Архива за pešačenje – Page 2

Рам, Рамско-затоњска пешчара и Виминацијум

На помен речи пешчара прво ће нам на памет пасти је Делиблатска, јер су остале у Србији у њеној сенци, као највеће континенталне пешчаре Европе. Иако се оне највеће налазе на територији Војводине овога пута ћемо обићи Рамско-Затоњску, која припада групи пешчара Пожаревачког подунавља. Она се формирала на јужној страни брда Горица (282 m надморске висине) са кога се пружа широк видокруг на све четири стране. Виде се Карпати као на длану, Вршачке планине, Панонска низија са Делиблатском пешчаром, у даљини се види Авала а на југу цео венац Хомољских планина. Наравно, најупечатљивији утисак оставља поглед на готово три километара широк Дунав све до Смедерева. Ето довољно јаког разлога да кренемо у тај крај. 

Стратешка позиција овог места одредила је његову историјску важност. Крајем четвртог века старе ере келти су на овом месту подигли војно земљано утврђење „Оpidum“. Између насеља Рам и брда Горица налази се група од двадесетак великих кристалних шкриљаца за које пожаревачки археолози тврде да су келтско светилиште. Своје тврдње заснивају на остацима оксида гвожђа на стенама које су накнадно дотериване како би добиле правилан облик. У близини налазе се остаци римског кастела „Lederata“ који је подигнут крајем првог века као и остаци средњeвековног утврђења.

  

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо тачно у 07:00 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо аутопутем према Пожаревцу и надаље до насеља Затоње. На почетку пешачке туре крећемо се уз Дунав и након пређених 3 km пењeмо се на први видиковац Велики Орљак (210 m нв). После паузе која ће зависити од временских прилика спуштамо се према Дунаву а затим опет лагано узбрдо  до врха Горица (282 m нв). Пут нас надаље води гребеном Великог брда преко келтског светилишта. Спуст са Великог брда  је посебан доживљај због предивног погледа на неколико километара широк Дунав.  На Дунав долазимо тачно испод Lederate.  Ту правимо још један мали успон како бисмо обишли остатке римског кастела и настављамо према Pамској твђави.

Након пређених 11 до 12 km уз 350 до 400 m успона и спуста

 

A како смо већ ту где смо, по завршеном пешачењу, при повратку за Београд, свраћамо у Виминацијум.

Виминацијум (лат. Viminacium) је археолошко налазиште у близини Старог Костолца, 12 km од Пожаревца, близу ушћа Млаве у Дунав. Римски војни логор и град настао је у и и трајао до почетка VII века. Био је један од најзначајнијих легијских логора на Дунаву, а извесно време и главни град римске провинције Горње Мезије, која је обухватала највећи део Србије, северну Македонију и део северозападне Бугарске.
Под Хадријаном стекао је статус муниципија, града са високим степеном аутономије који подразумева и независну градску управу а за владавине Гордијана III постаје колонија римских грађана и добија право на ковање локалног новца. У оквирима римске управе био је то највећи статус који један град може да досегне. Овде је 211. године Септимије Север прогласио царем свога сина Каракалу.

Процењује се да је град имао 48 000 становника и у њему су боравиле две легије: легија IV Флавија и легија VII Клаудија.

Био је седиште епископа у IV веку, а касније добија статус митрополије. Први знани митрополит Виминацијума је митрополит Амант, који се помиње као учесник Сабора у Сардици (данашња Софија) 343. године. Након најезде варвара (Авара и Хуна) под вођством Атиле град је разорен 441. године. Обновљен је као погранично војно утврђење 535. године, за време владавине цара Јустинијана и (527—565) када и митрополија у Вимиинацијуму. У VII веку на остацима Виминацијума настаје насеље Браничево.
Прва научна ископавања Виминацијума почео је Михаило Валтровић 1882. године са 12 затвореника. Почетком XX века истраживања је наставио Милоје Васић када је краљица Драга Обреновић дала донацију од 100 златника за наставак радова.

Обимна археолошка истраживања започета су због изградње термоелектране и површинског копа Дрмно, 1977. године, на простору некропола, југозападно од каструма. Истраживања су дала изузетно богат и значајан археолошки материјал. Пронађене су занатске радионице, у оквирима којих су се налазиле пећи за печење опеке а град је такође поседовао терме, које су биле главно састајалиште Римљана. У средишту терми биле су просторије за масажу. Ископано је шест базена, у којима понегде могу да се назру осликани зидови са цветним и животињскм мотивима. Купатило је било парно а топао ваздух је циркулисао између стубића и загревао опеку испод подница док је вода стизала са извора у слободном паду, аквeдуктом истраженим у дужини од 10 km. Пронађене су и светиљке које су служиле за ноћно купање.

Ископан је Маузолеј, за који се претпоставља да је гробница цара Хостилијана, сина цара Трајана Деција, које је боравио у Виминацијуму током 251. године. Хостелијан је дошао на престо после трагичне смрти његовог оца Трајана и брата Херенија. Ни Хостелијан није дуго поживео, умро је вероватно од куге, а сматра се да је да је спаљен у Маузолеју. Пронађено је више гробница са изузетним фрескама. Две од њих су осликане фрескама и потичу из доба паганства, што се закључује по декорацији флором и фауном живих боја, док је трећа гробница украшена ликом девојке која је припадала вишим друштвеним слојевима, на шта упућују пронађени делови златном бојом обрубљене хаљине. До сада је истражено више око 14.000 гробница, а Фреско-сликарство је уз налазе гробница пружало значајне податке о почецима хришћанства на овим просторима. Налаз гробница са Небеским јахачем и Христовим монограмом пружају идеју како се паганство преображавало у хришћанство.

Откривена је Северна капија утврђења а постојале су још три, што указује на моћни систем. На целом простору налазишта је пронађено и мноштво новчића а највише ипак у гробницама, у које су умрли полагани са три крчага (за уље, вино, воду) и новчићем у устима – да Херону плате превоз на онај свет.

У XIX веку још су се јасно назирали обриси насеља, широке улице које се секу под правим углом, тргови, позоришта, купатила, водовод и градски бедеми. Данас су остали само делови. Мермерне скулптуре, надгробне плоче и саркофази, накит и посуђе из Виминацијума чувају се у Народним музејима у Београду и Пожаревцу.

У Виминацијуму је 2012. године откривена фигурина женског божанства стара око 4000 година. У питању је близнакиња Кличевачког идола откривеног 1881. године. Године 2013. је пронађен жртвеник посвећен нимфама, а током 2014. пронашли су мермерне статуе и златну огрлицу из римског периода. Почето је са ископавањем римског војног логора 2017. године. Током 2018. пронађени су саркофази из римског доба који нису раније опљачкани и гробница за коју се сматра да припада неком младом императору.

Од 1882. године, када су почела ископавања, археолози су у Виминацијуму открили десетине хиљада артефаката, међу којима златне плочице са угравираним римским магијским симболима, скулптуре од жада и мермера, керамику, мозаике и фреске, заједно са 14.000 гробница. Али, то је тек 4% истраженог простора, јер са својих 450 ha површине, ово  подручје је отворено за истраживање од кога се очекује неизмеран квалитет информација.

Посебну атракцију у оквиру археолошког парка Виминацијум представља праисторијско налазиште, где је откривен цео скелет мамута. Овај скелет је пронађен на 270 метара источно од Царског маузолеја. Мамут потиче из праисторијског периода, миоцена од пре 5.000.000 година. Нађен је у сливу праделте Мораве, која се формирала током повлачења Панонског мора. Ископани примерци припадају изузетно ретким врстама и међу најстаријима су на свету. До сада је у свету пронађено двадесетак скелета и то углавном током XX века, али ниједан од њих није очуван на месту на коме је и нађен. Скелети Костолачких мамута су у потпуности остали у анатомском положају. Због тога, овај мамут има посебан значај. У периоду миоцена на овим просторима клима је била топла (блага варијанта суптропске) са много топлофилне вегетације која ће касније нестати наиласком хладних климатских циклуса у леденом добу плеистоцена.

Јасно је да ово место нисмо могли „прескочити“, када се већ ту налазимо, а сасвим сигурно смо тиме и заокружили утисак о овом пределу. Подсетили бисмо да ни то није све, јер у оближњем селу Усије имамо локалитет са живим песком, што је у инвентару геонаслеђа Србије.

Полазак кући планирамо за 20 h како би смо у Београду били између 22.30 и 23 h.

ОПРЕМА: гојзерице, ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена временским приликама (овде уме бити ветровито!), заштита од ветра и евентуалних падавина; камашне, штапови по жељи и лепо расположење :-).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Aца Радовановић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Јежевац – „НАОПАКО“ :-)

Овај излет је права бомбона за краће и хладније дане: атрактивна и кратка траса, прелепи видиковци и на крају термални базен! Придружите нам се 🙂

Горњачка клисура: лево вукан, десно Јежевац 

Овде можете погледати кратак видео запис са једне од наших ранијих акција на Јежевцу 🙂

 Горњачка клисура означава улазак у Хомоље и усечена је између Вукана са десне и Јежевца са леве стране тока Млаве, која њоме протиче. У њеним литицама су остаци средњевековне Митрополије, извор “Четири луле”, и један много интригантнији, јер су му воде надалеко познате по лековитости за бубреге. Манастир посвећен Ваведењу је задужбина кнеза Лазара и грађен је у периоду од 1376-1380. године.  Кнез Милош Бринуо је и за обнову и одржавање Горњака, али по писању Вука Караџића, ту је похранио и неке драгоцености, међу којима и барјак цара Душана Силног… У кругу манастира је и капела посвећена Светом Николи.

Једне зиме... 

ПОЛАЗАК: тачно у 7:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњатник, код хотерла „Србија“). Крените на време и дођите неки минут раније, како не бисмо каснили у поласку. Ова стаза је врло специфична – кратка (2 km), али солидног нагиба и стеновита. Као таква је погоднија за успон, него за спуст (сам назив Козји грб говори доста о томе). Са стазе избијамо на врх са кога се пружа прелеп видик! Крајолик је диван, надајмо се да ће време употпунити доживљај.

Задржаћемо се на врху довољно да одморимо, уживамо, сликамо, а потом лагано зарањамо у шуму, спуштајући се ка манастиру Горњак, на обали Млаве где нас чека возило. Укупна дужина ове планиране трасе износи 6,5 km са успоном од 660 m и спустом од 500 m.

Стаза дуж Козјег грба…

Након посете манастиру, одвозимо се у бању Ждрело на уобичајену сеансу у термалним водама температуре 42 С. У ресторану ако желите, можете јести, а они који су у базену, могу ручати и крај базена. Цена групне улазнице је 400 динара, и са њом имате право и на сауну.

2014-01-14_24321525  

У 19.00 h смо сви у комбију и полазимо за Београд, где стижемо до 22.00 h.

ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут; штапови за пешачење, чеона лампа, заш тита од ветра и евентуалних падавина, пресвлака. За оне који желе у базен: купаћи и пешкир.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације
на састанцима клуба, сваке среде у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 динара

За групу од 40 учесника износ котизације се умањује за 200 динара.

Акцију реализује Зоран Стејић

zokimen@serbianoutdoor.com

064 453 83 04

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

 

Космај

На 40 km од Београда налази се друга по висини планина у Србији – Космај. Од позади, наравно, јер само је Авала нижа од његових 628 m 🙂  Да ли што је близу, па као да заборавимо заиста прелепу природу Космаја, кога краси пријатна клима благог поднебља, пространи пропланци, бујни пашњаци и чак 95 извора! Изнад њих протежу се густе листопадне и четинарске шуме. Главни гребен Космаја је полумесечастог облика и пружа се у правцу југозапад-североисток а на њему се истичу три врха: Мали, Голи и Рутави. Када се по чистом дану са оног најсевернијег баци поглед ка Београду могу се видети први солитери на Бањици. Видећемо каквом ће нас видљивошћу дочекати Космај 15. децембра, али смо тај дан планирали овако:

манастир Кастељан Споменик

ПОЛАЗАК:  у 8 h, са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125). Дођите 15 минута раније, како не бисмо каснили у  поласку. Возимо се аутопутем преко Малог Пожаревца до етно села Амерић где ћемо направити паузу за кафу.

Након паузе возимо се до Космаја где на Змајевцу напуштамо возило и крећемо на нашу туру која је дугачка око 10 km са неколико успона и спуштања. На почетку нас  чека успон од неких 160 m ка видиковцу Кошутица који се налази на надморској висини од 460 m одакле се пружа леп поглед. Одатле се спуштамо ка виноградима Карвел и настављамо према манастиру Кастељан, заправо његовим остацима. Од манастира Кастељан се пењемо до Спомен костурнице и споменика Незнаном  Космајском јунаку из 1914.

 фото: Дуле Опачић

Након успона од неких 200 m следи нам спуштање до манастира Тресије. Ова траса нам је дугацка 6,5 km и ко жели може овде завршити туру где ће га возило након обиласка манастира пребацити до ресторана где ће сачекати остатак групе. Остали настављају пешачење од манастира Тресије ка врху Космаја и споменику Борцима Космајског одреда из 1945. Та траса је дугачка око 2,5-3 km са успоном око 200 m. Ту се завршава наша пешачeње, после чега следи заслужени ручак или кафа у ресторану.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена враменским условима заштита од евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.000 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом од 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија)

Акцију реализује Ненад Јовановић

 065 99 22 782
nenad@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ЈEЖЕВАЦ који не познајете – кроз катакомбе до врха, па низ Козји грб! (од манастира Горњак до бање Ждрело)

Овај излет је права бомбона за краће и хладније дане: атрактивна и кратка траса, прелепи видиковци и на крају термални базен! Немате нарочиту кондицију, или сте већ били? Овога пута, Јежевац ће бити посве другачије искуство, те ако сте већ били, требали бисте и сада, јер ћемо ићи другачијим стазама. Ко воли авантуристички жанр, УЖИВАЋЕ! Наиме, са другарима из ПД „Горњак“ ћемо код манастира проћи тајне тунеле које је копала војска и за које можете чути много конспиративних верзија прича од мештана. А са врха ћемо се спустити окомитом стазом дуж Козјег грба право на Млаву!

ПД "Горњак" из Петровца ПД "Горњак" из Петровца ПД "Горњак" из Петровца

ПД „Горњак“ из Петровца су марљиво сређивали тај правац, а причу о тунелима ћемо чути из прве руке! 🙂

Горњачка клисура: лево вукан, десно Јежевац Манастир Горњак крај Млаве

Овде можете погледати кратак видео запис са једне од наших ранијих акција на Јежевцу 🙂

 Горњачка клисура означава улазак у Хомоље и усечена је између Вукана са десне и Јежевца са леве стране тока Млаве, која њоме протиче. У њеним литицама су остаци средњевековне Митрополије, извор “Четири луле”, и један много интригантнији, јер су му воде надалеко познате по лековитости за бубреге. Манастир посвећен Ваведењу је задужбина кнеза Лазара и грађен је у периоду од 1376-1380. године.  Кнез Милош Бринуо је и за обнову и одржавање Горњака, али по писању Вука Караџића, ту је похранио и неке драгоцености, међу којима и барјак цара Душана Силног… У кругу манастира је и капела посвећена Светом Николи.

 

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125) тачно у 7.00 h. Путујемо ауто путем, до Пожаревца, и даље преко Петровца до Капије Хомоља – Горњачке клисуре. Возило напуштамо крај манастира Горњак, кога посећујемо и одакле почиње стаза ка врху Јежевца. Обзиром на куриозитет трасе и природе терена, кретаћемо се лаганим темпом, јер, све ћемо стићи; циљ је искористити дан!

На почетку трасе увек се пролазе тајанствени отвори – тунели. Сада ћемо у њих завирити… Након Другог светског рата започети су велики војни радови у Горњачким планинама на изградњи фабрика оружја и других војних ефектива. Иако не постоји званична документација и докази, „прича се” да је у политичким превирањима година „информбироа“, главни пројектант и инжењер који је изводио радове на тим објектима пребегао у СССР па су због откривања локације потенцијалних војних циљева радови обустављени и како се касније испоставило све пресељено у Нови Травник (Босна).

  

Данас још увек стоје напуштени објекти у масиву планина и хиљаде квадратних метара ходника, хала и простора, „заборављени“ случајно. Као другде по бившој Југославији и Србији довитљиви предузетници повремено користе (улазне) делове ових простора за гајење шампињона.

Крајолик је диван, надајмо се да ће време употпунити доживљај. Манастие Горњак се налази крај Млаве, а до врха се крећемо кроз шуму.

Пред сам врх, излазимо на кршевиту подлогу, са фантастичним видиком! Наравно, задржаћемо се на врху довољно да одморимо, уживамо, сликамо… јер, чека нас јак спуст (уз свест да следи спа третман у „Ждрелу“ 🙂 )

Јежић на врху :-) Једне зиме...

Сам назив Козји грб говори доста о томе какав нас чека спуст. Али, обзиром да од врха до Млаве имамо 2 km, свака тензија је сувишна. Опремите се стрпљивошћу и успећемо! Цела траса је дуга 6,5  km, тако да је одлучујући фактор воља и решеност да се прође овим стазама, а не физичка кондиција.

са врха на Козји грб…

Возило нас чека крај моста на Млави и по силаску нас вози у бању Ждрело на уобичајену сеансу у термалним водама температуре 42 С. У ресторану ако желите, можете јести, а они који су у базену, могу ручати и крај базена. Цена групне улазнице је 400 динара, и са њом имате право и на сауну.

2014-01-14_24321525  

У 20.00 h смо сви у комбију и полазимо за Београд, где стижемо најкасније до 23.00 h.

Укупна дужина ове планиране трасе износи 6,5 km са успоном од 500 m и спустом од 660 m.

ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут; штапови за пешачење, чеона лампа, заш тита од ветра и евентуалних падавина, пресвлака.
За оне који желе у базен: купаћи и пешкир.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације
на састанцима клуба, сваке среде у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)изглед трасе на топо карти, према треку

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 динара

За групу од 40 учесника износ котизације се умањује за 200 динара.

 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Тометино поље

Један од најлепших предела у нашој земљи тако наклоњен пешаку, јер нема места куда се не може проћи и где се не може прићи. Предео заносне лепоте, непрегледна пространства поља, брежуљака, и по њима раштрканих шумарака. Тометино Поље, препознатљиво је по пространим ливадама, боровим шумама, чистом ваздуху, белим брезама и црном камену и три брзе, мале планинске реке: Бела и Црна Каменица се спајају у Каменицу а негде успут им притиче и Козлица, као да хитају једна другој у сусрет, пречисте, пуне ракова и риба.

 Орлово гнездо

ПОЛАЗАК  у 7 h, са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125). Дођите 15 минута раније, како не бисмо каснили у  поласку! Успутну паузу за јутарњу кафу правимо на пумпи код улаза у Лајковац.

Пешачење почињемо у селу Тометино поље на месту где се спајају Бела и Црна Каменица у реку Каменицу (600 мнв), пратећи ток реке почињемо успон ка врху Голо брдо 710 мнв. Крећемо се колским путем , преко пашњака до видиковца Клик који се налази изнад ранча Орлово гнездо, одакле пуца поглед на кривудави ток реке Каменице, простране пашњаке, локална домаћинства, десетине брежуљака који се преплићу један преко другог, прекривени травом, камењем, усамљеним дрвећем, омањим шумарцима, белим брезама, стадима крава, оваца, просто мамећи посетиоца да до сваког узвишења дође.

Одатле се спуштамо на 525 мнв, прелазећи реку преко ипровизованог моста,  у домаћинство Милинковић на кафу и доручак (лепиња, кајмак) овај предах је у право време јер је иза нас остало 5,5 km. После паузе прелазимо код самог ушћа реку Козлицу, (скамена на камен ),  и пењемо се на гребен висине 639 m, и одатле стазом дужине 1,5 km стижемо на врх Влашић (716 мнв) који нам је све време у видокругу јер доминира околином. Са стазе се пружа поглед на Каменицу, Дивчибаре, огромна пространства овог предела јер је то највећи врх у близини. Поглед на две планинске реке и њихове кривудаве токове се не виђа сваки дан. Настављамо кроз борове и брезове шуме, каменитом стазом обраслом густим бокорима траве, кроз меке ливадске травњаке, преко камењара где сваког часа очекујете да се појави неки залутали Индијанац, јер предео је као из каубојских филмова. Предео необичне лепоте који никог не оставља равнодушним и буди жељу за поновним доласком. Ова се лепота неда сагледати ни из првог, ни из другод пута… Са ових узвишења понећете пуно позитивне енергије и дивних импресија, као нека блага грозница се увуче под кожу, и вуче вас ка још једном брежуљку, па опет ка још једном, али ми морамо да се окрећемо ка повратку…

Са врха се спуштамо стазом дужине 1 km поред поточића у корито реке Козлице (525 мнв), поново је прелазимо, и идемо крај ње прелазећи неколико пута сједне обале на другу, (скамена на камен), уживајући у сваком направљеном кораку, са безброј кадрова за љубитеље добре фотографије. У тако малом простору између два гребена , дуж тока реке од 1,5 km који пролазимо сместило се толико природне лепоте да то морате доживети и видети својим оком.

DSCI8889 DSCI9243
Из корита реке пењемо се благом падином остављајући ову лепоту за собом поново код наших домаћина на ручак и освежење. Враћамо се до нашег возила истом стазом којом смо дошли то јутро код наших домаћина на доручак (још 5,5 km).

DSCI9208 DSCI8917
Укупна дужина трасе је 16-17 km. Није кондиционо захтевна, али је неопходна адекватна обућа (гојзерице) и рачунајте на прелазак преко реке 3-4 пута (можда и са изувањем, зависи од водостаја и вештине оног што прелази).

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена враменским условима заштита од евентуалних падавина и подметач за седење за време ручка.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

1.400 дин  за чланове Клуба

За групу од 40 и више учесника цена се умањује за 200 дин

Цена оброка 500 дин (лепиња са кајмаком за доручак, кафа, домаћа чорба са лепињом за ручак) и за њега ћете се изјаснити приликом пријављивања.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20.00 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Стазама Колубарске битке

Колубарска битка, једна од најзначајнијих битака из Првог светског рата. Ове године када славимо стогодишњицу  завршетка Првог светског рата, ми планинари из КАУП-а обележићемо је на нама својствен начин: проћи ћемо стазама, пределима и најзначајнијим тачкама где се одвијала ова славна битка и велика победа српске војске. На лицу места чућемо приче и детаље о тој легендарној борби која се изучава у војним академијама широм света.

кликни и погледај филм

Од 16. новембра до 15. децембра 1914. године вођена је Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату. На фронту широком око 200 km од Београда до Гуче, српска војска је после 30 дана тешких борби до ногу потукла Пету и Шесту аустроугарску армију под командом генерала Оскара Поћорека.
Пошто су аустроугарске трупе окупирале Београд, Шабац, Ваљево, Ужице и целу северозападну Србију, починивши масовне злочине над цивилима, на Колубари се, за војне експерте, догодило чудо. Три српске армије, које су се нашле у наизглед безизлазном положају, у силовитом контраудару током вишедневних жестоких окршаја потпуно су разбиле непријатеља.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика генерала Живојина Мишића данас се изучава у свим војним школама.
Позивамо вас да прођемо стазом сећања на овај легендарни део наше историје.

ПОЛАЗАК: тачно у 8:00 h испред просторија клуба у улици Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“).

Ова иначе лагана шетња је, осим уживања у лепотама природе овог дела Шумадије и Србије и едукација и подсећање на славну епоху наше историје. Дужина трасе је 11 km и није физички и технички захтевна, тако да могу учествовати сви.

Код места Ћелије, близу Лајковца напуштамо возило и полазимо на пешачење. Идемо на Враче брдо до споменика Димитрија Туцовића. Ово узвишење на 237 м.н.в. доминира делом терена према Колубари и Лајковцу и омиљено је излетиште због прелепог погледа према колубарској долини. У народу постоји веровање да су овде део живота провели, у манастиру подно брда, Свети врачи Козма и Дамјан и да брдо по њима носи име. На том месту је за време Првог светског рата у Колубарској битци погинуо официр војске Краљевине Србије и првак Социјалдемократске странке Димитрије Туцовић. На Враче брду погинуло је 20.000 српских и 30.000 војника аустругарске царевине. После рата њихове кости су скупљене и похрањене у цркви Светог Ђорђа, одакле је део пренешен у спомен-костурницу цркве у Лазаревцу. На том месту је подигнуто спомен-облежје у облику каменог обелиска са опсегом.

Настављамо ка манастиру Ћелије, односно  Спомен цркви Светог Ђорђа  и костурници српских и аустроугарских војника. Саграђена јефото: Дуле Опачић 1923 -1924. године као костурница српских и аустроугарских ратника изгинулих у Колубарској бици, на темељима средњовековне цркве из XIV века, да би 29. јула 2006. године, на дан освећења обновљеног храма, и новоподигнутог конака, васпостављен манастир Св. великомученика Георгија. Најжешће борбе вођене су баш на брдима у Ћелијама – Човци и Враче брду. И данас се у овом крају прича о немачком официру, који је у Другом светском рату одустао од стрељања талаца у Лазаревцу, сазнавши да је овај народ у истој цркви сахранио и своје и аустругарске војнике.

Даље настављамо ка брду Човка, значајној борбеној тачки везаној за Колубарску битку.

„Аустроугари су имали велику надмоћност у артиљерији, која је дејствовала са полукружне основе на фото: Душко Опачићистакнуте српске положаје на Човки, што је Моравску дивизију I позива доводило у неповољан положај. Генерал Илија Гојковић, командант Моравске дивизије I позива, предложио је Врховној команди да се његова јединица повуче са Човке на Кременицу. Војвода Путник се није сложио са овим предлогом, већ је 18. новембра наредио да се „Човка мора држати по сваку цену“. – Потпуковник др Слободан Ђукић, професор Војне историје на Војној академији

Са Човке се се спуштамо ка магистрали где завршавамо туру и где нас чека возило.

Након пешачења ћемо посетити и манастир Боговађу, а у Београд стижемо најкасније до 22:00 h.Манастир Боговађа

ОПРЕМА:  гојзерице (није обавезно) и мали ранац за пешачење, вода и храна из ранца, одећа прилагођена временским условима и заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

1.400 дин  за чланове Клуба сa плаћеном годишњом чланарином

За групу од 40 учесника, котизација се умањује за 200 дин.

Акцију реализује Ненад Јовановић:

065 99 22 782,  nenad@serbianoutdoor.com

фото: Душко Опачић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Јужни Кучај: Грза – Пештерац – Сисевац

Нећемо ваљда чекати пролеће да бисмо отишли на слапове Грзе? Добро, легенда каже како су некада пролећа била влажнија од киша и снегова који се топе, те остаде веровање да су потоци, речице и њихови водопади тада раскошнији, са више воде, те да једино с пролећа вреди ићи на врела Грзе. Осим што данас те ствари могу бити и знатно другачије, ови вазда издашни извори увек имају довљно воде да хуче и стварају раскошну слику пенушавих слапова. Чак и да је што „легенда“ каже, тиркизно зелене воде Грзе у контрасту са бакарним шумама око ње, умеју бити чаробан призор, тако да се Грза и ја, готово ритуално дружимо сваке јесени. Уосталом, јесен је време њеног другог хидролошког максимума, што се тиче количине воде!

 

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

  

ПОЛАЗАК:  тачно у 6:00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. Дани су краћи и време је у толико важније – Carpe Diem! Путујемо аутопутем до  Параћина, затим магистралним до Дома на Грзи, где напуштамо возило, које ће нас чекати предвече у Сисевцу.

Ово место је једно од култних за љубитеље природе. Шетња узводно, до врела Грзе, и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

 

Полазимо од језера, према врелима Грзе, и видиковцима, а потом се одвајамо са стазе и урањамо у Кучај… По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит.

Језерца... одатле смо пошли... На линији хоризонта Коп! Кад се зумира, јасије је - КОПАОНИК :-)

Обележену стазу напуштамо  после другог видиковца, настављајући на горе, кроз шуму ка Пештерцу. Због деонице као што је ова, неко би ову туру назвао „истраживачком“. Али, ништа се не истражује, само ходамо чистом шумом, лепом и мирисном. Док нам лишће шушти под корацима, смењују се граб, буква и јеле, пролазимо крај извора Иванштице (тзв. Мале Грзе) и ловачког дома. Када пређемо Пештерац, следи лаган спуст, колским путем, све до Сисевца.

Предивна шума за ход шуме Кучаја 

У Сисевцу ћемо одморити и освежити се. На располагању нам је ресторан, а и базен са термалном водом; од хладне Грзе до топле терме – заслужили смо! 🙂 С тим што вода није толико топла као у Ждрелу и Богатићу.  Испод, десно, приказана је описана траса, са параметрима, а за Београд полазимо у 19:30 h како бисмо стигли до 22:00 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима. И купаћи, ако желите у базен.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.900 дин

1.700 дин за групу од 40 учесника

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија).

  Акцију реализују:

         Гордана Атанасијевић        и        Немања Манчић

                  065 377 14 74                   064 878 78 78

                   gordana@serbianoutdoor.com                   nemanja@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Анинска дендротерапија (Румунија)

Јесен је шарена и зато се гледа, а тај ћилим топлих боја најлепши је где су шуме разноврсног састава. Анинске планине у Националном парку Семеник (Западни Карпати) су управо такве и зато је то предео где увек проводим одмор средином октобра, када те дивне, стасите шуме горе у бојама. Ове јесени, поделићу то са вама, а одабрала сам нешто што до сада нисте имали прилику да видите… Ако вам кажем да идемо у Долину воденица, како вам звучи? Питомо, идилично, можда и са Штрумпфовима. Али није, јер се ради о велелепној кањончини, дуж кога води стаза, чији делови представљају некадашњу уску пругу којом је тутњао Ћира. Када сам га прошла, питала сам се, ко ли је ту икада млео житарице, јер воденица заиста има – тридесетак (?!)

Након тог подухвата, следи опуштајућа шетња Анинским шумама, од језера до језера, након чега постаје кристално јасно зашто сам акцију назвала баш овако! Пролазак грандиозног Гарлишта и очаравајућа шетња кроз jeсење Анинско шаренило, дароваће вам утиске за памћење! Анинске планине су богате импресивним садржајима, тако да је ово тек почетак и за ту прилику одабрали смо оне области Националног парка Семеник, које су (званично) у најстрожијем режиму заштите. 

 

Субота, 20. октобар:

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Морате доћи десетак минута раније, како бисмо кренули на време, јер нас чека 4 и по сата вожње и гранични прелаз. Путујемо преко Панчева ка Белој Цркви и граничном прелазу код Калуђерова. Успутну паузу не правимо, кафу понесите. Румунија није у еврозони, тако да ћемо размену евра за леје обавити у Оравици (неће вам требати много, а курс је одприлике 1 : 4,62).

НАПОМЕНА: Молимо вас да током граничне процедуре при уласку у Румунију не излазите из возила и да седите на својим местима, јер је вршљање ван возила чест разлог дужег задржавања на граници.

Улазак у кањонТребало би да пре 12 h стигнемо до Гарлишта – села одакле улазимо у кањон истоимене реке, или Анине (оба назива се једнако употребљавају, a популаран је и као „Долина воденица“). Пролазимо га узводно, до рударског градића Анина, што значи да ћемо у првој етапи проћи онај најживописнији и најдинамичнији део кањона, где су дубоки лонци, пећине и водопади, а после је траса мирнија и равнија. После 2,5 km хода колским путем, улазимо у кањон. Од петог километра, нижу се пећина, водопад, извор и још један водопад (кањон сам прошла у новембру, али водопади нису имали воде). Нешто пре 11-ог километра излазимо из кањона на колски пут кроз Вучју шуму (Tilva lupului), којим ходамо још 2,5 km, до магистрале, где нас чека наше возило. Пролазак овог кањона садржи извесне специфичности на које морате рачунати:

  • маркације су врло ретке и НИКАКО се не смеју испустити из вида, јер има делова који се не могу проћи без да сте тачно на траси;
  • има неколико потеза где је у зиду кањона уклинчен ланац за придржавање. Мимо њих се не може другачије проћи, због чега је НЕОПХОДНО праћење ознака;
  • пролазак овог кањона захтева труд, али пре свега стрпљење, јер ће подухват трајати до мрака. По изласку из кањона, на шумском путу ће нас вероватно затећи вече и потребно је понети чеоне лампе;
  • хода се стазом и гажења воде нема;
  • понети довољно воде за пиће, јер је неизвесно хоће ли је бити на изворима које пролазимо (река је бистра, али није за пиће);
  • као и за друге сличне акције, битно је да ходате пажљиво, како се не бисте повредили.

А што се тиче лепоте кањона, он је заиста особен, моћан и чини да се осећате тако маленим, али и великим, када га прођете. Његов амбијент пружа снажан осећај непосредног споја са природом. Mотива за фотографисање ће бити на претек, јер ћемо га затећи у бакарном издању! Бројне су старе воденице, претежно њихови камени остаци, али и једна коју су рестаурирали. На овом снимку можете видети како изгледа пролазак Долине воденица од Гарлишта до Анине. Екипа са снимка је акцију извела касније, у новембру и пејсаж је знатно сиромашнији, али се зато добро виде детаљи, важни за пролазак и то ће вам бити од користи да се боље спремите. Иначе, овај кањон је под строгом заштитом.

Пред Анином, на путу нас чека комби, којим се одвозимо до комфорног, планинског хотела „Маргитас“, где вечерамо и ноћимо. Цена пансионске вечере је 25 леја (5,5 €). Није обавезно, можете јести и своју храну.

Недеља, 21. октобар:

После јучерашњег подвига, данас је планирано опуштање у виду шетње од језера Маргитас до језера Бухуи, кроз јесење шаренило прелепих Анинских шума! У 8:00 h, после доручка, напуштамо хотел. Цена пансионског доручка је 15 леја (3,5 €). Возило са стварима одлази на место где ће нас сачекати, а ми носимо само оно што нам је потребно за пешачење до 15 h. Иначе, ова област површине 255 ha ужива најстрожију заштиту у оквиру Националног парка.

Ходамо шумским путем подно Медвеђег врха (Culmea Ursilor) и пролазимо пећину Pestera Buhui, из које излази истоимена река. Ту су и pestera Cuptоare и трећа, безимена у коју понире река Бухуи, али су оне теже приступачне. За улазак у пећину Бухуи, неопходна је чеона лампа.

После 8 km хода, стижемо до језера Бухуи, чије је окружење идеално за ручак. Дрвене клупе и кућице, мали фудбалски терен, а мало дубље у тим шумама, на 640 m надморске висине извире Караш (област под строгом заштитом). Призор овог језера у јесењем издању је као фото тапет!

Након предаха, настављамо даље према Анини, ка нашем возилу које нас чека код једног ловачког комплекса, Ту је „опасан“ пас чувар, а преко пута, у ограђеном простору и неколико срна.

  

Полазимо. До границе имамо сат вожње, а по уласку у Србију, до Беле Цркве још 20 минута и aко стигнемо до 18:00 h направићемо паузу у ресторану „Клуб“. До 20 h крећемо за Београд.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима и чеоне лампе. Наравно, прво спакујте пасош! У хотелу нам је на располагању вечера и доручак, а за успут – храна из ранца.

НАПОМЕНА: у кањон се улази искључиво у гојзерицама!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  40 €  за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, смештај  и организационе трошкове.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија). Пријављивање подразумева достављање података неопходних за пут (име и презиме, број пасоша) и измирење аконтације у износу од 20 €.

                Акцију реализују:

         Гордана Атанасијевић        и        Немања Манчић

                  065 377 14 74                   064 878 78 78

                  gordana@serbianoutdoor.com                    nemanja@serbianoutdoor.com

 

Поглед на кањон Гарлишта и Могила са Височија

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Национални парк Плитвичка језера

Зашто октобар? Још увек je топло, а јесења палета фасцинира 🙂

У вези Плитвичких језера, једног од најлепших националних паркова у Европи, члана UNESCO породице светске баштине, не постоји дилема како, већ само питање – када. Уређене стазе прилагођене посетиоцима између двадесетак језера међусобно су спојених небројеним каскадама и слаповима кристално зелене боје, биће доживљај о коме ћете још дуго мислити. За сам обилазак потребно је 4-6 сати, а знајући какве апетите за фотографисањем, или тек пуким гледањем буде ови призори, одвојили смо довољно времена!

јесен на Плитвицама јесен на Плитвицама јесен на Плитвицама

Ова, по свему, најинтересантнија крашка целина Динарског подручја, проглашена је за национални парк 8. априла 1949., а 30 година касније, због јединствених вредности и амбијенталне лепоте, увршћена је и на листу светске природне баштине (UNESCO).

Познат је по величанственим бигреним слаповима која стварају бистра језера у Као последица сталног биодинамичког процеса стварања и раста бигра, настали су величанствени слапови између 16 степенасто поређаних језера, подељених на горња (Прошћанско језеро, Цигиновац, Округљак, Батиновац, Велико језеро, Мало језеро, Вир, Галовац, Милино језеро, Градинско језеро, Велики Бургет и језеро Козјак) и доња (Милановац, Гавановац, Калуђеровац и Новаковића Брод). Горња су језера већа и дубља, док су доња мања и плића.

панорама: ¾ парка је прекривено шумом провидност јесен на Плитвицама

Велики слап је висок 78 m и настаје обрушавањем потока низ стрму литицу, док остале слапове стварају језера. Тако сједињени, бројни потоци а међу њима Плитвица, речице и језерске воде, чине почетак тока крашке реке Коране. Кад се од Великог слапа настави према горњим језерима, нижу се филмски призори. Највеће и најдубље од Плитвичких језера је Козјак (дубина износи 47 m), где је и  средиште туристичких активности.

Велики слап пастрмке јесен на Плитвицама

 Географски положај у залеђу Велебита (60 km ваздушне удаљености од мора), на надморској висини од 418-1279 m, те крашка геолошка подлога, омогућили су развој богатог и разноликог биљног света. На подручју регистровано је 72 ендемске и 22 заштићене врсте. Богатство флоре броји 1267, а фауне 50 врста сисара, 20 врста слепих мишева, 157 врста птица, 321 врста лептира…

Кастел Млинови у Крупи

Субота, 13. октобар:
ПОЛАЗАК тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125. Дођите 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем преко Хрватске до Градишке, одакле скрећемо ка граничном прелазу за Републику Српску. Након доласка у Бања Луку обилазимо манастир траписта. Овај монашки ред је најпознатији по производњи чувеног сира.

Одлазимо до центра да ручамо – у изворно место где се спрема прави Бањалучки ћевап!

Ћевабџиница Пријало је и Нолету! Млинови на Крупи

 Након обеда, одлазимо до реке ради вожње ДАЈАК чамцем. Вожња овим чамцима кошта 15 €, односно 5 € по особи, обзиром да један чамац прима три особе.

Крупа на Врбасу град Бочац

 У попдневним сатима одвозимо се до Kрупе на Врбасу и слапова где је неколико воденица, а кад смо већ ту, нећемо заобићи ни истоимени манастир. Обзиром да је ово изузетно леп кутак, нећемо журити са повратком у Бања Луку, него ћемо повечерје овде дочекати.

Бања Лука, Брбас Дајак

Коначимо у Бања Луци, хостел „Хавана“ (шесто-, пето-, четворо-, тро- и двокреветне собе са купатилом).

Недеља, 14. октобар:
Устајемо рано, како бисмо тачно у 6 h пошли ка НП Плитвице преко Бихаћа. Стижемо за три сата вожње и све време до поласка за Београд користимо за уживање у лепотама Плитвичких језера (тачније, од 10.30 до 16.00 h разгледамо језера). Парк ћемо већим делом обићи пешке, возити се бродом и разгледати га са панорамског воза.

 

Полазак у 16 h за Београд од кога нас дели 6 сати вожње, очекивано време доласка око 24 h (дужина путовања зависи и од преласка границе!).

ОПРЕМА: обзиром да су сва одредишта уређена, није неопходна планинарска опрема. Понећете ствари које су вам потребне у односу на садржај програма и временске прилике. Храну можете понети, или је купити тамо, на лицу места.

јесен на Плитвицама

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

75 € + 800 дин

75 € + 700 дин  за чланове Клуба

Цена обухвата: превоз, смештај, путно и здравствено осигурање, организационе трошкове

Цена НЕ обухвата: улазнице за Национални парк, храну и вожњу чамцима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Пријава учешћа подразумева достављање свих неопходних података (име, презиме, број пасоша и јмбг због полисе, контакт телефон и е-адреса) и измиривање аконтације од 50 €. Подаци се достављају на мејл, ради боље прегледности. По Правилнику, у случају одустајања, новац се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања).

Акцију реализујe Стоја Богојевић

061 170 29 55

stoja@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Дели Јован

Посету Дели Јовану, планини кутиозитетног геолошког састава, са које се прижају прелепи видици и спектакуларан залазак Сунца иза силуета Стола и Крша, овога пута смо замислили једноставно. Наравно, уз посету Рајачким и Рогљевским пимницама, Бледерији, Буковском манастиру и родној кући Стевана Стојановића Мокрањца.

Поглед на Велики крш и Борски Стол са Дели Јована

Петак, 12. октобар:

ПОЛАЗАК:  тачно у 17 h са паркинга крај нашег Клуба у устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 15 минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо Дунавском магистралом до Милановца, а после Поречког залива, скрећемо ка Мосни и до 22 h стижемо у Неготин, где се смештамо у хотел „Инекс“.

Субота, 13. октобар:

Ујутро, у 6 h полазимо на успон. Комбијем се одвозимо до Стевањских ливада одакле почињемо лагани успон на Дели Јован гребенском путањом. Са врха се враћамо на исти место, одакле смо почели нашу пешачка партију, дугу 12 km.

У повратку посећујемо манастир Буково, из XV века, који негује винску традицију. Године 2009. су на површини од 2 ha засадили црну тамјанику и прву бербу имали 2012. Њихова вина „Филигран“, данас су већ позната. Касније, после одмора и родну кућу Стевана Мокрањца.

Манастир Буково, посвећен Светом Оцу Николају Чудотворцу, налази се 4 km западно од Буковски манастирНеготина, на путу Зајечар-Неготин, на благој падини Братујевачке косе. Име манастира Буково по предању потиче од околних „букових шума“ или птице „бука“, које су живеле овде у некадашњим ритовима. Писаних података о ктитору манастира нема, али постоји више предања која о томе говоре. По једном, манастир Буково је задужбина српског краља Милутина са краја XIII века, подигнут после победе над бугарским царем Сишманом. По другом предању, ктитор манастира Буково је Свети Никодим Тисмански који је живео у Тимочкој Крајини и изградио много цркава у XIV века. По трећем предању, ктитор манастира Буково је био неко из властеле источне Србије и потиче из XV века.

Током своје историје манастир Буково је више пута страдао и обнављан. Кнез Милош је после обнове 1837. године поклонио звона манастиру Буково, а 1839. године су подигнута два конака. Припрата на цркви манастира Буково је дозидана 1877. године. Уочи другог светског рата, 1940. године, на северној страни изнад улаза подигнут је звоник квадратне основе и чини саставни део улаза у манастирски комплекс. У оквиру порте манастира Буково налази се извор посвећен животворном источнику – Пресветој Богородици и бројна су се исцељења догодила од овог Источника.

У унутрашњости су два слоја фресака у манастиру Буково, од којих је најстарији слој представљен фрескама Светог Арханђела Михајла, фрагментима светих ратника у северној певници и фреском Пресвете Богородице окружене анђелима, на своду цркве из 1682. године у време Игумана Михаила Дечанца, уз ктиторство кнеза Симеуна из села Трњана. Живопис који данас постоји и захвата највећу површину потиче из 1902. године. Рад је живописца Милисава Марковића из Малог Извора. У манастиру Буково је знаменити српски књижевник Светолик Ранковић написао свој познати роман „Порушени идеали“.

Недеља, 14. октобар:

После доручка напуштамо хотел. Данас посећујемо винарско село Рајачке, или Рогљевске пимнице и водопад Бледерија.

Рајачке пимнице, као јединствен архитектонски комплекс винских подрума у Неготинском виногорју о којима први записи датирају из XIX века, представљају важан део српске баштине, а кандидат су за Листу светске културне баштине. Пимнице су насеља винских подрума у Неготинској крајини и омиљена су дестинација љубитеља вина на путу по Србији. Винова лоза се у том крају гаји још од римског доба, а у средњем веку, ова грана пољопривреде била је толико важна да су нека домаћинства имала чак сто хиљада чокота винове лозе. Почетком прошлог века крајинска вина су носила епитет најјачих у Европи, а медаље су освајала на изложбама у Лондону и Паризу. Произвођачи вина из виногорја које се данас простире на око хиљаду хектара, кажу да то вино не опија. Оно подстиче да се добро мисли, боље говори, а најбоље пева. Од аутохтоних сорти негује се багрина, зачинак, прокупац, вранац и смедеревка.
У неготинској крајини богату винарску историју имају села Рајац, Рогљево и Смедовац за која кажу да имају најмириснија црвена вина, настала из срећног споја добре земље, пуно сунца и надморске висине од 150 до 250 метара. У тим селима, или изван њих, али увек далеко од сваке врсте загађења, грађене су пимнице. Зидане су од камена или од брвана, зидова дебелих и до 60 центиметара. Подруми у којима се чувало вино делимично су Рајачке пимницеукопани у земљу, како би се одржавала константна температуре ваздуха. Били су правоугаоног облика и ту се могло сместити неколико бачви за пет хиљада литара вина, десетак буради запремине око 700 литара, још много мањих буради и винских справа. На спрату су просторије у којима су у време бербе боравили виноградари, а биле су и место за дегустацију вина и разна славља. Због породичних веза, често се у низу зидало по неколико пимница.
Кауповци на винском ручку :-)Рајачке пимнице су грађене од половине 18. века до 30-тих година прошлог века око трга, где је збијено 270 јединствених кућа за вино.Куће су ушорене и повезане кривудавим сокацима. Имају два наспрамна улаза или прозора кроз који се постављао дрвени олук – гурма за сипање грожђа у кацу. У пимницама се одвијао цео процес производње вина, па се зато и каже да су то куће у којима је одувек становало вино.
У селу Рогљево има око 150 пимница које су углавном грађене Мора да се проба :-)од меког, каменог пешчара. Свака изнад улаза има уклесану годину градње, па најстарија, камена, датира из 1861. године, док су пимнице брвнаре далеко старије.
Куће за вино сачуване су још у два села која су надомак Неготина, али је много више нестало. У то доба, свако домаћинство је имало вински подрум који је често био квалитетније грађен од куће за становање, јер је вино било важно и неизбежно у свим животним циклусима. До пре десетак година ови подруми су били доста запуштени, али са обнављањем виноградарске традиције и винског туризма у Србији, обнављају се и пимнице. Рајачке пимнице годишње посети око 15.000 знатижељника из разних крајева света.

водопад Бледерија

Бледеријски водопад, изузетна природна атракција налази се у близини села Река, на око 15 km од Кладова. Река Бледерија извире на 190 m надморске висине, и тече на југоисток. Вода, која се вертикално, са висине од око 7 m, после преливања преко бигрене пречаге, обрушава у облику водене завесе у бигрену каду, велики вир или мало језеро, je тиркизно зелене боје. Са стране великог водопада постоји још један мали, који током лета, када река смањује свој капацитет воде, нестаје али га увек има с пролећа, када је река богата водом и до више стотина метара у секунди. Изнад водопада, на око 2 km растојања са десне стране, налазе се извори субтермалне воде са температуром од 17º C.
Интересантан податак за овај крај је и то да је овуда пролазила пречица римског пута из Пореча, преко Мироча ка Дунаву и Кључу док Трајан није пробио пут кроз Казане. Осим тога, у селу Река постоји једина воденица у овом крају која још увек ради.

Како год, после предаха за Београд крећемо у 20 h, како бисмо пред Клубом били до 23 h.

ОПРЕМА: мали ранац, гојзерице, вода и храна за успут, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

5.500 дин

5.400 дин  – за чланове Клуба са плаћеном чланарином

(Планира се МАЛА група!)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и инфорамације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Зоран Стејић

064 453 83 04,   zokimen@serbianoutdoor.com

Дели Јован залазак Сунца, гледан са Дели Јована

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

 Клисура Осанице – прераст Касоње – етно село Бистрица и Крупајско врело

Осаничку клисуру и прераст Касоње, показали смо људима први пут 2006. године, заједно са осталим прерастима. Обзиром на њену величину у поређењу са другим природним мостовима, догодила се неочекивана ситуација: многим учесницима се баш она највише допала! А заправо, то и не мора да чуди, обзиром на њено непосредно окружење, које је Богом дано за уживанцију. Живописна клисура, богате орнаментике, украшена једном прерашћу, вештачким језерцетом и водопадом, а даље настављaмо успоном кроз шаролике пределе овог краја, излазимо на зараван  и колским путем  се спуштамо назад у село где нас чека наше возило. 

 Касоње

Ова траса је кружна, укупне дужине око 10 km и што је најважније – акција није кондиционо захтевна и прилагођена је свим узрастима, онима који су спремни да прођу прераст боси, или се преобују (опциона обућа за воду).

ПОЛАЗАК:  тачно у 07:00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), дођите 15-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем до Пожаревца, а потом, даље ка  Хомољу, до села Бистрица. Успут ћемо правити паузу за доручак и јутарњу кафу од 30 минута.

У хомољском селу Бистрица на истоименој реци данас се поново чује воденички точак из XIX века. У етно селу још има ваљарица сукна. Бог је прво створио воденички точак, али је жито морало да се сипа ручно и не би могло да се самеље добро да није позвао у помоћ ђавола који му је као ортак направио ћекетало. Тако су настали влашки качамак и парена проја

  воденица Томашевића

Поред саме реке Бистрице до етно села и воденица које су и сада у функцији и мељу кукуруз и пшеницу, постоји земљани пут и планинарска стаза која је изузетно лагана. У амбијенту нетакнуте природе, на планинској речици, у дужини од 5 км од њеног извора, испод планине Велики Суморовац па до изласка из села, налазе се воденице и ваљарице. Та културно-историјска целина у чијем склопу су још црква, зграда месне заједнице, салаш, старе куће, школа, механа, је од 1986. године проглашена за културно добро од великог значаја. Овде ћемо се задржати два сата у лаганој, релаксирајућој шетњи. Враћамо се до возила и настављамо пут Осанице, наше данашње главне одреднице.

Насеље Осаница налази се у повељи кнеза Лазара, које је дао манастиру Горњак 1380. године. Легенда каже да су Словени насељавајући Источну Србију и крчећи шуме наишли на осе које су се ројиле око велике дивље крушке, препуне крупних и мирисних плодова. Зато помислише да ће и њима ту бити добро, ако је и осама, те подигоше насеље коме дадоше такво име.

Осаница је једино село које је након пустошења и расељавања Хомоља приликом сеобе српског народа 1690. године, поново обновљено на истом месту. Данас је на четвртом месту у општини Жагубица по броју становника и по површини атра.

Возило напуштамо у центру села и крећемо на ову несвакидашњe интересантну стазу. Полазна тачка је испред врло лепе грађевине дома културе који су мештани умели да сачувају од зуба времена. Пролазећи кроз ово интересантно и  живахно село  осетићемо дух источне Србије на неки посебан начин. Мешавина старе и нове архитектуре, сусрет традиције и нових трендова, црква и сеоска школа једна насупрот друге и још пуно тога натераће многе да се врате и упознају боље ове крајеве.

 

На крају села пре уласка у клисуру сусрећемо се са уставом преко које се слива вода, а високо на стени стоји петокрака и натпис „ЈНА“, као споменик на нека прошла времена. Иза бране клисура почиње мањим проширењем на којем је смештена ловачка кућица и повећи сто са клупама. Река је плитка и мирна а корито испуњено ситнијим каменим облутцима. Стаза води поред реке, на неким местима прелази се са једне на другу обалу, негде се гази вода а понегде се може прећи с камена на камен. Како напредујемо речно корито се мења, појављује се веће камење, испред прерасти се губи обала па остају само стрме литице и река. Тај део се мора прегазити и тако проћи и кроз саму прераст а вода је највише до колена. Пожељно је имати неке лагане папуче или слично за овај део. Корито реке и околина се динамично мењају, наилази се на све веће камене громаде, вода понегде понире а негде опет извире, и много је разлога да се застане осети и доживи та задивљујућа дивљина на само километар од насеља.

Излазимо из клисуре са 377 м.н.в.  и пењемо се природном стазом која нас води на лево, на узвишење са кога се пружа леп поглед на околину. Стаза води кроз пашњаке, ливаде, шуме, прелепе пределе овог краја (598 м.н.в) са нешто преко 200 m висинске разлике. Спуштамо се ка селу након пређених 10 km, где нас чека наше возило.

 Крупајско врело Осаница
 Напослетку се одвозимо до села Крупаја, до њега имамо 22 km. Напуштамо возило и полазимо на кратку пешачку туру до Крупајског врела. Крупајско врело је призор који се не заборавља…

Крупајско врело спада у групу крашких врела и налази се у подножју планине Бељанице. Температура воде на извору се креће од 9-11 °C. Првобитни изглед врела је промењен изградњом бетонске бране, која је формирала језеро дужине 40 и ширине 17 метара. Брана је изграђена за потребе млина који и данас ради. Пре изградње ове бране вода је великом снагом истицала из пећине праћена хуком воде. Данас се види само део отвора пећине, а првобитни извор је потопљен. У непосредној близини  врела налази се јак термални извор са температуром воде од 26,5 °C. Оба извора су заштићена као споменици природе од националног значаја у површини од 9 хектара. Истраживањем овог врела до сада се дошло до дубине од 123 метара. Као и сва крашка врела и Крупајско врело се одликује великим променама у количини воде коју даје током једне године.

На овом предивном месту дочекаћемо смирај дана и направити паузу за вечеру и освежење. У ресторану се може јести пастрмка из њиховог рибњака као и јела са роштиља, или у природи, у својој режији, где постоје погодна и уређена места. Или само уживати у нестварној лепоти овог предела.

ОПРЕМАгојзерице, одећа прилагођена временским условима, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

1.600 дин  за чланове Клуба са плаћеном чланарином, за групу већу од 40 учесника, цена се умањује за 200 динара.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h, на састанцима Клуба

 Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

фото: Саша Вељковић  

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Кањон Јерме и кањон Топлодолске реке

Овa акцијa обухватa два изузетна природна бисера, која сваком остају у неизбрисивом сећању и тежњом да се наново доживе!

Кањон Топлодолске реке се налази у подножју Старе планине у југоисточној Србији удаљен је око 30 km од Пирота. И колико год да је лепоте немогуће поредити,  многи би се заклели да је најатрактивнији и најлепши у Србији. Усечен у стрме литице, на појединим местима високе и до 300 m, њега одликује изузетно извајано корито од црвеног пешчара, што доминира општим утиском и чини га јединственим.

 Такође на југоистоку Србије, река Јерма извире на Власинској висоравни,  тече кроз Србију и Бугарску, а улива се у Нишаву недалеко од Пирота. Њен 74 km  дуг ток обилује несвакидашњим лепотама и споменицима. На једном месту се могу видети најужи кањонски усек у Европи, пећине, кречњачке фигуре, што овај предео чини миљеником поклоника природних вредности, задивљујућих пејсажних лепота.

планинске красоте

Ту је и Специјални резерват природе Венерина падина, легендарна пећина Ветрена дупка чију је драму описао Др Јован Петровић у својој књизи „Гробови под каменим небом“, манастири које вреди посетити, планинске красоте и кањони импресивно извајаних литица. Део тога можете прочитати у репортажи „Заборављени рај“, која је инспирисана управо овим пределом.

 манастир Поганово Цедилка - кањон Блаташнице Венерина влас adiantum capillus-veneris

Субота, 25. август:

ПОЛАЗАК: у 6.00 h са паркинга поред Дома здравља „Вождовац“ (крај просторија нашег Клуба, Устаничка 125). Пред нама  дуг пут и имаћемо успутне паузе.

По доласку у село Темска посетићемо манастир Светог Ђорђа, одатле се возимо још 10-так километара до места одакле ћемо ући у кањон Топодолске реке. Карактеристичне планинске реке, која својом клисурастом долином, чистом водом, разноврсним пределима кроз које тече, представља посебан бисер Старе планине. Облачимо одећу и обућу погодну за пролазак кањоном.

 

Топлодолску реку прелазимо дуж 3-4 km, све до њеног ушћа у Темштицу, коритом од црвеног пешчара.  Видети њене букове, водопаде, брзаке, купати се у вировима тиркизно плаве боје је заиста филмски доживљај! У овим лепотама уживаћемо све док нам буде пријало и док се сунце не приближи хоризонту. У најлепшем и најдубљем делу кањона једино се може пливањем проћи кањон. Због своје лепоте и црвених стена, називају га и српски колорадо. За ходање кроз кањон неопходна је обућа погодна за то (патике, чврсте сандале).

фото: Иван Ранђеловић фото: Миодраг Пенчић

По изласку из кањона, пресвлачимо се у суву одећу и обућу, а пут настављамо ка селу Поганово, где се смештамо у етно домаћинству са могућношћу исхране у њему или у сопствене шаторе.

Ћирин мост Путем уз кањон Јерме

Недеља, 26. август:

Устајање по сопственом биоритму, припрема за пешачку туру. Доручак је у 7.30 h. Полазак возилом до одредишта у 8.00 h, Влашкој планини. До њеног највишег врха Паница 1.443 мнв могу се попети сви којима не представља проблем константан успон од 750 мнв а дужина стазе је 4,5 km, до изласка на њену зараван. До врха, који је мало више на заравни, још око 100 мнв и 2 km пешачења, ићићемо само ако будемо имали времена да то обавимо.

Влашка планина се налази у југоисточној Србији, недалеко од Пирота и пружа се правцем северозапад-југоисток у дужини од 6 km. Припада балканским планинама, по структури је кречњачка, а њен највиши врх Паница (1.443 m) је смештен у њеном северозападном делу. Сам врх формирају два заравњена врха спојена благим превојем, приближно истих висина.

На њеним југоисточним обронцима смештена је Звоничка Бања. Од вегетације на њој преовлађују ливаде са ретким шумама (махом ниског и закржљалог граба и храста), осим у северозападном делу у коме се јавља јака букова шума.

Планина је назив добила по селу Власи, које је добило назив по множини речи влах које може означавати сточара, или етничку заједницу романских староседелаца на Балканском полуострву.

Враћамо се истим путем према возилу. Иза нас је остало око 13 km. По силаску прелазимо 2,5 km асфалтираним локалним путем, аутобусом или пешачењем, по сопственој жељи и могућностима, кроз најатрактивнији део кањона Јерме до манастира Светог Јована Богослова. Манастир подно Гребена и Влашке планине, на улазу у кањон, изгледа једнако тако импресивно и тајновито, као и литице над њим.

  

На левој обали реке Јерме, недалеко од села Поганово, налази се манастир посвећен Светом Јовану Богославу. Народна традиција постанак овог манастира везује за светог цара Константина и његову мајку Јелену. Прота Теодор Титов помиње стари запис на пергаменту, према коме су Срби подигли овај манастир пре 1130 године, а на Проскомидији је насликана једна стара икона, на којој су уписана имена српских владара из најстаријих времена. Ипак, новија историјографија открила је прецизније податке о времену настанка манастира.

Манастир је подигнут 1395. године, као задужбина српског племића Константина Дејановића Драгаша и његове супруге Јелене, чија се имена налазе на округлим каменовима са источне стране храма. Константин Дејановић био је сестрић цара Душана и велможа који је управљао деловима данашње Македоније, југоистичне Србије и југозападне Бугарске. Након његове смрти у бици на Ровинама 1395. године, изградњу манастира је наставила његова кћи Јелена, супруга византијског цара Манојла II Палеолога. Храм је живописан тек 1499. године, руком непознатих зографа, који би по уметничком стилу могли бити из северне Грчке. Храм је грађен као триконхос сажете основе, са седмостраним тамбуром куполе. Над припратом је спратна јединица, а над њом четворострана кула звонара. Начином преласка из квадратне основе у прстен куполе Црква показује специфична конструктивна решења. Ћелијастим зидањем и ломљеним каменом и опеком остварена је декоративност, док је секударна пластика веома скромна, нетипична за грађевине моравског стила.

Црква је имала изузетну двострану икону са представом чуда у Латомском манастиру са једне стране и ликовима светог Јована Богослова и Пресвете Богородице са друге. Ова икона настала је крајем XIV века и била је дар византијске царице Јелене, у знак сећања на оца Константина. Ова икона је заједно са иконостасом велике уметничке вредности, која потиче из 1622. године украден ос стране бугарске окупаторске војске однешен у Софију. Данас се чува у националном музеју у Софији.

Због саме локације манастира и тешке приступачности, манастир никада није пустошен. До 1927. године, није постојао ни један проходни пут до манастира, јер је кањон реке Јерме у потпуности био непроходан. Захваљујући овоме, манастир је у потпуности задржао аутентичан изглед. 1876. године, манастир је доживео велику обнову, када је испред улазних врата храма дозидан трем. Конзерваторски и рестауторски радови на Цркви, конацима и мутваку извођени су 1966. и 1974. године. 21. септембра 1949. године, манастир је стављен под заштиту Државе, под редним бројем СК 222, као Културно добро од великог значаја, а од 1979. године налази се на листи светске културне баштине.

Преко пута манастира Поганово је некадашња станица Ћире, а сада ресторан занимљивог садржаја… Полазимо за Београд, путујемо правећи кратке успутне паузае  и стижемо до поноћи.

Јерма

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, камашне, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, купаћи костим, заштитни фактор, пешкир, пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

5.000 дин

4.900  за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, организационе трошкове, смештај у етно домаћинству са доручком (у вишекреветним собама са купатилом). Ако неко жели и вечеру први дан, доплата је 400 динара.

Због карактера акције и природе терена, не планира се велика група. Приликом пријављивања измирује се аконтација од 2.500 динара.

 

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“).

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Поглед на кањон Јерме и село Власи

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.