Архива за Niš

КАЛАФАТ

Северно од Ниша пружа се планина Калафат, позната и под називом Курилово. Ка југу оивичена Нишком котлином, а на северу Топоничком и Копајкошарском (Попшичком) реком, простире се од Грамаде на истоку до превоја Торине на западу одакле настаје Попова глава. Њен највиши истоимени врх висок је 837 m, затим следе још два који прелазе 800 и око десет између 700 и 800 m; остали су испод ових висина. Али, сви ти бројеви мало значе спрам чињенице да се ради о просто заборављеној планини, чије су природне и културно-историјске вредности мало познате. Позивамо вас да  их откријемо, јер ова  област Србије, крије изванредне приче своје околине.

Мало је познато да је подно Калафата и Хумска Чука (крај села Хум), преисторијско насеље из неолитско-бронзаног доба. Шта више, одатле води и стаза ка једном од врхова (Попова Глава 534 m, иначе најзападнији врх). Истраживања која су 1934. године радили А. О. Славетић и М. Грубић, а касније М. Гарашанин, показала су да Хум спада у врло стара села. Налазиште је лоцирано изнад данашњег насеља на Ћувику, између два потока, и лак му је приступ само с југа.

село Хум Хумска чука - налазиште

Субота, 23. септембар:

ПОЛАЗАК  тачно у 6:00 h, са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125). Дођите 15-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо аутопутем Београд – Ниш, са ког се искључујемо  за село Горњи Матејевац, где започињемо нашу авантуру.

Најпре посећујемо средњовековну цркву од изузетног културно-историјског значаја. Латинска црква, данас посвећена св.Тројици, налази се у самом селу, спада у веома ретке објекте који датирају из доба пре Немањића, прва половина XI века, изграђена је у тадашњој Византији.

Изнад села Горњи Матејевац, 7 km од града, на брду званом Метох налази се најлепша сакрална грађевина на овом подручју. Саграђена је у време владавине византијског цара Манојла I Комнина (1143.-1180.) који је често боравио у Нишу. Обновљена је за време владавине деспота Стевана Лазаревића, почетком XV века. Црква је посвећена светојЛатинска црква Тројици, а због колоније дубровачких трговаца који су је користили у XVI веку у народу је позната као «Латинска». Изграђена као једнобродна грађевина у облику уписаног крста са куполом , са фасадом од опеке и камена, својим архитектонским облицима обезбедила је значајно место у историји византијске архитектуре на овим просторима. У њеној унутрашњости нису пронађени трагови фресака, а свој народни назив је добила по Дубровчанима (католицима тј. Латинима) који су је користили током XVI века. У периоду од 1968. до 1974. године, на цркви су обављени  конзерваторски  и  рестаураторски  радови, током којих јој је враћен њен изворни облик, који је реконструисан на основу њених остатака и археолошких истраживања

Након обиласка Латинске цркве, полазимо стазом која ће нас водити преко планине Калафат, од јужне до северне стране до села Копајкошара где завршавамо пешачење и подижемо шаторе. Траса је дуга око 15 km. Прелепе, густе храстове шуме Калафата су од изузетног значаја за природу околине Ниша. Познате и по богатству јестивих гљива, нарочито вргања, које ћемо потражити успут, па ако будемо имали среће, вечера ће бити укуснија 🙂

Копајкошара старе куће од црвене земље Мрислав Стевановић на видиковцу изнад села

У Копајкошари нас чека традиционална вечера: белмуж, као и сваки пут када обилазимо Сврљишке пределе! Имамо времена да обиђемо село, које је врло интересантно због свог специфичног микроположаја, руралне архитектуре.  Имаћемо прилику да пробамо и купимо првокласни мед из средине која није ни најмање загађена.

Увече, уз логорску ватру, подсетићемо се несвакидашње приче, по којој је ово село најпознатије! Наиме, кампујемо испред пећине Самар, која је била дом нашем легендарном спелеологу Милутину Вељковићу  463 дана. Његово „камено небо“, опсесија, љубав и живот. Милутинов рекорд којим је ушао у Гинисову књигу, још увек нико није оборио. За мештане, то је било златно време, кога се сећају са сузама у очима! Иначе, Вељковићева њига „Под каменим небом“ је дневник његовог боравка у пећини и можете је купити у Клубу.

Недеља, 24. септембар:

Устајемо у 07:00 часова ујутру, пакујемо камп, очекује нас врло динамичан дан, који започињемо проласком кроз пећину Самар. У њој је пронађена до сада најбоље очувана лобања пећинског лава, али и остаци пећинског медведа и кабалоидног коња.

пећина Самар Милутин Вељковић спомен плоча на улазу у пећину

Проћићемо кроз ходнике и дворане пећине и покушаћемо да замислимо све камене зидове и одаје као нечији дом, природну средину, где се човек спаја са природом никад тесније, са мраком подземних каналала и жубором подземне реке. Пећина је тунелског карактера, тако да није захтевна за пролазак (ако неко не жели да прође кроз пећину, неће морати). После изласка из пећине, посећујемо чудесну камену композицију лучних облика, налик прерасти. И ако се не убраја у ред тих геоморфолошких реткости, вредно видети је, јер се ради о необично лепом призору!

камени лукови Немања у акцији 

Из Копајкошаре одлазимо у  Попшицу где је нешто врло лепо и занимљиво: базен са природном термалном водом! Ово је јединствена и идилична прилика да се окупамо у сеоском базену на отвореном у коме је вода проточна, а извор се налази у самом базену. Базен је изграђен за мештане села, да после мукотрпних радова на пољима могу да се опусте и освеже…придружићемо се 🙂

базен у Попшици базен у Попшици базен у Попшици

Последња тачка наше авантуре је бања Топило, смештена у живописном кањону Топоничке реке на 640 метара надморске висине. Прошетаћемо клисуром Топоничке реке и ако нам пролазно време дозволи, посетићемо остатке средњовековног утврђења „Железна врата“, и кроз историјску причу, повезаћемо овај локалитет са „Кулама“ Сврљишке клисуре, које смо посетили овог лета.

 река Топоница у бањи Топило бања Топило

Бања Топило је некад изграђена за потребе локалног становништва, а потом као пројекат сеоског и бањског туризма. Успева да се одржи захваљујући мештанима села, који су ову бању скоро у потпуности сами одржавају годинама уназад, иако изостаје било каква новчана и инфраструктурна помоћ општине. Температура воде износи 34 °C, а о њеној лековитости говорићемо на терену. Имаћемо прилику да уживамо у лековитој води бање, која ће бити отворена само за нас 🙂

Следи повратак, од бање Топило после 7 km излазимо на ауто пут Београд-Ниш, и у Београду смо до 22:30h.

Кликни! 🙂

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: шатор, врећа, подлошка, чеона батеријска лампа, прибор и посуда за јело, гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима. За пливање, понесите шта је за то потребно. За пећину, где је температура знатно нижа, требаће вам полар, или јакна, заштита за главу – шлем и батеријска чеона лампа. Пролазак пећине није обавезан, али наведну опрему морате имати.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

3.500 дин

3.400 за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

котизација обухвата и ручак у суботу (белмуж)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125-ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Немања Потребић

065 99 88 777

nemanja@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Усуди се да верујеш (Драма на ТРЕМУ – други део)

            У нама никад не престаје потреба да верујемо у бајке. Само што тежњу да их остваримо, понекад сломи недостатак снаге или мудрости да се у њу верује. А онда се догоди ту поред нас и останемо затечени пред нечим што је и поред свега, у основи веома једноставно: чиста срца, пуна вере и снова. И нема ту „случајности“, потребно је безрезервно и недвосмислено веровати, без страхова и ма чега што поколеба, а о осталом ће се побринути Бог.

На судбоносном врху

14.02.2010. – Ноћ. Можда сам сањала. Боли…Живим! – лебдело јој је мислима док је ноћ бледела. Умало да ту бол пресече онај ледени дах ветра на Девојачком гробу и она бела лажна, умало фатална снежна степеница… Колико год неко био млад или стар, у тим ситуацијама се обично питамо – ЗАШТО. Након две године, Тања гласно каже – Бог ме је сачувао за Ненада – А тај исти Ненад ми је причао – Женићу се и у 40, или никад, али када сретнем заиста ПРАВУ –  Запросио ју је на врху Трем на првом сусрету, а једноставност и снага њихових одлука мени су остали потпора за смелост у изношењу неких животних ставова у које се данас мало ко усуђује да верује. 

погача у Вргудинцу за добродошлицу! :-) Сватови при успону на Дивну Горицу (1389 мнв)        

 „Гоци, пиши ме за Суву“ – јавила је Тања, чим је почело пријављивање. Акцију за прелазак Суве планине гребеном припремали смо две године и уложено је доста труда да она успе. Поред тога што је траса ултимативно лепа, карактерише је и одређен степен тежине. Оно што нисмо могли да знамо је да ће нас пратити екстремно висока температура, што са ограниченим залихама воде резултира једнаким исцрпљивањем као да ходате по дубоком снегу. Наравно, нисмо ни размишљали да ће та акција остати запамћена по венчању, каквог до тад није било.

           С времена на време, и када се пријавила за учешће, помишљала сам како ту девојку нешто више од планине вуче на то одредиште. Нисам могла да будем свесна колико сам интуитивно у праву. После две недеље, када је наша екипа већ била формирана, јавила се поново – Јел има места и за Нешу? – Е па нема, али пошто улази у Нишу и пошто је то НЕША, седећеш му у крилу до Вргудинца! – гласио је мој одговор 🙂 И ту је почело моје замешатељство, од ког сам у почетку по мало зазирала, плашећи се да постајем посесивна и надобудна. Пратећи Тањине токове, пожелела сам да чујем тог Нешу и кажем му пар ствари, као да је Тања малолетна. И како год то звучало, била сам озбиљна у томе, осећајући да ходам на „свом терену“. Окренула сам његов број – Хало зете, Гоца овде. Значи ми се видимо у петак. Нас са младине стране има 24-ро; када увече поседамо изложићеш нам своје аргументе у вези Тање, па ћемо да видимо за после – Настало је кратко ћутање, а потом је уследио одговор – Леле батеее! –

Домаћин Јоца је за сваки хитац викнуо за шта пуца! Девер Неша, из Радничког, пратио је Младу у стопу! ...и бринуо о њој све док је није предао Неши <3

Јавила сам у оба дома ко још са нама долази и ствар је одјекнула тако да није било никог у Нишу и околини ко за то није знао. Тањи сам предочила да не мора баш све да зна, али да сам заиста озбиљна да видим са ким овог пута има посла. Међутим, ту долази до најважнијег момента, за који нисам знала. Њихова прича је тек почела, али снажно и недвосмислено, чим су се срели. После две године од пада са литица Девојачког гроба, тек са њим је поново отишла ка Трему, и он ју је у наручју изнео на врх. Ту су се први пут пољубили. Јавила ми се са лица места да каже да је на Трему! Обоје су одлично знали шта од живота желе, а хтели су исто.

           Након позива, послала сам поруку обома – Еее, да се ви стварно венчавате, ја бих вас венчала на Трему… Онда је опет назвала и рекла да је то у начелу готова ствар. Е па кад је тако, онда другачије не може бити! Током само два дана, учесници акције су постали сватови и свако је имао одређену улогу. Много тога нисам ни морала сама да решавам, одвијало се спонтано, људи су били надахнути и посебно мотивисани и могу с поносом да кажем – достојни великог догађаја којег су медији врло селективно и оскудно испратили, плашећи се да то случајно не буде нечија „промоција“. Оно што је изузетно важно је да колико год сам све припремала, тешко да би било остварено како беше, без господина Зозе, нашег домаћина на Бојаниним водама. Поред младенаца, који су делили сан о таквом венчању (само што то нико није знао), моје маленкости (по чијем тексту су се Тања и Нешко пронашли), господин Зоза је неко коме су била пуна једра када је чуо за причу и необично је лепо било делити са њим све оперативне радње које су претходиле венчању на врху.

            У петак ујутро, возач се успавао, па смо га дигли из кревета у време када смо већ требали да кренемо. То време сам искористила да се вратим кући по личну карту, коју сам заборавила, а коју, као кума морам да имам. Код искључења са аутопута, пред Сићевачком клисуром, у комби је ушао и наш зет (сви су га већ тако звали), и то са буклијом како доликује. Заправо, једино што смо учинили мимо реда је то што се није ишло по Младу, већ обрнуто. Али, другачије се није могло, обзиром на сплет околности. У Вргудинцу су нас дочекали са погачом! Одатле, успон ка Дивној Горици је врло захтеван. Бројао је 1000 m успона и колико год да смо понели воде, потрошили смо је пре него смо стигли у дом. У касним вечерњим сатима, степениште још незавршеног здања на Пасарелу красиле су свеће за које су се побринули сватови – планинари. Ујутро, наш домаћин нас је испратио хицима у ваздух из своје пушке, пожелевши младенцима срећан живот. Кренули смо ка Трему, који је тог дана бацио у сенку и фестивал у Нишу! 

 Млада је била спремна - прва невеста у гојзерицама!

У последње време, венчања садрже елементе разних кореографија, које се недељама увежбавају, како би званице памтиле доживљај. Неки бирају ексцентрична места за то (под водом, у балону, и сл). Тања и Неша нису ништа увежбавали, а све ћемо памтити док нас има. Они су само следили своје снове. Када сам га упознала, било ми је јасно да ће Тању имати ко да води кроз живот, а када је изговорио завет стављајући јој бурму, све су очи биле пуне суза, колико нас је померио искреношћу изречених емоција и обећањем. А ја хтела да видим са ким Тања има посла!?  Више нисам бринула како ће њена мама да доживи све ово – да сам на њеном месту, била бих срећна. Тако је и било. Пукао је и шампањац, кум је бацио металне новчиће у ваздух, Тања бидермајер – свадба беше по протоколу! Дошли су сви који су могли и желели и свима је срце било пуно. То је ублажило чињеницу да смо до Девојачког гроба остали без воде. Касније смо препричавали комичну ситуацију са отварањем шампањца, горе на врху, јер је био попијен у трену само зато што је течан! На крају стазе, Саша је сачекивао све који су силазили са пуним канистерима воде, а на Бојаниним водама смо спремали роштиљ. Нешини планинари су донели и торту, коју су младенци пресекли цепином, а ми смо им после вечере уручили и поклон.

             Корачати коз живот отвореног срца, чисте душе, растерећен приземних интереса, стазом сопствених снова, је замисао коју негујем колико и она мене, а која ми је небројено пута оспоравана. Много тога и у мом личном искуству није томе ишло у прилог. Али, схватила сам одавно да је немогућност често само привид који намеће свакодневна урбана колотечина. Далеко од тога,  све чега смо свесни добија другачију, реалну димензију. Ту човек добије снагу само зато што јасније запажа и то је суштина моје нераскидиве везе са природом.

           Ова стварна прича јака је потпора јер развејава страхове свих врста чинећи могућом идеју која је у нашим животима најважнија. Зато и треба да остане записана и да буде водиља, јер немогуће постаје могуће само када се усудимо и ослободимо разних калкулација. Једино материјално је то што сам кумовала најраскошнијем икад приређеном венчању са још 23-је прекаљених  планинара Клуба активних уживалаца природе – на здравље! 

  

Кауповци, били смо део великог и најлепшег догађаја на планинама ИКАД, прославили тријумф љубави над замало трагедијом – ВЕРУЈМО!  A следећи пут, на Суву нас воде КУМОВИ!  🙂

 

 

Причу објавила „Моја планета“ (септембар 2012./број 24)

СУВА ПЛАНИНА гребеном – од Вргудинца до Нишке бање:

Сићевачка клисура – Дивна Горица (1389 m) – Пасарело (1487 m) – Трем (1809 m) – Соколов Камен (1523 m)– Мосор (984 m)– Јелашничка клисура

Гребенска линија Суве планине гледана са чика Данетових ливада

         Планине су много више него њихови врхови, а често су њихови садржаји и целокупна аутентичност у сенци врха. Највиши врх Суве планине је Трем, али површина висова који се простиру иза гребенске линије, у виду стреле одапете ка југу, садрже и више него довољно да се њима крстари седам дана са шатором. Па чак и ако тако нешто испланирате, будите сигурни да ће вам остати још много тога за бар још један такав подухват.
Јер, особености Суве планине издвајају је по много чему, као јединствену, и да би је човек доживео, мора је проћи и прећи, упознати њене пастире, сагледати је из више праваца и тек тад стећи известан појам о њеној посебности. Пуким успоном на било који од врхова, ту представу не можемо стећи. Наш план је да овога пута пређемо Суву планину целим њеним гребеном, а самим тим, онако успут, крочићемо на све врхове њеног импозантног гребена. Гребенске шетње иначе пружају највише лепих призора, али и много шире од тога…
Обзиром да је Сува планина од оних које краси гребен, идеја нам је да је прођемо управо том линијом, оперваженом маркантним одсеченим стенама, које плене поглед. Пред нама су дакле три дана ушушканости у импозантној лепоти једне велике планине, тако да ћете с лакоћом схватити колико је њен било који врх тек мајушан сегмент у односу на лирику коју поседује.

 А да бисте лакше пратили, ево графичког приказа нашег планираног кретања на карти:

 

ПЛАН ПУТА И КРЕТАЊА:

Овај поход није могуће спровести у два дана, и неопходно је да имате у виду да ће нам требати слободан петак!

 Петак, 24. август:

Окупљамо се на паркингу испред центра Сава и тачно у 6.00 h полазимо аутопутем Е-75 ка Нишу. Пут је дуг, молим вас, будите тачни и дођите 15-ак минута раније. Одвајамо се на магистрални пут кроз Сићевачку клисуру и ту застајемо  да бисмо посетили манастир Свете Петке Иверице, нарочит по јединственом детаљу, који га издваја од осталих наших манастира.

Пут настављамо ка Белој Паланци, а комби напуштамо у селу Вргудинац, одакле почињемо успон на Дивну Горицу  што је први у непрекидном низу ванредно лепих видиковаца у којима ћемо наредних дана уживати, корачајући даље делом Нишке трансверзале (стаза је обележена маркацијама).

Циљ нам је да густирамо стазу и стигнемо до чика Данетових ливада и панинарског дома где ћемо коначити. За спавање носимо подлошку и врећу за спавање! Вечера уз ватру из котлића!

Траса је дуга 12 km, са успоном од 1030 m.

 

Субота, 25. август:

Буђење на врху Суве планине! Можда ће неко желети да сачека Сунце! Ако буде таквих (а биће), нека скува кафу за остатак сненог друштванца. А кад искафаримо, дакле у 9.00 h, крећемо на ексклузиван доручак, код пастира Ђоке и Свете на Пасарелу. У дружењу са њима видећете како живе људи на 1700 m и како мирише млеко овчица које пасу мирисну Суву планину 🙂

После доручка, настављамо даље ка Трему – највишем врху Суве планине, брисаним гребенским простором, где ће нам чула бити под баражном паљбом прелепих пејсажа. Зато смо уранили, да бисмо то лепо могли  да густирамо цео дан, до мрака. Са Трема настављамо, преко Девојачког гроба на Соколов камен, са ког се спуштамо на Бојанине Воде и коначимо у Ски кући код Зозе.

Дужина ове трасе износи 19 km, а успон 730 m.

 

 

 

 

Недеља, 26. август:

Са Бојаниних вода тачно у 8.00 h полазимо на Мосор са кога се спуштамо у специјални резерват природе –  Јелашничку Клисуру и пролазимо је целу.  Кроз клисуру се крећемо асфалтираним путем, али је прелепа, са пуно мотива за фотографисање. Наш комби ће нас чекати на крају, у селу Јелашница и одлазимо код „Брке“ на  предах пред пут, можемо јести, за тај ресторан смо добили препоруку од самих учесника. За Београд полазимо до 18 h, и требало би да стигнемо до 23 h.

Ова траса је дуга 14 km, са успоном од свега 250 m, јер га чини једино успон на Мосор, а све остало је спуст.

 

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: велики ранац, гојзерице, вода, храна, подлошка и врећа за спавање, заштита од ветра и евентуалних падавина;

прибор за јело, порција и примус

ЦЕНА :      4.000,оо динара за чланове Клуба

               4.200,оо динара за остале који нису чланови Клуба

Цена обухвата: превоз, два ноћења, вечера првог дана и доручак другог дана, организационе трошкове (путарина, смештај возача)

Детаљне информације и пријављивање код организатора (телефоном, маилом, а ускоро и на састанцима).

ВОДИ ВАС:

Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

atanaca@gmail.com