Архива за planine – Page 2

КАУП у домету! :-)

Ko je у недељу био ван домета и пропустио емисију на радију „Лагуна“, овде може да је преслуша 🙂

Гост је била Гордана Атанасијевић – Разредна, а тема – природа и КАУП!

Торничка Бобија – кров Азбуковице

Ако сте чули за Азбуковицу чули сте и за лепоту која одликује овај брдско-планински предео на крајњем западу Србије, ако нисте то је зато што је овај крај некако остао по страни због слабо развијене путне мреже. Азбуковица је простор оивичен Дрином на југозападу, Ваљевским планинама на истоку и Соколским планинама на северу. Азбковица је испресецна сплетом мањих река од којих су најпознатије Трешњица и Љубовиђа.

Планина Бобија са највишим врхом Торничка Бобија (1272 м н.в.) својим положајем и експонираношћу, са правом, често се назива кров Азбуковице. Бобија се налази на крајњем западу низа Ваљевских планина. Одликује је изузетниа разноликост флоре и фауне, јаки извори хладне воде и велики број феноменалних видиковаца. Иако својим лепотама заслужује да буде редовна дестинација сваког љубитеља природе, због лоше путне мреже неоправдано је остала релативно мало посећена.

Аца и Јаца

Изабрали смо почетак новембра за извођење ове акције јер се тада са многобројних видиковаца Бобије пружа невероватан призор. Тада листопадно дрвеће добија жутоцрвене нијансе, четинари их прошарају зеленим тоновима а на још зеленим ливадама као печурке никну стогови прикупљеног сена.

   

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра „Сава“, тачно у 6:.00 h,  парвимо паузу за јутарњу кафу у Ваљеву а затим преко Пецке до наше полазне тачке. Молим вас да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

Стаза је лагана, намењена свима, дужине 13 km са 550 m успона и 750 m спуста. Нашу шетњу почињемо око 10 h из села Разбојиште. Кретаћемо се претежно добро уређеним шумским путевима, обићићемо седам сјаних видиковаца на којима ћемо правити довољно дугачке паузе. Бобију напуштамо са заласком сунца око око 17 h.

 

При повратку направићемо паузу за вечеру у неком од ваљевских ресторана. Повратак у Београд око 22 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, штапови за ходање (нису обавезни, али ко је навикао, нека их понесе), заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ЦЕНА:

1.600 дин

1.500 дина за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

ПРИЈАВЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

 Акцију реализује Александар Радовановић

063 555 966

aca@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Торничка Бобија – кров Азбуковице

Ако сте чули за Азбуковицу чули сте и за лепоту која одликује овај брдско-планински предео на крајњем западу Србије, ако нисте то је зато што је овај крај некако остао по страни због слабо развијене путне мреже. Азбуковица је простор оивичен Дрином на југозападу, Ваљевским планинама на истоку и Соколским планинама на северу. Азбковица је испресецна сплетом мањих река од којих су најпознатије Трешњица и Љубовиђа.

Планина Бобија са највишим врхом Торничка Бобија (1272 м н.в.) својим положајем и експонираношћу, са правом, често се назива кров Азбуковице. Бобија се налази на крајњем западу низа Ваљевских планина. Одликује је изузетниа разноликост флоре и фауне, јаки извори хладне воде и велики број феноменалних видиковаца. Иако својим лепотама заслужује да буде редовна дестинација сваког љубитеља природе, због лоше путне мреже неоправдано је остала релативно мало посећена.

Аца и Јаца

Изабрали смо почетак новембра за извођење ове акције јер се тада са многобројних видиковаца Бобије пружа невероватан призор. Тада листопадно дрвеће добија жутоцрвене нијансе, четинари их прошарају зеленим тоновима а на још зеленим ливадама као печурке никну стогови прикупљеног сена.

   

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра „Сава“, тачно у 6:.00 h,  парвимо паузу за јутарњу кафу у Ваљеву а затим преко Пецке до наше полазне тачке. Молим вас да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

Стаза је лагана, намењена свима, дужине 13 km са 550 m успона и 750 m спуста. Нашу шетњу почињемо око 10 h из села Разбојиште. Кретаћемо се претежно добро уређеним шумским путевима, обићићемо седам сјаних видиковаца на којима ћемо правити довољно дугачке паузе. Бобију напуштамо са заласком сунца око око 17 h.

 

При повратку направићемо паузу за вечеру у неком од ваљевских ресторана. Повратак у Београд око 22 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, штапови за ходање (нису обавезни, али ко је навикао, нека их понесе), заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ЦЕНА:

1.600 дин

1.500 дина за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

ПРИЈАВЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

 Акцију реализује Александар Радовановић

063 555 966

aca@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ПЛАНИНЕ, ПАЛАТЕ И БАЗАРИ (Иран I део)

Колико сте пута помислили да се упутите на источну страну света, ван свог Старог континента, ка границама далеких царстава, којих више нема, али о којима нас још задивљују легенде и пребогата уметничка баштина? Толико мало о томе се зна, обзиром да оно што до нас допире путем медија, углавном може само да нам угаси апетит за једном таквом амбицијом. Па ипак, помисао на приче из 1001-не ноћи, и довитљиву Шехерезаду увек побуђују машту и разгарају жељу да се крочи на тло где је створен  Хамурабијев закон – око за око; а свако дете зна за Али-Бабу, Аладинову чаробну лампу, летеће ћилиме…Дамаванд, свитање 

            На безброј пута постављено питање – зашто се пењем на планине – престао сам да дајем одговоре, јер их има бесконачно много. Ипак, дубоко у себи знам да постоји само један једини: да бих упознао себе, открио све своје слабости и на крају изашао као победник, превазилазећи их. Тако сам летос са гупом своје пасиониране сабраће кренуо пут Ирана ка његовом највишем врху – Дамаванд  (5671 m), симболу ове далеке и древне земље, иначе још увек живом вулкану, чију последњу ерупцију човек не памти. Он је заправо у својој последњој фази активности – на издисају, и зато још увек злокобно избацује симпор-водоник као последњи трзај своје некадашње динамичне активности, и као такав представља велику опасност за све оне који су решили да освоје његов поносни врх.

Оно што је Олимп за Грчку, Фуџи за Јапан или Килиманџаро за читаву Африку то је Дамаванд за Иран, јер је овај врх позорница античких јунака старе Персије, попут Џасмана, Ростима и Ферејдуна,Дамаванд описаних у Књизи краљева (Шахнаре), тада највећег епског писца – Аболгасем Фердоуси (940 старе ере – 1020 нове ере), која по лепоти ни мало не заостаје за Хомеровом „Илијадом“ или „Одисејом“. Први га је освојио енглез, W.T. Thompson 1837.  године, да би тек 1975. те то учинили српски планинари, међу којима је била и једна дама – Јелена Радовић. Наши планинари овде нису чести посетиоци, те смо нас четворица, Зоран Филиповић, Милан Косановић, Драган Вулетић и моја маленкост, први после пуних 29 година. Сваки пут ка оријенту значи авантуру. Ми смо се за ову припремали похађајући кратак курс персијског језика, а затим, стопама својих претходника, кренули аутобусом ка „Путу свиле“.

Истанбул затичемо у раним јутарњим сатима и после краћег одмора проналазимо иранску агенцију за превоз путника где обезбеђујемо полазак за Техеран. Пошто се налазимо у делу света где се време не мери ни минутима, ни сатима, него данима, ни мало нас није изнервирало, па чак ни изненадило што смо уместо у 14 h кренули тек у 17 h. За то време посматрали смо са интересовањем драму која само што није прерасла у тучу између шофера и групе Курда који су желели да користе превоз. Шофер их првобитно одбија, без обзира што их је свега десетак, објашњавајући да је то међународна линија и не вози унутар Турске. Али, после трочасовне расправе долази до разумевања, чак се изљубише и сви уђоше у аутобус. Кренули смо. До негдашње престонице Ирана, града Табриза дели нас 30 сати вожње.

Арарат – загонетка Ноеве барке

Ово је најдужа и највиша планина у Турској (5165 m). То је стратовулкан, за који се предпоставља да је своју последњу ерупцију имао пре 10 000 година. Према Старом Завету, на овој планини се насукала Ноева барка после 150-тодневног потопа, седмога месеца, седамнаестога дана, док је вода опадала све до првог дана десетог месеца, када су се указали врхови Арарата. Ово је тешко проверити као чињеницу, јер су Урартске Араратпланине велике, са стотину врхова, мада је Арарат највиши. Осим тога, горњи делови ове вулканске планине покривени су изломљеним деловима лаве, што је чини веома тешком за успон, а нарочито силазак разних животиња, из Ноеве барке. Па ипак, за овај масив везане су бројне приче очевидаца нечега у шта су се заклињали да су остаци Ноеве барке, нарочито 1850-те године. Како год, али таква сведочења су једини разлог бројних истраживања на овој планини. После опсежних истраживања спроведених кроз сво то време, коректно би било рећи, да ако се остаци Ноеве барке заиста налазе на планини Арарат, остаје да се испитају још неки њени делови. Од свих истраживања обављених на земљи и из ваздуха, укључујући и она са употребом софистицираних мапа, високе прецизности, нека предпостављају могућност да се остаци Ноеве барке налазе испод леденог покривача, што експедиција која је уследила 1988. год. Араратније потврдила, а следећа је била неуспешна.

Можда је интересантно то што су неки геолози, међу њима и  др Clifford Burdick (припадник „седмодневних адвентиста“) нашли јастучасте комаде лаве на висини од 14 000 стопа. Такви лоптасти облици лаве настају када она директно тече у водену средину и ту се хлади, што значи да је ниво воде некада уистину био близу кратера, али КАДА ? Налажењем јастучасте лаве поменути доктор нашао је доказ да је тада био вулканизам, али не и не велики потоп. За ма какво озбиљно закључивање, овде је неопходно утврђивање старости јастучастих облика лаве. Свака прича која те податке не садржи, просто се не може сматрати озбиљном, и представљала би манипулацију.

Пут преко непрегледне анадолијске висоравни је као пут кроз време. Првобитно крај вас промичу нове и модерне грађевине, а како вожња одмиче, савремене призоре смењују предели и људи из неких минулих времена. Као из древних легенди појављују се номади са својим непрегледним стадима, села за која бисмо могли рећи да се вековима нису мењала да није једног јединог детаља – сателитских антена на крововима! Контраст нестваран, колико и истинит, јер се крећемо путевима свиле.

Ближимо се турско-иранској граници. Пред нама се појављује старозаветни призор – прелеп снежни врх планине Арарат. Застаје нам дах. Магија постаје стварна. Пролазимо пределе о којима су писали пророци, идемо ка тлу једне од највећих и најстаријих цивилизација.

Земља племенитих

            Назив Иран води порекло од античких речи „а-ир-ја-нем ва-и-јо“, које у зороастријској светој књизи – Авести – означавају земљу Аираца. Овај термин односи се на одређене висоравни које су насељавали Индо-Иранци, народ који је такође припадао  Аирцима. Временом, реч „Аир“ трансформисала се у „Ер“ и најзад у „Ир“, што је на древним језицима тог времена значило – племство. Званичан назив Ирана у периоду Сасанида (400-600 године после Христа) било је Ираншатр или Ираншахр. „Шатр“ или „Шахр“ значе земља, тако да Ираншахр значи Земља Племенитих или Земља Племстава.

Вероватно данас нема земље на свету о којој постоји више предрасуда него што је Иран. Исламска револуција, рат са Ираком, данашњи рат у Ираку, многи неспоразуми са светом, хистерична Шарене планине у близини Табризапропаганда у медијима, учинили су то да човек поверује да залутали путник износи из ове земље главу на раменима само случајно и уз много среће. Многи мисле да ће у Ирану срести фанатике који попреко гледају сваког човека друге вере, или уплашене и повучене људе који се боје да са странцем контактирају. Права истина је да ће Вас осмеси, отвореност, срдачност и љубазност овдашњих житеља сусретати на сваком кораку. Све предрасуде падају већ на граници, где нас љубазни службеник са осмехом преко реда води на преглед пасоша, при чему нам ствари и не погледају.

Мајсторство без конкуренције

            Оријентални теписи се ручно израђују од Турске до Кине, у многим земљама оријента, али персијски свакако држе примат. Израђивали су се пре нове ере, а најстарији је нађен приликом археолошких ископавања у Сибиру, у скитским гробовима, а сматра се да потиче из V века пре н.е. и да је управо персијског порекла. Други, у свету чувени оријентални тепих познат је под именом „Хозројево пролеће“, назван по Персијском владару из VI века наше ере. И уопште, када је реч о историјском развоју уметности ткања ових тепиха, у Персији је она увек била повезана са владарским династијама. По предању, у Ктезифону, престоници Сасанида, у владарској палати је постојао тепих огромних димензија са представом врта, проткан златом и сребром и украшен драгим камењем.

            Персијанци су одувек били изузетне занатлије са посебно развијеним уметничким даром. Најстарији тепих данас потиче из Персије (период између 300-500 година пре Христа), зове се Пазирик и чува се у Ермитажу (Петроград, Русија).

            Град Табриз, и данас је чувени ткачки центар ових дивних тепиха, а обзиром на његов географски положај, тј. близину Анадолије, не сме се заобићи ни тамошња умешност, јер Марко Поло је тврдио да се најбољи и најлепши теписи праве управо ту. И у Анадолији, и у Персији XVI и XVII век је време процвата производње тепиха.

            Израда чворованих тепиха је мукотрпано тежак посао у коме су спретније жене, које дневно могу да израде 6000 до 10 000 чворова. Интересантно је свето правило у исламским земљама да када неудата жена почне да ради тепих, нема право да се уда докле год га не заврши.

У двомилионски Табриз стижемо у раним јутарњим часовима. То је некадашња престоница Ирана, сада удаљена око 200 km од турско-иранске границе. Налази се у азербејџанској области и данас представља један од најзначајнијих ткачких центара где се израђују надалеко познати персијски Сахандтеписи украшени различитим мотивима.

Циљ нашег доласка у Табриз била су два врха која се налазе у непосредној близини овог града. Први је Саханд висок 3700 m, а други је Сабалан који достиже 4811 m, и до њих сигурно нећемо на летећим ћилимима. Оба треба да нам послуже као нека врста тренинга за горостасног Дамаванда, јер упутити се директно тамо значило би кренути у авантуру без припреме, аклиматизације и без познавања елеметарних услова боравка на овдашњим висинама.

Између вулканских кратера и пустињских пространстава

            Бистри извори, воћњаци нара, плантаже пистаћа, редови топола, логори номадских сточара у разним сезонама, високе планине, простране низије, снегом покривени стари вулкани, бујне шуме планина Елбурз, обале Каспијског мора и Персијског залива су препознатљиви призори природе Ирана.

            Високе планине, простране неистражене пустиње и бројне реке и језера, чине топли минерални извор на падини Сабаланајединствене услове, важне за туризам, јер у свако доба године, овде можете наћи сва годишња доба. Топле воде Персијског залива и Каспијске обале и зими омогућавају, ужитак у пријатном пролећном времену, истовремено када планине Ирана имају погодне услове за зимске и планинске спортове.

            Велика надморска висина иранског платоа као и знатан број региона смештених на висини већој од 1000 m, условила је популарност планинарског спорта. Величанствене и високе Елбурзшке планине на северу, планински венац Загрос на западу који се пружа од Корасана до Балукистана на истоку, окружене су Иранском висоравни. Најважнији врхови Ирана су: Дамаванд (5671 m) североисточно од Техерана, Сабалан (4880 m) западно од Ардебила; Саханд (3707 m) јужно од Табриза; Такт-е-Солејман (4820 m) у центру Мазандарана; Зардкух (4550 m) у провинцији Бактиари; Дена (4309 m) северно од Јасуја; Тафтан (3941 m) јужно од Зедана и још десетак других врхова на разним странама земље.

            Планине Ирана припадају периоду кенозоика, и на некима од њих, које су ледничко језеро на Сабаланувулканског порекла, појављују се термални извори. Од преко 500 познатих минералних вода и термалних извора, већина се налази на Елбурзшким планинама, у области Азербејџана, затим на планинама Загрос, а неки су близу Исфахана, Мешид и Бандар Абас. Термални извори Ардебила, Ларијан на падинама Елуорза, као и Махалат привлачи посетилаца ради рекреације, или терапије.     

            Јужне обале Каспијског језера, чине дивљи предели бујне природе и обронци Елбурза покривени густим шумама, али и питоме пешчане плаже. Јужне обале и острва имају своје посебне природне и туристичке атракције, нарочито зими. Чувене пустиње Лут и Велика Слана пустиња (Кавир), са својом површином од око 360 000 km2, спадају међу најзанимљивије и још увек неистражене просторе. 

У првој шетњи Табризом упознајемо много људи. Радо причамо са њима и они са нама, питају одакле долазимо, а када кажемо из Србије и Југославије старији изговарају име Тита, неки знају за Босну, али је обавезно руковање и традиционално и гостопримљиво питање „треба ли вам помоћ?“ Све предрасуде о верским фанатицима и хистеричне медијске пропаганде о затворености иранског народа падају пред осмесима и љубазним понудама овдашњих људи, а када упознајемо младића по имену Сијамак који перфектно говори енглески, без проблема остварујемо планирану шетњу до једног врло интересантног старог и старог насеља, неке врсте иранске Кападокије – село Кандован одакле крећемо на наш први успон.

Кандован Кандован Кандован

Пут до Кандована је пут кроз прошлост. Пролазимо пределе без вегетације, а када се дође у ово село које је настало пре око 700 година када су Персијанци бежали пред најездом Монгола и сво се налази у пећинама на висини од 2000 m, као да се времеплов зауставио у време раног средњег века. У пећинама у којима су се тада склонили, остали су до данашњих дана.

Након обиласка Кандована, на наш први успон, на планину Саханд, кренули смо око осам сати изјутра. На пола пута налазимо извор и ту правимо одмор са повећом групом људи. Иранци искључиво пију чај, алкохол је забрањен, али постоји и култ воде.

Одмор не траје дуго и већ настављамо даље. Успон је релативно благ, вегетација је проређена, налазимо искључиво жбунасто, трновито и расцветало растиње и негде око један сат по подне доспевамо на планирани врх. Тамо затичемо велики број иранских планинара, а међу њима и породице са децом. Схватамо да је ово веома популаран спорт у Ирану. Поново се масовно упознајемо са људима, постављамо или одговарамо на иста питања као у Табризу или се чак сликамо са њиховим женама.

Дође и време повратку. Из само меСабаланни знаних разлога заостајем за групом неких тридесетак метара док ми мисли лутају бесциљно. Изненада поред пута сусрећем човека који седи поред једне камене плоче на коју је ставио јабуку. Руком ми показује да седнем и да је поједемо заједнички. Љубазно га одбијам и журим да стигнем своје, не схватајући да сам човеку нанео велику увреду. Тек касније сам од Сијамака сазнао да је то у Ирану чин великог гостопримства и пријатељства као што је код нас дочекивање са хлебом и сољу. Било ми је искрено жао што сам се тако лакомислено понео и одбио незнаног пријатеља.

Већ следећи дан крећемо аутобусом за град Мешкин, удаљен око 200 km од Табриза. Пут нас поново води кроз пустињски предео којим су се некада кретали каравани са свилом, зачинима, теписима. Идемо ка другом циљу који се зове Монт Сабалан за који мислимо да је идеалан за аклиматизацију. У Мешкину поново побуђујемо радозналост мештана и опет иста питања „ко смо, шта смо“. Тражимо превоз до подножја планине и склоништа које је удаљено неких 30 km даље. Налазимо власника „ландровера“, али он тражи 150 хиљада риала (око 15 евра) да би нас пребацио тамо. Нудимо му 75 хиљада и после ценкања које је за њега представљало велику почаст превоззакључујемо цену од 100 хиљада риала или око 10 евра.

Крећемо у нову авантуру. Време, међутим, стаде да се мења, поче киша, а кад уђосмо у планински кланац, сачека нас магла. На проблем са видљивошћу надовезао се и проблем са предњим точком, јер су на тако “добром” друму поиспадала три шрафа! Кроз густу маглу назиремо провалију испод себе и закључујемо да је јако добро што се слабо види. Возач успешно отклања квар тако што користи бројне резервне шрафове и ускоро крећемо даље. Са повећањем висине магла лагано нестаје, а уместо ње појављује се снежни покривач. Стижемо до склоништа и ту проводимо ноћ уз праву снежну олују која траје скоро до зоре.

Устајемо рано, око 6 h, јер тога дана планирамо успон. Све се умирило, видљивост је одлична, а процењујемо да је дубина снега око 40 cm.

Као да су са неба пали, изненадно се појављују осморица иранских планинара. Упознајемо се и крећемо за њима, пратећи истовремено маркацију која води ка врху и која јСаханде овде у виду заставица, а не обојених знакова на стенама. На висини од око 4300 m једном иранском планинару је позлило и на наше запрепашћење његов колега му даје ињекцију дексаметазона. Већ на 300 m више одустају од даљег успона, а ми настављамо сами. Око три сата поподне, после седам сати успона, доспевамо на 4811 m и освајамо наш други циљ – Монт Сабалан.

Силазак са планине могао је бити кобан за све. Из искуства знамо да је понекад много тежи него успон, па се то правило овога пута поновило. Зоран се на несрећу оклизнуо, али се све завршило са повећом посекотином на челу. Прошло је без прелома, а могло је бити много горе и за њега и за нас…

Коначно, срећно стижемо у склониште, где смо коначили, а сутрадан одморни и задовољни кренусмо за Мешкин. На пола пута сусрећемо номадски народ Лаури и Кашкаи који вековима живе на исти начин, напасајући огромна стада оваца, коза, камила и коња. Они не признају нити познају било какве административне поделе, већ хиљадама година иду тамо где је паша боља, разапињући своје шаторе. Радо пристају да се сликамо заједно.

Стижемо у Мешкин, а затим аутобусом настављамо за Табриз. На путу имамо проблем са кондуктером који тражи да се за пртљаг наплати много више него за нас. Прихватамо то нерадо и тек после објашњења једне младе иранске девојке, а потом стижемо у Табриз где нас чека Сијамак. Остајемо у Табризу до увече, а онда се растајемо са драгим пријатељем и крећемо за Техеран ка главном циљу нашег путешествија који се зове Дамаванд, прастари стратовулкан чију последњу ерупцију човек не памти. Имамо ли снаге да га освојимо?као Краљ...

 – крај првог дела –

ПРОЈЕКЦИЈА: проза у камену – Верољуб Ковачевић

Споменусмо дивове… А наш и ваш гост на чију вас пројекцију позивамо, такође је један од таквих. И можда ће овакав наслов неког да збуни, али ће све бити јасно у среду, 13. маја када га будете чули.

По професији геолог, Верољуб Ковачевић је и планинарски водич у ПД „Победа“ из Београда. Ко год је био у прилици да пође за њим преко неких планина, имао је и то задовољство да се кући врати не само намирених планинарских апетита, већ и са неким сазнањима, за којима су многи од нас више него радознали. То је разлог што смо га позвали, јер не сумњамо да ћете желети да чујете његово излагање, а оно ће свакако оплеменити ваше доживљавање природе.

Улаз је слободан, добро нам дошли! 🙂

Поход на ПЈЕНОВАЦ (Република Српска)

На северним обронцима планине Јавор, у сарајевско-зворничкој регији, у делу средњег Подриња налази се Власеница. То је област благо заталасаних висоравни, прошараних речицама Дринског слива и бујним лишћарским и четинарским шумама, висине од 200 до 1400 мнв. Припада Динарској рељефној целини са највећим врхом Жеп 1537 мнв и Велика Игришта 1405 мнв на планини Јавор која се пружа у дужини преко 60 km од средњег тока Дрине до почетног тока Дрињаче, што је чини најдужим подсистемом у источном делу Републике Српске. Налази се на климатској преломници хладних ваздушних маса са планине Јавор и нешто топлијих ваздушних маса са Дрињаче, Тишче и Јадра, због чега је ово подручје врло ветровито, нарочито у пролеће и јесен када су ваздушна струјања најизраженија.

Поход на Пјеновац, у организацији Планинарско-еколошког друштва „АЦЕР“ из Власенице, једна је од најмасовнијих планинарских акција у региону. Као и претходних година, очекује се више стотина учесника, који ће имати прилику да уживају у лепотама Јавор планине.

Субота, 31. јануар:

ПОЛАЗАК:  са паркингу испред центра “Сава”, тачно у 16 h крећемо аутопутем, преко Шапца и Лознице до Власенице (Република Српска).

Сусрет са домаћинима, краћи обилазак Власенице и дружење до одласка на починак у квалитетни приватни смештај у граду.

Недеља, 1. фебруар:

Устајање у 7 h, кафа, доручак у сопственој режији и полазак ка паркингу Хотела ПАНОРАМА у центру Власенице, одакле се превозимо до Пећине.

Домаћини акције ПЕД „АЦЕР“ из Власенице у 8:30 h отварају и званично овогодишњи поход и пешачење преко најлепших делова Јавор планине.

 

План је да се иде стазом преко Дебелог брда, Игришта, Подкозловаче, поред реке Бјеснице, преко Мркова, до Пјеновца уз успутне краће одморе.

Стаза је лагана и пријатна, дуга око 14 km. Долазак у Пјеновац је најкасније до 15 h.

Ручак за све учеснике похода је код Манастира у Пјеновцу. Повратак ка Власеници и потом ка Београду. Очекивано време доласка испред центра САВА око 22 h.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена временским условима, заштита од ветра и евентулних падавина, пресвлака.

ЦЕНА:  

3.400 дин

3.300 дин (за чланове Клуба)

Цена обухвата превоз минибусем или комбијем, ноћење у квалитетном приватном смештају и партиципацију за учешће домаћинима акције.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h на састанцима Клуба (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“) 

 

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ДИВ КОЈИ СПАВА

Са ове временске дистанце, могу рећи да сам откривањем планинских пространстава закорачила у нови део свог живота, али на начин којим нису доминирали физички параметри, као што је кондиција и томе слично. Била сам кротак почетник и учила тако што сам ћутке гледала друштво око себе, радећи што и они. Оно суштинско догађало се у мени, мојим мислима. Као урбани аскета, одметла сам се у потрази за одговорима које нисам налазила у свакодневној вреви. Требале су ми висине да ослушнем себе. У годининама што су уследиле, ходање по врлетима никада за мене није имало спортску назнаку. Био је то пре свега наставак духовне еволуције, за коју су ови висови били неопходни, а приче које сам тада писала јер ми је то био посао, буде сентименте на те прве кораке…Ово је једна од тих

Дурмитор

Порекло имена планине није поуздано утврђено, али постоје две предпоставке. Према једној, оно потиче од латинске речи dormitorium (спавање), јер су се наводно римски легионари пролазећи туда питали да ли планина спава. Нешто поетичнија верзија гласи да је тако назван јер се веровало да је то Див који спава. Али, друго тумачење је вероватно ближе истини –  Дурмитору су име дали Келти, тј. његово име потиче од келтских речи дру-ми-тор, што значи вода са планине

Боботов кукВећину природних лепота, ако бисте хтели да доживите, морали бисте да се потрудите. И ако сте решени,уложен труд ће бити, у најмању руку сразмерно награђен. А такве красоте су често скривене, далеко од нас, и некако постајем сигурна, после неколико сличних искустава, да што су даље и скривеније и што је више труда потребно да се до њих дође, оне су лепше, а жеља да се открију и доживе, јача. Да ли је баш то она неописива и снажна сила која човека привлачи ка екстремним спортовима, авантурама, не бих тврдила, пошто код себе ту склоност не примећујем, али је то свакако оно што пасионираног љубитеља планина увек враћа планини, и главни мотив свих планинара зашто су уопште то и постали. Јер, истини за вољу, нема тих туристичких аранжмана, који ће Вас одвести тамо где може једино Ваша жеља. А природа је тајновита колико и лепа, и своје двери ће Вам отварати постепено, баш колико је упознајете. Колико ћете брзо у томе напредовати, зависи готово искључиво од Вашег слуха да пратите њен пулс и схватите поруке које Вам она упућује својим знацима. И наравно од природе Ваше амбиције. Да ли ћете при том сами истраживати, или бирати акције које други организују, мање је важно, јер је у почетку свако искуство драгоцен корак даље. Петодневни активан боравак на једном од најлепших планинских масива у Европи, осим незаборавно лепих утисака, био ми је у том смислу, квалитетна лекција.

 

Национални парк Дурмитор

            Део масива Дурмитора, површине 39000 ha, кога карактеришу посебне природне вредности, проглашен је године 1952-ге за национални парк.

           Од укупне површине Парка, 41% заузима кањон Таре, који је године 1977-ме, одлуком UNESCO-а проглашен резерватом биосфере (MAB подручје). Иста организација је године 1980-те, део подручја Парка (2000 ha) уврстила у свој регистар Светске баштине културних и природних вредности.

          У оквиру националног парка Дурмитор постоји 9 строгих природних резервата ( I категорија по IUCN).

 

У загрљају лепотица

Бескомпромисно неприступачан пасивном посматрачу, конформисти, а опет
еуфорично отворен за све које срце води природи и најлепшим пејсажима, које овај Див крије високо у својим недрима, док својим кршевитим плећима придржава небо…. Његове стазе и богазе, прави су изазов за рекреативно планинарење, и ма колико да се уморни вратите, сигурно ћете опет желети да дођете на ову дивљу висораван, чак и онда када освојите све њене врхове. Увек ће Вас звати неизбрисива импресија коју даје видик на непрегледна снежно камена пространства, која су Вас примила и дала Вам некакав чудесан осећај моћи и слободе; инспирација да још једном покушате да овековечите лепоту тренутка – пером, кистом, или фотоапаратом; куриозитет да пронађете још неки пут до неког врха, којим пре нисте прошли;  простодушна срдачност и гостопримство људи, који вас дочекују једноставно и топло, или пак жеља да после акције вечери проводите дружећи се уз добро вино, звук гитаре, и традиционална, старинска јела. А можда је све то тек непотребан изговор за поновна враћања, која уопште не морају имати никакав разлог.

 

 

Суза Европе

             Када на путу ка Дурмитору долазите из Србије, монументални мост на Ђурђевића Тари означава улазак у Национални парк. Величанствено дело људског ума и руку, достојно својом лепотом парира прелепој горској невести Тари. Грађен је од 1938-1940 године, по пројекту и замисли проф. инг Мијата С. Тројановића. Литице најдубљег кањона Европе, а другог по величини у свету (први је кањон реке Колорадо), премошћава  5  елегантних лукова висине 145 m, од којих највећи има распон 116 m.

            Чудноват утисак обузима док прелазите овај мост пешице, гледајући Тару како нестаје међу горостасним шумовитим литицама Дурмитора, који као да посесивно и љубоморно чува своју Тару од очију свих. Човек, као да се такмичио да јој угоди, али и буде такмац планинском Диву, те се узвиси равно њему како би је могао прећи, али и уживати у њеној лепоти, немоћан да одвоји поглед од нестварно зелене боје кристално чистог тока. Једном речју, на овом месту обећавате себи рафтинг туру низ Тару првом следећом приликом, ако је до сада већ нисте приуштили.

На северозападу Црне Горе издигло се парче земљине коре на 1500 m надморске висине са све шумама, речицама, језерима, селима и врховима стремећи у небо. А природа га је извајала у оно што је тај део груде од давнина и због чега је надалеко познат у свету. Унедрен између горских лепотица – Пиве, Таре, Драге, Сушице и Комарнице, простире се основни масив Дурмитора. Основна одлика рељефа овог масива је управо поменута пространа језерска висораван, дубоко усечени кањони и чак 18 горских очију – ледничких језера, увек бистрих и будних док Див спава… Са њих се ноћу блистају звезде, а дању, као у огледалима умножавају врхови. И ако нисте расположени за ходање, чаролија језера ће свакако заробити Вашу пажњу. Она су посебан украс Дурмитора, и дају му јединственост, какву немају друге планине. Ледничког су порекла и већина њих је на надморској висини од преко 1500 m. Најниже је Сушичко на 1140 m, а највише језеро Зелени вир на 2028 m. Обзиром на то, идеја о могућем купању у овим језерима била ми је сумњива. А онда, већ првог дана, угледах Јаблан језеро, где попут најлепшег девојачког ока снева под стражом витких смрча, испод Црвене греде, на 1788 m надморске висине. И илузија се распршила. Реска свежина бистре, смарагдне воде годи и релаксира по врелом летњем дану, а сунчање под окриљем столетних шума изузетан ужитак и за мене ново искуство које је уфејдовало аналогне доживљаје са мора. Једнако је пријатно, испратити Сунце предвече у водама Црног језера, парајући краулом његову мирну површину…. И није хладно.

 

 Лепота суровости

Са простране висоравни уздижу се витки, импозантни врхови, од којих њих 48 има висину која премашује 2000 m. Највиши од свих је Боботов кук (2523 m), кога овде зову Соа Небеска. И ко год први пут дође има за циљ да се попне на ту софу, јер његова висина представља изазов. Мада, није све у висини, рекла бих мало тога. И тешко да би ико смео да се усуди да за било који од врхова тврди да је најлепши, јер је сваки од њих јединствен, и  пружа посебан доживљај, било по начину на који се до њега долази, или по видицима које пружа, или по карактеристичним и упечатљивим пејсажним карактеристикама којим се одликује сваки понаособ.

Поглед са Боботовог кука досеже стотинама километара у плавичасте даљине и по доброј видљивости допире до Рудника на северу, Копаоника на истоку, Оријена и Јадранског мора на југу, и Чврснице на западу. Обзиром да је највиши, рачунајте да ћете морати да се потрудите да бисте оправдали своје амбиције и били награђени видицима и прелепим пејсажима који се смењују на путу до њега, тако да ћете у пуном смислу доживети сву разноликост рељефа ове планинске композиције.

Од Жабљака се ка Сои Небеској све време иде кроз густе лишћарске шуме, потом смрче, све до Инђиних долова. То место је нека врста планинарске раскрснице. Ту смо се поздравили са екипом која се упутила на Међед (2287 m), и наставили даље ка Локвицама. Тада смо изашли из шуме, а пред нама су се указала огромна пространства крашке површи пуне вртача, ледничких циркова, сипара и огромних камених блокова које је требало савладати, као и сам снег (и ако је јули!). Пред сваким превојем надала сам се да ћу затећи другачију слику, да ћу угледати врх, или да ће ми бар изгледати ближи, али уследила су нова пространства сурових, стеновитих композиција, а то посно тло је предамном непрестано оживљавало раскошно обојеним живописом најразличитијег планинског цвећа преко грубих и оштрих стена, одвлачећи ми пажњу својим контрастима. Од загледања у пејсаже почињем да заостајем за групом, и сусрећем оне који су одустали. Ужитак почиње да ми нарушава напор око преласка камених блокова и снежних појасева. Колону више нисам видела, нити чула, и бацивши поглед на огромну, високу громаду испред себе на коју сам се упутила, помислила сам у тренутку да је просто немогуће да дотле стигнем. Али, коначно се иза последњег превоја после Валовитог дола указао призор од кога застаје дах! Висинска панорама Дурмитора: Зупци, Ђевојка (или Соа, још једна), живопис Шарених пасова, Пруташ и огроман леднички цирк – Шкрка са своја два модра језера – Великим и Малим Шкрчким. Дивља пустош, симфонија кречњака и ледника, и колега који је камером бележио ову раскош спонтано је изустио повлачећи швенк – Лепота од суровости… -.

А предамном Боботов Кук. Сада више ништа није било исцрпљујуће. Угледала сам га одједном, и не мислећи да ми је то циљ за данашњи дан. Остао је најкраћи део пута до највише тачке, али и најужи, најстрмији, на једном месту без и једног ослонца, те је захтевао концентрацију. Напајајућа лепота околине томе даје лакоћу, али наредних пола сата то мора бити у сасвим другом плану, јер је сваки корак деликатан и не сме се подценити, јер успон је успешан тек када сиђете са планине. Пред тај последњи, најузбудљивији корак, поново сам угледала своју колону. Наравно, нису ме оставили, а мени је, признајем, лакнуло. Сам моменат када крочите на врх можда и представља тријумф над самим собом, и расположење је било примерено, али све то не би било тако да није свега што се дотле прешло. Можда пре поласка на такве подухвате сам врх и јесте циљ, али схватиће ко буде пробао, да његову величину чини све што прођете да бисте на њему провели тек онолико времена колико је потребно за фотографију. Врх је само бљесак, а пут до њега све остало. Ко зна – зна, а ко не, нека проба, јер вреди. 

Ледена пећинаНа 2100 m надморске висине, испод врха Обла Глава, налази се пећина нарочита по томе што јој украси нису од камена, већ од леда. И мада једнако чврсти као и камени, ови сталактити и сталагмити по мало збуњују онако провидни. Од великог, улаза, неправилног облика, силази се снезном стазом до необичне ледене дворане

     

Како Бог заповеда

И тако, сваки ће врх имати своју причу, таман да га походите и више пута, увек ће нешто бити посве различито. Тако Међед призива најбољим видиковцем за Црно језеро, над којим се покровитељски уздиже. Изазовним га чини део стазе дуж веома уског гребена,  док се поглед губи низ стрме литице, које умеју и лети бити у прамењу магле, што захтева обазриво кретање. А он просто провоцира да му се дође под скуте, док онако гордо надкриљује Црно језеро, као да је његово и ничије више. Минин богаз (2387 m) је име добио по пастиру и ловцу. Карактерише га виткост и попут копља оштар врх, који га чини препознатљивим међу осталим врховима Дурмитора. Планиница (2330 m) има репутацију најбољег видиковца овог масива. Шарени пасови и Пруташ  (2393 m), су најживописнијег колорита, и препорука су рекреативцима који не желе превише напора. Савин кук (2313 m) је вероватно и најпознатији широј публици. По предању, ту је одмарао Свети Сава, и када је ожеднео, прекрстио је штапом стену и из ње потекла вода. Извор Савина вода се налази на 2300 m, и верује се да је лековит. Црвена греда (2175 m) над Јаблан језером, је такође била једна од планираних одредишта. Са ње се пружа бајковит видик на Змиње и Црно језеро откривајући нам како су скривена у густим шумама смрча и јела. Сваки од њих има карактеристичне атрибуте, поред којих би свако поређење било „мртва трка“. И доста је стало у тих пет дана, али је за мене то био тек почетак откривања Дурмитора. Остало је десетоструко више.

Стаза до Савиног Кука је направљена почетком прошлог века како би њом прошао црногорски краљ Никола Први. На једној стени под самим врхом Боботов кук, постављена је мала, дрвена спомен-табла на којој пише: Ћиру од потомака… (1989.). Некада се наиме овај врх звао Ћирова пећина. А Ћиро је заиста постојао. Доживео је трагедију грешком убивши сина, нишанећи у дивокозу, и од туге се више није враћао међу свет. Сурови пределиВук Ковачевић и ја обликују суров живот, који ипак није изгубио топлину, далеко од тога. Пред катунима код Локвица пресрећу нас звуци клепетуша, и стотинак оваца. Срећемо пастира. Ови катуни и савардаци посебан су украс Дурмитора и привлаче једном нарочитом топлином готово заборављеног, архаичног начина живота. Помаже Бог, честити домаћине, – поздрависмо Вука Ковачевића, горштака са Жабљака, који овде током лета борави са својим стадом. Неколико нас је било заинтересовано за боравак у катунима, нашта је он срдачно узвратио позивом да дођемо. Баш ту, у његовим катунима је неко време живео и наш познати глумац Петар Божовић, похвалио се Вук. И није нас питао куда ћемо, јер је знао. Преко Локвица стално пролазе каравани планинара. Неко је споменуо његову изолованост, али не! Изолован је урбан човек, оптерећен очекивањима, жељама, неопходним условима за живот, али и мноштвом суштински неважних ствари. Никако пастир који има петорицу синова и једну кћер, и који живи како Бог заповеда.

Разговарам са Ковачевићем и присећам се нечег за шта се не сећам где сам тачно прочитала, схватајући сву веродостојност навода – Има неке сличности између Дурмитора и Дурмитораца, који као да су градили куле и тврђаве угледајући се на Своју Планину. И незна се које му  је шљеме прече, оно кућно у миру, или шљеме у планини. И незна се да ли су Дурмиторци сабљама и пушкама бранили лице Дурмитора, или је он својим гребенима и њедрима штитио главе Дурмитораца. –

 

Када се небо спусти са Сое

Чини ми се да нисам знала шта значи покиснути до голе коже, док то нисам доживела спуштајући се са Сое Небеске. И ништа на висини не значи што је дан био ведар и што смо се пре поласка чак намазали фактором за сунчање да не бисмо изгорели. Небо се једноставно спустило са своје Сое и порсуло на Дурмитор кишом и градом, без нарочите претходне опомене. Ко до тада није извадио кабаницу, после није ни могао, јер би отварањем ранца ризиковао да га напуни водом. Овакве „згоде“ су прави тест за опрему, али и искуство, пре свега. Искусан планинар познаје метеорологију, јер она много тога условљава на терену.

Како стигосмо до Локвица, појавио се опет Вук Ковачевић, и видевши нас онако мокре, понудио нам топлу варенику. Захвалили смо, али пожурили натраг, нестрпљиви да разменимо утиске са групом која се вратила са Међеда. Јер, у Босачи нас је чекала вечера коју смо при поласку договорили са домаћинима, те тако прођосмо Вука Ковачевића у типичном градском маниру „Журим, хвала, други пут“. Размере глупости те уобичајене, аутоматски изговорене фразе вредне су презира, јер одсликавају површност, деструктивну по људско биће. Планине су ме научиле да застанем ту где сам, ослушнем, утонем и останем можда и сатима. Јер једино је то оно што збиља јесте. Јуче је прошло, сутра није извесно, па самим тим ни било какав „други пут“.

Могло би се још много страница написати о свему што се овако може доживети за тако мало, али изузетно испуњеног времена. Примећујем како ме ова искуства мењају и задовољна сам у ком правцу то иде. Почео је да ми смета сат. Сувишан је негде где на време указују сасвим други чиниоци, више него довољно, не уклапа се, губи значај, „жуља“. На следећу акцију га сасвим сигурно нећу понети. Тај круг са дванаест подеока је тепсија у којој сечемо на кришке дане када смо у својим градовима, без себе и свог времена. Смисао и суштина је далеко од тога, ван домета казаљки, тамо где се спонтано ослобађа свест о битном и небитном.

Гордана Атанасијевић, 2003. год.

 

ОДАВДЕ ДО ВЕЧНОСТИ

Својство природе је да од људског ока скрије оно најлепше. Да бисте то видели, морате имати веома јаку жељу и чврсту решеност да одговорите многим изазовима, који нису безазлени и често врло опасни. Али, ако савладате захтеве које пред Вас постављају десетине километара кршевитог пространства, далеко од путева и инфраструктуре, спознаћете заборављено и за најкраће време можда прећи онај, по Ничеу, најдужи пут – до самога себе.

 

 OДАВДЕ  ДО  ВЕЧНОСТИ

 Дубоко у Црној Гори, у густој листопадној шуми под Капом Морачком, изнад села Веље Дубоко, дискретно под једним каменом испод стазе провирује несташно река Мртвица – невеста једног од најлепших кањона на свету. Попут вела, тече она по снежно-белим облуцима у његова недра, међу вертикалне, високе литице, које љубоморно скривају магију њене лепоте, све до ушћа у Морачу…

             Могла бих заокружити деценију како ми бројни сарадници из разних области бављења природом, од научника и теренских истраживача, до рекреативаца и путописаца – авантуриста, недвосмислено и једногласно потписују једну исту маршруту као најлепше што се може доживети у смислу активног уживања у природи. Кроз такве разговоре и њихова гостовања у мојим емисијама сам и чула за једног од доајена домаћег планинарства – Крста Жижића, који на ову маратонску шетњу води пасиониране љубитеље природе традиционално већ деценијама. Та акција је део његовог планинарског профила и не може се рећи да то нико не ради као он, јер је једино он и води. А ако се имају у виду сви захтеви које овакав терен поставља пред учеснике, као и опасности на које се обавезно рачуна, онда је у потпуности логично што је на челу свега човек чија се репутација заснива на неприкосновеној одговорности и импозантном искуству. Познавање терена је сувишно истицати, обзиром да је са њих и поникао. Има неке пријатне топлине када Вас старица, водећи брдског коњића натовареног дрвима у беспућу, гледајући Вас са пуном опремом, упита – Јесте ли ви Жижини ?

Временом, у мени је сазревала амбиција да и сама једном пређем тај пут и видим до сад невиђено, тј. све оно о чему је говорила плејада мојих сарадника. Сада, када имам то искуство, дугујем Вам искрено упозорење: свака реч је мала спрам доживљеног, и све што сам видела непојмљиво превазилази и најлепше кадрове из видео-материјала које сам својевремено приказивала гледаоцима приликом гостовања људи који су причали о том крају.

Па ипак, могло би се рећи да је кањон реке Мртвице тек део целе приче; нешто као десерт, „шлаг на торти“, или једноставно награда за издржљивост и доследност. Али, тамо се стиже, пардон – то се савлађује тек трећег дана. Дотле се морају превалити десетине километара зелених поља под белом чипком исплетеној од безброј нарциса; врелих и оштрих стена опасаних плавим венчићима генцијане; проћи катуни покривени шиндром – летњи домови сточара свијени у мирису планинских љиљана. Тешко је заиста. Та борба између мишића и чула, утолико што Вас призори стално заустављају, пијући Вам из очију, што Вам успорава неопходан темпо. Али с’ друге стране Вам та жеђ даје снагу и мотивише да жељно идете даље. Но, без бриге, нашег вођу то није могло да изненади. Брижно и зналачки, у правим тренуцима правио је предахе за тело и душу, како би сачекао заостале и потом кренуо даље.

Буђење данa

             Када плућа место кисеоника дишу жељу, ноћни пут прија, тако да смо три тунела која симболишу границу између Србије и Црне Горе преспавали. Путовали смо даље ка Подгорици и Никшићу, затекавши зору над пашњацима и катунима. То сам чекала, да ухватим тренутак када ноћ издише, када пред сунцем нестаје њена индиго-плава боја. Земља је пуштала из себе маглу која је прекривала уснуле засеоке попут вела, мирног и хоризонталног. И док су моји сапутници још спавали, ја сам доручковала реску свежину густог јутарњег ваздуха, који је мирисао на росу и млеко.

Наш аутобус кретао се старим путем од Колашина ка Подгорици, који кривуда кроз крајолик који као да је насликан на некаквом џиновском кулису: малене куће од камена са малим, уредним повртњацима. За нас, одбегле из густо насељене урбане средине у којој врви од људи непознатих једни другима, ово је било као неко ново тло где почиње прича о људима који су једни на друге упућени и међусобно посвећени, без икакве гужве у близини. Дубоко у себи, убеђена сам да тај, за нас нестварни јутарњи спокој почива управо на томе.

Пролазили смо крај уснулих засеока дуж тока Лијеве ријеке. Њену клисуру премошћава највиши железнички мост (230 m од површине реке до шина)

Прођосмо тако и Васову цркву, посвећену оснивачу племена Васојевића, кривудавим, уским путем, који нас је водио даље у пределе где се време не мери минутима и сатима, па чак ни годинама, већ свим оним што је у то време стало.

Између дивовa

Оно што невероватно плени срце сваког љубитеља планина, јесте улазак у недра моћним црногорским масивима. То усхићење је једнако без обзира који од њих да Вам је циљ. Јер они нису само на изглед силни, већ и лепи, и сваки поход у том правцу, не само да не исцрпљује, већ на неки чудноват начин чини да се осећате снажно, баш као они сами.

фото: Зоран Чубрило

Аутобус нас је оставио у месту које зову Лука Бојовића. На крајњој линији хоризонта, силуета Малог Журима означавала је правац нашег даљег кретања. А ми смо одатле, па све до поласка кући ишли пешице. Наравно, све своје носили смо собом, што подразумева и обавезну врећицу за одлагање смећа, које смо бацили пред сам повратак, јер природу не смемо прљати.

И док смо лаганим кораком, у колони следили нашег водича, почела сам да осећам ону добро ми знану опчињеност. Чинило ми се као да својим корацима покрећем свет гледајући огромне плавичасто сиве громаде на којима се још беласао снег, под врелим
јунским сунцем. У овим крајевима нема електричне енергије, и свих чари које иста собом носи. Ту лети живе сточари са својим породицама у катунима, напасајући своја стада мирисним ливадама; ту се прави најлепши сир на свету. Поздрављајући се са мештанима, ишли смо даље кроз бескрајна пространстваСто краља Николе зеленог, сивог и плавог, праћени радозналим дечјим погледима и лавежом пастирских паса.

Краљевски одмор имали смо крај једног извора, за столом од клесаног камена, и столицама од истог материјала. Направљени су, кажу за Краља Николу. Око нас неколико старих дрвених катуна, са кровом од шиндре, која су просто утонула у несагледива поља нарциса. А крај стазе којом смо се кретали ка Капетановом језеру, пурпурни ћилими љубичица, названих такође по Краљу Николи.

Пегаз of Montenegro

              Језеро се пред нама указало изненада уз звуке клепетуша, љескајући под сунцем које је било у зениту. Са оне стране којом смо долазили, оно је било плиће, а обалу су чинили пашњаци. Са супротне стране огроман сипар, и ту је вода најдубља – 37 метара. Треба рећи да је Капетаново језеро иначе култно место планинара. Терен је погодан за постављање бивака, и полазна је тачка за многе правце. После припреме коначишта, ми смо кренули на врх Стожац (2141 m) са кога се види Манито језеро, познато по томе шта га насељава ендемска врста тритона – Triturus Alpestris Montenegrinus, али и бројним легендама. Једна од њих говори о пореклу још једног имена овог језера. Она каже да је једном давно крај тих вода пасла једна кобила, када је из језера изашао крилати коњ и опасао је. Кобила је на свет донела малог ждрепца, очеве лепоте, али није могао да лети. Једнога дана, гледајући језеро, он је видео свог крилатог оца како лети, и покушао и сам то да учини, али је пао са литице и удавио се, те од тад’ језеро назваше – Брњичко.

фото: Зоран Чубрило

При повратку испратили смо Сунце на западној страни, и језеро затекли у бојама сутона. Сумрак је ушушкао долину ноћним звуцима планине, али то беше само затишје пред буру, јер је ноћ собом носила јак ветар, који је беснео до самог јутра, носећи у вис и неке од постављених шатора. Па ипак, реска свежина јутра, и сунце у плавој позадини, без и једног облачка, обећавало је одличан дан. А шта смо друго и могли пожелети, када смо се упутили на највиши врх Капе Морачке – Ластву, а потом низбрдо ка селу Веље Дубоко, где је планирано да коначимо. Са овог врха, високог 2227 m, види се извориште Мораче, али и читав амфитеатар планинских масива, који су се приказали у пуном сјају по дивном времену. И сам водич нам је рекао да овако добре видљивости није било
годинама. А могли су се видети Ловћен, Оријен и Румија, док је иначе карактеристичан профил Дурмиторског масива изгледао као осликан. Моју пажњу је међутим привукло нешто много ближе. У удолини под Војниковцем, неколико катуна који се једва назиру, јер су мали. Одали су их звици клепетуша. Изгледало ми је да доле не постоји извор. Наравно, питала сам Жижу за то, јер познаје терен, и добила потврдан одговор. Име тог катуна је Капа, и у близини нема извора. А знате ли како људи који ту проводе целу сезону долазе до воде за себе и стоку ?  Сваки дан доносе снег са околних ледника и топе га. Пробајте за тренутак да замислите такав живот, и бар да наслутите тежње тих људи, као и начин на који размишљају. Имајте у виду и то да је сточарство овде веома развијено, обзиром на суровост терена и непостојање ма каквих саобраћајница. Више стада сам видела на потезу Лука Бојовића – Веље Дубоко, него на Златибору !Катун

Силазећи са Ластве скренута нам је пажња када ћемо проћи крај следећег извора, те смо веома рационално трошили воду, али је зато пауза крај последњег катуна била прави празник! Не само због извора, већ и због тога што смо коначно могли корачати у хладу крошњи. Дотле смо ходали преко врелог камена под ужареном звездом, те је било и оних који су под стенама тражили хлад. Ту, у тој шуми први пут смо срели Мртвицу, још малену, како жури кроз шуму ка кањону и Морачи са своја три врела са којих извире.

Тај дан је био заиста напоран, обзиром да смо прешли преко 20 километара, имали један успон, и чини ми се, никада дужи спуст до села где смо преноћили. Тај лагани марш је потрајао до саме вечери. Да ли зато, утонули смо у топлину тог малог села где људи не купују брашно, већ носе житарице у воденицу и мељу, правећи потом оне предивне погаче на заборављен начин… После такве једне вечере, варенике, домаћег киселог млека, лиснатог сира и пршуте, отишли смо на починак покривени најлепшим сновима. Сутра нас чека финале: 6 километара кањона Мртвице.

Горска невестa

Дубоко у масиву Стожца, над Дубравом, истиче река Мртвица из своја три врела. Име је добила, јер током лета пресуши, али и зато што је хладна. Иначе је то један од најживописнијих речних токова, заносне лепоте. На улазу у кањон, у селу Веље Дубоко, она тече са незнатном дубином преко снежно белих кречњачких облутака, те се готово и не види. Њена прозирност збуњује свако око. Лепеза смарагдних, тиркизних до малахитно Данилов путзелених тонова је права поезија. Ни једну планинску реку коју сам до тада видела не могу са тим упоредити. Мртвица напросто има своје боје и њима Вас мами будећи жељу да се стопите са њом, постанете њен део, или да пустим машти на вољу – да једноставно останете ту заувек.

Корачали смо маленом земљаном стазом која се кад кад није ни видела, или бивала испрекидана свежим одронима, стенама и крошњама. Преко њих смо се с’ великим трудом провлачили. Купали смо се, док су поред нас у води пливале змије, а у изувене гојзерице стављали чарапе, како се у њих не би увукао по који шкорпион. Има места где стаза води преко тако високих литица да Мртвицу не можете видети, већ само чути. Карактеристичан део пута усечен је у дубоко у потпуно вертикалну стену (Данилов пут – изградила га је војска и назвала по генералу Јауковићу). Капија жељаНа једном делу, у последњој трећини пута кроз кањон, налази се део којег су планинари назвали Магична шума. Она у потпуности оправдава овакав назив, јер је све у њој обрасло меким теписима маховине, која чак виси са крошњи. Зелена стабла по којима расте папрат, као у дубини Амазоније. Али, за разлику од Амазона, овде тече кристална вода Мртвице, до које се у Магичној шуми долази кроз Капију жеља готово правилног лука у готском стилу, а шљунковиту обалу мије тиркизно-зеленкаста вода, која на овом месту, као да стоји.

Негде тече једва видљиво, клизећи преко стена, да би већ иза следеће окуке пунила каскадне базене. Понекад пенуша прикљештена између стеновитих громада, а понегде се
разлива преко шљунка попут језера незамисливих тиркизних нијанси. Тако Мртвица мења расположење, збијајући шале са свима који пролазе туда да би је видели, збуњени њеном раскоши. А она, сигурна од свега у наручју силног Маганика, висине 2139 метара, хрли ка Даниловом мосту, где се састаје са Морачом. Висина масива под чијим окриљем тече, уједно указује и на то да се ради о једном од најдубљих кањона у Европи, ако је то уопште и важно. Можда и јесте, али свакако није примарна вредност. А шта онда јесте? Покушајте да до тог одговора Афодитине кадедођете сами. Нећете се покајати.

Ја знам да свој пут овде нисам завршила. На против, само сам га започела и сигурно ћу увек када се одавде вратим пожелети да напишем нову причу , јер ће ми написане бити све мање спрам оног што ме овде од доживљаја чека. 

Г.А. јуни, 2003.   

 

 

Пројекција: НАСТАНАК ПЛАНИНА са посебним освртом на планине Србије и Црне Горе (Немања Потребић, географ)

Дивимо им се из далека, походимо их са страшћу, импресионирају нас њихови различити облици…

А како су настале?

Сазнаћете из ове пројекције у интерпретацији младог географа Немање Потребића.

Улаз је слободан, предавање ће се одржати у сали Клуба, са почетком у 19.45 h  (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

пројекција: НАСТАНАК ПЛАНИНА

 Погледајте акције које смо припремили за 2014.

КА ВИСИНАМА И ЋУТАЊУ (професор Рашко В. Димитријевић, 1935.)

Кад Ђаво баци рукавицу (Драма на ТРЕМУ – први део)

Објављено у Планинарском гласнику број 60

Већини незгода на планини једно је заједничко: ТРЕНУТАК када се не размишља о могућој последици извесног потеза. Касније их препричавања изобличе, па иза неких меморијалних плоча стоји чак више верзија једног истог догађаја. Желим да ова прича зато остане записана, јер тако је заиста било. Немојте судити, важно је схватити да могућност да се нешто деси увек постоји и вреба и да је нико није дочекао спреман.

Захваљујем свима који су ми помогли да прикупим све неопходне податке за овај текст, а то су сви актери. Из пуке скромности, нико није желео експонирање, што поштујем, зато нисам наводила имена. Носила сам се мишљу да из истих разлога ни ја не потпишем овај текст. Али, то ме је одмах вратило на првобитну сврху целог писанија. Да би све остало како јесте неко мора иза свега тога да стоји.

Verba volant, scripta manent

(речи лете, записано остаје)

фото Иван Илић

Близину Ниша из далека наговештава маркантан масив, прелепог облика – Сува планина. Сваке зиме у фебруару, традиционална републичка акција ту окупља више стотина планинара из разних крајева Србије и других (углавном суседних) земаља, који се тад пењу на њен највиши врх – Трем (1810 m). Овај култни планинарски догађај планинари готово еуфорично ишчекују, а многи од њих понављају учешће, прижељкујући лепо време.

Снежни успони су леп доживљај, али и изазован јер изискују добру кондицију, знање, искуство као и одговарајућу опрему, што треба крајње озбиљно схватити. Зато ће уводу овде бити крај, јер желим да истакнем и укажем на величину и значај ТРЕНУТКА. Повод за овај наслов познат је свима који се баве планинарским спортом, као и актери догађаја. Па, ако се пад са снажне стрехе већ, Богу хвала, добро завршио, онда нека остане за наук, да се никада и никоме не понови. Кад се већ десило, нек не буде залуд, јер нико не живи 1000 година да би све научио на сопственим искуствима.

фото: Рајко ЈанковићДвадесетседмогодишња планинарка из Београда, Тања Рашевић, била је једна од око 850 учесника XIV зимског успона на Трем, која се спремала да тог 13. фебруара 2010. године стане на највиши врх Суве планине. После осам година планинарења, први пут се одлучила за зимски успон, и то на планину којој се до тад дивила са туђих фотографија. За пасионираног планинара попут ње, зимски успон на Трем била је одлична прилика да сретне и бројне пријатеље. Пошла је спремна и добро опремљена са групом од 24 планинара из ПСД „Железничар“ из Београда, коју је водио врстан високогорац Влада Радивојевић – један од оних, који као и други одговорни и савесни људи, ничим неће моћи да потисне стечене емоције тог викенда. Пошто сам Тању више пута водила на акције, позната ми је њена спретност, као и спремност да следи упутства и учи. Она дефинитивно не спада у планинаре које морате држати на оку.
Авај, сви се слажу да лошије време при успону на Трем до сада никада није било. На брисаном простору, од Девојачког гроба на горе, ветар је просто секао, додатно обарајући и онако ниску температуру. Та ситуација је многе учеснике одвратила од коначног циља. Организатори акције, који су упркос својој младости врло искусни, проценили су да многи учесници нису сасвим адекватно опремљени, те да ће им вунене рукавице и капе, обичне а не ски-наочаре (или немање наочара), бити од мале користи по мећави каква беше тога дана. Температура је достизала десети подеок испод нуле. У таквим условима, никако се не смемо носити мишљу „издржаћу ја то“, већ треба заштитити лице маском, на главу ставити подкапу („фантомку“) преко ње капу и ски наочаре; у противном, лице ће нам бити изложено непогодним спољним утицајима. То што неко нема ово што треба, а крене, углавном обећава посао ГСС-у, што је неодговорно како према себи, тако и према другима. Једног учесника задесио је озбиљан проблем хипотермије, само што је то у сенци веће несреће, која се заиста чудом завршила сачуваним животом.фото: Марија Спасовска

Јутро у селу Доњи Душник. Међу сненим планинарима у школи ушушканој снежним покровом, Тања се прва пробудила, у 5 h и укључила мобилни да се пуни, јер је утикач дотле било заузет другим пуњењима. У 7.15 h планинари организују колону спремајући се за успон. Време колебљиво; током свечаног отварања акције, сунце се бори да се укаже иза тешких облака, а планинарима очи „на врх главе“ у нади да ће горе ипак бити ведро. Из масе учесника, Тања се трком враћа у кућу, сетивши се да јој је мобилни остао тамо; скида га напуњеног и пакује у џеп. Хтела је да га има како би некима који су остали кући послала поздрав са врха.
Наду да ће горе, изнад облака време бити боље, у потпуности је елиминисао излазак на гребен, на Девојачком гробу. Ефектефоти: Славко Шмит ниске температуре (-6 C) појачавао је неочекивано јак ветар од око 50 m/s, претварајући пахуље у стрелице које су се убадале у очи и изложене делове коже. Тања је имала свој темпо, усклађен са њеним могућностима у новом искуству. Кренула је са првом групом, али је већ код ловачког дома, на одмору, успон наставила са другом која је кренула касније. Али, то је није деморалисало, јер је људи све време било свуда око ње, није се издвајала, једноставно је пратила целу ствар, одмеравајући се у овим, за њу, новим условима. Изашавши на гребен у подне побеснели ветар ју је само уверио да се добро опремила. Променила је рукавице, узевши скијашке и наставила даље запиткујући оне који су силазили, колико још има до горе. Приметила је двојицу ГСС-оваца како носе једног потхлађеног човека. Ближило се 13 часова. Тања је полако фото: Рајко Јанковићнапредовала стазом са које су јој се почели откривати стеновити одсеци, по којима је Трем познат. Ту, на 1600 m nv, у махнитој мећави, дочаравали су сурову лепоту планине, онако опточени снежним стрехама. Знајући да су велика зимска опасност, привукле су јој пажњу и пожелела је да тај призор фотографише. Вади апарат, скида рукавицу и качи је у кајш од штапа. Сати тачно 13. Стојећи на стази, која је на том месту врло близу литице, фотографише, враћа апарат у торбицу, чији се чичак случајно качи за мрежицу од унутрашњег џепа јакне, и у том моменту ветар јој односи рукавицу на стреху. – Оде ми рукавица у амбис, ма ко је шиша – помислила је, – ту је други пар -. Али Ђаво је то чуо и рукавица се зауставила, што ју је инстинктивно навело да покуша да је дохвати штапом. Све дотле стајала је на тлу, али тад прави раскорак другом ногом, и стреха под њом се одваљује. Док пада отворених очију, без гласа, брзином превеликом и за ока трептај, из даљине, са своје десне стране чује једно дугачко – НЕЕЕЕЕЕ!!! –

Млади планинар из ПАК „Мосор“ ми наводи да су потхлађеног планинара покупили са снега по ком се котрљао узели за руке на рамена и одвукли. –Свега 200 m ниже, примећујемо и лице које стоји на самој ивици литице на којој је стреха. Пролази ми кроз главу како треба да му приђем и упозорим да се склони јер знам опасност на литици при том ветру, а и стрехе су опасне варалице које лако преваре. У том, видим како рукавица излеће из руку особе која покушава штапом да је дохвати. Викнуо сам: “НЕ! СТАНИ!“, на неких 10-так метара удаљен. Штап је био прекратак и лице полази корак ка литици. Моје дуго „НЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ!!!“ је било недовољно. Стреха се ломи, човек пропада, ја и друг који смо све то са неверицом посматрали, у немогућности да стигнемо до човека, у чуду трчимо ка литици. –


Када би ово био филм, редитељ би овде укинуо тон, а наредни кадрови би текли веома, веома успорено, колико да дочарају бар приближно како је то када се ТРЕНУТАК претвори у вечност и промени ток мисли за увек. Јер тај моменат, сваком је зауставио реалну перцепцију и задржао се у очима као филм у који још нико није био у стању да поверује. Планинар – очевидац ми објашњава – Свашта ми пролази кроз главу али највише мисао “не ово се не дешава”. Долазим до литице гледам, дерем се, уплашен онога што видим и закључак који се намеће “ко год да је, више није жив”. Не верујем, али гледам низ вертикалну литицу видим снег доле и ништа више… Дозивам, нема звукова моји другови и још пар људи долазе да виде шта се дешава. Ледена зебња и страх. Размишљам… имам прусик искористићу га да се спустим, али дуг је само 12 m требала би ми још два таква. Знам да је и после тога изузетно оштра стрмина која води низ шуму и да је ту тешко ходати и по сувом времену без навеза – Најзад, схватио је да му је једино преостало да чека остатак екипе ГСС-а, коју је био позвао. Чекајући њих, ни после десетак минута виђена сцена му се не смиче пред очима.

Сасвим случајно, неко је фотографисао место пада

– Ја падам отворених очију у неми бели амбис, потпуно опуштеног, готово млитавог тела, без гласа, мозак ми не региструје шта се управо дешава; са своје десне стране чујем једно дугачко „НЕЕЕЕ…!!!“ али прекасно. Не верујући шта се догађа, истовремено сам знала да ме је неко видео – каже Тања, за онај флеш од времена током кога је летела низ вертикалу високу 20 m. Али када је наглавачке упала у снег стрмине од 60 степени, започело је котрљање даљих 50 метара, током којих јој се чинило као да гледа филм – Као да ми се Душа издвојила из тела и тако посматрам како нестајем у густој белини; као да гледам филм, сцену која се снима без понављања… док ми је кроз главу пулсирао цео мој живот, као што кажу да се у тим тренуцима догађа. Онда сам помислила „О Боже мој, не дај да умрем на овако глуп начин. Само сам хтела да, као и други, попнем тај чувени Трем“. Звук крцкања и тумбања је неизбрисиво снажан; сваког трена очекујем туп ударац у главу „БАМ“ и равна линија…крај програма. Али превртању никад краја, пред очима ми драги људи, мама, тата, млађи брат и дечко, сви у црнини, тужни. НЕ!! Не могу им то приредити, нису то заслужили, морам да живим! Желим, али сам немоћна да зауставим бацакање, одскакивање и ломове. И поред свега, још увек не схватам да се ово заиста дешава, зазирући од помисли да је то ипак крај… Одједном се нагло заустављам. У моменту, али стабилно, нешто је зауставило моје превртање с’ леђа која ми је штитио ранац (45 l). – фото: Дејан Хветковић

У потпуности свесна све време, Тања у својој причи још дуго неће спомињати бол. Заустављена у дубокој, немој белини лавине, потпуно затрпана снегом, на око 1450 m надморске висине, одмах се потрудила да скупи снагу и дође до ваздуха. Промоливши главу из снега, схвата да ју је зауставило дрво. Лежећи на ранцу, главом на доле, покушавала је да се усправи у седећи положај, балансирајући како је тежина ранца не би повукла даље доле. Онда је дозивала колико год је могла гласније, али ни јачи глас из здравих плућа не би могао допрети далеко по онаквом времену. Пиштаљка јој је била у ранцу, тако да је и та опција пропала. Онда је узела мобилни телефон, који је тог јутра умало оставила у соби где је спавала, и видела да су му батерије на издисају, услед хладноће. Одлучила је да прво позове водича Владу, али је он тад био недоступан. Размишљала је брзо, шта да уради да себи помогне, без панике, осим што се питала – Како ли ће ме уопште овде наћи -. Онда је звала тату – Пала сам у провалију тата, свега се сећам, све вас волим највише на свету, не желим да умрем… – Онда је шмрцнула, али не од суза, или хладноће. Из носа јој је текла крв. Листала је даље именик, тражећи људе који би могли да јаве шта се догодило коме треба; тако успева да ступи у контакт са другом кога је последњег срела, и он је јавио Штабу за њен пад. Потом је звала дечка и чула прве спасиоце. Погледала је на сат, било је 13.40 h.

фото: Дејан Хветковић
Екипа ГСС није била далеко, тек стотинак метара даље од места пада, за који им је јављено истог момента. Низ литицу нису морали да се спуштају, пошто им је један од локалних планинара показао процеп у стени кроз који се може проћи до доле. При оваквим падовима, тешко да се особа затекне у свести. У овом случају, прећутно су се носили са сумњом да ће вероватно наћи тело. – Претраживали смо терен уз литицу, дозивали и онда зачули женски глас како се одазвао из шуме, удаљен неких педесетак метара од литице. Помислио сам да је реч о некој залуталој планинарки, а не о човеку који је пропао кроз стреху. Прво, кад су причали о „човеку“ сведоци су причали у мушком роду. Друго, деловало је невероватно да неко коме се деси такав пад буде свестан. И треће, није било никаквих трагова који су водили од литице до девојке у шуми – прича вођа екипе ГСС-а. Они су даље искоординисали њено спуштање и након елементарног прегледа, започели транспорт најпре на Тањином ранцу, а после је, током спуштања стигао и остатак екипе ГСС-а са формацијским носилом.

Питали су ме да ли се сећам како сам пала, ичега…гледајући с’ неверицом, како неко може бити присебан и читав, након пада који се практично не преживљава. Дрхтала сам… Током котрљања, све ми се смакло са главе, а косу и шал ми је натопио снег, који је ушао и у јакну – У једном тренутку, пре него је стигао остатак екипе са носилима, Тања је затражила да јој помогну да хода, пошто јој је лева нога била неповређена. Али, тај покушај је био врло болан, те су је одмах вратили на импровизовано носило. Знајући је, схватам да је хтела да им олакша, што је чинила све до краја спуштања ка Бојаниним водама. Јачи од бола је био осећај да је направила грешку, због које се сада многи муче и секирају. Прва ствар коју ми је рекла када смо се чуле била је о томе колико јој је непријатно због свега што се догодило. Слично се осећао мој колега Влада Радивојевић, који је остао наредна три дана у Нишу док је Тања била у болници, трудећи се да учини шта је могао. – Осећао сам се бедно, јер нисам био поред ње када јој је пружана помоћ…– каже ми он, а мучила га је чињеница што није био доступан када га је звала, што када је успео да је добије, спасиоци су јој већ пружали помоћ, што је до места несреће морао да чује безброј верзија о целој ствари, што су му из Штаба рекли да се спусти у Душник док су њу спуштали ка Бојаниним водама. Тек мало се смирио када ју је коначно чуо… можда све то није битно, али постоји нешто што се зове савест, одговорност и етика, а актерима овог догађаја ни једна од наведених особина није недостајала. – Требао сам да те водим за руку – рекао јој је, –Не вреди Владо, онда би ти неко други пао – одговорила је.

 фото: Дејан Хветковић фото: Дејан Хветковић

Вођа екипе ГСС-а је ступио у контакт са жандармеријом града Ниша са којима је договорено да их сачекају са возилом на сеоском путу који се налази неколико стотина метара ниже. На договореном месту су били у 14:45 h. Да снег није био толико дубок са те стране планине и да је возило могло да се пробије, Тања би била у болници за око 2 сата од тренутка како је пала. Да су ГСС-у биле на располагању моторне санке, као што би било логично, било би све ажурније, као што би ваљало. Овако, носили су је на смену до Дома, а екипа жандармерије им је кренула пешке у сусрет.

За многе који знају Тању, није незамисливо ако кажем какав је део екипе она била током спуштања. Момци су временом губили снагу, јер су били гладни, а у ранцу је било хране, па их је задиркивала – фото: Мирослав Мики СтанојевићЕј, па немојте баш све да смажете, нисам јела од јутрос, а устала сам у 5 -. Стално су покушавали да јој наметну разговор како би остала свесна –Тања, знаш ли ти која си срећница? Не само што си преживела оно што се не преживљава, него се десетак момака сјатило само око тебе, а неким девојкама то теже полази за руком и са једним – Одмах је одреаговала – А који сте ви срећници што сте успели да уловите девојку секси изгребаног лица! И то што вас је толико скочило замном само значи да сам ипак посебна девојка – Настао је смех, а онда се сетила да је у песми боља од њих и почела је да пева „Каћушу“, старе српске песме, „Македонско девојче“… Ноћ се спуштала, хладноћа, којом је била окована тих 9 сати, продирала је у њено изломљено тело.

У Дом су стигли у 22 h, кратко се опраштају са Тањом и директно је одвозе за Ниш у ургентни центар . Руке и ноге готово да није више осећала. Чула је телефон који је звонио, али није могла да се јави. Током наредних неколико дана, њено стање се стабилизовало, и амбулатним колима су је превезли кући.
Тањи је сломљено 6 ребара, повређено десно колено, угрувана десна рука. Да буде опет на некој од планина, требаће времена, али једно је сигурно, то неће бити она иста девојка која је инстинктивно кренула штапом ка рукавици. Осим што планине воли, сада је начисто са чињеницом да се оне морају поштовати и да у том смислу нема ценкања. Некога планина опомене, а некога не. Тања је имала ту срећу да је опомену ипак примила.

Да се зна:

У Тањином спуштању са североисточне стране су учествовали:

1. Дејан Хветковић, ГСС – вођа ГСС групе
2. Игор Радосављевић, ПАК Мосор Ниш
3. Иван Илић, ПАК Мосор Ниш
4. Миљан Ристић, ПАК Мосор Ниш
5. Владимир Перић, ПК Железничар Ниш
6. Драган Ђелкапић, планинар из Чачка
7. Жељко Дуличевић, планинар из Новог Сада
8. Марко Радошевић, ГСС
9. Никола Јовановић, ГСС
10. Бојан Жолнај, ГСС
11. Игор Илић, 63. падобрански батаљон
12. Драган Стојановић, 63. падобрански батаљон
13. Ненад Подовац, ПК Железничар Ниш, ПАК Мосор,
161. вазухопловна база
14. Жандармерија града Ниша

Са југозападне стране су се налазили:
1. Јеленко Тодоровић, ГСС
2. Бојан Драгутиновић, ГСС
3. Милан Вучић, ГСС
4. Милан Рабреновић, ГСС
5. Јован Саковић, ПК Шиљак Бољевац

Гордана Атанасијевић