Архива за Manito jezero

ЖИЖИНИМ СТОПАМА: Капетаново језеро-Круташ-В. Журим-Ластва-Рогођед-Божурни врх-кањон МРТВИЦЕ

Крсто Жижић, некадашњи председник ПСД „Железничар“ је  многим генерацијама подарио знања и вредна искуства, као и незаборавне тренутке на планинама. Својим сензибилитетом, преданошћу која је проистицала из срца и чисте љубави према природи, стварао је акције антологијских размера. При свему томе, његов ауторитет беше од оних који се нису наметали правилницима, пиштаљком, или „пословном дистанцираношћу“ у новије време, НЕ. Његов приступ будио је поштовање, и надасве ЖЕЉУ да идете некуд за њим, да га следите. Најзад, многе од акција које је водио, осим планинарских елемената, красила је и изузетна лепота, због чега смо пре пет година, овом почели да изводимо акцију  „Жижиним стопама“, њему у спомен.

Данас, већина акција које је изводио, нису на репертоару. Ми верујемо да је важно да постоје у изворном облику за генерације које долазе. Ова се сматра АКЦИЈОМ ЗА СВА ВРЕМЕНА!

Филм о "Акцији за сва времена"

Овај филм приказује како је ова акција вођена, а уз интервјуе са Томицом Делибашићем и самим Жижом који ју је утемељио, пружиће вам праву слику о овом догађају. Филм можете погледати кликом на фотку десно (ако сте заинтересовани за учешће, погледајте га обавезно! Током година, ова се акција одвијала на разне начине, тако да наредних пролећа можете очекивати разне варијанте (трасе које се спомињу у филму). Садржај овогодишњег програма који је пред вама, има изворну основу. Веродостојност је предуслов да доживљај буде какав је иначе и бивао (репортажу можете прочитати овде), а то нам је и циљ.

поља под нарцисима и Маганик у позадини на сваком смо врху имали час географије Мртвица

Четвртак,  6. јуни:

ПОЛАЗАК: са паркинга  у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 21 h. Путујемо Ибарском магистралом према Пријепољу и паузу правимо негде у неком успутном ресторану.  Пут настављамо преко Жабљака према Никшићу.

Мали Журим Лукавица - Велики и Мали Журим

Петак, 7. јуни:

Овог првог дана акције, пролазимо нестварно лепе пределе у виду непрегледних поља под нарцисима, катуна расутих по ливадама, у којима се прави најлепши сир на свету (лиснати, ровачки).  Постаје вам јасно да ова силна пејсажна лепота брише сваки замор… Пружамо вам избор од две трасе, тако да ће се сваки учесник определити за ону која му највише одговара.

Стожац поглед на језера (десно од Крста)

Траса 1: Возило напуштамо на локалитету Гвозд у близини новосаграђеног ветропарка. Идемо преко висоравни Лукавица све до подножја Гацкових греда, Великог и Малог Журима. Вршимо успон на Велики Журим одакле имамо одличне погледе на суседни Мали Журим и Боровник, Илијин и Николин врх, као и на капу Морачку. Са врха силазимо преко Пиперског и Загарачког катуна до Бара Бојовића. Ова путања је дугачка око 15 км са 650 м успона и 550 м спуштања. Стаза је заиста прелепа и мештани ће вам рећи како ту има 365 извора – по један за сваки дан у години :-).

Учесници који не желе да се пењу на Велики Журим, могу остати у подножју и састају се са групом након спуштања са врха. У том случају се прелази 13 км стазе са око 300 м укупног успона.

Након акције група која иде овом трасом се од Бара Бојовића превози нашим возилима до Капетановог језера.

Траса 2:

Возилом долазимо све до Бара Бојовића, тачније до краја асфалта код Загарачког катуна. Крећемо стазом према Пиперском катуну, пролазимо између Великог и Малог Журима и долазимо до депресије Резави долови. Прелазимо је ободом, долазимо до Иванбеговог катуна и одатле почиње успон на Круташ. Пењемо се прво на нижи врх (2115 мнв) па онда на виши (2132 мнв). Круташ је иначе један од врхова Капе Морачке (Ластва, Заградац, Круташ, Штит, Зворник) и практично у његовом подножју са североисточне стране се налази извор реке Мораче. Са врха имамо погледе на све врхове Капе Морачке, на Журиме, Лолу (Велики и Мали Зебалац, Лијевно…), Тали, Сињајевину, Дурмитор, итд…

Након паузе на врху спуштамо се у подножје Штита (2191 мнв), пратимо изохипсу и долазимо до подножја Ћетковог врха (2036 мнв). Бирајући најпогодније пролазе (стазе овде не постоје) спуштамо се до Радојеве продо и онда даље макадамом до Капетановог језера. Укупна дужина пешачења је око14 км са 750 м успона и скоро исто толико спуштања.

Гацкове греде Ветропарк Журими и Капа Морачка, поглед са Боровника

НАПОМЕНА: Иако се чини да је траса 2 по својој дужини и пређеном успону доста слична траси 1, морамо да нагласимо да је због специфичног и тежег терена којим се пролази она ипак доста захтевнија и компликованија, па се препоручује учесницима са бољом кондицијом и већим искуством.

Групе се на крају дана састају на Капетановом језеру где нас чека заслужени одмор. За овај предео мештани ће вам рећи како ту има 365 извора – по један за сваки дан у години :-).

Боровник Цветни пашњаци Капетаново језеро

ВАЖНА ПРЕПОРУКА: у пар катуна крај језера може се купити сир, наручити цицвара, прженице са киселим млеком, а има и кафе, сока и пива, али не рачунајте да можете набавити исто што и у радњама на које сте навикли (за такве и сличне детаље, обавезно консултујте организатора акције, како бисте се спаковали на прави начин). Ако сира случајно не буде у катунима, набавићемо га у Веље Дубоком.

стари катуни непрегледне чипке нарциса планинарски катун Минићевих

По доласку на Капетаново језеро, смештамо се код Минићевих у планинарски катун, или подижемо шаторе, како је ко пријавио пре поласка (број места у катуну је ограничен). Вреће и подлошке носимо СВИ! Катун нема мокри чвор (купатило), тачније постоји један WC као и чесма у дворишту.  На крају дана зна се: вечера, дружење и одлазак у слатке снове, јер ваља се некако носити са свом доживљеном лепотом. За оне који никада нису били у Црногорским планинама, ово ће бити ШОК за чула. А тек је почетак…

Резави долови

Субота, 8. јуни:

Овај дан такође почињемо рано, а нудимо две варијанте, обе са завршетком у селу Веље Дубоко. Наравно, најпре ћемо доручковати, потом спаковати ствари које нам до Веље Дубоког превози камион и полазимо на успон. Собом носимо мали ранац са оним што нам је потребно за пешачење током дана и у 07:00 h полазимо у акцију.

само део панораме са врха Ластве

Приказ трасе на топо карти

Од језера крећемо путем у правцу југа према Маганику. Идемо прво преко долине Требијеше (овдашњи мештани не користе назив Капетаново језеро, већ Требијешко језеро), па онда крећемо на успон према Божурном врху (1923 мнв). По изласку на врх правимо дужу паузу, а затим настављамо даље кретање ка врху Рогођед (2037 мнв). Са обе тачке имамо одличне видике на масив Маганика и његове карактеристичне врхове: Међеђи врх (највиша тачка на Маганику – 2139 мнв), суседне Бабине зубове (2111 мнв – место где се 70-тих година прошлог века срушио авион „Каравела“), Петров врх (некадашњи назив „Курозеб“, други по висини на Маганику – 2124 мнв), итд…Такође уживамо и у погледу на кањон реке Мртвице. Са Рогођеда се спуштамо јужном страном све до удолине у његовом подножју. Пратећи удолину, спуштамо се до макадама који спаја Капетаново језеро прво до Горњег Веље Дубоког, а затим и до Доњег где проводимо ноћ. Стаза је дугачка 14-15 км са 700 м успона и 1500 м спуштања.

Панорама Маганика

Иако дужина стазе није велика, терен који се прелази је доста незгодан, каменит, са понеким верањем по стени или кроз кулоар, без успутних извора воде, а такође је могуће да је стаза којом се спуштамо ка Веље Дубоком добрим делом зарасла пошто се туда ретко пролази. У склопу свих ових услова који се очекују, потребна је стварно добра кондиција, а поготову приликом силаска где су и добра колена веома важна.

Ластва Бане на Ластви 

За учеснике који не желе да имају овако активан дан, постоји друга – лакша варијанта:

Полазимо сат времена након прве групе и у плану је пењање на капу Морачку, тј. на највиши врх Морачких планина –  Ластву (2226 мнв). Пролазимо Радојеву продо и долазимо до Морачких долова где напуштамо колски пут и крећемо на успон каменитом стазом ка врху. Стижемо до подножја врха Крстац где имамо одличан поглед на Резаве долове и након краће паузе настављамо до Ластве. На врху правимо дужу паузу, а након тога се враћамо натраг истом или мало измењеном стазом (о томе ћемо одлучити на лицу места).

Панорама Морачких планина, поглед са Стожца

Поглед са Ластве је по доброј видљивости фантастичан и досеже чак до Ловћена, Оријена и Румије 🙂 На врху уживамо у призору који фасцинира и распаљује апетите за многим врховима у видокругу. Око вас све изгледа као раширена тродимензионална географска карта, а такав призор захтева пажњу, не само сликања ради, напросто се тако нешто мора загледати, зато смо се и попели 🙂 Али, како је ово акција са озбиљним висинама и растојањима, ваљало би да на врху не останемо  више од пола сата. Сатница се на оваквим теренима мора поштовати, да не бисмо ноћу стигли у Веље Дубоко! Узгред, то се никада није десило, па нема разлога за бригу.

Приказ трасе на топо карти

По доласку на Капетаново језеро, правимо још једну паузу (највише до сат времена) и онда полазимо даље низбрдо макадамом ка Веље Дубоком. Ходамо умереним темпом, да се не деси да неки веома лепи призори остану невиђени. Ми то не чинимо и на време ћемо вам скренути пажњу. Требало је превалити дуг пут, одвојити дане, те према томе доживљај мора имати пуноћу. Стићи ћете и све то да сликате, јер смо за два и по до три сата у Веље Дубоком. Недалеко од Капетановог језера, са леве стране су два предивна водопада, која се лако могу превидети ако се брже хода:

 водопад други водопад Милин До

Ко не буде желео да иде на Ластву, може да опуштено проводи време у околини Капетановог према сопственим жељама и хтењима. Битно је да се у договорено време нађе са остатком групе како би сви заједно кренули према Веље Дубоком.

Такође је могуће, ако неко жели, да се прошета до оближњег Манитог језера. Стаза није дугачка и лагана је, а ко буде ишао добиће тачне инструкције како да се без проблема попне до језера и врати натраг.

Комплетна траса до Ластве је  дугачка око 20 км са 625 м успона и 1500 м спуштања. Они који остају код језера и не иду на успоне, имају укупно 9 км пешачења и 950 м силаска, без успона. Учесници који желе да виде Манито језеро, прелазе укупно 12 км са 150 м успона и 1100 м силаска.

У Веље Дубоком постављамо своје шаторе крај старе школе, а може се спавати и у учионици, без потребе подизања шатора, како ко хоће (дакле, вреће и подлошке морамо имати СВИ). У снове ће нас увести друшкање крај ватрице уз вечеру коју, као и обично сакупимо успут, и тихи шум Мртвице…

Стигосмо у Веље Дубоко Тамара преферира шатор Капетаново језеро - Веље Дубоко

Недеља, 9. јуни:

Дан повратка, од кога нас дели рајска стаза кањоном реке Мртвице.  Немогуће лепа, Мртвица МРТВИЦАнемилосрдно заводи намернике, те је за ову штрафту важније зачеље него чело. Доручак, спремање шатора и полазак у 08:00 h. Опет наглашавамо да је овде тачност врло важна, јер је пут дуг, у Београд стижемо око 3 h ујутро, а Мртвица ће да мами, вазда било. Укљештена између Маганика и Стожца, њен ток је права магија!

Кроз кањон води стаза и не мора се квасити. На самом улазу у кањон постоји један прелаз где се (ако буде висока вода) ваља мало потрудити, а на стази може бити попадалих стабала, или остатака одрона (зависно од тога какво је време било до нашег доласка). Лепо, суво време је предуслов за пролазак кањона Мртвице. Ако се случајно догоди било каква киша (изненадна летња, краткотрајна), искључује се пролазак кањоном, чак и ако после тога опет гране сунце због велике могућности одрона). До Међуријечја ћемо, у том случају, ићи преко Лијешња (над кањоном). Ово наводимо као претпоставку, јер није немогуће, али прогнозу пратимо, како би акција могла бити реализована у одговарајућим метеоролошким условима.

Постојање стазе дуж кањона искључује нужност квашења, осим што искушење намерног улажења у воду увек вреба код тзв. „Афродитиних када“ и Даниловог моста 🙂

Афродитине каде кристално прозирно тиркизна лагуна

Треба одолети, бар толико да се ту не задржимо више од пола сата. А сликање…Ух! Очекујемо да то не утиче превише на ток кретања. Иначе, понесите довољно СД картица, знамо како је Мртвица заводљива и рачунамо на потребу фотографисања, али ваља нам стићи до 16 h у Међуријечје где нас чека комби!

 вертикална притока Данилов пут тиркиз...

Уосталом, како год сликали, нема тих фотографија које могу дочарати Мртвицу у свим нијансама од зелене, преко тиркизне, до петролеј плаве боје. Део њеног тока (до Белих Нерина) пресуши током врелих летњих дана и отуда јој име. Зато је ову акцију Жижа деценијама изводио у ово време, које је за њу идеално. Једним делом, пролазимо Данилов пут, усечен у стену. Направила га је ЈНА, а мештани га назваше по генералу Данилу Јауковићу. Надомак села Мртво Дубоко, с друге стране кањона, наилазимо на Беле Нерине – снажне пенушаве водопаде, од чијег хука нећемо чути једни друге. Могу се фотографисати са ивице обале, а потом улазимо у Магичну шуму!

  Бели Нерини (фото: Зоран Чубрило) Капија жеља Лагуна

Зашто је ово Магична шума, закључићете сами, али се верује да ако под овом Капијом пожелите жељу – испуниће вам се! А Мртвица, као да се зауставља пред Капијом жеља, разливајући се тиркизним тоновима преко белих облутака, као да зна да ће ускоро протећи испод Даниловог моста, и улити у Морачу…

 поглед са моста Данилов мост Крај

Пред нама је магистрала са овом кафаницом као зборним местом пред полазак. Дужина трасе од Веље Добоког до Међуречја (кањоном Мртвице) износи 13 км, са висинском разликом од 600 м у спусту.

Зашто је ово била КУЛТНА акција? Зато што је сваком било јасно, већ при првом доласку да ће још:-) много пута ту долазити и учешћа су вишеструко понављана. Једноставно, била је то акција на коју се ишло редовно. Негде вам се некада иде, некада не, али ово је у људима развијало потребу сваке године.

Из кањона би требало да изађемо до 16.00 h и одмах полазимо на пут. Предвиђена пауза је у неком успутном ресторану, где можемо ручати. У Београд стижемо пред зору,  око 3 h.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ: За ову акцију је неопходно имати одговарајућу (наведену) опрему и добру кондицију! Пртљаг нам се превози, на себи носимо само мали ранац са оним што је неопходно током пешачења. Спавати се може у сопственим шаторима, планинарском катуну на Капетановом језеру и у школи у Веље Дубоком.  Број места у катуну је ограничен и приликом пријављивања се морате изјаснити где хоћете да спавате (катун или шатор). У катуну има чисте постељине, тако да свако ко се пријави за ту опцију може да бира хоће ли је користити или неће (цена ноћења је иста). Међутим, врећа и подлошка су обавезни део опреме за сваког зато што у школи (друга ноћ) нема кревета, већ нам је на располагању учионица! Катун на Капетановом језеру и школа у Веље Дубоком немају купатила.

У случају неповољне синоптичке ситуације, акција ће бити померена за наредни викенд!

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, ранац, шатор, врећа, подлошка, лични прибор, вода и храна, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.  Такође и лична документа (пасош, лична карта). ентеријер планинарског катуна

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

45 € (превоз и сви остали зависни трошкови превоза)

доплата за транспорт пртљага 5 € – домаћину на лицу места

доплата за смештај у планинарском катуну 5 € – домаћину на лицу места

Путује се искључиво комбијем, број места је ограничен.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или на састанцима Клуба средом y 20 h

              Акцију реализујe КАУП тим:

               063 283 558                       063 555 966

            buca@serbianoutdoor.com                       aca@serbianoutdoor.com

  нарциси Манито језеро ка Милином Долу

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

ОДАВДЕ ДО ВЕЧНОСТИ

Својство природе је да од људског ока скрије оно најлепше. Да бисте то видели, морате имати веома јаку жељу и чврсту решеност да одговорите многим изазовима, који нису безазлени и често врло опасни. Али, ако савладате захтеве које пред Вас постављају десетине километара кршевитог пространства, далеко од путева и инфраструктуре, спознаћете заборављено и за најкраће време можда прећи онај, по Ничеу, најдужи пут – до самога себе.

 

 OДАВДЕ  ДО  ВЕЧНОСТИ

 Дубоко у Црној Гори, у густој листопадној шуми под Капом Морачком, изнад села Веље Дубоко, дискретно под једним каменом испод стазе провирује несташно река Мртвица – невеста једног од најлепших кањона на свету. Попут вела, тече она по снежно-белим облуцима у његова недра, међу вертикалне, високе литице, које љубоморно скривају магију њене лепоте, све до ушћа у Морачу…

             Могла бих заокружити деценију како ми бројни сарадници из разних области бављења природом, од научника и теренских истраживача, до рекреативаца и путописаца – авантуриста, недвосмислено и једногласно потписују једну исту маршруту као најлепше што се може доживети у смислу активног уживања у природи. Кроз такве разговоре и њихова гостовања у мојим емисијама сам и чула за једног од доајена домаћег планинарства – Крста Жижића, који на ову маратонску шетњу води пасиониране љубитеље природе традиционално већ деценијама. Та акција је део његовог планинарског профила и не може се рећи да то нико не ради као он, јер је једино он и води. А ако се имају у виду сви захтеви које овакав терен поставља пред учеснике, као и опасности на које се обавезно рачуна, онда је у потпуности логично што је на челу свега човек чија се репутација заснива на неприкосновеној одговорности и импозантном искуству. Познавање терена је сувишно истицати, обзиром да је са њих и поникао. Има неке пријатне топлине када Вас старица, водећи брдског коњића натовареног дрвима у беспућу, гледајући Вас са пуном опремом, упита – Јесте ли ви Жижини ?

Временом, у мени је сазревала амбиција да и сама једном пређем тај пут и видим до сад невиђено, тј. све оно о чему је говорила плејада мојих сарадника. Сада, када имам то искуство, дугујем Вам искрено упозорење: свака реч је мала спрам доживљеног, и све што сам видела непојмљиво превазилази и најлепше кадрове из видео-материјала које сам својевремено приказивала гледаоцима приликом гостовања људи који су причали о том крају.

Па ипак, могло би се рећи да је кањон реке Мртвице тек део целе приче; нешто као десерт, „шлаг на торти“, или једноставно награда за издржљивост и доследност. Али, тамо се стиже, пардон – то се савлађује тек трећег дана. Дотле се морају превалити десетине километара зелених поља под белом чипком исплетеној од безброј нарциса; врелих и оштрих стена опасаних плавим венчићима генцијане; проћи катуни покривени шиндром – летњи домови сточара свијени у мирису планинских љиљана. Тешко је заиста. Та борба између мишића и чула, утолико што Вас призори стално заустављају, пијући Вам из очију, што Вам успорава неопходан темпо. Али с’ друге стране Вам та жеђ даје снагу и мотивише да жељно идете даље. Но, без бриге, нашег вођу то није могло да изненади. Брижно и зналачки, у правим тренуцима правио је предахе за тело и душу, како би сачекао заостале и потом кренуо даље.

Буђење данa

             Када плућа место кисеоника дишу жељу, ноћни пут прија, тако да смо три тунела која симболишу границу између Србије и Црне Горе преспавали. Путовали смо даље ка Подгорици и Никшићу, затекавши зору над пашњацима и катунима. То сам чекала, да ухватим тренутак када ноћ издише, када пред сунцем нестаје њена индиго-плава боја. Земља је пуштала из себе маглу која је прекривала уснуле засеоке попут вела, мирног и хоризонталног. И док су моји сапутници још спавали, ја сам доручковала реску свежину густог јутарњег ваздуха, који је мирисао на росу и млеко.

Наш аутобус кретао се старим путем од Колашина ка Подгорици, који кривуда кроз крајолик који као да је насликан на некаквом џиновском кулису: малене куће од камена са малим, уредним повртњацима. За нас, одбегле из густо насељене урбане средине у којој врви од људи непознатих једни другима, ово је било као неко ново тло где почиње прича о људима који су једни на друге упућени и међусобно посвећени, без икакве гужве у близини. Дубоко у себи, убеђена сам да тај, за нас нестварни јутарњи спокој почива управо на томе.

Пролазили смо крај уснулих засеока дуж тока Лијеве ријеке. Њену клисуру премошћава највиши железнички мост (230 m од површине реке до шина)

Прођосмо тако и Васову цркву, посвећену оснивачу племена Васојевића, кривудавим, уским путем, који нас је водио даље у пределе где се време не мери минутима и сатима, па чак ни годинама, већ свим оним што је у то време стало.

Између дивовa

Оно што невероватно плени срце сваког љубитеља планина, јесте улазак у недра моћним црногорским масивима. То усхићење је једнако без обзира који од њих да Вам је циљ. Јер они нису само на изглед силни, већ и лепи, и сваки поход у том правцу, не само да не исцрпљује, већ на неки чудноват начин чини да се осећате снажно, баш као они сами.

фото: Зоран Чубрило

Аутобус нас је оставио у месту које зову Лука Бојовића. На крајњој линији хоризонта, силуета Малог Журима означавала је правац нашег даљег кретања. А ми смо одатле, па све до поласка кући ишли пешице. Наравно, све своје носили смо собом, што подразумева и обавезну врећицу за одлагање смећа, које смо бацили пред сам повратак, јер природу не смемо прљати.

И док смо лаганим кораком, у колони следили нашег водича, почела сам да осећам ону добро ми знану опчињеност. Чинило ми се као да својим корацима покрећем свет гледајући огромне плавичасто сиве громаде на којима се још беласао снег, под врелим
јунским сунцем. У овим крајевима нема електричне енергије, и свих чари које иста собом носи. Ту лети живе сточари са својим породицама у катунима, напасајући своја стада мирисним ливадама; ту се прави најлепши сир на свету. Поздрављајући се са мештанима, ишли смо даље кроз бескрајна пространстваСто краља Николе зеленог, сивог и плавог, праћени радозналим дечјим погледима и лавежом пастирских паса.

Краљевски одмор имали смо крај једног извора, за столом од клесаног камена, и столицама од истог материјала. Направљени су, кажу за Краља Николу. Око нас неколико старих дрвених катуна, са кровом од шиндре, која су просто утонула у несагледива поља нарциса. А крај стазе којом смо се кретали ка Капетановом језеру, пурпурни ћилими љубичица, названих такође по Краљу Николи.

Пегаз of Montenegro

              Језеро се пред нама указало изненада уз звуке клепетуша, љескајући под сунцем које је било у зениту. Са оне стране којом смо долазили, оно је било плиће, а обалу су чинили пашњаци. Са супротне стране огроман сипар, и ту је вода најдубља – 37 метара. Треба рећи да је Капетаново језеро иначе култно место планинара. Терен је погодан за постављање бивака, и полазна је тачка за многе правце. После припреме коначишта, ми смо кренули на врх Стожац (2141 m) са кога се види Манито језеро, познато по томе шта га насељава ендемска врста тритона – Triturus Alpestris Montenegrinus, али и бројним легендама. Једна од њих говори о пореклу још једног имена овог језера. Она каже да је једном давно крај тих вода пасла једна кобила, када је из језера изашао крилати коњ и опасао је. Кобила је на свет донела малог ждрепца, очеве лепоте, али није могао да лети. Једнога дана, гледајући језеро, он је видео свог крилатог оца како лети, и покушао и сам то да учини, али је пао са литице и удавио се, те од тад’ језеро назваше – Брњичко.

фото: Зоран Чубрило

При повратку испратили смо Сунце на западној страни, и језеро затекли у бојама сутона. Сумрак је ушушкао долину ноћним звуцима планине, али то беше само затишје пред буру, јер је ноћ собом носила јак ветар, који је беснео до самог јутра, носећи у вис и неке од постављених шатора. Па ипак, реска свежина јутра, и сунце у плавој позадини, без и једног облачка, обећавало је одличан дан. А шта смо друго и могли пожелети, када смо се упутили на највиши врх Капе Морачке – Ластву, а потом низбрдо ка селу Веље Дубоко, где је планирано да коначимо. Са овог врха, високог 2227 m, види се извориште Мораче, али и читав амфитеатар планинских масива, који су се приказали у пуном сјају по дивном времену. И сам водич нам је рекао да овако добре видљивости није било
годинама. А могли су се видети Ловћен, Оријен и Румија, док је иначе карактеристичан профил Дурмиторског масива изгледао као осликан. Моју пажњу је међутим привукло нешто много ближе. У удолини под Војниковцем, неколико катуна који се једва назиру, јер су мали. Одали су их звици клепетуша. Изгледало ми је да доле не постоји извор. Наравно, питала сам Жижу за то, јер познаје терен, и добила потврдан одговор. Име тог катуна је Капа, и у близини нема извора. А знате ли како људи који ту проводе целу сезону долазе до воде за себе и стоку ?  Сваки дан доносе снег са околних ледника и топе га. Пробајте за тренутак да замислите такав живот, и бар да наслутите тежње тих људи, као и начин на који размишљају. Имајте у виду и то да је сточарство овде веома развијено, обзиром на суровост терена и непостојање ма каквих саобраћајница. Више стада сам видела на потезу Лука Бојовића – Веље Дубоко, него на Златибору !Катун

Силазећи са Ластве скренута нам је пажња када ћемо проћи крај следећег извора, те смо веома рационално трошили воду, али је зато пауза крај последњег катуна била прави празник! Не само због извора, већ и због тога што смо коначно могли корачати у хладу крошњи. Дотле смо ходали преко врелог камена под ужареном звездом, те је било и оних који су под стенама тражили хлад. Ту, у тој шуми први пут смо срели Мртвицу, још малену, како жури кроз шуму ка кањону и Морачи са своја три врела са којих извире.

Тај дан је био заиста напоран, обзиром да смо прешли преко 20 километара, имали један успон, и чини ми се, никада дужи спуст до села где смо преноћили. Тај лагани марш је потрајао до саме вечери. Да ли зато, утонули смо у топлину тог малог села где људи не купују брашно, већ носе житарице у воденицу и мељу, правећи потом оне предивне погаче на заборављен начин… После такве једне вечере, варенике, домаћег киселог млека, лиснатог сира и пршуте, отишли смо на починак покривени најлепшим сновима. Сутра нас чека финале: 6 километара кањона Мртвице.

Горска невестa

Дубоко у масиву Стожца, над Дубравом, истиче река Мртвица из своја три врела. Име је добила, јер током лета пресуши, али и зато што је хладна. Иначе је то један од најживописнијих речних токова, заносне лепоте. На улазу у кањон, у селу Веље Дубоко, она тече са незнатном дубином преко снежно белих кречњачких облутака, те се готово и не види. Њена прозирност збуњује свако око. Лепеза смарагдних, тиркизних до малахитно Данилов путзелених тонова је права поезија. Ни једну планинску реку коју сам до тада видела не могу са тим упоредити. Мртвица напросто има своје боје и њима Вас мами будећи жељу да се стопите са њом, постанете њен део, или да пустим машти на вољу – да једноставно останете ту заувек.

Корачали смо маленом земљаном стазом која се кад кад није ни видела, или бивала испрекидана свежим одронима, стенама и крошњама. Преко њих смо се с’ великим трудом провлачили. Купали смо се, док су поред нас у води пливале змије, а у изувене гојзерице стављали чарапе, како се у њих не би увукао по који шкорпион. Има места где стаза води преко тако високих литица да Мртвицу не можете видети, већ само чути. Карактеристичан део пута усечен је у дубоко у потпуно вертикалну стену (Данилов пут – изградила га је војска и назвала по генералу Јауковићу). Капија жељаНа једном делу, у последњој трећини пута кроз кањон, налази се део којег су планинари назвали Магична шума. Она у потпуности оправдава овакав назив, јер је све у њој обрасло меким теписима маховине, која чак виси са крошњи. Зелена стабла по којима расте папрат, као у дубини Амазоније. Али, за разлику од Амазона, овде тече кристална вода Мртвице, до које се у Магичној шуми долази кроз Капију жеља готово правилног лука у готском стилу, а шљунковиту обалу мије тиркизно-зеленкаста вода, која на овом месту, као да стоји.

Негде тече једва видљиво, клизећи преко стена, да би већ иза следеће окуке пунила каскадне базене. Понекад пенуша прикљештена између стеновитих громада, а понегде се
разлива преко шљунка попут језера незамисливих тиркизних нијанси. Тако Мртвица мења расположење, збијајући шале са свима који пролазе туда да би је видели, збуњени њеном раскоши. А она, сигурна од свега у наручју силног Маганика, висине 2139 метара, хрли ка Даниловом мосту, где се састаје са Морачом. Висина масива под чијим окриљем тече, уједно указује и на то да се ради о једном од најдубљих кањона у Европи, ако је то уопште и важно. Можда и јесте, али свакако није примарна вредност. А шта онда јесте? Покушајте да до тог одговора Афодитине кадедођете сами. Нећете се покајати.

Ја знам да свој пут овде нисам завршила. На против, само сам га започела и сигурно ћу увек када се одавде вратим пожелети да напишем нову причу , јер ће ми написане бити све мање спрам оног што ме овде од доживљаја чека. 

Г.А. јуни, 2003.