Архива за Kučaj

СТАЗАМА ДИВЉЕГ КУЧАЈА

Предходних година детаљно смо истражили област око горњег тока Ресаве. Пролазећи левом страном кањона Ресаве по Витој букви, Остречу, Вртачељу и Кленцушу пажњу нам је редовно привлачио велелепни одсек Бељанице и Страже на северу али седећи на Кленцушу и смирај топлог октобарског дана прорадио је онај црв што нас покреће на нове авантуре. Непрегледна шума, поглед на карту, чињеница да је то Јужни Кучај, довољан су изазов да се повежу већ познате локације. Лако приступачна Ресавска пећина и водопад Прскало у клисури Некудова. Врхови Пожерак, Велики Кљанц, Куњачко брдо, Велико Брдо и други врхови дивљег Кучаја нису били, осим ретких изузетака, на стазама љубитеља природе. Од идеје до реализације било је потребно мало истраживања, што за КАУП није проблем, обзиром да смо по представљању ових предела познати и да постојимо као клуб и у овим крајевима 🙂 Тако смо на релацији КАУП Београд-Ресавица, утаначили стазу која ће нас провести баш по овом подручју и на крају довести до два природна феномена – бигрене наслаге водопада Прскало и монументалног понора Некудова.

pogledsa klencuša vodopad-prskalo-2

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра „Сава“, тачно у 6:30 h (дођите 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време). Путујемо до Ресавице где правимо кратку паузу за јутарњу кафу и припрему за пешачку туру.

Пешачење почињемо нешто даље од Ресавице, са места одакле се пружа сјајан поглед на једно од ретких крашких поља у Србији – Дивљаковац. На ободу овог поља налази се и позната Ресавска пећина, коју овога пута нисмо уврстили у план акције због дужине планиране стазе.

Дивљаковац

Успон започињемо одмах у правцу Изгорелог врха а затим настављамо до врха Пожерак са којег се пружа сјајан видик од 360 степени. Суседна, добро позната Вита буква, Бељаница, Кленцуш, врхови Кучаја , доминатни Ртањ у позадини, Јухор, а за лепих дана поглед пуца до Копаоника.

Амугин поток кањон некудова

Кретање настављамо гребеном  са којег ћемо повремено имати лепе видике на пропланцима фасцинантних природних букових шума и пошумљене смрче. Након бајковитог спуста у долину Ресавице направићемо краћу паузу да би се припремили за успон који ће бити технички нешто водопад Прскалозахтевнији јер је некадашњим шумским путем, после сече, у неким деловима овладала купина. У овом делу препоручљиво је користити панталоне дугих ногавица.

На крају успона чека нас феноменалан поглед на беспуће Кучаја као и кањон Некудова. Са овог места почиње спуст широким путем који нас води до Прскала, Увирала и коначно, нашег возила. После двадесетак минута вожње, свраћамо у Ресавицу како бисмо се окрепили и средили утиске. пред повратак.

Узгред, у непосредној близини водопада Прскало је и ГЕОКЕШ са координатама које се могу погледати овде, па можете окушати срећу да га нађете 🙂

Увирало (понор Некудова) поглед из понора

Дужина стазе је 23 km са успоном од 900 m и нешто више спуста. Иако, због неких техничких детаља, акција није намењена апсолутним почетницима, она вам може омогућити да померите своје границе без посебног напора и ако сте навикли на краће туре. На акцију је потребно понети довољну количину воде јер се први извор пијаће воде налази тек код водопада Прскало односно на 17-ом километру.

приказ трасе водопад Прскало

ОПРЕМА: гојзерице, камашне, панталоне дугих ногавица, заштита од ветра и евентуалих Увирало (фото: Саша Вељковић)падавина, , штапови, мали ранац са водом и храном за успут.

ЦEНA: Број места је ограничен на 18 учесника.

1.600 дин

1.500 дин  за чланове Клуба који су обновили годишњу чланарину.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125ц, Коњарник код хотела “Србија”).

Акцију реализује Александар Радовановић

063 555 966

aca@serbianoutdoor.com

 Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

СРЦЕ КУЧАЈА: Валкалуци-Микуљ-Оштри камен-Винатовача

До скоро су поштоваоци природе у пределе Кучаја вирили, као кроз кључаоницу, јер се вазда заобилазио. А онда смо вам показали у више наврата ту чаролију и спознали сте високе вредности „забрањеног“ Кучаја. Ова акција је представљала највећи куриозитет, јер продире у средиште овог фантастичног масива, који још увек није довољно познат, с 0бзиром каквим лепотама располаже. Јесте ли чули загонетнији географски назив од имена речице Некудово? А баш ту, на Некудову, природа се поиграла и  извајала можда најчудноватији водопад, са кога се слап воде обрушава са шпица стене готово правилног облика. Невероватан призор који је зато и узет за симбол предела, чије је он знамење.Одлазак на врх Микуља само је повод да се доживе још нека чудеса, скривена у простору између Ресавских кањона и Дубашничке висоравни, далеко од свих домета, које намеће урбана свакодневница. Овим идиличним излетом, срце се у миру препушта дивљини, ушушкано у мир и лепоте тајновитог Кучаја…

DSC_1431p

А како је било ранијих година, можете видети у албуму на нашем сајту 🙂

Иначе, прилаз терену је такав, да можемо путовати искључиво комбијем, тако да је број учесника ограничен.

Субота, 4. октобар:водопад Прскало

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра „Сава“ у 5.30 h. Важно је да пођемо раније, без кашњења у поласку, јер ћемо коначити у манастиру, где ваља доћи у пристојно време. Путујемо аутопутем до Деспотовца, потом ка Ресавици, где нам се придружују тамошњи КАУПОВЦИ, и заједно продужавамо даље према речици Некудово. Обилазимо водопад Прскало, и Увирало – понор Некудова. Узгред, у непосредној близини водопада Прскало је и ГЕОКЕШ са координатама које можете погледати овде, па можете окушати срећу да га нађете 🙂

Увирало

 

 

 

 

 

 

Ово су призори које захтевају 20-минутну паузу. Потом настављамо пут ка Валкалуцију, где коначно напуштамо возило и полазимо на пешачење. Од изузетне важности је да се држимо колоне, јер се налазимо на необележеном терену, где је лако изгубити се, ако се одвојите! Полако… Пред нама је 11,5 km трасе са 670 m успона, што значи да ћемо имати времена за све и то опуштено. Све време ходамо колским путем, осим преко Тилве Палчин.

Валкалуци

Убрзо ћемо видети и прве маркације ка манастиру, до ког стижемо преко Тилве Палчин и Слатине.

монаштво је уредно означило прилазе манастиру Нови Стјеник  Ево Микуља!

 У Манастиру Нови Стјеник ћемо вечерати и коначити, при чему ће група бити подељена на мушки и женски део – спавамо одвојено, не у истој просторији. Такође, по доласку у манастир, монахиње ће девојкама дати сукње и мараме, како бисмо испоштовали кућни ред. Вечерња Служба почиње у 19 h и требало би да стигнемо и раније, тако да ћемо присуствовати 🙂 

вечера

Ранијих година смо увек по доласку одлазили на врх Микуљ који је тик изнад самог манастира, тако да ћемо тиме завршити планиране активности за тај дан.

IMG_7655

 Недеља, 5. октобар:

Устајемо рано и  можемо пре поласка и поново отићи на врх Микуља, који је врло близу манастира и уживати у јутарњој светлости. Поглед са овог врха је просто фантастичан!

IMG_7682pp IMG_7709

Након јутарње Службе која почиње у 7.00 h, доручкујемо и спакованих ствари полазимо ка Оштром Камену у 9.00 h.

доручак Микуљски камен црква Св. Јована Претече

Све време, као и претходног дана ходамо колским, шумским путем. До Винатоваче нам предстоји 12 km хода са 300 m успона.

Скретање ка врху Оштри Камен 

На врху ћемо се мало задржати, јер се са њега пружају предивни видици на врхове Јужног Кучаја, у ширем кругу, јужно:

IMG_7796

и северно:

IMG_7806

Осим успона на Оштри Камен, све остало је претежно спуст ка прашуми Винатоваче:

Винатовача Винатовача

У долини Винатоваче, која је врло вредно и законом заштићено природно добро –  једна од иначе ретких прашума Балкана, чека нас наше возило. Одатле се одвозимо до Лисина, где ћемо се освежити у ресторану и посетити водопад Велики Бук.

водопад Велики Бук 330

За Београд бисмо требало да пођемо у 19 h, како бисмо пред центром „Сава“ били најкасније до 22.30 h.

ОПРЕМА: гојзерице, ранац, штапови за пешачење, вода и храна из ранца, врећа за спавање, заштита од ветра и евентулних падавина, као и пресвлака, односно одећа за оба дана, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама. 

НАПОМЕНА: спавамо у манастирским конацима, одвојено жене и мушкарци. У начелу, носимо храну, мада нас сестринство увек дочека вечером, а испрати доручком. У поласку ћемо стати и купити им дарове (уље, брашно, шећер…).

ОБАВЕЗНО понети врећу за спавање, јер су ноћи на Кучају врло свеже, без обзира што спавамо у затвореном простору.

Ова акција је средње тежине, дакле захтева извесну кондицију, и ако су трасе кратке, без већих успона; али носимо ранчеве који нису мали због свега у њима што нам је потребно за два дана. Комби нам не превози ствари, већ их носимо. Монаштво нас је увек дочекивало вечером, а испраћало доручком, али смо увек носили своју храну, јер не идемо у ресторан, где се тако нешто нормално очекује. 

ЦЕНА: 

2.600 дин

2.500 дин за чланове Клуба

путујемо комбијем

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализују:

Гордана Атанасијевић     и     Зоран Вујошевић

     065 377 14 74           063 283 558

        office@serbianoutdoor.com           buca@serbianoutdoor.com

поглед са Оштрог Камена према Стражи на врху Микуља

Погледајте све шта смо припремили за 2014.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ЛИСАЦ: од прерасти Самар до водопада на ушћу у Тисницу, и њеним кањоном

 Колико због стварне лепоте крајолика и упечатљивим призорима, толико и околности које су је пратиле, тек ову акцију сте волели и у најнеобичнијим ситуацијама. Збуњујуће, али како год, ове године смо за њу брижљиво одабрали термин, а спремам и посебно изненађење (можда и зато да овога пута буде извесно по чему ћемо је памтити!  Да се подсетите како је било, погледајте албум

Прераст Самар Испод прерасти

ПОЛАЗАК:  Окупљамо се на паркингу испред центра „Сава“ и тачно у 6.00 h крећемо у правцу  Жагубице, и даље ка Црном врху.

НАПОМЕНА: пут до тачке поласка је врло дуг (на граници за једнодневни излет), тако да је неопходно поћи рано. Нема успутних пауза, понесите кафу и доручак, али знајте да вас чека прелепо испуњен дан!

Аутобус нас оставља на 12-ом километру од Борског језера, на путу који се пружа севером Дубашнице, одакле крећемо дуж тока Равне реке ка Перасту и њеног ушћа у Тисницу. Пролазимо поред кањона Тиснице, идући ка долини још једне понорнице – Дубашнице, одакле се одвајамо узбрдо и лево ка врху Велики Лисац (1111 m – „Четири аса“!). Спуштамо се ка Равној реци и путу са кога смо и кренули, али не истом путањом, већ затварамо кружну шетњу, као што је и приказано на карти:

Путања која буду машту приказ трасе на топо карти

На путу до ушћа Пераста у Тисницу, пролазе се две пећине и једна прераст – Самар. Само ушће ове две речице је изузетно живописног изгледа. Речица Пераст тече динамично, дивним крајоликом, повремено правећи слапове. Коначно, када дођу до Тиснице, њене воде се водопадом обрушавају у њу и то је идеално место где ћемо приуштити паузу за ручак и уживанцију.

Буђење... Слапови речице Пераст затећићемо планину у буђењу...

Кањонско корито Тиснице поседује такође лепе пејсажне карактеристике, и овом приликом можемо слободно рећи да пролазимо његов најлепши део.

Ушће Перасти у Тисницу Водопад Гурка за добар поглед :-)

Ево како изгледа цела композиција ушћа Перасти у Тисницу:

Ушће Перасти у Тисницу

Даље пратимо ток Тиснице њеним живописним кањоном:

Притока која извире из пећине кањон Тиснице Понегде је морамо прегазити

Обзиром да се са Лисца поглед пружа ка Црном врху и Великом Кршу на западу, јужно Стобори, источно Ресава и Бељаница, а северно, кањон Тиснице и Жагубица, могло би се рећи да је ово шетња за све који не жале труда да виде нешто лепо. А ко то није…?

Пут до Лисца под тепихом сремуша Ено га!

Ево како је на врху – прелеп поглед, а истини за вољу, лепо га је видети и одоздо, док му прилазимо

На врху ЛИСЦА Велики Лисац 1111m

 Укупна дужина трасе износи 13 km, висинска разлика 495 m, што значи да  на ову акцију може поћи свако, јер није кондиционо захтевна. Пре поласка натраг за Београд, паузу правимо на врелу Млаве. Пред САВА центром бисмо трбали да будемо до 23 h.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена времену, пресвлака.

ЦЕНА:

1.300 дин

1.200 дин  –  за чланове Клуба

доплата 300 дин ако путујемо минибусом)

ПРИЈАВЕ  и информације   на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује

Гордана Атанасијевић

office@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Погледајте све шта смо припремили за 2014.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Принц Јужног Кучаја

Сада просто знам да Малиник у човеку развија неку врсту здраве зависности. Већ годинама се враћам овој планини, која чини крајњи источни обронак масива јужног Кучаја, изнова се уверавајући у њену јединственост са којом ни данас не могу ништа да упоређујем. Незнам зашто, али свакако да није никаква случајност што је баш то подручје прво стављено под законску заштиту након Другог светског рата, колико год у међувремену био мало познат широј јавности. Пре неких 10-ак година, одлучила сам да дам максимални допринос да тако више не буде, и бацила се на истраживање, како на терену, тако и пребирајући по разним подацима, разговарајући са стручњацима. Снимила сам тада и краћи документарац, написала пуно тога, и питам се да ли бих уопште постала планинарски водич да није њега – Малиника, кога сам толико желела да покажем и на тај начин. Убеђена сам да просто није фер да не постоји прилика да се поштоваоцима природе не понуди и не прикаже један такав планински и природни драгуљ! Пре пет година, први пут сам провела туда планинаре, и чиним то до данас, али без оне првобитне сумње да сам можда субјективна, те да сам се због ко зна чега, кармички везала за овај предео. Не, јер је не мало планинара понављало ту акцију из године у годину. А кроз сво то време, вођена грозничавом радозналошћу коју он побуђује, прилично сам продрла у његов садржај, мада ми се чини да то и поред свега и даље звучи арогантно с’ моје стране. Али оно што посве скромно могу да тврдим јест да је Малиник нешто што никако не треба пропустити.

 

Велики је Јужни Кучај, али једна сам од оних, који када језде Зајечарском магистралом ка Бору, чим ми у очи упадне Ртањ, поглед ми са жудњом скреће лево, ишчекујући Малиник. Безазленог, питомог изгледа за оне који га не знају, али ма како мирно изгледала његова јужна падина онако са магистрале, и након одвајања за Подгорац и Злот, он брижно заклања Дубашничку висораван и северну страну, коју драматично оивичава Лазарев кањон, док према југу лагано пружа своја бујна била ка долини Црног Тимока.

Види се само шумски покривач, који тако из даљине изгледа као све друге шуме на овим просторима. Док не зађете у њих…  Тад схватате зашто кажу да се овде не иде НА планину, већ У планине. Гигантска букова стабла чине главницу ових, иначе веома ретких шума ПРАШУМСКОГ ТИПА, које су преостале на Балкану. Опкољени њима, мајушан човек мора бити задивљен. Најразличитији облици крошњи наткриљују прелепе стазе, као извезене по шумској стељи, а по стаблима разне врсте гљива (шкрипавац, буковаче, трудови итд.). Одавде се много планинара вратило са трофејима у виду рогова од срндаћа, који су овде заиста бројни.

До недавно, Малиник није имао никаквих маркација, али од пре неколико година, тамошњи планинари су се потрудили да лепо означе стазе свох краја, што је сјајна ствар, али то и даље нису правци којима ја волим да водим, јер оне не откривају оно што увек евидентно развија еуфорију код љубитеља природе, терајући их да рафално шкљоцају својим фотоапаратима. Такви призори су ретки, а Малиник их има у изобиљу и пружа их сваком ко му се ушушка у недра. Ако мало „загребете“ по геологији, нека запажања ће Вам лако инспирисати машту. Зато, када водим планинаре, уобичавам да му прилазимо од Брестовца, преко Црног врха, јер тад поуздано знам када ће сви затражити да аутобус застане ради фотографисања: спектакуларан профил Малиника и Дубашничке висоравни, које раздваја пукотина Лазаревог кањона, са Тилвом Њагром у оси – трећом у свету по реду величине геомагнетском аномалијом. Она је заправо једна од вулканских купа са источне стране долине Бељевине са високим садржајем руде гвожђа, што даје ефекат високе геомагнетске активности. Али, оно се не може експлоатисати, јер је руда (хематит) у облику микроскопски малих иглица. Када се пак са кичме Малиника гледа у правцу Тилве Њагре, пред Вама је призор из епохе стварања Земље: источно од Бељевине вулканске купе богате рудом, а западно, под Вашим ногама седиментне наслаге кречњака, које у себи крију велелепне катакомбе…

 Скривена складишта воде

       Леденице се сматрају својеврсним крашким феноменом. Јован Цвијић је у своје време описао 11 леденица у источној Србији, а професор Јован Петровић их је у својој књизи „Јаме и пећине Србије“ навео укупно 15. Само нам име говори да је реч о јамама у којима је лед, али је куриозитет што тај лед почиње да се ствара с’ пролећа, траје током целог лета, ма како врела она била, а почиње да се крави доласком првих хладнијих таласа с’ јесени. Обзиром на глобалну промену климе и угроженост шума, које штите отворе ових спелео-објеката од инсолације, данас је мање оних које чувају дебеле наслаге леда током дужег периода. На источним ободима Кучаја, односно Малинику, налазе се чак четири оваква спелео-објекта: Стојкова леденица, Ђин Шотача и две које зову истим именом – Гаура Фрђефунд, што на влашком значи бездан (гаура – јама, фрђе – без, фунд – дно). Једну је лако наћи, јер је ограђена и означена, пошто је спомен обележје и налази се са јужне стране гребена.

      За леденице су некада добро знали чобани, јер су представљале важан резервоар воде током сушних лета.

Након тога сужавам круг, приближавајући се селу Злот и његовим познатим пећинама, и наравно, видиковцима на Дубашничкој страни Лазаревог кањона. Кратка шетња до Капије у Лазаревом кањону, има за циљ сусрет са  ендемском биљком, реликтном принцезом –  Ramonda serbica, што понекад омете ниво воде. Лазарев кањон је потпуно засебна целина, и ако се налази непосредно уз планину, којој долазимо у походе. Па ипак, ове шетње око њега првога дана акције одлична су увертира којом сваке године начињемо сјајан викенд,  прожети карактеристичношћу предела који нас окружују, што практично почиње спуштањем од Црног врха према Злоту, када се пред нама указала долина, коју некако заштитинички надкриљава Малиник и са даљине видљива распуклина излазног коридора Лазаревог кањона. Нагласила бих да ове две целине, свака са својим аутентичним особинама, изузетних квалитета и амбијенталних лепота, ипак „мири“ врло лепа замишљена траса: Ковеј, гребен, оба врха, долина Веја, па кроз кањоне до Стобора одакле би се могло или ка врху Микуљ, или ка Злотском врелу, све зависно од тога колико се има времена.

Подземна катедрала

       Верњикица на влашком значи лепотица, и то име с’ правом носи једна од чувених Злотских пећина, јер тешко да је и једна друга надмашује по раскоши подземног накита и украса, што није случај са суседном Лазаревом пећином, и ако она има своје адуте. Ипак, многи ће Вам рећи, а и ја се слажем, да када је реч о лепоти, између Верњикице и Рајкове пећине је „мртва трка“.

      Реално, Верњикица држи рекорд, по висини једне од својих дворана, као највиша у Србији (60 m). Њена старост је велика, чему управо иду у прилог њене главне морфолошке одлике: димензије канала и дворана, грандиозни примерци пећинских украса, као и наслаге крупних блокова; они су последица и доказ дуготрајног обликовања овог подземног простора. Маштовити називи њених морфолошких целина: Вилинград, Готска катедрала, Колосеум, Венерин храм, и други, оне који је нису видели, остављају у слутњи, како ли те красоте могу да изгледају.

      Лазарева држи рекорд дужином својих канала, по чему је то наша највећа пећина. Њене дворане и галерије нису тако барокно накићене, али би рецимо биле идеалне за концерте, тако да незнам зашто се тога нико свих ових деценија није досетио. У њој је приликом истраживања 60-их година, пронађена огромна количина фосилних остатака пећинских медведа и других животиња из леденог доба, а данас је насељена колонијама ретких и ендемских врста слепих мишева (потковичара), због чега је врло чувана.

Осим лепоте призора, видиковци пружају могућност да се Малиник сагледа са северне, окомите стране и стекне представа где ћемо сутра да будемо, као и куда тачно да се крећемо. Одатле, иза највише уздигнуте купе, покривене густим шумама, од наших погледа остаje скривен Мали Малиник, али не мора све да се открије пре времена, нека нешто остане изненађење. По силаску, редовно смо посећивали чича Илију, пчелара, у чијем су меду преовлађивали мириси борова и то ових Лазаревих – реликтних, што расту самотњачки, суверено владајући највишим, глатким литицама кањона. Малени старац памтио је планинаре, вазда поздрављајући оне од прошле године, распитујући се за њих. А када смо га једном питали колико пчела има, одговорио је – Па немам их, оне дођу саме и оду. – Чича Илије више нема, што ме је посебно растужило, јер га познајем од како долазим у овај крај. Надам се да ће његов син наставити да сабира мед од нектара овог предела.

Тиме се заокружују утисци првог дана, након чега одлазимо на починак, како бисмо рано ујутро свежи и одморни кренули на успон.

Маркирана стаза до врхова Малиника води из села Злот, ми међутим крећемо директно на гребен према Ковеју, том истуреном северном степенику Малиника, са ког се пружају величанствени погледи на литице високе преко 350 метара, настављајући одатле ка гребену – једине локације са које се погледом могу обухватити сва четири крака Лазаревог кањона. Након тако сочног напајања чула, идемо ка превоју према Великом Малинику, кроз његове горостасне шуме. Насупрот очију, организам је овде већ озбиљно жедан, те се чутурице увек пуне на „Коритима“, или извору Ларг (поток Огашу а Ларг), да би нам сам врх овог Кучајског принца испијао даље чула оним вечито ведрим пропланком.

Први међу бољима

       Малиник карактеришу бујне букове шуме, горостасних стабала, прашумског типа, што се сматра великом природном драгоценошћу, јер су реткост. Али су овакве дефиниције, и ако објективне, некако мале и ништавне спрам доживљаја, када се нађете усред њих. Мало је познато, али је управо због таквих својих вредности, Малиник стављен под законску заштиту још 1949. године, као резерва и тиме постао прво заштићено подручје у нас након Другог светског рата. Године 1959., због угрожености јела које су пропадале на посном и крушљивом крашком тлу и биле нападнуте имелом, зона заштите је проширена. Међутим, оно што лаику не може да промакне је девастација коју спроводи „Србијашуме“ и то баш на пределу Поломе, где је заштићена прашума.    

Иначе, издвојена шумска заједница на Малинику је реликтна фитоцентоза (остаци биљних заједница које потичу из леденог доба) и то не само по свом распрострањењу у источној Србији, него и по свом разноликом (хетерогеном) саставу: јела, тиса, мечја леска и црни јасен.

А колски пут ка Ковеју води готово директно од подножја, од маленог моста, на 2,5 km километара иза Злота. Долазак на зараван Ковеја само је по себи предах. Одатле, на коју год страну да се крене, пут води ка несвакидашњој лепоти. А то ваља густирати. Зато треба кренути десно, ка најокомотијим литицама кањона, и уживати у призорима глатких вертикала, високих 375 метара, обраслих реликтним црним боровима. На Ковеју има неколико појата, тако да је цела јужна ивица кањона приступачна у већој мери. Али, као есенцијалну тачку за овај предах, бирамо ону, која је на његовом крајњем западном делу, а власништво госпође Дивне и Зорана из Злота. Широка ливада са старим стаблима воћки и камена колиба налази се уз сам кањон, тако да није чудо што планирају да „ту направе нешто“ за љубитеље природе попут нас… видећемо шта. За све који планинарске акције бирају само зарад кондиције, Малиник можда није прави избор. Није то „лака“ шетња, која не изискује кондицију, али је прелепа само за пуко набијање темпа. Ово је прави избор за онај сој планинара, који у природу иде ради уживања свега што она пружа, напајања душе, фотографисања, јер се креће кроз прелепе крајолике и величанствене видике.

Људи крену замном када проценим да је већ крајње време да их позовем да пођемо даље. Крећу некако „тешка срца“, али им пружам утеху са пуно разумевања – ‘ајмо полако ка гребену, оданде ћемо наставити са задовољством посматрања – Од Ковеја се ка гребену иде готово беспућем, али друге нема, а и не треба. Напредујући узбрдо, под солидним нагибом, поглед преко рамена уназад, мотивише да се попнете до звезда! Четворокрака пукотина Лазаревог кањона спектакуларно израња! Стога смо доживљај преласка гребена рециклирали, а дигиталним справама смо покушавали да бар делић тога овековечимо. Најзад, на врху гребена планирана пауза. А и да није планирана, била би спонтана. Фантастично!…

Силазећи са гребена, улазимо у шуме ка превоју, и извору Ларг. Свеже маркације су пријатно изненађење, било је крајње време, мада воде са јужне стране из самог Злота, али како год, сигурно ће допринети да у лепотама Малиника ужива већи број планинара и љубитеља природе. Чаробни пропланак и стаза ка Великом Малинику, прекривена многобројним траговима срндаћа, којима је овај извор очигледно такође важан. Осећам да су они ту негде, скривени, радознало зурећи у нас… Њиховим траговима кренули смо ка врху Велики Малиник, са чијег се пропланка указао, а ко други, него Ртањ са својом свитом. Један планинар је овде пре три године сјајно описао вечито исти изглед нашег одмора на овом месту – Људи, знате на шта личимо? Као да се срушио авион, а ми попадали са све стварима, разбацаним око нас! – И ко зна колико бисмо могли тако да уживамо, да се није морало напред, и да нас није чекало још тога…

Спуштајући се са Великог Малиника, излазимо на кратко из његових шума, и убрзо се пред нама отвара широка ливада Малог Малиника, на којој баба Марија (84 године) чува своје козе и овце, седећи на хоклици, са штапом у руци. Помаже јој шарпланинац, док она сва у чуду посматра – откуд оволика  омладина што излази из шуме –.  Знамо и њеног зета Миодрага, који нам је једном пожелео  добро јутро (након биваковања на превоју), питавши нас, јесмо ли за свеже млеко. О, како волим ову питому и тајанствену планину! Како само инспиришу и опијају миром њене ливаде са јужних падина ка Боговини, као живопис на сликарском платну!

За разлику од Великог, Мали Малиник није шумовит и налик је голетној главици која је ту изронила из околних шума, а његове ливаде у право време умеју бити веома издашне укусним гљивама. Међутим, право изненађење почиње на самом врху, прекривеном чудноватим метаморфним стенама. Та филитна поља изгледају посве нестварно, тако да се увек чују и одговарајући коментари – Шта је ово? Као да смо на Марсу! – И тад опет креће фотосешн, овога пута са акцентом на макроплан, јер је њихова текстура попут дрвета. Интересантно је да се та црвено-смеђа боја види са велике даљине, тако да је региструју и сателити, те ако баците поглед на Google Earth, лако ћете уочити како Мали Малиник има на снимку различиту боју, коју му заправо дају ове метаморфне стене.

Мали, а ванземаљски

       Лако цепљиве, крхке и ломљиве метаморфне стене са врха Малог Малиника се због таквих својих особина гравитационо спуштају са њега, низ обод ове планине, збуњујући око лаика, јер неодољиво подсећају на исцепкана дрва. Њихова упадљива слојевитост је иначе карактеристика метаморфисаних стена. Црвено-мрка боја потиче од оксида гвожђа, вероватно минерала хематита, што указује да се процес метаморфозе вероватно одвијао у воденој средини.

      Ове, највероватније филитне стене измењене су у условима високе температуре и притиска, а њихову старост  је на жалост немогуће одредити. Метаморфоза је секундаран процес, и данас не постоји ни једна метода којом би могло    да се утврди у ком геолошком периоду су настале.

   

      Њихово присуство, чини посебну амбијенталну карактеристику овог врха, која се види и на сателитском снимку, и посебно остаје у памћењу. Таман кад помислите да Вам је остало још само да сиђете доле, ова поља расутих глиновитих плочица опседну Вам пажњу и радозналост. Чак је и део колског пута усечен преко њих, што изгледа по мало нестварно, као и већи комади, од којих су многи налик правим пањевима. Ова партија пута се прелази од прилике баш када је сунце под таквим углом, да фантастично обасјава метаморфне наслаге плоча, што ову површину чини још чудноватијом, некако неземаљском.

Силазећи даље ка шуми, запажа се да је добар део масива изграђен од овог чудноватог материјала, чију старост, кажу геолози, није могуће проценити. Од многобројних начина да се сиђе са ове планине, последњи пут сам одабрала овај, као најлепши. Дуж Корњет Малиникули, стаза је водила право ка Ваља Рнж, где нас је чекао аутобус што заокружује предивну 20-окилометарску шетњу, са које се сви враћају са неотуђивим капиталом утисака, а неко и пуних руку, што биља, што трудова, и наравно, чича Илијиног меда са зрнцима саћа, ког су од мирисних нектара ових чаробних предела, сачиниле пчеле – „слободни уметници“.

Све ово стане у само два дана. Последњи пут беше то је 20-21. јунa 2009. године.

Гордана Атанасијевић

Кроз прашуме, преко марсовског поља

Малиник са Ковеја

Побећи негде…

На стенама Вртачеља