Архива за pešačenje

ЈEЖЕВАЦ који не познајете – кроз катакомбе до врха, па низ Козји грб! (од манастира Горњак до бање Ждрело)

Овај излет је права бомбона за краће и хладније дане: атрактивна и кратка траса, прелепи видиковци и на крају термални базен! Немате нарочиту кондицију, или сте већ били? Овога пута, Јежевац ће бити посве другачије искуство, те ако сте већ били, требали бисте и сада, јер ћемо ићи другачијим стазама. Ко воли авантуристички жанр, УЖИВАЋЕ! Наиме, код манастира ћемо проћи тајне тунеле које је копала војска и за које можете чути много конспиративних верзија прича од мештана. А са врха ћемо се спустити окомитом стазом дуж Козјег грба право на Млаву! 

ПД "Горњак" из Петровца ПД "Горњак" из Петровца ПД "Горњак" из Петровца

ПД „Горњак“ из Петровца су марљиво сређивали тај правац, а прича о тунелима нам је била доступна из прве руке! 🙂

Горњачка клисура: лево вукан, десно Јежевац Манастир Горњак крај Млаве

Овде можете погледати кратак видео запис са једне од наших ранијих акција на Јежевцу 🙂

 Горњачка клисура означава улазак у Хомоље и усечена је између Вукана са десне и Јежевца са леве стране тока Млаве, која њоме протиче. У њеним литицама су остаци средњевековне Митрополије, извор “Четири луле”, и један много интригантнији, јер су му воде надалеко познате по лековитости за бубреге. Манастир посвећен Ваведењу је задужбина кнеза Лазара и грађен је у периоду од 1376-1380. године.  Кнез Милош Бринуо је и за обнову и одржавање Горњака, али по писању Вука Караџића, ту је похранио и неке драгоцености, међу којима и барјак цара Душана Силног… У кругу манастира је и капела посвећена Светом Николи.

 

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125) тачно у 7.00 h. Путујемо ауто путем, до Пожаревца, и даље преко Петровца до Капије Хомоља – Горњачке клисуре. Возило напуштамо крај манастира Горњак, кога посећујемо и одакле почиње стаза ка врху Јежевца. Обзиром на куриозитет трасе и природе терена, кретаћемо се лаганим темпом, јер, све ћемо стићи; циљ је искористити дан!

На почетку трасе увек се пролазе тајанствени отвори – тунели. Сада ћемо у њих завирити… Након Другог светског рата започети су велики војни радови у Горњачким планинама на изградњи фабрика оружја и других војних ефектива. Иако не постоји званична документација и докази, „прича се” да је у политичким превирањима година „информбироа“, главни пројектант и инжењер који је изводио радове на тим објектима пребегао у СССР па су због откривања локације потенцијалних војних циљева радови обустављени и како се касније испоставило све пресељено у Нови Травник (Босна).

  

Данас још увек стоје напуштени објекти у масиву планина и хиљаде квадратних метара ходника, хала и простора, „заборављени“ случајно. Као другде по бившој Југославији и Србији довитљиви предузетници повремено користе (улазне) делове ових простора за гајење шампињона.

Крајолик је диван, надајмо се да ће време употпунити доживљај. Манастие Горњак се налази крај Млаве, а до врха се крећемо кроз шуму.

Пред сам врх, излазимо на кршевиту подлогу, са фантастичним видиком! Наравно, задржаћемо се на врху довољно да одморимо, уживамо, сликамо… јер, чека нас јак спуст (уз свест да следи спа третман у „Ждрелу“ 🙂 )

Јежић на врху :-) Једне зиме...

Сам назив Козји грб говори доста о томе какав нас чека спуст. Али, обзиром да од врха до Млаве имамо 2 km, свака тензија је сувишна. Опремите се стрпљивошћу и успећемо! Цела траса је дуга 6,5  km, тако да је одлучујући фактор воља и решеност да се прође овим стазама, а не физичка кондиција.

са врха на Козји грб…

Возило нас чека крај моста на Млави и по силаску нас вози у бању Ждрело на уобичајену сеансу у термалним водама температуре 42 С. У ресторану ако желите, можете јести, а они који су у базену, могу ручати и крај базена. Цена групне улазнице је 400 динара, и са њом имате право и на сауну.

2014-01-14_24321525  

У 20.00 h смо сви у комбију и полазимо за Београд, где стижемо најкасније до 23.00 h.

Укупна дужина ове планиране трасе износи 6,5 km са успоном од 500 m и спустом од 660 m.

ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут; штапови за пешачење, чеона лампа, заш тита од ветра и евентуалних падавина, пресвлака.
За оне који желе у базен: купаћи и пешкир.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације
на састанцима клуба, сваке среде у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:изглед трасе на топо карти   1.700 динара  (за групу од 45 учесника износ котизације се умањује за 200 динара)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Мали и Велики ВУКАН – бања ЖДРЕЛО

Вукан – дивна Хомољска планина, која у свако доба године може да пружи много, па и када јој снегове развејава хладни северац, звани Горњак, док су трагови минулих времена уснули под белином зиме и када је свему томе супротстављена топлина лековитих вода бање „Ждрело“. Tраса којом се крећемо пружа изванредне видике, што ће обезбедити лепе фотографске мотиве, као и само врхови 🙂

Oва траса успона на Велики и Мали Вукан није тешка, већ средње захтевна, што значи да ипак морате имати неку кондицију, јер вас чека успон, а не само пешачење. Од планинарског дома у Ждрелу, преко Малог и Великог Вукана, до Горњачке клисуре коју усеца зелена Млава између Вукана и Јежевца, у било које годишње доба, 650 m висинске разлике коју треба савладати тим путем, не представљају препреку ни за једну старосну категорију, или профил љубитеља природе. Средње захтевна по зими, у кондиционом смислу, то је лепа траса, дуга 13 km, коју воле пасионирани шетачи и планинари.

Стигли пред дом Вукановаца! :-) Млава живописна Горњачка клисура

ПОЛАЗАК:  тачно у 7:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем до Пожаревца, а одатле ка Петровцу и Горњачкој клисури, све до села Ждрело и извиђачког дома, одакле почињемо успон.

стаза мами шкљоцања... 

Стаза је обележена и води најпре на врх Велики Вукан (825 m), па дуж превоја и до Малог Вукана (732 m) . Одатле се спуштамо према чесми „Четири луле“, где нас чека наше возило. Одлазимо до бање „Ждрело“ и употпуњавамо доживљај до 19:30 h када полазимо натраг, за Београд, где би требало да стигнемо до 22 h.

+42 нa -3 ! бања Ждрело

ОПРЕМА:  гојзерице и камашне обавезно, штапови за пешачење, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита, прилагођена временским приликама; заштита од ветра и евентуалних падавина и пресвлака. Ко жели на базен, носи наравно купаћи, пешкир и остало што је за то потребно.

НАПОМЕНА:  ко хоће, у Ждрелу може и да руча, а групна улазница за базен је 400,оо дин.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.500 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Са Вукана

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Тометино поље

Ово је предео аутентичне амбијенталне, лепоте коју карактеришу непрегледни хоризонти по којима су расуте формације борова и бреза, што у јесен даје изузетне контрасте боја. Кроз тако заносан крајолик, вијугаво тече Каменица и могло би се рећи да у нашој земљи нема много предела тако наклоњених пешаку, јер нема места куда се не може проћи и где се не може прићи. Свуда се пред вама простиру видици, заталасана пространства ливада, поља и брежуљака, прошараних белим стадима, боровим шумама, белим брезама на црним стенама, те брзим и бистрим планинским речицама: Белом и Црном Каменицом, које се спајају у Каменицу а негде успут им притиче и Козлица; пречисте и пуне ракова и риба.

Иначе, Тометино поље се простире у подножју Маљена, између Пожеге и Дивчибара, на 750 m надморске висине и једно је од оних места где се не долази случајно, већ искључиво са намером. Ретко насељено (број житеља је у константном опадању), својим амбијентом потпуно одудара од суседних, шумовитих и туристима крцатих Дивчибара.

Оно што плени је неописива ширина простора, што Тометино поље чини посебним и препознатљивим. Отуд се са ове акције увек доносе предивне фотографије! У том смислу, захваљујемо нашем члану Зорану Симићу, чије фотографије илуструју овај програм.

 ранч "Орлово гнездо"

ПОЛАЗАК  у 7 h, са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125). Дођите 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у  поласку. Без кафе паузе, за 2 сата стижемо до тачке где напуштамо возило и крећемо у брда. Не брините, кафу и доручак имаћемо на много лепшем месту   🙂

Пешачење почињемо у селу Тометино поље на месту где се спајају Бела и Црна Каменица у реку Каменицу. Пратећи њен ток почињемо успон ка врху Голо брдо. Крећемо се колским путем, преко пашњака до видиковца Клик који се налази изнад ранча Орлово гнездо, одакле пуца поглед на кривудави ток Каменице, простране пашњаке, локална домаћинства, разбацана по брежуљцима прекривених травом, камењем, усамљеним дрвећем, омањим шумарцима, белих бреза и белим стадима.

Са врха Влашића

Одатле се спуштамо на Kaменицу, прелазимо је преко моста и после пређених 5,5 km, стижемо у домаћинство Милинковић на кафу и доручак (лепиња и кајмак). После паузе прелазимо код самог ушћа реку Козлицу, (с’камена на камен ), пењемо се на гребен висине 639 m и одатле стазом дужине 1,5 km стижемо на врх Влашић (716 m нв) који нам је све време у видокругу јер доминира околином. Са стазе се пружа поглед на Каменицу, Дивчибаре, огромна пространства овог предела јер је то највећи врх у близини. Поглед на две планинске реке пружа леп, надахњујући призор. Настављамо кроз борове и брезове шуме, каменитом стазом обраслом густим бокорима траве, преко меких ливадских травњака, и  камењара. Импресије из ових предела човеку заиста „обнове батерије“, а необична ширина хоризонта вуче ка још једном брежуљку, па другом, петом и чини се да би тако могли од свитања до сумрака!

Са врха се спуштамо у корито реке Козлице (525 мнв), поново је прелазимо, и идемо крај ње прелазећи je неколико пута с’ камена на камен, уживајући у сваком направљеном кораку, са безброј кадрова за љубитеље добре фотографије.

Из корита Козлице, савијамо на горе, ка Цицовићима и за 3 km стижемо до пута који води до места где нас чека наше возило, до кога одатле ходамо још 2 km.

Траса није напорна, захтева средње кондиционе способности и дуга је 14,5 km са 690 m и 660 m спуста. Неопходна је адекватна обућа (гојзерице) и рачунајте на прелазак реке 3-4 пута (можда и са преобувањем,

што зависи од водостаја, али и вештине оног што прелази). Овде можете видети висински профил и теренски приказ трасе.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена временским условима заштита од ветра и евентуалних падавина и подметач за седење за време ручка.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ1.700 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20.00 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,   gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

РАВНОМ ГОРОМ РАВНЕ МИСЛИ: од Равне Горе преко Сувобора до Рајца

Равна Гора се простире на западним и југозападним обронцима Сувобора. Висораван, оивичена густим шумама и сувим долинама, прекривена је бујним ливадама и пашњацима, због чега је у прошлости веома погодовала сточарству, па је до 1941. на њој било око 120 колиба. До 1984. године остало их је свега 5.

Скоро пола века се Равна Гора није смела спомињати, а камоли посећивати. Тешко се и могло планином без пута, струје, воде и коначишта. Повремено су долазили само планинари, али су и они морали да објасне зашто овим стазама пролазе. Зар лепоте није било и другде? Али, данас је овај предео омиљен љубитељима природе, јер је питом, лаган за ход, а уредно обележене стазе пружају бројне могућности како искористити дан. Читава Гора је прошарана пашњацима, боровим шумама и ћувицима, а близу нама Београђанима, те као таква омиљен простор да себи дамо одушка, чим нам се укаже време.

Како јесен уме бити дивна, позивамо вас овог пута да у њеним бојама уживамо дуж једне краће путање од Равне Горе, преко Сувобора до Рајца. А можда нађемо и неку печурку за вечеру…

фото: Игор Бардић

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7 h. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо Ибарском магистралом а после Лазаревца ка Мионици, где ћемо имати получасовну паузу за јутарњу кафу и доручак. Потом одлазимо у Струганик и обилазимо меморијални комплекс – родну кућу војводе Живојина Мишића.

Мионица Родна кућа војводе Живојина Мишића у Струганику детаљ са једног (много) ранијег одласка на ову трасу :-)

Овако надахнути, одвозимо се до полазне тачке наше пешачке партије – Цркви Светог Ђорђа на Равној Гори. Одатле се крећемо ка Сувобору…

Равна Гора Траса 

Читав овај предео, веома је наклоњен пешацима. Та благо заталасана брда Богом су дана за опуштајућу шетњу и то баш за свакога, јер не поставља посебне захтеве, нити посебно добру кондицију. Ту предивну благост ових терена дивно приказују и фотографије Игора Бардића:

фото: Игор Бардић фото: Игор Бардић

Са врха Сувобора спуштамо се према планинарској кући ПК „Победа“  –  „Добра вода“ и даље до планинарског дома „Душко Јовановић“ на Рајцу, где нас чека комби. У дому ћемо се окрепити пред повратак.

"Добра Вода"

Наведена траса је дуга 12,5 km са успоном од 280 m. Обзиром на такве параметре, као и природу терена – акција је приступачна свим категоријама уживалаца природе.

ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике ако је време суво), мали ранац са водом и храном за успут, слојевита одећа примерена временским условима, заштита од ветра и евентуалних падавина, пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

фото: Дуле Опачић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Торничка Бобија – кров Азбуковице

Ако сте чули за Азбуковицу, чули сте и за лепоту која одликује овај брдско-планински предео на крајњем западу Србије, ако нисте то је зато што је овај крај некако остао по страни због слабо развијене путне мреже. Азбуковица је простор оивичен Дрином на југозападу, Ваљевским планинама на истоку и Соколским планинама на северу. Испресецана је сплетом мањих река од којих су најпознатије Трешњица и Љубовиђа. И да знате, ова насловна фотка није никаква шминка, такав призор би требало да затекнемо!

Својим највишим врхом Торничка Бобија (1272 m н.в.), као и положајем и експонираношћу, са правом, носи епитет Кров Азбуковице. Ова дивна планина налази се на крајњем западу низа Ваљевских планина. Одликује је изузетна разноликост флоре и фауне,али оно због чега је сви воле су не само бројни феноменални видиковци, већ и нарочита уређеност, захваљујући Стојану и шумару Пери, који брину о Бобији, као о својој кући и дворишту, те се има утисак да сте у каквом планинском парку. Иако својим лепотама заслужује да буде редовна дестинација сваког љубитеља природе, због лоше путне мреже неоправдано је остала релативно мало посећена. Ми смо разбили та „табу“, заволели сте Бобију.  Погледајте како је то једном изгледало 🙂

Аца и Јаца

За извођење ове акције изабрали смо средину октобра очекујући шарену јесен, што ће целокупан амбијент и видиковце учинити раскошним: листопадне крошње добију жуто црвене нијансе, четинари их прошарају зеленим тоновима, а на још зеленим ливадама као печурке никну стогови прикупљеног сена. Фотографије у програму су летње, али овога пута ћемо их направити и у јесењем спектру! 🙂

У ишчекивању заласка Сунца... Залазак над Бобијом, гледан с Јабланика

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6:00 h,  правимо кратку паузу за јутарњу кафу код Ваљева, а затим настављамо преко Пецке до наше полазне тачке. Молим вас да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

видиковац Стојковац брижљиво негована стаза, зар не?

Нашу пешачку партију почињемо у атару села Савковић. Одатле пешачимо 2 km макадамом до планинарског дома и одатле почиње Бобијска рапсодија!  Лепо уређеном стазом од дома, стижемо пред први видиковац – Стојковац. После малог предаха, ради уживања и фоткања, настављамо даље, ка следећем видиковцу:

После овог видиковца ћемо скренути са трасе ка извору Трибуће – да видимо где се рађа река позната по феноменалном кањону! Враћамо се на колски пут и настављамо ка врху Торничке Бобије (1272 m), чији ће вас призор распаметити.

Лаганим корацима... до оивиченог прилаза врху... чија је површ оивичена у облику великог срца!

Погледом ћете обухватити све испред себе; један од оних врхова где вам се чини да ништа друго не постоји и свакако онај због ког ова планина носи атрибут Кров Азбуковице. Наравно, овде је најбоље место да извадимо ручак из својих ранчева.

врх Торничке Бобије

Даље настављамо према Оштрој стени у чијој је непосредној близини рудник барита. Стаза ка њеном врху је уска и у финалу готово козја, али је то кратак потез. Сада преостаје још 3,5 km до заиста спектакуларног Дражиног видиковца, са кога се најлепше види Медведник, изнад кога се ту рађа сваки нови дан!

Дражин видиковац

Сада смо већ при крају трасе (свега километар до шумске куће, где нас чека топла чорбица). Али, пре тога стижемо до Дражине цркве. Oва црква брвнара, позната и као Рачићева црква, посвећена је Светом цару Лазару, подигнута је 1943. године, а освећена 11. јуна 1946. године. Подизање цркве се доводи у везу са пуковником Драгославом Рачићем, четничким командант Церско-мајевичке групе корпуса, као иницијатором за подизање.

Аутор: Ванилица - Сопствено дело, CC BY-SA 4.0, wikipedia

Траса није напорна, дуга је 15 km са 580 m успона и 560 m спуста. Стазе су лепо уређене, претежно се крећемо колским путем. Овде можете видети висински профил трасе и теренски приказ.

Полазимо у 18:00 h, јер треба сићи до возила 2 km, а до Београда предстоји 2 и по сата вожње.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, штапови за ходање (нису обавезни, али ко је навикао, нека их понесе), заштита од  ветра и евентуалних падавина, чеона лампа.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.700 дин

ПРИЈАВЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

 Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,  gordana@serbianoutdoor.com

Бобија и поље невена... Поглед на Медведник са Дражиног видиковца

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Клисура реке Градац – Ваљевски сафир!

Вечито привлачна акција на једној од најчистијих река Европе, чији кристално прозиран ток пратимо од пећине Дегурић до врела! 🙂

Топло, мокро и смарагдно лепо, јер је Градац једна од најчистијих река Европе. Овај кањон са предивним током кристално чисте реке и уређеном стазом је прави рај за све врсте рекреативаца! Траса није кондиционо захтевна и могу је проћи како деца, тако и старији, јер је дуга свега 15 km!

 

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 8.00 h. Путујемо ка Ваљеву.

Крећемо се наизменично десном и левом страном клисуре, уживајући у необичној лепоти једне од најчистијих река Европе.

Прву паузу правимо код  Вајата и Коњичког клуба у непосредној близини Дегурићке пећине, одакле практично почиње кањон. 

  Дегурићка пећина

И на даље правимо успутне паузе за одмор и купање. Кањон Градца је питом, у смислу да нема препрека за које је потребно више од пешачења, осим што ћемо реку десетак пута прегазити. Стаза је означена, времена ће бити довољно и за фоткање и за пливање 🙂 

  

Ова траса је препорука  свакоме ко жели да ужива уз реку и завршава код Еко домаћинства „Скок по скок“ близу манастира Ћелије или се одморити на прелепој ливади код Еко бивка. Они који буду расположени за више акције, наставиће све до Врела. Ко год шта одабрао, у 19 h смо спремни за излазак из кањона, степеницама, које воде до магистрале, где нас чека возило.

  

Манастир Ћелије, је познат по једном од највећих православних духовника – архимандрита, богослова и филозофа Јустина Поповића – горостасна фигура интелектуалца и мудраца, који је, у овом манастиру, изолован и одбачен од комунистичких власти, живео и стварао од 1947. до 1979. године.

Рођен је на Благовести у Врању, завршио богословију у Београду код Николаја Велимировића, студирао теологију у Петрограду и Оксфорду, докторирао на Атинском универзитету, службовао је у Призренској и Карловачкој богословији, као и у Чехословачкој. Пред Други светски рат основао је Српско филозофско друштво у Београду. После рата затваран је од власти, а било је планирано и његово стрељање.

Иза овог скромног човека остало је написано 12 књига житија светих, на стотине чланака и мањих списа и све то штампано у 33 тома сабраних дела.

Према његовом личном запису пред Други светски рат је имао визију распетог Христа. У манастир Ћелије, код овог духовника, годинама су долазили духом посустали и болесни да их снагом свог духа посаветује и излечи. И данас на његов гроб затрпан цвећем долазе невољници тражећи помоћ од Аве Јустина.

У књизи „Преподобни Јустин Нови Ћелијски“, коју је по благослову епископа ваљевског Милутина издао манастир Ћелије, записано је низ чудесних исцељења верника док је Аве био жив, али и на његовом гробу. „Крстивоје Антонијевић из Богатића требало је да има тешку операцију. Био је на Авином гробу и без хируршког захвата оздравио“, записано је у књизи.

„Једна жена из Грчке није имала деце, била је на Авином гробу и однела грумен земље са гроба. Ту земљу је ставила у чашу са водом коју је пила. Касније је родила дете. Било је то 1985. године.“ „Године 1996. Ненад, син Миленка из Ваљева, који није могао да хода сам, дошао је на Јустинов гроб да му се чита молитва. Након седам дана је проходао и дошао на Авино вечно почивалиште да заблагодари чудотворцу“, стоји у књизи.

Архимандрит Јустин Поповић умро је на дан свог рођења на велики православни празник Благовести. Кажу да се након срчаног удара десетак дана пре упокојења молио да умре баш на Благовести. Бог му је молитву услишио.

На свечаној литургији у Храму Светог Саве 2010. је канонизован нови светитељ Јустин Ћелијски. Литургијски спомен преподобног Јустина слави се 14. јуна. О животу и делу Јустина Поповића ђакон Ненад Илић снимио је документарно-играни филм „Ава Јустин“. Игуманија Гликерија је одлучила да се приходима од филма у близини старог изгради нови храм.

Пењање уз степенице од манастира је вероватно и најтежи део ове туре 🙂  Али, тих … степеника је једини начин да се изађе из клисуре до нашег возила који ће нас одвести до ресторана на заслужен одмор и закуску по жељи.

Након свега тога полазимо до 20 h за Београд. 

ВАЖНА НАПОМЕНА: уколико се евентуално деси пад температуре, мање пожељан за квашење, акција ће се одвијати од манастира Лелић, по ОВОМ програму.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.500 дин

ОПРЕМА:  имајте у виду да ћемо газити реку, што никако не чинимо босоноги. Обућемо оно што ће таквом кретању највише одговарати (понесите обућу подесну за кретање водом), а стазом наравно у гојзерицама, или трекинг патикама.

  

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Царевић

контакт за информације и пријављивање:  064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Крупајско врело, клисура Осанице и прераст Касоње

Од многих Хомољских лепота, одабрали смо неколико оних које пружају чисто задовољство, без много труда. Живописна Осаничка клисура, богате орнаментике, украшена једном прерашћу, вештачким језерцетом и водопадом и најлепше врело, са тајанственом пећином и термалним извором у непосредној близини. Акција није кондиционо захтевна и прилагођена је свим узрастима, што је чини приступачном баш сваком.

На лепоту нико није имун, а хедонизам јача организам! 🙂 

Током проласка клисуре газићемо воду и имати прилике за пливање, тако да се сходно томе треба и опремити (обућа згодна за воду, купаћи и пешкир).

ПОЛАЗАК  тачно у 7.00h са паркинга у Устаничкој 125, код нашег Клуба. Дођите 10-ак минута раније како не бисмо каснили са поласком.

Када се крене на ову страну, пролази се Каменово – село пчелара, због чега ћемо ту направити паузу, оплемењену пчелињим производима породице Караџић 🙂

По легенди је селo своје данашње име понело у турском периоду, када је сеоски ловац силовао младу девојку која је чувала стадо оваца. Пресудише му код записа, каменовањем до смрти и од тада је село најпре названо Каменовање, а потом било скраћено у Каменово. Сирота девојка нијеСпоменик пчели у Каменову могла да преболи срамоту, већ се обесила о греду у вајату, а ловчева фамилија се, из страха од освете, одселила незнано куд.

Ово село је познато по дугој традицији пчеларења, једино које је за време Турака плаћало харач (десетак) у меду. Умеће гајења пчела су у село донели монаси манастира Витовница. Стога се сматра да традиција пчеларења у овом селу траје од XIV века. Данас, са скоро 3000 пчелињих друштава, на сваког становника села долазе 2,3 кошнице по чему је Каменово рекордер у Србији. У 2011. години је у овом селу произведено 150 тона меда, што је 5% укупне производње меда у Србији, а 50% матичног млеча произведеног у Србији потиче из Каменова. Једном годишње се одржава у овом селу и сајам пчелара, манифестација „Дани млавско-хомољских пчелара“. У центру села постоји бронзана скулптура пчеле која је симбол села.

Улазак у клисуру Осанице Водопад и језерце  Брана језера

Пут настављамо према Крепољину и селу Осаница, којим тече истоимена река. Надомак села, она је уклесала прелепу клисуру, коју краси и један природни камени мост (прераст Касоње). На самом уласку у клисуру је и мало вештачко језеро, које по врелом дану пружа пријатно освежење 🙂

ПОЛАЗАК:  тачно у 07:00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), дођите 15-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем до Пожаревца и паузу за јутарњу кафу уприличићемо у Каменову – селу пчелара.

Насеље Осаница налази се у повељи кнеза Лазара, које је дао манастиру Горњак 1380. године. Легенда каже да су Словени насељавајући Источну Србију и крчећи шуме наишли на осе које су се ројиле око велике дивље крушке, препуне крупних и мирисних плодова. Зато помислише да ће и њима ту бити добро, ако је и осама, те подигоше насеље коме дадоше такво име.

Осаница је једино село које је након пустошења и расељавања Хомоља приликом сеобе српског народа 1690. године, поново обновљено на истом месту. Данас је на четвртом месту у општини Жагубица по броју становника и по површини атра.

Возило напуштамо у центру села и полазимо према клисури. Запазићете необичан спој старе и нове архитектуре, сусрет традиције и нових трендова, као и две статуе испред једне стамбене зграде: фрулаш и бушин или bucium – древни чобански инструмент за чије звуке се верује да растерује зле силе. У самом почетку клисуре, одмах после језерца, је одлично место за ручак, пошто има клупе и сто. Даље настављамо до прерасти, ходајући клисуром, чије дно светлуца лискуном, полако јер се ради о врло фотогеничној клисури! Шетња је кратка и без успона (укупно 2 km).

У клисури... У клисури... Завеса од бршљена на Касоњу

Пошто се најлепше оставља за крај, одвозимо се до тајанственог Крупајског врела, очаравајуће лепоте. То је место које се гледа дуго, док вам тиркизне нијансе кристално прозирне воде, пију из очију…

Смештено испод западног кречњачког одсека Бељанице, са десне стране Крупајске реке, на 220 m надморске висине, ово крашко врело са непосредним окружењем од 9 ha заштићено је као споменик природе од националног значаја, а по морфологији свог изворишта, хидролошким функцијама и пратећим природним обележјима једно је од најрепрезентативнијих гравитационих врела. Температура воде на извору се креће од 9-11° C. Спелеоронилачким истраживањем у 1998. године,  откривено је постојање преко 70 m дубоког инверзног крака пећинског сифона којим воде врела доспевају из кречњачког масива Бељанице.

 Крупајско врело
Првобитни изглед врела је промењен изградњом бетонске бране за потребе млина који и данас ради. Пре изградње ове бране вода је великом снагом истицала из пећине праћена хуком воде. Брана је формирала језерце, извор је потопљен и види се само део отвора пећине. Вода се прелива преко бране атрактивним водопадом и тече 450 m до ушћа у Крупајску реку.
Термални извори и ресторан

Ресторан и термални извор, за крај 🙂

У непосредној близини  врела налазе се два јака термална извора са температуром воде од 26,5 °C. Захваљујући томе овде остајемо до поласка (у 20:00 h крећемо за Београд, где стижемо до 23 h).
ОПРЕМАгојзерице, или патике, опциона обућа за воду (због Осаничке клисуре), одећа прилагођена временским условима, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 19 h, на састанцима Клуба

 Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

фото: Саша Вељковић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

СТАЗОМ ПЕТРУШКИХ МОНАХА – Мала Света Гора у клисури Црнице

Кањон реке Црнице налази се у атару села Забрега, 18 km од Параћина. У време пре Немањића ту су подигнути бројни манастири и цркве од којих су данас остали само трагови. Сматра се да су их основали хиландарски монаси, због чега овај крај називају и Малом Светом Гором. Над селом је некада доминирао град Петрус, од кога су остале само рушевине као сведоци давно прошлих времена, чијим трагом ћемо ходати, од Сисевца до Забреге.

Петрус

Тзв. „Стаза петрушких монаха почиње у селу Забрега  и даље се прати  маркација која води на узвишење са врло лепим погледом на долину Црнице и остатке манастира Намасија. За  45 минута хода стазицом низ падину силази се у кањон Црнице. Ову необичну долину, вредну поштовања и дивљења, и предивни стазу извезену по њој,  откривало нам је Удружење „Петрус“ из Забреге,  тако да вас и овог лета позивамо да доживите овај јединствен предео, прелепих крајолика.

Црница није много удаљена од главних путева. Ипак, у њеној краткој долини снева десетак манастира над којима бди један древни град. Она извире у снажном млазу испод огромне стене, на јужном делу Кучајских планина, код рударског насеља Сисевац. На извору је потпуно бела од кречњачких стена, по чему се некад звала Белица. Име су јој променили након масакра силног света који се окупио на сабору код Цркве, у доњем току реке. Крв је обојила белу реку, коју од тад зову Црница. Али, за разлику од Турака, старији мештани причају  да Немци током Другог светског рата, нису ниједанпут ушли у село, јер нису знали да постоји.

ПОЛАЗАК:  тачно у 6.00 h са паркинга са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 15-так минута раније, како не бисмо каснили у поласку.

Путујемо аутопутем до Параћина, затим магистралним путем ка Зајечару и након краће вожње скрећемо ка Поповцу и Петрушкој области одакле почиње наше пешачење необично лепим пределом историјски гледано кроз средњовековну Србију…стазом мале Свете Горе у клисури реке Црнице.

Екипа РТС-а, као и многе друге телевизије, је врло заинтересована за културно-историјско наслеће и природне лепоте у сливу реке Црнице (емисија „Од злата јабука“). Удружења граћана „Петрус“ Забрега, КАУП Београд и КАУП Ресавица неуморно раде на промоцији ових бисера. Уз већ постојећу „Стазу петрушких монаха“ ускоро ће бити представљена и нова стаза која ће пролазити кроз ове пределе и спојити Забрегу и Ресавицу. Велику захвалност дугујемо члановима УГ „Петрус“ из Забреге што су нас позвали да учествујемо у овом дивном пројекту. Oвде можете видети како изгледа „Стаза петрушких монаха“ са детаљним описима свих манастира.

То је стаза којом су некада, пре седам векова ходали чувари православља, монаси петрушке области.

Траса стазе полази из Поповца (Холцим копови) колским путем и након 10-так минута долазимо до реке Црнице коју прелазимо онижим гвозденим висећим мостом, улазимо у шумицу, пролазимо остатке мале средњовековне Цркве Краса и након десетак минута долазимо до места где прелазимо реку газећи је до испод колена што је свакој групи до сада био велики ужитак. Ако је водостај низак могуће је и да се не смочимо. Лепом шумском стазом долазимо до манастира Петруша и остатака Цркве Света Огњена Марија, по жељи одлазимо до лековитог извора хладне воде у самој реци. Потом се шумском стазом пењемо до остатака древног града Петруса (наилазимо на остатке керамичких комадића старих више стотина година) и Крстате Стене (кота 345 m) из које расте чудновата вишња из камена. Након паузе на прелепом видиковцу, спуштамо се до манастира Светог Јована Главосека и речице Црнице где правимо одмор за уживање у амбијенту са погледом на пећину испод Крстасте стене на северној падини Чокића брда. У спусту, при крају шуме имамо освештани извор пијаће воде. Пешачење настављамо до села Забрега и Цркве Свете Петке.

Први део стазе је дугачак око 9 km, са малом висинском разликом. Наш превоз нас чека у центру села Забрега, и они који желе да остатак дана проведу на термалном базену (температура воде око 36,6 С) у близини ресторана Поточара пут ће наставити ка насељу Сисевац, уз успутни обилазак манастира Раваница. У селу Забрега можемо купити домаће интегрално брашно млевено на старински начин у воденицама поточарама као и гајену пастрмку из рибњака за понети .

04

Група која жели наставак пешачења и авантуре у прелепој природи и при том поседује солидну кондицију, наставља необележеном стазом до манастира Намасија (успут прелазимо лепи висећи мост), затим шумском стазом до видиковца Камен Ђулине испод пећине Масни Камен, поред цркве Светог Ђорђа, затим Цркве Свете Недеље од које се у непосредној близини поново прелази – гази река и хода блажим успоном до остатака манастира Свети Арханђели и даље стазом према Сисевцу до манасира Светог Сисоја. Овај изванредни наставак је у дужини од 8,5 km. Стижемо на заслужени одмор у Сисевцу где можемо обићи манастир Светог Сисоја, затим извор реке Црнице, купати се у термоминералном базену ресторана Поточара и уживати у посматрању пастмки у рибњацима. У непосредној близини је и језеро са уређеном пешачком стазом, што је лепа опција за оне који евентуално не желе на базен.

За Београд полазимо из Сисевца у 19 h, преко Раванице и Сења, до аутопута, уз успутну паузу на некој од пумпи и стижемо најкасније до 22 h. Понети са собом купаћи костим (опрему за купање уколико желите да се купате на термоминералним базенима) .

Манастир Сисојевац, на самом извору Црнице, подигао је 1380. године духовник кнеза Лазара, Сисоје Синајит. Опустео је крајем XVII века, а обновљен 1978. Поред манастира, на извору Црнице сада су рибњак и мотел.

Низводно од Сисојевца река Црница улази у кањон у коме се налази десетак манастиришта, чије је остатке обрасла вегетација. Код села Забрега река прави велику кривину и излази из кањона крај остатака манастира Намасија или Манасињца. Беше то значајан манастир са одбрамбеним зидинама и јаком кулом. Црква, посвећена светом Николи конзервирана је и обновљена у једном малом делу. Низводно од манастира су воденице, рибњак и мост преко реке.

Село Забрега је подигнуто на десној обали Црнице, са занимљивим старим очуваним кућама и новим које су међусобно повезане правим мостовима.

После Забреге, Црница поново улази у кањон и на њеној левој обали сневају остатци храма светог Јована Главосека. Подаци о овој Цркви су врло оскудни и познато је само да је обновљена 1520. године. У близини је стаза која води десном обалом, навише ка стотинак метара високом узвишењу, до моћне стена на заравњеном платоу и велике пећина испод њега. Призор који се на платоу указује вредан је пешачења. На платоу, ког Црница са три стране окружује дубоким кањоном, почива огроман камени мегалит, о чијем настанку говори легенда. По предању, камен је донела деспотица Јерина у својој кецељи у средиште свог дворца. На самој ивици амбиса се налазе рушевине куле, па се претпоставља да су то остаци града Петруса – највећег утврђеног града у средњем Поморављу, по коме се цео овај крај звао Петрушка област. Од града се стаза стрмо спушта наниже ка реци. А на самој обали, приљубљена уз стену и покривена густом вегетацијом, крије се Црква посвећена Благој Марији Петрушкој. Сабор и кланица у којој су Турци побили народ, кад је рек

а зацрнила своје име, догодио се крај ове светиње.

Господар Петруса, жупан Вукосав, је подигао још једну богомољу ближе Грзи, крај села Лешје на падини планине Баба, где нећемо овог пута ићи. Ова манастирска црква, посвећена Пресветој Богородици грађена је по угледу на руске манастире и као таква се потпуно разликује од свих српских манастира. Поред Цркве се налазе три чувена извора на које је долазила краљица Наталија да пије воду,  и једно необично стабло: врба из које расте дуд крај манастира. Мештани верују да је напитак од тог лишћа добар за нероткиње. Поред Цркве се налази и кула Орловића Павла, која је чувала улаз са Честобродице у Поморавље.

За Крстату стену, мештани воле да кажу да је послужила као инспирација Ђури Јакшићу за песму “Отаџбина“. Међутим, како је у време када је ту песму написао, Ђура живео и радио у Подгорцу и  Сумраковцу, тако да је надахнуће за „Отаџбину“ добио посматрајући Ртањ. Од наших домаћина ћете чути још легенди о овом иначе прелепом крају.

Можда сте скептични у вези базена, али у њему су благотворне термалне воде, а ко жели, може поћи кући са свежим пастрмкама. Цена карте за базен – 300 дин; стандардни мени (пастрмка, помфрит, лепиња) – 550 дин; салата – 100 дин; пиће – 120 до 200 дин; кафа – 80 дин.

ОПРЕМА:  мали ранац, гојзерице, вода и храна за успут, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина. Купаћи костим, пешкир, фактор заштите.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба

Акцију реализује Неша Царевић

  nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

  

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Кањон Пањице, Водена пећина и плаже Великог Рзава

Од разних природних лепота које имамо у Србији, ариљски крај се посебно истиче раскошним током Пањице, и њеним 5 km дугим кањоном између Брекова и Добраче. Атрактивни слапови, бигрена корита, каскаде и водопад пружају заиста рајске призоре, а наша траса од Добраче до Водене пећине, пружа се несвакидашње лепим крајоликом, при том лагана, готово без успона, није кондиционо захтевна и као таква, приступачна свим категоријама пешака.

Пешачење почињемо у селу чије име потиче од калуђера Добраче из оближњег манастира Клисуре. По предању, он је био познат по томе што је имао огромно стадо оваца и што су код њега долазили верници из десетак других села на богослужење и исповест.

Јер, кроз атар села Добраче, смештеног међ врхове Вучјак, Велики и Мали Остреш, Гајеви, Седлац и Малићи, протиче геоморфолошки веома интересантна река Пањица, чије корито красе бројни водопади и слапови са бигреним баријерама и каскадама, а између села Добраче и Брекова усекла је кањон, дугачак 5 km кога сматрају драгуљем природе ариљског краја.

 фото: Дуле Опачић фото: владимир Мијаиловић

Највеће атракције кањона су Пањички водопад и Водена пећина. Пањички водопад висок је 10 m, а са њега се вода слива у многобројним млазевима низ бигрену каскаду која је обрасла маховином. Узводно од водопада налази се Водена пећина односно врело из којег извире вода која пуни корито реке Пањице. Досадашња истраживања показала су да водена маса која избија на површину потиче од понорнице која настаје од више различитих подземних извора лоцираних око Кукутнице и Бјелуше. Рониоци и истраживачи који су је испитивали са сигурношћу тврде да се дубоко у пећини налази језеро, а врло могуће и неколико. Бигрене баријере у кориту Пањице представљају кречњачке каскаде преко којих се, поготово у периоду високог водостаја, формирају слапови.

фото: Дуле Опачић

Треба знати и да су крајем 1958. године ту откривена три праисторијска насеља из доба неолита (око 2600 година пне), док је из периода бронзаног доба, у долини Великог Рзава пронађено више локалитета. Такође, у овој прелепој клисури, Јосиф Панчић је открио ендемску врсту биљке campanula secundiflora. Данас се претпоставља да их на овом локалитету нема више од стотинак примерака.

Наша свега 7 km дуга траса пролази најатрактивнијим током Пањице, у њеном кањону. Не захтева кондициону спремност и приступачна је свима, без обзира на старост или кондициону спремност. А како за ову акцију увек влада велико интересовање, потребно је да се пријавите на време, да бисте обезбедили учешће. Овде можете погледати репортажу са jeдне од ранијих акција.

 фото: Дуле Опачић

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код Дома здравља „Шумице“) у 6.00 h. Потребно је да, дођете 10-ак минута раније како бисмо кренули на време.

ВАЖНА НАПОМЕНА: Путовање није кратко и захтеваће обилазак места где је пут оштећен, те ћемо настојати да га до одредишта прођемо што агилније, тако да успутну паузу нећемо правити. Кафу и доручак понесите, јер ћемо током вожње имати довољно времена за оба. Пауза ће бити уприличена искључиво зарад физиолошких потреба.

У Добрачу би требало да стигнемо до 10:00 h, напуштамо возило и пролазимо селом, до задњих кућа одакле почињемо узводно да пратимо реку Пањицу и након 3 km пред нама ће се указати 10 метара висок водопад, који се разлива преко, маховином обрасле бигрене окапине. Стотинак метара изнад су плитки и пространи каскадни вирови златносмеђе боје, а десно је још већи отвор, којим се у пећину може ући до 70 метара.

На 10-ак минута од водопада ходамо дуж најлепшег тока речице, ка пећини из које извире Пањица. Улазимо како би разгледали, сликали, али не даље од 10-ак метара, јер пећина није уређена за посетиоце, а ми нисмо спелеолози.

фото: Дуле Опачић фото: Владимир Мијаиловић фото: Дуле Опачић

Од Водене пећине враћамо се истом стазом и одвозимо се најпре до манастира Клисура, а потом до кристално чистог Рзава, и његових уређених плажа. Велики Рзав тече са јужних падина Муртенице, источном границом Златибора, северним делом Старог Влаха ка Ариљу, пружајући све лепоте којима река може одушевити посетиоце: и рафтинг и плаже и водопаде, бигрене каскаде и кањоне, а сва кристално бистра, питка, зелена… МА ПРОСТО ЛЕПА!

Пањица Maнастир Клисура фото: Лазар Јошанов

Ту остајемо до поласка за Београд. У 19:30 h смо сви у аутобусу и полазимо, да бисмо до 23 h стигли у Београд, а успутну паузу правимо на бензинској пумпи.

фото: Вера Буквић

ОПРЕМА: мали ранац са водом и храном, удобна трекинг обућа (прескакаћемо више пута реку), одећа прилагођена времену, батеријске лампе, заштита од сунца, купаћи, пешкир и пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  2.000 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 19 h, или директно:

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Вршачке планине – манастирски пут

Над Банатском равницом, у дужини од 19 km издижу се Вршачке планине са Гудуричким врхом ( 641 m) који је и њена највиша кота. Овај предео је и чувено виногорје, али оно по чему је такође познат је и Свети свештеномученик Теодор, епископ Вршачки и  заштитник града који је у време Турака мучен и страдао за своју веру и народ.  На брегу изнад града је црква посвећена њему. У непосредној околини су и манастири Месић и Мало Средиште и то је оно што овога пута одређује нашу путању.

 

ПОЛАЗАК:  тачно у 8.00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Mолимо вас да дођете 10-aк мин раније како бисмо кренули на време. Путујемо преко Панчева и у Вршцу правимо паузу за кафу и доручак. Након тога се одвозимо до манастира Средиште, одакле започињемо пешачење. Наравно, након што посетимо манастир.

Манастир Месић манастир Мало Средиште

Крећемо широким путем кроз шуму до Гудуричког врха (641 m) надморске висине, од кога нас дели 5 km пута са висинском разликом од 439 m. Са врха се даљих 8 km спуштамо ка манастиру Месић.

Гудурички врх манастир Месић

Описана траса је дуга 13 km и прилагођена је учесницима са скромнијом кондицијом, што је чини приступачном најширем делу уживалаца природе.

Пре поласка за Београд одморићемо се у једном од вршачких ресторана и винских подрума. 

ОПРЕМА:  мали ранац, гојзерице или патике (лаган терен), вода и храна из ранца, одећа прилагођена временским условима и заштита од ветра и евентуалних падавина.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Јовановић

065 99 22 782,  nenad@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

ГРЗА – жубор пролећа

С пролећа кaдa су воде најјаче и водопади пенушају пуном снагом, Грза је међу њима КРАЉИЦА! Стога је уврежен обичај да се управо тад иде на њена врела. Међутим, лане смо у ово време ишли на Грзу да бисмо скренули пажњу да Краљици прети атентат од оних за које је она само флуид довољне снаге да покрене пар турбина. У име нашег гласа НЕ за МХЕ, фотографије програма носе амблем борбе Параћинаца за oдбрану Грзе.

И знате шта? ГРЗА ЈЕ ОДБРАЊЕНА! Сада ћемо је походити без терета бриге и борбе, али пазите ви што претите природи – гледамо вас! ћивела Грза, браво Параћинци!

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

 

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. До планинарског дома „Ђорђе Живковић на Грзи, где напуштамо возило, предстоји нам двочасовна вожња и пауза за кафу код „Старог храста“.

Ово место је једно од култних за поклонике природе. Шетња узводно, до врела Грзе и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

Полазимо од Дома, где нас на крају пешачења чека возило, према врелима Грзе, и видиковцима. По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит. За ово је довољно максимално 2 сата.

На горњој фотографији је графички приказ траса на 3Д топо карти, тако да лакше пратите изложен програм. Пошто се вратимо са видиковаца и врела на почетну тачку, када се окупимо, полазимо заједно према Малом Јаворку (756 m НВ). Ако нисмо прекорачили временски оквир за шетњу до врела и видиковаца,  настављамо према Јаворачком врху (927 m НВ) и спуштамо до Дома поред Козјег рога. Ако смо се превише задржали на врелу и видиковцима, скрећемо лево ка врху Мали Јаворак (756 m НВ) и спуштамо се гребенски, до Језера. Ни једна од тих стаза није тешка, а којом ћемо поћи, зависи само од тога колико будете занесени самим врелима и видиковцима. Молимо вас да имате у виду, да и ако је траса кратка, морате имати средњу кондициону способност, како напор, потребан да се она савлада, не би превазишао ваша очекивања!

 фото: DevianArt

Лане смо зебли од питања, је ли је ово последње пролеће за Грзу какву знамо јер су, инвеститори (група алавих предузетника, за које реке представљају флуид за покретање турбина), планирали прошлог пролећа изградњу мини хидроелектране, снаге 499 kW, што би одприлике било довољно за рад једног кућног котла за грејање! А за то је био планирано да се 2,6 km раскошно лепог и животом богатог тока реке Грзе спакује у металне цеви пречника 90 cm – што би потпуно уништило живот у реци, низводно од замишљене хидроелектране! Параћинци се са тиме енергично нису сложили и борили се под слоганом „Одбранимо Грзу“ са амблемом који видите на фотографијама овог програма. Наша акција била је подршка тој борби, да сачувамо Краљицу од атентата, а трасу смо прошли са КАУП-Ресавица и Грађанским покретом „Одбранимо Грзу“.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Светлост Овчарско-кабларске клисуре

Зашто „Светлост“? Једноставно зато што је овај предео изузетно популаран због јединственог сплета природних лепота и споменичких вредности, чиме вековима привлачи пажњу. Њено основно обележје чини рељеф, упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име. Западна Морава између њих твори изразите, тзв. укљештене меандре. Мало је која клисура тако украшена, и још приде обогаћена лековитим, термалним изворима као ова.  Али, ниједна  у нас не крије у себи толики број углавном очуваних средњевековних манастира, по чему је, као и по уметничкој вредности, ова група манастира одмах иза Фрушкогорске. Овчарско-кабларска клисура је дуго остала изван животних токова. Тек оснивањем монашких заједница овај простор почиње да се користи, а доцнијим ретким истраживањима, то је постао примарни мотив посете.

Ова акција посвећена је управо томе и зато смо изабрали лагану стазу, без успона на врхове, како бисмо се посветили знамењима која су такође њени значајни атрибути. У техничком смислу, то значи да акција није кондиционо захтевна и као таква је приступачна свима. Пролазимо трасу која повезује четири манастира и бигрене слапове на Моравици. За оне који нису толики штребери, ту је и базен у Овчар бањи 🙂

 

Међу најстарије материјале о овом пределу, спадају путописи Евлије Челебије из 1662-ге године, где се између осталог наводи:

“… У близини овог насеља у планинама богатим дрвећем, налазе се купке села Бање. Још у доба хришћанских краљева на овој лековитој води подигнуте су величанствене високе куполе, велики басен, многобројни хладњаци, халвати и свлачионице. Ту се годишње у доба лубеница сакупи 40-50 хиљада душа, одржавају панођури, тргује. То је величанствено излетиште и место за уживање. Како је вода тих бања јако топла, то се води купке додаје нешто хладне воде.”

А Каниц Феликс бележи следеће:

“… И Србија има свој Монферато и свој Атлас. Само он није ни као први који је из земље изникао попут високе купе окружене брежуљцима, ни као други, који је “планинска катедрала анатолског хришћанства” господари валовима Стримонског залива; у дубокој клисури између Овчара и Каблара леже на обале реке по четири манастира, са својим причама о некадашњим чудима, тако скривени од погледа пролазника

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.00 h. Путујемо Ибарском магистралом до Овчарко кабларске клисуре. Ту напуштамо возило и одатле почињемо пешачење стазом  од манастира Преображење, стазом дугом 13 km са висинском разликом од око 750 m.

Овај манастир се првобитно налазио са друге (леве) стране Западне Мораве али је срушен 1910. због градње железнице Чачак-Вишеград. У њему се живи по »јерусалимском типику« по којем живе и монаси Хиландарци на Светој Гори. Био и остао поштован као велика светиња.

Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. годину. Стари манастир Преображење је порушен како би се изградила железничка пруга према Ужицу. Постоје бројни записи о томе какве су последице имали људи који су одобрили и наредили рушење овог манастира. Старо Преображење је било пусто све до обнове 1811. године када је обновљен од Епископа Никифора. Манастир су посећивали Јоаким Вујић, Вук Караџић, када је био и калуђер манастира, Исаија, који је још за живота био поштован као светац. Манастир је одувек живео са молитвом и од молитве, монашки скромно.

Ново Преображење је подигнуто на супротној (десној) страни Мораве, у подножју планине Овчар. Нови манастир Преображење је освештао Владика Николај Велимировић, тада епископ Жички, на дан Покрова Пресвете Богородице 1. (14.) октобра 1940. године. Владика је том приликом поставио игумана Васијана за старешину манастира. »Тада им је Владика Николај дао флашу вина, просфору и једну флашу уља. У аманет им је оставио да не смеју имати стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде извор прихода.«

Црква манастира Преображење је мала, проширена затвореним тремом. Украшена је руком Ивана Мељеникова 1940. године када је урадио иконе, дуборез иконостаса и две фреске. Слава манастира је Преображење Господње 19. августа (6. августа по јулијанском календару). Под управом Манастира Преображење су и две необичне светиње у непосредној близини, Црква Савиње и Кађеница.

Пут до манастира Сретење води нас 2 km уз Короњски до. ка врху планине Овчар на 800 метара надморске висине и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

По писаним подацима овај манастир се први пут помиње у манастиру Јовању 1571. године, а спомиње се и његово рушење 1623. године, што његово настајање и постојање датује за претходни временски период. Предање вели да је са врха Овчара бачена круна(корона) па се гледало где ће да падне, ту ће се градити црква. По том догађају се и брдо изнад самог манастира зове Короњско брдо. Манастирска црква је обновљена трудом монаха Никифора Максимовића, који је после обнове манастира Преображења, 1818. године почео обнову манастира Сретење, тада је обновљена црква, конак, бедеми. По жељи Кнеза Милоша, ради великих заслуга је произведен за архимандрита манастира Сретење, а касније је хиротонисан за Епископа Ужичког, Нићифора Максимовића. Упокојио се 1853. године и сахрањен је у сретењској цркви.

Живопис наоса, олтарског простора и зидане олтарксе преграде из 1844. године рад је Живка Павловића из Пожаревца, док је Никола Јанковић аутор сликане декорације припрате. На строгост у избору, како иконографских тако и ликовних решења, и овако конзервативног зографског сликарства, са тек понеким елементом барока, утицао је дубоко религиозан Нићифор Максимовић. Олтарска фреска приказује свештеника коме је Анђео везао руке јер је недостојан и неспреман да служи Свету Литургију.

Наредна 2,5 km настављамо преко Сретенске косе према манастиру Свете Тројице, угњежђеном на шумовитој падинини Овчара, у атару села Дучаловићи, на територији општине Лучани и представља споменик културе од великог значаја. За оближња села он је  парохијска црква, а по лепоти се битно издваја од осталих манастира.

Сматра се да је манастир Свете Тројице настао кад и манастир Благовештење, у XIII веку. Поуздано се зна да су га градили калуђери манастира Сретење. О њему су први писали Јоаким Вујић и Вук Ст. Караџић у својим делима у XIV  веку. Први пише о терору Ћаја-паше и одвођењу робља током Другог српског устанка, као и факат да је то робље спасао, плативши оштету Милош Обреновић маја 1815. године. Вук описујући манастир, налази да је „тврђи“ од Благовештења, да има кубе и да унутрашњост није „моловата“ – виде се голи зидови. Око цркве је десетак конака на спрат, а има и других зграда које су у лошем стању. Такође Вук није нашао ту калуђере, јер их није било. Живела су ту два свештеника, отац и син са породицама, који су морали да иду и раде у надницу по „својој нурији“ (парохији).

Манастир је пострадао од воде која је извирала изнад манастира, али лоше каналисана оштетила је саму цркву и здања, јер се у порти изливала. У међуратном периоду манастир је потпадао под манастир Сретење. У запуштеној унутрашњости није било ничега. Више пута је напуштан и обнављан, да би пред Други светски рат Владика Николај Жички уз помоћ сретењског игумана Атанасија обновио манастир, међутим манастир је убрзо, 1941. године, два пута бомбардован од стране Немаца. Манастир се коначно обнавља 1979. године и слави Силазак Светог Духа на Апостоле (или: духови, тројице,педесетница) празнује се педесети дан по Васкрсу. У њему је иконостас који је урадио Никола Марковић 1868. године и две вредне фреске из XVII века. Света Литургија се служи сваке суботе, недеље и празником са почетком у 8 часова.

Спуштамо се изнад тока Тројичког потока до Моравице у Овчар бањи и одлазимо  до места чаробне лепоте, које се ретко посећује – бигрене каскаде Моравице, илити Бањски поток са бројним слаповима и водопадом! Од манастира до Бањског потока дели нас 2,5 km, углавном спуста.

фото: Милош КараклићДо следеће одреднице дели нас километар. Спуштамо се до Мораве, прелазимо с друге стране моста, и посећујемо манастир Благовештење. Он се налази под Кабларом узводно уз Мораву, с леве стране реке, изнад саме хидроцентрале Овчар Бања и убраја се у споменике културе од великог значаја. Иначе, да је монашки живот ових предела и даље врло динамичан сведоче новији догађаји, као они у манастирима Стјеник на Јелици, Вазнесење на Овчару, па и у овом. Чућете о томе на лицу места…

Црква има основу у облику крста са апсидом на истоку. На западу уз њу је у новије време прислоњен један трем с дрвеним стубовима. Кубе носе луци подухваћени пандантифима. Свод је обличаст. Осмострани тамбур кубета израђен је од тесане сиге. Судећи по кубету, могло би се претпоставити да је и остали део цркве од истог материјала. Изузетак би вероватно чинио олтар за који је Вук забележио „да је нађиват“ пошто се „некад био одвалио и срушио доњу страну ћелија“.

Извесни архитектонски елементи указују да је Благовештење могло бити сазидано у време процвата тзв. „рашке школе“, тј у XII-XIII веку. Међутим натпис изнад улазних врата на западном зиду цркве, у трему, каже да је храм подигнут 1602. Године:  „Изволенијем оца и поспешенијем сина и свршенијем Светог духа сазда се сиј свети и божествени храм Благовештеније пресвјатија владичице наше Богородице и присно дјеве Марије в времена тешка и нужна, трудом и усердијем игумана кир Никифора с братијами и сврши се в лето 7110. тј. 1602. године.

Други запис у цркви на северном зиду који одваја наос од припрате, обавештва да је унутрашњост храма жиописана 1632. године.

Од старог иконостаса је остала сачувана престолна икона са Христом из времена оснивања. Манастир је познат по преписивачкој школи.

Враћамо се у Овчар бању и у 19.30 h полазимо за Београд, где стижемо до 22.30 h. Ову акцију одликује умерена кондициона захтевност, што је чини приступачном и за почетнике.

ОПРЕМА:   гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина, а ко жели и неопходан прибор за базен.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ се обавља испуњавањем формулара испод, или на састанцима Клуба средом у 20 h, када можете добити и детаљније информације директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Поглед са Овчара

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.