Архива за priroda

Кањон Караша (Румунија)

Кањони…ти фасцинантни планински ходници који љубоморно заклањају лепоту реке која га је стварала, чији високо извијени зидови изазивају дивљење и увек буде жељу за природом. Масив Карпата има сијасет заносних кањона а кањон реке Караш један је од приступачних, што због стазе која се пружа целим кањоном, што због близине која омогућава да га прођемо у једном дану. Нека то буде дан кога ћемо се сећати, јер ово је најбоље време за одлазак у Национални парк Семеник – предворје величанствених Карпата… Иначе, кањон Караша је природно добро под строгом заштитом.

План пута је једноставан: полазимо у 6:00 h ујутро и стижемо на место са кога се спуштамо у кањон, пролазимо кањон Караша. Пролазимо га низводно, излазимо у Карашову, вечерамо и враћамо се натраг за Београд. Траса је дуга 9 km, не гази се вода, хода се стазом све време. Добро је имати гојзерице, или евентуално теренске патике са крампоном.

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Пођите од куће на време и будите тамо 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо преко Беле Цркве, ка граничном прелазу код Калуђерова. Другим речима, до границе се возимо добра два сата. Не можемо знати колико ће трајати гранична процедура, али када пређемо границу, до места где стајемо и полазимо у кањон предстоји још сат и по вожње. Требало би да до 10:30 h стигнемо на место где напуштамо возило.

ВАЖНА НАПОМЕНА: молимо вас да током граничне процедуре не излазите из возила већ седите на својим местима.

Спуштамо се у кањон реке Караш и ходамо необележеном стазом до кањона; на даље је стаза обележена. На овом почетном делу правила колоне се априори морају поштовати, како не бисмо дошли у ситуацију да се тражимо! Када се сви окупимо, полазимо у кањон. Нема потребе да газимо реку, осим ако неко баш хоће. Једна од две пећине је са друге стране реке и до ње би се морала прећи река, али нема потребе за тим. Ем није уређена, ем је прилаз изузетно стрм, ем је тај део тока Караша врло леп и без да је пећина ту 🙂

Настављамо даље низводно приближавајући се остацима утврђења, које ће нам указати да смо прошли пола кањона. и то онај најатрактивнији део где су лонци дубљи, река живописне боје, а орнаментика самог кањона раскошнија. Стаза постепено постаје мирнија. Последњу четвртину трасе карактерише присуство двеју пећина. Коначно, излазимо из кањона у Карашову, где нас чека наше возило. Ово велико, мирно село има крај пута и ресторан, где примају евре, а  мештани говоре српски 🙂 Ту можемо вечерати, а полазимо у 19 h.

НАПОМЕНА:  и ако траса није дуга (свега 9 km), пролазак кањона неће бити кратак и не смете га подценити. Нарочито почетни део, када улазимо у кањон. Будите стрпљиви, предивни утисци ће засигурно то надјачати! 🙂

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима и чеона лампа.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.900 динара

(за групу од 45 учесника, котизација се умањује за 200 дин)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Резервати Ђердапа: Соколовац – Чока Њалта – Лепенски Вир

После преласка трасе од Голупца до Брњице, ово је практично наставак пешачења Ђердапском клисуром, које смо започели још пре 10 година исписујући предивне путање, све до Кладова, држећи се гребена над Дунавом због прекрасних видиковаца, и резервата! 

На врху Соколовца...

Поред Мироча и тзв. „Текијског круга“, ово је најлепши пешачки потез у нашем највећем Националном парку, и обухвата три заштићена резервата: Босман-Соколовац, Чока Њалта са Песачом и Лепенски Вир. Обзиром да знамо колико волите Ђердапске трасе, јасно је да ову штрафту не смемо изостављати из годишњег програма. А мени то ни мало није тешко, нарочито за ову партију, којој  сам посебно наклоњена…

Траса је дуга 16 km са успоном од 800 m и по мери је оних са средњом кондицијом, а задовољиће апетите уживаоцима природе свих врста, јер је прелепа и опуштајућа. Биће ту доста фоткања, а времена довољно 🙂

Медитација на Соколовцу :-) 

А све је почело давно, уз кафу код госпође Олге, која већи део године живи на Соколовцу, крај самог врха, кога мештани зову Бандера. На Ђердапу иначе проводим доста времена, Дунав је моје море, а иначе волим да упознајем људе у пределима које посећујем, па сам тако упознала и Олгу, која је изузетан саговорник. Она увек сачекује наше дружине кафом и осмехом.

фото: Сале Вељковић

Показивала ми је стазе којима је гањала козе рекавши како сада нису тако уредне, јер не пролази туда, па нема ко да кида гране. Али, наше ревносне посете учиниле су да су сада Олгине стазе чисте, а НП је чак направио и дрвену терасу на врху, јер је изузетно леп видиковац.

Дунав, кафа са Олгом и бројне шетње током лета, пробудиле су инспирацију за трасом која је пред вама и коју сте радо пролазили и по више пута 🙂

Место где скрећемо са асфалта! пратилац

УКРАТКО: Полазна тачка је од ушћа Песаче у Дунав. Одатле напредујемо најпре ка Соколовцу. По силаску са овог врха, прелазимо Чока Њалту, и долазимо до старог милановачког пута. Са њега скрећемо лево, преко пространих Кошобрдских ливада и спуштамо се директно на Лепенски вир! У наставку следи детаљан опис!

ПОЛАЗАК: тачно у 7.00 h са паркинга у Устаничкој 125. Наравно, доћићемо 10-ак минута раније, како не бисмо каснили са поласком. Путујемо аутопутем, преко Пожаревца и Градишта ка Дунавској магистрали. Возило напуштамо код ушћа Песаче, одакле почињемо пешачење. Пењемо се на врх Соколовца, колским путем.

  

Овај врх је прелеп и представља јединствен видиковац на клисуру Госпођин вир. Као и обично, уживаћемо на врху пола сата, фоткати, а потом се спуштамо ка Песачи и настављамо на Чока Њалту.

  Велика трешња

Дуж успона Соколовац и спуста, пролазимо поред једне чесме, где можемо обновити залихе воде. Следећи предах је код велике трешње, где се окупљамо сви пре него наставимо даље. Њен хлад је довољан и за већу групу и увек прија по топлом времену. Након 15-ак минута предаха, крећемо према Кошобрду. Ма том потезу налази се пар запуштених ливада, тако да се стаза на кратко губи.

у хладу Велике трешње Идемо даље!

Пролазимо и преко све ређих салаша који увек радо поздрављају намернике попут нас, а пејсажи су дивни! Ова акција увек црпи меморијске картице фото апарата, више него локомоторни систем 🙂

После салаша, дохватићемо се старог милановачког пута и њиме ходати километар, а потом скрећемо лево, ка Дунаву, тачније Лепенском Виру.

Ово скретање није означено, ка ни цела ова траса и зато се крећемо поштујући правила колоне, да неко не оде где не треба!

поглед на Дунав и Трескавац са Кошобрда Спуст на Лепенски Вир

На Лепенски Вир се спуштамо земљаном стазом која је врло стрма у завршници. Но, ако туда могу мотокултиваторима, моћићемо и ми пешице, али је препорука да носите штапове!

  стрма завршница

Готово све време, путању красе прелепи видици према Дунаву…Пре поласка за Београд, у Лепенском Виру ћемо, као и увек, уприличити предах, током којега можемо ручати, посетити Музеј који ради до 20 h, и пливати у Дунаву (за то последње понестите пешкир и купаћи). 

Небо? Не, Дунав... после шетње, пливање прија... :-)

Како се овде осећам прилично домаће, рећићу да је рибља чорба у ресторану одлична, а да такође праве и локални деликатес: бели сир на жару (иначе одличан у комбинацији са сомом или смуђем). 

 Музеј Лепенски вир ресторан у Лепенском Виру

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима. Ако планирате пливање, понесите шта је за то потребно.приказ трасе

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 динара

и обухвата улазницу и службену пратњу НП „Ђердап“.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

И на крају, ево приказа трасе:

 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Видимо се на Дунаву! 🙂

Мало инспирације за крај: од фотки Зокија Чубрила, Саше Вељковића и моје маленкости, мали спот 🙂

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

СТАЗОМ ПЕТРУШКИХ МОНАХА – Мала Света Гора у клисури Црнице

Кањон реке Црнице налази се у атару села Забрега, 18 km од Параћина. У време пре Немањића ту су подигнути бројни манастири и цркве од којих су данас остали само трагови. Сматра се да су их основали хиландарски монаси, због чега овај крај називају и Малом Светом Гором. Над селом је некада доминирао град Петрус, од кога су остале само рушевине као сведоци давно прошлих времена, чијим трагом ћемо ходати, од Сисевца до Забреге.

Петрус

Тзв. „Стаза петрушких монаха почиње у селу Забрега  и даље се прати  маркација која води на узвишење са врло лепим погледом на долину Црнице и остатке манастира Намасија. За  45 минута хода стазицом низ падину силази се у кањон Црнице. Ову необичну долину, вредну поштовања и дивљења, и предивни стазу извезену по њој,  откривало нам је Удружење „Петрус“ из Забреге,  тако да вас и овог лета позивамо да доживите овај јединствен предео, прелепих крајолика.

Црница није много удаљена од главних путева. Ипак, у њеној краткој долини снева десетак манастира над којима бди један древни град. Она извире у снажном млазу испод огромне стене, на јужном делу Кучајских планина, код рударског насеља Сисевац. На извору је потпуно бела од кречњачких стена, по чему се некад звала Белица. Име су јој променили након масакра силног света који се окупио на сабору код Цркве, у доњем току реке. Крв је обојила белу реку, коју од тад зову Црница. Али, за разлику од Турака, старији мештани причају  да Немци током Другог светског рата, нису ниједанпут ушли у село, јер нису знали да постоји.

ПОЛАЗАК:  тачно у 6.00 h са паркинга са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 15-так минута раније, како не бисмо каснили у поласку.

Путујемо аутопутем до Параћина, затим магистралним путем ка Зајечару и након краће вожње скрећемо ка Поповцу и Петрушкој области одакле почиње наше пешачење необично лепим пределом историјски гледано кроз средњовековну Србију…стазом мале Свете Горе у клисури реке Црнице.

Екипа РТС-а, као и многе друге телевизије, је врло заинтересована за културно-историјско наслеће и природне лепоте у сливу реке Црнице (емисија „Од злата јабука“). Удружења граћана „Петрус“ Забрега, КАУП Београд и КАУП Ресавица неуморно раде на промоцији ових бисера. Уз већ постојећу „Стазу петрушких монаха“ ускоро ће бити представљена и нова стаза која ће пролазити кроз ове пределе и спојити Забрегу и Ресавицу. Велику захвалност дугујемо члановима УГ „Петрус“ из Забреге што су нас позвали да учествујемо у овом дивном пројекту. Oвде можете видети како изгледа „Стаза петрушких монаха“ са детаљним описима свих манастира.

То је стаза којом су некада, пре седам векова ходали чувари православља, монаси петрушке области.

Траса стазе полази из Поповца (Холцим копови) колским путем и након 10-так минута долазимо до реке Црнице коју прелазимо онижим гвозденим висећим мостом, улазимо у шумицу, пролазимо остатке мале средњовековне Цркве Краса и након десетак минута долазимо до места где прелазимо реку газећи је до испод колена што је свакој групи до сада био велики ужитак. Ако је водостај низак могуће је и да се не смочимо. Лепом шумском стазом долазимо до манастира Петруша и остатака Цркве Света Огњена Марија, по жељи одлазимо до лековитог извора хладне воде у самој реци. Потом се шумском стазом пењемо до остатака древног града Петруса (наилазимо на остатке керамичких комадића старих више стотина година) и Крстате Стене (кота 345 m) из које расте чудновата вишња из камена. Након паузе на прелепом видиковцу, спуштамо се до манастира Светог Јована Главосека и речице Црнице где правимо одмор за уживање у амбијенту са погледом на пећину испод Крстасте стене на северној падини Чокића брда. У спусту, при крају шуме имамо освештани извор пијаће воде. Пешачење настављамо до села Забрега и Цркве Свете Петке.

Први део стазе је дугачак око 9 km, са малом висинском разликом. Наш превоз нас чека у центру села Забрега, и они који желе да остатак дана проведу на термалном базену (температура воде око 36,6 С) у близини ресторана Поточара пут ће наставити ка насељу Сисевац, уз успутни обилазак манастира Раваница. У селу Забрега можемо купити домаће интегрално брашно млевено на старински начин у воденицама поточарама као и гајену пастрмку из рибњака за понети .

04

Група која жели наставак пешачења и авантуре у прелепој природи и при том поседује солидну кондицију, наставља необележеном стазом до манастира Намасија (успут прелазимо лепи висећи мост), затим шумском стазом до видиковца Камен Ђулине испод пећине Масни Камен, поред цркве Светог Ђорђа, затим Цркве Свете Недеље од које се у непосредној близини поново прелази – гази река и хода блажим успоном до остатака манастира Свети Арханђели и даље стазом према Сисевцу до манасира Светог Сисоја. Овај изванредни наставак је у дужини од 8,5 km. Стижемо на заслужени одмор у Сисевцу где можемо обићи манастир Светог Сисоја, затим извор реке Црнице, купати се у термоминералном базену ресторана Поточара и уживати у посматрању пастмки у рибњацима. У непосредној близини је и језеро са уређеном пешачком стазом, што је лепа опција за оне који евентуално не желе на базен.

За Београд полазимо из Сисевца у 19 h, преко Раванице и Сења, до аутопута, уз успутну паузу на некој од пумпи и стижемо најкасније до 22 h. Понети са собом купаћи костим (опрему за купање уколико желите да се купате на термоминералним базенима) .

Манастир Сисојевац, на самом извору Црнице, подигао је 1380. године духовник кнеза Лазара, Сисоје Синајит. Опустео је крајем XVII века, а обновљен 1978. Поред манастира, на извору Црнице сада су рибњак и мотел.

Низводно од Сисојевца река Црница улази у кањон у коме се налази десетак манастиришта, чије је остатке обрасла вегетација. Код села Забрега река прави велику кривину и излази из кањона крај остатака манастира Намасија или Манасињца. Беше то значајан манастир са одбрамбеним зидинама и јаком кулом. Црква, посвећена светом Николи конзервирана је и обновљена у једном малом делу. Низводно од манастира су воденице, рибњак и мост преко реке.

Село Забрега је подигнуто на десној обали Црнице, са занимљивим старим очуваним кућама и новим које су међусобно повезане правим мостовима.

После Забреге, Црница поново улази у кањон и на њеној левој обали сневају остатци храма светог Јована Главосека. Подаци о овој Цркви су врло оскудни и познато је само да је обновљена 1520. године. У близини је стаза која води десном обалом, навише ка стотинак метара високом узвишењу, до моћне стена на заравњеном платоу и велике пећина испод њега. Призор који се на платоу указује вредан је пешачења. На платоу, ког Црница са три стране окружује дубоким кањоном, почива огроман камени мегалит, о чијем настанку говори легенда. По предању, камен је донела деспотица Јерина у својој кецељи у средиште свог дворца. На самој ивици амбиса се налазе рушевине куле, па се претпоставља да су то остаци града Петруса – највећег утврђеног града у средњем Поморављу, по коме се цео овај крај звао Петрушка област. Од града се стаза стрмо спушта наниже ка реци. А на самој обали, приљубљена уз стену и покривена густом вегетацијом, крије се Црква посвећена Благој Марији Петрушкој. Сабор и кланица у којој су Турци побили народ, кад је рек

а зацрнила своје име, догодио се крај ове светиње.

Господар Петруса, жупан Вукосав, је подигао још једну богомољу ближе Грзи, крај села Лешје на падини планине Баба, где нећемо овог пута ићи. Ова манастирска црква, посвећена Пресветој Богородици грађена је по угледу на руске манастире и као таква се потпуно разликује од свих српских манастира. Поред Цркве се налазе три чувена извора на које је долазила краљица Наталија да пије воду,  и једно необично стабло: врба из које расте дуд крај манастира. Мештани верују да је напитак од тог лишћа добар за нероткиње. Поред Цркве се налази и кула Орловића Павла, која је чувала улаз са Честобродице у Поморавље.

За Крстату стену, мештани воле да кажу да је послужила као инспирација Ђури Јакшићу за песму “Отаџбина“. Међутим, како је у време када је ту песму написао, Ђура живео и радио у Подгорцу и  Сумраковцу, тако да је надахнуће за „Отаџбину“ добио посматрајући Ртањ. Од наших домаћина ћете чути још легенди о овом иначе прелепом крају.

Можда сте скептични у вези базена, али у њему су благотворне термалне воде, а ко жели, може поћи кући са свежим пастрмкама. Цена карте за базен – 300 дин; стандардни мени (пастрмка, помфрит, лепиња) – 550 дин; салата – 100 дин; пиће – 120 до 200 дин; кафа – 80 дин.

ОПРЕМА:  мали ранац, гојзерице, вода и храна за успут, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина. Купаћи костим, пешкир, фактор заштите.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба

Акцију реализује Неша Царевић

  nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

  

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

ПРЕРАСТИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ – романтична авантура

Пред вама је врло специфична акција. А како је наша земља чудесно богата овим феноменима, за ово лето припремили смо обилазак још неких природних камених мостова, тако да нас очекује другачији доживљај него прошлог лета. Пре него наставите са читањем програма пута, препоручујемо да погледате овај филм, после чега ће вам бити потпуно јасно шта желимо да вам покажемо и зашто: 

кликни ка слику и погледај филм!

Видевши први пут прераст – природни камени мост, била сам дубоко импресионирана начином њеног постанка; моћ природе изражена кроз бесконачно време. Убрзо потом сазнајем да их нигде у свету нема толико, колико на маленом парчету Србије између Мораве, Тимока и Дунава – зашто? И тако је почело. Нешто година касније, из сакупљених материјала и искустава стечених обиласцима свих прерасти настала је прва тематска акција којом сам  планинарима представила овај својеврстан феномен, карактеристичан за флувиокрас источне Србије. Албум са протеклих неколико акција можете видети овде.

Али, то због чега ово није обична акција саздано је у чињеници да су путеви до и између прерасти својеврсна експедиција кроз време. Сазнајући за њих, откривате један нови свет, јер ова филигрантска дела мајке природе, својом појавом вековима распаљују људску машту, везујући за себе снажна веровања, посебне обичаје и магијске ритуале. Свет магије, митова и легенди, граница између живих и мртвих, скривена блага хајдучких харамбаша, добре и зле виле и влве, део су ове приче, баш као што ће бити и наше вечери уз ватру под звездама. Јер представљање прерасти – природних камених мостова не своди се само на њихово показивање, већ су путеви од једне до друге исткани од свега набројаног. 

Пешачке трасе су, кратке, тако да је акција приступачна свим узрастима, јер акценат није на кондицији, већ спознаји и авантуристичком духу. Јер, кажу да све што прође испод прерасти, мења својства, вода добија снажно лустративно магијско дејство, душе иду директно у рај…(погледајте филм!). Да би се обишле све прерасти у источној Србији, морало би се одвојити најмање седам дана. Ми смо за овај пут убацили у програм две које нисмо обилазили, а постоји још неколико које вам још нисмо показали.

Петак 12. јули: пут до Вратне, обилазак Вратњанских капија

ПОЛАЗАК  тачно у 6:00 h ујутро, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 на Коњарнику (недалеко од хотела „Србија“). Због паковања ствари неопходно је да дођете 20-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Јер план је пребогат и ваља га постићи.

Кад је нешто занимљиво и лепо, не осећамо колико времена прође. А  ово ће заиста захтевати време и уверићете се да су овако рани полазак и трећи дан и те како оправдани. Путујемо ка Дунавској магистрали, а после Доњег Милановца се одвајамо ка Неготину. За данас је у плану да посетимо клисуру Вратне и њене три прерасти. Пут је дуг и имаћемо паузу у Лепенском Виру.

прераст Маре (велика вратњанска капија) Мала прераст на Вратни прераст Сек (сува вратњанска капија)

По преласку Поречког залива, скрећемо ка Неготинској крајини и Вратни. Напуштамо возило и подижемо шаторе недалеко од манастира, на обали реке Вратне, а потом полазимо у клисуру. Контактирали смо сестринство и радује нас што су нам дозволили да у миру њиховог поседа бивакујемо крај реке, као некада. У порти манастира је чесма, а испред однедавно и мала продавница.

Полазимо ка манастиру и обележеном стазом одлазимо у кањон са три прерасти, чувеним Вратњанским капијама: Малој, Великој и Сувој (прераст Мика, прераст Маре и прераст Сек). Прве две су врло близу, крај манастира, а до њих воде обележене стазе. По спусту у корито Вратне поћићемо обележеном козјом стазом на други превис (прераст Маре), а после настављамо даље ка трећој капији (прераст Сек). Након силаска са превиса, група се сакупља, и сви полазимо даље до треће капије. Крећемо се у простору резервата муфлона и јелена лопатара, које смо овде иначе увек редовно сусретали. До треће капије ходамо још 3 km кањоном, што подразумева квашење до струка. Обавезно понесите воду и чеону (батеријску) лампу! Стаза у кањону је обележена, али је кретање лагано, да бисмо се код треће Вратњанске прерасти поново сви сакупили и заједно пошли стазом из кањона ка логору.

Повратак у логор, ватрица и дружење…

 На превису... наш логор на Вратни

Субота 13. јули: Рајска прераст на Замни, Ваља Прераст и Рајкова пећина

Након  спремања шатора и  до 8.00 h полазимо ка селу Плавна. Ходамо дуж Медвеђе реке до Рајске прерасти на Замни за шта ће нам бити потребно не мање од 2 сата. Пут до ње је врло живописан, а сама прераст сложене грађе и као таква се издваја од осталих. Посебна је и по веровању да младим паровима, без деце доноси плодност, због чега је и врло посећивана, као обредно место. Наша запажања су да су за то „криве“ морфолошке црте саме прерасти, приказане слици. Мештани такође верују да под сводовима Рајске прерасти већ стотинама година живи Добри дух који види судбину свакога ко му дође и помаже му. Aли не онако како се то малом човековом разуму учини да је најбоље, већ на начин којим се заиста може учинити дугорочни бољитак у животу.

...до ушћа у Замну прераст на Замни сводови Рајске прерасти

Пут настављамо ка Мајданпеку крај места где су остаци некада велике куле Милоша Обилића,  до монументалне прерасти Шупља стена, односно Ваља Прераст, како је мештани зову од давнина. Ваља Прераст је највећа од свих наших прерасти  – ЕТУАЛ источне Србије! По односу димензија, ово је најизразитији природни камени мост у нас. Висина његовог спољашњег лука износи 42 m, а прићићемо му у време кад сунце зарумени пред сутон, јер тада његови румени зраци обливају унутрашњост лука, што изгледа фасцинантно.

Ваља Прераст ...или Шупља стена ETOIL! :-)

Сада можемо на ручак код Чеде у Близни, место где се на традиционалан начин спрема влашки специјалитет: кољаша са димљеним месом. После тога одлазимо ка легендарној Рајковој пећини, надалеко чувене лепоте. Од како сам је у својој ТВ емисији „Оаза“ 2001. године описала као дворац ледене краљице, због искричавог белог калцита који краси њен накит, тај опис можете наћи у готово свим материјалима и причама о Рајковој пећини. Али, да би се та лепота ухватила објективом, потребан је озбиљан фото апарат и умешност фотографа.  На ливади, крај Рајкове пећине биће нам и коначиште. Најпре подижемо наше село, и одлазимо у обилазак пећине. У логору нас чека вечера под звездама… Како описати ноћ крај Рајкове пећине у неколико речи? Густа ноћ, милион звезда и свици. Додајмо томе пуцкетање ватре и можда (ако будемо имали среће) далеки зов вукова… У врели пепео можемо оставити кромпире за сутрашњи доручак…

 Kod Rajka вечерица

Недеља 14. јули: прерасти на Рађини и Гаура Урсули; повратак

Након доручка, у 9:00 h полазимо ка речици Радини, или Рађени са Марком Поповићем, планинарем из Мајданпека. За ову прераст су знали стари мештани. Стручњаци се њоме још нису  позабавили, али је, Марко својим фотографијама на њу скренуо пажњу јавности. До Рађине пешачимо 3,5 km стазом, поред Римског бунара, одакле пратимо ток Рађине и стижемо до прерасти. До кампа се враћамо истом стазом, што значи да прелазимо укупно 7 km.

Рађена

После тога, пакујемо шаторе и настављамо пут ка селу Дебели Луг. Пешачимо 6 km до Гауре Урсули (Мечје рупе), коју је екипа нашег Клуба открила 2012. године, приликом успона на Брезу (иначе првој акцији КАУП-а). Статус овог лепог и мистериозног геоморфолошког здања, стручњаци још нису утврдили, али то није препрека да се ужива у њеном загонетном амбијенту.

Гаура Урсули

Ово је иначе изузетно занимљив и садржајан предео, мало познат широј јавности, где смо вас водили ранијих година. Разлог више да утиске сложимо у самом Дебелом Лугу. Ту иначе живи једини испирач злата, кога су многи од вас већ упознали. Можемо се окрепити (и јести, ко буде желео). Испод можете видети приказ путања на топо карти:

Траса од Рајкове пећине до прерасти на Рађини Траса до Гауре Урсули

Сада нам предстоји повратак, током којег ћемо имати паузу за ручак у ресторану крај Дунава,  у Лепенском Виру.

Пешачке трасе су, као што видите кратке, па нема потребе наводити висинске разлике и растојања. Ово je акција у којој заиста свако може учествовати, јер акценат није на кондицији, већ сапознаји и авантуристичком духу. Јер, кажу да све што прође испод прерасти, мења својства, вода добија снажно лустративно магијско дејство, душе иду директно у рај…

ОПРЕМА: гојзерице, опциона обућа за воду (никако јапанке!), мали ранац са приручним стварима (вода и храна за успут, пресвлака, купаћи костим, пешкир), велики ранац (или путна торба) за ствари потребне за логор (шатор, врећа, подлошка, батеријска лампа, хигијенски прибор, порција/посуда и прибор за јело); заштита од ветра, сунца и евентуалних летњих падавина.Гаура Урсули

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.000 динара

НАПОМЕНА:  Ова акција има научно-популаран, едукативан и истраживачки карактер. Спаваћемо у шаторима, али је битно да их не носимо док пешачимо. Они ће бити у пртљажнику, вадимо их само за логоровање. Из тог разлога, ствари које су потребне за дневне активности спакујте у мали ранац (вода, храна, батеријска лампа…), а све оно што је за бивак у велики ранац, или путну торбу, јер то нећемо носити са собом. Акција има и свој печат! 🙂

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба, а рок за пријављивање је до 19. јуна, али се може десити да се група попуни и раније; зато се пријавите на време. Иначе, велика група није у плану и број места је ограничен.

Акцију реализује КАУП тим

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Свет магије, митова и легенди, граница између живих и мртвих, скривена блага хајдучких харамбаша, добре и зле виле и влве, део су ове приче, баш као што ће бити и наше вечери уз ватру под звездама. Јер представљање прерасти – природних камених мостова не своди се само на њихово показивање, већ су путеви од једне до друге исткани од свега набројаног. Пут до и између њих је експедиција кроз време. Сазнајући за њих, откривате један нови свет, јер ова филигрантска дела мајке природе, својом појавом вековима распаљују људску машту, везујући за себе снажна веровања, посебне обичаје и магијске ритуале.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Краљевско виногорје – Букуља, Венчац и Опленац

У срцу Шумадије, над Аранђеловцем и Буковичком бањом издижу се, једна уз другу Венчац и Букуља. Обе су вулканског порекла. Венчац је познат по мермеру („бели Венчац“) од кога су сачињене многобројне скулптуре које красе парк Буковичке бање, чесму у Кнез Михаиловој у Београду, фасаду Цркве Свeтог Ђорђа на Опленцу, део Беле куће у Вашингтону и много тога још. Гранитна Букуља  је некада представљала јужну границу до које се простирало Панонско море, и била једно од његових многобројних острва. Из ње извире минерална вода „Књаз Милош“. Омиљено је излетиште Аранђеловчана и бањских гостију и на њеном врху  је за посетиоце отворена јединствена осматрачница висине 19 m, са које се пружа величанствен поглед на велики део Шумадије: Рудник, Сувобор, Маљен, Овчар, Каблар, Космај, Авала, Гружанске планине и Поморавље.

Осматрачница на врху Букуље Поглед са осматрачнице могућ је у пуном кругу

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“) у 8.00 h. Молимо вас да дођете 15 минута раније како бисмо кренули на време. Oд Аранђеловца нас дели сат вожње аутопутем.

Након  паузе за кафу, крећемо на туру од Народног музеја у Аранђеловцу ка врху Букуље одакле се пружа предиван поглед на околину.  Дужина трасе је 3 km, а висинска разлика око 300 m. Од врха Букуље пешачимо ка Венчацу у дужини од 10 km. Одатле се спуштамо ка манастиру Светог Архангела Михаила где се завршава наша пешачка партија.

 Поглед са Букуље фото: Кристина Нешић 

На Венчацу пролазимо и Дворине, место где се налазе остаци средњевековног града последњег српског деспота – Павла Бакића. Он је био најзнаменитија личност Шумадије у средњем веку. Поседовао је двор на Венчацу и 50 села у свом властелинству. После пада Смедерева 1459. године и Београда 1521. године, иселио се у Угарску 1525. у децембру.

Павиљон Књаз Милош је подигнут 1907. године на месту најстаријег извора минералне воде у Србији, а био је и прва фабрика за флаширање минералне воде.

Надајући се повратку у слободну Србију, са избеглим српским јунацима борио се против отоманске најезде према Бечу и Европи све до 12. октобра 1537. године, када је погинуо у битци код Горјана, у близини Ђакова.

У непосредној близини Дворина је и мало, бистро језеро, створено из извора у самом мермеру!

Укупна дужина трасе је око 14 km и није кондиционо захтевна. Наком посете манастиру аутобус нас вози до Опленца где ћемо посетити дворски комплекс и цркву маузолеј Карађорђевића на Опленцу.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, гојзерице или патике (лаган терен), вода и храна из ранца, одећа прилагођена временским условима и заштита од ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.500 дин

За групу од 40 учесника, износ се умањује за 200 дин

Котизација НЕобухвата улазницу за дворски комплекс на Опленцу у износу (400 дин)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

 Акцију реализује Ненад Јовановић

nenad@serbianoutdoor.com

065 99 22 782

Опленачка берба Црква Светог Ђорђа на Опленцу

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

КАЊОНСКИ ВИКЕНД: кањон Великог Пека и Јагнила

Један од предуслова да се остане млад је не упадати у рутину, а авантуре у природи су за то најефикаснији еликсир!  Велики Пек  сам прошла сама априла 2008. и добила силну жељу да тај доживљај поделим. Већ на првом извођењу изазвао је еуфоручно расположење авантуристички настројених учесника. За ЈАГНИЛО сам, годину дана касније веровала да ће их ЗАЧАРАТИ и тако је и било! Спој ова два кањона је постао доживљај за препричавање тако да је ова акција постала нешто што се не сме изоставити из годишњег календара Клуба. Људи често и понављају учешће због веселе и динамичне атмосфере у изузетном амбијенту џунгле, пустиње, кањона, шума, пећина и пропланака!  Ако нисте били, погледајте филм како је било  да стекнете представу о чему се ради, да ли је по вашој мери и како да се спремите.

Спаваћемо у шаторима, у прелепој долини златоносне Тодорове реке.

Јагнило

Када смо вас први пут повели у митски кањон златоносног Великог Пека, доживели сте га као велику авантуру, са готово неочекивано добрим реакцијама, до усхићења. А зашто? Па зато јер су воде мирне, безопасне и може га свако проћи, али целокупан амбијент улива дух авантуре, представљајући своје необичне природне контрасте, тако да су учеснике довеле до еуфоричног расположења, као да смо истовремено прошли Амазонију и Сахару! Наредне године смо га поновили и том приликом вам представили неоткривени драгуљ овог дела источне Србије, који ништа мање није фасцинантан, осим што за њега тешко да је ико чуо, осим ако није одатле, или је ишао са нама – кањон Јагнила.

ЗА ОНЕ КОЈИ ХОЋЕ ОДМАХ ДА ВИДЕ ПЛАН, А МРЗИ ИХ ДА СКРОЛУЈУ ДО КРАЈА:

ПОЛАЗАК:  у суботу, 29. јуна у 6.00 h са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник)

Долазак у Дебели Луг, припрема и полазак у кањон Великог Пека, повратак, подизање шатора, ватра…

Недеља, 30. јуни:

Доручак (можете га понети, али препоручујемо плашинте у селу!), кафа и полазак ка Јасикову у 8.00 h. Аутобус нас оставља пред Јагнилом, одакле настављамо пешице. По изласку из кањона, враћамо се за Београд преко Жагубице. Након акције – окрепљење у ресторану на Млави (Горњачка клисура).

СВИ ОСТАЛИ ДЕТАЉИ СЛЕДЕ У ТЕКСТУ ПРОГРАМА И АКО СТЕ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ ЗА УЧЕШЋЕ, ОБАВЕЗНО ПРОЧИТАЈТЕ!  🙂

Субота, 29. јуни:

ПОЛАЗАК: као што рекох у суботу ујутро у 6.00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, близу хотела „Србија“), аутопутем до Пожаревца. Правимо краћу паузу за јутарњу кафу, па настављамо у правцу Кучева и Мајданпека, до Дебелог Луга.

Паунова стена

Када стигнемо у Дебели Луг, станка пола сата да се припремимо за кањон и носимо само оно што нам је за то потребно (остало остаје у комбију. Рачунајте да кањоном тече река и да ће, осим хода по стази, бити и доста квашења (пливања такође, ко хоће и жели), тако да  се у том смислу обучете и обујете на одговарајућ начин. За Пек препоручујемо водонепропусну врећу за ствари, коју можете купити у продавницама спортске опреме, или поручити на Aliexpress.com

Такође треба понети довољно воде, јер она у кањону НИЈЕ ЗА ПИЋЕ, a успутних извора бити неће!

Пре него се спустимо у само корито кањона, идемо на видиковац Паунова стена и Дебелолушке пећине.

Поглед са Паунове стене

Одатле се спуштамо у корито и даље стазом која на десетак места води преко воде. На почетку наилазимо на лагуну – природни базен за пливање, а даље ходамо стазом која је пола сува, пола води преко воде („до слободе“ :-))

 Поглед на Лагуну са Паунове стене Пливање у Лагуни

Кањон је дуг око 4,5 km и биће лепих мотива за фотографисање, али и ситуација које приказује доња фотка у средини и због тога треба понети водонепропусне вреће за ствари.

  

Најзад, стижемо до краја кањона. Прелазимо велику некошену ливаду и стижемо до црпне станице, где ћемо ужинати, пресвући се, јер даље идемо колским путем, изнад кањона.

 

Након пола сата хода. наилазимо на приобални део Ваља Фундате…

  

Ту сви хоће да осете изненадан пустињски призор, док могу да издрже на врућини… 🙂

Оаза ? 

Ту се сада обавезни сви сакупљамо, јер лево скрећемо на стазу лево, што не само да није означено, већ и крајње не упадљиво! Силазимо ка селу, на место са кога смо ушли у кањон. Стаза је најпре уска, стеновита, потом се шири у колски пут кроз шуму. Скретање је дословце неприметно, због чега не смете ићи испред мене!

Поглед на усек кањона са Ваља Фундате Најпре уском стазицом... Прен падура (кроз шуму)

Сада идемо у долину златоносне Тодорове реке, подижемо шаторе, палимо ватру… На месту где логорујемо је излетиште са клупама, столом и чесмом (покривено). У селу је и ресторан „Библиотека“, чији смо гости били прошлог лета. Били смо одушевљени услугом, тако да нам је и то на располагању (што значи: можемо понети своју храну, а можемо вечерати и доручковати у „Библиотеци“!).

Недеља, 30. јуни:

Можда планирате да носите доручак, али вам скрећемо пажњу да то можете учинити и у селу, што свакако препоручујемо, јер нигде нећете имати прилику да пробате дивне влашке плашинте! Након доручка и кафе, у 9.00h спремни полазимо ка Јасикову. Возило напуштамо код прилаза кањону реке Јагнило. Већ на почетку, наилазимо на живописне мотиве…водопади

 водопад Ла Белоњи

Заправо је имање Белићевих, за сад напуштено, али мештани због тога тако називају водопаде који су тик испод њега (Ла Белоњи).

Имање Белић (Ла Белоњи) Овде је сакривено још увек неоткривено благо

Ево и другог водопада, који ћемо видети када се спустимо са имања у корито. На извору овог имања можемо обновити залихе воде за пиће које после бити неће!

 

Водопади нису захтевни за пролазак у смислу да се мора са њих скакати, или пливати – НЕ! Али ћемо свакако бити мокри, тако да ствари морају бити заштићене, али се прелазе пешачки, рекреативно. Кањон крије и пећине које су горућа мета трагача за благом…

   Камена сова

Шта рећи… коритом Јагнила крећемо се до Раданове пећине, тако да  ћемо уживати у богатом живопису кањона Јагнила!

 

Недалеко од Камене сове, која је заиста ремек дело природе, доћићемо до једне старе воденице изнад које је још једна пећина. И најзад, излазимо стазом из кањона на колски пут којим се враћамо.

Претпостављам да вам је већ по фотографијама јасно како морамо бити обучени и обувени за кањон. Дакле, на себи имајте нешто што је згодно за квашење и брзо се суши (купаћи, шортсеви од микрофибера – НИКАКО ПАМУК!). Обути можете и патике, НИКАКО БОСИ. Пред излазак из кањона се пресвлачимо и обувамо гојзерице. За Јагнило вам неће бити неопходне водонепропусне вреће, јер је плитак.

Раданова пећина Пећина изнад воденице; с пролећа је ту феноменалан водопад! Излазимо из кањона стазом, види се стара воденица

До краја идемо колским путем уз станку на један видиковац изнад кањона. По изласку из кањона полазимо за Београд, где стижемо најкасније до 22.30 h (увек смо стизали пре 22 h).

 

ОПРЕМА: шатор, врећа, подлошка, гојзерице (или патике), опциона обућа за воду, одећа погодна за квашење/пролазак воде, купаћи,IMG_9976 водонепропусна врећа за пролазак Великог Пека, мали ранац за пролазак Јагнила, вода и храна из ранца, заштита од сунца, чеона/батеријска лампа, лични прибор.

НАПОМЕНА: обичан, мали ранац можете користити и за пролазак Великог Пека, али га ОБАВЕЗНО заштитите од воде (евентуалног потапања!)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

2.300 дин

НАПОМЕНА: У селу постоји продавница, али се хлеб не може купити, ако се претходног дана не наручи – понесите га ако желите да једете своју храну.

СВЕ КАЊОНСКЕ АКЦИЈЕ СЕ У СЛУЧАЈУ НЕВРЕМЕНА ПОМЕРАЈУ!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Ова поткапина је ОПСЕСИЈА трагача за златом! Може и овако, али је стабилније водом, зато се опремите! Добро нам дошли! :-)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима на састанцима Клуба. Пријављивање подразумева обавезно измиривање аконтације у износу од 1.000 дин.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Поглед иза водопада 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Клисура реке Градац – Ваљевски сафир!

Вечито привлачна акција на једној од најчистијих река Европе! Oвога пута траса почиње у Ваљеву, тако да Градац пратимо од ушћа у Колубару до Јаког извора 🙂

Топло, мокро и смарагдно лепо, јер је Градац једна од најчистијих река Европе. Овај кањон са предивним током кристално чисте реке и уређеном стазом је прави рај за све врсте рекреативаца! Траса није кондиционо захтевна и могу је проћи како деца, тако и старији, јер је дуга свега 15 km!

 

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 8.00 h. Путујемо ка Ваљеву.

Крећемо се наизменично десном и левом страном клисуре, уживајући у необичној лепоти једне од најчистијих река Европе.

Прву паузу правимо код  Вајата и Коњичког клуба у непосредној близини Дегурићке пећине, одакле практично почиње кањон и ту се расхладити уз познати фрапе од малине и купање по жељи. 

  Дегурићка пећина

И на даље правимо успутне паузе за одмор и купање. Кањон Градца је питом, у смислу да нема препрека за које је потребно више од пешачења, осим што ћемо реку десетак пута прегазити. Стаза је означена, времена ће бити довољно и за фоткање и за пливање 🙂 

  

Ова траса је препорука  свакоме ко жели да ужива уз реку.  Они којима одговара мање пешачења и напора,  туру ће завршити код Етно домаћинства близу манастира Ћелије или се одморити на прелепој ливади код Еко бивка. Они који буду расположени за више акције, наставиће све до Јаког  извора.

  

Пре него пођемо ка нашем возилу, посећујемо манастир Ћелије, познатом по једном од највећих православних духовника – архимандрита, богослова и филозофа Јустина Поповића – горостасна фигура интелектуалца и мудраца, који је, у овом манастиру, изолован и одбачен од комунистичких власти, живео и стварао од 1947. до 1979. године.

Рођен је на Благовести у Врању, завршио богословију у Београду код Николаја Велимировића, студирао теологију у Петрограду и Оксфорду, докторирао на Атинском универзитету, службовао је у Призренској и Карловачкој богословији, као и у Чехословачкој. Пред Други светски рат основао је Српско филозофско друштво у Београду. После рата затваран је од власти, а било је планирано и његово стрељање.

Иза овог скромног човека остало је написано 12 књига житија светих, на стотине чланака и мањих списа и све то штампано у 33 тома сабраних дела.

Према његовом личном запису пред Други светски рат је имао визију распетог Христа. У манастир Ћелије, код овог духовника, годинама су долазили духом посустали и болесни да их снагом свог духа посаветује и излечи. И данас на његов гроб затрпан цвећем долазе невољници тражећи помоћ од Аве Јустина.

У књизи „Преподобни Јустин Нови Ћелијски“, коју је по благослову епископа ваљевског Милутина издао манастир Ћелије, записано је низ чудесних исцељења верника док је Аве био жив, али и на његовом гробу. „Крстивоје Антонијевић из Богатића требало је да има тешку операцију. Био је на Авином гробу и без хируршког захвата оздравио“, записано је у књизи.

„Једна жена из Грчке није имала деце, била је на Авином гробу и однела грумен земље са гроба. Ту земљу је ставила у чашу са водом коју је пила. Касније је родила дете. Било је то 1985. године.“ „Године 1996. Ненад, син Миленка из Ваљева, који није могао да хода сам, дошао је на Јустинов гроб да му се чита молитва. Након седам дана је проходао и дошао на Авино вечно почивалиште да заблагодари чудотворцу“, стоји у књизи.

Архимандрит Јустин Поповић умро је на дан свог рођења на велики православни празник Благовести. Кажу да се након срчаног удара десетак дана пре упокојења молио да умре баш на Благовести. Бог му је молитву услишио.

На свечаној литургији у Храму Светог Саве 2010. је канонизован нови светитељ Јустин Ћелијски. Литургијски спомен преподобног Јустина слави се 14. јуна. О животу и делу Јустина Поповића ђакон Ненад Илић снимио је документарно-играни филм „Ава Јустин“. Игуманија Гликерија је одлучила да се приходима од филма у близини старог изгради нови храм.

Пењање уз степенице од манастира је вероватно и најтежи део ове туре 🙂  А ту нас чека превоз који ће нас одвести до ресторана на заслужен одмор и закуску по жељи.

Након свега тога полазимо до 20 h за Београд. 

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.300 дин

ОПРЕМА:  имајте у виду да ћемо газити реку и не препоручујем да то чините босоноги, боље обујте оно што ће таквом кретању највише одговарати (понесите обућу подесну за кретање водом), а стазом наравно у гојзерицама.

  

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Царевић

nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Кањон НЕРЕ: кањон Беу (Румунија)

Њено ушће у Дунав означава почетак Ђердапске клисуре, али шира област, заштићена као Национални парк „Кањон Нере“ у суседној Румунији, позната је као предео бајковите лепоте и заносних пејсажних карактеристика! Шеста је година од како је Нера постала део традиције нашег Клуба 🙂 Како је било први пут, можете погледати овде.

Тиркизна магија Врела "Око Беу" (Ochiul Beiului) Смарагдна Беу

Пролеће је најбоље време да ту лепоту затекнемо у пуном сјају: воде су најбујније, водопади виртуозни, а поред каскада води уређена стаза. Шта више рећи о нечему што се годинама препричава и због чега већина људи сваке године понавља учешће, осим да какве год фотографије приказали, сензационални призори су једноставно неописиви и прави утисак се стиче тек када се види и лично доживи.

кликни и погледај видео

ПОЛАЗАК: у суботу, тачно у 6.00 h са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник). Морате доћи  15-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.  Путујемо преко Панчева, Ковина и Беле Цркве ка граничном прелазу иза Калуђерова, без успутне паузе (понесите кафу!), јер нас чека гранична процедура што увек одузима сат времена. На 27 km по уласку у Румунију, напуштамо бус и полазимо ка смарагдним слаповима!

КАУПОВЦИ Први водопади, при сусрету са Беу

План је пролазак кањона реке Беу, најлепше Нерине притоке. То значи: видети оно магично врело Око Беу (Ochiul Beiului), водопаде Беушница и Вајоага, проћи део камене стазе у стени кањона Нере, али и 20 km пешачења! Када напустимо возило и кренемо, нема назад, нити скраћене варијанте. Утешно је то што нема успона (осим аритметички).

На 30-ак километара од границе, по уласку у Румунију, заустављамо се надомак села Поток, на полазној тачки за пешачење. Првих 6 km крећемо се прелепим валовитим пределима претежно колским путем, а потом спуштамо кроз шуму све до необично живописног кањона реке Беу.

Раскошни слапови Беу, фото: Александар Вељковић

По спуштању у кањон, настављамо уређеном, означеном стазом и након 1,5 km долазимо до врела Ochiul Beiului. Прелепа тиркизна боја, нестварна провидност као и околне бигрене каскаде реке Беу, остављају посетиоце без даха. На том месту ћете се највише задржати, због чега увек морамо да употребљавамо пиштаљке, колико год да то не волимо, јер се од призора имагинарне лепоте тешко одваја.

Водопад Беушница Видопад Вајоага

Настављамо стазом још 1 km и долазимо до фантастичног водопада Беушница (Cascada Beusnita)! Ту ће бити пауза за фотографисање од максимално 20-ак минута. Враћамо се, пратећи реку низводно и већ након 2 km од врела стижемо до кампа и пастрмског рибњака, где ћемо уприличити кратку паузу колико да се сакупимо. Наиме, на том месту ћемо уприличити паузу да се група сакупи, али и да једемо (оно што смо понели, или у ресторанчићу где иначе примају евре) Цена било ког пића (сок, кафа пиво) је 1 евро. Потез од Врела до водопада Беушница је најлепши, те зачеље има знатно више посла него чело! 🙂

део стазе у кањону Нере прелазак Нере преко висећег моста на крају трасе

Даље настављамо сада већ колским путем и на 2 km низводно од рибњака долазимо до водопада Вајоага (Cascada Vaioaga). После још 2,5 km низводно према ушћу Беу у Неру, прелазимо асфалт и ступамо на предивну стазу, уклесану у саму литицу кањона Нере, која води кроз више малих тунела, такође у стени. Њоме идемо тачно 4 km до села Саска Романа. На свега 500 m пред селом прелазимо реку Неру преко висећег моста. Он је сигуран и безбедан, али се мора прелазити лаганим темпом да се не стварају превелике осцилације, и не више од по троје људи истовремено!

Током целог пешачења нигде не газимо реку, јер је стаза савршено уређена за посетиоце.

Одмах по преласку моста улазимо у село Саска Романа где нас чека бус. Крећемо чим се сакупимо, најкасније до 18 h. Предстоји нам два и по сата вожње до Београда и гранични прелаз; надамо се да ћемо стићи до 23.00 h. Неће бити дужих успутних пауза, већ само на пумпи, како бисмо у Београд стигли док има редовних превоза.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са добрим ђоном за терен), мали ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена терену и временским условима (заштита од евентуалних падавина), пресвлака, батеријска лампа и документа (не заборавите пасош!).

НАПОМЕНА: Молимо вас да СВЕ што вам је потребно за јело и пиће током акције понесете – Румунија није у еврозони, не примају евре, а нигде немамо мењачницу где бисмо их заменили за леје.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

ПРИЈАВЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Пријављивање подразумева обавезно достављање података: име и презиме, контакт и број пасоша, као и измирење котизације. 

Акцију реализује КАУП тим

kaup@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Врело „Око Беу“

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Светлост Овчарско-кабларске клисуре

Зашто „Светлост“? Једноставно зато што је овај предео изузетно полупаран због јединственог сплета природних лепота и споменичких вредности, чиме вековима привлачи пажњу. Њено основно обележје чини рељеф, упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име. Западна Морава између њих твори изразите, тзв. укљештене меандре. Мало је која клисура тако украшена, и још приде обогаћена лековитим, термалним изворима као ова.  Али, ниједна  у нас не крије у себи толики број углавном очуваних средњевековних манастира, по чему је, као и по уметничкој вредности, ова група манастира одмах иза Фрушкогорске. Овчарско-кабларска клисура је дуго остала изван животних токова. Тек оснивањем монашких заједница овај простор почиње да се користи, а доцнијим ретким истраживањима, то је постао примарни мотив посете.

Ова акција посвећена је управо томе и зато смо изабрали лагану стазу, без успона на врхове, како бисмо се посветили знамењима која су такође њени значајни атрибути. У техничком смислу, то значи да акција није кондиционо захтевна и као таква је приступачна свима. Пролазимо трасу која повезује четири манастира и бигрене слапове на Моравици. За оне који нису толики штребери, ту је и базен у Овчар бањи 🙂

 

Међу најстарије материјале о овом пределу, спадају путописи Евлије Челебије из 1662-ге године, где се између осталог наводи:

“… У близини овог насеља у планинама богатим дрвећем, налазе се купке села Бање. Још у доба хришћанских краљева на овој лековитој води подигнуте су величанствене високе куполе, велики басен, многобројни хладњаци, халвати и свлачионице. Ту се годишње у доба лубеница сакупи 40-50 хиљада душа, одржавају панођури, тргује. То је величанствено излетиште и место за уживање. Како је вода тих бања јако топла, то се води купке додаје нешто хладне воде.”

А Каниц Феликс бележи следеће:

“… И Србија има свој Монферато и свој Атлас. Само он није ни као први који је из земље изникао попут високе купе окружене брежуљцима, ни као други, који је “планинска катедрала анатолског хришћанства” господари валовима Стримонског залива; у дубокој клисури између Овчара и Каблара леже на обале реке по четири манастира, са својим причама о некадашњим чудима, тако скривени од погледа пролазника

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.30 h. Путујемо Ибарском магистралом до Овчарко кабларске клисуре. Ту напуштамо возило и одатле почињемо пешачење стазом  од манастира Преображење, стазом дугом 13 km са висинском разликом од око 750 m.

Овај манастир се првобитно налазио са друге (леве) стране Западне Мораве али је срушен 1910. због градње железнице Чачак-Вишеград. У њему се живи по »јерусалимском типику« по којем живе и монаси Хиландарци на Светој Гори. Био и остао поштован као велика светиња.

Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. годину. Стари манастир Преображење је порушен како би се изградила железничка пруга према Ужицу. Постоје бројни записи о томе какве су последице имали људи који су одобрили и наредили рушење овог манастира. Старо Преображење је било пусто све до обнове 1811. године када је обновљен од Епископа Никифора. Манастир су посећивали Јоаким Вујић, Вук Караџић, када је био и калуђер манастира, Исаија, који је још за живота био поштован као светац. Манастир је одувек живео са молитвом и од молитве, монашки скромно.

Ново Преображење је подигнуто на супротној (десној) страни Мораве, у подножју планине Овчар. Нови манастир Преображење је освештао Владика Николај Велимировић, тада епископ Жички, на дан Покрова Пресвете Богородице 1. (14.) октобра 1940. године. Владика је том приликом поставио игумана Васијана за старешину манастира. »Тада им је Владика Николај дао флашу вина, просфору и једну флашу уља. У аманет им је оставио да не смеју имати стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде извор прихода.«

Црква манастира Преображење је мала, проширена затвореним тремом. Украшена је руком Ивана Мељеникова 1940. године када је урадио иконе, дуборез иконостаса и две фреске. Слава манастира је Преображење Господње 19. августа (6. августа по јулијанском календару). Под управом Манастира Преображење су и две необичне светиње у непосредној близини, Црква Савиње и Кађеница.

Пут до манастира Сретење води нас 2 km уз Короњски до. ка врху планине Овчар на 800 метара надморске висине и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

По писаним подацима овај манастир се први пут помиње у манастиру Јовању 1571. године, а спомиње се и његово рушење 1623. године, што његово настајање и постојање датује за претходни временски период. Предање вели да је са врха Овчара бачена круна(корона) па се гледало где ће да падне, ту ће се градити црква. По том догађају се и брдо изнад самог манастира зове Короњско брдо. Манастирска црква је обновљена трудом монаха Никифора Максимовића, који је после обнове манастира Преображења, 1818. године почео обнову манастира Сретење, тада је обновљена црква, конак, бедеми. По жељи Кнеза Милоша, ради великих заслуга је произведен за архимандрита манастира Сретење, а касније је хиротонисан за Епископа Ужичког, Нићифора Максимовића. Упокојио се 1853. године и сахрањен је у сретењској цркви.

Живопис наоса, олтарског простора и зидане олтарксе преграде из 1844. године рад је Живка Павловића из Пожаревца, док је Никола Јанковић аутор сликане декорације припрате. На строгост у избору, како иконографских тако и ликовних решења, и овако конзервативног зографског сликарства, са тек понеким елементом барока, утицао је дубоко религиозан Нићифор Максимовић. Олтарска фреска приказује свештеника коме је Анђео везао руке јер је недостојан и неспреман да служи Свету Литургију.

Наредна 2,5 km настављамо преко Сретенске косе према манастиру Свете Тројице, угњежђеном на шумовитој падинини Овчара, у атару села Дучаловићи, на територији општине Лучани и представља споменик културе од великог значаја. За оближња села он је  парохијска црква, а по лепоти се битно издваја од осталих манастира.

Сматра се да је манастир Свете Тројице настао кад и манастир Благовештење, у XIII веку. Поуздано се зна да су га градили калуђери манастира Сретење. О њему су први писали Јоаким Вујић и Вук Ст. Караџић у својим делима у XIV  веку. Први пише о терору Ћаја-паше и одвођењу робља током Другог српског устанка, као и факат да је то робље спасао, плативши оштету Милош Обреновић маја 1815. године. Вук описујући манастир, налази да је „тврђи“ од Благовештења, да има кубе и да унутрашњост није „моловата“ – виде се голи зидови. Око цркве је десетак конака на спрат, а има и других зграда које су у лошем стању. Такође Вук није нашао ту калуђере, јер их није било. Живела су ту два свештеника, отац и син са породицама, који су морали да иду и раде у надницу по „својој нурији“ (парохији).

Манастир је пострадао од воде која је извирала изнад манастира, али лоше каналисана оштетила је саму цркву и здања, јер се у порти изливала. У међуратном периоду манастир је потпадао под манастир Сретење. У запуштеној унутрашњости није било ничега. Више пута је напуштан и обнављан, да би пред Други светски рат Владика Николај Жички уз помоћ сретењског игумана Атанасија обновио манастир, међутим манастир је убрзо, 1941. године, два пута бомбардован од стране Немаца. Манастир се коначно обнавља 1979. године и слави Силазак Светог Духа на Апостоле (или: духови, тројице,педесетница) празнује се педесети дан по Васкрсу. У њему је иконостас који је урадио Никола Марковић 1868. године и две вредне фреске из XVII века. Света Литургија се служи сваке суботе, недеље и празником са почетком у 8 часова.

Спуштамо се изнад тока Тројичког потока до Моравице у Овчар бањи и одлазимо  до места чаробне лепоте, које се ретко посећује – бигрене каскаде Моравице, илити Бањски поток са бројним слаповима и водопадом! Од манастира до Бањског потока дели нас 2,5 km, углавном спуста.

фото: Милош КараклићДо следеће одреднице дели нас километар. Спуштамо се до Мораве, прелазимо с друге стране моста, и посећујемо манастир Благовештење. Он се налази под Кабларом узводно уз Мораву, с леве стране реке, изнад саме хидроцентрале Овчар Бања и убраја се у споменике културе од великог значаја. Иначе, да је монашки живот ових предела и даље врло динамичан сведоче новији догађаји, као они у манастирима Стјеник на Јелици, Вазнесење на Овчару, па и у овом. Чућете о томе на лицу места…

Црква има основу у облику крста са апсидом на истоку. На западу уз њу је у новије време прислоњен један трем с дрвеним стубовима. Кубе носе луци подухваћени пандантифима. Свод је обличаст. Осмострани тамбур кубета израђен је од тесане сиге. Судећи по кубету, могло би се претпоставити да је и остали део цркве од истог материјала. Изузетак би вероватно чинио олтар за који је Вук забележио „да је нађиват“ пошто се „некад био одвалио и срушио доњу страну ћелија“.

Извесни архитектонски елементи указују да је Благовештење могло бити сазидано у време процвата тзв. „рашке школе“, тј у XII-XIII веку. Међутим натпис изнад улазних врата на западном зиду цркве, у трему, каже да је храм подигнут 1602. Године:  „Изволенијем оца и поспешенијем сина и свршенијем Светог духа сазда се сиј свети и божествени храм Благовештеније пресвјатија владичице наше Богородице и присно дјеве Марије в времена тешка и нужна, трудом и усердијем игумана кир Никифора с братијами и сврши се в лето 7110. тј. 1602. године.

Други запис у цркви на северном зиду који одваја наос од припрате, обавештва да је унутрашњост храма жиописана 1632. године.

Од старог иконостаса је остала сачувана престолна икона са Христом из времена оснивања. Манастир је познат по преписивачкој школи.

Враћамо се у Овчар бању и у 19.30 h полазимо за Београд, где стижемо до 22.30 h. Ову акцију одликује умерена кондициона захтевност, што је чини приступачном и за почетнике.

 

ОПРЕМА:   гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина, а ко жели и неопходан прибор за базен.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.900 дин

За групу од 40 учесника котизација се умањује за 200 динара.

НАПОМЕНА: котизацијом није обухваћена исхрана; храну можете понети за све време током боравка.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба.

Акцију реализује Ненад Јовановић

065 99 22 782

nenad@serbianoutdoor.com

Поглед са Овчара

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Ђердап: Загрљај кошаве

Пробијајући Карпатобалкански лук, Дунав је створио најлепшу клисуру. Легенда каже да су је створили џинови и богови, кад су пре 800 миленијума разгрнули стене и пустили да Панонско море истече кроз клисуру. Тако је настао Ђердап, односно вртлог или ковитлац, како гласи превод те персијске речи која савршено описује ову моћну реку – централну артерију овог подручја. 

Плиније млађи је записао да је величанствено стајати на обали Дунава (Magnum est stare in Danubii ripa) и то ће нам овога пута бити водиља: идемо на места са величанственим погледом! Без превише пешачких амбиција, са жељом да се опустимо и препустимо магији Дунава – ово је излет за уживање.

Полуострво Гребен - Бољетинско брдо На шпицу

Иза Лепенског Вира, а пре Доњег Милановца, десна обала Дунава зарива се 2 km у његов ток. То стеновито полуострво Гребен, или Бољетинско брдо, чува занимљива геолошка и многа друга сведочанства, али оно што је приступачно баш свима је поглед са његовог шпица и предивни пејсажи који прате пешака на тој крајње лаганој стази.

Поглед на Доњомилановачку котлину са ливада Бољетинског брда

И то није све! Постоји још једно посебно место, са кога се посматрачу чини да је само небо граница; прави трон над величанственим Дунавом.

фото: Игор Њагојевић

Е зато је ово излет за уживање. Јер 10 km са незнатном висинском разликом, може препешачити свако, а амбијентална лепота вишеструко награђује, пружајући предивне призоре за фотографисање.

ПОЛАЗАК тачно у 7:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Неопходно је да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

Како не волите опширне програме, овај садржај ћемо представити сликовито и кратко. План је да посетимо музеј „Лепенски Вир“ (наравно, ко буде желео), видимо кањон Бољетинске рекегеолошки буквар Балкана, пређемо полуострво Гребен до његовог шпица над матицом Дунава, видиковац Ковилово (тзв. „Крoв света“) и Капетан Мишин брег.

Пешачење је лагано и опуштајуће, а крећемо се искључиво стазама са којих ћу вам показати још неке скривене занимљивости 🙂

У Београд се враћамо до 22 h.

НП Ђердап Лицем у лице са кошавом! фото: Драгољуб Јанковић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 динара

Котизацијом је обухваћена и улазница за НП Ђердап уз пратњу службеног лица.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Бешњаја – кањон Вољевице

Оно што је Авала за Београд то је Бешњаја за Крагујевац, планина наслоњена на велики град, благо на дохват руке, За разлику од припитомљeне Авале, Бешњаја је остала некако дивља у складу са својим именом. Топоними на овој планини су толико живописни да боље од било које друге речи описују природне вредности. Врлетница, Криве ливаде, Бели камен, Црвено брдо, Бешњаја, Шибовита коса, кањон Вољевице, Мртваја, Јасикар, Церјак су само неки од од топонима али истовремено и опис стазе којом ћемо проћи. Стаза је без изразитих видиковаца, мало макадама, мало колских путева, мало ливада мало шумских стаза и предиван кањон Вољевице где ћемо максимално уживати у нетакнутој природи.

Фото: Дејан Милошевић  

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7:00 h (дођите 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време). Путујемо до Крагујевца и успут правимо кратку паузу за јутарњу кафу.

Гледићке на длану фото: Дејан Милошевић

Пешачење почињемо од школе у Букоровцу и после неколико стотина метара крећемо на прилично оштар успон који ћемо у сасвим лаганом темпу  савладати. Пењемо се на Врлетницу одакле се пруже поглед на Крагујевац и Гледићке планине. Након почетних напора направићемо дужу паузу и допунити залихе воде код Ђурине чесме.

  

Након једносатне шетње по гребену шумском стазом стижемо до некадашњег омладинског дома. После краћег одмора спуштамо се у кањон Вољевице где ћемо уживати у хладовини и жубору многобројних слапова. Одатле нам предстоји поновни излазак на гребен спуст до потока Гигово и на самом крају спуст преко ливада до воденице у Букоровцу.

 

Акцију организујемо у сарадњи са ПЕК Гора Крагујевац који су стазу осмислили и уредили.
Дужина стазе је око 17 km са успоном од 750 m и исто толико спуста. Акција није техничких захтевна.

Фото: Дејан Милошевић Сад одличним шумским путем... Сад се жури на пиво :-)

ОПРЕМА: гојзерице, камашне,  заштита од евентуалих падавина, штапови по жељи, мали ранац са водом и храном за успут.траса

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

За више од 40 пријављених котизација се умањује за 200 дин.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

 

Акцију реализују:

Ненад Царевић  и  Немања Манчић

064 878 78 78

nemanja@serbianoutdoor.com

 фото: Дејан Милошевић  фото: Дејан Милошевић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

ГРЗА – жубор пролећа

Због великог интересовања, идемо поново на Грзу!

С пролећа су воде најјаче и водопади пенушају пуном снагом, а Грза је међу њима КРАЉИЦА! Стога је уврежен обичај да се управо тад иде на њена врела. Међутим, овога пута долазимо на Грзу да бисмо скренули пажњу да Краљици прети атентат! Баш тако, јер је за неке она само флуид довољне снаге да покрене пар турбина. У име нашег гласа НЕ за МХЕ, фотографије носе амблем борбе Параћинаца за oдбрану Грзе.

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

 

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. До планинарског дома „Ђорђе Живковић на Грзи, где напуштамо возило, предстоји нам двочасовна вожња и пауза за кафу код „Старог храста“.

Ово место је једно од култних за поклонике природе. Шетња узводно, до врела Грзе и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

Полазимо од Дома, где нас на крају пешачења чека возило, према врелима Грзе, и видиковцима. По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит. За ово је довољно максимално 2 сата.

На горњој фотографији је графички приказ траса на 3Д топо карти, тако да лакше пратите изложен програм. Пошто се вратимо са видиковаца и врела на почетну тачку, када се окупимо, полазимо заједно према Малом Јаворку (756 m НВ). Ако нисмо прекорачили временски оквир за шетњу до врела и видиковаца,  настављамо према Јаворачком врху (927 m НВ) и спуштамо до Дома поред Козјег рога. Ако смо се превише задржали на врелу и видиковцима, скрећемо лево ка врху Мали Јаворак (756 m НВ) и спуштамо се гребенски, до Језера. Ни једна од тих стаза није тешка, а којом ћемо поћи, зависи само од тога колико будете занесени самим врелима и видиковцима.

 фото: DevianArt

Да ли је ово последње пролеће за Грзу какву знамо? Наиме, инвеститори (група алавих предузетника, за које реке представљају флуид за покретање турбина), планирали су овог пролећа изградњу мини хидроелектране, снаге 499 kW, што је одприлике довољно за рад једног кућног котла за грејање! Али ће за то 2,6 km раскошно лепог и животом богатог тока реке Грзе бити спаковано у металне цеви пречника 90 cm – сасвим довољно да се уништи живот низводно од замишљене хидроелектране! Параћинци се са тиме не слажу и боре се под слоганом „Одбранимо Грзу“ са амблемом који видите на фотографијама овог програма. Наша акција је подршка тој борби, да сачувамо Краљицу од атентата, а трасу пролазимо са КАУП-Ресавица и Грађанским покретом „Одбранимо Грзу“.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.900 дин

1.700 дин за групу од 40 учесника

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба.

  Акцију реализују Ненад Царевић и Немања Манчић:

064 878 78 78

 nemanja@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.