Архива за prirodne lepote

НП Нера – кањон Шушаре (Румунија)

Главна одлика НП Нера су њене притоке са обиљем водених каскада. Једна од њих је и река Шушара, чији ток бигреним коритом прати стаза до главног водопада.

„Ово није никаква ‘стаза за слабије’, већ стаза за уживање“ – гласиле су бројне примедбе учесника, који су критиковали погрешан опис ове шетње у програму. Критику смо уважили, а тако смо писали, поредећи је са другом, знатно дужом стазом. Али, ова би, без икаквих поређења сада била баш прави избор, не само због дужине дана, већ пре свега због раскошног јесењег шаренила Анинских шума.

Стаза је уређена, означена и дословно је може прећи свако (најмлађи учесник је био Огњен, стар 4 и по године. 🙂

бигрено корито зелене Шушаре

ПОЛАЗАК тачно у 6:00 h са паркинга крај клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Возимо се ка Белој Цркви, где ћмо направити кафе паузу, а потом настављамо ка граничном прелазу иза Калуђерова. Молимо вас да током граничне процедуре не излазите из возила, јер је то често разлог задржавања.

По уласку у Румунију, настављамо вожњу до села Саска Монтана, где напуштамо бус ради обиласка манастира Нера.

манастирска црква посвећена Светој Петки

Стаза до манастира води уз реку (Неру), а величина успона је занемарљива.

Ово монашко насеље у брдском подручју Слатине крај села  Саска Монтана (регија Караш Северин),  основано је 16. маја 1994. Манастир је јединствен у земљи и у Европи као једина верска институција са медицинском услугом. Такође има и неколико уметничких радионица (дуборезачка и две сликарске), као и библиотеку. Посвећеним радом, монаштво промовише византијску уметност, традицију и културне вредности овог подручја. Саграђен  је на иницијативу др Павла Ћирила, пореклом из Слатине. Свети Синод Румунске православне цркве је 19. јула 1994. одобрио оснивање манастира, и исте године, 14. октобра постављен је камен темељац цркви брвнари, изграђеној у Молдавском стилу, посвећеној Светој Петки. која је освећена 1997.

Монахиње, њих 40, баве се баве шивењем, пчеларством, сакупљањем и узгајањем дивљег лековитог биља, а ту је и стоматолошка ординација.

Манастир није стар, али се развија ревношћу свог монаштва и изгледно постаје највеће монашка зједница у епархији. На њихов захтев, а уз благослов свештеника Митрополије Молдавије и Буковине, 5. октобра 2001. је дат, део покрова  Свете Петке, на корист свима који ће се са вером  овде молити.

пут ка Манастиру приказ трасе на топо карти

Враћамо се и настављамо на крај села, одакле полазимо у шетњу кањоном Шушаре. Можете ходати и полако, сликати до миле воље, укупно имамо (до водопада и назад) 5 km хода по уређеној стази, тако да ову трасу могу прећи и они са скромном физичком кондицијом.

По изласку из кањона, чим се скупимо, крећемо према граници и ако не буде било прекомерног задржавања на граничном прелазу, после Беле Цркве, скрећемо у Банатску паланку на обали Дунава, где ћемо вечерати у неком од бројних рибљих ресторана. За Београд полазимо у 20.00 h и стижемо до 22.00 h (наглашавамо – ако границу прођемо без задржавања, тј. до 18 h). 

водопад Шушара у бакарном руху

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са добрим ђоном за терен), мали ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена терену и временским условима (заштита од евентуалних падавина), пресвлака, батеријска лампа и документа (не заборавите пасош!).

Молимо вас да СВЕ што вам је потребно за јело и пиће током акције понесете.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

ПРИЈАВЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ВАЖНА НАПОМЕНА: молимо све заинтересоване да приликом пријављивања обавезно доставе следеће податке: име и презиме, контакт телефон и број пасоша. 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

ТРЕСКАВАЦ – на врху охлађеног вулкана! (Румунија)

 Ђердапска клисура, место стварања… На месту најстарије европске цивилизације, тече река за чије кањонске литице стручњаци кажу да су „геолошки буквар Балкана“. А са друге стране Дунава, на Румунској обали издиже се преживели, мумифицирани сведок времена када људска нога још није ходала земљом. Геолози његов облик називају енглеском речју “neck“ (врат), јер кажу, то је некада био вулкан. Да не лицитирам лаички стратиграфијом, радије ћу признати да силуета ове чудновате вулканске купе заокупља моју пажњу када год сам тамо. А то је често. Како је на врху једног палео кратера, није тешко сазнати, обзиром да је до њега потребно пешачити свега 5 km, што ову акцију чини приступачном свим категоријама љубитеља природе!

Трескавац 

Али, то није све! Јер, Трескавац је „крив“ за настанак првог календара. За становнике Лепенског Вира, његов положај и облик сваког 21. јуна (солстицијум) производи феномен двоструког изласка Сунца. Та чињеница објашњава најдуже постојање овог праисторијског насеља. Лепенци су били мудри људи који су на малом облутку креирали прву карту северног неба, о чему можете више сазнати у књизи „Сунце Лепенског Вира

ПОЛАЗАК: Окупљамо се са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 и тачно у 6.00 h крећемо преко Ковина и Беле Цркве према граничном прелазу Калуђерово. Обзиром да је пут дуг, неће бити успутних пауза. Понесите кафу и доручак, пред   нама је импресија од које нас дели 3 и по сата вожње. 

    

Требало би да стигнемо до 11 h, a aутобус напуштамо на магистрали са које се одваја обележена екотуристичка стаза на врх Трескавац (Varful Trescovat 755 m).

Ова маркантна вулканска купа у Румунском Парку природе Гвоздена Врата (Parcul Natural Portile de Fier), лежиште је терогених вулканита и упадљива је са обе Дунавске обале. Ходамо по релативно каменитом терену, стазом солидног успона, тако да и поред чињенице да је кратка, до врха ће нам требати три сата лаганог корака. Задржавамо се пола сата, како бисмо мало одморили пред лепим пејсажима и фотографисали.

Поглед са врха - непроцењив!

Укупна дужина трасе износи 10 km, са успоном од 670 m, што значи да  на ову акцију може поћи свако,ко располаже средњом кондицијом, али не и они који не воле успоне – поновићу: стаза јесте кратка, али на пар делова има солидан нагиб! Полазимо натраг у 18 h. Током повратка за Београд, уприличићемо успутну паузу након преласка границе у Старој Паланци (ако то неће пореметити план да у Београду будемо најкасније до 23 h!).

Поред бројних адута, НП Ђердап важи за изузетно вредан трезор видљивих геолошких промена одиграних пре неколико стотина милиона година. Ова акција има за циљ да Вам приближи једну такву појаву.

ЈОШ ТОГА ЗАНИМЉИВОГ (али са НАШЕ стране):

Преко пута „колевке цивилизације“ у Европи, најстаријег археолошког налазишта Лепенски вир, налази се вероватно најуочљивији угашени вулкан у овом делу Старог континента. Иако је налазиште на нашој, десној страни Дунава, вулкан је на другој, румунској обали велике реке, али заједно са налазиштем чини неодвојиву, готово магијску целину.

У његовој сенци наши давни преци из преисторије, пре осам и по миленијума изашли су из пећина и других природних скровишта и решили да живе на местима која сами изаберу. Тада су први пут одлучили да се приближе реци и ловиштима и да не буду искључиво у склоништима која су им подарили природа или њихови богови који су се „крили“ у Дунаву.

Све се догађало поред прастаре пирамиде угашеног вулкана који их је непомично гледао. Веровали су да имају подршку и с тог места, у чији су врх, с обзиром да је највиши у широј околини, приликом олуја увек ударали громови. Па ко не би помислио да угасли вулкан и богови немају нешто заједничко?

ПОГЛЕД С РЕКЕ

Као водича смо, нимало случајно, изабрали дунавског аласа Ђорђа Миладиновића Ћиру, човека који деценијама живи на Дунаву и од њега. Настањен је у оближњем Бољетину, а овде, са сином Драганом лови рибу и одржава традицију давних предака. Поред Лепенског вира живи у импровизованом, привременом дому који је направио од камп кућице. Поред ње, као својеврсна декорација, раширене су мреже, штапови и други риболовачки прибор. Као сви људи који поштују хлеб који једу, Ћира и Драган опрему држе у савршеном реду.

У складу с његовим животом и навикама, Ћира нам је своје приче о вулкану испричао – с реке. Ушли смо у његов чамац, а пратиоци су нам били Демби и Руни, два црна лабрадора. Добро, каже, један је расан, а овај други „много личи“ али и није баш… На прамцу рибарског брода два црна пса су се примирила, а искусни алас је лаганим, мирним гласом приповедао репортерима „Трећег ока“…

– Ту, ваљда, почињу Карпати – говори Ћира. – Ово брдо је у нашем крају познато као Трескавац. Народ му је одавно дао то име, наравно да нико не зна од кад је то, али знамо зашто је тако. Кад почну да ударају громови, они се најчешће заврше на Трескавцу.

У овом крају се зна да се доба године утрвђује на основу природних феномена који је прате. Тако Ћира помиње да је један од наговештаја лета „оно време када почну громови“, а то је мај. Тада и Трескавац почиње да „бруји“.

Геолози кажу да је ова купола остатак вулкана, односно да је оно што видимо, прецизно речено, вулкански чеп. После силних година, чији број се мери милионима, један део планине се одвалио, па овај други, који нам је окренут лицем, заиста подсећа на попречни пресек вулканског гротла, али је тако окренут као да је природа удесила да га радозналци попут нас виде што боље.

Још ако вас у праскозорје, непосредно пред свитање, искусни рибар одведе на реку, одакле се све боље види, онда је утисак савршен. Као по сценарију, око планинског врха налазили су се облаци које су први сунчеви зраци полако растеривали, па је поглед ка вулкану у посматрачу рађао утисак да се налази на снимању филма „Парк из доба јуре“, или да је лично ускочио у времеплов и одјурио у доба далеких предака.

МАГИЈА ДУГОДНЕВИЦЕ

О овој перфектној игри мајке природе данас мало ко говори. У ствари, није се само она играла. Мада мало знамо о начину на који су размишљали први становници Лепенског вира, време у којем живимо и наша препотентност увек нам дају за право да потцењујемо претке и мислимо да су о свему знали мање од нас. Питамо се да ли је баш тако када схватимо колико је значајно место које су изабрали за своје насеље, али још више – какве је све то везе имало са вулканом, односно Трескавцем.

Овде сазнајемо још један невероватан податак.

– Када је најдужи дан у години, дакле 21. јун и када почиње лето, сунце излази тачно изнад вулканске куполе и обасјава место где је било преисторијско насеље – приповеда нам даље Ћира, док се његов метални брод лагано љуљушка на води. – То само говори да су становници Лепенског вира имали лепа знања о астрономији и календару. На основу положаја сунца у односу на врх вулкана знали су када моруна улази у Дунав и када га напушта.

Подсећамо, ова морска риба мрести се у слаткој, дунавској води. Некада, пре изградње хидроелектране, стизала је знатно више узводно. Стари записи говоре да је једна огромна уловљена чак код Беча. Сада јој се бетонска баријера испречила на том путу.

После изградње хидроелектране „Ђердап“, првобитно место на којем је било насеље морало је да буде премештено, али су тадашњи археолози то учинили на најпрецизнији могући начин. Локалитет је измештен само неколико десетина метара изнад тачке на којој се некада налазио, да га вештачко језеро не би потопило, али то нимало није покварило утисак аутентичности првог подунавског људског насеља. Њихове колибе имале су огњишта, а богови су били риболики. Очигледно је да су живели од онога што су сматрали даровима Дунава, па је наш Ћира, у ствари, далеки настављач њихове цивилизације, гајећи исто страхопоштовање према реци и њеним вировима.

Тако је у доба дугодневице и сада, миленијумима касније, Лепенски вир обасјан сунцем које се рађа изнад Трескавца. С друге, румунске стране, ова планина има своје име. Зову је Пјатра маре што би у преводу значило „Велики камен“.

– Громови се чују са свих страна када наступе ђердапске олује – наставља Ћира своју причу. – Али Трескавац је окренут ка нама. Чак и кад гром не удари у њу, с планинских обронака чује се најјачи одјек. Па све изгледа као да тај стари вулкан скупља громове.

Током посете искусном аласу варљиво и променљиво време овог лета „частило“ нас је потврдом о свему што нам је Ћира испричао. Исте вечери облаци су зацрнели небо и зачас је почела тешка, летња олуја. Муње су се проламале небом, а онда је прасак одјекнуо. Заиста, богови су опет „погледали“ Трескавац. Није било разлога да не верујемо у Ћирину причу малопре, док нас је возио чамцем.

Сада смо му веровали још више.

Још је чудније ако се зна да је Доњи Милановац, који је одавде удаљен свега око 17 километара, најосунчанији град у Србији. Некада, у време бивше Југославије, највише сунчаних дана имао је Хвар, а за њим је био овај подунавски град. Сада, када се стара држава упокојила, Доњи Милановац држи примат. Кажу да је то од необичне руже ветрова која растерује облаке над овим местом, па само најупорнији успеју да саспу кишне капи на њега.

Ето, недалеко од града, Трескавац упорно скупља громове, не дајући им да приђу овом лепом подунавском месту.

ЛЕПЕНСКИ ВИР

Вирови у овом делу Дунава заиста су чести, и док смо се возили Ћириним бродићем, река је стално кључала око нас. Одатле потреба да га питамо о називу овог места.

– Име је добило по вировима којих је овде безброј – објашњава Ћира. – Они су некада, пре изградње Ђердапа, правили лепу пену, па одатле име „Лепенски вир“.

ЖИВОТНА ФИЛОЗОФИЈА

Сваки алас има неку своју, животну мудрост, па би било чудно да је нема и Ћира. Стално је на води, а речни мир човека тера на размишљање. Тако и он каже да је давно ђаво побегао од Бога у Дунав, у воду.

– Ђаво никада не тражи човека – вели Ћира. – Увек је обрнуто. Човек је тај који тражи ђавола.

ПИРАМИДА

Безброј брда окружује Трескавац, али нам је још једно привукло пажњу, удаљено тек неколико стотина метара од прастарог вулкана. Ћирин син Драган показује нам на брдо које безмало чини идеалну пирамиду. У шали каже: “Где су вам они што траже пирамиде по Босни и којекаквим другим местима? Тамо још могу и да се збуне ако нешто не изгледа баш онако како они желе. Овде нема дилеме. Ево им праве пирамиде, погледајте и сами!”

Зоран Николић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима, купаћи и пешкир (чисто да се нађе, ако пожелите да се бућнете).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

2.000 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Столови

Планина Столови лежи југозападно од Краљева, између Ибра, Рибнице и Брезанске реке, које су је својим дубоким долинама рашчланиле на дугачке гребене и косе, дајући јој звездаст облик. Главни планински гребен пружа се правцем север-северозапад-југ-југоисток, са највишим врхом Усовицом (1375 m) у северозападном делу. Већим делом је под густом шумом. Западни обронци Столова формирају источни део Ибарске клисуре, а на њима се налази и тврђава Маглич.

Осим географских чинилаца, Столове много тога чини посебним, те тако и једнимм од омиљених одредишта планинара. Легенда каже да је ту Милош Обилић пронашао свог чудесног ждрепца Ждрала…

фото: Дејан Милошевић фото: Дејан Милошевић

ПОЛАЗАК  са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6:00 h (дођите 10-ак минута раније како не бисмо касили у поласку). Путујемо преко Обреновца, Чачка и Краљева, до подножја Маглича где напуштамо возило.

Маглич је средњовековно утврђење у ибарској клисури, 20 km јужно од Краљева. Смештен је на врху брда, око кога Ибар прави оштру окуку чиме подножије брда окружује са три стране. Заравњени плато на ком је утврђење подигнуто уздиже се неких стотинак метара од дна клисуре и јединог караванског пута који је повезивао Моравску долину и Косово поље. Тврђава је ноћу осветљења, чиме привлачи додатну пажњу пролазника магистралног пута.Маглич чини 8 кула повезаних бедемима, а у његову унутрашњост, која обухвата 2.190 m2, улази се кроз две капије. Унутар утврђења изграђено је неколико грађевина смештених целом дужином западног бедема, као и две (1 + 1 у малом граду) цистерне, издубљене у стени. Мали град обухвата крајњи североисточни део утврђења. Чине га Донжон кула и стена на којој је подигнута, у којој је издубљен велики резервоар.Не зна се када је Маглич подигнут, али се сматра да га је највероватније подигао Урош I после монголских продора, да би спречио продор нових најезди кроз Ибарску клисуру, односно да би заштитио прилаз својој задужбини Сопоћанима и Немањиној Студеници са те стране. Друга претпоставка је да га је почетком XIII века подигао Урошев отац Стефан Првовенчани да би заштитио своју задужбину Жичу и Студеницу. Развој српске средњевeковне државе и њено померање ка југу, допринели су да Маглич изгуби на значају, као утврђење у срцу државе далеко од граница и потенцијалних освајача. Зато није ни чудо да је у њему било седиште српског архиепископа Данила II. Он је из Маглича управљао, како црквеним тако и државним пословима, а унутар града је организовано писање црквених књига.Нема података о паду Маглича у турске руке, али је он у прикључен Османској царевини непосредно или одмах након турског уласка у Смедерево 20.06. 1459. када и цела српска деспотовина. Турским освајањима Маглич постаје седиште магличке нахије, а остало је забележено да је посаду града 1516. године чинило 20 војника на челу са диздаром Хамзом, док је 1560. године посаду чинило 11 војника. Након турског пораза под Бечом 1683. године, Света лига прелази у офанзиву и продире на територију данашње Србију у којој тада избија устанак. Током борби устаници су ослободили Маглич и Козник, одакле су отпочели вршење удара по османлијским посадама у другим насељима. Након пропасти устанка у Маглич се враћа турска посада, али он врло ускоро бива напуштен и препуштен зубу времена као и остала утврђења широм Србије, па и света. Током Другог српског устанка је код Маглича постављена заседа Турцима који су долином Ибра надирали од Новог Пазара. Милош Обреновић је наредио војводи Радославу Јелечанину да сакупи народ ибарског краја и ту заустави Турке, што је он и учинио.

фото: Гога Крстић

Идемо најпре до старог града Маглича над Ибром, а одатле на врхове Чикер (1324 m). и Камариште (1375 m).

Обилазимо импозантно средњевековно утврђење и настављамо гребеном, јаким  успоном ка врху: преко Градске косе, Козаревог брда, Липара, Велике и Мале чуке , Чикера, Камаришта и Усовице. На врху правимо дужу паузу.фото: Дејан Милошевић

Укупна дужина пешачења је око 16 km, а висинска разлика 1330 m. при успону и силаску.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ:

  • Стаза је тешка, није за почетнике.
  • Понети довољну количину воде 2-3 литра према својим потребама.
  • Понети храну за цео дан,пошто можда нећемо имати времена за ресторан због времена потребног за успон и врло вероватно стижемо у Београд око поноћи.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: планинарске ципеле, камашне и штапови , мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, Сунца и евентуалних падавина, батеријска чеона лампа са резервним батеријама, одећа слојевита, примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на контакт испод:

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин 

Због тежине успона, за ову акцију је предвиђена мања група (максимално 30 учесника са одговарајућом кондицијом!)

Акцију реализује Ненад Царевић

 064 684 01 37

 nesa@serbianoutdoor.com

фото: Гога Крстић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Кањон Караша (Румунија)

Кањони…ти фасцинантни планински ходници који љубоморно заклањају лепоту реке која га је стварала, чији високо извијени зидови изазивају дивљење и увек буде жељу за природом. Масив Карпата има сијасет заносних кањона а кањон реке Караш један је од приступачних, што због стазе која се пружа целим кањоном, што због близине која омогућава да га прођемо у једном дану. Нека то буде дан кога ћемо се сећати, јер ово је најбоље време за одлазак у Национални парк Семеник – предворје величанствених Карпата… Иначе, кањон Караша је природно добро под строгом заштитом.

План пута је једноставан: полазимо у 6:00 h ујутро и стижемо на место са кога се спуштамо у кањон, пролазимо кањон Караша. Пролазимо га низводно, излазимо у Карашову, вечерамо и враћамо се натраг за Београд. Траса је дуга 9 km, не гази се вода, хода се стазом све време. Добро је имати гојзерице, или евентуално теренске патике са крампоном.

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Пођите од куће на време и будите тамо 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо преко Беле Цркве, ка граничном прелазу код Калуђерова. Другим речима, до границе се возимо добра два сата. Не можемо знати колико ће трајати гранична процедура, али када пређемо границу, до места где стајемо и полазимо у кањон предстоји још сат и по вожње. Требало би да до 10:30 h стигнемо на место где напуштамо возило.

ВАЖНА НАПОМЕНА: молимо вас да током граничне процедуре не излазите из возила већ седите на својим местима.

Спуштамо се у кањон реке Караш и ходамо необележеном стазом до кањона; на даље је стаза обележена. На овом почетном делу правила колоне се априори морају поштовати, како не бисмо дошли у ситуацију да се тражимо! Када се сви окупимо, полазимо у кањон. Нема потребе да газимо реку, осим ако неко баш хоће. Једна од две пећине је са друге стране реке и до ње би се морала прећи река, али нема потребе за тим. Ем није уређена, ем је прилаз изузетно стрм, ем је тај део тока Караша врло леп и без да је пећина ту 🙂

Настављамо даље низводно приближавајући се остацима утврђења, које ће нам указати да смо прошли пола кањона. и то онај најатрактивнији део где су лонци дубљи, река живописне боје, а орнаментика самог кањона раскошнија. Стаза постепено постаје мирнија. Последњу четвртину трасе карактерише присуство двеју пећина. Коначно, излазимо из кањона у Карашову, где нас чека наше возило. Ово велико, мирно село има крај пута и ресторан, где примају евре, а  мештани говоре српски 🙂 Ту можемо вечерати, а полазимо у 19 h.

НАПОМЕНА:  и ако траса није дуга (свега 9 km), пролазак кањона неће бити кратак и не смете га подценити. Нарочито почетни део, када улазимо у кањон. Будите стрпљиви, предивни утисци ће засигурно то надјачати! 🙂

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима и чеона лампа.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.900 динара

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Ђердап: Загрљај кошаве

Пробијајући Карпатобалкански лук, Дунав је створио најлепшу клисуру. Легенда каже да су је створили џинови и богови, кад су пре 800 миленијума разгрнули стене и пустили да Панонско море истече кроз клисуру. Тако је настао Ђердап, односно вртлог или ковитлац, како гласи превод те персијске речи која савршено описује ову моћну реку – централну артерију овог подручја. 

Плиније млађи је записао да је величанствено стајати на обали Дунава (Magnum est stare in Danubii ripa) и то ће нам овога пута бити водиља: идемо на места са величанственим погледом! Без превише пешачких амбиција, са жељом да се опустимо и препустимо магији Дунава – ово је излет за уживање.

Полуострво Гребен - Бољетинско брдо На шпицу

Иза Лепенског Вира, а пре Доњег Милановца, десна обала Дунава зарива се 2 km у његов ток. То стеновито полуострво Гребен, или Бољетинско брдо, чува занимљива геолошка и многа друга сведочанства, али оно што је приступачно баш свима је поглед са његовог шпица и предивни пејсажи који прате пешака на тој крајње лаганој стази.

Поглед на Доњомилановачку котлину са ливада Бољетинског брда

И то није све! Постоји још једно посебно место, са кога се посматрачу чини да је само небо граница; прави трон над величанственим Дунавом.

фото: Игор Њагојевић

Е зато је ово излет за уживање. Јер 10 km са незнатном висинском разликом, може препешачити свако, а амбијентална лепота вишеструко награђује, пружајући предивне призоре за фотографисање.

ПОЛАЗАК тачно у 7:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Неопходно је да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

Како не волите опширне програме, овај садржај ћемо представити сликовито и кратко. План је да посетимо музеј „Лепенски Вир“ (наравно, ко буде желео), видимо кањон Бољетинске рекегеолошки буквар Балкана, пређемо полуострво Гребен до његовог шпица над матицом Дунава и видиковац Ковилово – тзв. „Крoв света“.

Пешачење је лагано и опуштајуће, а крећемо се искључиво стазама са којих ћу вам показати још неке скривене занимљивости 🙂

У Београд се враћамо до 22 h.

НП Ђердап Лицем у лице са кошавом! фото: Драгољуб Јанковић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 динара

Котизацијом је обухваћена и улазница за НП Ђердап уз пратњу службеног лица.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Клисура реке Градац – Ваљевски сафир!

Вечито привлачна акција на једној од најчистијих река Европе! Oвога пута траса почиње у Ваљеву, тако да Градац пратимо од ушћа у Колубару до Јаког извора 🙂

Топло, мокро и смарагдно лепо, јер је Градац једна од најчистијих река Европе. Овај кањон са предивним током кристално чисте реке и уређеном стазом је прави рај за све врсте рекреативаца! Траса није кондиционо захтевна и могу је проћи како деца, тако и старији, јер је дуга свега 15 km!

 

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 8.00 h. Путујемо ка Ваљеву.

Крећемо се наизменично десном и левом страном клисуре, уживајући у необичној лепоти једне од најчистијих река Европе.

Прву паузу правимо код  Вајата и Коњичког клуба у непосредној близини Дегурићке пећине, одакле практично почиње кањон и ту се расхладити уз познати фрапе од малине и купање по жељи. 

  Дегурићка пећина

И на даље правимо успутне паузе за одмор и купање. Кањон Градца је питом, у смислу да нема препрека за које је потребно више од пешачења, осим што ћемо реку десетак пута прегазити. Стаза је означена, времена ће бити довољно и за фоткање и за пливање 🙂 

  

Ова траса је препорука  свакоме ко жели да ужива уз реку.  Они којима одговара мање пешачења и напора,  туру ће завршити код Етно домаћинства близу манастира Ћелије или се одморити на прелепој ливади код Еко бивка. Они који буду расположени за више акције, наставиће све до Јаког  извора.

  

Пре него пођемо ка нашем возилу, посећујемо манастир Ћелије, познатом по једном од највећих православних духовника – архимандрита, богослова и филозофа Јустина Поповића – горостасна фигура интелектуалца и мудраца, који је, у овом манастиру, изолован и одбачен од комунистичких власти, живео и стварао од 1947. до 1979. године.

Рођен је на Благовести у Врању, завршио богословију у Београду код Николаја Велимировића, студирао теологију у Петрограду и Оксфорду, докторирао на Атинском универзитету, службовао је у Призренској и Карловачкој богословији, као и у Чехословачкој. Пред Други светски рат основао је Српско филозофско друштво у Београду. После рата затваран је од власти, а било је планирано и његово стрељање.

Иза овог скромног човека остало је написано 12 књига житија светих, на стотине чланака и мањих списа и све то штампано у 33 тома сабраних дела.

Према његовом личном запису пред Други светски рат је имао визију распетог Христа. У манастир Ћелије, код овог духовника, годинама су долазили духом посустали и болесни да их снагом свог духа посаветује и излечи. И данас на његов гроб затрпан цвећем долазе невољници тражећи помоћ од Аве Јустина.

У књизи „Преподобни Јустин Нови Ћелијски“, коју је по благослову епископа ваљевског Милутина издао манастир Ћелије, записано је низ чудесних исцељења верника док је Аве био жив, али и на његовом гробу. „Крстивоје Антонијевић из Богатића требало је да има тешку операцију. Био је на Авином гробу и без хируршког захвата оздравио“, записано је у књизи.

„Једна жена из Грчке није имала деце, била је на Авином гробу и однела грумен земље са гроба. Ту земљу је ставила у чашу са водом коју је пила. Касније је родила дете. Било је то 1985. године.“ „Године 1996. Ненад, син Миленка из Ваљева, који није могао да хода сам, дошао је на Јустинов гроб да му се чита молитва. Након седам дана је проходао и дошао на Авино вечно почивалиште да заблагодари чудотворцу“, стоји у књизи.

Архимандрит Јустин Поповић умро је на дан свог рођења на велики православни празник Благовести. Кажу да се након срчаног удара десетак дана пре упокојења молио да умре баш на Благовести. Бог му је молитву услишио.

На свечаној литургији у Храму Светог Саве 2010. је канонизован нови светитељ Јустин Ћелијски. Литургијски спомен преподобног Јустина слави се 14. јуна. О животу и делу Јустина Поповића ђакон Ненад Илић снимио је документарно-играни филм „Ава Јустин“. Игуманија Гликерија је одлучила да се приходима од филма у близини старог изгради нови храм.

Пењање уз степенице од манастира је вероватно и најтежи део ове туре 🙂  А ту нас чека превоз који ће нас одвести до ресторана на заслужен одмор и закуску по жељи.

Након свега тога полазимо до 20 h за Београд. 

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.300 дин

ОПРЕМА:  имајте у виду да ћемо газити реку и не препоручујем да то чините босоноги, боље обујте оно што ће таквом кретању највише одговарати (понесите обућу подесну за кретање водом), а стазом наравно у гојзерицама.

  

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Јовановић

nenad@serbianoutdoor.com

065 99 22 782

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Кањон НЕРЕ: кањон Беу (Румунија)

Њено ушће у Дунав означава почетак Ђердапске клисуре, али шира област, заштићена као Национални парк „Кањон Нере“ у суседној Румунији, позната је као предео бајковите лепоте и заносних пејсажних карактеристика! Шеста је година од како је Нера постала део традиције нашег Клуба 🙂 Како је било први пут, можете погледати овде.

Тиркизна магија Врела "Око Беу" (Ochiul Beiului) Смарагдна Беу

Пролеће је најбоље време да ту лепоту затекнемо у пуном сјају: воде су најбујније, водопади виртуозни, а поред каскада води уређена стаза. Шта више рећи о нечему што се годинама препричава и због чега већина људи сваке године понавља учешће, осим да какве год фотографије приказали, сензационални призори су једноставно неописиви и прави утисак се стиче тек када се види и лично доживи.

кликни и погледај видео

ПОЛАЗАК: у суботу, тачно у 6.00 h са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник). Морате доћи  15-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.  Путујемо преко Панчева, Ковина и Беле Цркве ка граничном прелазу иза Калуђерова, без успутне паузе (понесите кафу!), јер нас чека гранична процедура што увек одузима сат времена. На 27 km по уласку у Румунију, напуштамо бус и полазимо ка смарагдним слаповима!

КАУПОВЦИ Први водопади, при сусрету са Беу

План је пролазак кањона реке Беу, најлепше Нерине притоке. То значи: видети оно магично врело Око Беу (Ochiul Beiului), водопаде Беушница и Вајоага, проћи део камене стазе у стени кањона Нере, али и 20 km пешачења! Када напустимо возило и кренемо, нема назад, нити скраћене варијанте. Утешно је то што нема успона (осим аритметички).

На 30-ак километара од границе, по уласку у Румунију, заустављамо се надомак села Поток, на полазној тачки за пешачење. Првих 6 km крећемо се прелепим валовитим пределима претежно колским путем, а потом спуштамо кроз шуму све до необично живописног кањона реке Беу.

Раскошни слапови Беу, фото: Александар Вељковић

По спуштању у кањон, настављамо уређеном, означеном стазом и након 1,5 km долазимо до врела Ochiul Beiului. Прелепа тиркизна боја, нестварна провидност као и околне бигрене каскаде реке Беу, остављају посетиоце без даха. На том месту ћете се највише задржати, због чега увек морамо да употребљавамо пиштаљке, колико год да то не волимо, јер се од призора имагинарне лепоте тешко одваја.

Водопад Беушница Видопад Вајоага

Настављамо стазом још 1 km и долазимо до фантастичног водопада Беушница (Cascada Beusnita)! Ту ће бити пауза за фотографисање од максимално 20-ак минута. Враћамо се, пратећи реку низводно и већ након 2 km од врела стижемо до кампа и пастрмског рибњака, где ћемо уприличити кратку паузу колико да се сакупимо. Наиме, на том месту ћемо уприличити паузу да се група сакупи, али и да једемо (оно што смо понели, или у ресторанчићу где иначе примају евре) Цена било ког пића (сок, кафа пиво) је 1 евро. Потез од Врела до водопада Беушница је најлепши, те зачеље има знатно више посла него чело! 🙂

део стазе у кањону Нере прелазак Нере преко висећег моста на крају трасе

Даље настављамо сада већ колским путем и на 2 km низводно од рибњака долазимо до водопада Вајоага (Cascada Vaioaga). После још 2,5 km низводно према ушћу Беу у Неру, прелазимо асфалт и ступамо на предивну стазу, уклесану у саму литицу кањона Нере, која води кроз више малих тунела, такође у стени. Њоме идемо тачно 4 km до села Саска Романа. На свега 500 m пред селом прелазимо реку Неру преко висећег моста. Он је сигуран и безбедан, али се мора прелазити лаганим темпом да се не стварају превелике осцилације, и не више од по троје људи истовремено!

Током целог пешачења нигде не газимо реку, јер је стаза савршено уређена за посетиоце.

Одмах по преласку моста улазимо у село Саска Романа где нас чека бус. Крећемо чим се сакупимо, најкасније до 18 h. Предстоји нам два и по сата вожње до Београда и гранични прелаз; надамо се да ћемо стићи до 23.00 h. Неће бити дужих успутних пауза, већ само на пумпи, како бисмо у Београд стигли док има редовних превоза.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са добрим ђоном за терен), мали ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена терену и временским условима (заштита од евентуалних падавина), пресвлака, батеријска лампа и документа (не заборавите пасош!).

НАПОМЕНА: Молимо вас да СВЕ што вам је потребно за јело и пиће током акције понесете – Румунија није у еврозони, не примају евре, а нигде немамо мењачницу где бисмо их заменили за леје.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

ПРИЈАВЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Пријављивање подразумева обавезно достављање података: име и презиме, контакт и број пасоша, као и измирење котизације. 

Акцију реализује КАУП тим

kaup@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Врело „Око Беу“

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Светлост Овчарско-кабларске клисуре

Зашто „Светлост“? Једноставно зато што је овај предео изузетно полупаран због јединственог сплета природних лепота и споменичких вредности, чиме вековима привлачи пажњу. Њено основно обележје чини рељеф, упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име. Западна Морава између њих твори изразите, тзв. укљештене меандре. Мало је која клисура тако украшена, и још приде обогаћена лековитим, термалним изворима као ова.  Али, ниједна  у нас не крије у себи толики број углавном очуваних средњевековних манастира, по чему је, као и по уметничкој вредности, ова група манастира одмах иза Фрушкогорске. Овчарско-кабларска клисура је дуго остала изван животних токова. Тек оснивањем монашких заједница овај простор почиње да се користи, а доцнијим ретким истраживањима, то је постао примарни мотив посете.

Ова акција посвећена је управо томе и зато смо изабрали лагану стазу, без успона на врхове, како бисмо се посветили знамењима која су такође њени значајни атрибути. У техничком смислу, то значи да акција није кондиционо захтевна и као таква је приступачна свима. Пролазимо трасу која повезује четири манастира и бигрене слапове на Моравици. За оне који нису толики штребери, ту је и базен у Овчар бањи 🙂

 

Међу најстарије материјале о овом пределу, спадају путописи Евлије Челебије из 1662-ге године, где се између осталог наводи:

“… У близини овог насеља у планинама богатим дрвећем, налазе се купке села Бање. Још у доба хришћанских краљева на овој лековитој води подигнуте су величанствене високе куполе, велики басен, многобројни хладњаци, халвати и свлачионице. Ту се годишње у доба лубеница сакупи 40-50 хиљада душа, одржавају панођури, тргује. То је величанствено излетиште и место за уживање. Како је вода тих бања јако топла, то се води купке додаје нешто хладне воде.”

А Каниц Феликс бележи следеће:

“… И Србија има свој Монферато и свој Атлас. Само он није ни као први који је из земље изникао попут високе купе окружене брежуљцима, ни као други, који је “планинска катедрала анатолског хришћанства” господари валовима Стримонског залива; у дубокој клисури између Овчара и Каблара леже на обале реке по четири манастира, са својим причама о некадашњим чудима, тако скривени од погледа пролазника

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.30 h. Путујемо Ибарском магистралом до Овчарко кабларске клисуре. Ту напуштамо возило и одатле почињемо пешачење стазом  од манастира Преображење, стазом дугом 13 km са висинском разликом од око 750 m.

Овај манастир се првобитно налазио са друге (леве) стране Западне Мораве али је срушен 1910. због градње железнице Чачак-Вишеград. У њему се живи по »јерусалимском типику« по којем живе и монаси Хиландарци на Светој Гори. Био и остао поштован као велика светиња.

Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. годину. Стари манастир Преображење је порушен како би се изградила железничка пруга према Ужицу. Постоје бројни записи о томе какве су последице имали људи који су одобрили и наредили рушење овог манастира. Старо Преображење је било пусто све до обнове 1811. године када је обновљен од Епископа Никифора. Манастир су посећивали Јоаким Вујић, Вук Караџић, када је био и калуђер манастира, Исаија, који је још за живота био поштован као светац. Манастир је одувек живео са молитвом и од молитве, монашки скромно.

Ново Преображење је подигнуто на супротној (десној) страни Мораве, у подножју планине Овчар. Нови манастир Преображење је освештао Владика Николај Велимировић, тада епископ Жички, на дан Покрова Пресвете Богородице 1. (14.) октобра 1940. године. Владика је том приликом поставио игумана Васијана за старешину манастира. »Тада им је Владика Николај дао флашу вина, просфору и једну флашу уља. У аманет им је оставио да не смеју имати стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде извор прихода.«

Црква манастира Преображење је мала, проширена затвореним тремом. Украшена је руком Ивана Мељеникова 1940. године када је урадио иконе, дуборез иконостаса и две фреске. Слава манастира је Преображење Господње 19. августа (6. августа по јулијанском календару). Под управом Манастира Преображење су и две необичне светиње у непосредној близини, Црква Савиње и Кађеница.

Пут до манастира Сретење води нас 2 km уз Короњски до. ка врху планине Овчар на 800 метара надморске висине и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

По писаним подацима овај манастир се први пут помиње у манастиру Јовању 1571. године, а спомиње се и његово рушење 1623. године, што његово настајање и постојање датује за претходни временски период. Предање вели да је са врха Овчара бачена круна(корона) па се гледало где ће да падне, ту ће се градити црква. По том догађају се и брдо изнад самог манастира зове Короњско брдо. Манастирска црква је обновљена трудом монаха Никифора Максимовића, који је после обнове манастира Преображења, 1818. године почео обнову манастира Сретење, тада је обновљена црква, конак, бедеми. По жељи Кнеза Милоша, ради великих заслуга је произведен за архимандрита манастира Сретење, а касније је хиротонисан за Епископа Ужичког, Нићифора Максимовића. Упокојио се 1853. године и сахрањен је у сретењској цркви.

Живопис наоса, олтарског простора и зидане олтарксе преграде из 1844. године рад је Живка Павловића из Пожаревца, док је Никола Јанковић аутор сликане декорације припрате. На строгост у избору, како иконографских тако и ликовних решења, и овако конзервативног зографског сликарства, са тек понеким елементом барока, утицао је дубоко религиозан Нићифор Максимовић. Олтарска фреска приказује свештеника коме је Анђео везао руке јер је недостојан и неспреман да служи Свету Литургију.

Наредна 2,5 km настављамо преко Сретенске косе према манастиру Свете Тројице, угњежђеном на шумовитој падинини Овчара, у атару села Дучаловићи, на територији општине Лучани и представља споменик културе од великог значаја. За оближња села он је  парохијска црква, а по лепоти се битно издваја од осталих манастира.

Сматра се да је манастир Свете Тројице настао кад и манастир Благовештење, у XIII веку. Поуздано се зна да су га градили калуђери манастира Сретење. О њему су први писали Јоаким Вујић и Вук Ст. Караџић у својим делима у XIV  веку. Први пише о терору Ћаја-паше и одвођењу робља током Другог српског устанка, као и факат да је то робље спасао, плативши оштету Милош Обреновић маја 1815. године. Вук описујући манастир, налази да је „тврђи“ од Благовештења, да има кубе и да унутрашњост није „моловата“ – виде се голи зидови. Око цркве је десетак конака на спрат, а има и других зграда које су у лошем стању. Такође Вук није нашао ту калуђере, јер их није било. Живела су ту два свештеника, отац и син са породицама, који су морали да иду и раде у надницу по „својој нурији“ (парохији).

Манастир је пострадао од воде која је извирала изнад манастира, али лоше каналисана оштетила је саму цркву и здања, јер се у порти изливала. У међуратном периоду манастир је потпадао под манастир Сретење. У запуштеној унутрашњости није било ничега. Више пута је напуштан и обнављан, да би пред Други светски рат Владика Николај Жички уз помоћ сретењског игумана Атанасија обновио манастир, међутим манастир је убрзо, 1941. године, два пута бомбардован од стране Немаца. Манастир се коначно обнавља 1979. године и слави Силазак Светог Духа на Апостоле (или: духови, тројице,педесетница) празнује се педесети дан по Васкрсу. У њему је иконостас који је урадио Никола Марковић 1868. године и две вредне фреске из XVII века. Света Литургија се служи сваке суботе, недеље и празником са почетком у 8 часова.

Спуштамо се изнад тока Тројичког потока до Моравице у Овчар бањи и одлазимо  до места чаробне лепоте, које се ретко посећује – бигрене каскаде Моравице, илити Бањски поток са бројним слаповима и водопадом! Од манастира до Бањског потока дели нас 2,5 km, углавном спуста.

фото: Милош КараклићДо следеће одреднице дели нас километар. Спуштамо се до Мораве, прелазимо с друге стране моста, и посећујемо манастир Благовештење. Он се налази под Кабларом узводно уз Мораву, с леве стране реке, изнад саме хидроцентрале Овчар Бања и убраја се у споменике културе од великог значаја. Иначе, да је монашки живот ових предела и даље врло динамичан сведоче новији догађаји, као они у манастирима Стјеник на Јелици, Вазнесење на Овчару, па и у овом. Чућете о томе на лицу места…

Црква има основу у облику крста са апсидом на истоку. На западу уз њу је у новије време прислоњен један трем с дрвеним стубовима. Кубе носе луци подухваћени пандантифима. Свод је обличаст. Осмострани тамбур кубета израђен је од тесане сиге. Судећи по кубету, могло би се претпоставити да је и остали део цркве од истог материјала. Изузетак би вероватно чинио олтар за који је Вук забележио „да је нађиват“ пошто се „некад био одвалио и срушио доњу страну ћелија“.

Извесни архитектонски елементи указују да је Благовештење могло бити сазидано у време процвата тзв. „рашке школе“, тј у XII-XIII веку. Међутим натпис изнад улазних врата на западном зиду цркве, у трему, каже да је храм подигнут 1602. Године:  „Изволенијем оца и поспешенијем сина и свршенијем Светог духа сазда се сиј свети и божествени храм Благовештеније пресвјатија владичице наше Богородице и присно дјеве Марије в времена тешка и нужна, трудом и усердијем игумана кир Никифора с братијами и сврши се в лето 7110. тј. 1602. године.

Други запис у цркви на северном зиду који одваја наос од припрате, обавештва да је унутрашњост храма жиописана 1632. године.

Од старог иконостаса је остала сачувана престолна икона са Христом из времена оснивања. Манастир је познат по преписивачкој школи.

Враћамо се у Овчар бању и у 19.30 h полазимо за Београд, где стижемо до 22.30 h. Ову акцију одликује умерена кондициона захтевност, што је чини приступачном и за почетнике.

 

ОПРЕМА:   гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина, а ко жели и неопходан прибор за базен.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.900 дин

За групу од 40 учесника котизација се умањује за 200 динара.

НАПОМЕНА: котизацијом није обухваћена исхрана; храну можете понети за све време током боравка.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба.

Акцију реализује Ненад Јовановић

065 99 22 782

nenad@serbianoutdoor.com

Поглед са Овчара

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

ГРЗА – жубор пролећа

Због великог интересовања, идемо поново на Грзу!

С пролећа су воде најјаче и водопади пенушају пуном снагом, а Грза је међу њима КРАЉИЦА! Стога је уврежен обичај да се управо тад иде на њена врела. Међутим, овога пута долазимо на Грзу да бисмо скренули пажњу да Краљици прети атентат! Баш тако, јер је за неке она само флуид довољне снаге да покрене пар турбина. У име нашег гласа НЕ за МХЕ, фотографије носе амблем борбе Параћинаца за oдбрану Грзе.

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

 

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. До планинарског дома „Ђорђе Живковић на Грзи, где напуштамо возило, предстоји нам двочасовна вожња и пауза за кафу код „Старог храста“.

Ово место је једно од култних за поклонике природе. Шетња узводно, до врела Грзе и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

Полазимо од Дома, где нас на крају пешачења чека возило, према врелима Грзе, и видиковцима. По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит. За ово је довољно максимално 2 сата.

На горњој фотографији је графички приказ траса на 3Д топо карти, тако да лакше пратите изложен програм. Пошто се вратимо са видиковаца и врела на почетну тачку, када се окупимо, полазимо заједно према Малом Јаворку (756 m НВ). Ако нисмо прекорачили временски оквир за шетњу до врела и видиковаца,  настављамо према Јаворачком врху (927 m НВ) и спуштамо до Дома поред Козјег рога. Ако смо се превише задржали на врелу и видиковцима, скрећемо лево ка врху Мали Јаворак (756 m НВ) и спуштамо се гребенски, до Језера. Ни једна од тих стаза није тешка, а којом ћемо поћи, зависи само од тога колико будете занесени самим врелима и видиковцима.

 фото: DevianArt

Да ли је ово последње пролеће за Грзу какву знамо? Наиме, инвеститори (група алавих предузетника, за које реке представљају флуид за покретање турбина), планирали су овог пролећа изградњу мини хидроелектране, снаге 499 kW, што је одприлике довољно за рад једног кућног котла за грејање! Али ће за то 2,6 km раскошно лепог и животом богатог тока реке Грзе бити спаковано у металне цеви пречника 90 cm – сасвим довољно да се уништи живот низводно од замишљене хидроелектране! Параћинци се са тиме не слажу и боре се под слоганом „Одбранимо Грзу“ са амблемом који видите на фотографијама овог програма. Наша акција је подршка тој борби, да сачувамо Краљицу од атентата, а трасу пролазимо са КАУП-Ресавица и Грађанским покретом „Одбранимо Грзу“.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.900 дин

1.700 дин за групу од 40 учесника

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба.

  Акцију реализују Ненад Царевић и Немања Манчић:

064 878 78 78

 nemanja@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Нера – али КОМПЛЕТНА, са рафтингом!

Колико ли смо само пута помислили како је снажан доживљај сабијен у превише кратко време, oсећали се фрустрирано јер смо морали да се одлучимо за једну од две понуђене опције, једнаке лепоте, или једноставно пожелели да по завршеној акцији останемо где смо. Није било одласка на Неру да управо то није био доминантан утисак у повратку. А колико је тек тога остало неисцрпљено, остављено за неки имагинарни „други пут“, да и не спомињемо, јер за то није довољан један дан.Кањон Нере

Зато вас за празник позивамо да прођете цео кањон Нере рафтингом, кањоне Беу и Шушаре пешице, обиђете водопаде Беушница, Вајоага, и Шушара, видите Ђавоље језеро, посетите манастир Нера и тиме заокружите утисак, без да за сваку од ових траса наново путујете и прелазите границу. 

Идеја је да се прође комплетан садржај пешачењем за шта смо до сада увек морали да одлучујемо између две опције („краће“ и „дуже“), при чему једна искључује другу; али и да видимо непознате чари овог заносног предела, за шта раније нисмо имали шансу. Како би доживљај имао пуноћу, не планирамо велику групу. Придружите нам се и учините овај празник незаборавним!

Стаза у стени дуж кањона Нере

Петак, 26. април:

ПОЛАЗАК: тачно у  6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Путујемо преко Панчева и Беле Цркве, где ћемо застати ради кафе-паузе, а потом настављамо до граничног прелаза у Калуђерову. Графички приказ трасе на Google Earth

Молимо вас да током граничне процедуре не напуштате своја седишта, јер то може битно да искомпликује прелазак границе.

По уласку у Румунију, настављамо пут 30-ак km до полазне тачке за Кањон Беу. Ова траса је дуга добрих 20 km, без константног успона, или спуста. То значи да је доминантно пешачење, а не пењање, или спуштање. Крећемо се колским путем, стазама и макадамом. Десно имате графички приказ трасе са њеним бројним параметрима.

За ову трасу је до сада владало највеће интересовање, јер је два водопада, врело „Око Беу“ / и стеновита стаза уз сам кањон Нере, чине изузетно атрактивном. Многи су само то и прошли, чак и више пута. Њен детаљнији опис можете видети овде, а оно што ће овога пута бити другачије јесте чињеница да после прелепог и дужег пешачења, не журимо одмах натраг, према граници, већ се смештамо у хотел. Собе су комфорне са купатилима, без кухиње (у хотелу је ресторан; доручак је укључен, цена ручка је 27 леја/ 6 €, а вечере 22 леја/5 €).

Тиркизна магија Врела "Око Беу" (Ochiul Beiului) Водопад Беушница Водопад Вајоага

Субота, 27. април:

Данас је у плану премијеран догађај: пролазак целог кањона Нере рафтингом, обилазак Ђавољег језера и прерасти. Током ранијих акција, пролазили смо тек мали део кањона уском стазом уклесаном у стену његових литица, која не обухвата њен најатрактивнији део од Ђавољег језера до кампа Дамјан (Cantonul Dаmian). Ђавоље језеро (Lacul Dracului) смо посећивали неколико пута пешице, али је нужност повратка одсецала најлепши и најузбудљивије део трасе. Овога пута, то неће бити случај!

 Тајанствено језеро у дубокој шуми живописна пешачка стаза дуж кањона Нере

Пошто доручкујемо и попијемо кафу, добијамо рафтинг опрему и у 10 h одвозимо се до Новог Сопота одакле се спуштамо 26 km низ Неру, дуж њеног целог кањона!

Првих 8 km спуштамо се низводно, до места где се налази Ђавоље језеро.  Напуштамо чамце и одлазимо до језера и оближње прерасти.

Необичне природне појаве су увек биле инспирација за испредање легенди, тако да ни ова није изузетак. А она говори како је ово необично језеро добило назив. Једном давно, један мудри чобанин је чувао овце крај Нере, када је пред њега искочио човечуљак са рибом у руци и изазвао га на опкладу. Да би надмудрио непознатог човечуљка, морао је да испече рибу без ватре, у чему је и успео, помоћу струна испредених од вуне. Човечуљак се разбеснео пропавши у земљу, у којој остаде ово језеро, а чобанин схвати да је то био сам Ђаво, те тако језеру даде име.

Прераст Са воде, пешачка стаза личи на Трајанов пут

Не заборавимо да се оне бројне прерасти (природни камени мостови) налазе у пределима, које географи у жаргону називају „Карпатска Србија“, а како се налазимо на тој громади у Румунском предворју Карпата, ова појава не треба да чуди. Чудно је само то што је прераст код Ђавољег језера остала непримећена, што нама никако није могло да промакне! Сама прераст није означена, али је на 150 m низводно означен видиковац. Пошто све то обиђемо и разгледамо, враћамо се у чамце и настављамо са својим скиперима даље, низ кањон Нере. Одавде следи најатрактивнији део, јер улазимо у сам кањон!

Са наше леве стране гледаћемо како се пружа најлепши део пешачке стазе, уклесане дуж литице кањона. Река се овде увија творећи десетине меандара, а после треће кривине, на 3 km од Ђавољег језера, долазимо до Јордановог извора (Izbucul Iordanului) , за 6,5 km даље и до још једног; оба су близу обале. Још километар пловимо до Дамјановог кампа (Canton Damian). На 4 km од кампа долазимо до ушћа једног потока у Неру, а за још 600 m и до ушћа Беу, после чега остаје још 4 km до краја рафтинга, тј. села Саска Романа.

Воде Нере су мирније (укупан пад реке је 50 m висински), тако да овај рафтинг не спада у „адреналинске“. Суштина је што ће се проћи централна жила овог Националног парка и видети они делови који су на други начин теже доступни.

 

Недеља, 28. април:

Дан уочи повратка проводимо у лаганој акцији проласка кањона Шушаре и посети манастиру Нера. Раније смо се за ову акцију морали опредељивати, одричући се проласка прве трасе, тако да су многи од вас ишли поново да би видели и ово, а Васкрс је прави дан за посету манастиру, који је за КАУП-це увек значио више, јер су нас уводили у крипту са реликвијама.

На путу ка Манастиру... 

Након доручка и кафе, у 9:00 h се одјављујемо из хотела и одвозимо се до рударског села Саска Монтана. Одлазимо најпре до Манастира, до кога имамо нешто више од километра равног хода уз Неру.

Ово монашко насеље у брдском подручју Слатине крај села  Саска Монтана (регија Караш Северин), основано је 16. маја 1994. Манастир је јединствен у земљи и у Европи као једина верска институција са медицинском услугом. Такође има и неколико уметничких радионица (дуборезачка и две сликарске), као и библиотеку. Посвећеним радом, монаштво промовише византијску уметност, традицију и културне вредности овог подручја. Саграђен  је на иницијативу др Павла Ћирила, пореклом из Слатине. Свети Синод Румунске православне цркве је 19. јула 1994. одобрио оснивање манастира, и исте године, 14. октобра постављен је камен темељац  цркви брвнари, изграђеној у Молдавском стилу, посвећеној Светој Петки. која је освећена 1997.

Монахиње, њих 40, баве се баве шивењем, пчеларством, сакупљањем и узгајањем дивљег лековитог биља, а ту је и стоматолошка ординација.

Манастир није стар, али се развија ревношћу свог монаштва и изгледно постаје највећа монашка зједница у епархији. На њихов захтев, а уз благослов свештеника Митрополије Молдавије и Буковине, 5. октобра 2001. је дат, део покрова  Свете Петке, на корист  свима који ће се са вером  овде молити.

Враћамо се и одвозимо на други крај села ка Шушари. Посебно знамење НП Нера су њене притоке са обиљем водених каскада. Поред Беу, ту је и река Шушара, чији ток бигреним коритом са мноштвом каскада, прати стаза до водопада. Стаза је уређена, означена и дословно је може прећи свако (најмлађи учесник је био Огњен, 4 и по године).

Шушара

Дуж Шушаре се може ходати опуштено, лагано полако, обзиром да до водопада и назад имамо 5 km хода по уређеној стази, коју с лакоћом може прећи свако. Траса је веома лепа и надасве опуштајућа, а за опис који смо давали претходних година добили смо бројне примедбе да смо је подценили. На пола пута до водопада наилазимо на ливаду и већу дрвену кућу, поред које је извор. Место је савршено за предах. Успут су и два мала рударска окна, као и обиље сремуша. На овом снимку можете видети како изгледа цео пролазак стазе.

брчкање у водопаду Водопад Шушара 

По изласку из кањона Шушаре, спремамо се за повратак. До Београда нам предстоји два и по сата вожње и гранични прелаз. После овакве туре, троипочасовни пут не звучи страшно, али уме да оптерећује, када се прелази два пута у истом дану, чега смо овога пута ослобођени.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац за дневне активности и пешачки штапови, вода и храна за успут, одећа слојевита, примерена времену, заштита од ветра, сунца и могућих падавина; лични прибор и путне исправе (пасош).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ: 130 € (превоз, смештај са доручком, рафтинг и улазнице за НП)

НАПОМЕНЕ:

  • У селима где боравимо не постоје мењачнице (најближа је у Оравици, где можемо свратити после границе).
  • У собама не постоји могућност припреме хране (кухиња), али постоји ресторан. Цена ручка је 27 леја (6 €), а вечере 22 леја (5 €). У хотелу примају евре (Овде можете видети курс).
  • За ову акцију није предвиђена велика група, тако да је број места ограничен и благовремено се пријавите.

 

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h. Пријављивање учешћа подразумева измирење аконтације у износу од 70 € и достављање података, неопходних за организацију (име и презиме, контакт и број пасоша).

Акцију реализују Гордана Атанасијевић

065 377 14 74, gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

У царству господара неба: меандри Увца и слапови Сопотнице

Овог викенда вас водимо у најлепше пределе Западне Србије, тамо где господари по земљи не ходају. Са тих висина и распоном својих крила од скоро 3 метра, краљевским летом, то потврђују и поручују да је ово прелепо место првенствено њихов дом. Посматрачу преостаје само да му се диви.

Али то није све…

Недалеко је Сопотница, малена река за коју кажу да не тече, него пада. На потезу од тек неколико стотина метара, она се се обрушава низ 20 m високе стене, чинећи на далеко чувене водопаде, нанизане у неколико каскада, што је један од најпознатијих призора природних лепота наше земље. Управо у ово време, када су воде набујале, водопад је најраскошнији, а хук воде  најснажнији; он вам купа и испуњава душу, чиме као да у неповрат односи наше бриге и напетост накупљених током свакодневнице. Призори које ћете видети остаће вам трајно у сећању и држати данима у добром расположењу. Биће то два дана за незаборав, потпуно одвајање од света који нас окружује, пун исконске лепоте, снажних утисака и лепог дружења.

фото: Исаиловић

Субота, 13.април:

ПОЛАЗАК:   У 6:00 h са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник). Путујемо ка Пријепољу и Спотници, а како је пут дуг, уприличићемо паузу на Златобору за доручак и освежење.

У Сопотницу стижемо после подне, смештамо се и одмах припремамо за пешачење до слапова Сопотнице. Својом јединственом лепотом они остављају снажан утисак на посматрача, а њихов хук преноси причу о овом маленом селу надалеко. Не остаје нам ништа друго него да се препустимо и опустимо пред несвакидашњом  лепотом, ремек делом природе, све до повечерја. Потом се враћамо код домаћина на вечеру,  дружење и конак.

Легенда каже да су се први становници доселили у село Сопотницу са безводне Пештери, али је врело покрај кога су се населили пресушило. Разочарани због лоше судбине која их прати, придошлице реше да иду даље у потрази за водом. Ноћ пред сеобу, јави им се неки чудан глас испод Јадовника и упита их: ,, Бирајте људи, шта да вам поклоним, воду или срећу“? Сељаци из свег гласа повикаше: ,, Воду, воду нам даруј, а срећу ћемо ако Бог да, сами стварати.“ И тако вода потече на све стране.

Сопотница је малено село на падинама планине Јадовник између река Милешевке и Лима крај Пријепоља, до кога се се стиже макадамским путем који води кроз густе букове и храстове шуме. Сам назив Сопотница означава воду која сопоће, хучи. И ко зна да ли бисмо икада чули за то село да није серије величанствених водопада које баш ту твори река Сопотница на свом путу до Лима. Они уживају посебан степен заштите, као споменик природе „Слапови Сопотнице“. До њих се стиже пешице, каменитим путем. Слапови, старе воденице и ваљавице, као и околина, чине јединствен природни амбијент, због чега је ово један од најзначајнијих споменика природе Србије, добро познат свим љубитељима природних лепота.

Споменик природе обухвата извориште површинског тока реке Сопотнице са више сталних и повремених карстних врела и извора који формирају токове. Оно што карактерише реку Сопотницу јесте велика висинска разлика између ушћа на 465 м.н.в. и највишег извора на 1.150 м.н.в. Морфо-хидролошке вредности представљају четири крашка врела, више извора и седам бигрених тераса преко којих отичу врелски водотоци градећи живописне водопаде и слапове.

Бигар је настао од изворских сегмената око горњег тока реке Сопотнице и простире се од највиших врела испод кречњачког одсека Подстијења на 1.120 м.н.в., па све до последњег водопада на 850 м.н.в. Ово је бигар са највећим висинским растојањем у Србији од 270 m. Акумулиране наслаге бигра чини седам нивоа заравњаних лепезастих каскада, различитих димензија и изражености. Основну вредност чине бројни водопади на ивицама бигрених тераса. Најатрактивнији је „Велики водопад“, висок чак 20 m. Идиличном амбијенту доприносе олистале крошње, обиље маховине и зеленила као и саме стене. Након свега 3,5 km ова горска чаробница меша се са водама Лима.

Међутим, Сопотница има и друга знамења. Њену биосферу одликује и завидно висок степен диверзитета. Са растом посећености, развија се и туризам, па тако у селу постоји неколико домаћинстава који нуде смештај, а на уласку у заштићено подручје постоји планинарски дом. Подручје има многобројне обележене стазе, а за оне пасивније, ту су лепо уређена излетишта око воденица. Такође могу да уживају у богатој гастрономској понуди, домаћи сир, кајмак, пршута, мед, пита од хељде…

Краљевство белоглавог супа поседује егзотичан амбијент. Чаробни меандри Увца,  три језера (Сјеничко, Радоињско, Златарско), један од највећих пећинских ситема у Србији, белоглави суп као заштитни знак, те заносна природа, само су неки од адута овог бајковитог краја, који за поклонике природе представља место ходочашћа.

  

Недеља, 14. април:

Ујутру рано,  у 7:00 h полазимо ка Сјеници, до места, Крстац (око 1.000 м.н.в.), одакле ћемо се, лаганом узвишицом, преко предивних предела кретати у правцу видиковца и врха Молитва (1.247 м.н.в.), на планини Јавор. Успут ћемо уживати у величанственим призорима резервата. Овде се природа својски постарала да невероватним рељефом импресионира посетиоца. Чиста природа, проткана пашњацима, стеновитим литицама, реком која чудновато кривуда по чему је и названа Увац. Огроман и предивно исклесан кречњачки простор, узвишења прошарана белим стенам са којих супови, појединачно или у групама, попут почасне страже, мотре… Ако ово није Рај, онда је сигурно његово предворје. Ко није раније долазио схватиће зашто слике из овог дела Србије, најчешће се користе за промоцију наше лепе земље.

Меандри Увца, фото: Александар Вељковић

Након доласка на врх Молитва 1.247 м.н.в., спустићемо се до видиковаца Молитва и Бела Кања, након невероватних призора и прикупљања утисака, враћамо се истим путем ка нашем возилу. Дужина стазе износи 13 km са висинском разликом око 600 m. Ова стаза спада у лаке и погодна је за све узрасте, али не без иоле кондиције.

  

Ако буду временски услови то дозвољавали и сви се усагласимо можемо се возити чамцима (минимум 10 особа) по језеру и тако сагледати језеро и околне литице, из друге перспективе и обићи предивну Ледену пећину.

За Београд полазимо у 16.30 h. Предстоји нам око шест сати путовања, наравно са успутним паузама, а очекивано време доласка у Београд око 23 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.300 дин

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са јачим ђоном), штапови, мали ранац, батеријска (чеона) лампа, вода, храна за успут, одећа слојевита, у складу са временским приликама, добра  заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина. Подлошку за седење је добро имати из практичних разлога.

НАПОМЕНЕ:

  • Због ограниченог смештаја, број учесника је ограничен на па препоручујемо благовремено пријављивање.
  • Смештамо се у сеоским домаћинствима, без засебних купатила (неколико соба на једно купатило)
  • У домаћинствима се могу организовати оброци, или храна из ранца

ИНФОРМАЦИЈЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h. Пријављивање подразумева измирење аконтације у износу од 3.000,оо динара.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Споменици природе Горње Ресаве

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што природне бисере овог краја промовише и представља уживаоцима природе. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоји званично пет споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Белика Атула, Бушан камен; хидрокомплекс Лисине са водопадом Велики Бук и Великим врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који још увек немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

     Ову акцију, која је тековина КАУП-а, осмислили смо у циљу да вам покажемо Ресавску пећину, кањон Суваје, део кањона Ресаве, и хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање лепши, водопад у близини Великог Бука. Постоји могућност индивидуалног обиласка и Радошеве пећине.

Дивљаковачко поље

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00 h (молимо вас да кренете на време како не бисмо каснили у повратку).

Почетак стазе, која је дуга око 12 km, је из Крајишта које се налази на 4,5 km од Ресавице. Пролазимо кроз крашко поље Дивљаковац, иначе једног од ретких крашких поља Србије, где ћете свакако уживати у његовим чарима и нестварној лепоти.

После 2,5 km пешачења стижемо до њеног величанства Ресавске пећине. О Ресавској пећини верујем да знате готово све, а за оне који незнају ево пар информација: налази се у источној Србији, у општини Деспотовац на 7,5 km од рударског насеља Ресавице у атару села Јеловац. Смештена је на ободима крашког поља Дивљаковац у кречњачком брду Бабина глава (641 м н.в.), на надморској висини од 485 m. Једна је од најстаријих пећина у нашој земљи (80 милиона година), а старост накита се процењује на 45 милиона година. Откривена је 1962. године а за посетиоце отворена 1972. Дугачка је 4,5 km, детаљно истражена 2830 m, а за посетиоце је уређена стаза од 800 m.Температура у пећини је +7 степени, што подразумева да морате у ранцу понети јакну, а влажност ваздуха варира између 80 и 100%. Унутрашњост пећине обилује бројним дворанама, каналима, галеријама, стубовима, сталактитима, сталагмитима, драперијама и окамењеним водопадима. Улаз је на 485 м н.в. а најнижа тачка на којој се спуштају посетиоци пећине је на 405 м н.в. Обилазе се седам дворане и један корални канал, па ако се одлучите за обилазак пећине од водича ћете чути још пуно тога лепог и занимљивог. Цена улазнице је 300 динара.

 Ресавска пећина Ресавска пећина

После факултативног обиласка Ресавске пећине поћињемо успон на видиковац Чукара (642 м н.в.) и то нам је једини озбиљан успон у дану када обилазимо споменике природе Горње Ресаве. Од Ресавске пећине до видиковца Чукара има непун километар са висинском разликом од неких 160 m. После уживања у погледу на дивљи кањон Суваја и питому долину реке Клочанице почињемо спуст ка кањону.

видиковац Чукара Поглед са видиковца на кањон Суваје

Стаза нас води кроз веома живописне пределе и веома лепо уређену букову шуму до долине реке Клочанице. На 500 m од места где силазимо на макадам налази се и понор реке Клочанице, а одатле почиње суви део кањон Суваје – споменик природе III категорије.

Resavica_10 Resavica_11

Фотографије су направљене на стази са готово истог места, на прелазу из грабове у букову шуму

Кањон је дугачак 6 km, а литице су високе и до 450 m. На стренама овог кањона јављају се отвори бројних пећина од којих оне са леве стране припадају систему Ресавске пећине. Веће пећине које се налазе у кањону Суваје су: Хермелинска пећина, пећина Даница, Маретова пећина, Цацина пећина, Пејкова пећина…Отвори пећина у овом кањону се налазе доста високо на врховима шипара и због тога је велики број њих неистражен. Постоји и сасвим оправдана претпоставка да је и сам кањон Суваје настао на тај начин што је срушена таваница пећине кроз коју је раније протицао подземни ток Клочанице. Отвори садашњих пећина су били само делови великог система пећинских канала са неколико висинских спратова. Кроз сам кањон Суваја и долином реке Клочаница до самог извора пролази добар макадамски пут што омогућава свим уживаоцима природе могућност лаког приступа готово нетакнутој природи. Пре изградње пута кањон Суваје је био најнеприступачнији кањон у Горњересавском склопу а спада и у ред најужих кањона Европе. По изласку из кањона видећемо ушће Клочанице у Ресаву, део кањона Ресаве и кренути из дивљег дела Горње Ресаве у туристички. Хидро комплекс „Лисине“ је у потпуности подређен туристима. Прво ћемо видети водопад Велики Бук, па затим и један мање познати водопад и онда одлазимо на Велико врело.

водопад Велики Бук мање познат водопад

Радошева пећина је у крашком брду изнад Великог врела, па ко жели, може и до ње. Остали ће се окрепити у неком од бројних ресторана или обићи воденицу и кафану у пећини, што ће бити наш избор.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, батеријска лампа, одећа прилагођена временским условима и пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

За групу од 45 учесника, котизација се умањује за 200 динара.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић
064 684 01 37
nesa@serbianoutdoor.com

Поглед са видиковца на долину реке Клочанице

Поглед са видиковца на долину реке Клочанице

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а