Архива за Kopaonik

Јухор – насеобина древних Келта

Јухор је планина између Велике Мораве на истоку и Левча на западу, Темнића на југу и Белице на северу. Пружа се у правцу север-југ и спада у родопске планине. Највиши врх Јухора зове се Велики Ветрен који је на висини од 773 мнв. Археолози су 1997-е године на врху Јухора открили келтско утврђење и том приликом је откривено пуно предмета који су припадали њима. Иако не изгледа тако, на врху и око њега су свуда стене које представљају остатке овог старог града. За светску науку о Келтима, локалитет на Јухору је један од најважнијих који постоји, а такође су за овај „Ђавољи град“ везане неке мање или више мрачне легенде. Да бисте видели како све то изгледа, а такође и да осетите све јесење лепоте непрегледних јухорских шума, позивамо вас на ову акцију коју смо премијерно извели тачно пре две године!

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо тачно у 06:00 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо аутопутем са кога се одвајамо код Јагодине, и локалним путем долазимо до села Беочић у самом подножју Јухора. Успут, наравно правимо једну кратку кафе-паузу.

Од Беочића идемо прво макадамом уз речицу Белу Грачу. Она настаје саставом Мале и Велике Граче коју прелазимо на погодном месту и пењемо се на гребен Липаре.

Уз Грачу Према гребену Липара  На коти 575

Ту нам се већ указују врхови Јухора, оближње Гледићке планине, као и нешто удаљенији Копаоник.

Поглед на врхове Јухора са Липара

Настављамо даље, пролазимо подножјем Буковице (687 мнв) и даље гребенским путем долазимо до шумске куће испод Змајевице (686 мнв). Одатле нам не треба још пуно времена до Малог Ветрена (735 мнв) где постоји леп видиковац на суседни Велики Ветрен као и на долину Велике Мораве и оближњи Варварин.

Негде пре Змајевице Поглед са Малог Ветрена на Велики  Са видиковца се одлично види Велика Морава и околина

Потребно је прећи још једно седло и након кратког успона долазимо и до Великог Ветрена.

Велики Ветрен, врх планине Јухор ушао је на велика врата у светску културну баштину кроз ”Келтски лексикон” у ком су сабрана сазнања о овом древном народу. Келтска тврђава на планинском врху између левачке и моравске котлине је контролисала кључне путеве ширења цивилизације и војних похода и у овој енциклопедији је добила посебно место. Овај локалитет је једино познато келтско утврђење и металуршки центар јужно од Саве и Дунава и његово откриће је изазвало сензацију у Европи. Код нас је необјашњиво гурнуто у запећак и остало је неистражено.

Увек ветровити Ветрен ни по лепом времену не обилази много људи, јер је још увек табу у поморавским селима где се препричавају чудне приче о лицима уклесаним у стене и огромним каменим блоковима. Мештани по околини причају да су за „Ђавољи град“ на Ветрену везане мрачне легенде, а најпознатија је прича о 14 пустахија, коњаника који по магли силазе с врха Јухора и отимају тек стасале девојке. Они гракћу као гавранови које у овом крају зову – гали.

Али, најинтересантније је да је тврђава на Ветрену откривена 1997-е године управо захваљујући опреми 14 келтских коњаника! Група ловаца  је пратећи лисицу дошла до огромних блокова на врху Јухора и у рупи међу стенама ухватила животињу уплетену у неку гвожђурију. Томица Стефановић из села Рашевица је у кафани слушао како ловци препричавају овај доживљај, па је након тога позвао проф. др Милорада Стојића из Археолошког института САНУ. У лисичјој јазбини открили су келтску скривницу стару 2.100 година са опремом за 14 коњаника. Уз четрнаест гвоздених коњских ђемова изузетне израде налазило се исто толико копаља, три велика ножа и огрлице, дугмад са угравираним мистичним трискелесима – ”трокраким келтским свастикама”. Питамо се, да ли је народно предање о 14 пустахија сачувало памћење на келтске ратнике.

Археолошки налази на локалитету!

Више од 400 металних предмета сакупљено је само овлашним претраживањем, па су археолози од ”Србијашума” затражили помоћ у истраживањима и добили хрпу лепих обећања. Кад су поново дошли на терен затекли су ужасну слику. Њихови булдожери су разорили једини очуван зид утврђења, а након тога надлежни се годинама праве глуви на молбе за средства за истраживања.

Професор Стојић је сасвим случајно дошао до још једног фантастичног открића. Након пада кроз отвор у жбуњу, упао је у друидску пећину са обредном посудом на поду. Таквих грађевина од наслаганих мегалита има неколико, реч је о јединственом религиозном центру Келта на југиоистоку Европе, правом ”српском Стоунхенџу”, који је нажалост још неистражен.

ГРАД И КАРАУЛА

ТРАГОВИ насеља на Великом Ветрену постоје још од средине петог миленијума, а велика келтска тврђава саграђена је у другом веку пре Христа. У њеном најнижем делу била је некропола са светилиштима, изнад ње подграђе с палисадама, а на врху Јухора налазило се утврђење заштићено огромним каменим блоковима. Налази алата и топионица откривају да се овде налазио и снажан рударско-металуршки и привредни центар.

ВЕЧНА ТВРЂАВА

Келтска тврђава на Великом Ветрену контролисала је простор од чак 1.000 километара квадратних, нарочито раскрсницу најважнијег пута кроз моравско-вардарску долину, на правцу север-југ и саобраћајнице ка Дунаву долином река Црмнице и Црног Тимока. После одласка Келта, у зидине су се уселили римски легионари, затим Византинци, Срби, Турци, повремено Аустријанци и тако све до 18. века. У 20. веку Велики Ветрен је поново у два наврата био српска тврђава: 1915-е српска артиљерија је са овог планинског врха бранила повлачење цивила и војника долином Мораве, а 1999-е наша противваздушна одбрана је са врха Јухора бранила наше небо од НАТО нападача.

Велики Ветрен, келтска постојбина  Велики и Мали Ветрен, сутон дана КАУП у постојбини старих Келта 

Након одмора на врху, крећемо у силазак са планине. Путем кроз густу шуму пролазимо подножјем Липовице (707 мнв) и преко Јасика долазимо до Кучког клика. Даље настављамо колским путем, па се преко Гајине косе спуштамо до тачке одакле смо кренули и завршавамо акцију. Смештамо се у наше возило и идемо до Јагодине где свраћамо у неки од ресторана, или ко буде желео може да иде у обилазак града. Након одмора крећемо натраг, а долазак у Београд се очекује у вечерњим сатима (између 22 и 23 часа).

Укупна дужина пешачења је око 22 км са 800 м успона и исто толико силаска. Траса којом се крећемо су шумске и гребенске стазе (на неким деловима и без стаза), колски и макадамски путеви. Извора воде успут нема, потребно је да сви понесу довољне количине.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ (минибус):

1.750 динара

1.650 динара за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”).

ПОЛАЗАК: крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо тачно у 06:00 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Долазак у Београд у вечерњим сатима (између 22 и 23 h).

Акцију реализује Зоран Вујошевић – Буца

063/283-558

buca@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Косовски божури – ферата Берим

Обишли смо већи део Србије, редовно идемо у Црну Гору, Бугарску, Румунију, Босну, Хрватску…, али на Косову и Метохији још увек нисмо били. У жељи да исправимо тај наш „пропуст“, решили смо да одемо до Ибарског Колашина и да се на лицу места упознамо са овим све популарнијим крајем. Последњих година тамо се дешавају неке веома лепе ствари везане за предивну природу којом је овај крај богат. Истина, језеро Газиводе је дело људских руку (настало је преграђивањем реке Ибар), али се оно невероватно добро уклопило са планинама Мокра Гора и Рогозна. Резултат креативности природе и градитељског инжењеринга је да се сада на једном месту могу практиковати многе активности везане за активан одмор и авантуру: кајакарење, планинарење, бициклизам, пливање, камповање, ферата, параглајдинг, лов и риболов, слободно пењање, итд… За овај излет у плану нам је успон фератом Берим и планинарење по Мокрој Гори, а у даљем наставку можете видети шта вас све очекује.

Газиводе и Рогозна. Фото: Outdoor In

Ибарски Колашин је назив за област која се простире уз реку Ибар, на северу Косова и Метохије и на југу Рашке области. Највеће место у Ибарском Колашину је Зубин Поток, а већа села су Угљаре, Зупче, Газиводе, Чечево, Вељи Брег, Брњак, Оклаце и Рибариће. Становништво из Оклаца је махом насељавано из Црне Горе, места Кучи.

 Фото: Outdoor In Фото: Outdoor In

Језеро Газиводе:

У долини Ибра, на простору Ибарског Колашина, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века изграђена је брана и формирана акумулација Језеро Газиводе у оквиру Система Ибар – Лепенац, који је требало да снабдева косовску котлину водом којом би се наводњавала поља све до Урошевца. Други део Система, језеро Лепенац није реализован, али су канали овог система били изграђени све до Приштине. Водом из Језера Газиводе снабдевају се Зубин Поток, Косовска Митровица, Звечан, Вучитрн и околна насеља. Његовом изградњом расељена су српска села у долини Ибра, од Рибарића до Зубиног Потока. Од онда је почело интензивније исељавање народа Ибарског Колашина.

Језеро Газиводе. Фото: Outdoor In Фото: Outdoor In

За Ибарски Колашин раније се употребљавао назив Стари Колашин. Становници Ибарског Колашина зову се Колашинци. Најпознатији Колашинац је писац Григорије Божовић, рођен у селу Придворица, близу Зубиног Потока. Најстарија школа у овоме крају основана је пре 150 година у Манастиру Дубоки Поток.

Петак, 11. мај:

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 16:30 часова. Идемо преко Чачка, Краљева и Рашке, па долазимо до Рибарића где прелазимо административни прелаз. Не треба нам још пуно до Зубиног Потока, а тамо нас чекају наши домаћини из организације „Outdooor In“. У зависности од временских прилика и договора са домаћинима, смештамо се или у собе студентског дома у Зубином Потоку, или ако буде топлије време (чему се надамо) у бунгаловима кампа Резале који се налази на самој обали језера Газиводе. Одлазимо на одмор, јер сутрадан нас чека акција.

Субота, 12. мај:

Рано устајање, доручак и покрет у 08:00 часова, идемо на ферату Берим.

Виа ферата је обезбеђена планинска стаза кроз тешко приступачне стеновите терене, опремљена ногоступима, челичним сајлама, гвозденим клиновима и лествицама, које су причвршћене уз стену. На виа ферати планинари користе личне техничке комплете за осигурање приликом кретања. За коришћење виа ферате учесници морају бити физички и психички изузетно припремљени. За оцењивање техничке тежине успона постоји више скала на међународном нивоу.

Ово је дефиниција која постоји на сајту ПСС-а, а много више информација се могу видети на следећем линку:

http://www.regionalnirazvoj.org/upload/Plan/Documents/2017_02/Via_Ferrata_Osnovne_informacije.pdf

Молимо све учеснике да преузму овај фајл и да га првенствено из безбедносних разлога обавезно прочитају.

Организатори нас њиховим возилом превозе до места одакле крећемо на успон на ферату Берим. На почетку имамо упознавање са опремом (шлем, појас, виа ферата сет, рукавице) коју организатори обезбеђују, као и пробу на једној мањој ферати-вежбалишту која служи у те сврхе.

Фото: Outdoor In Фото: Outdoor In Фото: Outdoor In 

Комплетан опис ферате Берим преузимамо са сајта www.ibarski-kolasin.org:

Ферата се налази на стенама Берима на планини Мокра Гора. Удаљена је 25 км од Зубиног Потока, путем који иде преко бране „Газиводе“ до школе у селу Коваче, а онда макадамским путем до Превије и даље ка Бериму.

Виа ферата креће од логистичког кампа планинском стазом која пролази испод стена Берима, а затим се одваја уским успртим прилазом до прве вертикалне деонице. Прва вертикала износи 80 м и води до пећине на чијој је литици постављена клупа, одакле се пружа невероватан поглед. Виа ферата даље иде вертикалом кроз пећину и наставља до првог врха Берима на око 160 м висинске разлике од почетне тачке. Са првог врха постоји излаз до логистичког кампа. За оне храбрије који желе да наставе даље, ферата води до следеће вертикале којом се пење до другог врха Берима. У овом делу ферата има хоризонталну деоницу која даје потпуно другачији угођај од пењања претходних вертикалних делова. Други врх је на 1520 мнв или на око 300 м висинске разлике од почетне тачке. Ту се налази мало одмориште погодно за фотографисање прелепих предела Ибарског Колашина, планине Рогозне и Копаоника, а у мањем делу се види и језеро Газиводе. Овде се и завршава пењање на виа ферату, а стаза даље води низ стрму увалу којом се силази до логистичког кампа.

Укупна дужина стазе је 4 км, дужина вертикала је 500 м, а висинска разлика 300 м. Тежина ферате је 3 PD.

Виа ферата Берим. Фото: Outdoor In

Укључујући време за долазак и повратак до и од ферате, да би се све ово извело потребно је око 8-9 сати тако да нас чека једна целодневна акција пуна авантуре и скока адреналина. Након свега, враћамо се до нашег смештаја на вечеру и остале слободне активности.

Недеља 13. мај:

Рано устајање, доручак и покрет у 07:45 часова. Идемо на успон на планину Мокра Гора и њен највиши врх Берим (1731 мнв). Старт туре је код цркве у селу Чечево докле се превозимо нашим возилом. Преко засеока Продановићи и Превије долазимо до врха Берим.

Мокра Гора. Фото: Outdoor In Поглед на Газиводе. Фото: Outdoor In 

Правимо паузу на врху одакле се кад временски услови то дозвољавају одлично види суседна Рогозна чији је највиши врх Црни врх (1479 мнв), јужни обронци Копаоника, па чак и Панчићев врх. Такође је одличан поглед и на долину Ибра и делове планине Чичавица на истоку која се наслања на Косовску котлину.

Настављамо даље до локалитета Макве где постоји неколико мањих језера, па се враћамо до Превије и крећемо у спуштање ка језеру. Идемо преко Роглића брда одакле је један од најлепших погледа на Газиводе, као и на врх Берим на коме смо били. Пролазимо испод Резалске главе и долазимо до кампа Резала где завршавамо акцију за тај дан.

Фото: Outdoor In Чечевски залив. Фото: Outdoor In Врх Берим. Фото: Outdoor In 

Током читаве акције прелазимо око 20 км са укупним успоном од 1100 м и спустом од 1200 м. Терен по коме се крећемо је мешавина колских, гребенских и шумских путева и стаза.

Наше возило нас чека у кампу и након краћег одмора крећемо натраг ка Београду. Обавезно правимо једну дужу паузу за вечеру, а по потреби можда још једну краћу. Очекивани долазак у Београд је између 23:00 и 24:00 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.300 дин + 20 € ферата

За чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином:

4.200 дин + 20 € ферата

Калкулација је рађена за минимум 17 пријављених. Ако број учесника буде мањи, цена може да се повећа о чему ће сви бити благовремено обавештени!

Уколико из било ког разлога ноћење не буде на предвиђеним локацијама, него у хотелу у Зубином потоку, неопходно је повећање динарског дела котизације за 1400 дин. У том случају добијамо и два доручка у хотелу.

У цену је урачунато: превоз минибусом од Београда и натраг, трошкови возача (спавање и храна), ноћење, ферата Берим, организацијски и остали трошкови.

ДОДАТНЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Техничку опрему за виа ферату обезбеђују домаћини-организатори. Ферата се пролази под вођством искусних-лиценцираних водича чија се упутства беспоговорно морају извршавати због безбедности учесника која нам је на првом месту. Такође је неопходно имати планинарске ципеле које дају додатну сигурност, а поготово приликом кретања незгодним тереном преко сипара којим се спуштамо након завршеног успона на други врх ферате Берим.
  2. Исхрана је лични избор сваког учесника (сува или конзервисана храна, сендвичи…). У објекту где спавамо (камп Резале или студентски дом у Зубином потоку) можемо у договору са домаћинима да добијемо оброке по популарним ценама. Ако будемо ноћили у студентском дому, онда на располагању имамо још и локалне продавнице, ресторане, пицерије, пекаре и сл. Све то ће се тачно знати непосредно пре акције о чему ће учесници бити благовремено обавештени.
  3. У договору са домаћинима, као и у складу са најављеним временским приликама, могућа је промена дана извођења појединачних акција, тј. да ферата буде у недељу 13. маја а планинарење по Мокрој гори у суботу 12. маја. Одлука о томе се доноси непосредно пре акције, или на лицу места.

 

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо у петак 11. маја тачно у 16:30 часова, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Долазак у Београд у недељу 13. маја у вечерњим сатима (претпостављамо између 23:00 и 24:00 h).

Акцију реализује

Зоран Вујошевић – Буца

063/283-558

buca@serbianoutdoor.com

Поглед са Резалске главе. Фото: Outdoor In

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

НП Копаоник

Копаоник je највећи планински масив у Србији, a један мањи део, површине 11.810 ha  је 1981. године проглашен за Национални парк. По броју ендемичних врста представља један од најзначајнијих центара биодиверзитета ендемичне флоре Србије. Пружа се од северозапада ка југоистоку око 75 km, досежући у средњем делу ширину од око 40 km. Највиши део је пространа површ под називом Равни Копаоник, а највиши врх је Панчићев врх (2017 мнв), затим Вучак (1936 мнв), Велика Гобеља (1934 мнв), Караман (1904 мнв), Мала Гобеља (1845 мнв), Кукавица (1726 мнв) итд… Иако је Копаоник најпознатији као зимски скијашки центар, његова распрострањеност нам пружа и многа друга задовољства у виду прелепих пешачких траса разних дужина, тежина и занимљивости које се обилазе. Довољно је отићи само мало даље од гужве хотела и самог насеља и осетити се потпуно слободан у прелепој природи која је заиста јединствена на овом месту. Навели смо неколико највиших врхова овог планинског масива, а овог пута ћемо и обићи нешто од тога. Равни Копаоник

Петак, 18. септембар:

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра „Сава“ тачно у 16.00 h. Идемо ибарском магистралом преко Чачка и Краљева, па уз Ибар до Јошаничке бање и пењемо се на Копаоник. Успут правимо једну до две паузе по потреби. На шест километaра од центра се налази одличан објекат у коме ћемо бити смештени, а очекујемо да ћемо тамо стићи око 22.00 часова. У „Вили Луна“ (www.vilaluna.net) нас очекују дво, тро и четворо креветни апартмани са кухињом и купатилом, па до одласка на спавање имамо слободне активности по вољи.

Невероватно пространство

Субота, 19. септембар:

Рано устајемо, доручкујемо и вршимо последње припреме за тај дан. Нашим возилом идемо до центра Копаоника и почињемо акцију. Од хотела Гранд идемо на Пајино пресло, па скрећемо на гребен Карамана.

Детаљ са гребена Карамана Поглед на Оштри крш са Мале Гобеље

Пролазимо врх (1904 мнв) и настављамо даље до врха Вучак (1936 мнв) одакле се спуштамо до Јарма. Од Јарма идемо даље поред хотела Сребрнац, долазимо до Зановети и пењемо се на Оштри крш (1741 мнв). Одатле имамо одличан поглед на суседну Велику и Малу Гобељу.

Идемо даље ободом Сувог јелка и подножјем Велике Гобеље долазимо до Мале Гобеље (1845 мнв).  Одатле се спуштамо преко Ћурчићке равни и стижемо до Лисичјих стена (1686 мнв).

Ћурчићка раван Лисичје стене

Даље идемо шумским путићем натраг до Јарма, а у повратку до центра Копаоникa нас очекује једна посластица коју нећемо да откривамо све док не будемо тамо. Дужина овог пешачења је око 19-20 км са укупним успоном и силаском од 750 m.

Кад дођемо до хотела (ако буде времена и ко буде желео), можемо да још мало уживамо у природи и да одемо до Маркове стене (1721 мнв). То је у оба правца још додатних 2,5 km са 100-ак метара успона. Минибус нас чека код хотела и враћа нас натраг у „Вилу Луна“ на вечеру и слободне активности до одласка на одмор.

Посластица У близини Јарма

Недеља, 20. септембар:

Устајемо такође рано, доручкујемо, пакујемо ствари и смештамо их у наш превоз. Идемо возилом опет до центра Копаоника и од Пајиног пресла преко Крчмар воде настављамо подножјем Панчићевог врха. Долазимо веома близу Небеске столице (1913 мнв) али се не пењемо на врх већ правимо паузу код археолошког налазишта Црквине (1793 мнв). Даље, крећемо у спуст преко Војетина, па поред рудника олова и цинка на Запланинама стижемо до водопада Јеловарник.

Водопад је званично релативно скоро откривен (1998-е године) од стране групе геолога, а до тада је за њега знало само локално становништво. Висок је 71 м, чине га три каскаде и представља други по висини водопад у Србији. Од подножја водопада се пењемо до врха па настављамо стазом преко Петрове равни. Долазимо до споменика НОБ-у на крају Брзећа (смер према Косову) где нас чека наше возило. Дужина пешачења овог дана је око 13-14 км са укупним успоном од 450 и спустом од 1050 метара. Дакле, доста лака тура с обзиром да се углавном спуштамо.

Водопад Јеловарник Археолошки локалитет "Црквине"

Ко не буде желео да прође целу трасу, има опцију да крене са групом и да дође само до Црквина, одакле се без проблема може истим путем вратити до центра Копаоника (стаза је маркирана тако да нема никаквих проблема) где ће га наше возило пребацити доле до Брзећа. Акцију завршавамо најкасније до 15.00 h, мало се одмарамо и крећемо за Београд. Враћамо се такође преко Краљева и Чачка, а паузу за ручак правимо у ресторану „Јеринин град“ код старе тврђаве Маглич.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ: сваке среде у 20 h на састанку Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ЦЕНА (минимум 14, максимум 20 пријава):

4.400 рсд

4.300 рсд за чланове Клуба са плаћеном чланарином

У цену је урачунато: превоз минибусом од Београда и натраг, путарина, трошкови возача (спавање и храна), најам апартмана, боравишна такса, организацијски и остали трошкови.

У цену није урачунато: цена уласка у НП Копаоник коју је могуће да ћемо морати да платимо у случају да је почела примена одлуке коју је прописао ЈП „НП Копаоник“. Такса би требало да износи око 100 рсд по особи уколико није дефинисано другачије.

ДОДАТНЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Исхрана је лични избор сваког учесника (сува или конзервисана храна, сендвичи…). Апартмани су опремљени кухињом, тако да је могуће самостална припрема оброка. У близини „Вила Луне“ је продавница, као и ресторан са добром храном. Такође се можемо договорити са власником да нам се спреми вечера (највероватније неки роштиљ или слично), а о томе се можемо договорити или на лицу места или непосредно пред полазак на акцију!

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра „Сава“. Полазимо 18. септембра тачно у 16:00 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Долазак у Београд 20. септембра у вечерњим сатима (претпостављамо између 22.00 и 23.00 h).

Акцију реализује

 Зоран Вујошевић – Буца
063 283 558

buca@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

На Столове – гребенски од Маглича

Прошле године, негде у ово исто време, извели смо ову акцију као истраживачку с обзиром на то да никад пре тога нисмо ишли на успон на Столове том путањом, а кретали смо се уз помоћ карата, GPS треклогова и информација које смо добили од пријатеља.

Стари град Маглич Долина Ибра

Пошто смо тада прошли цели терен и видели све његове карактеристике, ове године организујемо ову акцију с намером да нам се прикључе сви љубитељи природе који желе да доживе пролазак једном од најтежих а у исто време и једном од најатрактивнијих гребенских стаза које постоје у Србији. Терен којим ћемо пролазити је сам по себи веома живописан и необичан, а изузетни погледи на све околне врхове као и на долину Ибра ће само појачати утиске којима ћемо бити испуњени. Веома добра кондиција се наравно подразумева, а такође и сва неопходна опрема без које се никако не сме кренути на једну овакву акцију. Укратко, у плану је да дођемо превозом до старог града Маглича на Ибру одакле ћемо извести успон на планину Столови и на врхове Чикер (1324 мнв) и Камариште (1375 мнв). Иако нам је терен познат, могуће је да ћемо у складу са ситуацијом која нас тамо буде затекла морати да вршимо неопходне корекције и учесници морају бити спремни на то. Стаза је тешка, никако није за почетнике и понављамо још једном, неопходно је да пријављени учесници имају заиста добру кондицију.

ПОЛАЗАК: окупљамо се на паркингу испред центра „Сава“ и полазимо тачно у 06:00 часова. Скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Идемо преко Горњег Милановца и Краљева и долазимо до подножја Маглича одакле крећемо у акцију најкасније до 10:00 часова.

Маглич Маглич Маглич

Одмах на почетку долазимо до самог старог утврђења, накратко га обилазимо и одмах настављамо гребеном – јаким и константним успоном ка врху. Идемо преко Градске косе, Козаревог брда, Липара, Велике и Мале чуке и долазимо до Чикера. На Градској коси на једном делу имамо стене преко којих је неопходно да се узверемо и потребно је мало више спретности, али то је једини такав део на успону и није проблем да се пређе.

Градска коса Стене преко којих идемо

Од Чикера, гребеном Усовице прелазимо до Камаришта-највишег врха планине Столови. На врху правимо неопходну дужу паузу и онда крећемо даље.

Поглед на Ибар Долина реке Маглашнице

Спуштање се одвија другом гребенском стазом преко Греде и Клечка и враћамо се на почетну тачку.

Одавде почиње већи нагиб

На спусту је такође потребно бити доста обазрив због саме конфигурације терена, а и на самом крају гребена је нешто већи нагиб и тај део се прелази веома опрезно и лагано.

Укупна дужина пешачења је око 16,5 км, а висинска разлика 1300 м. у успону и исто толико у силаску. Уколико је група компактна и уједначеног ритма, онда је за прелажење ове стазе потребно неких десетак сати, што значи да би се акција завршила око 20:00 часова увече. Ако група буде била спорија, могуће је да ће нас ухватити мрак и зато је веома битно да сваки учесник поседује одговарајућу батеријску лампу, као и резервне батерије. Траса којом се крећемо су углавном немаркирани гребенски путеви. Шуме и растиња практично нема, тако да ће акција бити тежа у случају јачег Сунца. Постоји један извор, али је могуће да је вода замућена тако да је неопходно понети довољне количине са собом.

Траса коју прелазимо

У односу на време проведено на акцији, видећемо да ли ћемо стићи да на крају свега одемо и до неког ресторана на окрепљење. У сваком случају, битно је да се понесе довољна количина хране за цео дан, као и за пут натраг до Београда. Повратак до Сава центра би ако све прође по плану био у касним вечерњим сатима (око 24 часа).

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице са добрим неклизајућим ђоном, камашне и штапови по потреби, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, Сунца и евентуалних падавина, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита, примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ: сваке среде у 20 часова на састанку Клуба у Устаничкој 125-ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ЦЕНА (минибус):

1.700 дин.

1.600 дин за чланове клуба са плаћеном чланарином за текућу годину

 Акцију реализује

Зоран Вујошевић – Буца
063 283 558

buca@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Ботаничке ноеве барке

Као ретко где на свету, наши простори крију многе природне реткости о којима, често и сами веома мало знамо. О њима вам причамо, између осталог и зато да бисмо знали чиме се можемо поносити, али и шта нам је Бог дао на чување, јер на жалост, незнање или немар, разлог су што таква природна блага нису изложена само зубу времена, већ и људској деструкцији.

Један од ретких природних феномена у свету, јесу пловећа тресетишта, или прилагођено уху обичног читаоца – ПЛОВЕЋА ОСТРВА. Она се налазе на три наша језера: Семетешко језеро на Копаонику, језеро Виситор на истоименој планини у Црној Гори и најзад највећа тресава на Балкану – Власинско језеро, које је већ познато са својим пловећим острвима.  Она су праве оазе ретких примерака угрожених биљних врста, од којих већина живи још једино ту – на пловећим ноевим баркама од тресета.

Када је Бог даривао природне лепоте, на нама дефинитивно није штедео. Јер како другачије објаснити толико занимљивих геоморфолошких творевина импозантних димензија на тако малој површини у односу на остатак Планете? Или невероватно бројну заступљеност спелеолошких објеката на деловима Источне Србије, а далеко од тога да је квалитет накита у многима од њих мањи куриозитет, да не идемо даље од Мермерне пећине код Гњилана, која је једина те врсте у свету. Све то, и још много тога сећа ме на речи нашег академика Пантовића, које је спонтано изговорио, након формалне свечаности промоције Спелеолошког атласа Србије, децембра 1999-те године у Српској академији наука, да вероватно зато што свега тога имамо мислимо како је то нешто уобичајено и „нормално“, а у ствари „НИЈЕ НОРМАЛНО“, нити свугде уобичајено, већ необично и ретко. То увиђају сви који дођу код нас да проучавају такве ствари, и имамо зато много разлога да будемо поносни, али и обавезу да то сачувамо.

ИЗМЕЂУ  ИСТИНЕ  И  ЛЕГЕНДЕ

Пловећа острва су ме одавно заинтригирала, почевши од првих прича о њиховом настајању које су ми испричали мештани. Те легенде се препричавају до данас и живе тако што се преносе с колена на колено, трпећи при том промене од стране маштовитих приповедача, и наравно има много верзија. И све су то наводно истинити догађај из прошлости, за који су мештани Копаоника везали нека своја веровања, и њима тобоже објаснили тајну постања острва која плове Семетешким језером. Неколико векова са колена на колено, препричава се како се поп са својим ђаконом спремао да врше жито у свети дан. Ђакон га је опоменуо да не би ваљало тада радити, али се свештеник позвао на то да мањка хране, и да се мора. Опоменуо их је и један старац, док су се спремали за вршај, али их није успео одговорити, те када су сутрадан завршили са вршањем жита, земља се, кажу, отворила, поп и његов ђакон су пропали, а то место испунила је вода и камилавка, која симболише вероватно свештеника. С друге стране, једно село подно Копаоника понело је назив Попово поље јер су, како кажу мештани, ту нашли капу неверног попа.  Међутим, и поред тог греха, језерска вода је лековита. Анализама је утврђена њена бактериолошка исправност, а помаже људима који пате од кардиоваскуларних, кожних и реуматских обољења.

Познати чувар народних прича, Радомир Величковић са Копаоника је љут на рониоце који су овом језеру установили дубину (29 m), јер му руше илузију да је оно заправо БЕЗ ДНА, што ће вам на лицу места многи тамошњи житељи потврдити. Јер оно је наиме, постојбина копаоничке аждаје! Прича се да се ноћу чују чудни звуци, налик на крике животињске немани. Сваке године о Светом Илији, ту се одржава велика културноуметничка манифестација „Илински дани“. Но, и поред тога што је реч о природном бисеру, због небриге надлежних језеро је остало у забити у коју залазе само упорни радозналци, као ви који читате ову причу.

На планини Виситор, чула сам приземнија тумачења: тамошњи мештани покретљивост острва повезују са чувањем стада од вукова. Овце би чобани натеривали на пловећа острва, која би после одгуривали од обале, те им тако вукови нису могли ништа.

А добитници награде „Маслинова грана“ за 1999-ту годину, били су „Власински вукови“, управо због свог залагања да сачувају пловећа острва Власинског језера, знајући да је та јединственост њиховог краја веома драгоцена и ретка у свету, али и да је мета многима који их нехајно уништавају, откидајући тресет за потребе баштованства, повртарства и сл. У жирију је била и моја маленкост, и без дилеме имали су мој глас.

 

             Професора Слободана Јовановића, са биолошког факултета универзитета у Београду, питали смо да нам каже како заиста настају ови феномени, обзиром да све те тресаве ипак немају исто порекло. Том приликом он је најпре скренуо пажњу да је судбина сваког језера, па и оних олиготрофних, глацијалних (ледничких), познатијих као „горске очи“, да преко разних сукцесивних фаза, једног дана бивају обрасла вегетацијом која је иначе развијена у околини језера. – Ради се дакле о природном процесу геолошког старења језера, приликом чега долази до његовог затрпавања. Тресава, тј. тресавски екосистеми су само једна од тих сукцесивних етапа у том развоју.

Што се тиче Семетешког језера, оног на Виситору, Проклетијама, на Шари итд. она су природна олиготрофна, ледничка језера, где овај процес лагано тече. Тресет се развија у приобаљу и напредује према центру, али се дешава да се делови тресета откину, па тако настану острвца која плове површином са све вегетацијом. Са Власинским језером је међутим у потпуности другачија ситуација – објашњава нам професор Јовановић – Некада давно, пре ледених доба, постојало је Власинско језеро, које је реком Власином истекло, направивши пробој између Чемерника и Плане; оно је практично „исцурело“, тако да је остала једна огромна тресава, која је и данас највећа на Балканском полуострву, позната као власинско блато. Можемо рећи да је ова тресава веома добро истражена ботанички, флористички и палеоботанички. Али, после огромног временског периода од свог настанка, власинско блато је потопљено1949-те године, зарад изградње бране и формирања данашњег акумулационог језера Власина. Земљана брана пресекла је ток реке Власине и Власинска тресава била је жртвована, али се догодило да су се делови тресета негдашњег власинског блата, просто одлепили са дна новоствореног језера те су тако почела да плутају површином језера, представљајући својеврсну атракцију. Зависно од активности ветрова, она се могу видети како плове површином језера, и могу се сваког јутра затећи на другом месту. –  

ПЛОВЕЋЕ ОАЗЕ

Причу о настанку појединих тресава, професор Јовановић наставља указујући на њихову свакако најважнију особеност. Ради се наиме о нарочитим ботаничким резерватима изузетно ретких биљних врста, од којих су многима управо ова острва последње уточиште. Он сугерише зато питање – у чему је садржана специфичност и куриозитет тресава уопште, у жељи да нам нагласи да се ради о правим малим ризницама биљног света и каже – То су изузетно осетљиви, фрагилни екосистеми, који када се једном наруше, или униште, природним, или неким насилним путем, више се никада не могу вратити у првобитно стање. Ове наше тресаве у Србији, међу којима је Власинска и данас највећа на Балкану, представљају својеврсне оазе, или стручно речено – рефугијуме бореалних типова вегетације, које су далеко на северу распрострањене у читавој Евроазији. Тресаве на Балканском полуострву су практично најјужније енклаве нечега што је на северу остало распрострањено и после ледених доба. Поред осталог, она су и специфична станишта поменуте реликтне флоре, тако да се морамо крајње одговорно односити према тим стаништима, јер ако их све скупа саберемо, и изразимо јединицом површине у хектарима, верујте да бисмо их могли на прсте две руке набројати. Стога су ова острва налик својеврсним „Ноевим баркама“, носећи собом примерке биљака које су остатак вегетације из далеког леденог доба. Мислим при том управо на бореалну флору, која је изузетно угрожена због угрожавања тресетишта. Ево податка да је после потапања Власинског блата, преко 20 врста НЕСТАЛО. Истовремено, сада, на Власинској тресави постоји око 250 различитих врста, међу којима 30 врста маховина. У Црвеној књизи васкуларне флоре Србије где су представљене најугроженије биљне врсте, можемо рећи да просто врви од података са пловећих острва, па и оних малих тресава дуж водотокова, поточића, притока Власинског језера. Само са подручја Власинске тресаве, ради се о 39 крајње угрожених врста. –

Скромно запажамо оно што се просто намеће из јасног излагања виспреног предавача, нашег саговорника, да ова острва имају изузетан значај за флору. Добили смо кратак, али динамичним тоном изражен одговор – Апсолутно, јер то су рефугијуми ! – А то управо значи оно што смо нагласили на почетку ове приче, да су пловећа острва последња уточишта за неке биљне врсте, од којих нам професор Јовановић наводи следеће – Карпатска длакава бреза (Betulla pubescens Carpatica), потом језичасти љутић, (Ranunculus lingua), а биљке месождерке су посебан куриозитет тресава, због хендикепа што имају недовољно минерала у подлози. Једна од месождерки која расте искључиво на пловећим острвима Власинског језера, је Drosera rotundiflora. А поменуо бих и малу мешинку (Utricularia minor), водену биљку, које је остало, према новијим истраживањима још свега неколико десетина УКУПНО, и то само на пловећим острвима.

Тресет је наиме кисео. Он се формирао у условима изузетно хладне климе у непропустној биолошкој подлози, то је обично силикат, а делови изумрлих биљака се тешко и споро разлажу. Тресет је зато ресурс изузетно квалитетног супстрата за узгајање биљних култура, што га чини веома пожељним. Он се легално, али још више НЕлегално експлоатише као богато природно ђубриво за потребе баштованства и повртарства. Следећи угрожавајући фактор представља нитрификација земљишта путем напасања стоке на овим тресавама, и најзад – ремећење водног режима, јер тресава без воде не може да опстане. Чим каптирате неки извор, тресава остаје сува, што доводи до престанка живота на њој. – објашњава нам професор Јовановић.

После свега испричаног, питала сам оно за шта предпостављам да већина вас размишља док чита ове редове, колико је тога до сада већ уништено. Уследио је на жалост очекивани одговор – Јако много, верујте. Копаоничке тресаве су можда најдрастичнији пример. Ова планина је својевремено била препуна мањих и већих тресава. Све су оне жртвоване зарад изградње монденско-туристичког планинског града на тих 1700 m надморске висине. Ради се о јако пуно хектара тресавске површине и можда је Јанкова бара једна од тамошњих последњих тресавских оаза. Ту још живи прегршт примерака бореалне флоре – мухоловке, мешинке, итд. -. Разговор је иначе вођен пре него што се појавила идеја о скијалишту на Старој планини, тако да није наведен драконски пример уништавања Јабучког Равништа!Лепљиве капи на нитима горњих делова њених листова подсећају нс росу, тако да је у народу зову РОСУЉА

          А рекли сте да је процес иреверзибилан, дакле што је изгубљено, изгубљено је за увек…? – Да, свакога дана можемо то да очекујемо и то је оно што не смемо да дозволимо. Завод за заштиту природе Србије је у својој студији о подручју Власинског језера предвидео и посебну заштиту тресава. На Пештерско-сјеничкој висоравни билоје много више тресава док није изграђена брана „Сјеница“, што је довело до ремећења водног режима реке Бороштице, и тресава код села Угао је потпуно нестала, јер је практично издренирана одвођењем воде подземним тунелом. Надамо се да ће нова студија заштите, која је у вези предлога за ново рамсарско подручје на том терену, обухватити и овај проблем. Наиме, летос је Завод за заштиту природе Србије завршио прво у оквиру прелиминарних истраживања  у циљу заштите подручја Пештера, а посебно се ради и валоризација подручја Карајукића бунара на Пештеру са становишта предлагања за заштиту по Рамсарској конвенцији. Још нису одређене границе будућег заштићеног природног добра, али оно што је извесно, то је да ће се оно одликовати изузетним природним вредностима, које се огледају у присуству ретких примерака пре свега флоре, изванредним примерцима крашког рељефа, пећина, итд. Посебно значајним у овом вредновању сматрају се тресаве као осетљиви екосистеми где обитавају биљке које се не налазе нигде другде; биљке које „воле“ влагу и хладноћу, одређени хемијски састав тла, итд. Број тресава на Пештеру се смањује услед мелиорације и пољопривредних радова, али су и поред тога и даље значајно заступљане, при чему је једна од још увек постојећих тресава међу највећима у Србији. Поред ње, ту је и читав сет мањих тресава око Сијенице. –

           

            Далеко, високо, мимо урбаног туризма, у сенци смрча, под врховима Виситор и Зелетин, скривено од комформиста и свих који о исконској природној лепоти у најбољем случају тек сањају, снева језерце Виситор, док га обрастају пловеће тресаве уводећи га у сан из кога се једном, неће пробудити. Остаће само легенда.

 Атанасијевић Гордана