Архива за prirodne lepote

ПРЕРАСТИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ – романтична авантура

Пред вама је врло специфична акција. А како је наша земља чудесно богата овим феноменима, за ово лето припремили смо обилазак још неких природних камених мостова, тако да нас очекује другачији доживљај него прошлог лета. Пре него наставите са читањем програма пута, препоручујемо да погледате овај филм, после чега ће вам бити потпуно јасно шта желимо да вам покажемо и зашто: 

кликни ка слику и погледај филм!

Видевши први пут прераст – природни камени мост, била сам дубоко импресионирана начином њеног постанка; моћ природе изражена кроз бесконачно време. Убрзо потом сазнајем да их нигде у свету нема толико, колико на маленом парчету Србије између Мораве, Тимока и Дунава – зашто? И тако је почело. Нешто година касније, из сакупљених материјала и искустава стечених обиласцима свих прерасти настала је прва тематска акција којом сам  планинарима представила овај својеврстан феномен, карактеристичан за флувиокрас источне Србије. Албум са протеклих неколико акција можете видети овде.

Али, то због чега ово није обична акција саздано је у чињеници да су путеви до и између прерасти својеврсна експедиција кроз време. Сазнајући за њих, откривате један нови свет, јер ова филигрантска дела мајке природе, својом појавом вековима распаљују људску машту, везујући за себе снажна веровања, посебне обичаје и магијске ритуале. Свет магије, митова и легенди, граница између живих и мртвих, скривена блага хајдучких харамбаша, добре и зле виле и влве, део су ове приче, баш као што ће бити и наше вечери уз ватру под звездама. Јер представљање прерасти – природних камених мостова не своди се само на њихово показивање, већ су путеви од једне до друге исткани од свега набројаног. 

Пешачке трасе су, кратке, тако да је акција приступачна свим узрастима, јер акценат није на кондицији, већ спознаји и авантуристичком духу. Јер, кажу да све што прође испод прерасти, мења својства, вода добија снажно лустративно магијско дејство, душе иду директно у рај…(погледајте филм!). Да би се обишле све прерасти у источној Србији, морало би се одвојити најмање седам дана. Ми смо за овај пут убацили у програм две које нисмо обилазили, а постоји још неколико које вам још нисмо показали.

Петак 10. јули: пут до Вратне, обилазак Вратњанских капија

ПОЛАЗАК  тачно у 6:00 h ујутро, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 на Коњарнику (недалеко од хотела „Србија“). Због паковања ствари неопходно је да дођете 20-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Јер план је пребогат и ваља га постићи.

Кад је нешто занимљиво и лепо, не осећамо колико времена прође. А  ово ће заиста захтевати време и уверићете се да су овако рани полазак и трећи дан и те како оправдани. Путујемо ка Дунавској магистрали, а после Доњег Милановца се одвајамо ка Неготину. За данас је у плану да посетимо клисуру Вратне и њене три прерасти. Пут је дуг и имаћемо паузу у Лепенском Виру.

прераст Маре (велика вратњанска капија) Мала прераст на Вратни прераст Сек (сува вратњанска капија)

По преласку Поречког залива, скрећемо ка Неготинској крајини и Вратни. Напуштамо возило и подижемо шаторе недалеко од манастира, на обали реке Вратне, а потом полазимо у клисуру. Контактирали смо сестринство и радује нас што су нам дозволили да у миру њиховог поседа бивакујемо крај реке, као некада. У порти манастира је чесма, а испред однедавно и мала продавница.

Полазимо ка манастиру и обележеном стазом одлазимо у кањон са три прерасти, чувеним Вратњанским капијама: Малој, Великој и Сувој (прераст Мика, прераст Маре и прераст Сек). Прве две су врло близу, крај манастира, а до њих воде обележене стазе. По спусту у корито Вратне поћићемо обележеном козјом стазом на други превис (прераст Маре), а после настављамо даље ка трећој капији (прераст Сек). Након силаска са превиса, група се сакупља, и сви полазимо даље до треће капије. Крећемо се у простору резервата муфлона и јелена лопатара, које смо овде иначе увек редовно сусретали. До треће капије ходамо још 3 km кањоном, што подразумева квашење до струка. Обавезно понесите воду и чеону (батеријску) лампу! Стаза у кањону је обележена, али је кретање лагано, да бисмо се код треће Вратњанске прерасти поново сви сакупили и заједно пошли стазом из кањона ка логору.

Повратак у логор, ватрица и дружење…

 На превису... наш логор на Вратни

Субота 11. јули: Рајска прераст на Замни, Ваља Прераст и Рајкова пећина

Након  спремања шатора и доучка  у 8.00 h полазимо ка селу Плавна. Ходамо дуж Медвеђе реке до Рајске прерасти на Замни за шта ће нам бити потребно не мање од 2 сата. Пут до ње је врло живописан, а сама прераст сложене грађе и као таква се издваја од осталих. Посебна је и по веровању да младим паровима, без деце доноси плодност, због чега је и врло посећивана, као обредно место. Наша запажања су да су за то „криве“ морфолошке црте саме прерасти, приказане слици. Мештани такође верују да под сводовима Рајске прерасти већ стотинама година живи Добри дух који види судбину свакога ко му дође и помаже му. Aли не онако како се то малом човековом разуму учини да је најбоље, већ на начин којим се заиста може учинити дугорочни бољитак у животу.

...до ушћа у Замну прераст на Замни сводови Рајске прерасти

Пут настављамо ка Мајданпеку крај места где су остаци некада велике куле Милоша Обилића,  до монументалне прерасти Шупља стена, односно Ваља Прераст, како је мештани зову од давнина. Ваља Прераст је највећа од свих наших прерасти  – ЕТУАЛ источне Србије! По односу димензија, ово је најизразитији природни камени мост у нас. Висина његовог спољашњег лука износи 42 m, а прићићемо му у време кад сунце зарумени пред сутон, јер тада његови румени зраци обливају унутрашњост лука, што изгледа фасцинантно.

Ваља Прераст ...или Шупља стена ETOIL! :-)

Сада можемо на ручак код Чеде у Близни, место где се на традиционалан начин спрема влашки специјалитет: кољаша са димљеним месом. После тога одлазимо ка легендарној Рајковој пећини, надалеко чувене лепоте. Од како сам је у својој ТВ емисији „Оаза“ 2001. године описала као дворац ледене краљице, због искричавог белог калцита који краси њен накит, тај опис можете наћи у готово свим материјалима и причама о Рајковој пећини. Али, да би се та лепота ухватила објективом, потребан је озбиљан фото апарат и умешност фотографа.  На ливади, крај Рајкове пећине биће нам и коначиште. Најпре подижемо наше село, и одлазимо у обилазак пећине. У логору нас чека вечера под звездама… Како описати ноћ крај Рајкове пећине у неколико речи? Густа ноћ, милион звезда и свици. Додајмо томе пуцкетање ватре и можда (ако будемо имали среће) далеки зов вукова… У врели пепео можемо оставити кромпире за сутрашњи доручак…

 Kod Rajka вечерица

Недеља 12. јули: прерасти на Рађини и Гаура Урсули; повратак

Након доручка, у 9:00 h полазимо ка речици Радини, или Рађени са Марком Поповићем, планинарем из Мајданпека. За ову прераст су знали стари мештани. Стручњаци се њоме још нису  позабавили, али је, Марко својим фотографијама на њу скренуо пажњу јавности. До Рађине пешачимо 3,5 km стазом, поред Римског бунара, одакле пратимо ток Рађине и стижемо до прерасти. До кампа се враћамо истом стазом, што значи да прелазимо укупно 7 km.

Рађена

После тога, пакујемо шаторе и настављамо пут ка селу Дебели Луг. Пешачимо 6 km до Гауре Урсули (Мечје рупе), коју је екипа нашег Клуба открила 2012. године, приликом успона на Брезу (иначе првој акцији КАУП-а). Статус овог лепог и мистериозног геоморфолошког здања, стручњаци још нису утврдили, али то није препрека да се ужива у њеном загонетном амбијенту.

Гаура Урсули

Ово је иначе изузетно занимљив и садржајан предео, мало познат широј јавности, где смо вас водили ранијих година. Разлог више да утиске сложимо у самом Дебелом Лугу. Ту иначе живи једини испирач злата, кога су многи од вас већ упознали. Можемо се окрепити (и јести, ко буде желео). Испод можете видети приказ путања на топо карти:

Траса од Рајкове пећине до прерасти на Рађини Траса до Гауре Урсули

Сада нам предстоји повратак, током којег ћемо имати паузу за ручак у ресторану крај Дунава,  у Лепенском Виру.

Пешачке трасе су, као што видите кратке, па нема потребе наводити висинске разлике и растојања. Ово je акција у којој заиста свако може учествовати, јер акценат није на кондицији, већ спознаји и авантуристичком духу. Јер, кажу да све што прође испод прерасти, мења својства, вода добија снажно лустративно магијско дејство, душе иду директно у рај…

ОПРЕМА: гојзерице, опциона обућа за воду (никако јапанке!), мали ранац са приручним стварима (вода и храна за успут, пресвлака, купаћи костим, пешкир), велики ранац (или путна торба) за ствари потребне за логор (шатор, врећа, подлошка, батеријска лампа, хигијенски прибор, порција/посуда и прибор за јело); заштита од ветра, сунца и евентуалних летњих падавина.Гаура Урсули

НАПОМЕНА:  Ова акција има научно-популаран, едукативан и истраживачки карактер. Спаваћемо у шаторима, али је битно да их не носимо док пешачимо. Они ће бити у пртљажнику, вадимо их само за логоровање. Из тог разлога, ствари које су потребне за дневне активности спакујте у мали ранац (вода, храна, батеријска лампа…), а све оно што је за бивак у велики ранац, или путну торбу, јер то нећемо носити са собом. Акција има и свој печат! 🙂

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  се обавља испуњавањем формулара испод, а детаљније информације можете добити средом у 20 h на састанцима Клуба, или директно од организатора акције. Иначе, рок за пријављивање је до 24. јуна (мада се може десити да се група попуни и раније; зато се пријавите на време). Иначе, велика група није у плану и број места је ограничен.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Свет магије, митова и легенди, граница између живих и мртвих, скривена блага хајдучких харамбаша, добре и зле виле и влве, део су ове приче, баш као што ће бити и наше вечери уз ватру под звездама. Јер представљање прерасти – природних камених мостова не своди се само на њихово показивање, већ су путеви од једне до друге исткани од свега набројаног. Пут до и између њих је експедиција кроз време. Сазнајући за њих, откривате један нови свет, јер ова филигрантска дела мајке природе, својом појавом вековима распаљују људску машту, везујући за себе снажна веровања, посебне обичаје и магијске ритуале.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Кањон НЕРЕ 1: кањон Беу (Румунија)

Њено ушће у Дунав означава почетак Ђердапске клисуре, али шира област, заштићена као Национални парк „Кањон Нере у суседној Румунији, позната је као предео бајковите лепоте и заносних пејсажних карактеристика! Пролеће је просто незамисливо без одласка на Неру, а ако идете први пут, обавезно погледајте видео приказ целе трасе, како бисте имали потпуно јасну представу о томе шта вас чека:

Кликни и погледај целу трасу!

Овај видео замењује иначе обиман текст програма, а приказује све, тако да ћете знати шта вам је све потребно. Ако пријавите учешће, обавезно га погледајте!

ПОЛАЗАК:  у суботу, тачно у 6.00 h са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, стотинак метара од хотела „Србија“). Морате доћи  15-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.  Путујемо преко Панчева, Ковина и Беле Цркве ка граничном прелазу иза Калуђерова, без успутне паузе (понесите кафу!), јер нас чека гранична процедура која углавном увек одузима сат времена.

ВАЖНА НАПОМЕНА: молимо вас да током граничне процедуре седите на својим местима, без излазака ради цигарете, или тоалета, јер то је често разлог задржавања од стране Румунске службе.

КАУПОВЦИ

План је пролазак кањона реке Беу, најлепше Нерине притоке. То значи: видети оно магично врело Око Беу (Ochiul Beiului), водопаде Беушница и Вајоага, проћи део камене стазе у стени кањона Нере, што је укупно 20 km пешачења са 450 m успона. Када напустимо возило и кренемо, нема назад, нити скраћене варијанте, тако да морате бити спремни за то.

Траса је детаљно приказана у овом видеу, како бисте имали најбољу могућу представу онога што вас чека.

Раскошни слапови Беу, фото: Александар Вељковић

Одмах по преласку висећег моста улазимо у село Саска Романа где нас чека бус. Крећемо чим се сакупимо, најкасније до 18 h. Предстоји нам два и по сата вожње до Београда и гранични прелаз; надамо се да ћемо стићи до 23.00 h. У повратку ће вити ЈЕДНА успутна пауза и то на пумпи код Ковина, како бисмо у Београд стигли док има редовних превоза.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са добрим ђоном за терен), мали ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена терену и временским условима (заштита од евентуалних падавина), пресвлака, батеријска лампа и документа (не заборавите пасош!).

НАПОМЕНА: Храну можете понети, или ручати у ресторану код пастрмског рибњака, на 13-ом километру трасе.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  за ову акцију се обавља искључиво испуњавањем формулара испод, или на састанцима Клуба средом у 20 h, где можете добити и детаљније информације директно од организатора. Пријаве путем мејла, вибера, или СМС-а нисмо у могућности да обрадимо у случају ове акције.

 

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Кањон реке Градац – од манастира Лелић до Врела

 Вечито привлачна акција, погодна за почетнике и оне који не желе превише физичког напора да би провели пријатно време у природи.

Топло, мокро и смарагдно лепо, јер је Градац једна од најчистијих река Европе. Овај кањон са предивним током Градца и уређеном стазом је прави рај за све врсте рекреативаца! Траса није кондиционо захтевна и могу је проћи како деца, тако и старији.

 манастир Лелић

ПОЛАЗАК са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 8.00 h полазимо ка Ваљеву. Свраћамо у Петничку пећину (понесите дукс, лампу и адекватну обућу, јер јделови стазе могу бити блатњави).

Путујемо ка Ваљеву и правимо паузу за кафу у ресторану, а потом се одвозимо до манастира Лелић у коме су мошти Светог Николаја (један од највећих православних духовника владика Николај Велимировић).

Након посете манастиру, полазимо на пешачење – ка извору Градца.

Кањон Градца је иначе питом терен, у смислу да нема препрека за које је потребно више од пешачења, осим када се пролази дуж корита. То ћемо на лето, али у овој варијанти НЕ ПРЕЛАЗИМО реку, већ се спуштамо до њеног врела и продужавамо узводно до етно домаћинства и манастира Ћелије, у коме је свој монашки живот провео један од највећих духовника нашег времена – Отац Ава Јустин.

 

Након обиласка манастира Ћелије спуштамо се на реку Градац и пешачимо узводно све до Етно домаћинства и Еко куће где ћемо на прелепој ливади поред реке направити дужу паузу како бисмо уживали у једном од најлепших делова реке Градац. Стаза је означена, времена ће бити довољно и за фоткање. 

Дужина трасе износи 10 km, занемарљиве висинске разлике, дакле ЗА СВАКОГА 🙂

За Београд полазимо до 20 h и  стижемо у 22 h. 

 

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.500 дин

ОПРЕМА: ранац, гојзерице (или патике са вибрам ђоном!), вода и храна, батеријска (чеона) лампа, одећа примерена временским условима и наравно пресвлака.

ПРИЈАВЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

   Акцију реализује Ненад Јовановић

nenad@serbianoutdoor.com

065 99 22 782

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Кањон НЕРЕ 1: кањон Беу (Румунија)

Драги пријатељи, због актуелне ситуације узроковане корона ирусом, од синоћ у 20:30 h, затворен је и Ватин – једини гранични прелаз са Румунијом, који је радио, тако да се извођење ове акције одлаже за суботу, 9. мај.

Сви пријављени учесници могу се, за детаљније информације јавити на телефон 065 377 14 74.

ГРЗА – жубор пролећа

С пролећа кaдa су воде најјаче и водопади пенушају пуном снагом, Грза је међу њима КРАЉИЦА! Стога је уврежен обичај да се управо тад иде на њена врела. Међутим, лане смо у ово време ишли на Грзу да бисмо скренули пажњу да Краљици прети атентат од оних за које је она само флуид довољне снаге да покрене пар турбина. У име нашег гласа НЕ за МХЕ, фотографије програма носе амблем борбе Параћинаца за oдбрану Грзе.

И знате шта? ГРЗА ЈЕ ОДБРАЊЕНА! Сада ћемо је походити без терета бриге и борбе, али пазите ви што претите природи – гледамо вас! ћивела Грза, браво Параћинци!

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

 

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. До планинарског дома „Ђорђе Живковић на Грзи, где напуштамо возило, предстоји нам двочасовна вожња и пауза за кафу код „Старог храста“.

Ово место је једно од култних за поклонике природе. Шетња узводно, до врела Грзе и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

Полазимо од Дома, где нас на крају пешачења чека возило, према врелима Грзе, и видиковцима. По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит. За ово је довољно максимално 2 сата.

На горњој фотографији је графички приказ траса на 3Д топо карти, тако да лакше пратите изложен програм. Пошто се вратимо са видиковаца и врела на почетну тачку, када се окупимо, полазимо заједно према Малом Јаворку (756 m НВ). Ако нисмо прекорачили временски оквир за шетњу до врела и видиковаца,  настављамо према Јаворачком врху (927 m НВ) и спуштамо до Дома поред Козјег рога. Ако смо се превише задржали на врелу и видиковцима, скрећемо лево ка врху Мали Јаворак (756 m НВ) и спуштамо се гребенски, до Језера. Ни једна од тих стаза није тешка, а којом ћемо поћи, зависи само од тога колико будете занесени самим врелима и видиковцима. Молимо вас да имате у виду, да и ако је траса кратка, морате имати средњу кондициону способност, како напор, потребан да се она савлада, не би превазишао ваша очекивања!

 фото: DevianArt

Лане смо зебли од питања, је ли је ово последње пролеће за Грзу какву знамо јер су, инвеститори (група алавих предузетника, за које реке представљају флуид за покретање турбина), планирали прошлог пролећа изградњу мини хидроелектране, снаге 499 kW, што би одприлике било довољно за рад једног кућног котла за грејање! А за то је био планирано да се 2,6 km раскошно лепог и животом богатог тока реке Грзе спакује у металне цеви пречника 90 cm – што би потпуно уништило живот у реци, низводно од замишљене хидроелектране! Параћинци се са тиме енергично нису сложили и борили се под слоганом „Одбранимо Грзу“ са амблемом који видите на фотографијама овог програма. Наша акција била је подршка тој борби, да сачувамо Краљицу од атентата, а трасу смо прошли са КАУП-Ресавица и Грађанским покретом „Одбранимо Грзу“.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Бисери Хомоља: ЗДРАВЧА – извор потајница Стојање – бања ЖДРЕЛО

  Зашто Бисер?

Зато што има истурени, стеновити врх попут трона са ког можете да посматрате шири предео са суседним, благо заталасаним хомољским врховима и зато што се стаза до њега и од њега пружа кроз динамичан крајолик који заиста озари душу. 

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој125 (Коњарник, код хотела „Србијa“), тачно у 7.00 h, дођите 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време.

Планирамо да на пешачење ка врху Здравча кренемо са превоја Бигерје, а спустимо уз обод Краку Шерпоњ, долином клисуре Ваља Мори ка потајници Стојање до села Селиште. Оваj смер обезбеђује мањи успон, који ће одговарати и учесницима са скромнијом кондицијом. Дуга је свега 12 km са тек 200 m успона, јер идемо правцем којим се више спуштамо и ево како то изгледа:

 

Иначе, потајнице су изузетно ретке природне творевине, због чега су увек заштићене. У Србији их има три. Извор има шупљину (сифон), из које вода истиче када се напуни и почне да прелива отвор. Када се излије, вода престаје да тече, а каквом динамиком ће се ови процеси смењивати, зависи од хидролошких фактора самог терена и наравно временских услова. Можда отуд назив Стојање ? Ове творевине су релативно фражилне, јер ако се сифон оштети, напрсне, извор ће изгубити карактеристична својства.

Од недавно, ова потајница је уређена и изгледа као да вода тече из корена старог стабла.

Возилом настављамо до Тршке цркве из XII века. Након посете цркви, настављамо ка бањи Ждрело, са термалним базенима пуним топле (42 С), сумпоровите воде.

 По предању, ова црква је сазидана раније, у IX веку. Али, према сачуваним доказима остаје да је то био крај XII века, као и да је првобитно био посвећен Светом Николи. Данас је то женски манастир у коме постоји капела Светог Николе, док је црква посвећена рођењу Пресвете Богородице. Сазидана од сиге и пешчара, Тршка црква је изузетно вредан споменик Рашке школе. А грифони, од којих северни у предњим канџама држи главу овна, а у задњим главу човека, и јужни који држи главу анђела – представљају јеванђелисте Луку и Матеју. Такве скулптуре се могу видети једино још у Дечанима и Студеници.

Након посете Тршкој цркви, настављамо ка бањи Ждрело, али ако будемо краћи с’временом, приоритет дајемо Ждрелу, без посете Тршкој цркви.

Из Ждрела крећемо у 19:30 h, како бисмо у Београд стигли до 22.30 h.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина, штапови за пешачење, опрема за базен и наравно, осмех 🙂

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,  gordana@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Споменици природе Горње Ресаве

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што га годинама представља уживаоцима природе. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоји званично пет споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Белика Атула, Бушан камен; хидрокомплекс Лисине са водопадом Велики Бук и Великим врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који још увек немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

     Ову акцију, која је тековина КАУП-а, осмислили смо у циљу да вам покажемо Ресавску пећину, кањон Суваје, део кањона Ресаве, и хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање лепши, водопад у близини Великог Бука. Постоји могућност индивидуалног обиласка и Радошеве пећине.

Дивљаковачко поље

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00 h (молимо вас да кренете на време како не бисмо каснили у повратку).

Почетак стазе, која је дуга око 12 km, је из Крајишта које се налази на 4,5 km од Ресавице. Пролазимо кроз крашко поље Дивљаковац, иначе једног од ретких крашких поља Србије, где ћете свакако уживати у његовим чарима и нестварној лепоти.

После 2,5 km пешачења стижемо до њеног величанства Ресавске пећине. О Ресавској пећини верујем да знате готово све, а за оне који незнају ево пар информација: налази се у источној Србији, у општини Деспотовац на 7,5 km од рударског насеља Ресавице у атару села Јеловац. Смештена је на ободима крашког поља Дивљаковац у кречњачком брду Бабина глава (641 м н.в.), на надморској висини од 485 m. Једна је од најстаријих пећина у нашој земљи (80 милиона година), а старост накита се процењује на 45 милиона година. Откривена је 1962. године а за посетиоце отворена 1972. Дугачка је 4,5 km, детаљно истражена 2830 m, а за посетиоце је уређена стаза од 800 m.Температура у пећини је +7 степени, што подразумева да морате у ранцу понети јакну, а влажност ваздуха варира између 80 и 100%. Унутрашњост пећине обилује бројним дворанама, каналима, галеријама, стубовима, сталактитима, сталагмитима, драперијама и окамењеним водопадима. Улаз је на 485 м н.в. а најнижа тачка на којој се спуштају посетиоци пећине је на 405 м н.в. Обилазе се седам дворане и један корални канал, па ако се одлучите за обилазак пећине од водича ћете чути још пуно тога лепог и занимљивог. Цена улазнице је 300 динара.

 Ресавска пећина Ресавска пећина

После факултативног обиласка Ресавске пећине поћињемо успон на видиковац Чукара (642 м н.в.) и то нам је једини озбиљан успон у дану када обилазимо споменике природе Горње Ресаве. Од Ресавске пећине до видиковца Чукара има непун километар са висинском разликом од неких 160 m. После уживања у погледу на дивљи кањон Суваја и питому долину реке Клочанице почињемо спуст ка кањону.

видиковац Чукара Поглед са видиковца на кањон Суваје

Стаза нас води кроз веома живописне пределе и веома лепо уређену букову шуму до долине реке Клочанице. На 500 m од места где силазимо на макадам налази се и понор реке Клочанице, а одатле почиње суви део кањон Суваје – споменик природе III категорије.

Resavica_10 Resavica_11

Фотографије су направљене на стази са готово истог места, на прелазу из грабове у букову шуму

Кањон је дугачак 6 km, а литице су високе и до 450 m. На стренама овог кањона јављају се отвори бројних пећина од којих оне са леве стране припадају систему Ресавске пећине. Веће пећине које се налазе у кањону Суваје су: Хермелинска пећина, пећина Даница, Маретова пећина, Цацина пећина, Пејкова пећина…Отвори пећина у овом кањону се налазе доста високо на врховима шипара и због тога је велики број њих неистражен. Постоји и сасвим оправдана претпоставка да је и сам кањон Суваје настао на тај начин што је срушена таваница пећине кроз коју је раније протицао подземни ток Клочанице. Отвори садашњих пећина су били само делови великог система пећинских канала са неколико висинских спратова. Кроз сам кањон Суваја и долином реке Клочаница до самог извора пролази добар макадамски пут што омогућава свим уживаоцима природе могућност лаког приступа готово нетакнутој природи. Пре изградње пута кањон Суваје је био најнеприступачнији кањон у Горњересавском склопу а спада и у ред најужих кањона Европе. По изласку из кањона видећемо ушће Клочанице у Ресаву, део кањона Ресаве и кренути из дивљег дела Горње Ресаве у туристички. Хидро комплекс „Лисине“ је у потпуности подређен туристима. Прво ћемо видети водопад Велики Бук, па затим и један мање познати водопад и онда одлазимо на Велико врело.

водопад Велики Бук мање познат водопад

Радошева пећина је у крашком брду изнад Великог врела, па ко жели, може и до ње. Остали ће се окрепити у неком од бројних ресторана или обићи воденицу и кафану у пећини, што ће бити наш избор.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, батеријска лампа, одећа прилагођена временским условима и пресвлака.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  се обавља испуњавањем формулара испод, а детаљније информације можете добити средом у 20 h на састанцима Клуба, или директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Поглед са видиковца на долину реке Клочанице

Поглед са видиковца на долину реке Клочанице

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Светлост Овчарско-кабларске клисуре

Зашто „Светлост“? Једноставно зато што је овај предео изузетно популаран због јединственог сплета природних лепота и споменичких вредности, чиме вековима привлачи пажњу. Њено основно обележје чини рељеф, упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име. Западна Морава између њих твори изразите, тзв. укљештене меандре. Мало је која клисура тако украшена, и још приде обогаћена лековитим, термалним изворима као ова.  Али, ниједна  у нас не крије у себи толики број углавном очуваних средњевековних манастира, по чему је, као и по уметничкој вредности, ова група манастира одмах иза Фрушкогорске. Овчарско-кабларска клисура је дуго остала изван животних токова. Тек оснивањем монашких заједница овај простор почиње да се користи, а доцнијим ретким истраживањима, то је постао примарни мотив посете.

Ова акција посвећена је управо томе и зато смо изабрали лагану стазу, без успона на врхове, како бисмо се посветили знамењима која су такође њени значајни атрибути. У техничком смислу, то значи да акција није кондиционо захтевна и као таква је приступачна свима. Пролазимо трасу која повезује четири манастира и бигрене слапове на Моравици. За оне који нису толики штребери, ту је и базен у Овчар бањи 🙂

 

Међу најстарије материјале о овом пределу, спадају путописи Евлије Челебије из 1662-ге године, где се између осталог наводи:

“… У близини овог насеља у планинама богатим дрвећем, налазе се купке села Бање. Још у доба хришћанских краљева на овој лековитој води подигнуте су величанствене високе куполе, велики басен, многобројни хладњаци, халвати и свлачионице. Ту се годишње у доба лубеница сакупи 40-50 хиљада душа, одржавају панођури, тргује. То је величанствено излетиште и место за уживање. Како је вода тих бања јако топла, то се води купке додаје нешто хладне воде.”

А Каниц Феликс бележи следеће:

“… И Србија има свој Монферато и свој Атлас. Само он није ни као први који је из земље изникао попут високе купе окружене брежуљцима, ни као други, који је “планинска катедрала анатолског хришћанства” господари валовима Стримонског залива; у дубокој клисури између Овчара и Каблара леже на обале реке по четири манастира, са својим причама о некадашњим чудима, тако скривени од погледа пролазника

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.00 h. Путујемо Ибарском магистралом до Овчарко кабларске клисуре. Ту напуштамо возило и одатле почињемо пешачење стазом  од манастира Преображење, стазом дугом 13 km са висинском разликом од око 750 m.

Овај манастир се првобитно налазио са друге (леве) стране Западне Мораве али је срушен 1910. због градње железнице Чачак-Вишеград. У њему се живи по »јерусалимском типику« по којем живе и монаси Хиландарци на Светој Гори. Био и остао поштован као велика светиња.

Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. годину. Стари манастир Преображење је порушен како би се изградила железничка пруга према Ужицу. Постоје бројни записи о томе какве су последице имали људи који су одобрили и наредили рушење овог манастира. Старо Преображење је било пусто све до обнове 1811. године када је обновљен од Епископа Никифора. Манастир су посећивали Јоаким Вујић, Вук Караџић, када је био и калуђер манастира, Исаија, који је још за живота био поштован као светац. Манастир је одувек живео са молитвом и од молитве, монашки скромно.

Ново Преображење је подигнуто на супротној (десној) страни Мораве, у подножју планине Овчар. Нови манастир Преображење је освештао Владика Николај Велимировић, тада епископ Жички, на дан Покрова Пресвете Богородице 1. (14.) октобра 1940. године. Владика је том приликом поставио игумана Васијана за старешину манастира. »Тада им је Владика Николај дао флашу вина, просфору и једну флашу уља. У аманет им је оставио да не смеју имати стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде извор прихода.«

Црква манастира Преображење је мала, проширена затвореним тремом. Украшена је руком Ивана Мељеникова 1940. године када је урадио иконе, дуборез иконостаса и две фреске. Слава манастира је Преображење Господње 19. августа (6. августа по јулијанском календару). Под управом Манастира Преображење су и две необичне светиње у непосредној близини, Црква Савиње и Кађеница.

Пут до манастира Сретење води нас 2 km уз Короњски до. ка врху планине Овчар на 800 метара надморске висине и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

По писаним подацима овај манастир се први пут помиње у манастиру Јовању 1571. године, а спомиње се и његово рушење 1623. године, што његово настајање и постојање датује за претходни временски период. Предање вели да је са врха Овчара бачена круна(корона) па се гледало где ће да падне, ту ће се градити црква. По том догађају се и брдо изнад самог манастира зове Короњско брдо. Манастирска црква је обновљена трудом монаха Никифора Максимовића, који је после обнове манастира Преображења, 1818. године почео обнову манастира Сретење, тада је обновљена црква, конак, бедеми. По жељи Кнеза Милоша, ради великих заслуга је произведен за архимандрита манастира Сретење, а касније је хиротонисан за Епископа Ужичког, Нићифора Максимовића. Упокојио се 1853. године и сахрањен је у сретењској цркви.

Живопис наоса, олтарског простора и зидане олтарксе преграде из 1844. године рад је Живка Павловића из Пожаревца, док је Никола Јанковић аутор сликане декорације припрате. На строгост у избору, како иконографских тако и ликовних решења, и овако конзервативног зографског сликарства, са тек понеким елементом барока, утицао је дубоко религиозан Нићифор Максимовић. Олтарска фреска приказује свештеника коме је Анђео везао руке јер је недостојан и неспреман да служи Свету Литургију.

Наредна 2,5 km настављамо преко Сретенске косе према манастиру Свете Тројице, угњежђеном на шумовитој падинини Овчара, у атару села Дучаловићи, на територији општине Лучани и представља споменик културе од великог значаја. За оближња села он је  парохијска црква, а по лепоти се битно издваја од осталих манастира.

Сматра се да је манастир Свете Тројице настао кад и манастир Благовештење, у XIII веку. Поуздано се зна да су га градили калуђери манастира Сретење. О њему су први писали Јоаким Вујић и Вук Ст. Караџић у својим делима у XIV  веку. Први пише о терору Ћаја-паше и одвођењу робља током Другог српског устанка, као и факат да је то робље спасао, плативши оштету Милош Обреновић маја 1815. године. Вук описујући манастир, налази да је „тврђи“ од Благовештења, да има кубе и да унутрашњост није „моловата“ – виде се голи зидови. Око цркве је десетак конака на спрат, а има и других зграда које су у лошем стању. Такође Вук није нашао ту калуђере, јер их није било. Живела су ту два свештеника, отац и син са породицама, који су морали да иду и раде у надницу по „својој нурији“ (парохији).

Манастир је пострадао од воде која је извирала изнад манастира, али лоше каналисана оштетила је саму цркву и здања, јер се у порти изливала. У међуратном периоду манастир је потпадао под манастир Сретење. У запуштеној унутрашњости није било ничега. Више пута је напуштан и обнављан, да би пред Други светски рат Владика Николај Жички уз помоћ сретењског игумана Атанасија обновио манастир, међутим манастир је убрзо, 1941. године, два пута бомбардован од стране Немаца. Манастир се коначно обнавља 1979. године и слави Силазак Светог Духа на Апостоле (или: духови, тројице,педесетница) празнује се педесети дан по Васкрсу. У њему је иконостас који је урадио Никола Марковић 1868. године и две вредне фреске из XVII века. Света Литургија се служи сваке суботе, недеље и празником са почетком у 8 часова.

Спуштамо се изнад тока Тројичког потока до Моравице у Овчар бањи и одлазимо  до места чаробне лепоте, које се ретко посећује – бигрене каскаде Моравице, илити Бањски поток са бројним слаповима и водопадом! Од манастира до Бањског потока дели нас 2,5 km, углавном спуста.

фото: Милош КараклићДо следеће одреднице дели нас километар. Спуштамо се до Мораве, прелазимо с друге стране моста, и посећујемо манастир Благовештење. Он се налази под Кабларом узводно уз Мораву, с леве стране реке, изнад саме хидроцентрале Овчар Бања и убраја се у споменике културе од великог значаја. Иначе, да је монашки живот ових предела и даље врло динамичан сведоче новији догађаји, као они у манастирима Стјеник на Јелици, Вазнесење на Овчару, па и у овом. Чућете о томе на лицу места…

Црква има основу у облику крста са апсидом на истоку. На западу уз њу је у новије време прислоњен један трем с дрвеним стубовима. Кубе носе луци подухваћени пандантифима. Свод је обличаст. Осмострани тамбур кубета израђен је од тесане сиге. Судећи по кубету, могло би се претпоставити да је и остали део цркве од истог материјала. Изузетак би вероватно чинио олтар за који је Вук забележио „да је нађиват“ пошто се „некад био одвалио и срушио доњу страну ћелија“.

Извесни архитектонски елементи указују да је Благовештење могло бити сазидано у време процвата тзв. „рашке школе“, тј у XII-XIII веку. Међутим натпис изнад улазних врата на западном зиду цркве, у трему, каже да је храм подигнут 1602. Године:  „Изволенијем оца и поспешенијем сина и свршенијем Светог духа сазда се сиј свети и божествени храм Благовештеније пресвјатија владичице наше Богородице и присно дјеве Марије в времена тешка и нужна, трудом и усердијем игумана кир Никифора с братијами и сврши се в лето 7110. тј. 1602. године.

Други запис у цркви на северном зиду који одваја наос од припрате, обавештва да је унутрашњост храма жиописана 1632. године.

Од старог иконостаса је остала сачувана престолна икона са Христом из времена оснивања. Манастир је познат по преписивачкој школи.

Враћамо се у Овчар бању и у 19.30 h полазимо за Београд, где стижемо до 22.30 h. Ову акцију одликује умерена кондициона захтевност, што је чини приступачном и за почетнике.

ОПРЕМА:   гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина, а ко жели и неопходан прибор за базен.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ се обавља испуњавањем формулара испод, или на састанцима Клуба средом у 20 h, када можете добити и детаљније информације директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Поглед са Овчара

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

ОМАН – врх са више лица! Шош-Оман-Чока Унук – бања Ждрело

Није што је највиши међу Хомољским врховима, већ што је пешачење до њега и спуст до Липе врло лепа и опуштајућа траса, извезена преко преко широких пропланака и шума, а како се крећемо претежно гребенима, поглед може да лута хоризонтом на околне суседне врхове. Са завршницом у Ждрелу, биће то идеалан третман након радне недеље! Кликните на фотку доле десно и погледајте кратак филм са једног од ранијих провода на Оману:

 

ОВДЕ можете видети и Дулетову репортажу са прошлогодишњег Омана 🙂

ПОЛАЗАК:  тачно у 6.00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо аутопутем до Пожаревца и даље ка Жагубици, после које ћемо се убрзо наћи на полазној тачки наше трасе, где напуштамо возило и полазимо ка Оману, од кога нас дели 5 km. Не правимо успутну паузу, јер је пут дуг и ваља искористити дан 🙂

IMG_2483 IMG_2473 

У почетку стаза има благи нагиб, али се на кратко спушта, када постигнемо 30 висинских метара. После Курматура Маре, опет ходамо узбрдо, до врха Шош (888 m) и даље на Оман (962 m). Ту знамо да смо прешли трећину планираног пута. Али, обзиром на благост терена којим се крећемо и лепоту питомог крајолика, што ову акцију чини веома питком за све категорије љубитеља природе, изгледаће вам и краће. Оман је „чудан“, некима мистичан врх, са више назива, што сте можда већ приметили ако сте гледали карту, али је ретко посећиван, што је много чудније обзиром да цео предео пружа бескрајне могућности за пријатне, опуштајуће шетње.

Са врха се спуштамо ка Липи, која је 290 метара ниже од висине места где нас чека комби, тако да у наставку следи  успон на врх Чока Унук (741 m) и даље истоименим гребеном до краја, тј. асфалта, где нам је комби.

 Шта ли се то кува...(?)

Ова траса је дуга 13 km са успоном од 590 m. По силаску, одвозимо се до бање Ждрело, где су нам на располагању базени са термалном водом, сауне, масаже, вечера, ко жели…

За Београд полазимо у 19.30 h како бисмо у Београду били најкасније до 22:30 h.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена временским приказ трасе на картиприликама, заштита ветра и евентуалних падавина. Све што је потребно за базен, обзиром да свраћамо у Ждрело (купаћи,  пешкир и пресвлака).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.800 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕи информације средом од 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125  (Коњарник, код хотела Србија)

    Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,  gordana@serbianoutdoor.com

 са спуста... пауза на врху :-) 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Нера – кањон Шушаре (Румунија)

Главна одлика НП Нера су њене притоке са обиљем водених каскада. Једна од њих је и река Шушара, чији ток бигреним коритом прати стаза до главног водопада.

„Ово није никаква ‘стаза за слабије’, већ стаза за уживање“ – гласиле су бројне примедбе учесника, који су критиковали погрешан опис ове шетње у програму. Критику смо уважили, а тако смо писали, поредећи је са другом, знатно дужом стазом. Али, ова би, без икаквих поређења сада била баш прави избор, не само због дужине дана, већ пре свега због раскошног јесењег шаренила Анинских шума.

Стаза је уређена, означена и дословно је може прећи свако (најмлађи учесник је био Огњен, стар 4 и по године. 🙂

бигрено корито зелене Шушаре

ПОЛАЗАК тачно у 6:00 h са паркинга крај клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Возимо се ка Белој Цркви, где ћмо направити кафе паузу, а потом настављамо ка граничном прелазу иза Калуђерова. Молимо вас да током граничне процедуре не излазите из возила, јер је то често разлог задржавања.

По уласку у Румунију, настављамо вожњу до села Саска Монтана, где напуштамо бус ради обиласка манастира Нера.

манастирска црква посвећена Светој Петки

Стаза до манастира води уз реку (Неру), а величина успона је занемарљива.

Ово монашко насеље у брдском подручју Слатине крај села  Саска Монтана (регија Караш Северин),  основано је 16. маја 1994. Манастир је јединствен у земљи и у Европи као једина верска институција са медицинском услугом. Такође има и неколико уметничких радионица (дуборезачка и две сликарске), као и библиотеку. Посвећеним радом, монаштво промовише византијску уметност, традицију и културне вредности овог подручја. Саграђен  је на иницијативу др Павла Ћирила, пореклом из Слатине. Свети Синод Румунске православне цркве је 19. јула 1994. одобрио оснивање манастира, и исте године, 14. октобра постављен је камен темељац цркви брвнари, изграђеној у Молдавском стилу, посвећеној Светој Петки. која је освећена 1997.

Монахиње, њих 40, баве се баве шивењем, пчеларством, сакупљањем и узгајањем дивљег лековитог биља, а ту је и стоматолошка ординација.

Манастир није стар, али се развија ревношћу свог монаштва и изгледно постаје највеће монашка зједница у епархији. На њихов захтев, а уз благослов свештеника Митрополије Молдавије и Буковине, 5. октобра 2001. је дат, део покрова  Свете Петке, на корист свима који ће се са вером  овде молити.

пут ка Манастиру приказ трасе на топо карти

Враћамо се и настављамо на крај села, одакле полазимо у шетњу кањоном Шушаре. Можете ходати и полако, сликати до миле воље, укупно имамо (до водопада и назад) 5 km хода по уређеној стази, тако да ову трасу могу прећи и они са скромном физичком кондицијом.

По изласку из кањона, чим се скупимо, крећемо према граници и ако не буде било прекомерног задржавања на граничном прелазу, после Беле Цркве, скрећемо у Банатску паланку на обали Дунава, где ћемо вечерати у неком од бројних рибљих ресторана. За Београд полазимо у 20.00 h и стижемо до 22.00 h (наглашавамо – ако границу прођемо без задржавања, тј. до 18 h). 

водопад Шушара у бакарном руху

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са добрим ђоном за терен), мали ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена терену и временским условима (заштита од евентуалних падавина), пресвлака, батеријска лампа и документа (не заборавите пасош!).

Молимо вас да СВЕ што вам је потребно за јело и пиће током акције понесете.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

ПРИЈАВЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ВАЖНА НАПОМЕНА: молимо све заинтересоване да приликом пријављивања обавезно доставе следеће податке: име и презиме, контакт телефон и број пасоша. 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

ТРЕСКАВАЦ – на врху охлађеног вулкана! (Румунија)

 Ђердапска клисура, место стварања… На месту најстарије европске цивилизације, тече река за чије кањонске литице стручњаци кажу да су „геолошки буквар Балкана“. А са друге стране Дунава, на Румунској обали издиже се преживели, мумифицирани сведок времена када људска нога још није ходала земљом. Геолози његов облик називају енглеском речју “neck“ (врат), јер кажу, то је некада био вулкан. Да не лицитирам лаички стратиграфијом, радије ћу признати да силуета ове чудновате вулканске купе заокупља моју пажњу када год сам тамо. А то је често. Како је на врху једног палео кратера, није тешко сазнати, обзиром да је до њега потребно пешачити свега 5 km, што ову акцију чини приступачном свим категоријама љубитеља природе!

Трескавац 

Али, то није све! Јер, Трескавац је „крив“ за настанак првог календара. За становнике Лепенског Вира, његов положај и облик сваког 21. јуна (солстицијум) производи феномен двоструког изласка Сунца. Та чињеница објашњава најдуже постојање овог праисторијског насеља. Лепенци су били мудри људи који су на малом облутку креирали прву карту северног неба, о чему можете више сазнати у књизи „Сунце Лепенског Вира

ПОЛАЗАК: Окупљамо се са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 и тачно у 6.00 h крећемо преко Ковина и Беле Цркве према граничном прелазу Калуђерово. Обзиром да је пут дуг, неће бити успутних пауза. Понесите кафу и доручак, пред   нама је импресија од које нас дели 3 и по сата вожње. 

    

Требало би да стигнемо до 11 h, a aутобус напуштамо на магистрали са које се одваја обележена екотуристичка стаза на врх Трескавац (Varful Trescovat 755 m).

Ова маркантна вулканска купа у Румунском Парку природе Гвоздена Врата (Parcul Natural Portile de Fier), лежиште је терогених вулканита и упадљива је са обе Дунавске обале. Ходамо по релативно каменитом терену, стазом солидног успона, тако да и поред чињенице да је кратка, до врха ће нам требати три сата лаганог корака. Задржавамо се пола сата, како бисмо мало одморили пред лепим пејсажима и фотографисали.

Поглед са врха - непроцењив!

Укупна дужина трасе износи 10 km, са успоном од 670 m, што значи да  на ову акцију може поћи свако,ко располаже средњом кондицијом, али не и они који не воле успоне – поновићу: стаза јесте кратка, али на пар делова има солидан нагиб! Полазимо натраг у 18 h. Током повратка за Београд, уприличићемо успутну паузу након преласка границе у Старој Паланци (ако то неће пореметити план да у Београду будемо најкасније до 23 h!).

Поред бројних адута, НП Ђердап важи за изузетно вредан трезор видљивих геолошких промена одиграних пре неколико стотина милиона година. Ова акција има за циљ да Вам приближи једну такву појаву.

ЈОШ ТОГА ЗАНИМЉИВОГ (али са НАШЕ стране):

Преко пута „колевке цивилизације“ у Европи, најстаријег археолошког налазишта Лепенски вир, налази се вероватно најуочљивији угашени вулкан у овом делу Старог континента. Иако је налазиште на нашој, десној страни Дунава, вулкан је на другој, румунској обали велике реке, али заједно са налазиштем чини неодвојиву, готово магијску целину.

У његовој сенци наши давни преци из преисторије, пре осам и по миленијума изашли су из пећина и других природних скровишта и решили да живе на местима која сами изаберу. Тада су први пут одлучили да се приближе реци и ловиштима и да не буду искључиво у склоништима која су им подарили природа или њихови богови који су се „крили“ у Дунаву.

Све се догађало поред прастаре пирамиде угашеног вулкана који их је непомично гледао. Веровали су да имају подршку и с тог места, у чији су врх, с обзиром да је највиши у широј околини, приликом олуја увек ударали громови. Па ко не би помислио да угасли вулкан и богови немају нешто заједничко?

ПОГЛЕД С РЕКЕ

Као водича смо, нимало случајно, изабрали дунавског аласа Ђорђа Миладиновића Ћиру, човека који деценијама живи на Дунаву и од њега. Настањен је у оближњем Бољетину, а овде, са сином Драганом лови рибу и одржава традицију давних предака. Поред Лепенског вира живи у импровизованом, привременом дому који је направио од камп кућице. Поред ње, као својеврсна декорација, раширене су мреже, штапови и други риболовачки прибор. Као сви људи који поштују хлеб који једу, Ћира и Драган опрему држе у савршеном реду.

У складу с његовим животом и навикама, Ћира нам је своје приче о вулкану испричао – с реке. Ушли смо у његов чамац, а пратиоци су нам били Демби и Руни, два црна лабрадора. Добро, каже, један је расан, а овај други „много личи“ али и није баш… На прамцу рибарског брода два црна пса су се примирила, а искусни алас је лаганим, мирним гласом приповедао репортерима „Трећег ока“…

– Ту, ваљда, почињу Карпати – говори Ћира. – Ово брдо је у нашем крају познато као Трескавац. Народ му је одавно дао то име, наравно да нико не зна од кад је то, али знамо зашто је тако. Кад почну да ударају громови, они се најчешће заврше на Трескавцу.

У овом крају се зна да се доба године утрвђује на основу природних феномена који је прате. Тако Ћира помиње да је један од наговештаја лета „оно време када почну громови“, а то је мај. Тада и Трескавац почиње да „бруји“.

Геолози кажу да је ова купола остатак вулкана, односно да је оно што видимо, прецизно речено, вулкански чеп. После силних година, чији број се мери милионима, један део планине се одвалио, па овај други, који нам је окренут лицем, заиста подсећа на попречни пресек вулканског гротла, али је тако окренут као да је природа удесила да га радозналци попут нас виде што боље.

Још ако вас у праскозорје, непосредно пред свитање, искусни рибар одведе на реку, одакле се све боље види, онда је утисак савршен. Као по сценарију, око планинског врха налазили су се облаци које су први сунчеви зраци полако растеривали, па је поглед ка вулкану у посматрачу рађао утисак да се налази на снимању филма „Парк из доба јуре“, или да је лично ускочио у времеплов и одјурио у доба далеких предака.

МАГИЈА ДУГОДНЕВИЦЕ

О овој перфектној игри мајке природе данас мало ко говори. У ствари, није се само она играла. Мада мало знамо о начину на који су размишљали први становници Лепенског вира, време у којем живимо и наша препотентност увек нам дају за право да потцењујемо претке и мислимо да су о свему знали мање од нас. Питамо се да ли је баш тако када схватимо колико је значајно место које су изабрали за своје насеље, али још више – какве је све то везе имало са вулканом, односно Трескавцем.

Овде сазнајемо још један невероватан податак.

– Када је најдужи дан у години, дакле 21. јун и када почиње лето, сунце излази тачно изнад вулканске куполе и обасјава место где је било преисторијско насеље – приповеда нам даље Ћира, док се његов метални брод лагано љуљушка на води. – То само говори да су становници Лепенског вира имали лепа знања о астрономији и календару. На основу положаја сунца у односу на врх вулкана знали су када моруна улази у Дунав и када га напушта.

Подсећамо, ова морска риба мрести се у слаткој, дунавској води. Некада, пре изградње хидроелектране, стизала је знатно више узводно. Стари записи говоре да је једна огромна уловљена чак код Беча. Сада јој се бетонска баријера испречила на том путу.

После изградње хидроелектране „Ђердап“, првобитно место на којем је било насеље морало је да буде премештено, али су тадашњи археолози то учинили на најпрецизнији могући начин. Локалитет је измештен само неколико десетина метара изнад тачке на којој се некада налазио, да га вештачко језеро не би потопило, али то нимало није покварило утисак аутентичности првог подунавског људског насеља. Њихове колибе имале су огњишта, а богови су били риболики. Очигледно је да су живели од онога што су сматрали даровима Дунава, па је наш Ћира, у ствари, далеки настављач њихове цивилизације, гајећи исто страхопоштовање према реци и њеним вировима.

Тако је у доба дугодневице и сада, миленијумима касније, Лепенски вир обасјан сунцем које се рађа изнад Трескавца. С друге, румунске стране, ова планина има своје име. Зову је Пјатра маре што би у преводу значило „Велики камен“.

– Громови се чују са свих страна када наступе ђердапске олује – наставља Ћира своју причу. – Али Трескавац је окренут ка нама. Чак и кад гром не удари у њу, с планинских обронака чује се најјачи одјек. Па све изгледа као да тај стари вулкан скупља громове.

Током посете искусном аласу варљиво и променљиво време овог лета „частило“ нас је потврдом о свему што нам је Ћира испричао. Исте вечери облаци су зацрнели небо и зачас је почела тешка, летња олуја. Муње су се проламале небом, а онда је прасак одјекнуо. Заиста, богови су опет „погледали“ Трескавац. Није било разлога да не верујемо у Ћирину причу малопре, док нас је возио чамцем.

Сада смо му веровали још више.

Још је чудније ако се зна да је Доњи Милановац, који је одавде удаљен свега око 17 километара, најосунчанији град у Србији. Некада, у време бивше Југославије, највише сунчаних дана имао је Хвар, а за њим је био овај подунавски град. Сада, када се стара држава упокојила, Доњи Милановац држи примат. Кажу да је то од необичне руже ветрова која растерује облаке над овим местом, па само најупорнији успеју да саспу кишне капи на њега.

Ето, недалеко од града, Трескавац упорно скупља громове, не дајући им да приђу овом лепом подунавском месту.

ЛЕПЕНСКИ ВИР

Вирови у овом делу Дунава заиста су чести, и док смо се возили Ћириним бродићем, река је стално кључала око нас. Одатле потреба да га питамо о називу овог места.

– Име је добило по вировима којих је овде безброј – објашњава Ћира. – Они су некада, пре изградње Ђердапа, правили лепу пену, па одатле име „Лепенски вир“.

ЖИВОТНА ФИЛОЗОФИЈА

Сваки алас има неку своју, животну мудрост, па би било чудно да је нема и Ћира. Стално је на води, а речни мир човека тера на размишљање. Тако и он каже да је давно ђаво побегао од Бога у Дунав, у воду.

– Ђаво никада не тражи човека – вели Ћира. – Увек је обрнуто. Човек је тај који тражи ђавола.

ПИРАМИДА

Безброј брда окружује Трескавац, али нам је још једно привукло пажњу, удаљено тек неколико стотина метара од прастарог вулкана. Ћирин син Драган показује нам на брдо које безмало чини идеалну пирамиду. У шали каже: “Где су вам они што траже пирамиде по Босни и којекаквим другим местима? Тамо још могу и да се збуне ако нешто не изгледа баш онако како они желе. Овде нема дилеме. Ево им праве пирамиде, погледајте и сами!”

Зоран Николић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима, купаћи и пешкир (чисто да се нађе, ако пожелите да се бућнете).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

2.000 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Столови

Планина Столови лежи југозападно од Краљева, између Ибра, Рибнице и Брезанске реке, које су је својим дубоким долинама рашчланиле на дугачке гребене и косе, дајући јој звездаст облик. Главни планински гребен пружа се правцем север-северозапад-југ-југоисток, са највишим врхом Усовицом (1375 m) у северозападном делу. Већим делом је под густом шумом. Западни обронци Столова формирају источни део Ибарске клисуре, а на њима се налази и тврђава Маглич.

Осим географских чинилаца, Столове много тога чини посебним, те тако и једнимм од омиљених одредишта планинара. Легенда каже да је ту Милош Обилић пронашао свог чудесног ждрепца Ждрала…

фото: Дејан Милошевић фото: Дејан Милошевић

ПОЛАЗАК  са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6:00 h (дођите 10-ак минута раније како не бисмо касили у поласку). Путујемо преко Обреновца, Чачка и Краљева, до подножја Маглича где напуштамо возило.

Маглич је средњовековно утврђење у ибарској клисури, 20 km јужно од Краљева. Смештен је на врху брда, око кога Ибар прави оштру окуку чиме подножије брда окружује са три стране. Заравњени плато на ком је утврђење подигнуто уздиже се неких стотинак метара од дна клисуре и јединог караванског пута који је повезивао Моравску долину и Косово поље. Тврђава је ноћу осветљења, чиме привлачи додатну пажњу пролазника магистралног пута.Маглич чини 8 кула повезаних бедемима, а у његову унутрашњост, која обухвата 2.190 m2, улази се кроз две капије. Унутар утврђења изграђено је неколико грађевина смештених целом дужином западног бедема, као и две (1 + 1 у малом граду) цистерне, издубљене у стени. Мали град обухвата крајњи североисточни део утврђења. Чине га Донжон кула и стена на којој је подигнута, у којој је издубљен велики резервоар.Не зна се када је Маглич подигнут, али се сматра да га је највероватније подигао Урош I после монголских продора, да би спречио продор нових најезди кроз Ибарску клисуру, односно да би заштитио прилаз својој задужбини Сопоћанима и Немањиној Студеници са те стране. Друга претпоставка је да га је почетком XIII века подигао Урошев отац Стефан Првовенчани да би заштитио своју задужбину Жичу и Студеницу. Развој српске средњевeковне државе и њено померање ка југу, допринели су да Маглич изгуби на значају, као утврђење у срцу државе далеко од граница и потенцијалних освајача. Зато није ни чудо да је у њему било седиште српског архиепископа Данила II. Он је из Маглича управљао, како црквеним тако и државним пословима, а унутар града је организовано писање црквених књига.Нема података о паду Маглича у турске руке, али је он у прикључен Османској царевини непосредно или одмах након турског уласка у Смедерево 20.06. 1459. када и цела српска деспотовина. Турским освајањима Маглич постаје седиште магличке нахије, а остало је забележено да је посаду града 1516. године чинило 20 војника на челу са диздаром Хамзом, док је 1560. године посаду чинило 11 војника. Након турског пораза под Бечом 1683. године, Света лига прелази у офанзиву и продире на територију данашње Србију у којој тада избија устанак. Током борби устаници су ослободили Маглич и Козник, одакле су отпочели вршење удара по османлијским посадама у другим насељима. Након пропасти устанка у Маглич се враћа турска посада, али он врло ускоро бива напуштен и препуштен зубу времена као и остала утврђења широм Србије, па и света. Током Другог српског устанка је код Маглича постављена заседа Турцима који су долином Ибра надирали од Новог Пазара. Милош Обреновић је наредио војводи Радославу Јелечанину да сакупи народ ибарског краја и ту заустави Турке, што је он и учинио.

фото: Гога Крстић

Идемо најпре до старог града Маглича над Ибром, а одатле на врхове Чикер (1324 m). и Камариште (1375 m).

Обилазимо импозантно средњевековно утврђење и настављамо гребеном, јаким  успоном ка врху: преко Градске косе, Козаревог брда, Липара, Велике и Мале чуке , Чикера, Камаришта и Усовице. На врху правимо дужу паузу.фото: Дејан Милошевић

Укупна дужина пешачења је око 16 km, а висинска разлика 1330 m. при успону и силаску.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ:

  • Стаза је тешка, није за почетнике.
  • Понети довољну количину воде 2-3 литра према својим потребама.
  • Понети храну за цео дан,пошто можда нећемо имати времена за ресторан због времена потребног за успон и врло вероватно стижемо у Београд око поноћи.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: планинарске ципеле, камашне и штапови , мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, Сунца и евентуалних падавина, батеријска чеона лампа са резервним батеријама, одећа слојевита, примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на контакт испод:

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин 

Због тежине успона, за ову акцију је предвиђена мања група (максимално 30 учесника са одговарајућом кондицијом!)

Акцију реализује Ненад Царевић

 064 684 01 37

 nesa@serbianoutdoor.com

фото: Гога Крстић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.