 13 и 30 cm, а мерењем је утврђено да се насеље простирало на око 8.500 m2. Најближи стубови су нађени на 12 m од обале, што значи да је приступ са копна био могућ само преко моста.

Такође, дно језера је било густо прекривено целим или сломљеним  керамичким посудама, каменим артефакатима, као и финим животињским костима.  Пронађена керамика је грубе израде без орнаментике, а доминантан је кружни облик са ручкама и конусом на ивици. Од костију домаћих животиња нађени су фрагменти јелена и срне, вероватно коришћени као оруђе. Резултати истраживања подводног терена и анализе пронађеног материјала потврђују да је Охридско језеро било насељено већ у касном бронзаном и раном гвозденом добу, у периоду од 1500 до 700 година пре нове ере.

 

Овај необичан и крајње занимљив музејски комплекс, заједно са зидинама некадашњег римског утврђења које га окружује представља врло атрактивно одредиште које свакако вреди посетити. Околина је угодна, Музеј је окружен уређеним парком, где се у миру можете препустити утисцима далеке прошлости…

Недеља, 29. април:   НП Галичица, манастир, Св. Наум, извори Црног Дрима

У 8.30 часова, након јутарње кафе и доручка, паковања ранца, обучени у планинарску опрему, одвозимо се према Нациналном парку Галичица, до места где започиње наша пешачка тура. Полазимо на успон на највиши врх планине Галичице, Магаро врв (2.245 м.н.в), од кога нас дели око 9 km стазе са 650 m успона. Планина већим делом није покривена шимом, па ћемо током успона уживати у много лепих видиковаца. А на крају следи права награда, поглед на оба језера, Охридско и Преспанско. На врху ћемо остати довољно дуго да упијемо ту лепоту и заувек је понесемо у својим сећањима.

Галичица, фото: Александар Вељковић

Описан успон је средње захтеван и представља нешто за шта се вреди мало потридити. Али, ако неко ипак не буде желео да се пење на Магаро, алтернатива је останак у Охриду или целодневна посета Светом Науму и извору Црног Дрима.

Поглед на оба језера са врха Магаро

Између Охридског и Преспанског језера уздиже се крашка планина Галичица, захваљујући чему се са њеног највишег врха могу видети оба језера. Сигирно ћете дуго посматрати језеро са висине и приметићете како његову глатку површину пара уздужно једна струја… То је Црни Дрим, који извире код манастира Свети Наум,  улива се у Охридско језеро, а из њега истиче у Струги.

Галичица је 1958. године проглашена за национални парк. Одликује је изузетно висок степен биодиверзитета, што би се можда најбоље могло изразити чињеницом да на њој расту готово све биљне врсте које постоје у Македонији, али 12 врста су ендемске и расту једино на њеним билима. Од представника фауне, Галичицу насељава чак 26 ендемских врста. На њој гнезда свија 266 врста птица, што је 84% од укупне орнитофауне Македоније и 51 врста сисара, што је 62% од укупне популације сисара у Македонији. Амбијенталне карактеристике ћете доживети и сигурно приметити карактеристичан мирис. Да, као што воде језера миришу, тако и ова планина и то врло карактеристично. Ваљда отуд и толики лептири, чак 1644 врсте!

Након силаска, одлазимо до манастира Свети Наум и Црног Дрима, где ћемо се задржати до вечери, уживати у јединственом крајолику, а изворе можемо обићи пешке или их разгледати возећи се у чамцу. Има и ресторана тако да ни окрепљење неће изостати. Следи повратак до смештаја и слатки снови.

Манастир Св. Наум Извор Црног Дрима

Понедељак, 30. април:    Прилеп, Варошки манастир, Маркови Кули, манастир Трескавец, Златноврв

У 8.00 часова, обучени за планинарење, са спакованим раннчевима крећемо преко Пелагоније пут древног града Прилепа, где ћемо доручковати и попити кафу. Затим се одвозимо до подножја Марковог града, посећујемо манастир Св. Ахранђела Михаила (Варош), у магматским стенама утврђене планине, на 758 м.н.в. изнад Варошке махале града Прилепа, која је позната као природно-архитектонски комплекс Маркови Кули.

Марков Град или Маркове Куле односно Прилепски Град је средњовековна тврђава изнад Прилепа. Смештена је на високом каменом узвишењу над данашњим насељем на простору који због своје фото: Rowerowa-Rodzinkaспецифичности проглашен за природно добро Републике Македоније. Пирлапон је византијски назив за утврду од кога је настао данашњи назив града Прилеп. Током средњег века био је једна од престоница Српског царства под Душаном (краљ 1331–1345, цар 1345–1355), а потом и државе српског краља Марка  из династије Мрњавчевића (1371–1395). По имену овог српског владара тврђава је и добила свој народни назив. Тврђава се састојала од више појасева камених бедема са кулама, донжон куле и двора. Данас је већим делом у рушевинама, али се и даље може наслутити његова некадашња монументалност која је искоришћена за снимање неких сцена борби у партизанском филму Капетан Леши.

Тврђава је смештена на стеновитом врху који се диже над Прилепом прекривеном великим каменим формацијама које су због своје спектакуларности проглашене за природно добро републике Македоније. Ове формације су искоришћене као основа за градњу кула и бедема. Сам врх поседује четири засебна велика камена узвишења на којима је подигнута тврђава са цитаделом смештеном на највишем од њих (северозападном). Целокупан простор који је некада обухватала тврђава налази се северозападно од данашњег града.

Прва утврда на простору Марковог Града подигнута је највероватније у X веку од стране Византинаца и на моменте се налазила у саставу Првог бугарског царства. После његове пропасти и устанка Комитопула тврђава се нашла у саставу тзв. Македонског царства које је створио Самуило. После битке на Беласици 1014. године Самуило је у Прилепу сачекао своју ослепљену војску и ту је на лицу места умро од последицa срчаног удара.

Град се после тога налазио у саставу Византије, Бугарске и Епирске деспотовине, а крајем XIII века га осваја краљ Милутин (1282–1321). Душан Силни га назива великославним градом и у њему смешта један својих дворова царских. Он га 1350. године предаје на управу свом жупану Вукашину Мрњавчевићу (1366–1371), који је 1366. године проглашен за краља. После пропасти браће Мрњавчевић на Марици 1371. године Прилепски Град постаје престоница Вукашиновог сина Марка који је као османлијски вазал са титулом краља управљао околином све до своје погибије у бици на Ровинама 1395. године. После његове смрти Османлије анектирају целокупну његову област и преузимају контролу над Прилепом. У самом граду нису дуго задржали своју посаду и он је наскоро био напуштен и препуштен пропадању.

Од манастира крећемо стазом , па преко стена до крста, на 945 мнв,  који је подигнут на највишој тачки гранитног масива. Успон траје до сат времена, лаганим кораком уз мноштво добрих фотографија, на неким местима можда неће бити лак, али је свакако вредан труда. Пролазећи поред  добро очуваних остатака од утврђења, епског јунака Краљевића Марка. Осим тога што је са ове тачке имао одличан преглед кретања по друмовима Пелагоније, имао је и уживање у дивним видицима, што је нама главни циљ. Са зидина старог града, простире се велелепан поглед на Прилеп и Пелагонију.

Марков град Камене гробнице

Након боравка на врху, крећемо ка Златној планини, чији је масив истог састава, само са новим фасцинантним облицима стена. Од Марковог града крећемо према северу макадамским путем, па настављамо ка свом циљу прелазећи каменити предео Зелник на 993 m. Пред подножјем Златноврва је смештен манастир Трескавец (1.280 мнв), који је страдао више пута. У конаку се може освежити и одморити.

Гајење дувана је вишевековна традиција у Пелагонији

Светилиште на месту Трескавец, који данас представља један од највећих духовних центара Македоније, постојао је још у античка времена. У епохи римске владавине (II-III век) спадају два натписа на пронађеним у Трескавецу мермерним постаментима, посвећеним Аполону и Артемиди, где се спомиње и назив светилишта – Колобаиса.  У близини светилишта су пронађена бројна места погреба жреца и прислужника из хеленистичког и римског времена. Судећи по археолошким подацима, Колобаиса је била посећена од стране ходочасника из различитих земаља античког света. На крају античког доба на месту пређашњег паганског храма, је била подигнута хришћанска црква.

До врха Златноврв нас дели 140 мнв и ко је вешт у пењању по стенама и буде желио, уз нашу помоћ испећемо се на врх, који је мали и само пар особа може у исто време бити на њему. Иначе, дужина трасе износи свега 6 km, са висинском разликом 650 m.

Алтернатива: обилазак оба манастира без успона. Долазак у Охрид, ноћење.

Манастир Св. Архангела Михаила (Варош) Манастир Трескавец

Уторак, 1.мај:  Резерват природе кањон Матка

У 8.30 h спакованих ствaри и ранчева, у планинарској опреми, напуштамо Охрид, поздрављамо са љубазним домаћинима и крећемо пут Скопља и кањона Матка. Оставили смо за крај овај невероватно леп предео а и стазу која је многима најатрактивнија на овом нашем путовању. Ако смо предходних дана били сами на неким местима и осетили мир и спокој, то данас неће бити случај. Пошто се тако поклопило да баш данас идемо у најпопуларније излетиште у Македонији, бићемо у повећем друштву.

  

Матка (са значењем „материца“) је кањон којим протиче река Треска и налази се западно од Скопља у Републици Македонији. Пружа се на отприлике 5.000 hа и једно је од најпопуларнијих излетничких одредишта Македонији. Ту је и неколико средњовековних манастира. Језеро Матка у склопу кањона Матка је најстарије вештачко језеро у земљи.
У њој је 10 пећина, најкраћа дужине 20 m и најдужа дужине 176 мm. Ту су и две вертикалне јаме, обе се грубо протежу око 35 m у дубину. Кањон је један од најистакнутијих у области Македоније за алпско планинарење. Сезона пењања почиње око Васкрса и завршава се у новембру. Веслање кајаком на Трески је популарна активност на овом подручју, као што су риболов, лов, и пливање.

Пећина Врело, на десној обали Треске је наведена као једна од 77 најзанимљивијих природних локација на свету у оквиру пројекта Седам светских чуда природе. Богата је накитом, има много сталактита, укључујући један велики у средини пећине познат као „Шишарка“ који је име дугује свом облику. Постоје два језера на крају пећине. Мање језеро је 8 m дужине на најширем делу и 15 m дубине на најдубљем месту. Веће језеро је 35 m дугачко на најширем делу и 18 m дубоко у најдубљем месту.
Иако је тачна дубина пећине непозната, неки спекулишу да би то могла бити најдубља подводна пећина на свету.

Подручје кањона је дом неколико историјских цркава и манастира. Манастир Светог Андрије налази се у клисури реке Треске. Саградио га је Андрија Мрњавчевић син краља Вукашина 1389. године, садржи фреске које је насликао Јован Митрополит.
Манастир Светог АндријеМанастир Матка, или манастир Свете Богородице, саграђена у XIV веку, се налази на левој обали Треске. Према натпису на цркви, жена по имену Милица нашла је цркву у лошем стању и без крова 1497. године. Заменила је кров, додала нове фреске, изградила степениште и саградила виноград.

Манастир Свети Никола се налази на литици изнад кањона и манастира Светог Андрије. Датум изградње цркве је непознат. Први помен овог манастира био је у XVII веку, за време османске владавине. Иконстас цркве је осликан 1645, док су фреске на западној страни осликани 1630. године. Манастир је напуштен у XVIII веку. Монах је нашао цркву без крова 1816. и покушао да га оживи, али је поново напуштен 1897. године. Манастир пружа јединствен поглед високо изнад кањона.

Кањон Матка је дом разних биљака и животиња, од којих су неке ендемске врсте за ово подручје. Око 20% биљног живота се може наћи само у овом кањону. Кањон је такође дом 77 ендемских врста лептира. Пећине овог кањона су дом за велике популације слепих мишева.

У кањону постоје добро обележене стазе, неколико цркава и манастира,  на располагању су вожње чамцима по зеленој бистрој реци Трески, окрепљења у неком од ресторана. Одвојићемо довољно времена, како би уживали у овом предивном пределу. После 18:00 часова полазимо ка граници и одлазимо у Врање на конак.

Среда, 2. мај:   Врање, кањон Вучјанке и хидроцентрала Вучје

Буђење, кафа, доручак, паковање ствари и ранца…, а у 10:00 h крећемо према кањону Вучјанке и хидроцентрали у Вучју. Цео крајолик и кањон је обавијен у зелено. План је да обиђемо зграду, они спретнији, прођу делом кањона (потребно је мало вештине преласка преко стена) и уређеном стазом, која води узбрдо, изађемо на пар видиковаца и видимо кањон са висине, а овом стазом се такође може доћи и до краја кањона.

Вучјанка извире на 1100 метара надморске висине у шумском бисеру југа – планини Кукавици, која је име добила по бројним женама које су кукале за својим мужевима и синовима након Косовског боја. После 18 km виртуозног тока улива се у Ветерницу. Међутим, у средњем делу, између врхова Китка (988 m) и Самарић (619 m), Вучјанка је уклесала 2 km  дуг кањон, дубок 300 m. Обзиром на пад реке од 300 m, кањон Вучјанке обилује водопадима од којих се истичу Водопад безименог потока (висок преко 30 m, каскадног типа и периодичног карактера), а на излазу из кањона има много вирова и слапова.

Ђокини вирови се налазе у најужем делу кањона где ширина самог кањона код горњег вира износи свега 5 m. Горњи вир широк је 15 и дугачак 5 m док дубина у њему износи 2,5 m. На његовом почетку је Горњи водопад висине 9 m, а на крају Доњи водопад висине 11 mа и из њега вода пада право у доњи вир који је широк 20 m. Температура воде лети износи око 23o C. Иако су вирови идеално место за купањe, препоручују се само добрим пливачима.

Река Вучјанка протиче кроз градско насеље Вучје, на 17 km од Лесковца, a ту је 1903. године саграђена  Хидроелектрана друга је по старости хидроелектрана у Србији и на Балкану. Најзаслужнији за њену изградњу је професор Ђорђе Станојевић, лични пријатељ Николе Тесле и родоначелник електрификације у Србији.

Хидроелектрана је подигнута новцем 168 акционара „Лесковачког електричног друштва“ и отворена је на Дан ослобођења Лесковца од Турака. Овде је изграђен први далековод у Србији који је спајао 16 km дугу деоницу Од Вучја до Лесковца.

Хидроелектрана Вучје је и данас у функцији и део је система Електропривреде Србије. Од 2005. године увршћена је у Светску баштину технике у коју улази још свега шездесетак објеката широм света.

Река Вучјанка од  изворишта до ушћа има укупан висински пад од око 1000 m. Према записима који датирају из прве   половине XX века, на  реци Вучјанки је постојало 13 воденица смештених у делу тока са највећим падом и све су радиле, углавном млеле жито.Неке од тих воденица и данас раде и мељу пшеницу и кукуруз на традиционалан начин.Од ваљаваца, које су такође постајеле на реци, и у којима се удешавало платно за ношњу није остала ниједна.

  

У непосредној близини су и остаци средњевековног Зеленграда, о чему можете више сазнати овде. Планирано време задржавања је до 16:00 часова. Након освежења у оближњем ресторану, полазимо за Београд. Због дужине пута, направићемо најмање једну успутну паузу, а очекивано време доласка у Београд у раним вечерњим сатима.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац, штапови, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина, одећа прилагођена временским условима, лична апотека и наравно документа.

СМЕШТАЈ: четири ноћења у Охриду у вилама са вишекреветним собама, једно ноћење у Врању у хотелу, у вишекреветним собама са доручком,

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:   145 € (за групу од 40 учесника износ се умањује за 15 €)

(учесници са незмиреном годишњом чланарином уплаћују још 100 дин)

Котизација обухвата:  превоз, пешачке и планинарске акције, пет ноћења са свим боравишним таксама, трошкови организације

Котизација НЕобухвата:  исхрана за време акције, рентирање чамаца, излетничке активности бродом, остале индивидуалне и непоменуте трошкове, улазнице у музеје, галерије, тврђаву, путно здравствено осигурање је обавезно.  Ко га нема може га обезбедити преко Клуба под најповољним условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Приликом пријављивања доставити: контакт телефон, број пасоша, јмбг и аконтацију у износу од 50 €, а остатак у ратама до 4.4.2018.). По Правилнику након уплате прве рате, одустајање могуће једино уз замену.

Акцију реализује Новица Радојичић

061 170 29 55

nole@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Још једном, на бис: У царству господара неба: меандри Увца и слапови Сопотнице

Група за ову акцију је попуњена за само три дана постојања на сајту. Предео јесте прелеп, али такав одзив ипак нисмо очекивали. Главу горе, ккако за доста вас није било места, одрганизовали смо репризу! 🙂

Овог викенда вас водимо у најлепше пределе Западне Србије, тамо где господари по земљи не ходају. Са тих висина и распоном својих крила од скоро 3 метра, краљевским летом, то потврђују и поручују да је ово прелепо место првенствено њихов дом. Посматрачу преостаје само да му се диви.

Али то није све…

Недалеко је Сопотница, малена река за коју кажу да не тече, него пада. На потезу од тек неколико стотина метара, она се се обрушава низ 20 m високе стене, чинећи на далеко чувене водопаде, нанизане у неколико каскада, што је један од најпознатијих призора природних лепота наше земље. Управо у ово време, када су воде набујале, водопад је најраскошнији, а хук воде  најснажнији; он вам купа и испуњава душу, чиме као да у неповрат односи наше бриге и напетост накупљених током свакодневнице. Призори које ћете видети остаће вам трајно у сећању и држати данима у добром расположењу. Биће то два дана за незаборав, потпуно одвајање од света који нас окружује, пун исконске лепоте, снажних утисака и лепог дружења.

фото: Исаиловић

Субота, 21.април:

ПОЛАЗАК:   У 6:00 h са паркинга крај просторија нашег клуба (Устаничка 125 ц). Путујемо ка Пријепољу и Спотници, а како је пут дуг, уприличићемо паузу на Златобору за доручак и освежење.

У Сопотницу стижемо после подне, смештамо се у два приватна објекта  домаће радиности  (двокреветне и трокреветне собе, са заједничким купатилом) и одмах припремамо за пешачење до слапова Сопотнице. Својом јединственом лепотом они остављају снажан утисак на посматрача, а њихов хук преноси причу о овом маленом селу надалеко. Не остаје нам ништа друго него да се препустимо и опустимо пред несвакидашњом  лепотом, ремек делом природе, све до повечерја. Потом се враћамо код домаћина на вечеру,  дружење и конак.

Легенда каже да су се први становници доселили у село Сопотницу са безводне Пештери, али је врело покрај кога су се населили пресушило. Разочарани због лоше судбине која их прати, придошлице реше да иду даље у потрази за водом. Ноћ пред сеобу, јави им се неки чудан глас испод Јадовника и упита их: ,, Бирајте људи, шта да вам поклоним, воду или срећу“? Сељаци из свег гласа повикаше: ,, Воду, воду нам даруј, а срећу ћемо ако Бог да, сами стварати.“ И тако вода потече на све стране.

Сопотница је малено село на падинама планине Јадовник између река Милешевке и Лима крај Пријепоља, до кога се се стиже макадамским путем који води кроз густе букове и храстове шуме. Сам назив Сопотница означава воду која сопоће, хучи. И ко зна да ли бисмо икада чули за то село да није серије величанствених водопада које баш ту твори река Сопотница на свом путу до Лима. Они уживају посебан степен заштите, као споменик природе „Слапови Сопотнице“. До њих се стиже пешице, каменитим путем. Слапови, старе воденице и ваљавице, као и околина, чине јединствен природни амбијент, због чега је ово један од најзначајнијих споменика природе Србије, добро познат свим љубитељима природних лепота.

Споменик природе обухвата извориште површинског тока реке Сопотнице са више сталних и повремених карстних врела и извора који формирају токове. Оно што карактерише реку Сопотницу јесте велика висинска разлика између ушћа на 465 м.н.в. и највишег извора на 1.150 м.н.в. Морфо-хидролошке вредности представљају четири крашка врела, више извора и седам бигрених тераса преко којих отичу врелски водотоци градећи живописне водопаде и слапове.

Бигар је настао од изворских сегмената око горњег тока реке Сопотнице и простире се од највиших врела испод кречњачког одсека Подстијења на 1.120 м.н.в., па све до последњег водопада на 850 м.н.в. Ово је бигар са највећим висинским растојањем у Србији од 270 m. Акумулиране наслаге бигра чини седам нивоа заравњаних лепезастих каскада, различитих димензија и изражености. Основну вредност чине бројни водопади на ивицама бигрених тераса. Најатрактивнији је „Велики водопад“, висок чак 20 m. Идиличном амбијенту доприносе олистале крошње, обиље маховине и зеленила као и саме стене. Након свега 3,5 km ова горска чаробница меша се са водама Лима.

Међутим, Сопотница има и друга знамења. Њену биосферу одликује и завидно висок степен диверзитета. Са растом посећености, развија се и туризам, па тако у селу постоји неколико домаћинстава који нуде смештај, а на уласку у заштићено подручје постоји планинарски дом. Подручје има многобројне обележене стазе, а за оне пасивније, ту су лепо уређена излетишта око воденица. Такође могу да уживају у богатој гастрономској понуди, домаћи сир, кајмак, пршута, мед, пита од хељде…

Краљевство белоглавог супа поседује егзотичан амбијент. Чаробни меандри Увца,  три језера (Сјеничко, Радоињско, Златарско), један од највећих пећинских ситема у Србији, белоглави суп као заштитни знак, те заносна природа, само су неки од адута овог бајковитог краја, који за поклонике природе представља место ходочашћа.

  

Недеља, 22. април:

Ујутру рано,  у 7:00 h полазимо ка Сјеници, до места, Крстац (око 1.000 м.н.в.), одакле ћемо се, лаганом узвишицом, преко предивних предела кретати у правцу видиковца и врха Молитва (1.247 м.н.в.), на планини Јавор. Успут ћемо уживати у величанственим призорима резервата. Овде се природа својски постарала да невероватним рељефом импресионира посетиоца. Чиста природа, проткана пашњацима, стеновитим литицама, реком која чудновато кривуда по чему је и названа Увац. Огроман и предивно исклесан кречњачки простор, узвишења прошарана белим стенам са којих супови, појединачно или у групама, попут почасне страже, мотре… Ако ово није Рај, онда је сигурно његово предворје. Ко није раније долазио схватиће зашто слике из овог дела Србије, најчешће се користе за промоцију наше лепе земље.

Меандри Увца, фото: Александар Вељковић

Након доласка на врх Молитва 1.247 м.н.в., спустићемо се до видиковаца Молитва и Бела Кања, након невероватних призора и прикупљања утисака, враћамо се истим путем ка нашем возилу. Дужина стазе износи 13 km са висинском разликом око 600 m. Ова стаза спада у лаке и погодна је за све узрасте, али не без иоле кондиције.

  

Ако буду временски услови то дозвољавали и сви се усагласимо можемо се возити чамцима (минимум 10 особа) по језеру и тако сагледати језеро и околне литице, из друге перспективе и обићи предивну Ледену пећину.

За Београд полазимо у 16.30 h. Предстоји нам око шест сати путовања, наравно са успутним паузама, а очекивано време доласка у Београд око 23 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.100 дин

4.000 дин  за чланове Клуба

Котизација обухвата:

Превоз минибусом, ноћење, организационе трошкове акције, улазницу у специјални резерват природе Увац.

Котизација не обухвата:

вожњу чамцима и посету Леденој пећини (1.150 дин доплата за вожњу чамцима)

исхрану током акције

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са јачим ђоном), штапови, мали ранац, батеријска (чеона) лампа, вода, храна за успут, одећа слојевита, у складу са временским приликама, добра  заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина. Подлошку за седење је добро имати из практичних разлога.

НАПОМЕНЕ:

  • Због ограниченог смештаја, број учесника је
  • ограничен на 18, пријавите се на време.
  • У домаћинствима се могу организовати оброци по цени од 300,00 динара.

ИНФОРМАЦИЈЕ и пријављивање на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Пријављивање подразумева измирење аконтације у износу од 2.000,оо динара.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.