Архива за kanjon

Кањон Караша (Румунија)

Кањони…ти фасцинантни планински ходници који љубоморно заклањају лепоту реке која га је стварала, чији високо извијени зидови изазивају дивљење и увек буде жељу за природом. Масив Карпата има сијасет заносних кањона а кањон реке Караш један је од приступачних, што због стазе која се пружа целим кањоном, што због близине која омогућава да га прођемо у једном дану. Нека то буде дан кога ћемо се сећати, јер ово је најбоље време за одлазак у Национални парк Семеник – предворје величанствених Карпата… Иначе, кањон Караша је природно добро под строгом заштитом.

План пута је једноставан: полазимо у 6:00 h ујутро и стижемо на место са кога се спуштамо у кањон, пролазимо кањон Караша. Пролазимо га низводно, излазимо у Карашову, вечерамо и враћамо се натраг за Београд. Траса је дуга 9 km, не гази се вода, хода се стазом све време. Добро је имати гојзерице, или евентуално теренске патике са крампоном.

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Пођите од куће на време и будите тамо 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо преко Беле Цркве, ка граничном прелазу код Калуђерова. Другим речима, до границе се возимо добра два сата. Не можемо знати колико ће трајати гранична процедура, али када пређемо границу, до места где стајемо и полазимо у кањон предстоји још сат и по вожње. Требало би да до 10:30 h стигнемо на место где напуштамо возило.

ВАЖНА НАПОМЕНА: молимо вас да током граничне процедуре не излазите из возила већ седите на својим местима.

Спуштамо се у кањон реке Караш и ходамо необележеном стазом до кањона; на даље је стаза обележена. На овом почетном делу правила колоне се априори морају поштовати, како не бисмо дошли у ситуацију да се тражимо! Када се сви окупимо, полазимо у кањон. Нема потребе да газимо реку, осим ако неко баш хоће. Једна од две пећине је са друге стране реке и до ње би се морала прећи река, али нема потребе за тим. Ем није уређена, ем је прилаз изузетно стрм, ем је тај део тока Караша врло леп и без да је пећина ту 🙂

Настављамо даље низводно приближавајући се остацима утврђења, које ће нам указати да смо прошли пола кањона. и то онај најатрактивнији део где су лонци дубљи, река живописне боје, а орнаментика самог кањона раскошнија. Стаза постепено постаје мирнија. Последњу четвртину трасе карактерише присуство двеју пећина. Коначно, излазимо из кањона у Карашову, где нас чека наше возило. Ово велико, мирно село има крај пута и ресторан, где примају евре, а  мештани говоре српски 🙂 Ту можемо вечерати, а полазимо у 19 h.

НАПОМЕНА:  и ако траса није дуга (свега 9 km), пролазак кањона неће бити кратак и не смете га подценити. Нарочито почетни део, када улазимо у кањон. Будите стрпљиви, предивни утисци ће засигурно то надјачати! 🙂

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима и чеона лампа.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.900 динара

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Клисура реке Градац – Ваљевски сафир!

Вечито привлачна акција на једној од најчистијих река Европе! Oвога пута траса почиње у Ваљеву, тако да Градац пратимо од ушћа у Колубару до Јаког извора 🙂

Топло, мокро и смарагдно лепо, јер је Градац једна од најчистијих река Европе. Овај кањон са предивним током кристално чисте реке и уређеном стазом је прави рај за све врсте рекреативаца! Траса није кондиционо захтевна и могу је проћи како деца, тако и старији, јер је дуга свега 15 km!

 

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 8.00 h. Путујемо ка Ваљеву.

Крећемо се наизменично десном и левом страном клисуре, уживајући у необичној лепоти једне од најчистијих река Европе.

Прву паузу правимо код  Вајата и Коњичког клуба у непосредној близини Дегурићке пећине, одакле практично почиње кањон и ту се расхладити уз познати фрапе од малине и купање по жељи. 

  Дегурићка пећина

И на даље правимо успутне паузе за одмор и купање. Кањон Градца је питом, у смислу да нема препрека за које је потребно више од пешачења, осим што ћемо реку десетак пута прегазити. Стаза је означена, времена ће бити довољно и за фоткање и за пливање 🙂 

  

Ова траса је препорука  свакоме ко жели да ужива уз реку.  Они којима одговара мање пешачења и напора,  туру ће завршити код Етно домаћинства близу манастира Ћелије или се одморити на прелепој ливади код Еко бивка. Они који буду расположени за више акције, наставиће све до Јаког  извора.

  

Пре него пођемо ка нашем возилу, посећујемо манастир Ћелије, познатом по једном од највећих православних духовника – архимандрита, богослова и филозофа Јустина Поповића – горостасна фигура интелектуалца и мудраца, који је, у овом манастиру, изолован и одбачен од комунистичких власти, живео и стварао од 1947. до 1979. године.

Рођен је на Благовести у Врању, завршио богословију у Београду код Николаја Велимировића, студирао теологију у Петрограду и Оксфорду, докторирао на Атинском универзитету, службовао је у Призренској и Карловачкој богословији, као и у Чехословачкој. Пред Други светски рат основао је Српско филозофско друштво у Београду. После рата затваран је од власти, а било је планирано и његово стрељање.

Иза овог скромног човека остало је написано 12 књига житија светих, на стотине чланака и мањих списа и све то штампано у 33 тома сабраних дела.

Према његовом личном запису пред Други светски рат је имао визију распетог Христа. У манастир Ћелије, код овог духовника, годинама су долазили духом посустали и болесни да их снагом свог духа посаветује и излечи. И данас на његов гроб затрпан цвећем долазе невољници тражећи помоћ од Аве Јустина.

У књизи „Преподобни Јустин Нови Ћелијски“, коју је по благослову епископа ваљевског Милутина издао манастир Ћелије, записано је низ чудесних исцељења верника док је Аве био жив, али и на његовом гробу. „Крстивоје Антонијевић из Богатића требало је да има тешку операцију. Био је на Авином гробу и без хируршког захвата оздравио“, записано је у књизи.

„Једна жена из Грчке није имала деце, била је на Авином гробу и однела грумен земље са гроба. Ту земљу је ставила у чашу са водом коју је пила. Касније је родила дете. Било је то 1985. године.“ „Године 1996. Ненад, син Миленка из Ваљева, који није могао да хода сам, дошао је на Јустинов гроб да му се чита молитва. Након седам дана је проходао и дошао на Авино вечно почивалиште да заблагодари чудотворцу“, стоји у књизи.

Архимандрит Јустин Поповић умро је на дан свог рођења на велики православни празник Благовести. Кажу да се након срчаног удара десетак дана пре упокојења молио да умре баш на Благовести. Бог му је молитву услишио.

На свечаној литургији у Храму Светог Саве 2010. је канонизован нови светитељ Јустин Ћелијски. Литургијски спомен преподобног Јустина слави се 14. јуна. О животу и делу Јустина Поповића ђакон Ненад Илић снимио је документарно-играни филм „Ава Јустин“. Игуманија Гликерија је одлучила да се приходима од филма у близини старог изгради нови храм.

Пењање уз степенице од манастира је вероватно и најтежи део ове туре 🙂  А ту нас чека превоз који ће нас одвести до ресторана на заслужен одмор и закуску по жељи.

Након свега тога полазимо до 20 h за Београд. 

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.300 дин

ОПРЕМА:  имајте у виду да ћемо газити реку и не препоручујем да то чините босоноги, боље обујте оно што ће таквом кретању највише одговарати (понесите обућу подесну за кретање водом), а стазом наравно у гојзерицама.

  

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Јовановић

nenad@serbianoutdoor.com

065 99 22 782

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Нера – али КОМПЛЕТНА, са рафтингом!

Колико ли смо само пута помислили како је снажан доживљај сабијен у превише кратко време, oсећали се фрустрирано јер смо морали да се одлучимо за једну од две понуђене опције, једнаке лепоте, или једноставно пожелели да по завршеној акцији останемо где смо. Није било одласка на Неру да управо то није био доминантан утисак у повратку. А колико је тек тога остало неисцрпљено, остављено за неки имагинарни „други пут“, да и не спомињемо, јер за то није довољан један дан.Кањон Нере

Зато вас за празник позивамо да прођете цео кањон Нере рафтингом, кањоне Беу и Шушаре пешице, обиђете водопаде Беушница, Вајоага, и Шушара, видите Ђавоље језеро, посетите манастир Нера и тиме заокружите утисак, без да за сваку од ових траса наново путујете и прелазите границу. 

Идеја је да се прође комплетан садржај пешачењем за шта смо до сада увек морали да одлучујемо између две опције („краће“ и „дуже“), при чему једна искључује другу; али и да видимо непознате чари овог заносног предела, за шта раније нисмо имали шансу. Како би доживљај имао пуноћу, не планирамо велику групу. Придружите нам се и учините овај празник незаборавним!

Стаза у стени дуж кањона Нере

Петак, 26. април:

ПОЛАЗАК: тачно у  6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Путујемо преко Панчева и Беле Цркве, где ћемо застати ради кафе-паузе, а потом настављамо до граничног прелаза у Калуђерову. Графички приказ трасе на Google Earth

Молимо вас да током граничне процедуре не напуштате своја седишта, јер то може битно да искомпликује прелазак границе.

По уласку у Румунију, настављамо пут 30-ак km до полазне тачке за Кањон Беу. Ова траса је дуга добрих 20 km, без константног успона, или спуста. То значи да је доминантно пешачење, а не пењање, или спуштање. Крећемо се колским путем, стазама и макадамом. Десно имате графички приказ трасе са њеним бројним параметрима.

За ову трасу је до сада владало највеће интересовање, јер је два водопада, врело „Око Беу“ / и стеновита стаза уз сам кањон Нере, чине изузетно атрактивном. Многи су само то и прошли, чак и више пута. Њен детаљнији опис можете видети овде, а оно што ће овога пута бити другачије јесте чињеница да после прелепог и дужег пешачења, не журимо одмах натраг, према граници, већ се смештамо у хотел. Собе су комфорне са купатилима, без кухиње (у хотелу је ресторан; доручак је укључен, цена ручка је 27 леја/ 6 €, а вечере 22 леја/5 €).

Тиркизна магија Врела "Око Беу" (Ochiul Beiului) Водопад Беушница Водопад Вајоага

Субота, 27. април:

Данас је у плану премијеран догађај: пролазак целог кањона Нере рафтингом, обилазак Ђавољег језера и прерасти. Током ранијих акција, пролазили смо тек мали део кањона уском стазом уклесаном у стену његових литица, која не обухвата њен најатрактивнији део од Ђавољег језера до кампа Дамјан (Cantonul Dаmian). Ђавоље језеро (Lacul Dracului) смо посећивали неколико пута пешице, али је нужност повратка одсецала најлепши и најузбудљивије део трасе. Овога пута, то неће бити случај!

 Тајанствено језеро у дубокој шуми живописна пешачка стаза дуж кањона Нере

Пошто доручкујемо и попијемо кафу, добијамо рафтинг опрему и у 10 h одвозимо се до Новог Сопота одакле се спуштамо 26 km низ Неру, дуж њеног целог кањона!

Првих 8 km спуштамо се низводно, до места где се налази Ђавоље језеро.  Напуштамо чамце и одлазимо до језера и оближње прерасти.

Необичне природне појаве су увек биле инспирација за испредање легенди, тако да ни ова није изузетак. А она говори како је ово необично језеро добило назив. Једном давно, један мудри чобанин је чувао овце крај Нере, када је пред њега искочио човечуљак са рибом у руци и изазвао га на опкладу. Да би надмудрио непознатог човечуљка, морао је да испече рибу без ватре, у чему је и успео, помоћу струна испредених од вуне. Човечуљак се разбеснео пропавши у земљу, у којој остаде ово језеро, а чобанин схвати да је то био сам Ђаво, те тако језеру даде име.

Прераст Са воде, пешачка стаза личи на Трајанов пут

Не заборавимо да се оне бројне прерасти (природни камени мостови) налазе у пределима, које географи у жаргону називају „Карпатска Србија“, а како се налазимо на тој громади у Румунском предворју Карпата, ова појава не треба да чуди. Чудно је само то што је прераст код Ђавољег језера остала непримећена, што нама никако није могло да промакне! Сама прераст није означена, али је на 150 m низводно означен видиковац. Пошто све то обиђемо и разгледамо, враћамо се у чамце и настављамо са својим скиперима даље, низ кањон Нере. Одавде следи најатрактивнији део, јер улазимо у сам кањон!

Са наше леве стране гледаћемо како се пружа најлепши део пешачке стазе, уклесане дуж литице кањона. Река се овде увија творећи десетине меандара, а после треће кривине, на 3 km од Ђавољег језера, долазимо до Јордановог извора (Izbucul Iordanului) , за 6,5 km даље и до још једног; оба су близу обале. Још километар пловимо до Дамјановог кампа (Canton Damian). На 4 km од кампа долазимо до ушћа једног потока у Неру, а за још 600 m и до ушћа Беу, после чега остаје још 4 km до краја рафтинга, тј. села Саска Романа.

Воде Нере су мирније (укупан пад реке је 50 m висински), тако да овај рафтинг не спада у „адреналинске“. Суштина је што ће се проћи централна жила овог Националног парка и видети они делови који су на други начин теже доступни.

 

Недеља, 28. април:

Дан уочи повратка проводимо у лаганој акцији проласка кањона Шушаре и посети манастиру Нера. Раније смо се за ову акцију морали опредељивати, одричући се проласка прве трасе, тако да су многи од вас ишли поново да би видели и ово, а Васкрс је прави дан за посету манастиру, који је за КАУП-це увек значио више, јер су нас уводили у крипту са реликвијама.

На путу ка Манастиру... 

Након доручка и кафе, у 9:00 h се одјављујемо из хотела и одвозимо се до рударског села Саска Монтана. Одлазимо најпре до Манастира, до кога имамо нешто више од километра равног хода уз Неру.

Ово монашко насеље у брдском подручју Слатине крај села  Саска Монтана (регија Караш Северин), основано је 16. маја 1994. Манастир је јединствен у земљи и у Европи као једина верска институција са медицинском услугом. Такође има и неколико уметничких радионица (дуборезачка и две сликарске), као и библиотеку. Посвећеним радом, монаштво промовише византијску уметност, традицију и културне вредности овог подручја. Саграђен  је на иницијативу др Павла Ћирила, пореклом из Слатине. Свети Синод Румунске православне цркве је 19. јула 1994. одобрио оснивање манастира, и исте године, 14. октобра постављен је камен темељац  цркви брвнари, изграђеној у Молдавском стилу, посвећеној Светој Петки. која је освећена 1997.

Монахиње, њих 40, баве се баве шивењем, пчеларством, сакупљањем и узгајањем дивљег лековитог биља, а ту је и стоматолошка ординација.

Манастир није стар, али се развија ревношћу свог монаштва и изгледно постаје највећа монашка зједница у епархији. На њихов захтев, а уз благослов свештеника Митрополије Молдавије и Буковине, 5. октобра 2001. је дат, део покрова  Свете Петке, на корист  свима који ће се са вером  овде молити.

Враћамо се и одвозимо на други крај села ка Шушари. Посебно знамење НП Нера су њене притоке са обиљем водених каскада. Поред Беу, ту је и река Шушара, чији ток бигреним коритом са мноштвом каскада, прати стаза до водопада. Стаза је уређена, означена и дословно је може прећи свако (најмлађи учесник је био Огњен, 4 и по године).

Шушара

Дуж Шушаре се може ходати опуштено, лагано полако, обзиром да до водопада и назад имамо 5 km хода по уређеној стази, коју с лакоћом може прећи свако. Траса је веома лепа и надасве опуштајућа, а за опис који смо давали претходних година добили смо бројне примедбе да смо је подценили. На пола пута до водопада наилазимо на ливаду и већу дрвену кућу, поред које је извор. Место је савршено за предах. Успут су и два мала рударска окна, као и обиље сремуша. На овом снимку можете видети како изгледа цео пролазак стазе.

брчкање у водопаду Водопад Шушара 

По изласку из кањона Шушаре, спремамо се за повратак. До Београда нам предстоји два и по сата вожње и гранични прелаз. После овакве туре, троипочасовни пут не звучи страшно, али уме да оптерећује, када се прелази два пута у истом дану, чега смо овога пута ослобођени.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац за дневне активности и пешачки штапови, вода и храна за успут, одећа слојевита, примерена времену, заштита од ветра, сунца и могућих падавина; лични прибор и путне исправе (пасош).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ: 130 € (превоз, смештај са доручком, рафтинг и улазнице за НП)

НАПОМЕНЕ:

  • У селима где боравимо не постоје мењачнице (најближа је у Оравици, где можемо свратити после границе).
  • У собама не постоји могућност припреме хране (кухиња), али постоји ресторан. Цена ручка је 27 леја (6 €), а вечере 22 леја (5 €). У хотелу примају евре (Овде можете видети курс).
  • За ову акцију није предвиђена велика група, тако да је број места ограничен и благовремено се пријавите.

 

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h. Пријављивање учешћа подразумева измирење аконтације у износу од 70 € и достављање података, неопходних за организацију (име и презиме, контакт и број пасоша).

Акцију реализују Гордана Атанасијевић

065 377 14 74, gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Јесења палета Рајских отока

Са свих страна окружено планинама у регији унутрашњих Динарида, на надморској висини око 410 m, лежи град Ужице. Недалеко је и граница према Републици Српској и Црној Гори, те практично представља центар западне Србије, којим тече река Ђетиња… Она настаје на обронцима планине Таре, у Пустом пољу код Кремана, где се спајају Братешина, Коњска река, Ужички и Томића поток. Након 75 km тока улива се у Моравицу, одакле тече као Западна Морава. Вода у горњем току (изнад Ужица) спада у  I и II класу квалитета.

Све до Ужица, Ђетиња тече јединственом клисуром која добрим делом има и кањонске литице, тако да је њен ток наизменично миран и разливен, или виртуозан, са пуно слапова, у деловима где се провлачи кроз кањонске теснаце, наткривена стеновитим литицама. Живи свет клисуре је изузетно богат и одликује га велики број ретких и ендемских биљних врста; позната је као простор најбогатији популацијама дневних лептира, док су срне, лисице, видре и друге шумске животиње њени уобичајени становници. 

Придружите нам се на овом пешачењу кроз природно добро, 14 km дугом трасом која води кроз историју, природне лепоте, уживајући у звуцима вода бистре Ђетиње!

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред просторија клуба (Устаничка 125 ц), тачно у 6.00 h. Потребно је доћи 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време.

На успон према остацима утврђења Стари град, полазимо недалеко од градске плаже у центру Ужица, ходамо узаним, стрмим улицамаНакон обиласка и фотографисања, спуштамо се према кањону Ђетиње, одакле крећемо на пешачку туру. Прво што ћемо видети на овој врло динамичној стази су два вештачка водопада на реци Ђетињи која никога не остављају равнодушним. Одавде креће успон стеновитом стазом, према видиковцу Ђурђевића орлови, са кога се пружа диван поглед на кањон реке, која меандрира међу високим кречњачким литицама. Такође се види и неколико мостова, тунела, од старе и нове железничке пруге. Након паузе на врху, настављамо атаром села Стапари, поново према кањону Ђетиње и термалних извора, лепо уређеном излетишту. Поред термалних извора, који такође припадају Стапарима, направићемо дужу паузу, за ручак и окрепљење (ако буде довољно заинтересованих, етно домаћинство нам може организовати заједнички ручак). Одавде улазимо на стару трасу Ћире, која води кроз кањон Ђетиње до плаже у Ужицу.

На том невероватном путу, пролазимо 12 тунела, више од 5 мостова (већи број тунела је НЕосветљен, па ће нам требати лампа, тунели су различитих дужина).

Од Стапара до Ужица је најлепши део стазе са многобројним вировима, Клисура Ђетиње је дугачака 15 km (где она поседује кањонске одлике, стрмих литица, које досежу висину до 300 m), проглашен је пределом изузетних одлика и означен је као природно добро од великог значаја. Ми прелазимо најлепши део у дужини од 6,5 km.

Уживаћете у динамичним шумовима и сликама воде која мења своје облике кроз брзаке, пени се у тзв. лоницма и опет мирно спушта у појединим деоницама. Бићемо изнад дела кањона, зову га котлови, где је најужи, само 3 m. Сићи до специфичног завоја реке назван Рајски отоци.

После неколико тунела наилазимо на  велику и малу брану, и два вештачка али атрактивна водопада, које су направљени у насељу Турица за потребе снабдевања хидроелектране водом, затим  поред хидроцентрале, друга у свету направљена по Теслином начину рада и старог гвозденог моста где се у врелим летњим месецима одржава такмичење скокова у воду.фото: Милија Дикић

Пролазимо поред градске плаже, пратећи ток Ђетиње до паркинга и нашег возила.

Време поласка у 18 h, са једном краћом паузом у току пута, очекивано време доласка у Београд око 22 h.

Стаза је дуга 14 km са висинском разликом 400 m, крећемо се макадамским путем, природном стазом а последњих 6 km ближе Ужицу је асфалтирано и тунели су осветљени.

Ужичанствено!

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, одећа прилагођена времену, батеријске лампе, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина, купаћи, пешкир, пресвлака, храна.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ: 

1.750 дин

1.650 дин – за чланове Клуба

за мање од 40 учесника, котизација се увећава за 300 дин.

Цена ручка ће бити накнадно објављена.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

фото: Милан Мијушковић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Анинска дендротерапија (Румунија)

Јесен је шарена и зато се гледа, а тај ћилим топлих боја најлепши је где су шуме разноврсног састава. Анинске планине у Националном парку Семеник (Западни Карпати) су управо такве и зато је то предео где увек проводим одмор средином октобра, када те дивне, стасите шуме горе у бојама. Ове јесени, поделићу то са вама, а одабрала сам нешто што до сада нисте имали прилику да видите… Ако вам кажем да идемо у Долину воденица, како вам звучи? Питомо, идилично, можда и са Штрумпфовима. Али није, јер се ради о велелепној кањончини, дуж ко води стаза, чији делови представљају некадашњу уску пругу којом је тутњао Ћира. Када сам га прошла, питала сам се, ко ли је ту икада млео житарице, јер воденица заиста има – тридесетак (?!)

Након тог подухвата, следи опуштајућа шетња Анинским шумама, од језера до језера, након чега постаје кристално јасно зашто сам акцију назвала баш овако! Пролазак грандиозног Гарлишта и очаравајућа шетња кроз jeсење Анинско шаренило, дароваће вам утиске за памћење! Анинске планине су богате импресивним садржајима, тако да је ово тек почетак и за ту прилику одабрали смо оне области Националног парка Семеник, које су (званично) у најстрожијем режиму заштите. 

 

Субота, 20. октобар:

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Морате доћи десетак минута раније, како бисмо кренули на време, јер нас чека 4 и по сата вожње и гранични прелаз. Путујемо преко Панчева ка Белој Цркви и граничном прелазу код Калуђерова. Успутну паузу не правимо, кафу понесите. Румунија није у еврозони, тако да ћемо размену евра за леје обавити у Оравици (неће вам требати много, а курс је одприлике 1 : 4,62).

НАПОМЕНА: Молимо вас да током граничне процедуре при уласку у Румунију не излазите из возила и да седите на својим местима, јер је вршљање ван возила чест разлог дужег задржавања на граници.

Улазак у кањонТребало би да пре 12 h стигнемо до Гарлишта – села одакле улазимо у кањон истоимене реке, или Анине (оба назива се једнако употребљавају, a популаран је и као „Долина воденица“). Пролазимо га узводно, до рударског градића Анина, што значи да ћемо у првој етапи проћи онај најживописнији и најдинамичнији део кањона, где су дубоки лонци, пећине и водопади, а после је траса мирнија и равнија. После 2,5 km хода колским путем, улазимо у кањон. Од петог километра, нижу се пећина, водопад, извор и још један водопад (кањон сам прошла у новембру, али водопади нису имали воде). Нешто пре 11-ог километра излазимо из кањона на колски пут кроз Вучју шуму (Tilva lupului), којим ходамо још 2,5 km, до магистрале, где нас чека наше возило. Пролазак овог кањона садржи извесне специфичности на које морате рачунати:

  • маркације су врло ретке и НИКАКО се не смеју испустити из вида, јер има делова који се не могу проћи без да сте тачно на траси;
  • има неколико потеза где је у зиду кањона уклинчен ланац за придржавање. Мимо њих се не може другачије проћи, због чега је НЕОПХОДНО праћење ознака;
  • пролазак овог кањона захтева труд, али пре свега стрпљење, јер ће подухват трајати до мрака. По изласку из кањона, на шумском путу ће нас вероватно затећи вече и потребно је понети чеоне лампе;
  • хода се стазом и гажења воде нема;
  • понети довољно воде за пиће, јер је неизвесно хоће ли је бити на изворима које пролазимо (река је бистра, али није за пиће);
  • као и за друге сличне акције, битно је да ходате пажљиво, како се не бисте повредили.

А што се тиче лепоте кањона, он је заиста особен, моћан и чини да се осећате тако маленим, али и великим, када га прођете. Његов амбијент пружа снажан осећај непосредног споја са природом. Mотива за фотографисање ће бити на претек, јер ћемо га затећи у бакарном издању! Бројне су старе воденице, претежно њихови камени остаци, али и једна коју су рестаурирали. На овом снимку можете видети како изгледа пролазак Долине воденица од Гарлишта до Анине. Екипа са снимка је акцију извела касније, у новембру и пејсаж је знатно сиромашнији, али се зато добро виде детаљи, важни за пролазак и то ће вам бити од користи да се боље спремите. Иначе, овај кањон је под строгом заштитом.

Пред Анином, на путу нас чека комби, којим се одвозимо до комфорног, планинског хотела „Маргитас“, где вечерамо и ноћимо. Цена пансионске вечере је 25 леја (5,5 €). Није обавезно, можете јести и своју храну.

Недеља, 21. октобар:

После јучерашњег подвига, данас је планирано опуштање у виду шетње од језера Маргитас до језера Бухуи, кроз јесење шаренило прелепих Анинских шума! У 8:00 h, после доручка, напуштамо хотел. Цена пансионског доручка је 15 леја (3,5 €). Возило са стварима одлази на место где ће нас сачекати, а ми носимо само оно што нам је потребно за пешачење до 15 h. Иначе, ова област површине 255 ha ужива најстрожију заштиту у оквиру Националног парка.

Ходамо шумским путем подно Медвеђег врха (Culmea Ursilor) и пролазимо пећину Pestera Buhui, из које излази истоимена река. Ту су и pestera Cuptоare и трећа, безимена у коју понире река Бухуи, али су оне теже приступачне. За улазак у пећину Бухуи, неопходна је чеона лампа.

После 8 km хода, стижемо до језера Бухуи, чије је окружење идеално за ручак. Дрвене клупе и кућице, мали фудбалски терен, а мало дубље у тим шумама, на 640 m надморске висине извире Караш (област под строгом заштитом). Призор овог језера у јесењем издању је као фото тапет!

Након предаха, настављамо даље према Анини, ка нашем возилу које нас чека код једног ловачког комплекса, Ту је „опасан“ пас чувар, а преко пута, у ограђеном простору и неколико срна.

  

Полазимо. До границе имамо сат вожње, а по уласку у Србију, до Беле Цркве још 20 минута и aко стигнемо до 18:00 h направићемо паузу у ресторану „Клуб“. До 20 h крећемо за Београд.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима и чеоне лампе. Наравно, прво спакујте пасош! У хотелу нам је на располагању вечера и доручак, а за успут – храна из ранца.

НАПОМЕНА: у кањон се улази искључиво у гојзерицама!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  40 €  за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, смештај  и организационе трошкове.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија). Пријављивање подразумева достављање података неопходних за пут (име и презиме, број пасоша) и измирење аконтације у износу од 20 €.

                Акцију реализују:

         Гордана Атанасијевић        и        Немања Манчић

                  065 377 14 74                   064 878 78 78

                  gordana@serbianoutdoor.com                    nemanja@serbianoutdoor.com

 

Поглед на кањон Гарлишта и Могила са Височија

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Кањон Јерме и кањон Топлодолске реке

Овa акцијa обухватa два изузетна природна бисера, која сваком остају у неизбрисивом сећању и тежњом да се наново доживе!

Кањон Топлодолске реке се налази у подножју Старе планине у југоисточној Србији удаљен је око 30 km од Пирота. И колико год да је лепоте немогуће поредити,  многи би се заклели да је најатрактивнији и најлепши у Србији. Усечен у стрме литице, на појединим местима високе и до 300 m, њега одликује изузетно извајано корито од црвеног пешчара, што доминира општим утиском и чини га јединственим.

 Такође на југоистоку Србије, река Јерма извире на Власинској висоравни,  тече кроз Србију и Бугарску, а улива се у Нишаву недалеко од Пирота. Њен 74 km  дуг ток обилује несвакидашњим лепотама и споменицима. На једном месту се могу видети најужи кањонски усек у Европи, пећине, кречњачке фигуре, што овај предео чини миљеником поклоника природних вредности, задивљујућих пејсажних лепота.

планинске красоте

Ту је и Специјални резерват природе Венерина падина, легендарна пећина Ветрена дупка чију је драму описао Др Јован Петровић у својој књизи „Гробови под каменим небом“, манастири које вреди посетити, планинске красоте и кањони импресивно извајаних литица. Део тога можете прочитати у репортажи „Заборављени рај“, која је инспирисана управо овим пределом.

 манастир Поганово Цедилка - кањон Блаташнице Венерина влас adiantum capillus-veneris

Субота, 25. август:

ПОЛАЗАК: у 6.00 h са паркинга поред Дома здравља „Вождовац“ (крај просторија нашег Клуба, Устаничка 125). Пред нама  дуг пут и имаћемо успутне паузе.

По доласку у село Темска посетићемо манастир Светог Ђорђа, одатле се возимо још 10-так километара до места одакле ћемо ући у кањон Топодолске реке. Карактеристичне планинске реке, која својом клисурастом долином, чистом водом, разноврсним пределима кроз које тече, представља посебан бисер Старе планине. Облачимо одећу и обућу погодну за пролазак кањоном.

 

Топлодолску реку прелазимо дуж 3-4 km, све до њеног ушћа у Темштицу, коритом од црвеног пешчара.  Видети њене букове, водопаде, брзаке, купати се у вировима тиркизно плаве боје је заиста филмски доживљај! У овим лепотама уживаћемо све док нам буде пријало и док се сунце не приближи хоризонту. У најлепшем и најдубљем делу кањона једино се може пливањем проћи кањон. Због своје лепоте и црвених стена, називају га и српски колорадо. За ходање кроз кањон неопходна је обућа погодна за то (патике, чврсте сандале).

фото: Иван Ранђеловић фото: Миодраг Пенчић

По изласку из кањона, пресвлачимо се у суву одећу и обућу, а пут настављамо ка селу Поганово, где се смештамо у етно домаћинству са могућношћу исхране у њему или у сопствене шаторе.

Ћирин мост Путем уз кањон Јерме

Недеља, 26. август:

Устајање по сопственом биоритму, припрема за пешачку туру. Доручак је у 7.30 h. Полазак возилом до одредишта у 8.00 h, Влашкој планини. До њеног највишег врха Паница 1.443 мнв могу се попети сви којима не представља проблем константан успон од 750 мнв а дужина стазе је 4,5 km, до изласка на њену зараван. До врха, који је мало више на заравни, још око 100 мнв и 2 km пешачења, ићићемо само ако будемо имали времена да то обавимо.

Влашка планина се налази у југоисточној Србији, недалеко од Пирота и пружа се правцем северозапад-југоисток у дужини од 6 km. Припада балканским планинама, по структури је кречњачка, а њен највиши врх Паница (1.443 m) је смештен у њеном северозападном делу. Сам врх формирају два заравњена врха спојена благим превојем, приближно истих висина.

На њеним југоисточним обронцима смештена је Звоничка Бања. Од вегетације на њој преовлађују ливаде са ретким шумама (махом ниског и закржљалог граба и храста), осим у северозападном делу у коме се јавља јака букова шума.

Планина је назив добила по селу Власи, које је добило назив по множини речи влах које може означавати сточара, или етничку заједницу романских староседелаца на Балканском полуострву.

Враћамо се истим путем према возилу. Иза нас је остало око 13 km. По силаску прелазимо 2,5 km асфалтираним локалним путем, аутобусом или пешачењем, по сопственој жељи и могућностима, кроз најатрактивнији део кањона Јерме до манастира Светог Јована Богослова. Манастир подно Гребена и Влашке планине, на улазу у кањон, изгледа једнако тако импресивно и тајновито, као и литице над њим.

  

На левој обали реке Јерме, недалеко од села Поганово, налази се манастир посвећен Светом Јовану Богославу. Народна традиција постанак овог манастира везује за светог цара Константина и његову мајку Јелену. Прота Теодор Титов помиње стари запис на пергаменту, према коме су Срби подигли овај манастир пре 1130 године, а на Проскомидији је насликана једна стара икона, на којој су уписана имена српских владара из најстаријих времена. Ипак, новија историјографија открила је прецизније податке о времену настанка манастира.

Манастир је подигнут 1395. године, као задужбина српског племића Константина Дејановића Драгаша и његове супруге Јелене, чија се имена налазе на округлим каменовима са источне стране храма. Константин Дејановић био је сестрић цара Душана и велможа који је управљао деловима данашње Македоније, југоистичне Србије и југозападне Бугарске. Након његове смрти у бици на Ровинама 1395. године, изградњу манастира је наставила његова кћи Јелена, супруга византијског цара Манојла II Палеолога. Храм је живописан тек 1499. године, руком непознатих зографа, који би по уметничком стилу могли бити из северне Грчке. Храм је грађен као триконхос сажете основе, са седмостраним тамбуром куполе. Над припратом је спратна јединица, а над њом четворострана кула звонара. Начином преласка из квадратне основе у прстен куполе Црква показује специфична конструктивна решења. Ћелијастим зидањем и ломљеним каменом и опеком остварена је декоративност, док је секударна пластика веома скромна, нетипична за грађевине моравског стила.

Црква је имала изузетну двострану икону са представом чуда у Латомском манастиру са једне стране и ликовима светог Јована Богослова и Пресвете Богородице са друге. Ова икона настала је крајем XIV века и била је дар византијске царице Јелене, у знак сећања на оца Константина. Ова икона је заједно са иконостасом велике уметничке вредности, која потиче из 1622. године украден ос стране бугарске окупаторске војске однешен у Софију. Данас се чува у националном музеју у Софији.

Због саме локације манастира и тешке приступачности, манастир никада није пустошен. До 1927. године, није постојао ни један проходни пут до манастира, јер је кањон реке Јерме у потпуности био непроходан. Захваљујући овоме, манастир је у потпуности задржао аутентичан изглед. 1876. године, манастир је доживео велику обнову, када је испред улазних врата храма дозидан трем. Конзерваторски и рестауторски радови на Цркви, конацима и мутваку извођени су 1966. и 1974. године. 21. септембра 1949. године, манастир је стављен под заштиту Државе, под редним бројем СК 222, као Културно добро од великог значаја, а од 1979. године налази се на листи светске културне баштине.

Преко пута манастира Поганово је некадашња станица Ћире, а сада ресторан занимљивог садржаја… Полазимо за Београд, путујемо правећи кратке успутне паузае  и стижемо до поноћи.

Јерма

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, камашне, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, купаћи костим, заштитни фактор, пешкир, пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

5.000 дин

4.900  за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, организационе трошкове, смештај у етно домаћинству са доручком (у вишекреветним собама са купатилом). Ако неко жели и вечеру први дан, доплата је 400 динара.

Због карактера акције и природе терена, не планира се велика група. Приликом пријављивања измирује се аконтација од 2.500 динара.

 

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“).

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Поглед на кањон Јерме и село Власи

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Кањон Пањице, Водена пећина и плаже Великог Рзава

Због великог интересовања, поново идемо на Пањицу!

Велики Рзав тече са јужних падина Муртенице, источном границом Златибора, северним делом Старог Влаха ка Ариљу, према коме ћемо се и ми упутити тога дана. Предивна река, згодна за љубитеље рафтинга, али и за хедонисте који би уживали на њеним плажама…(што нам је у плану!). За ову акцију увек влада велико интересовање, па је потребно на време да се пријавите, како бисте обезбедили учешће. Овде можете погледати репортажу са прошле акције!

 фото: Дуле Опачић фото: Дуле Опачић фото: Дуле Опачић

Водена пећина са водопадом у кањону реке Пањице представља најлепшу природну атракцију на подручју Ариља и сигурно заслужује да буде заштићено природно добро Србије. А доступна је и оним знатижељницима који немају нарочиту физичку кондицију. Стога је ово акција погодна за све узрасте и категорије љубитеља природе!

campanula secundiflora фото: Дуле Опачић фото: владимир Мијаиловић

У овој прелепој клисури, Јосиф Панчић је открио ендемску врсту биљке campanula secundiflora. Данас се претпоставља да их на овом локалитету нема више од сто примерака. Са мало пешачења, видећемо много тога лепог, па кренимо редом… 

фото: Дуле Опачић  фото: Дуле Опачић

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник) у 6.00 h. Окупљамо се 15-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо ка Ариљу, а пошто је пут дуг, успут правимо јутарњу кафе паузу, а потом настављамо ка селу Добраче 🙂

До пре 50 година то је било највеће насељено место у бившем Ариљском срезу са 2.142 становника,  док је у варошици Ариље тада било само 1.006 становника. Тужно је шфото: Дуле Опачићто их сада ту има свега 821.

Ту напуштамо аутобус и настављамо пешице кроз село, до задњих кућа одакле почињемо да пратимо реку Пањицу узводно њеним током и након 3 km пред нама ће се указати 10 метара висок водопад, који се разлива преко, маховином обрасле бигрене окапине! Стотинак метара изнад су плитки и пространи каскадни вирови златносмеђе боје, а десно је још већи отвор, којим се у пећину може ући до 70 метара

На 10-ак минута од водопада идемо дуж најлепшег тока речице, ка пећини из које извире Пањица. Улазимо у њу неких десетак метара, ради разгледања и сликања, не идемо дубље, јер нисмо опремњени за то, а ни обучени!

 фото: Дуле Опачић 

Од многих природних чуда, ариљски крај се истиче кањоном реке Пањице, који се простире у дужини од 5 километара између села Брекова и Добраче.  Јединствена по својим атрактивним водопадима, слаповима, бигреним коритима и каскадама…заиста рајски призори нетакнуте природе која плени лепотом.

Поред обиља зеленила, река прави атрактивне водопаде, слапове, бигрена корита и каскаде, због чега ово место многи сматрају за најлепшим у Србији. За Добрачу се скреће на пола пута између Ариља и Ивањице. У непосредној близини, стазом од Брекова до Шуљића је и велико извориште – Водена пећина. Бројне тајне тог природног феномена, рониоци и спелеолози тек треба да испитају. За сада је само претпоставка да је водена маса која излази из пећине, у ствари, понорница настала од више извора који пониру у зони Кукутнице и Округлице у Бјелуши. Од Добраче до Водене пећине, крећемо се кроз предиван крајолик, због чега није ретко да многи понављају учешће у овој акцији сваке године.

 фото: Дуле Опачић фото: Владимир Мијаиловић фото: Дуле Опачић

Постоји легенда о Хајдучкој пећини и Гробу Незнаног Хајдука, која казује да је то било последње уточиште једној хајдучкој дружини у бегу од турске потере. У близини су два гроба незнаних хајдука. Ти „гробови“ су природне творевине, али по легенди то су били последњи браниоци који су вероватно умрли од глади, а вила Равијојла је њихова тела спустила на тло и прекрила тим камењем…

По повратку до аутобуса, настављамо  до кристално чистог Рзава, и његових уређених плажа, где остајемо до поласка за Београд (око 18 h, да бисмо стигли у 21 h).

 

ОПРЕМА: мали ранац са водом и храном, гојзерице (могу и патике), обућа за воду (прелазимо пар пута реку), одећа прилагођена времену, батеријске лампе, заштита од сунца, купаћи, пешкир и пресвлака.фото: Вера Буквић

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.800 дин

1.700 дин за чланове Клуба са плаћеном чланарином

НАПОМЕНА: уколико буде мање од 40 пријављених, котизација се увећава за 200 динара.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

 

Акцију реализује Стоја Богојевић

061 170 29 55

stoja@serbianoutdoor.com

фото: Добрица Митровић фото: Дуле Опачић фото: Дуле Опачић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Сплаварење Лимом – Камена гора – Јабука

Старовлашко-Рашка висија се налази у југозападном делу Србије. Протеже се од Цетиње и западне Мораве на Северу, до црногорских брда и површи на југу; од Дрине на западу до долине Ибра и врхова Копаоника на истоку. Заузима око 4500 km2 и састоји се из два дела: Старог Влаха и Рашке.

Овај пут, акценат ћемо ставити у обилазак Старог Влаха па ево и неких ближих информација о овом крају:

Стари Влах је историјско-географска област на југозападу Србије, простире се северно од Лима и источно од Дрине у сливу Моравице и Увца, северно од Сјенице. На западу Стари Влах се граничи са Босном, на југозападу са Херцеговином, на југоистоку са Рашком области, на истоку са Шумадијом а на северу са Колубарском области. То је планинска регија где се становништво углавном бави сточарством, а пошто је влах био назив за сточара, отуда води и порекло назива. Област је веома богата водом и подељена је на Златарски Стари Влах, Златиборски Стари Влах и Моравички Стари Влах. Пашњаци и ливаде чине половину укупне територије, а око 35% је заступљено четинарским и буковим шумама, док је голих крашких терена занемарљиво мало.

Златарски Стари Влах је познат превасходно по планини Златар, али ту су и Побијеник, кањон Милешевске реке, Камена гора, Јабука, Јадовник, Сопотница… Златар и Побијеник  смо већ обишли, такође смо прошли и кроз кањон реке Милешеве, а и овог пута ћемо имати један продужени викенд испуњен сасвим довољном дозом авантуре, адреналина и задовољства. У плану је сплаварење Лимом, трекинг на Црни врх и уживање у питоминама Камене горе и Јабуке.

Кањон Милешевке 

Лим је река дужине 220 км, извире из Плавског језера и протиче кроз Црну Гору, Србију и Босну и Херцеговину (република Српска) све до свог улива у Дрину између Горажда и Вишеграда. Сама река формира композитну долину у којој се наизменично смењују клисуре и котлине, а област око ње се назива Полимље. Бројни културно историјски споменици уз времена Стефана Немање су веома битни за одржање српског народа и културе у овим крајевима, а најпознатији су манастири Милешева, Ђурђеви Ступови, Давидовица, Куманица и Свети Никола, као и Јеринин град који се уздиже над кањоном реке. Данас је Лим познат као једна од најатрактивнијих локалитета за адреналинске спортове као што је сплаварење, па ћемо и ми овог пута имати прилике да испробамо како све то изгледа.

Лим - Фото: Симо Мирковић Сплаварење - Фото: Симо Мирковић

Петак, 22. јун:

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник) , тачно у 06.30 часова ујутро. Идемо стандардно ибарском магистралом преко Чачка, Ужица, Златибора, Нове Вароши и долазимо до Пријепоља. Након тога продужавамо нашим превозом према манастиру Куманица – полазишном месту за сплаварење, где нас чека „Сима с’ Лима“.

Задужујемо и облачимо неопходну опрему, па полазимо на рафтинг Лимом у дужини од 13 км све до Бродарева. Само сплаварење траје око 2,5-3 сата а имамо и паузу за одмор и купање у дужини од око 1,5 сат, дакле укупно проводимо на води 4-4,5 сата. Надамо се да ће Лим имати висок водостај и да ћемо доживети лепу авантуру.

Сплаварење - Фото: Симо Мирковић Сплаварење - Фото: Симо Мирковић Сплаварење - Фото: Симо Мирковић

По завршеном рафтингу, идемо у Камену гору код Симе у камп где се смештамо у брвнаре и у аутентичне кућаре.

 Симин камп Кућаре

У сваком случају бићемо у фантастичном природном окружењу, а са домаћином се можемо договорити и да нам се спреми неки оброк или слично.

Субота, 23. јун:

Рано устајање, доручак и покрет у 08:00 часова. Прво обилазимо познати Стари бор (битна знаменитост овог краја), а након тога идемо у трекинг по Каменој гори где ћемо уживати како у питоминама ове планине на самој граници са Црном гором, тако и у столетним шумама којима обилује читаво подручје.

Стари бор - Светибор Јела која расте из старог бора, стара је 50 година! Црни врх 1481 мнв

Предвиђено је пешачење у дужини од 22-23 км са висинском разликом од 800 м како успона, тако и силаска. Највиша кота коју посећујемо је Црни врх (1481 мнв), а пошто имамо цео дан на располагању, ићи ћемо лагано и сигурно ће свим учесницима максимално пријати.

  

Камена гора је планина у близини Пријепоља на југозападу Србије, а на самој граници са Црном Гором. То је такође назив и за планинско село, сачувано од цивилизацијских тековина и урбанизације. У њему се удише чист ваздух, пије ледена планинска вода, људи су бритки и дуговечни, а клима ћудљива и променљива.

Назив Камена Гора скован је на основу пејзажа у ком се место и налази, а то је шума на стеновитој планини, односно „гора на камену“. Простире се на надморској висини од 800 м до 1496 м, где је и највиши врх Равна гора, који је готово у истој равни са Црним врхом са друге стране планине.

Камена Гора располаже богатством флоре и фауне, шумама и бистрим планинским изворима којих има на сваком кораку. Најстарији становник Камене Горе је Стари бор, висок 13 м са пречником крошње од 18 м, обима стабла готово 5,5 м, а његова старост процењена је на отприлике 500 година.

Камена Гора је између два светска рата, званично проглашена за ваздушну бању, а ондашње карактеристике задржала је и до данас. Природа је незагађена, ваздух чист, клима блага, а на срећу, Камена Гора је без великих хотела и мотела, и агресивне урбанизације.

Уколико неко не буде био расположен за целодневно пешачење, може да остане у Каменој гори и да према сопственим жељама проведе време (краће пешачке туре, одмор у природи, итд…).

Како се год ко буде одлучио, на крају дана сви се враћамо у наше кућице где нас очекује договорена укусна вечера, дружење и опуштање.

Недеља 24. јун:

Устајање, доручак, паковање ствари и полазак на лаганији трекинг од Камене горе до Јабуке.

Јабука је позната као превој – граница између Србије и Црне горе, али је такође и туристички центар са ски теренима подобним за рекреацију деце. То је једна таласаста висораван са просечном надморском висином од 1300 м прекривена густим четинарским шумама. На стази од Камене горе до Јабуке (дужина око 11-12 км, успон око 350 м) пролазимо пашњацима, висоравнима, четинарским шумама и обећавамо фантастичне видике како према околним, тако и према удаљенијим планинама (Побијеник, Златар, Јадовник, Дурмитор, Сињајевина, Бјеласица, Љубишња, итд…).

 Оригинална архитектура Камене горе 

Након 4-5 сати уживања, стижемо до Јабуке где нас чека наше возило. Ако буде било времена отићи ћемо у посету манастиру Милешева, па онда крећемо натраг ка Београду преко Нове Вароши, Златибора и Чачка. Очекивани долазак у Београд је између 22.00 и 23.00 часова.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.600 дин + 15 € сплаварење

За чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином:

4.500 дин + 15 € сплаварење

Калкулација је рађена за минимум 15 пријављених. Ако број учесника буде мањи, цена може да се повећа о чему ће сви бити благовремено обавештени!

ДОДАТНE НАПОМЕНE:

Исхрана је лични избор сваког учесника (сува или конзервисана храна, сендвичи…). У кампу где спавамо можемо добити оброке (доручак, вечера), а о томе ћемо се договорити са власником на лицу места или непосредно пред полазак на акцију.

У случају неповољних временских прилика за сплаварење могућа је рокада дана извођења појединих акција.

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо у петак 22. јуна тачно у 06:30 часова, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Долазак у Београд у недељу 24. јуна у вечерњим сатима (претпостављамо између 22.00 и 23.00 часова).

Акцију реализује Зоран Вујошевић – Буца

063 283 558

buca@serbianoutdoor.com

 Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Дурмитор – рафтинг Таром – ZIP LINE!

По многима, Дурмитор је најлепша планина у Црној Гори; круна у црногорском планинском венцу, окићен ледничким смарагдним језерима, по чијем се броју убраја у ниски драгуља попут Бјеласице, Сињајевине, Комова, Проклетија…

Парк обухвата основни планински масив Дурмитора, делове и површи језера и Пивске планине, горње делове кањонских долина Грабовице и Комарнице, кањонску долину реке Таре и кањоне њених притока Сушице, Вашковске реке и Драге. Простире се на 39.000 ha, захватајући територију пет црногорских општина: Жабљак, Шавник, Плужине, Мојковац и Пљевља. Највиши врх планине Дурмитор је Боботов кук (2.525 мнв)

 У подножју Дурмитора, планине чији назив потиче од келтских речи „дру ми торе“ што значи „планина пуна воде“, налази се највиши град у Црној Гори – Жабљак, кога окружују 23 планинска врха. Цео овај предео обогаћују свежином и бојом многобројна планинска језера ледничког порекла, простране шуме четинара, реликтни букови гајеви, тамнозелене колоније клеке, као и многе кањонске долине дивљих река. Дурмитор има 48 врхова преко 2.000 метара, 18 горских очију – предивних глечерских језера, 5 кањона и преко 500 km маркираних стаза и као такав се убраја међу  најбоље обележене планине.

 Ђирђевића Тара

Посматрајући живописну панораму дурмиторског подручја, човек не може а да не размишља о настанку овог драматичног пејзажа и утицају моћних природних сила, које су учествовале у његовом формирању. Посебно обележје својим бистрим, зеленоплавим тоновима дају му језера, јер су неизбежна у свој својој упечатљивости, миру и тишини који уносе у простор којим доминирају стеновите литице, оштри, ка небу окренути врхови, клисуре, кањони, ливаде и пашњаци. Основу за научна истраживања језера Дурмитора, поставио је Јован Цвијић далеке 1899. године који је, боравећи на Дурмитору, обишао готово сва језера. По њему, она су елементи препознатљивости ове планине, јер нигде, на тако малом простору, није наишао на тако велики број језера. Сва она, како их је овај велики научник назвао горске очи, имају своју препознатљивост, различита по постанку, величини, по количини воде, по свом облику и лепоти пејзажа који их окружује. Ипак ако све погледамо из нашег времена, језера никад није превише и она нису дата једном за свагда. Привлачна су и значајна онако и онолико, колико је чиста вода у њима, јер језера, као и људи, имају своје лице и судбину.

масив Дурмитора

Петак, 8. јун:

ПОЛАЗАК: са паркинга поред Клуба (Устаничка 125) у 16.30 h. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо преко Златибора до кампа Развршје на Жабљаку. На Златибору правимо већу паузу за одмор возача и вечеру. У камп стижемо иза поноћи. Размештај по собама, ноћење.

Субота, 9. јул:

У 8.00 h после јутарње кафе и доручка, возимо се према Воденом долу, где се налази споменик планинару (1.820 мнв). Са бујног травнатог терена, прошараног белим кречњачким стенама, вијугавом стазом, крећемо према превоју Шкрчко ждрјело (2.114 мнв). Затим према Шкрчкој долини и Шкрчким језерима (око 1.700 мнв), стазом дугом 12 km, са висинском разликом око 850 m.

На том путу нас чекају фасцинантни призори околних врхова подно којих пролазимао, са леве стране је Пруташ (2.393 мнв) а са десне Шарени пасови (2.248 мнв). Цела стаза је јако динамична и једна од најлепших на планини, многе ће оставити без речи или ће их тешко наћи да пренесу личне импресије. Стаза првим делом углавном је у успону до превоја Шкрчко ждријело а након тога се спуштамо према језерима.

„Избијањем на Шкрчко ждријело, готово изненадно, ушли смо у вилински предео, у самом срцу Дурмитора. На овој планини има много дивних видиковаца, али овај – са Шкрчког ждријела убедљиво их надмашује погледом на блиске, лучне, стеновите зидове Планинице, Безименог врха, Боботовог кука и Ђевојке, џиновских размера, уроњене у неизмерна точила. Жутосиве вертикале, издељене на катове уским терасама, засутим урнисима, моћне као да држе плаветни свод, заслужено су добиле песнички епитет Сохе небеске. Уз то, непосредно смо уз Шарене пасове, изузетног колорита, задивљујућег сведочанства силних тектонских поремећаја. Хтели ми или не, на овом месту доживљавамо велики час из историје наше планете.“

 Бранислав Церовић (из књиге, Дурмитор и кањон Таре)

Задњих око 500 m стазе, пре превоја, је стрмији и каменитији, а савлађује се око 100 m висинске разлике. Затим се са Шкрчког ждријела стрмо спушта следећих око километар, према долини, која се простире подно врхова Дурмитора, при чему се губи висинска разлика 300 m. Ово је најтежи део стазе, како због висинске разлике тако и због каменитог терена и треба бити нарочито опрезан.

Али сама чињеница да Шкрчка долина представља само срце масива Дурмитор и сигурно његов најлепши део, учиниће да се уложени напор вишеструко награди и ова посета ће остати као незабораван планинарски доживљај!

На траси нам је планинарски дом, који се налази на платоу изнад језера, те ћемо на тако лепом месту направити паузу за фотографисање и одмор.

Веће језеро је чаробне боје, издужено, изузетног облика, подећа на контуре људског тела. Које је Јован Цвијић означио и именом „Зелено“, боја воде овога језера је зеленкаста, а максимална провидност достиже 8,5 m, по чему је прво међу језерима на Дурмитору.

У великом цирку Шкрке, поред Великог, постоји и Мало Шкрчко језеро.

Стазе око језера су једним делом проходне, тако да се оба језера могу обићи за сат времена. У овој потпуно релаксирајућој током које пунимо срца и батерије, уживаћемо у прелепим бојама воде, околној вегетацији и погледу на врхове који одвајкада стражаре над овом лепотом. Тешка срца а још тежег корака, одвојићемо се од ове лепоте, јер се морамо вратити истом стазом назад до нашег возила, које ће нас превести у камп.

Сваки направљени корак учиниће да се безусловно заљубите у ову планину и заувек у срцу понесете њену јединствену лепоту. Након доласка у камп, слобдно време, вечера по жељи и дружење уз логорску ватру.

Иако морфолошки различите јединке, Шкрка (цирк), Пруташ (врх) и Сушица (кањон) чине јединствено подручје деловања тектонских покрета, крашке и ледничке ерозије. Тектонско убирање и навлачење не само да је уздигло високо изнад нивоа површи  флисне слојеве Пруташа већ је раседном линијом дуж данашње Шкрке и Сушице определило правац речне и касније ледничке ерозије које ће затим знатно снизити коту Пруташа и истовремено дубоко урезати крашку увалу Шкрку и кањонску долину Сушицу.

Шкрка је назив који има корен у речи шкртаст којим се у Пиви означава неравно, испресецано, каменито тле, какво је управо у овом пространом цирку. Удаљен од насеља, изолован од осталих делова Дурмитора литицама и стрмим пасовима, овај крај и данас одише исконском дивљином и недирнутом лепотом. И стока у само-пасу до недавно је красила неупоредиви шкршки пејсаж. То је предео који треба не само осмотрити са врхова и превоја на ободу већ и посетити да би се доживела пуна скала његових вредности. За језера, бистрину и боје Великог језера, сликовит стеновит оквир над снежним наслагама по терасама и точилима, прегршт најживописнијих излета (Пруташ, Планиница, Зелени вир, Боботов кук, Ботун, Скакала, Сушица) и уз све то дивне пастрмке заточене у језеру.

Шкрчка језера се налазе у најпространијем и најдубље урезаном цирку на Дурмитору, на висини 1.686 m (Велико језеро), односно 1.711 m (Мало језеро). Највиши кршевити дурмиторски гребени оградили су их са три стране, док су на четвртој стеновитим одсеком одвојена од Сушице. То онемогућава приступ свима онима који нису спремни за напоре петочасовног хода најповољнијим правцем (Добри до – Шкрчко ждријело – Велико шкрчко језеро и натраг). Два језера одвојена су међусобно карстификованом заравни висине 50 m, ширине 400 m. Велико језеро дугачко је 580, максималне ширине 165 m, најмање 52 m, дужине обалсе линије 1720 m, површине 56.800 m2, највеће дубине 17,2 m. Окружују га кречњачке главице и моренски бедеми високи 10-15 m, изграђени од облутака сивих и зутих пешчара који потичу са Шарених пасова, и белог кристалног кречњака са Соха. Југоисточни део језерског басена је дубљи а северозападни плићи, где се на малом простору налазе подземни извори, у плићаку, и понори којима језерска вода отиче а касније се појављује на Скакалима, што је проверено бојењем воде. Мало језеро, у самом подножју Пруташа, при ниском водостају дугачко је 156 m, при високом 225 m, максималне ширине 94 m, дужина обалске линије 440 m (при високом водостају 750 m), површина 10.800 m2, највећа дубина 15,2 m. За време топлих летњих дана, темпаратура воде на површини оба језера не прелази 16 степени C. Прозирност воде Великог језера износи 8,5 m а Малог 6,4 m.

Бранислав Церовић (из књиге, Дурмитор и кањон Таре)

Недеља, 10. јул:

Група A: У 8.00 h после јутарње кафе и доручка крећемо према Савином куку 2.313 мнв. Али пошто је ово дан  за повртак за Београд и ограничени смо са временом, користићемо жичару, која ће нам знатно скратити време успона иЛево је Савин кук! силаска. Жичаром ћемо се превести до Савине воде, која је за 100 m висининске разлике нижа од врха.

Веома карактеристичног облика, џиновска купа, према северу вертикално засечена од основе до темена, остаје у сећању свакоме који је макар једном осмотрио панораму Дурмитора са Жабљака. Уз Међед, ово је најпознатији, најпосећенији, најфотографисанији врх на планини. Стаза до самог врха је направљена још почетком двадесетог века за излазак црногорског краља Николе првог. Осим тога, врх је привлачан због легенде о Савиној води (2.212 мнв), за коју се тврди да је лековита. Захваљујући чуду Светог Саве који је на том месту штапом прекрстио по земљи и вода се појавила. Сваке године, на Илиндан, 2.августа људи се пењу до извора у нади да ће им вода донети срећу, здравље, мир.Савин кук

Стазом од кампа до жичаре пролазимо кроз четинарске шуме, зелене пропланке, цветне пољане, камењаре…откривајући незаборавне пределе заносне лепоте.

Жичара нас одвози до Савине воде, а одатле преко кршевитог предела, стазом која вијуга испећемо се на врх, одакле је предиван поглед на врхове Дрмитора, Црно језеро, Жабљак. Стаза у оба правца износи 8 км, са висинском разликом до 400 m.

Враћамо се према жичари, која нас враћа у подножје планине, настављамо према кампу на ручак.

Након ручка у кампу, поздрављамо се са домаћином, у 13.30 h полазимо према Београду. Већ прву паузу и још лепоте открићемо на мосту Ђурђевића Таре, који ћемо  прећи пешке и направити дивне фотографије.  За оне храбрије, вожња  Zipline-а преко кањона реке Таре.

Када се група са Zipline-а сретне са пешачком, која стиже преко моста, и групом са рафтинга, настављамо ка Београду најкасније у 14.30 h, у који, са краћим паузама, стижемо око 22.30 h.

Група Б: После јутарње кафе и доручка иде на рафтинг Таром од Сплавишта – Жугића лука, у дужини од 14 km. Ова етапа рафтинга је погодна за рекреативце.

Возило учеснике одвози до старта рафтинга. Након припреме за рафтинг, сваки учесник добија одговарајућу опрему (неопренско одело, чизме, сигурносни прслук, кацигу и весло). Следи рафтинг најлепшим делом кањона Таре у  трајању од 3 h, са паузама за фотографисање и купање. Освежење и пауза на реци Љутици, најкраћој реци у Европи и највећем извору питке воде (1000 l/sec). Фото сафари моста на Ђурђевића Тари, подно кога се пролази. Долазак на Жугића луку, где је завршница рафтинга. Повратак и ручак (јагњетина, телетина печена или кувана, риба, кромпир, салата, пиће).

 

ОПРЕМА: гојзерице, штапови, мали ранац, преобука, заштита од сунца или евентуалних падавина. Нешто топлије одеће, вечери и јутра на високим планинама су јако хладна.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

55 € + 1300 дин, за групу од 40 учесника цена се умањује за 10 €

55 € + 1200 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином.

Котизација обухвата: превоз, два ноћења у вишекреветним собама (доплата за двокреветне собе 5€), улазнице у Национални парк, боравишну таксу, трошкове организације.

Котизацијом није обухваћено: вожња жичаром 5€, рафтинг,  zipline, обавезно путно и спортско осигурање.

Цена рафтинга: 42 €, у цену је укључено: комплетна опрема, услуге скипера,  превоз, све таксе, ручак.

НАПОМЕНА: Приликом пријављивања доставити следеће податке: име и презиме, контак телефон, број путне исправе.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Приликом пријављивања је обавезно измирење аконтације у износу од 30 €, а остатак до 15 дана пред полазак на пут. Рок за пријављивање је до 30. маја 2018. године.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Охридска легенда, или Т’га за југ – одлучиће Први мај!

За празничне дане увек брижљиво бирамо, где бисмо их и како провели на што лепши начин. Овога пута не можемо рећи да је било тешко одлучити, јер Охрид је прича за себе. Препуна и пребогата; он је велика књига која се радо чита и више пута. Јер, то је једно од најстаријих језера на свету, раме уз раме са Бајкалом и Тангањиком. Његова нестварно бистра вода има провидност чак 24 метра и тај ефекат тешко могу описати речи, па чак и саме фотографије. То се једноставно мора видети, доживети… Напаја се из 40 река и бројних подводних извора. Наука још увек нема објашњење зашто су се баш у Охридском језеру, као у неком џиновском склоништу, сачувале тако бројне врсте животињског и биљног света, које не постоје у другим језерима. У његовим водама сачувано је око 200 ендемских врста, од којих су неке старе до 30 000 000 година, и одавно су изумрле у осталим деловима света. Због тога, али и још много чега приде, UNESCO је овај предео 1980. године уврстио на листу светске баштине.

  

Али, у шест празничних дана, стаје не само Охрид, са својим пејсажимa и бројним, историјским и културним знаменитостима и карактеристичном јужњачком гостољубивошћу, већ и само путовање које смо испланирали као део комплетног празничног доживљаја. Упознаћете стари град Охрид, његову богату историју и аутентичну архитектуру; уживати са врха Галичице (Национални парк) у јединственом панорамском погледу на Преспанско и Охридско језеро. Шетње бедемима старих утврђења вратиће нас за трен у у далеку прошлост и оживети успомене на давнашње јунаке као што је Марко Краљевић.

Показаћемо вам Марков град и очаравајуће гранитне формације планине Златне, осећајући величину простора под собом – пространство највеће македонске равнице Пелагоније и њених дуванских поља.

 Сушење дувана - Пелагонија Галичица Црни Дрим

И Прилеп, Душанову престоницу.

И раскошан кањон Матка, лауреат једног од 77 званичних светских чуда,

А у завршници виртуозни кањон Вучјанке, са већ историјском хидроцентралом која ради oд 1903. године.

Ал’ да кренемо од почетка:

Петак, 27. април:  Београд-Охрид

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег клуба (Устаничка 125, Коњарник), тачно у 16.00 часова. Дођите 15-так минута раније, како бисмо се спаковали и на време кренули ка јужној граници. Чека нас дуг пут, тако да ћемо правити мање и веће паузе. Планирано време доласка у Охрид је око поноћи. Смештај, ноћење.

 

Субота, 28. април:   Охрид, стари град, вожња чамцем, Залив на коските, Биљанини извори

Након доручка и јутарње кафе кренућемо у обилазак старог језгра града Охрида, који је пун културно историјских споменика. Кажу да Охрид има цркава колико је дана у години. Прошетаћемо улицама у којима се налазе куће музеји, галерије, неки од њих се сматрају најрепрезнтативнијим објектима градске архитектуре у Македонији. Ту су цркве Свете Софије и Богородице Перивлепте,  антички театар стар два миленијума. Над градом доминира Самуилова тврђава, која је у средњем веку била једна од највећих градова на територији Македоније.

  

Незаобилазни је Плаошник и храм свети Пантелејмон, који доминира својом величином. Спуштањем ка језеру, долазимо до места на самој обали, које симболише Охрид – манастир светог Јована Богослова Канео, најсликанији перизор града. Саграђен је и живописан у XIII веку, ктитор није познат. Што због видика, што због изузетног амбијента, са тог места се не одлази брзо.

Да ли је, заиста, бисер настао оне ноћи када се Месец окупао у океану? Легенда из XIII века каже да је Месечево светло било толико јако да је на морску површину измамило и – шкољке. Отворило их и спустило на њих капи небеске росе. Али, чувени охридски бисери не настају у шкољкама. Праве их породице Талев и Филев, од крљушти  Охридске плашице („рибље сребро“), тако да су Охридски бисери драгоцен колико и аутентичан сувенир који одавде можете понети.

Израда бисерне перле по фазамаДалеке 1928. године у Охриду, син Николе Филева, угоститеља и власника кафане “Велика Србија”, Михајло Филев у ресторану упознао је једног тајнственог госта Јована Субановича, емигранта из далеке Русије. Како је у Охриду остао дуже време, и између Јована и Михаила се створило велико пријатељство. Шетајући обалом Охридског језера и разговарајући о многим темама и животним причама, срели су рибаре, који су такође били и ујаци Михајла Филева. Они су носили кошеве плашица, врсте рибе из породице шарана (Alburnus albidus), која живи у Охридском језеру. Видевши рибу, Јован је схватио, да ону тајну, коју је носио са собом из Русије, тачније са Бајкалског језера, могао је да открије овде. А тајна је била у крљуштима плашице, од којих се може правити бисер. Тако, у част њиховог великог пријатељства, Субанович је упознао господина Михајла Филева са тајанственом техником израде бисера.

У Охриду се раније није знало за овај занат. После тога породице Филеви и Талеви почеле израду бисера, преносећи породичну тајну од колена до колена, од оца ка сину. Израда се заснива на ручној производњи. Огрлица ТалевихОснова бисера је шкољка, тј. језгро шкољке, која се бруси и од ње се израђују различити облици и величине. Од крљушти плашице се прави седефна емулзија, што је најспецифичнији део производње бисера. Она се наноси на основу четкицом од веверичјег репа. Седеф се суши, па се поново наноси, онолико пута колики је пречник перле.

Краљ Александар је прву ниску бисера из дућана Филевих, даровао краљици Марији, а њихов накит красио је попрсја краљица Данске, Шведске, Холандије, Бугарске, Енглеске и принцезе Дајане, али и прву даму некадашње Југославије, Јованку Броз, потом, Катрин Данев, Елизабет Тејлор, Жулијет Бинош, изабраницу славног шпанског тенора Хозе Карераса, до победнице Евровизије – Руслане.

За крај дана оставили смо лагану шетњу до Музеја на води (Залива костију) и Биљаниних извора са епилогом у истоименом ресторану. Ако буде било довољно заинтересиваних, пловићено до тамо чамцем. Како год, ресторан крај извора где „Биљана платно белеше“, одлично је место да се замерачи уз традиционалну гастрономију и вечне песме! 🙂

У Заливу Костију, на 13 km од Охрида на путу за Свети Наум је 8. децембра 2008. године отворен својеврстан и јединствен Музеј на води који представља реконструисано праисторијско насеље сојеница где су изложени артефакти који приказују начин живота оригиналних житеља овог насеља с краја бронзаног доба.

фото: Александар Вељковић

На дубини од 3-5 метара, на дну језера су пронађени бројни дрвени стубови и обиље покретног археолошког материјала датираног с краја бронзаног и почетка гвозденог доба. У даљем истраживању, од 1998. до краја 2002. ископано је 3102 стуба. До краја ископавања, 2005. године, пронађено је 6000 остатака дрвених стубовафото: Александар Вељковић пречника између 13 и 30 cm, а мерењем је утврђено да се насеље простирало на око 8.500 m2. Најближи стубови су нађени на 12 m од обале, што значи да је приступ са копна био могућ само преко моста.

Такође, дно језера је било густо прекривено целим или сломљеним  керамичким посудама, каменим артефакатима, као и финим животињским костима.  Пронађена керамика је грубе израде без орнаментике, а доминантан је кружни облик са ручкама и конусом на ивици. Од костију домаћих животиња нађени су фрагменти јелена и срне, вероватно коришћени као оруђе. Резултати истраживања подводног терена и анализе пронађеног материјала потврђују да је Охридско језеро било насељено већ у касном бронзаном и раном гвозденом добу, у периоду од 1500 до 700 година пре нове ере.

 

Овај необичан и крајње занимљив музејски комплекс, заједно са зидинама некадашњег римског утврђења које га окружује представља врло атрактивно одредиште које свакако вреди посетити. Околина је угодна, Музеј је окружен уређеним парком, где се у миру можете препустити утисцима далеке прошлости…

Недеља, 29. април:   НП Галичица, манастир, Св. Наум, извори Црног Дрима

У 8.30 часова, након јутарње кафе и доручка, паковања ранца, обучени у планинарску опрему, одвозимо се према Нациналном парку Галичица, до места где започиње наша пешачка тура. Полазимо на успон на највиши врх планине Галичице, Магаро врв (2.245 м.н.в), од кога нас дели око 9 km стазе са 650 m успона. Планина већим делом није покривена шимом, па ћемо током успона уживати у много лепих видиковаца. А на крају следи права награда, поглед на оба језера, Охридско и Преспанско. На врху ћемо остати довољно дуго да упијемо ту лепоту и заувек је понесемо у својим сећањима.

Галичица, фото: Александар Вељковић

Описан успон је средње захтеван и представља нешто за шта се вреди мало потридити. Али, ако неко ипак не буде желео да се пење на Магаро, алтернатива је останак у Охриду или целодневна посета Светом Науму и извору Црног Дрима.

Поглед на оба језера са врха Магаро

Између Охридског и Преспанског језера уздиже се крашка планина Галичица, захваљујући чему се са њеног највишег врха могу видети оба језера. Сигирно ћете дуго посматрати језеро са висине и приметићете како његову глатку површину пара уздужно једна струја… То је Црни Дрим, који извире код манастира Свети Наум,  улива се у Охридско језеро, а из њега истиче у Струги.

Галичица је 1958. године проглашена за национални парк. Одликује је изузетно висок степен биодиверзитета, што би се можда најбоље могло изразити чињеницом да на њој расту готово све биљне врсте које постоје у Македонији, али 12 врста су ендемске и расту једино на њеним билима. Од представника фауне, Галичицу насељава чак 26 ендемских врста. На њој гнезда свија 266 врста птица, што је 84% од укупне орнитофауне Македоније и 51 врста сисара, што је 62% од укупне популације сисара у Македонији. Амбијенталне карактеристике ћете доживети и сигурно приметити карактеристичан мирис. Да, као што воде језера миришу, тако и ова планина и то врло карактеристично. Ваљда отуд и толики лептири, чак 1644 врсте!

Након силаска, одлазимо до манастира Свети Наум и Црног Дрима, где ћемо се задржати до вечери, уживати у јединственом крајолику, а изворе можемо обићи пешке или их разгледати возећи се у чамцу. Има и ресторана тако да ни окрепљење неће изостати. Следи повратак до смештаја и слатки снови.

Манастир Св. Наум Извор Црног Дрима

Понедељак, 30. април:    Прилеп, Варошки манастир, Маркови Кули, манастир Трескавец, Златноврв

У 8.00 часова, обучени за планинарење, са спакованим раннчевима крећемо преко Пелагоније пут древног града Прилепа, где ћемо доручковати и попити кафу. Затим се одвозимо до подножја Марковог града, посећујемо манастир Св. Ахранђела Михаила (Варош), у магматским стенама утврђене планине, на 758 м.н.в. изнад Варошке махале града Прилепа, која је позната као природно-архитектонски комплекс Маркови Кули.

Марков Град или Маркове Куле односно Прилепски Град је средњовековна тврђава изнад Прилепа. Смештена је на високом каменом узвишењу над данашњим насељем на простору који због своје фото: Rowerowa-Rodzinkaспецифичности проглашен за природно добро Републике Македоније. Пирлапон је византијски назив за утврду од кога је настао данашњи назив града Прилеп. Током средњег века био је једна од престоница Српског царства под Душаном (краљ 1331–1345, цар 1345–1355), а потом и државе српског краља Марка  из династије Мрњавчевића (1371–1395). По имену овог српског владара тврђава је и добила свој народни назив. Тврђава се састојала од више појасева камених бедема са кулама, донжон куле и двора. Данас је већим делом у рушевинама, али се и даље може наслутити његова некадашња монументалност која је искоришћена за снимање неких сцена борби у партизанском филму Капетан Леши.

Тврђава је смештена на стеновитом врху који се диже над Прилепом прекривеном великим каменим формацијама које су због своје спектакуларности проглашене за природно добро републике Македоније. Ове формације су искоришћене као основа за градњу кула и бедема. Сам врх поседује четири засебна велика камена узвишења на којима је подигнута тврђава са цитаделом смештеном на највишем од њих (северозападном). Целокупан простор који је некада обухватала тврђава налази се северозападно од данашњег града.

Прва утврда на простору Марковог Града подигнута је највероватније у X веку од стране Византинаца и на моменте се налазила у саставу Првог бугарског царства. После његове пропасти и устанка Комитопула тврђава се нашла у саставу тзв. Македонског царства које је створио Самуило. После битке на Беласици 1014. године Самуило је у Прилепу сачекао своју ослепљену војску и ту је на лицу места умро од последицa срчаног удара.

Град се после тога налазио у саставу Византије, Бугарске и Епирске деспотовине, а крајем XIII века га осваја краљ Милутин (1282–1321). Душан Силни га назива великославним градом и у њему смешта један својих дворова царских. Он га 1350. године предаје на управу свом жупану Вукашину Мрњавчевићу (1366–1371), који је 1366. године проглашен за краља. После пропасти браће Мрњавчевић на Марици 1371. године Прилепски Град постаје престоница Вукашиновог сина Марка који је као османлијски вазал са титулом краља управљао околином све до своје погибије у бици на Ровинама 1395. године. После његове смрти Османлије анектирају целокупну његову област и преузимају контролу над Прилепом. У самом граду нису дуго задржали своју посаду и он је наскоро био напуштен и препуштен пропадању.

Од манастира крећемо стазом , па преко стена до крста, на 945 мнв,  који је подигнут на највишој тачки гранитног масива. Успон траје до сат времена, лаганим кораком уз мноштво добрих фотографија, на неким местима можда неће бити лак, али је свакако вредан труда. Пролазећи поред  добро очуваних остатака од утврђења, епског јунака Краљевића Марка. Осим тога што је са ове тачке имао одличан преглед кретања по друмовима Пелагоније, имао је и уживање у дивним видицима, што је нама главни циљ. Са зидина старог града, простире се велелепан поглед на Прилеп и Пелагонију.

Марков град Камене гробнице

Након боравка на врху, крећемо ка Златној планини, чији је масив истог састава, само са новим фасцинантним облицима стена. Од Марковог града крећемо према северу макадамским путем, па настављамо ка свом циљу прелазећи каменити предео Зелник на 993 m. Пред подножјем Златноврва је смештен манастир Трескавец (1.280 мнв), који је страдао више пута. У конаку се може освежити и одморити.

Гајење дувана је вишевековна традиција у Пелагонији

Светилиште на месту Трескавец, који данас представља један од највећих духовних центара Македоније, постојао је још у античка времена. У епохи римске владавине (II-III век) спадају два натписа на пронађеним у Трескавецу мермерним постаментима, посвећеним Аполону и Артемиди, где се спомиње и назив светилишта – Колобаиса.  У близини светилишта су пронађена бројна места погреба жреца и прислужника из хеленистичког и римског времена. Судећи по археолошким подацима, Колобаиса је била посећена од стране ходочасника из различитих земаља античког света. На крају античког доба на месту пређашњег паганског храма, је била подигнута хришћанска црква.

До врха Златноврв нас дели 140 мнв и ко је вешт у пењању по стенама и буде желио, уз нашу помоћ испећемо се на врх, који је мали и само пар особа може у исто време бити на њему. Иначе, дужина трасе износи свега 6 km, са висинском разликом 650 m.

Алтернатива: обилазак оба манастира без успона. Долазак у Охрид, ноћење.

Манастир Св. Архангела Михаила (Варош) Манастир Трескавец

Уторак, 1.мај:  Резерват природе кањон Матка

У 8.30 h спакованих ствaри и ранчева, у планинарској опреми, напуштамо Охрид, поздрављамо са љубазним домаћинима и крећемо пут Скопља и кањона Матка. Оставили смо за крај овај невероватно леп предео а и стазу која је многима најатрактивнија на овом нашем путовању. Ако смо предходних дана били сами на неким местима и осетили мир и спокој, то данас неће бити случај. Пошто се тако поклопило да баш данас идемо у најпопуларније излетиште у Македонији, бићемо у повећем друштву.

  

Матка (са значењем „материца“) је кањон којим протиче река Треска и налази се западно од Скопља у Републици Македонији. Пружа се на отприлике 5.000 hа и једно је од најпопуларнијих излетничких одредишта Македонији. Ту је и неколико средњовековних манастира. Језеро Матка у склопу кањона Матка је најстарије вештачко језеро у земљи.
У њој је 10 пећина, најкраћа дужине 20 m и најдужа дужине 176 мm. Ту су и две вертикалне јаме, обе се грубо протежу око 35 m у дубину. Кањон је један од најистакнутијих у области Македоније за алпско планинарење. Сезона пењања почиње око Васкрса и завршава се у новембру. Веслање кајаком на Трески је популарна активност на овом подручју, као што су риболов, лов, и пливање.

Пећина Врело, на десној обали Треске је наведена као једна од 77 најзанимљивијих природних локација на свету у оквиру пројекта Седам светских чуда природе. Богата је накитом, има много сталактита, укључујући један велики у средини пећине познат као „Шишарка“ који је име дугује свом облику. Постоје два језера на крају пећине. Мање језеро је 8 m дужине на најширем делу и 15 m дубине на најдубљем месту. Веће језеро је 35 m дугачко на најширем делу и 18 m дубоко у најдубљем месту.
Иако је тачна дубина пећине непозната, неки спекулишу да би то могла бити најдубља подводна пећина на свету.

Подручје кањона је дом неколико историјских цркава и манастира. Манастир Светог Андрије налази се у клисури реке Треске. Саградио га је Андрија Мрњавчевић син краља Вукашина 1389. године, садржи фреске које је насликао Јован Митрополит.
Манастир Светог АндријеМанастир Матка, или манастир Свете Богородице, саграђена у XIV веку, се налази на левој обали Треске. Према натпису на цркви, жена по имену Милица нашла је цркву у лошем стању и без крова 1497. године. Заменила је кров, додала нове фреске, изградила степениште и саградила виноград.

Манастир Свети Никола се налази на литици изнад кањона и манастира Светог Андрије. Датум изградње цркве је непознат. Први помен овог манастира био је у XVII веку, за време османске владавине. Иконстас цркве је осликан 1645, док су фреске на западној страни осликани 1630. године. Манастир је напуштен у XVIII веку. Монах је нашао цркву без крова 1816. и покушао да га оживи, али је поново напуштен 1897. године. Манастир пружа јединствен поглед високо изнад кањона.

Кањон Матка је дом разних биљака и животиња, од којих су неке ендемске врсте за ово подручје. Око 20% биљног живота се може наћи само у овом кањону. Кањон је такође дом 77 ендемских врста лептира. Пећине овог кањона су дом за велике популације слепих мишева.

У кањону постоје добро обележене стазе, неколико цркава и манастира,  на располагању су вожње чамцима по зеленој бистрој реци Трески, окрепљења у неком од ресторана. Одвојићемо довољно времена, како би уживали у овом предивном пределу. После 18:00 часова полазимо ка граници и одлазимо у Врање на конак.

Среда, 2. мај:   Врање, кањон Вучјанке и хидроцентрала Вучје

Буђење, кафа, доручак, паковање ствари и ранца…, а у 10:00 h крећемо према кањону Вучјанке и хидроцентрали у Вучју. Цео крајолик и кањон је обавијен у зелено. План је да обиђемо зграду, они спретнији, прођу делом кањона (потребно је мало вештине преласка преко стена) и уређеном стазом, која води узбрдо, изађемо на пар видиковаца и видимо кањон са висине, а овом стазом се такође може доћи и до краја кањона.

Вучјанка извире на 1100 метара надморске висине у шумском бисеру југа – планини Кукавици, која је име добила по бројним женама које су кукале за својим мужевима и синовима након Косовског боја. После 18 km виртуозног тока улива се у Ветерницу. Међутим, у средњем делу, између врхова Китка (988 m) и Самарић (619 m), Вучјанка је уклесала 2 km  дуг кањон, дубок 300 m. Обзиром на пад реке од 300 m, кањон Вучјанке обилује водопадима од којих се истичу Водопад безименог потока (висок преко 30 m, каскадног типа и периодичног карактера), а на излазу из кањона има много вирова и слапова.

Ђокини вирови се налазе у најужем делу кањона где ширина самог кањона код горњег вира износи свега 5 m. Горњи вир широк је 15 и дугачак 5 m док дубина у њему износи 2,5 m. На његовом почетку је Горњи водопад висине 9 m, а на крају Доњи водопад висине 11 mа и из њега вода пада право у доњи вир који је широк 20 m. Температура воде лети износи око 23o C. Иако су вирови идеално место за купањe, препоручују се само добрим пливачима.

Река Вучјанка протиче кроз градско насеље Вучје, на 17 km од Лесковца, a ту је 1903. године саграђена  Хидроелектрана друга је по старости хидроелектрана у Србији и на Балкану. Најзаслужнији за њену изградњу је професор Ђорђе Станојевић, лични пријатељ Николе Тесле и родоначелник електрификације у Србији.

Хидроелектрана је подигнута новцем 168 акционара „Лесковачког електричног друштва“ и отворена је на Дан ослобођења Лесковца од Турака. Овде је изграђен први далековод у Србији који је спајао 16 km дугу деоницу Од Вучја до Лесковца.

Хидроелектрана Вучје је и данас у функцији и део је система Електропривреде Србије. Од 2005. године увршћена је у Светску баштину технике у коју улази још свега шездесетак објеката широм света.

Река Вучјанка од  изворишта до ушћа има укупан висински пад од око 1000 m. Према записима који датирају из прве   половине XX века, на  реци Вучјанки је постојало 13 воденица смештених у делу тока са највећим падом и све су радиле, углавном млеле жито.Неке од тих воденица и данас раде и мељу пшеницу и кукуруз на традиционалан начин.Од ваљаваца, које су такође постајеле на реци, и у којима се удешавало платно за ношњу није остала ниједна.

  

У непосредној близини су и остаци средњевековног Зеленграда, о чему можете више сазнати овде. Планирано време задржавања је до 16:00 часова. Након освежења у оближњем ресторану, полазимо за Београд. Због дужине пута, направићемо најмање једну успутну паузу, а очекивано време доласка у Београд у раним вечерњим сатима.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац, штапови, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина, одећа прилагођена временским условима, лична апотека и наравно документа.

СМЕШТАЈ: четири ноћења у Охриду у вилама са вишекреветним собама, једно ноћење у Врању у хотелу, у вишекреветним собама са доручком,

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:   145 € (за групу од 40 учесника износ се умањује за 15 €)

(учесници са незмиреном годишњом чланарином уплаћују још 100 дин)

Котизација обухвата:  превоз, пешачке и планинарске акције, пет ноћења са свим боравишним таксама, трошкови организације

Котизација НЕобухвата:  исхрана за време акције, рентирање чамаца, излетничке активности бродом, остале индивидуалне и непоменуте трошкове, улазнице у музеје, галерије, тврђаву, путно здравствено осигурање је обавезно.  Ко га нема може га обезбедити преко Клуба под најповољним условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Приликом пријављивања доставити: контакт телефон, број пасоша, јмбг и аконтацију у износу од 50 €, а остатак у ратама до 4.4.2018.). По Правилнику након уплате прве рате, одустајање могуће једино уз замену.

Акцију реализује Новица Радојичић

061 170 29 55

nole@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

„X files“: Рибарска клисура и Жагубичка осмица

ПАЖЊА: Ову акцију смо прошле године отказали због малог броја пријављених. Сада вас поново позивамо, да не пропустите последњу прилику, јер се граде чак две бране на Млави (од којих једна у самој Рибарској клисури!), тако да ће ово што желимо да вам покажемо, на жалост, бити заувек промењено (благо речено).

Годинама сам са једног видиковца правила фотке. Прелеп призор тако да је увек наново будио жељу да га усликам, ваљда као подсвесна тежња да га понесем кући и ако већ имам десетине истих фотографија. Најзад, сазрела је идеја како бих вам то показала и осмислила сам  трасу чији је облик тада одредио име акцији „Жагубичка осмица“.  Наредних година је нисам изводила, јер ми је недостајало нешто… Та специфична димензија; природа која не кокетира експлицитном лепотом, већ дивљина која крије тајну, захтевала је мало више времена да би се осетила аутентичност овог простора. А онда се догодио „Еурека“ тренутак и уследила је истраживачка сесија чији је резултат ово што је пред вама! ПС: овога пута занемарите што су фотографије направљене у сва четири годишња доба, јер се истраживање одужило, па отуд разноликост боја 🙂

Поглед на клисуру Суви До

А тај „Еурека моменат“ се догодио током интермеца на једном Хомољском шврљању са пријатељима, када сам на зиду спазила календар са фотографијом Рибарске клисуре, Станка Костића. То је било оно што је недостајало да би „Осмица“ била потпунија прича! Истраживање терена донело нам је невероватне доживљаје, што ћемо поделити туз ватри… 🙂 Најпре сусрет коме дугујемо наслов акције, потом откриће заборављене тврђаве Градац изнад меандра који Млава прави у Рибарској клисури, остаци средњевековне базилике, грнчарије (што нико никада није истражио!), људски скелети, које су трагачи за златом испомерали…и Драгиша  Богдановић, који нам је много тога расветлио, а који ће бити наш гост у логору, на вечери.

календар кривац за "Еурека" моменат! Рибарска клисура, фотографија Станка Костића

Петак, 15. септембар:

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 17.00 h. Путујемо аутопутем према Пожаревцу и Горњачкој клисури. Идеја је да се вечерас улогоримо крај Млаве у Рибарској клисури, како бисмо ујутро стартовали опуштено. Нема ничег лепшег него почети и завршити дан у природи, сјединити се са њом, уз пратеће чари логоровања! Сам програм је богато осмишљен, тако да ћемо квалитетно испунити викенд у прелепој природи предела који се ретко посећује! Путујемо према Крепољину и до 20 h стижемо до места где подижемо шаторе.

Субота, 16. септембар:

У 9:00 h уносимо спаковане ствари у комби, носећи собом само мали ранац са оним што нам је потребно током акције. Данашња пешачка партија подразумева прелажење Млаве, тако да морамо бити опремљени како то захтева прелазак реке као што је Млава. Међутим, обзиром да пролазак Рибарске клисуре до цркве Светог Георгија где логорујемо, мери свега 7 km, имаћемо времена за још што шта 🙂

Није први пут, шта више често се дешавало да ме нека фотографија одведе некуд. Ова прича се разликује по томе што је истраживање потрајало и што смо на њему доживели један, вероватно најчуднији доживљај икад. Толико чудан да није за ове редове, али се умешао у наслов. Наш пријатељ Никола је смислио лакши термин за читаву појаву – Чувари клисуре 🙂 О том по том… (увече, крај ватре).

Видиковац изнад меандра Млаве у Рибарској клисури

Стешњена између Граца и Мрамора, Млава прави изузетне меандре. Тај призор је толико леп, да ћемо проћи макадамом место са кога се у том видику може уживати, а потом спустити до реке у саму клисуру.

према Градцу... Градац

Рекох већ да је планирана траса кратка, тако да ћемо се пре проласка клисуре, попети до Градца, како бисте видели остатке средњевековне тврђаве и базилике. Место на коме је, заиста је фасцинантно. А одатле се иначе види и готово цео остатак наше трасе:

Поглед на клисуру Млаве са Градца

O остацима утврђења на Градцу зна се врло вало, а археолошка истраживања никада нису рађена. Сваке године, ту копају стотине трагача за благом, уништавајући историјске трагове и сведочанства. Базилика је разрушена, около су разбацани блокови са фино уклесаном орнаментиком, гробови раскопани, тако да нам преостаје да замишљамо како је ово утврђење могло изгледати на овако лепом месту. Водимо вас ту да бисте видели и знали.

остаци базилике остатак грнчарије са орнаметом људски скелет у шупљини стене

Први званичан помен Хомоља и Жагубице везује се за осамдесете године XIII века када су Дрман и Куделин били господари целог Браничева. Реч је о брду Куделин код Крепољина и Дрменград код Рибара.

Не зна се, како тврде публицисти Љубиша Радовановић и Милорад Ђорђевић из Жагубице, од када датира њихова власт у овим крајевима, али се зна да је архиепископ Данило рекао да су они ту „од многих времена“. Ако је то тачно, онда се мора признати да су признавали власт Бугара или Мађара. По мишљењу многих аутора Дрман и Куделин су били бугарски великаши, нека врсостаци базиликета обласних господара, вазали Михајла Шишамана, господара Видина.

Српски краљ Драгутин је покушао крајеве Хомоља, које су држали Дрман и Куделин, да припоји свом поседу, а на ту земљу је полагао и извесна права што се такође може закључити на основу писања архиепископа Данила. После Драгутинове смрти 1316. године, који је овај крај коначно освојио, Хомоље је припало краљу Милутину.

Хомоље је једно краће време, свега седам деценија, припадало и Немањићима. Цар Лазар је Горњачку клисуру називао Ждрело браничевско, а захваљујући чврстим бедемима град је био довољно безбедан од налета турских чета. Пред крај средњовековне српске државе долази до процвата црквеног градитељства у Горњачкој клисури, а ново седиште државе у Ждрелу није само политичко него и културно и црквено. Године 1274. изграђена је садашГрадацња Тршка црква код Жагубице са бројним уклесаним цртежима и словима. То је такозвана примитивна уметност, где се са неколико потеза дају контуре животиња и људи. Детаљна истраживања садржаја на фасади Тршке цркве међутим ни до данас нису обављена.

Иначе, знатно доцније, око 1402. године, настали су манастири Благовештење и Митрополија. За каснију градњу Смедерева, у време деспота Ђурђа, зна се из неких историјских извора, коришћен је и камен из Горњачке клисуре.

Културно-историјске вредности Хомоља, од посебног значаја су: манастир Горњак, задужбина кнеза Лазара, манастир Тршка црква, цркве у Жагубици, Рибару, Лазници, Близнаку, Осаници и Крепољину. Своју скривену, неистражену лепоту носе у себи порушене куле-мотриље и утврђења из Византијског и Римског доба као што су: град и испосница на улазу у Горњачку клисуру, Градац у Крепољину и Рибару, Стража у Горњачкој клисури, Рибару и Жагубици, црква Дамила у Тисничкој клисури, Пчелињи крш у Лазници и много тога из старог доба, које је време прекрило својим плаштом. Рибарска клисура, са реком Млавом и неистраженим локалитетима Римске и Византијске империје, има богат садржај, а ипак мало посетилаца, тако да се лагано претвара у „X-file“.

Село Рибаре је једно од најживописнијих села у Хомољу, смештено је у горњем делу Рибарске клисуре и састоји се из Горње и Доње мале. Писани извори доказују да је Рибаре постојало још у XV веку. У турском попису из 1467. године, из књиге прихода, Рибаре је имало 4 куће. Године 1733. село је имало Осаница на ушћу са Млавом9 домова. 1818. године, село има 24 куће. Године 1834. село има 27 домова 1861. године, село Рибаре има 52 куће. По попису из 1863. године, ово село је имало 63 дома. Са почетка XX века, тачније 1910. године, Рибаре има по попису 176. домова, са 931 становником. У току целог двадесетог века, село Рибаре, бележи пад броја становника.

Позивајући се на тредицију, Тихомир Ђорђевић наводи да су Доње Адујево након пустошења обновили досељеници из Сјенице, који су се убрзо одатле преселили у даншње Рибаре. Живописан положај овог села у прелепој Рибарској клисури спада међу најстарија насеља у Хомољу, према попису у „Браничевском тефтеру“ из 1467. Данас, са својих 480 житеља, Рибаре почива на темељима неистражене насеобине, римског утврђења – куле мотриље, као једино насеље у Хомољу кроз које протиче Млава.

Рибарска клисура Човечији пад

До Градца и назад имамо 3,5 km хода и 150 m успона. Сада се враћамо до Млаве и полазимо пут клисуре… Најпре макадамом изнад њеног меандра до видиковца. Ту имамо још 120 m успона. Одатле се види укљештени меандар Млаве у Рибарској клисури, призор вредан пажње и као такав се мора видети и дакако сликати. На жалост, овај прозор ће заувек нестати када подигну брану у Рибарској клисури :-/ Потом настављамо истим макадамом, али на доле, у клисуру и даље ходамо дуж реке. На месту које је на топо карти означено као Човечији пад, макадамски пут којим ходамо је урушен. Настављамо истом обалом све до Кнежевог Камена, где прелазимо Млаву, и настављамо трасу другом обалом, све до логора.

прекид макадамског пута

Колико год време било топло и брчкање пожељно, скрећем пажњу да је Млава више од поточића, дакле озбиљна река, чија је матица снажна, тако да се у складу са тим морамо носити са њом. Не будите несташни и не чините ништа „на своју руку“.

Крст изнад Шупљаје у Рибарској клисури ушће Осанице у Млаву ливада за шаторе

Улогорићемо се на домак села Рибаре, крај цркве Шупљаје (посвећене Светом Георгију) на ушћу Осанице у Млаву. Ту имамо чесму, покривен трпезаријски сто и што је најважније, ливаду за ватру и шаторе 🙂 Следи вече под звездама, вечера са таландаре и дружење са нашим гостом – Драгишом Богдановићем. Сад можемо да откријемo тајну наслова акције и испричамо о „Чуварима клисуре“…

црква Светог Георгија трпезарија крај цркве чесма/извор крај цркве

Укупна дужина трасе, са обиласком Градца износи 10 km са незнатним успоном (око 270 m и чине га успон до Градца и до видиковца; остатак трасе је раван и прати Млаву коју пар пута прелазимо).

У атару села Рибаре, на ушћу реке Осанице у Млаву, находи се православна црква Шупљаја, коју је по легенди саградила кнегиња Милица после Косовског боја, као знак захвалности према мештанима насеља Рибаре, Осаница и Изварица.

По записима, ова црква је подигнута на темељима старе насеобине Куделин 1874. године. Предање говори да је и у средњем веку на том месту постојала црква, која је касније срушена од стране Турака. Године 1928. започиње градња данашње цркве, посвећене Светом Великомученику Георгију, који је и сеоска слава. Сеоска заветина је на дан Свете Тројице и Петровдан.

Недеља, 17. септембар:

Шта сте сањали? 🙂 Устанак, паковање шатора и у 8.30 h полазак у сусрет авантури! Најпре ка Жагубици, како бисмо попили кафу крај врела Млаве, а потом се одвозимо ка полазној тачки стазе „Жагубичка осмица“. Полазимо на необичан терен, пуст и без ознака, а касније и пун вртача, тако да ће бити апсолутно важно пре свега држати се колоне (колона има почетак и крај – чело и зачеље; НИКО не иде испред чела, нити остаје иза зачеља, без компромиса!) Стаза нас најпре води изнад најстрмијег дела кањона Тиснице, са чијих литица зјапе бројни отвори пећина. Потом се одвајамо јужно ка Ђули и Сувом долу, где ћемо крочити на његове литице оперважене стенама. Одатле, а све низ ивицу ове предивне кањонске долине, спуштамо се на Добре стране, где ће нас чекати комби.

Тршка црква Врело Млаве Жагубичка осмица

У једном делу, препуном вртача, стазе, нити пута неће бити. Али када то прођемо, наћићемо се на широком, прегледном колском путу којим стижемо до нашег комбија и за крај посећујемо водопад – Бељанички Бук. Положај му је незгодан за прилаз возила, тако да се ретко посећује. Али његови слапови, који се из шуме сливају као распуштене вилине косе, заиста треба видети! Дужина трасе износи 15 km са успоном од 620 m.

Бељанички бук (доњи део) Бељанички бук (горњи део) Суви до

Ако све ово завршимо до 17 h продужавамо у правцу Петровца и бање Ждрело, где увек прија после активно проведеног дана. Групна улазница за базен (ко буде желео) је 400,оо динара. А, ако не, или ако проценимо да је претопло за базен, свратићемо код Рајка у Горњачку клисуру, крај саме Млаве. У тој клисури такође ниче још једна брана, што ће на жалост свакако заувек изменити изузетне амбијенталне карактеристике предела. У том случају, посетићемо и Тршку цркву.

 бања Ждрело

ОПРЕМА:  шатор, врећа, подлошка, батеријска/чеона лампа и лични прибор, гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена временским приликама, заштита од ветра и евентуалних падавина; ко буде желео на базен, понеће шта је потребно за то, ако будемо свраћали у Ждрело, а ако не и код Рајка на Млави можемо јести, ако желимо.

НАПОМЕНА: не заборавите да првога дана неколико пута прелазити Млаву, дакле, квасићемо се, тако да морамо бити адекватно обучени и обувени за ту ситуацију, као и да заштитимо ствари (ранац)!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

2.600 динара

2.500 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

Котизација обухвата: превоз, логорску вечеру у суботу и организационе трошкове.

Не планира се велика група; иде се искључиво једним комбијем.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализују: Гордана Атанасијевић и Александар Вељковић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Смарагдна лагуна – кањон Цврцке (Република Српска)

Чаробно зелени ток Цврцке у њеном кањону буди еуфорију због чега је омиљено одредиште младих људи жељних акције и авантуре! Стога вас позивамо да проведемо незабораван викенд у овом предивном кањону, који повезује Кнежево и Котор Варош. Кроз кањон се могу доживети заносне чари природе – од пећина, водених букова, преко стеновитих литица и слапова. У самом кањону налази се и неколико старих воденица, извора и мноштво водопада. Резерват Вилењска врела су њен посебан драгуљ!

фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић

Кањон реке Цврцке дуг је 12 km и за обилазак је потребно 6 до 10 часова. Са својим многобројним воденим каскадама, казанима, стрмим литицама и природним тобоганима ова локација чини прави изазов за љубитеље летњег, рекреативног кањонинга. Долина Црврцке је атрактивна и за пешачење са сликовитим пејзажима и аутентичним воденицама јер целом дужином кањон прати пешачка стаза. 

фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић

Шта све стане у тих 12 km? Тешко је својим очима  поверовати, како се у релативно малом простору скрило толико лепоте: кристално бистра вода са базенима удубљеним у стенама и стопљеним у право ремек дело какво само природа може да изваја. Да ли стајати и гледати, или се бацити у дубоке смарагдне вирове, подићи тако около завесу капљица воде блиставе као кристал.

фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић

Али, то неће бити једини изазов. Како будемо пролазили кањон, Цврцка ће откривати своје дражи, заталасана, хучна, бистра, брза и блистава; док негде, на моменте сличи планинском потоку, мирној планинској реци. Она просто преноси исконску искру чистоте унутар сваког бића.  Биће то прави летњи ХИТ! На жалост, број места је овога пута ограничен, али ћемо се потрудити да изађемо у сусрет свима који би желели да пођу, колико је могуће.

фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић

Петак, 21. јул:

ПОЛАЗАК:  у 18 h са паркинга код просторија клуба (Устаничка 125, Koњарник). Молимо вас да дођете 15-так минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо преко Хрватске до Бања Луке. Након доласка у Бања Луку, око поноћи смештај у кампу крај Врбаса у сопствене шаторе или у хостелу са вишекреветним собама уз доплату.

фото: Мирослав Тривић

Субота, 22. јул:

Устајање, јутарња кафа, доручак, припрема за целодневно пешачење и боравак у кањону.

У 8.00 h одвозимо се до кањона Цврцке. По напуштању возила и упознавања са локалним водичима који ће нас упознати са дневним програмом, крећемо на пешачку туру. Кратко се крећемо асфалнтним па колским путем кроз село, утабаним стазицама, до уласка у реку дели нас 6 км. Сам кањон реке је дуг 12 км и тај део се делом хода по речном кориту (вода је изнад чланка) делом утабаним стазицама поред водотока.

фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић

Акција је средње захтевна, тражи кондицију, добру координацију. Хода се по разноврсном терену (већином коритом реке 8-9 сати хода), на појединим местима се гази кроз воду дубине преко појаса, док се на појединим местима морамо попети уз, технички мање захтевне стене. Успут ћемо обићи једну мању пећину, а дужу паузу имаћемо на атрактивном месту за купање. Вода је доста хладна, што прија на летњим жегама.

До 19 h излазимо из кањона, а за Бања Луку полазимо до 20 h, следи вечера, дружење, ноћење у кампу.

фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић

Недеља, 23. јули:

Како је дан за нама био доста захтеван, овај смо планирали да буде потпуно релаксирајући. Након буђења, јутарње кафе и доручка, пакујемо опрему и смештамо је у наше возило.

У 10 h крећемо према најпознатијем бањалучком излетишту Бањ брду, у опуштену шетњицу, одакле се пружа диван поглед на градску панораму. Излетиште је на 431 метар надморске висине и богато је шумом, стазама за шетњу и планинарење, изворима воде за пиће као и уређеним местима за одмор. У њему доминира меморијални споменик палим Крајишницима у НОБ-у, дело познатог југословенског вајар Антуна Аугустинчића.

  

Након шетње, долазимо до обала Врбаса, недалеко од тврђаве, на получасовну возњу дајак чамцима, симболима Бања Луке. Препустићемо се вештим скиперима, врхунским познаваоцима вода Врбаса, да нас својим елегантним чамцима, уведу у чаролију коју пружа ова чиста, зелена вода. Дуго у сећању остаје предивна слика околине, мирис реке и тај диван осећај да се лебди над овом моћном водом.

Након овог угођаја остаје нам време за ручак и посета самостану Марије Звијезде у Трапистима, чувеном по производњи полутврдог трапист сира.

Полазак за Београд у 16 часова, чекају нас два преласка границе, правићемо једну дужу паузу у току пута. Очекивано време доласка у Београд око 23 часа.

ОПРЕМА: камперска опрема (за оне који су смештени у кампу), обућа за пешачење и обућа за ходање кроз воду (неопренке, патике или чврсте сандале – никако јапанке или папуче), мали ранац, купаћи костим, пресвлака, заштита од сунца, чеона лампа,1,5l воде. Храна из ранца.фото: Мирослав Тривић

НАПОМЕНЕ:

  • Рок за пријављивање и уплате је 12. јул (аконтација 30 €, број путне исправе)
  • Камп је стандардно опремњен (купатило, употреба кухиње)
  • Приликом пријављивања ћете се изјаснити желите ли путно-здравствено осигурање, уколико га немате.
  • По Правилнику, у случају евентуалног одустајања, повраћај котизације је могућ једино ако обезбедите замену.
    фото: Мирослав Тривић
  • У случају неповољних временских прилика акција ће бити померена

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ (не планира се велика група):

45 € и 1.100 дин

45 € и 1.000 дин  за чланове клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, два ноћења у кампу, услуга локалних водича и организационе трошкове.
фото: Мирослав Тривић

Котизација не обухвата: доплату за ноћење у хостелу (20 €), дајак чамац 5 € по особи (чамац прима 3 особе) обавезно путно и здравствено осигурање, трошкове исхране

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Новица Радојичић

061 170 29 55

фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић фото: Мирослав Тривић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.