Архива за priroda

Овчарско-кабларска клисура, врх Каблар, меандри западне Мораве

Овчарско-кабларска клисура се налази у централном делу Србије, 8 km западно од Чачка, у Западном Поморављу, и раздваја високу Шумадију, на северу, од Драгачева и Старовлашко-рашке висије на југу. Једно од оних подручја у Србији чије су природне лепоте и споменичке вредности познате широј јавности, којој вековима привлачи пажњу. Огрнута у лепе и тајанствене шуме, са незаборавним видиковцем на Каблару, још је лепша кад њено небо запара кликтај сивог сокола, или када звук звона одјекне у смирај дана међу њеним литицама и доловима. Заиста, ниједна клисура у нас не крије у себи толики број углавном очуваних средњевековних манастира, по чему је, као и по уметничкој вредности, ова група манастира одмах иза Фрушкогорске.

Укљештени меандри Мораве испосница Светог Саве Морава између Овчара и Кабларас, фото: Предраг Загорац

Њено основно обележје чини рељеф, упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име и Западна Морава која између њих твори изразите, тзв. укљештене меандре. Мало је која клисура тако украшена, и још приде обогаћена лековитим, термалним изворима као ова. Ево и плана:

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 ц (Коњарник), тачно у 7.00 h. Путујемо Ибарском магистралом до Овчар бање, одакле полазимо на пешачку туру ка врху Каблара и прелепом видиковцу на меандре Западне Мораве.

Полазимо на стазу од wellness центра, благим успоном до  манастира Благовештење и одатле настављамо шумском стазом до ливаде подно летње бачије Митровића. Пролазимо Бачију и настављамо колским путем до подно врха Каблара  на коме је путоказни стуб са мапом планинских врхова који се са те тачке виде (дело планинара Ратка Рабреновића). На два минута хода од стуба долазимо на прелепи видиковац на меандре Западне Мораве и суседни Овчар, односно целокупну Овчарско Кабларску клисуру.

 

Успон траје око 4 сата са паузама и висинском разликом од око 600 m. Са врха Каблара се спуштамо колским путем, шумском стазом поред засеока Чвркићи и даље до манастира Никоље у трајању од око два  сата умереног хода. Обилазимо манастир Никоље и потом одлазимо на купање и уживање у термалним водама „Wellness“ центра Каблар (температура воде 32 °C). Укупна дужина стазе око 11 km и шест сати активног боравка у природи. По завршетку пешачког дела акције, одлазимо у „Wellness“ центра Каблар (улазница за базен је 300 дин).

Овчар спрам Каблара 0013K

За Београд полазимо у 19.30 h и стижемо најкасније до до 22.30 h. Ову акцију красе предивне путање, неколико антологијских видиковаца и лепе знаменитости, а чињеница да нису кондиционо захтевне, чине их приступачним и за почетнике.

ОПРЕМА:   гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина, а ко жели и неопходан прибор за базен.испосница Св. Саве у стени крај стазе којом се пење на врх Каблара

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600дин

НАПОМЕНА: котизацијом није обухваћена исхрана; храну можете понети за све време током боравка, а ко хоће може ручати у ресторану wellnessa.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37

nesa@serbianoutdoor.com

Panorama-Ovcarsko-kablarska-klisura

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Крупајско врело, клисура Осанице и прераст Касоње

Од многих Хомољских лепота, одабрали смо неколико оних које пружају чисто задовољство, без много труда. Живописна Осаничка клисура, богате орнаментике, украшена једном прерашћу, вештачким језерцетом и водопадом и најлепше врело, са тајанственом пећином и термалним извором у непосредној близини. Акција није кондиционо захтевна и прилагођена је свим узрастима, што је чини приступачном баш сваком.

На лепоту нико није имун, а хедонизам јача организам! 🙂 

Током проласка клисуре газићемо воду и имати прилике за пливање, тако да се сходно томе треба и опремити (обућа згодна за воду, купаћи и пешкир).

ПОЛАЗАК  тачно у 7.00h са паркинга у Устаничкој 125, код нашег Клуба. Дођите 10-ак минута раније како не бисмо каснили са поласком.

Када се крене на ову страну, пролази се Каменово – село пчелара, због чега ћемо ту направити паузу, оплемењену пчелињим производима породице Караџић 🙂

По легенди је селo своје данашње име понело у турском периоду, када је сеоски ловац силовао младу девојку која је чувала стадо оваца. Пресудише му код записа, каменовањем до смрти и од тада је село најпре названо Каменовање, а потом било скраћено у Каменово. Сирота девојка нијеСпоменик пчели у Каменову могла да преболи срамоту, већ се обесила о греду у вајату, а ловчева фамилија се, из страха од освете, одселила незнано куд.

Ово село је познато по дугој традицији пчеларења, једино које је за време Турака плаћало харач (десетак) у меду. Умеће гајења пчела су у село донели монаси манастира Витовница. Стога се сматра да традиција пчеларења у овом селу траје од XIV века. Данас, са скоро 3000 пчелињих друштава, на сваког становника села долазе 2,3 кошнице по чему је Каменово рекордер у Србији. У 2011. години је у овом селу произведено 150 тона меда, што је 5% укупне производње меда у Србији, а 50% матичног млеча произведеног у Србији потиче из Каменова. Једном годишње се одржава у овом селу и сајам пчелара, манифестација „Дани млавско-хомољских пчелара“. У центру села постоји бронзана скулптура пчеле која је симбол села.

Улазак у клисуру Осанице Водопад и језерце  Брана језера

Пут настављамо према Крепољину и селу Осаница, којим тече истоимена река. Надомак села, она је уклесала прелепу клисуру, коју краси и један природни камени мост (прераст Касоње). На самом уласку у клисуру је и мало вештачко језеро, које по врелом дану пружа пријатно освежење 🙂

ПОЛАЗАК:  тачно у 07:00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), дођите 15-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем до Пожаревца и паузу за јутарњу кафу уприличићемо у Каменову – селу пчелара.

Насеље Осаница налази се у повељи кнеза Лазара, које је дао манастиру Горњак 1380. године. Легенда каже да су Словени насељавајући Источну Србију и крчећи шуме наишли на осе које су се ројиле око велике дивље крушке, препуне крупних и мирисних плодова. Зато помислише да ће и њима ту бити добро, ако је и осама, те подигоше насеље коме дадоше такво име.

Осаница је једино село које је након пустошења и расељавања Хомоља приликом сеобе српског народа 1690. године, поново обновљено на истом месту. Данас је на четвртом месту у општини Жагубица по броју становника и по површини атра.

Возило напуштамо у центру села и полазимо према клисури. Запазићете необичан спој старе и нове архитектуре, сусрет традиције и нових трендова, као и две статуе испред једне стамбене зграде: фрулаш и бушин или bucium – древни чобански инструмент за чије звуке се верује да растерује зле силе. У самом почетку клисуре, одмах после језерца, је одлично место за ручак, пошто има клупе и сто. Даље настављамо до прерасти, ходајући клисуром, чије дно светлуца лискуном, полако јер се ради о врло фотогеничној клисури! Шетња је кратка и без успона (укупно 2 km).

У клисури... У клисури... Завеса од бршљена на Касоњу

Пошто се најлепше оставља за крај, одвозимо се до тајанственог Крупајског врела, очаравајуће лепоте. То је место које се гледа дуго, док вам тиркизне нијансе кристално прозирне воде, пију из очију…

Смештено испод западног кречњачког одсека Бељанице, са десне стране Крупајске реке, на 220 m надморске висине, ово крашко врело са непосредним окружењем од 9 ha заштићено је као споменик природе од националног значаја, а по морфологији свог изворишта, хидролошким функцијама и пратећим природним обележјима једно је од најрепрезентативнијих гравитационих врела. Температура воде на извору се креће од 9-11° C. Спелеоронилачким истраживањем у 1998. године,  откривено је постојање преко 70 m дубоког инверзног крака пећинског сифона којим воде врела доспевају из кречњачког масива Бељанице.

 Крупајско врело
Првобитни изглед врела је промењен изградњом бетонске бране за потребе млина који и данас ради. Пре изградње ове бране вода је великом снагом истицала из пећине праћена хуком воде. Брана је формирала језерце, извор је потопљен и види се само део отвора пећине. Вода се прелива преко бране атрактивним водопадом и тече 450 m до ушћа у Крупајску реку.
Термални извори и ресторан

Ресторан и термални извор, за крај 🙂

У непосредној близини  врела налазе се два јака термална извора са температуром воде од 26,5 °C. Захваљујући томе овде остајемо до поласка (у 20:00 h крећемо за Београд, где стижемо до 23 h).
ОПРЕМАгојзерице, или патике, опциона обућа за воду (због Осаничке клисуре), одећа прилагођена временским условима, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 19 h, на састанцима Клуба

 Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

фото: Саша Вељковић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

СТАЗОМ ПЕТРУШКИХ МОНАХА – Мала Света Гора у клисури Црнице

Кањон реке Црнице налази се у атару села Забрега, 18 km од Параћина. У време пре Немањића ту су подигнути бројни манастири и цркве од којих су данас остали само трагови. Сматра се да су их основали хиландарски монаси, због чега овај крај називају и Малом Светом Гором. Над селом је некада доминирао град Петрус, од кога су остале само рушевине као сведоци давно прошлих времена, чијим трагом ћемо ходати, од Сисевца до Забреге.

Петрус

Тзв. „Стаза петрушких монаха почиње у селу Забрега  и даље се прати  маркација која води на узвишење са врло лепим погледом на долину Црнице и остатке манастира Намасија. За  45 минута хода стазицом низ падину силази се у кањон Црнице. Ову необичну долину, вредну поштовања и дивљења, и предивни стазу извезену по њој,  откривало нам је Удружење „Петрус“ из Забреге,  тако да вас и овог лета позивамо да доживите овај јединствен предео, прелепих крајолика.

Црница није много удаљена од главних путева. Ипак, у њеној краткој долини снева десетак манастира над којима бди један древни град. Она извире у снажном млазу испод огромне стене, на јужном делу Кучајских планина, код рударског насеља Сисевац. На извору је потпуно бела од кречњачких стена, по чему се некад звала Белица. Име су јој променили након масакра силног света који се окупио на сабору код Цркве, у доњем току реке. Крв је обојила белу реку, коју од тад зову Црница. Али, за разлику од Турака, старији мештани причају  да Немци током Другог светског рата, нису ниједанпут ушли у село, јер нису знали да постоји.

ПОЛАЗАК:  тачно у 6.00 h са паркинга са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 15-так минута раније, како не бисмо каснили у поласку.

Путујемо аутопутем до Параћина, затим магистралним путем ка Зајечару и након краће вожње скрећемо ка Поповцу и Петрушкој области одакле почиње наше пешачење необично лепим пределом историјски гледано кроз средњовековну Србију…стазом мале Свете Горе у клисури реке Црнице.

Екипа РТС-а, као и многе друге телевизије, је врло заинтересована за културно-историјско наслеће и природне лепоте у сливу реке Црнице (емисија „Од злата јабука“). Удружења граћана „Петрус“ Забрега, КАУП Београд и КАУП Ресавица неуморно раде на промоцији ових бисера. Уз већ постојећу „Стазу петрушких монаха“ ускоро ће бити представљена и нова стаза која ће пролазити кроз ове пределе и спојити Забрегу и Ресавицу. Велику захвалност дугујемо члановима УГ „Петрус“ из Забреге што су нас позвали да учествујемо у овом дивном пројекту. Oвде можете видети како изгледа „Стаза петрушких монаха“ са детаљним описима свих манастира.

То је стаза којом су некада, пре седам векова ходали чувари православља, монаси петрушке области.

Траса стазе полази из Поповца (Холцим копови) колским путем и након 10-так минута долазимо до реке Црнице коју прелазимо онижим гвозденим висећим мостом, улазимо у шумицу, пролазимо остатке мале средњовековне Цркве Краса и након десетак минута долазимо до места где прелазимо реку газећи је до испод колена што је свакој групи до сада био велики ужитак. Ако је водостај низак могуће је и да се не смочимо. Лепом шумском стазом долазимо до манастира Петруша и остатака Цркве Света Огњена Марија, по жељи одлазимо до лековитог извора хладне воде у самој реци. Потом се шумском стазом пењемо до остатака древног града Петруса (наилазимо на остатке керамичких комадића старих више стотина година) и Крстате Стене (кота 345 m) из које расте чудновата вишња из камена. Након паузе на прелепом видиковцу, спуштамо се до манастира Светог Јована Главосека и речице Црнице где правимо одмор за уживање у амбијенту са погледом на пећину испод Крстасте стене на северној падини Чокића брда. У спусту, при крају шуме имамо освештани извор пијаће воде. Пешачење настављамо до села Забрега и Цркве Свете Петке.

Први део стазе је дугачак око 9 km, са малом висинском разликом. Наш превоз нас чека у центру села Забрега, и они који желе да остатак дана проведу на термалном базену (температура воде око 36,6 С) у близини ресторана Поточара пут ће наставити ка насељу Сисевац, уз успутни обилазак манастира Раваница. У селу Забрега можемо купити домаће интегрално брашно млевено на старински начин у воденицама поточарама као и гајену пастрмку из рибњака за понети .

04

Група која жели наставак пешачења и авантуре у прелепој природи и при том поседује солидну кондицију, наставља необележеном стазом до манастира Намасија (успут прелазимо лепи висећи мост), затим шумском стазом до видиковца Камен Ђулине испод пећине Масни Камен, поред цркве Светог Ђорђа, затим Цркве Свете Недеље од које се у непосредној близини поново прелази – гази река и хода блажим успоном до остатака манастира Свети Арханђели и даље стазом према Сисевцу до манасира Светог Сисоја. Овај изванредни наставак је у дужини од 8,5 km. Стижемо на заслужени одмор у Сисевцу где можемо обићи манастир Светог Сисоја, затим извор реке Црнице, купати се у термоминералном базену ресторана Поточара и уживати у посматрању пастмки у рибњацима. У непосредној близини је и језеро са уређеном пешачком стазом, што је лепа опција за оне који евентуално не желе на базен.

За Београд полазимо из Сисевца у 19 h, преко Раванице и Сења, до аутопута, уз успутну паузу на некој од пумпи и стижемо најкасније до 22 h. Понети са собом купаћи костим (опрему за купање уколико желите да се купате на термоминералним базенима) .

Манастир Сисојевац, на самом извору Црнице, подигао је 1380. године духовник кнеза Лазара, Сисоје Синајит. Опустео је крајем XVII века, а обновљен 1978. Поред манастира, на извору Црнице сада су рибњак и мотел.

Низводно од Сисојевца река Црница улази у кањон у коме се налази десетак манастиришта, чије је остатке обрасла вегетација. Код села Забрега река прави велику кривину и излази из кањона крај остатака манастира Намасија или Манасињца. Беше то значајан манастир са одбрамбеним зидинама и јаком кулом. Црква, посвећена светом Николи конзервирана је и обновљена у једном малом делу. Низводно од манастира су воденице, рибњак и мост преко реке.

Село Забрега је подигнуто на десној обали Црнице, са занимљивим старим очуваним кућама и новим које су међусобно повезане правим мостовима.

После Забреге, Црница поново улази у кањон и на њеној левој обали сневају остатци храма светог Јована Главосека. Подаци о овој Цркви су врло оскудни и познато је само да је обновљена 1520. године. У близини је стаза која води десном обалом, навише ка стотинак метара високом узвишењу, до моћне стена на заравњеном платоу и велике пећина испод њега. Призор који се на платоу указује вредан је пешачења. На платоу, ког Црница са три стране окружује дубоким кањоном, почива огроман камени мегалит, о чијем настанку говори легенда. По предању, камен је донела деспотица Јерина у својој кецељи у средиште свог дворца. На самој ивици амбиса се налазе рушевине куле, па се претпоставља да су то остаци града Петруса – највећег утврђеног града у средњем Поморављу, по коме се цео овај крај звао Петрушка област. Од града се стаза стрмо спушта наниже ка реци. А на самој обали, приљубљена уз стену и покривена густом вегетацијом, крије се Црква посвећена Благој Марији Петрушкој. Сабор и кланица у којој су Турци побили народ, кад је рек

а зацрнила своје име, догодио се крај ове светиње.

Господар Петруса, жупан Вукосав, је подигао још једну богомољу ближе Грзи, крај села Лешје на падини планине Баба, где нећемо овог пута ићи. Ова манастирска црква, посвећена Пресветој Богородици грађена је по угледу на руске манастире и као таква се потпуно разликује од свих српских манастира. Поред Цркве се налазе три чувена извора на које је долазила краљица Наталија да пије воду,  и једно необично стабло: врба из које расте дуд крај манастира. Мештани верују да је напитак од тог лишћа добар за нероткиње. Поред Цркве се налази и кула Орловића Павла, која је чувала улаз са Честобродице у Поморавље.

За Крстату стену, мештани воле да кажу да је послужила као инспирација Ђури Јакшићу за песму “Отаџбина“. Међутим, како је у време када је ту песму написао, Ђура живео и радио у Подгорцу и  Сумраковцу, тако да је надахнуће за „Отаџбину“ добио посматрајући Ртањ. Од наших домаћина ћете чути још легенди о овом иначе прелепом крају.

Можда сте скептични у вези базена, али у њему су благотворне термалне воде, а ко жели, може поћи кући са свежим пастрмкама. Цена карте за базен – 300 дин; стандардни мени (пастрмка, помфрит, лепиња) – 550 дин; салата – 100 дин; пиће – 120 до 200 дин; кафа – 80 дин.

ОПРЕМА:  мали ранац, гојзерице, вода и храна за успут, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина. Купаћи костим, пешкир, фактор заштите.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба

Акцију реализује Неша Царевић

  nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

  

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Клисура реке Градац – Ваљевски сафир!

Вечито привлачна акција на једној од најчистијих река Европе, чији кристално прозиран ток пратимо од пећине Дегурић до врела! 🙂

Топло, мокро и смарагдно лепо, јер је Градац једна од најчистијих река Европе. Овај кањон са предивним током кристално чисте реке и уређеном стазом је прави рај за све врсте рекреативаца! Траса није кондиционо захтевна и могу је проћи како деца, тако и старији, јер је дуга свега 15 km!

 

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 8.00 h. Путујемо ка Ваљеву.

Крећемо се наизменично десном и левом страном клисуре, уживајући у необичној лепоти једне од најчистијих река Европе.

Прву паузу правимо код  Вајата и Коњичког клуба у непосредној близини Дегурићке пећине, одакле практично почиње кањон. 

  Дегурићка пећина

И на даље правимо успутне паузе за одмор и купање. Кањон Градца је питом, у смислу да нема препрека за које је потребно више од пешачења, осим што ћемо реку десетак пута прегазити. Стаза је означена, времена ће бити довољно и за фоткање и за пливање 🙂 

  

Ова траса је препорука  свакоме ко жели да ужива уз реку и завршава код Еко домаћинства „Скок по скок“ близу манастира Ћелије или се одморити на прелепој ливади код Еко бивка. Они који буду расположени за више акције, наставиће све до Врела. Ко год шта одабрао, у 19 h смо спремни за излазак из кањона, степеницама, које воде до магистрале, где нас чека возило.

  

Манастир Ћелије, је познат по једном од највећих православних духовника – архимандрита, богослова и филозофа Јустина Поповића – горостасна фигура интелектуалца и мудраца, који је, у овом манастиру, изолован и одбачен од комунистичких власти, живео и стварао од 1947. до 1979. године.

Рођен је на Благовести у Врању, завршио богословију у Београду код Николаја Велимировића, студирао теологију у Петрограду и Оксфорду, докторирао на Атинском универзитету, службовао је у Призренској и Карловачкој богословији, као и у Чехословачкој. Пред Други светски рат основао је Српско филозофско друштво у Београду. После рата затваран је од власти, а било је планирано и његово стрељање.

Иза овог скромног човека остало је написано 12 књига житија светих, на стотине чланака и мањих списа и све то штампано у 33 тома сабраних дела.

Према његовом личном запису пред Други светски рат је имао визију распетог Христа. У манастир Ћелије, код овог духовника, годинама су долазили духом посустали и болесни да их снагом свог духа посаветује и излечи. И данас на његов гроб затрпан цвећем долазе невољници тражећи помоћ од Аве Јустина.

У књизи „Преподобни Јустин Нови Ћелијски“, коју је по благослову епископа ваљевског Милутина издао манастир Ћелије, записано је низ чудесних исцељења верника док је Аве био жив, али и на његовом гробу. „Крстивоје Антонијевић из Богатића требало је да има тешку операцију. Био је на Авином гробу и без хируршког захвата оздравио“, записано је у књизи.

„Једна жена из Грчке није имала деце, била је на Авином гробу и однела грумен земље са гроба. Ту земљу је ставила у чашу са водом коју је пила. Касније је родила дете. Било је то 1985. године.“ „Године 1996. Ненад, син Миленка из Ваљева, који није могао да хода сам, дошао је на Јустинов гроб да му се чита молитва. Након седам дана је проходао и дошао на Авино вечно почивалиште да заблагодари чудотворцу“, стоји у књизи.

Архимандрит Јустин Поповић умро је на дан свог рођења на велики православни празник Благовести. Кажу да се након срчаног удара десетак дана пре упокојења молио да умре баш на Благовести. Бог му је молитву услишио.

На свечаној литургији у Храму Светог Саве 2010. је канонизован нови светитељ Јустин Ћелијски. Литургијски спомен преподобног Јустина слави се 14. јуна. О животу и делу Јустина Поповића ђакон Ненад Илић снимио је документарно-играни филм „Ава Јустин“. Игуманија Гликерија је одлучила да се приходима од филма у близини старог изгради нови храм.

Пењање уз степенице од манастира је вероватно и најтежи део ове туре 🙂  Али, тих … степеника је једини начин да се изађе из клисуре до нашег возила који ће нас одвести до ресторана на заслужен одмор и закуску по жељи.

Након свега тога полазимо до 20 h за Београд. 

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.500 дин

ОПРЕМА:  имајте у виду да ћемо газити реку, што никако не чинимо босоноги. Обућемо оно што ће таквом кретању највише одговарати (понесите обућу подесну за кретање водом), а стазом наравно у гојзерицама, или трекинг патикама.

  

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Стазама ресавских рудара

Део КАУП фамилије, из Ресавице, осмислио је серијал акција под насловом „Блага Јужног Кучаја“, са циљем да тако представи све природне, културно-историјске и индустријске споменике Јужног Кучаја. Акције су осмишљене тако да  обухватају баш све поменуте потенцијале које нам пружају ове изузетне планине. Прелепа природа масива Јужног Кучаја, биће само оквир за богату причу.

Јер, данас мало ко зна да су управо у овом малом рударском насељу које је покренуло индустрију у Србији, настали и незаборавни хитови „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“ које је Дарко Краљић компоновао баш у Сењском Руднику у чијем се музеју чува клавир на коме су настале. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људи у Сењском Руднику, пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Коначно, у овом малом месту богате историје, године 1980.  отворен је Музеј. Сење је место у коме и даље ради најстарији рудник у Србији, отворен још давне 1853. године.

Видећемо манастире Раваницу и Сисојевац, културну целину Сењски Рудник, меморијални споменик природе Мијајлова јама, прелеп а мало познат водопад Доњи Бигар и све чари Сисевца као туристичко рекреативног места.

ПОЛАЗАК у 6.00 h са паркинга испред дома здравља „Шумице“. Потребно је доћи 15-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо ауто путем до Ћуприје и даље ка Сењу и манастиру Раваница…

„Пошто беше сазидана само неколико година пред Косовске битке, она је после те трегедије могла изгледати као надгробни споменик славе и величине српске, као маузолеум, подигнут над сахрањеном слободом и самосталношћу државе српске.“ – рекао је за Раваницу др Владимир Петковић.

Градња Раванице је започела 1375. године а завршена осликавањем храма 1381. године. Када је саграђена представљала је први српски храм после Хиландара који је био опасан зидинама и кулама са пиргом. Задужбина је кнеза Лазара који је градио да му буде склониште за живота а и после смрти и центар православља и народне културе. У лепоти манастира велики кнез је уживао свега осам година, а онда је изабрао јуначку смрт на Косову 28.6.1389. године у сукобу са турцима. Две године после смрти кнез је проглашен за светитеља, а тело му је пренето из Приштине у Раваницу где је почивало три стотине година. Турци су је неколико пута пљачкали и пустошили, палили конаке и рушили утврђења, али црква посвећена Вазнесењу Господњем ниједном није срушена. Током XIV и XV века преживљавала је тешке дане све док 1690. године када је морала бити потпуно напуштена. Монаси су заједно са четрдесет хиљада породица предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем кренули у велику сеобу ка Будиму. Са собом су, као највећу светињу носили мошти светог кнеза Лазара, које ће почивати све до 1697. године у малој цркви крај Дунава у Сентандреји, одакле су пренете у тада пуст манастир Врдник. Мошти светог кнеза пренете су у Београд 1942. године, а 1988. мошти крећу ка манастиру Раваница да би се тек после шесто година од погибије кнеза и јубилеја косовске битке 1389. године биле враћене у Раваницу на месту које је Свети кнез и одабрао за свој маузолеј, где се и данас чувају. Но, велелепни комплекс би вероватно скроз био изгубљен да није било Јеромонаха Стефана, који се после сеобе вратио и обновио манастир где је и основао школу у којој су учили свештеници. По својим стилским, архитектонским и ликовним особеностима манастир Раваница је родоначелник новог стила уметности Моравске школе. Због свих карактеристика, овај споменик је кроз векове био и остао духовни источник српског народа. Заштићен је као споменик културе од изузетног значаја.  Треба свакако поменути и Синаите Св. Ромула Раваничког, који је живео у пећини у близини манастира а после упокојења је сахрањен у припрати манастира, и Св. Сисоја који су побегли са синајске горе и свој мир пронашли у кучајским планинама. Они су заслужни за изградњу великог броја цркава и манастира на ободима Кучаја а најпознатији је манастир Сисојевац.

Након посете Раваници, одвозимо се до рударског насеља Сењски рудник – места одакле је почела индустријализација Србије. О његовом настанку, историји рударења и перспективи у будућности, сазнаћете више од водича у Mузеју угљарства.

Сењски Рудник представља најстарији рударски комплекс у Србији, оформљен у периоду између 1853-1860 године, за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, по коме је овај рударски коп првобитно и носио назив Александровац. Угаљ је тада представљао најмоћнији енергент. Развој индустрије у Србији креће паралелно са почетком експлоатације угља. У Крагујевцу се исте 1853. године отвара тополивница, као прва индустријска целина у овом делу Европе. Воловским колима допремљен угаљ из Сењског Рудника, покреће производњу топова за развој војне индустрије. Овај пројекат је представљао најважнији национални интерес. Од тада је започело интензивирање индустријализације и логично је било да уследи читав низ успешно реализованих  пројеката. Сењски Рудник је 1892. године спојен пругом уског колосека, са главном железничком артеријом југоисточне Европе, пругом нормалног колосека Београд-Ниш. Железница Србије постаје једна од најважнијих конзумената сировина из овог рудника, поред војне фабрике. Временом је рудник постао изузетно важан центар и стециште бројних рударских породица из разних крајева Балкана, које су на овај узани простор пренели све одлике својих ентитета, што данас представља можда и највећу вредност Сењског Рудника. Његова културна вредност лежи у чињеници да је ово комплетно очуван културни предео ране индустријализације, са остацима раних структура угљенокопа са најстаријом структуром, поткопом из 1853. године, и у свету јединственом парном машином извозног лифта из 1872. године.

У музеју Сењског рудника, чува се клавир на коме је Дарко Краљић створио песме „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људу у Сењском Руднику , пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Коначно, 1980. године ово мало место са богатом историјом добија свој Музеј. Ту и даље ради најстарији рудник у Србији који је отворен још давне 1853. године.

Дарко Јовић, председник КАУП-Ресавица, испред локомотиве старе преко 100 година

Права је реткост затећи овако чисте визуелно-естетске изразе ране индустријализације што Сењски Рудник и дефинише културним пределом. Естетска вредност Сењског Рудника је појачана затвореном клисуром и са друге стране величанственим зеленилом букових шума које га окружују, што на одређени начин амортизује рударску свакодневицу, чинећи ову средину хуманијом. За разлику од индустријског наслеђа које је у туризмолошком смислу тек у зачетку, у непосредном окружењу налази се мноштво утврђених туристичких тачака, средњовековних манастира, пећина и водопада.

Сењски Рудник свакако има шта да понуди посетиоцима. Поседује огроман едукативни потенцијал за усавршавање знања из области очувања културно-историјског и природњачког наслеђа. Осим тога, богато природно наслеђе и топографија суседних рударских насеља, обликују јединствен културни предео у овом делу Европе. Све наведене вредности сврставају Сењски Рудник  у породицу истородних херитолошко-индустријски највреднијих локалитета Европе. Читава идеја рехабилитације Сењског Рудника и стављање у нову привредну функцију, јесте да ова средина, па и рударски копови постану доступни јавности. Александров поткоп је планиран за својеврсну туристичку атракцију Сењског Рудника. Замишљена је поставка која би  се протезала читавом дужином подземног тунела, око 520 m, а наставила би се изласком на вертикални излаз где би се транспорт до површине вршио лифтом који покреће већ поменута парна машина. Вертикално окно је дугачко око 150 m и вожња лифтом би такође представљала праву атракцију. Поред  парне машине произведене у Грацу 1872. године која је под заштитом, као културни споменик у Сењском Руднику заштићени су и објекти Александров поткоп (1853), зграда бившег магацина (1930.) од 1980. године претворена у музеј и зграда машинске радионице (1922). У оквиру пројекта „Сењски Рудник град музеј“ у плану је реконструкција и санација још десетак објеката и једне улице како би се стекли услови за идентификацију Сењског Рудника као локалитета са огромним потенцијалима за номиновање на UNESCO листу, као вредност светског индустријског наслеђа.

По обиласку знаменитости Сењског Рудника превозом одлазимо до наше полазне тачке и оног најлепшег дела, а то је пешачење кроз Јужни Кучај. Пролазимо кроз још једну од знаменитости  Кучаја а то је војни полигон „Пасуљанске ливаде“, који представља један од највећих полигона за артиљеријску обуку у Европи. Пролазећи кроз чаробне пределе ове планине, на петом километру од почетка пешачења налази се меморијални споменик природе Мијајлова јама. По причи, име је добила по пастиру Мијајлу кога је ован гурнуо док је свирао на ивици јаме. Нестао је у понору, а вода је кажу, изнела његову фрулу доле негде, код Сисевца.

 Пасуљанске ливаде

Јама је заштићена као  меморијални споменик природе 1978. године и једини је спелеолошки објекат са тим видом заштите у Србији. Ревизијом из 2004. и 2005. године потврђен јој је раније додељени степен заштите. Налази се на западном ободу планине Јужни Кучај на надморској висини од 710 m. По типу је прост фосилни вертикални понорски спелеолошки објекат за дужином истражених канала од 192,5 m и укупном дужином канала од 297 m. Вертикални део јаме је дубине од 127 m са просечном ширином вертикалног гротла од 25 m који се при дну сужава. Карактеришу је естетске одлике и приче везана за други светски рат.

Мијајлова јама Мијајлова јама

На око 1 km са око 150 m спуста од Мијајлове јаме крије се још увек неафирмисани водопад Доњи Бигар. Налази се на југозападним ободима Јужног Кучаја. Извор потока који је саградио водопад је на 615 m надморске висине на око 100 m од саме бигрене наслаге високе око 12 m, чија је још карактеристика и то да је врх водопада тачно на коти 550 m надморске висине. Вода има велики проценат калцијум и магнезијумкарбоната, чијим таложењем је настао не само водопад него и цео плато који је формиран између извора потока и водопада. Поток Доњи Бигар се за свој ток од око 1 km спусти до коте од 480 m надморске висине. Велика висинска разлика између извора и ушћа у већ формирану Јабланичку реку узрокује већи број мањих водопада и каскада.

Доњи Бигар

Поток Доњи Бигар са још неколико мањих потока и извора формира Јабланичку реку, која је уз Јеремитски поток и јако крашко врело, које извире из пећине у Сисевцу, твори реку Црницу. Сисевац представља крајњу тачку наше акције и налази се на 6 km од водопада Доњи Бигар стазом која води уз Јаблабничку реку што ће свакако пријати у летњим месецима. Од водопада до Сисевца води више стаза па се у зависности од временских услова и жеља учесника акције може искористити било која варијанта. Е, а тек по доласку у Сисевац ћете схватити какво благо крије Јужни Кучај. Сисевац представља право туристичко место са пуно садржаја као што су: вештачко језеро са пуно цвећа; извор реке Црнице са пећином; старо рударско насеље са старим рударским окнима; базен за термоминералном водом температуре 36,6 степени; уређено излетиште; највећи рибњак у Србији за узгој пастрмке коју можете пробати у ресторану; прелепе природне целине  као и други културно-историјски споменик на нашој акцији Манастир Сисојевац.

Манастир Светог Сисоја  је подигнут на темељима старе светиње у XIV веку, а подигао га је један од „седам синаита“ Св. Сисоје. Налази се у близини реке Црнице са црквом посвећенов Преображењу Господњем. Данас је то територија општине Параћин, а раније је била петрушка област на далеко позната по великом броју цркава и манастира који су настали у XIV и XV веку и по древном утврђење граду Петрусу. За преподобног Сисоја Синаита, који се сматра оснивачем манастира, круже разне приче легенде и предања а знају се и неке историјске чињенице. Био је проигуман манастира Хиландар, близак кнезу Лазару, па многи сматрају да је био и његов духовник. Живео је у селу Сисевац као ученик преподобног Ромула Раваничког. Сахрањен је у цркви манастира, а изнад гроба је фреска у којој у десној руци придржава модел цркве, као ктитор. Треба поменути да се поред Св. Сисоја на ктиторској фресци налази још један лик за који се сматра да је деспот Стефан Лазаревић који је свакако указивао помоћ овом манастиру. Манастир је, заједно са црквом која је неколико векова била без крова, 1993. године обновљен и данас ради као метох манастира Раваница. На Биљани петак, уочи Ђурђевдана, народ долази у цркву да запали свеће и помоли се за душе страдалих мученика и здравље живих и помоли се преподобном Сисоју и свима који су допринели да на овом месту и данас постоји још један духовни центар у овом крају. Исто тако је било и за време ропства под турцима који су једног Ђурђевдана изненада упали у манастирску порту и поубијали велики број људи који су се тог дана окупили на служби божјој. Убијене су бацили у оближњу реку Белицу, коју народ због ове несреће и много жртава које је ова река однела, од тад па све до данас зове Црница. Кружи и легенда о двема сестрама које нису хтеле да дозволе турцима да им укаљају част већ су се дале у бег. Две сестре, тек заручене, покушале су да пређу на другу страну реке, узеле су се за руку и скочиле у реку. Једна девојка је побегла низ реку, изнемогла застала је на једној стени, кад је турчин пришао ближе и ухватио се за њу, она је скочила са стене повлачећи за собом и турчина. Стену са које се девојка бацила у воду данас зовемо девојачка стена. У непосредној близини Сисевца у клисури реке Раванице постоје и два моста који се данас називају две сестре.

Дужина трасе износи око 13 km и није технички/кондиционо захтевна, тако

да је приступачна свим категоријама љубитеља природе. У Београд стижемо до 22:30 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, штапови за пешачење; одећа слојевита, одговарајућа временским приликама. У ранцу увек треба имати заштиту од ветра или евентуалних падавина и пресвлаку. Ко жели касније у базен, нека понесе купаћи и  пешкир.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 19 h у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Ненад Царевић
064 684 01 37
nesa@serbianoutdoor.com

Раваница "Петријин венац" врело Црнице

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Резервати Ђердапа: Соколовац – Чока Њалта – Лепенски Вир

СИНОПТИЧКА СИТУАЦИЈА ЈЕ ПРОВЕРЕНА, КОЛИКО ЈЕ МОГУЋЕ, НЕДЕЉА ТОПЛА И СУНЧАНА, ГРУПА ФОРМИРАНА – ИДЕМО! 🙂

После преласка трасе од Голупца до Брњице, ово је практично наставак пешачења Ђердапском клисуром, које смо започели још пре 12 година исписујући предивне путање, све до Кладова, држећи се гребена над Дунавом због прекрасних видиковаца, и резервата! 

На врху Соколовца...

Поред Мироча и тзв. „Текијског круга“, ово је најлепши пешачки потез у нашем највећем Националном парку, и обухвата три заштићена резервата: Босман-Соколовац, Чока Њалта са Песачом и Лепенски Вир. Обзиром да знамо колико волите Ђердапске трасе, јасно је да се ради о  штрафти, која не изостаје из годишњег програма.

Траса је дуга 16 km са успоном од 800 m и по мери је оних са средњом кондицијом, а задовољиће апетите уживаоцима природе свих врста, јер је прелепа и опуштајућа. Биће ту доста фоткања, а времена довољно 🙂

Медитација на Соколовцу :-) 

Све је почело давно, уз кафу код госпође Олге, која већи део године живи на Соколовцу, крај самог врха, кога мештани зову Бандера. На Ђердапу иначе проводим доста времена, Дунав је моје море, а како иначе волим да упознајем људе у пределима које посећујем, тако је и Олга, постала мој драги саговорник, од ког сам доста сазнала. Јер, када неко копајући кромпир, налази фосиле…

фото: Сале Вељковић

Показивала ми је стазе којима је гањала козе рекавши како сада нису тако уредне, јер не пролази туда, па нема ко да кида гране. Али, наше ревносне посете учиниле су да су сада Олгине стазе чисте, а НП је чак направио и дрвену терасу на врху, јер је изузетно леп видиковац.

Дунав, кафа са Олгом и бројне шетње током лета, пробудиле су те 2007-ме инспирацију за трасом која је пред вама и коју сте радо пролазили и по више пута 🙂

Место где скрећемо са асфалта! пратилац

УКРАТКО: Полазна тачка је од ушћа Песаче у Дунав, одакле напредујемо најпре ка Соколовцу. По силаску са овог врха, прелазимо Чока Њалту, те се преко пространих Кошобрдских ливада и спуштамо директно на Лепенски вир! У наставку следи детаљан опис!

ПОЛАЗАК: тачно у 7.00 h са паркинга у Устаничкој 125. Наравно, доћићемо 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем, преко Пожаревца и Градишта ка Дунавској магистрали. Возило напуштамо код ушћа Песаче, одакле почињемо пешачење. Пењемо се на врх Соколовца, колским путем.

  

Овај врх је прелеп и представља јединствен видиковац на клисуру Госпођин вир. Као и обично, уживаћемо на врху пола сата, фоткати, а потом се истим путем спуштамо назад ка Песачи и настављамо на Чока Њалту.

  Велика трешња

Дуж успона на Соколовац и спуста, пролазимо поред једне чесме, где можемо обновити залихе воде. Следећи предах је код велике трешње, где се окупљамо сви пре него наставимо даље. Њен хлад је довољан и за већу групу и увек прија по топлом времену. Након 15-ак минута предаха, крећемо према Кошобрду.

у хладу Велике трешње Идемо даље!

Пролазимо и преко све ређих салаша који увек радо поздрављају намернике попут нас, а пејсажи су дивни! Ова акција увек црпи меморијске картице фото апарата, више него локомоторни систем 🙂

После салаша, спуштамо се на кратко (1 km) на стари милановачки пут, а потом скрећемо лево, према Дунаву, тачније ка Лепенском Виру.

Ово скретање није означено, ка ни цела ова траса и зато се крећемо поштујући правила колоне, да неко не оде где не треба!

поглед на Дунав и Трескавац са Кошобрда Спуст на Лепенски Вир

На Лепенски Вир се спуштамо земљаном стазом која је врло стрма у завршници. Срећом, тај потез је кратак, неких 500 m, али је препорука да носите штапове!

  стрма завршница

Готово све време, путању красе прелепи видици према Дунаву…Пре поласка за Београд, у Лепенском Виру ћемо, као и увек, уприличити предах, током којега можемо ручати, посетити Музеј који ради до 20 h. Ако намеравате да запливате  Дунавом понестите пешкир и купаћи 🙂 

Небо? Не, Дунав... после шетње, пливање прија... :-)

Како се овде осећам прилично домаће, рећићу да је рибља чорба у ресторану одлична, а да такође праве и локални деликатес: бели сир на жару (иначе одличан у комбинацији са сомом или смуђем). 

 Музеј Лепенски вир ресторан у Лепенском Виру

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима. Ако планирате пливање, понесите шта је за то потребно.приказ трасе

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 динара

и обухвата улазницу и службену пратњу НП „Ђердап“.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

И на крају, ево приказа трасе:

 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Видимо се на Дунаву! 🙂

Мало инспирације за крај: од фотки Зокија Чубрила, Саше Вељковића и моје маленкости, мали спот 🙂

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Кањон реке Градац – од манастира Лелић до Врела

 Вечито привлачна акција, погодна за почетнике и оне који не желе превише физичког напора да би провели пријатно време у природи.

Топло, мокро и смарагдно лепо, јер је Градац једна од најчистијих река Европе. Овај кањон са предивним током Градца и уређеном стазом је прави рај за све врсте рекреативаца! Траса није кондиционо захтевна и могу је проћи како деца, тако и старији.

 манастир Лелић

ПОЛАЗАК са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 8.00 h полазимо ка Ваљеву. Свраћамо у Петничку пећину (понесите дукс, лампу и адекватну обућу, јер јделови стазе могу бити блатњави).

Путујемо ка Ваљеву и правимо паузу за кафу у ресторану, а потом се одвозимо до манастира Лелић у коме су мошти Светог Николаја (један од највећих православних духовника владика Николај Велимировић).

Након посете манастиру, полазимо на пешачење – ка извору Градца.

Кањон Градца је иначе питом терен, у смислу да нема препрека за које је потребно више од пешачења, осим када се пролази дуж корита. То ћемо на лето, али у овој варијанти НЕ ПРЕЛАЗИМО реку, већ се спуштамо до њеног врела и продужавамо узводно до етно домаћинства и манастира Ћелије, у коме је свој монашки живот провео један од највећих духовника нашег времена – Отац Ава Јустин.

 

Након обиласка манастира Ћелије спуштамо се на реку Градац и пешачимо узводно све до Етно домаћинства и Еко куће где ћемо на прелепој ливади поред реке направити дужу паузу како бисмо уживали у једном од најлепших делова реке Градац. Стаза је означена, времена ће бити довољно и за фоткање. 

Дужина трасе износи 10 km, занемарљиве висинске разлике, дакле ЗА СВАКОГА 🙂

За Београд полазимо до 20 h и  стижемо у 22 h. 

 

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.500 дин

ОПРЕМА: ранац, гојзерице (или патике са вибрам ђоном!), вода и храна, батеријска (чеона) лампа, одећа примерена временским условима и наравно пресвлака.

ПРИЈАВЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

   Акцију реализује Ненад Царевић

nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Ђердап: Загрљај кошаве

Пробијајући Карпатобалкански лук, Дунав је створио најлепшу клисуру. Легенда каже да су је створили џинови и богови, кад су пре 800 миленијума разгрнули стене и пустили да Панонско море истече кроз клисуру. Тако је настао Ђердап, односно вртлог или ковитлац, како гласи превод те персијске речи која савршено описује ову моћну реку – централну артерију овог подручја. 

Плиније млађи је записао да је величанствено стајати на обали Дунава (Magnum est stare in Danubii ripa), а у овој акцији то је водиља: идемо на места са величанственим погледом! Без превише пешачких амбиција, са жељом да се опустимо и препустимо магији Дунава – ово је излет за уживање.

Полуострво Гребен - Бољетинско брдо На шпицу

Иза Лепенског Вира, а пре Доњег Милановца, десна обала Дунава зарива се 2 km у његов ток. То стеновито полуострво Гребен, или Бољетинско брдо, чува занимљива геолошка и многа друга сведочанства, али оно што је приступачно баш свима је поглед са његовог шпица и предивни пејсажи који прате пешака на тој крајње лаганој стази.

Поглед на Доњомилановачку котлину са ливада Бољетинског брда

И то није све! Постоји још једно посебно место, са кога се посматрачу чини да је само небо граница; прави трон над величанственим Дунавом.

фото: Игор Њагојевић

Е зато је ово излет за уживање. Јер 10 km са незнатном висинском разликом, може препешачити свако, а амбијентална лепота вишеструко награђује, пружајући предивне призоре за фотографисање.

ПОЛАЗАК тачно у 7:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Неопходно је да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

Како не волите опширне програме, овај садржај ћемо представити сликовито и кратко. План је да посетимо музеј „Лепенски Вир“ (наравно, ко буде желео), видимо кањон Бољетинске рекегеолошки буквар Балкана, пређемо полуострво Гребен до његовог шпица над матицом Дунава и видиковац Ковилово – тзв. „Крoв света“.

Пешачење је лагано и опуштајуће, а крећемо се искључиво стазама са којих ћу вам показати још неке скривене занимљивости 🙂

У Београд се враћамо до 22 h.

НП Ђердап Лицем у лице са кошавом! фото: Драгољуб Јанковић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 динара

Котизацијом је обухваћена и улазница за НП Ђердап уз пратњу службеног лица.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

РЕЗЕРВАТИ ЂЕРДАПА: Голубац-Велика Чука-Венац-Соколовица-Брњица

У читавом свом току, дугом 2888 km, најлепшим делом пролази управо кроз Србију, а Ђердапска клисура  је круна све његове лепоте и врх свих његових вредности. Баш у том делу, дугом стотинак километара, Дунав достиже своје екстремне димензије: највећу дубину, највећу ширину, али и најужи део корита! Овом акцијом смо својевремено почели да утемељавамо циклус Ђердапских резервата и настављамо, јер је ова траса један од правих Ђердапских бисера! 

Наше пешачење започињемо успоном на Велику Чуку, са које се види онај најшири део Дунава (4 km), као и Голубачка тврђава.

 Поглед са Велике Чуке... Ка Великој Чуки...

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време).  Путујемо ауто путем према Пожаревцу, а даље ка Градишту и Дунавском магистралом до Голупца. Пешачење почињемо пре тврђаве и колским путем се пењемо од резервата Голубац на врх Велика Чука (слика горе). Ево неких занимљивости у вези овог, по много чему посебног утврђења и стене Баба Кај, која штрчи из Дунава… (некада, пре изградње хидроцентрале, много више таквих стена парало је немирну површ ове реке).

За постанак имена Голубац везане су бројне легенде. Према једној од њих, у Шешир кули која доминира градом, била је заточена византијска принцеза Јелена. Да би ублажила своју тугу и самоћу, гајила је голубове, по чему је касније град добио име. Друга легенда казује да је овде живала девојка по имену Голубана и приче о њеној лепоти стигоше и до турског паше. Доносио јој је свилу и бисере не би ли се удала за њега. Голубана је све дарове одбијала, па је паша наредио да се казни тако што ју је везао за стену која је штрчала из Дунава. Мучили су је и оставили птицама које су унаказиле њено тело. Постоје и приче да је град добио назив по изгледу кула на литицама које делују као голубови на стенама. Има и оних који тврде да су се на литицама настанили дивљи голубови и да отуд потиче име града.

Време изградње тврђаве није познато. Први пут се спомиње у Угарској повељи 1335. године, али је су је много раније изградили Срби. Његова основа, као и очувани остаци бедема и кула јасно указују на његову важну стратешку улогу и као такав имао бурну историју. Утврђење је са једне стране било обезбеђено Дунавом, док са свих осталих – масивом окомитих стена. Прилагођено је та борбу хладним оружјем, а Турци су доградили топовску кулу. Основа тврђаве не неправилног облика, прилагођена конфигурацији терена, са ДЕВЕТ кула висине од по 25 m повезаних градским зидинама. Спратови, степеништа и кровови били су од дрвета, а испред бедема спољног утврђења, налазио се водени ров. Претпоставља се да је град напуштен средином XIX века.

 Голубачки град, ускоро, након реконструкције

У току су радови на реконструкцији тврђаве (пројекта вредног 6,5 милиона евра, аутор Марија Јовин). Магистрални пут је измештен, а грађевина ће бити испуњена културно-туристичким садржајем. У доње делове тврђаве и кулама које се налазе ниже биће  музеј са археолошким експонатима који су ископани на овој локацији. Такође, ту ће бити и амфитеатар, керамичарски и сликарски атељеи, визиторски центар, базен са пречишћеном дунавском водом. Простор за витешке турнире, мале и спортове на води, апартмани, марина, рибљи ресторани, рибарско село и друго. Видиковци би били уређени на вишим кулама. Све то, биће урађено по узору на архитектуру из доба када је твђава настала.

стена Баба кај Утврђење Голубачки град са наше и стена Баба Кај са румунске стране означавају улазак у највећу и најлепшу клисуру у Европи.

Шиљату стену Баба Кај, спомиње Јован Цвијић. Легенда каже да носи име по баби Каји из времена када је била много виша него сада. Неки кажу да њено име у преводу значи Кајин отац. Међутим, дунавски лоцови, сачували су једну трагичну причу…

Беше љубав забрањена између туркиње из харема и локалног младића. Он је украде, те побегну на Дунав. Али, Турци кренуше за њима, ухвате их, момку одсекоше главу, а девојку су оковали за стену уз речи „Бабо кај се“. Са стене су се чули језиви крици, а кажу да гаврани и данас облећу изнад ње, а док ветар дува чује се снажно фијукање. На стени постоје металне букагије, али су вероватно служиле за бродове. Иначе, пре ного је подигнута брана код Кладова, из Дунава је штрчало на десетине сличних шиљатих стена, обликованих током времена огромном ерозионом силом реке пробојнице над карактеристичним литолошким саставом корита.

После Велике Чуке, наставак трасе води поред резервата Бојанине воде до врха Венац, преко салаша и лепих видиковаца Зимовник и Љиљар…. Са трасе скрећемо до имања где се налази најлепша чесма коју сам икада видела. Вода из ње тече, али је кућа напуштена. Ипак, види се да је потомци посећују…

IMG_7036  

Док полако стижемо на Венац, остављајући за собом Велику Чуку, још увек погледом можемо да добацимо на Дунав који је ту најшири у целом свом току. А сам Венац је место – Богом дано за пландовање! Ту дакле правимо лепу паузу, пре него наставимо према Соколовици.

 После пријатног развлачења по Венцу, настављамо ка Соколарици

Одатле настављамо према Соколовици – предивном стеновитом видиковцу изнад кањона реке Брњице. Баш као што фотографије покаузују. Све време се крећемо колским путем, тако да се ово може сматрати комфорном планинарском трасом. На стеновитој Соколовици уживамо у призору који пружа стена изнад чувеног кањона реке Брњице. Углавном, после Венца више нема успона и остатак трасе је спуштање.

  

Са ових предивних, изазовних литица, спуштамо се полако ка селу Брњица…

Поглед са Соколовице на кањон Брњице

Они који су прошли кањон Брњице, претпоставиће да испод оних стена Црног врха почиње други, завршни теснац, тако да ћемо овом акцијом апсолвирати Брњицу и одозго 🙂

Видиковац са ког се тешко полази даље...

Описана траса дуга је 16,5 km са 600 m успона, што представља праву рекреативну варијанту планинарења, обзиром на чињеницу да се крећемо претежно широким колским путем.

Соколовица, изнад Брњице

Пре него пођемо натраг за Београд, уприличићемо предах и освежење у неком од ресторана крај Дунава. Крећемо до 20 h, а у Београд стижемо око 22.00 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина.за пландовање :-)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.600 динара

 

Акцију реализује Годана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Мали и Велики ВУКАН – бања ЖДРЕЛО

Вукан – дивна Хомољска планина, која у свако доба године може да пружи много, па и када јој снегове развејава хладни северац, звани Горњак, док су трагови минулих времена уснули под белином зиме и када је свему томе супротстављена топлина лековитих вода бање „Ждрело“. Tраса којом се крећемо пружа изванредне видике, пшто ће обезбедити лепе фотографске мотиве, као и само врхови 🙂

Oва траса успона на Велики и Мали Вукан није тешка, већ средње захтевна, што значи да ипак морате имати неку кондицију, јер вас чека успон, а не само пешачење. Од планинарског дома у Ждрелу, преко Малог и Великог Вукана, до Горњачке клисуре коју усеца зелена Млава између Вукана и Јежевца, у било које годишње доба, 650 m висинске разлике коју треба савладати тим путем, не представљају препреку ни за једну старосну категорију, или профил љубитеља природе. Средње захтевна по зими, у кондиционом смислу, то је лепа траса дуга 13 km, коју воле пасионирани шетачи и планинари.

Стигли пред дом Вукановаца! :-) Млава живописна Горњачка клисура

ПОЛАЗАК:  тачно у 7:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем до Пожаревца, а одатле ка Петровцу и Горњачкој клисури, све до села Ждрело и извиђачког дома, одакле почињемо успон.

стаза мами шкљоцања... 

Стаза је обележена и води најпре на врх Велики Вукан (825 m), па дуж превоја и до Малог Вукана (732 m) . Одатле се спуштамо према чесми „Четири луле“, где нас чека наше возило. Одлазимо до бање „Ждрело“ и употпуњавамо доживљај до 19:30 h када полазимо натраг, за Београд, где би требало да стигнемо до 22 h.

+42 нa -3 ! бања Ждрело

ОПРЕМА:  гојзерице и камашне обавезно, штапови за пешачење, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита, прилагођена временским приликама; заштита од ветра и евентуалних падавина и пресвлака. Ко жели на базен, носи наравно купаћи, пешкир и остало што је за то потребно.

НАПОМЕНА:  ко хоће, у Ждрелу може и да руча, а групна улазница за базен је 400,оо дин.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Са Вукана

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Кањон НЕРЕ 1: кањон Беу (Румунија)

Драги пријатељи, због актуелне ситуације узроковане корона ирусом, од синоћ у 20:30 h, затворен је и Ватин – једини гранични прелаз са Румунијом, који је радио, тако да се извођење ове акције одлаже за суботу, 9. мај.

Сви пријављени учесници могу се, за детаљније информације јавити на телефон 065 377 14 74.

ГРЗА – жубор пролећа

С пролећа кaдa су воде најјаче и водопади пенушају пуном снагом, Грза је међу њима КРАЉИЦА! Стога је уврежен обичај да се управо тад иде на њена врела. Међутим, лане смо у ово време ишли на Грзу да бисмо скренули пажњу да Краљици прети атентат од оних за које је она само флуид довољне снаге да покрене пар турбина. У име нашег гласа НЕ за МХЕ, фотографије програма носе амблем борбе Параћинаца за oдбрану Грзе.

И знате шта? ГРЗА ЈЕ ОДБРАЊЕНА! Сада ћемо је походити без терета бриге и борбе, али пазите ви што претите природи – гледамо вас! ћивела Грза, браво Параћинци!

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

 

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. До планинарског дома „Ђорђе Живковић на Грзи, где напуштамо возило, предстоји нам двочасовна вожња и пауза за кафу код „Старог храста“.

Ово место је једно од култних за поклонике природе. Шетња узводно, до врела Грзе и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

Полазимо од Дома, где нас на крају пешачења чека возило, према врелима Грзе, и видиковцима. По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит. За ово је довољно максимално 2 сата.

На горњој фотографији је графички приказ траса на 3Д топо карти, тако да лакше пратите изложен програм. Пошто се вратимо са видиковаца и врела на почетну тачку, када се окупимо, полазимо заједно према Малом Јаворку (756 m НВ). Ако нисмо прекорачили временски оквир за шетњу до врела и видиковаца,  настављамо према Јаворачком врху (927 m НВ) и спуштамо до Дома поред Козјег рога. Ако смо се превише задржали на врелу и видиковцима, скрећемо лево ка врху Мали Јаворак (756 m НВ) и спуштамо се гребенски, до Језера. Ни једна од тих стаза није тешка, а којом ћемо поћи, зависи само од тога колико будете занесени самим врелима и видиковцима. Молимо вас да имате у виду, да и ако је траса кратка, морате имати средњу кондициону способност, како напор, потребан да се она савлада, не би превазишао ваша очекивања!

 фото: DevianArt

Лане смо зебли од питања, је ли је ово последње пролеће за Грзу какву знамо јер су, инвеститори (група алавих предузетника, за које реке представљају флуид за покретање турбина), планирали прошлог пролећа изградњу мини хидроелектране, снаге 499 kW, што би одприлике било довољно за рад једног кућног котла за грејање! А за то је био планирано да се 2,6 km раскошно лепог и животом богатог тока реке Грзе спакује у металне цеви пречника 90 cm – што би потпуно уништило живот у реци, низводно од замишљене хидроелектране! Параћинци се са тиме енергично нису сложили и борили се под слоганом „Одбранимо Грзу“ са амблемом који видите на фотографијама овог програма. Наша акција била је подршка тој борби, да сачувамо Краљицу од атентата, а трасу смо прошли са КАУП-Ресавица и Грађанским покретом „Одбранимо Грзу“.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.