Архива за Gordana Atanasijević

КАУП у домету! :-)

Ko je у недељу био ван домета и пропустио емисију на радију „Лагуна“, овде може да је преслуша 🙂

Гост је била Гордана Атанасијевић – Разредна, а тема – природа и КАУП!

ДИВ КОЈИ СПАВА

Са ове временске дистанце, могу рећи да сам откривањем планинских пространстава закорачила у нови део свог живота, али на начин којим нису доминирали физички параметри, као што је кондиција и томе слично. Била сам кротак почетник и учила тако што сам ћутке гледала друштво око себе, радећи што и они. Оно суштинско догађало се у мени, мојим мислима. Као урбани аскета, одметла сам се у потрази за одговорима које нисам налазила у свакодневној вреви. Требале су ми висине да ослушнем себе. У годининама што су уследиле, ходање по врлетима никада за мене није имало спортску назнаку. Био је то пре свега наставак духовне еволуције, за коју су ови висови били неопходни, а приче које сам тада писала јер ми је то био посао, буде сентименте на те прве кораке…Ово је једна од тих

Дурмитор

Порекло имена планине није поуздано утврђено, али постоје две предпоставке. Према једној, оно потиче од латинске речи dormitorium (спавање), јер су се наводно римски легионари пролазећи туда питали да ли планина спава. Нешто поетичнија верзија гласи да је тако назван јер се веровало да је то Див који спава. Али, друго тумачење је вероватно ближе истини –  Дурмитору су име дали Келти, тј. његово име потиче од келтских речи дру-ми-тор, што значи вода са планине

Боботов кукВећину природних лепота, ако бисте хтели да доживите, морали бисте да се потрудите. И ако сте решени,уложен труд ће бити, у најмању руку сразмерно награђен. А такве красоте су често скривене, далеко од нас, и некако постајем сигурна, после неколико сличних искустава, да што су даље и скривеније и што је више труда потребно да се до њих дође, оне су лепше, а жеља да се открију и доживе, јача. Да ли је баш то она неописива и снажна сила која човека привлачи ка екстремним спортовима, авантурама, не бих тврдила, пошто код себе ту склоност не примећујем, али је то свакако оно што пасионираног љубитеља планина увек враћа планини, и главни мотив свих планинара зашто су уопште то и постали. Јер, истини за вољу, нема тих туристичких аранжмана, који ће Вас одвести тамо где може једино Ваша жеља. А природа је тајновита колико и лепа, и своје двери ће Вам отварати постепено, баш колико је упознајете. Колико ћете брзо у томе напредовати, зависи готово искључиво од Вашег слуха да пратите њен пулс и схватите поруке које Вам она упућује својим знацима. И наравно од природе Ваше амбиције. Да ли ћете при том сами истраживати, или бирати акције које други организују, мање је важно, јер је у почетку свако искуство драгоцен корак даље. Петодневни активан боравак на једном од најлепших планинских масива у Европи, осим незаборавно лепих утисака, био ми је у том смислу, квалитетна лекција.

 

Национални парк Дурмитор

            Део масива Дурмитора, површине 39000 ha, кога карактеришу посебне природне вредности, проглашен је године 1952-ге за национални парк.

           Од укупне површине Парка, 41% заузима кањон Таре, који је године 1977-ме, одлуком UNESCO-а проглашен резерватом биосфере (MAB подручје). Иста организација је године 1980-те, део подручја Парка (2000 ha) уврстила у свој регистар Светске баштине културних и природних вредности.

          У оквиру националног парка Дурмитор постоји 9 строгих природних резервата ( I категорија по IUCN).

 

У загрљају лепотица

Бескомпромисно неприступачан пасивном посматрачу, конформисти, а опет
еуфорично отворен за све које срце води природи и најлепшим пејсажима, које овај Див крије високо у својим недрима, док својим кршевитим плећима придржава небо…. Његове стазе и богазе, прави су изазов за рекреативно планинарење, и ма колико да се уморни вратите, сигурно ћете опет желети да дођете на ову дивљу висораван, чак и онда када освојите све њене врхове. Увек ће Вас звати неизбрисива импресија коју даје видик на непрегледна снежно камена пространства, која су Вас примила и дала Вам некакав чудесан осећај моћи и слободе; инспирација да још једном покушате да овековечите лепоту тренутка – пером, кистом, или фотоапаратом; куриозитет да пронађете још неки пут до неког врха, којим пре нисте прошли;  простодушна срдачност и гостопримство људи, који вас дочекују једноставно и топло, или пак жеља да после акције вечери проводите дружећи се уз добро вино, звук гитаре, и традиционална, старинска јела. А можда је све то тек непотребан изговор за поновна враћања, која уопште не морају имати никакав разлог.

 

 

Суза Европе

             Када на путу ка Дурмитору долазите из Србије, монументални мост на Ђурђевића Тари означава улазак у Национални парк. Величанствено дело људског ума и руку, достојно својом лепотом парира прелепој горској невести Тари. Грађен је од 1938-1940 године, по пројекту и замисли проф. инг Мијата С. Тројановића. Литице најдубљег кањона Европе, а другог по величини у свету (први је кањон реке Колорадо), премошћава  5  елегантних лукова висине 145 m, од којих највећи има распон 116 m.

            Чудноват утисак обузима док прелазите овај мост пешице, гледајући Тару како нестаје међу горостасним шумовитим литицама Дурмитора, који као да посесивно и љубоморно чува своју Тару од очију свих. Човек, као да се такмичио да јој угоди, али и буде такмац планинском Диву, те се узвиси равно њему како би је могао прећи, али и уживати у њеној лепоти, немоћан да одвоји поглед од нестварно зелене боје кристално чистог тока. Једном речју, на овом месту обећавате себи рафтинг туру низ Тару првом следећом приликом, ако је до сада већ нисте приуштили.

На северозападу Црне Горе издигло се парче земљине коре на 1500 m надморске висине са све шумама, речицама, језерима, селима и врховима стремећи у небо. А природа га је извајала у оно што је тај део груде од давнина и због чега је надалеко познат у свету. Унедрен између горских лепотица – Пиве, Таре, Драге, Сушице и Комарнице, простире се основни масив Дурмитора. Основна одлика рељефа овог масива је управо поменута пространа језерска висораван, дубоко усечени кањони и чак 18 горских очију – ледничких језера, увек бистрих и будних док Див спава… Са њих се ноћу блистају звезде, а дању, као у огледалима умножавају врхови. И ако нисте расположени за ходање, чаролија језера ће свакако заробити Вашу пажњу. Она су посебан украс Дурмитора, и дају му јединственост, какву немају друге планине. Ледничког су порекла и већина њих је на надморској висини од преко 1500 m. Најниже је Сушичко на 1140 m, а највише језеро Зелени вир на 2028 m. Обзиром на то, идеја о могућем купању у овим језерима била ми је сумњива. А онда, већ првог дана, угледах Јаблан језеро, где попут најлепшег девојачког ока снева под стражом витких смрча, испод Црвене греде, на 1788 m надморске висине. И илузија се распршила. Реска свежина бистре, смарагдне воде годи и релаксира по врелом летњем дану, а сунчање под окриљем столетних шума изузетан ужитак и за мене ново искуство које је уфејдовало аналогне доживљаје са мора. Једнако је пријатно, испратити Сунце предвече у водама Црног језера, парајући краулом његову мирну површину…. И није хладно.

 

 Лепота суровости

Са простране висоравни уздижу се витки, импозантни врхови, од којих њих 48 има висину која премашује 2000 m. Највиши од свих је Боботов кук (2523 m), кога овде зову Соа Небеска. И ко год први пут дође има за циљ да се попне на ту софу, јер његова висина представља изазов. Мада, није све у висини, рекла бих мало тога. И тешко да би ико смео да се усуди да за било који од врхова тврди да је најлепши, јер је сваки од њих јединствен, и  пружа посебан доживљај, било по начину на који се до њега долази, или по видицима које пружа, или по карактеристичним и упечатљивим пејсажним карактеристикама којим се одликује сваки понаособ.

Поглед са Боботовог кука досеже стотинама километара у плавичасте даљине и по доброј видљивости допире до Рудника на северу, Копаоника на истоку, Оријена и Јадранског мора на југу, и Чврснице на западу. Обзиром да је највиши, рачунајте да ћете морати да се потрудите да бисте оправдали своје амбиције и били награђени видицима и прелепим пејсажима који се смењују на путу до њега, тако да ћете у пуном смислу доживети сву разноликост рељефа ове планинске композиције.

Од Жабљака се ка Сои Небеској све време иде кроз густе лишћарске шуме, потом смрче, све до Инђиних долова. То место је нека врста планинарске раскрснице. Ту смо се поздравили са екипом која се упутила на Међед (2287 m), и наставили даље ка Локвицама. Тада смо изашли из шуме, а пред нама су се указала огромна пространства крашке површи пуне вртача, ледничких циркова, сипара и огромних камених блокова које је требало савладати, као и сам снег (и ако је јули!). Пред сваким превојем надала сам се да ћу затећи другачију слику, да ћу угледати врх, или да ће ми бар изгледати ближи, али уследила су нова пространства сурових, стеновитих композиција, а то посно тло је предамном непрестано оживљавало раскошно обојеним живописом најразличитијег планинског цвећа преко грубих и оштрих стена, одвлачећи ми пажњу својим контрастима. Од загледања у пејсаже почињем да заостајем за групом, и сусрећем оне који су одустали. Ужитак почиње да ми нарушава напор око преласка камених блокова и снежних појасева. Колону више нисам видела, нити чула, и бацивши поглед на огромну, високу громаду испред себе на коју сам се упутила, помислила сам у тренутку да је просто немогуће да дотле стигнем. Али, коначно се иза последњег превоја после Валовитог дола указао призор од кога застаје дах! Висинска панорама Дурмитора: Зупци, Ђевојка (или Соа, још једна), живопис Шарених пасова, Пруташ и огроман леднички цирк – Шкрка са своја два модра језера – Великим и Малим Шкрчким. Дивља пустош, симфонија кречњака и ледника, и колега који је камером бележио ову раскош спонтано је изустио повлачећи швенк – Лепота од суровости… -.

А предамном Боботов Кук. Сада више ништа није било исцрпљујуће. Угледала сам га одједном, и не мислећи да ми је то циљ за данашњи дан. Остао је најкраћи део пута до највише тачке, али и најужи, најстрмији, на једном месту без и једног ослонца, те је захтевао концентрацију. Напајајућа лепота околине томе даје лакоћу, али наредних пола сата то мора бити у сасвим другом плану, јер је сваки корак деликатан и не сме се подценити, јер успон је успешан тек када сиђете са планине. Пред тај последњи, најузбудљивији корак, поново сам угледала своју колону. Наравно, нису ме оставили, а мени је, признајем, лакнуло. Сам моменат када крочите на врх можда и представља тријумф над самим собом, и расположење је било примерено, али све то не би било тако да није свега што се дотле прешло. Можда пре поласка на такве подухвате сам врх и јесте циљ, али схватиће ко буде пробао, да његову величину чини све што прођете да бисте на њему провели тек онолико времена колико је потребно за фотографију. Врх је само бљесак, а пут до њега све остало. Ко зна – зна, а ко не, нека проба, јер вреди. 

Ледена пећинаНа 2100 m надморске висине, испод врха Обла Глава, налази се пећина нарочита по томе што јој украси нису од камена, већ од леда. И мада једнако чврсти као и камени, ови сталактити и сталагмити по мало збуњују онако провидни. Од великог, улаза, неправилног облика, силази се снезном стазом до необичне ледене дворане

     

Како Бог заповеда

И тако, сваки ће врх имати своју причу, таман да га походите и више пута, увек ће нешто бити посве различито. Тако Међед призива најбољим видиковцем за Црно језеро, над којим се покровитељски уздиже. Изазовним га чини део стазе дуж веома уског гребена,  док се поглед губи низ стрме литице, које умеју и лети бити у прамењу магле, што захтева обазриво кретање. А он просто провоцира да му се дође под скуте, док онако гордо надкриљује Црно језеро, као да је његово и ничије више. Минин богаз (2387 m) је име добио по пастиру и ловцу. Карактерише га виткост и попут копља оштар врх, који га чини препознатљивим међу осталим врховима Дурмитора. Планиница (2330 m) има репутацију најбољег видиковца овог масива. Шарени пасови и Пруташ  (2393 m), су најживописнијег колорита, и препорука су рекреативцима који не желе превише напора. Савин кук (2313 m) је вероватно и најпознатији широј публици. По предању, ту је одмарао Свети Сава, и када је ожеднео, прекрстио је штапом стену и из ње потекла вода. Извор Савина вода се налази на 2300 m, и верује се да је лековит. Црвена греда (2175 m) над Јаблан језером, је такође била једна од планираних одредишта. Са ње се пружа бајковит видик на Змиње и Црно језеро откривајући нам како су скривена у густим шумама смрча и јела. Сваки од њих има карактеристичне атрибуте, поред којих би свако поређење било „мртва трка“. И доста је стало у тих пет дана, али је за мене то био тек почетак откривања Дурмитора. Остало је десетоструко више.

Стаза до Савиног Кука је направљена почетком прошлог века како би њом прошао црногорски краљ Никола Први. На једној стени под самим врхом Боботов кук, постављена је мала, дрвена спомен-табла на којој пише: Ћиру од потомака… (1989.). Некада се наиме овај врх звао Ћирова пећина. А Ћиро је заиста постојао. Доживео је трагедију грешком убивши сина, нишанећи у дивокозу, и од туге се више није враћао међу свет. Сурови пределиВук Ковачевић и ја обликују суров живот, који ипак није изгубио топлину, далеко од тога. Пред катунима код Локвица пресрећу нас звуци клепетуша, и стотинак оваца. Срећемо пастира. Ови катуни и савардаци посебан су украс Дурмитора и привлаче једном нарочитом топлином готово заборављеног, архаичног начина живота. Помаже Бог, честити домаћине, – поздрависмо Вука Ковачевића, горштака са Жабљака, који овде током лета борави са својим стадом. Неколико нас је било заинтересовано за боравак у катунима, нашта је он срдачно узвратио позивом да дођемо. Баш ту, у његовим катунима је неко време живео и наш познати глумац Петар Божовић, похвалио се Вук. И није нас питао куда ћемо, јер је знао. Преко Локвица стално пролазе каравани планинара. Неко је споменуо његову изолованост, али не! Изолован је урбан човек, оптерећен очекивањима, жељама, неопходним условима за живот, али и мноштвом суштински неважних ствари. Никако пастир који има петорицу синова и једну кћер, и који живи како Бог заповеда.

Разговарам са Ковачевићем и присећам се нечег за шта се не сећам где сам тачно прочитала, схватајући сву веродостојност навода – Има неке сличности између Дурмитора и Дурмитораца, који као да су градили куле и тврђаве угледајући се на Своју Планину. И незна се које му  је шљеме прече, оно кућно у миру, или шљеме у планини. И незна се да ли су Дурмиторци сабљама и пушкама бранили лице Дурмитора, или је он својим гребенима и њедрима штитио главе Дурмитораца. –

 

Када се небо спусти са Сое

Чини ми се да нисам знала шта значи покиснути до голе коже, док то нисам доживела спуштајући се са Сое Небеске. И ништа на висини не значи што је дан био ведар и што смо се пре поласка чак намазали фактором за сунчање да не бисмо изгорели. Небо се једноставно спустило са своје Сое и порсуло на Дурмитор кишом и градом, без нарочите претходне опомене. Ко до тада није извадио кабаницу, после није ни могао, јер би отварањем ранца ризиковао да га напуни водом. Овакве „згоде“ су прави тест за опрему, али и искуство, пре свега. Искусан планинар познаје метеорологију, јер она много тога условљава на терену.

Како стигосмо до Локвица, појавио се опет Вук Ковачевић, и видевши нас онако мокре, понудио нам топлу варенику. Захвалили смо, али пожурили натраг, нестрпљиви да разменимо утиске са групом која се вратила са Међеда. Јер, у Босачи нас је чекала вечера коју смо при поласку договорили са домаћинима, те тако прођосмо Вука Ковачевића у типичном градском маниру „Журим, хвала, други пут“. Размере глупости те уобичајене, аутоматски изговорене фразе вредне су презира, јер одсликавају површност, деструктивну по људско биће. Планине су ме научиле да застанем ту где сам, ослушнем, утонем и останем можда и сатима. Јер једино је то оно што збиља јесте. Јуче је прошло, сутра није извесно, па самим тим ни било какав „други пут“.

Могло би се још много страница написати о свему што се овако може доживети за тако мало, али изузетно испуњеног времена. Примећујем како ме ова искуства мењају и задовољна сам у ком правцу то иде. Почео је да ми смета сат. Сувишан је негде где на време указују сасвим други чиниоци, више него довољно, не уклапа се, губи значај, „жуља“. На следећу акцију га сасвим сигурно нећу понети. Тај круг са дванаест подеока је тепсија у којој сечемо на кришке дане када смо у својим градовима, без себе и свог времена. Смисао и суштина је далеко од тога, ван домета казаљки, тамо где се спонтано ослобађа свест о битном и небитном.

Гордана Атанасијевић, 2003. год.

 

ЛАЗАРЕВ КАЊОН – стазом збегова

Шта рећи, а описати га, па вас тиме позвати…Не, не, не иде тако. Лазарев кањон се не нуди; или сте за то, или нисте; или желите да видите, осетите, спознате, и решили сте да то учините, или не. Овде се не нико не позива и нико „не води“. Овде се предајете једном фантастичном и тешко описивом простору, са пуном опремом, неоптерећени конвенционалностима које подразумевају планинарске акције. A награда је неминовна. Још нешто: ову акцију организујемо јер излазимо у сусрет вашим жељама у виду заиста бројних инсистирања многих који су тамо већ били са нама, a за чију заинтригираност се осећам лично одговорном.

Ово није стандардна планинарска акција, нити је Лазарев кањон рутина,  полигон за трке, већ простор кога треба доживети. Поред Гордане ћете имати одговоре на сва питања. За један викенд, можете осетити само део много веће приче, обзиром на комплексност простора и чињеницу да овде имамо четири кањонска коридора. Зато, када се група оформи, имаћемо посебан састанак пред полазак, ради припреме.

 

Да бисте, бар физички, прокрстарили свим крацима кањона (горњи део, дуж литица је сасвим друга ствар), требало би имати 4 дана. Ни тад не бисте видели све. Да потрошите годишњи одмор, будите сигурни, да бисте се поново вратили са извесним планом, већ у повратку. Зато, ово је одлична комбинација коју је реално остварити током једног викенда, а како је овај предео аутентична тековина КАУП-а, неговаћемо је како је најбоље могуће. И најзад, у име неприкосновених осећања према овом пределу, за који сматра да му нема равног, Гордана је члан ПК „Дубашница“ из Злота, брилијантне екипе енузијаста, који заиста имају чиме да се похвале. Они и ми можемо свакако показати баш све што овај изузетан предео поседује.

Џунгле Демижлока су јединствена слика праве дивљине Демижлок Демижлок

Петак, 9. август:  окупљамо се на паркингу испред центра “Сава”, после радног времена, како бисмо тачно у 17.00 h пошли,  стигли у 21 h, подигли шаторе и сутра имали на располагању цео дан, без пута. На месту камповања ради ресторан „Злотске пећине“, а можемо јести и оно што понесемо – ствар избора.

Субота, 10. август: устајање, доручак, кафа, паковање шатора и полазак у кањон (ресторан код пећине ради од јутра) у 9 h. Комплетну опрему носимо собом у транспортном ранцу, јер ће нам требати и . Једна група полази од Злотског врела кањоном до понора Демижлока, и ту могу сви, по избору. Друга екипа се пење на Ковеј и одатле се спушта у кањон, и ту могу ићи само они који су већ били у Лазаревом кањону.

 пред највишом литицом, где је кањон најдубљи

На крају дана, сви спавамо на истом месту. Овај потез је тежи, али и права посластица, видећете зашто.

Недеља, 11. август: доручак, кафа, паковање шатора и полазак преко Стрњака до централног видиковца над раскршћем Лазаревог кањона. Ранчеве остављамо крај једне колибе, носимо воду и идемо на видиковац. До њега нема стазе, терен је обрастао макијама, али зато призор који ћемо видети стоструко награђује уложени труд.  Враћамо се до места где смо оставили ранчеве, и настављамо преко Стобора (појате са одличним сиром, може се купити), поред Корњета (још један видиковац). Скрећемо на уску стазу која води до Верњикице и најзад силазимо пред Лазареву пећину.

ОПРЕМА:  гојзерице, транспортни ранац, шатор, врећа подлошка, батеријска лампа, штапови за ходање, храна, вода, прибор за личну хигијену, примус, качкет, заштита од сунца

НАПОМЕНА:  а) за ову акцију неопходно је стрпљење и добра кондиција, није за почетнике;  б) дуж кањона нема питке воде и потребно је у суботу ујутро понети је довољно, пошто ће бити суво и спарно;  в) број места је ограничен.

ЦЕНА:     2.100 динара

 Учесници добијају поклон, а  акција има и свој печат.

Можете погледати и филм о Лазаревом кањону, сниман пре 15 година, аутор Гордана Атанасијевић.

Код понора Пред понором Демижлока У најдубљем делу

Акцију реализује 

Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

office@serbianoutdoor.com

Документарни дугометражни филм „ЛАЗАРЕВ КАЊОН“

Након много питања да ли чува прилоге о Лазаревом кањону из времена када је радила своју ТВ емисију „ОАЗА“, Гордана Атанасијевић се претежно правдала превеликом архивом и то на VHS тракама, те да би био велики посао поставити тако нешто на сајт или YouTube. Међутим, у страху да архивирани материјал не пропадне од дугог стајања, прионула је послу, већег обима него што је могла да претпостави. Неки делови материјала јесу оштећени, али је зато комплетно премонтиран. Резултат је филм сачињен од свих пет наставака прилога о овом феноменалном пределу, правом дијаманту међу природним вредностима! Мотив је био једноставан: филм садржи многе податке који се тешко, или никако не могу наћи, тако да је овај филм утолико важнији за све који би о Лазаревом кањону желели више да сазнају. Филм можете погледати кликом на доњу фотографију. После 15 година бављења Лазаревим кањоном, Гордана размишља о његовом наставаку.

Усуди се да верујеш (Драма на ТРЕМУ – други део)

            У нама никад не престаје потреба да верујемо у бајке. Само што тежњу да их остваримо, понекад сломи недостатак снаге или мудрости да се у њу верује. А онда се догоди ту поред нас и останемо затечени пред нечим што је и поред свега, у основи веома једноставно: чиста срца, пуна вере и снова. И нема ту „случајности“, потребно је безрезервно и недвосмислено веровати, без страхова и ма чега што поколеба, а о осталом ће се побринути Бог.

На судбоносном врху

14.02.2010. – Ноћ. Можда сам сањала. Боли…Живим! – лебдело јој је мислима док је ноћ бледела. Умало да ту бол пресече онај ледени дах ветра на Девојачком гробу и она бела лажна, умало фатална снежна степеница… Колико год неко био млад или стар, у тим ситуацијама се обично питамо – ЗАШТО. Након две године, Тања гласно каже – Бог ме је сачувао за Ненада – А тај исти Ненад ми је причао – Женићу се и у 40, или никад, али када сретнем заиста ПРАВУ –  Запросио ју је на врху Трем на првом сусрету, а једноставност и снага њихових одлука мени су остали потпора за смелост у изношењу неких животних ставова у које се данас мало ко усуђује да верује. 

погача у Вргудинцу за добродошлицу! :-) Сватови при успону на Дивну Горицу (1389 мнв)        

 „Гоци, пиши ме за Суву“ – јавила је Тања, чим је почело пријављивање. Акцију за прелазак Суве планине гребеном припремали смо две године и уложено је доста труда да она успе. Поред тога што је траса ултимативно лепа, карактерише је и одређен степен тежине. Оно што нисмо могли да знамо је да ће нас пратити екстремно висока температура, што са ограниченим залихама воде резултира једнаким исцрпљивањем као да ходате по дубоком снегу. Наравно, нисмо ни размишљали да ће та акција остати запамћена по венчању, каквог до тад није било.

           С времена на време, и када се пријавила за учешће, помишљала сам како ту девојку нешто више од планине вуче на то одредиште. Нисам могла да будем свесна колико сам интуитивно у праву. После две недеље, када је наша екипа већ била формирана, јавила се поново – Јел има места и за Нешу? – Е па нема, али пошто улази у Нишу и пошто је то НЕША, седећеш му у крилу до Вргудинца! – гласио је мој одговор 🙂 И ту је почело моје замешатељство, од ког сам у почетку по мало зазирала, плашећи се да постајем посесивна и надобудна. Пратећи Тањине токове, пожелела сам да чујем тог Нешу и кажем му пар ствари, као да је Тања малолетна. И како год то звучало, била сам озбиљна у томе, осећајући да ходам на „свом терену“. Окренула сам његов број – Хало зете, Гоца овде. Значи ми се видимо у петак. Нас са младине стране има 24-ро; када увече поседамо изложићеш нам своје аргументе у вези Тање, па ћемо да видимо за после – Настало је кратко ћутање, а потом је уследио одговор – Леле батеее! –

Домаћин Јоца је за сваки хитац викнуо за шта пуца! Девер Неша, из Радничког, пратио је Младу у стопу! ...и бринуо о њој све док је није предао Неши <3

Јавила сам у оба дома ко још са нама долази и ствар је одјекнула тако да није било никог у Нишу и околини ко за то није знао. Тањи сам предочила да не мора баш све да зна, али да сам заиста озбиљна да видим са ким овог пута има посла. Међутим, ту долази до најважнијег момента, за који нисам знала. Њихова прича је тек почела, али снажно и недвосмислено, чим су се срели. После две године од пада са литица Девојачког гроба, тек са њим је поново отишла ка Трему, и он ју је у наручју изнео на врх. Ту су се први пут пољубили. Јавила ми се са лица места да каже да је на Трему! Обоје су одлично знали шта од живота желе, а хтели су исто.

           Након позива, послала сам поруку обома – Еее, да се ви стварно венчавате, ја бих вас венчала на Трему… Онда је опет назвала и рекла да је то у начелу готова ствар. Е па кад је тако, онда другачије не може бити! Током само два дана, учесници акције су постали сватови и свако је имао одређену улогу. Много тога нисам ни морала сама да решавам, одвијало се спонтано, људи су били надахнути и посебно мотивисани и могу с поносом да кажем – достојни великог догађаја којег су медији врло селективно и оскудно испратили, плашећи се да то случајно не буде нечија „промоција“. Оно што је изузетно важно је да колико год сам све припремала, тешко да би било остварено како беше, без господина Зозе, нашег домаћина на Бојаниним водама. Поред младенаца, који су делили сан о таквом венчању (само што то нико није знао), моје маленкости (по чијем тексту су се Тања и Нешко пронашли), господин Зоза је неко коме су била пуна једра када је чуо за причу и необично је лепо било делити са њим све оперативне радње које су претходиле венчању на врху.

            У петак ујутро, возач се успавао, па смо га дигли из кревета у време када смо већ требали да кренемо. То време сам искористила да се вратим кући по личну карту, коју сам заборавила, а коју, као кума морам да имам. Код искључења са аутопута, пред Сићевачком клисуром, у комби је ушао и наш зет (сви су га већ тако звали), и то са буклијом како доликује. Заправо, једино што смо учинили мимо реда је то што се није ишло по Младу, већ обрнуто. Али, другачије се није могло, обзиром на сплет околности. У Вргудинцу су нас дочекали са погачом! Одатле, успон ка Дивној Горици је врло захтеван. Бројао је 1000 m успона и колико год да смо понели воде, потрошили смо је пре него смо стигли у дом. У касним вечерњим сатима, степениште још незавршеног здања на Пасарелу красиле су свеће за које су се побринули сватови – планинари. Ујутро, наш домаћин нас је испратио хицима у ваздух из своје пушке, пожелевши младенцима срећан живот. Кренули смо ка Трему, који је тог дана бацио у сенку и фестивал у Нишу! 

 Млада је била спремна - прва невеста у гојзерицама!

У последње време, венчања садрже елементе разних кореографија, које се недељама увежбавају, како би званице памтиле доживљај. Неки бирају ексцентрична места за то (под водом, у балону, и сл). Тања и Неша нису ништа увежбавали, а све ћемо памтити док нас има. Они су само следили своје снове. Када сам га упознала, било ми је јасно да ће Тању имати ко да води кроз живот, а када је изговорио завет стављајући јој бурму, све су очи биле пуне суза, колико нас је померио искреношћу изречених емоција и обећањем. А ја хтела да видим са ким Тања има посла!?  Више нисам бринула како ће њена мама да доживи све ово – да сам на њеном месту, била бих срећна. Тако је и било. Пукао је и шампањац, кум је бацио металне новчиће у ваздух, Тања бидермајер – свадба беше по протоколу! Дошли су сви који су могли и желели и свима је срце било пуно. То је ублажило чињеницу да смо до Девојачког гроба остали без воде. Касније смо препричавали комичну ситуацију са отварањем шампањца, горе на врху, јер је био попијен у трену само зато што је течан! На крају стазе, Саша је сачекивао све који су силазили са пуним канистерима воде, а на Бојаниним водама смо спремали роштиљ. Нешини планинари су донели и торту, коју су младенци пресекли цепином, а ми смо им после вечере уручили и поклон.

             Корачати коз живот отвореног срца, чисте душе, растерећен приземних интереса, стазом сопствених снова, је замисао коју негујем колико и она мене, а која ми је небројено пута оспоравана. Много тога и у мом личном искуству није томе ишло у прилог. Али, схватила сам одавно да је немогућност често само привид који намеће свакодневна урбана колотечина. Далеко од тога,  све чега смо свесни добија другачију, реалну димензију. Ту човек добије снагу само зато што јасније запажа и то је суштина моје нераскидиве везе са природом.

           Ова стварна прича јака је потпора јер развејава страхове свих врста чинећи могућом идеју која је у нашим животима најважнија. Зато и треба да остане записана и да буде водиља, јер немогуће постаје могуће само када се усудимо и ослободимо разних калкулација. Једино материјално је то што сам кумовала најраскошнијем икад приређеном венчању са још 23-је прекаљених  планинара Клуба активних уживалаца природе – на здравље! 

  

Кауповци, били смо део великог и најлепшег догађаја на планинама ИКАД, прославили тријумф љубави над замало трагедијом – ВЕРУЈМО!  A следећи пут, на Суву нас воде КУМОВИ!  🙂

 

 

Причу објавила „Моја планета“ (септембар 2012./број 24)

кањон Великог Пека

Е па ако сте мислили да смо за Први мај потпуно исцрпели садржаје овог предела, у грдној сте заблуди! Мада се о овом кањону надалеко чуло од прошлог извођења, када је минимум пола учесника питало хоће ли то бити у распореду за следећу годину. Где сме да не буде! 🙂 И ако већ на корзоу у Дебелом Лугу нисте сазнали зашто је ово место ВЕРОНА источне Србије, сад ћу да вам покажем! Опет.

Али најпре да истакнем да овај мали кањон има да вас изненади радикалним разноликостима – од правих правцатих амазонских замки, па до пустињског амбијента при повратку! Можете се распитати код бројних учесника који су то прошли; добар глас, далеко се чује и када то кажем мислим управо на кањон ове златоносне реке.

Полазимо из села Дебели Луг, ка остацима моста преко Пека, према кањону. Обилазимо Дебелолушку пећину, симбол еколошке катастрофе седамдасетих година, када је вода из флотацијског језера туда пробила себи пут… Сада је безбедна, али и на приступачном месту. Изнад ње – епски видиковац са ког се бацио млади Паун Илић, када му се девојка удала за другог…(да се не понављам, та репортажа већ постоји). Одатле се спуштамо у кањон, спремни на разгаљујућу авантуру. Али не по Амундсену који је рекао да је авантура лоше испланирана тура!

 

 

 

 

Све је безбедно, вода је увек различита, тако да не желим да лицитирам који ће јој ниво бити 30. јуна, али свакако није дубока и нема скакања, пењања, нити пролажења уских теснаца.  Само квашења и мало пливања. Потребно нам је топло и суво време, или се акција помера!

Нема чак ни ЗМАЈЕВА. По легенди, ти змајеви посећују девојке само ноћу у обличју лепих младића! Ако не верујете, проверите у селу.

Једна легенда такође каже да су пак у овом кањону скривене златне кочије…

Настављамо наредна 4 km овим мистичним коридором до краја – црпне станице за водоснабдевање. Ту се окупљамо, пресвлачимо и крећемо натраг макадамом изнад кањона. Преостаје на још 6km.

И сада, после свих оних џунгловитих призора, следи тотална супротност, која подсећа на САХАРУ! Са мало успона и углавном спуштања, преостаје нам друга половина пута (4 km).

Сликајте и то колико год будете желели, само пазите да нам се ручак не охлади. А видећете да фотке које следе не могу дочарати огромно пусто пространство под сунцем које се спаја са небом…

 

 

 

 

 

 

Када стигнемо у село, ручак нас чека у трпезарији здања Шумарског факултета, после чега крећемо натраг за Београд.

ОПРЕМА: из свега описаног вам је јасно да у кањон морате поћи одевени за воду, дакле, шортс, купаћи костим, али свакако носите и ранац, јер се не морамо квасити цели (рекла сам да вода није толико дубока). Гојзерице ће пријати за повратак макадамом, тако да и њих треба понети, али за кањон неопренске патике, или обичне, које ћете после сушити.

Укупна дужина трасе износи 10 km, са незнатним успоном, али је пролаз кањонима УВЕК знатно спорији. Ево и њеног топо приказа:

На дан поласка, окупљамо се на паркингу испред центра Сава и због дужег пута, полазимо тачно у 6.00 h. Успут можемо направити „интервентну паузу“ 🙂

ЦЕНА:   1.500,оо динара

O свим детаљима контактирајте нас, или се обратите директно носиоцу активности:

Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

atanaca@gmail.com

 

 

 

ЗЛАТНА ГРОЗНИЦА – Првомајска потрага за златним руном

Доводила сам вас ту, али увек на један дан. Сада имамо нову могућност! Пријатељ Клуба, Шумарски факултет у Београду, нам је домаћин, тако да ћемо имати хотелски комфор, а и најквалитетнију могућу логистику, обзиром да ћемо боравити између два резервата: Фeљешане и Краку Мустафе!

Уједно, биће ово прилика за уживање у недирнутом Хомољу, обзиром да ће актуелна истраживања за златном рудом девастирати простор од Жагубице до Црног врха 🙁

У тзв. Мајданпечкој домени, бораве студенти и наставно особље Шумарског факултета. Њихове собе и трпезарија, биће нам на располагању за Првомајски празник. Сваки дан обезбеђен нам је поподневни ручак и пиће (пиво/кола). То одприлике изгледа овако:

 

 

 

 

 

А сада, да бисте лакше пратили сам садржај планиране акције, ево његовог шематског приказа:

 

Субота, 28. април:

Окупљамо се на паркингу испред центра САВА, и тачно у 6.00 h полазимо аутопутем ка Пожаревцу, а даље, преко Петровца и Жагубице ка Јасикову. Возило напуштамо на Бигерју (пре Јасикова), остављајући у њему све осим онога што је потребно за пешачење, и крећемо према Здравчи и Купиновој Глави. Враћамо се на Чока Њамци и настављамо  ка долини Тодорове реке и смештамо се у собе. У трпезарији нас чека вечера.

 

Разумем ја да ће Здравча немушто да вас задржава, али ћемо смањити паузу, да бисмо је погледали са Купинове Главе! 🙂

 

Иначе, до Купинове Главе ћемо стићи пошто се одвојимо лево од Чока Њамци. Са Купинове Главе се враћамо до Чока Њамци, те настављамо гребеном, до спуста у долину Тодорове реке, тј. места где се у њу улива Бреза. Даље је лако: макадамом до Дебелог Луга – нема скретања!

 Ова траса је дуга 20 km са 400 m успона. Ако је то неком много, нека пође аутобусом до Дебелог Луга и крене нам у сусрет на Тодоровој реци 🙂

Недеља, 29. април:

Данашња стаза пролази кроз први од два строга природна резервата и то ће бити ново свима, па и онима који су раније ишли на Дупеш Чоку. На пешачење полазимо у 8.00 h долином Грабове реке, познате по најтежем груменчићу злата ових крајева, који је испран баш у њеном току (42 грама).

Када дођемо до старог окна напуштеног рудника злата, скрећемо ка Дупеш Чоки, што је једини део трасе који садржи успон. Ту је и гомила кварцног шљунка, и обично свако жели да понесе неки комадић који има сјајног лискуна 🙂

 На Дупеш Чоки ће бити пријатно за предах, а потом ћемо се полако спустити кроз строги резерват природе Краку Мустафа у долину Тодорове реке, где нас чека мали курс испирачког заната, али и ручак у природи.

 

Издвојена шумска површина недалеко од села Дебели Луг и Мајданпека, ужива карактер строгог природног резервата од 20. маја 1950. године, када је донето решење о стављању под заштиту државе шумске састојине мезијске букве и храста китњака на месту званом ’Мустафа’ (Решење о заштити, Слуужбени Гласник НРС бр. 24/50).

У време издвајања, површина резервата представљала је најочуванији део шума у овом подручју. Подручје резервата ‘Мустафа’ и његова непосредна околина представљају изразито шумовит предео, са очуваном високом шумском вегетацијом у овом рударском крају. Треба нагласити да је општина Мајданпек подручје са највећом шумовитошћу у Србији, која износи 71,1%. Релативно мале надморске висине (око 600 m) и мали висински распон (300 m) одредили су основну карактеристику висинског смењивања вегетације на истраживаном локалитету, која се у највишим деловима завршава појасом букве.

На месту званом ‘Мустафа’, као одраз деловања посебне мезо- и микроклиме, сачувана је богата сложена мезофилна реликтна полидоминантна шумска заједница означена као Fagetum montanum silicicolum mixtum (Мишић 1972.)

 

Перица је професионални испирач злата, који је обишао свет у потрази за срећом, али се скрасио у завичају

Ова траса је дуга 14 km са 430 m успона. А, када падне ноћ, можемо изаћи на корзо до сеоске кафане  која носи име нашег сутрашњег циља – „Бреза“; пробајте да сазнате зашто је Дебели Луг – ВЕРОНА источне Србије…

Понедељак, 30. април:

Након доручка и кафе, већ како ко, у 9.00 h полазимо ка Фељешани – другом обећаном строгом резервату природе. Пратимо узводно њен ток, и пењемо се ка Брези.

Прашума је еколошки стабилна шума са чврстим и динамички уравнотеженим односима.
Међу првим заштићеним природним добрима у Србији су букови резервати Мустафа и Фељешана заштићени 1948. године.
Строги природни резервати су заштићени и намењени очувању природног фонда и научно-истраживачком раду. Они имају неизмењени и добро очуван екосистем у којем је човеков утицај сведен на минимум. На основу проучавања букових прашума Фељешане, она је уз Винатовачу и Малиник међу три највредније шуме прашумског типа, и то не само  овог региона, већ много шире, што је мало познато. Слапови истоимене речице су један од њених украса који ћемо видети…

И тако, моју романсирану конструкцију значења ових топонима, да је Мустафа био неки турски главешина, заљубљен у локалну лепотицу Фељешану, а заувек их раздвојио известан Тодор, руше казивања мештана. Наиме, сва имена у тој околини носе имена турских вазала који су водили и надгледали радове на ћумуранама за потребе топионице Пи-пексјор. То је вероватно случај са Краку Мустафа. Међутим, мештани кажу да су Мустафу убили због пара, а по легенди, његово благо светли о Ђурђевдану… Фељешана је име целог старог система за израду дрвених прагова, тзв. „талпи“ за потребе рудника у Мајданпеку. Настала од речи „фериз“, што на влашком и румунском значи тестера, Фиришана, или Фиљешана у буквалном преводу значи стругара. Али, пре ће бити да се ово односи на оближњу Феризану.

 

  А цела површ Брезе заиста напаја душу! Предео као створен за брутални хедонизам!

Са Брезе савијамо ка Црвеном Кршу и пролазимо кањон Црне реке. Нема квашења! Овим кањоном пролази чак колски пут!

 

 До асфалта пратимо Црну реку, потом скрећемо лево до места где нас чека возило и враћамо се у нашу базу у Дебелом Лугу, где нас чека топла вечера

Ова траса дуга је 16 km са 480 m успона.

И да знате, ми ћемо бити први који су прошетали овим кањоном као организовани уживаоци природе!

Уторак, 1. мај:

Уранак? Наравно! Али не толико због празника, већ амбициозног плана (у смислу богатог садржаја). Крећемо  у 6.00 h, како бисмо остварили несвакидашњу идеју, начету прошле године. Спаковане ствари уносимо у пртљажник возила које ће нас чекати на крају трасе, а носимо само оно што нам је потребно за пешачење (мали ранац, вода, нешто за ужину).  Требаће нам времена из два разлога: много ћете сликати, а финале је тек у Рудној Глави, на археолокалитету, где су преисторијска окна најстаријег рудника метала у Европи! А до тамо треба такође пешачити.

Полазимо ка језеру површинског копа Мајданпека – Ваља Фундата, тереном који личи на Сахару!

фото: Маријана Туфонић

 фото: Душко Опачић

Нема разлога да будемо герилци, имамо благослов директора рудника, пошто је упознат са циљевима нашег Клуба. Запамтите ове призоре. Сигурно не желимо да нам Хомоље претворе у велико јаловиште које ће затровати његове питке златоносне речице! Са нама ће бити и Маријана Туфонић из ТО Мајданпек, и од ње ћемо моћи доста да сазнамо како изгледа када се деси да оваква вода пробије пут до реке… (еколошка катастрофа из ’74.)

фото: Душко Опачић

Настављамо даље ка Крсту и спуштамо се пред споменик природе Ваља Прераст, где нас чека возило којим идемо на архео металуршки локалет Рудна Глава.

Ово место има у најмању руку исту вредност као Лепенски Вир, али до данас није заштићено. Како је шездесетих година прошлог века откривено и како је човек пре 6000 година почео одатле да црпи руду и прави метал, завршавајући тиме камено доба, испричаће нам инг. Бора Крчмаревић, кустос Музеја у Мајданпеку.

Након посете Рудној Глави, идемо у Близну на ручак, а и да мало средимо утиске пред повратак.

Траса од Дебелог Луга до Прерасти дуга је 10 km са 200 m успона.

Одлазак до до археолокалитета на брду Окно и назад износи укупно 5 km са 200 м  успона.

Пут до Београда ће трајати 3 сата. Будите опуштени; ако стигнемо касније, имаћете цео сутрашњи дан да се спремите за почетак радне недеље 🙂

Ови крајеви деценијама се означавају као пасивни, забачени. Да су били више посећени, више би људи било свесно значаја његове много боље заштићености, и као такво би много више давало својим преосталим житељима. Крај располаже необично занимљивом историјом и рударском традицијом, од преисторијскох времена. Зато ће наш Клуб сваке године организовати догађање, које ће подсећати јавност колико је то важно.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац за пешачење, заштита од ветра и евентуалних падавина, храна коју ћете носити док пешачите (у Дебелом Лугу постоји продавница) и остало што вам је потребно за та четири дана. Ствари спакујте у путну торбу, јер их нећете носити  током доласка и одласка (биће у пртљажнику аутобуса)

Цена (са корекцијом услед два поскупљења горива):

5.200 динара (за чланове Клуба)

5.400 динара (за остале, који нису чланови Клуба)

a обухвата:

превоз, три ноћења,  вечера првог дана и ручак у преостала два дана и ручак у Близни трећег дана.

Акцију организује SERBIAN OUTDOOR CLUB BELGRADE, под вођством Гордане Атанасијевић.

Ако сте заинтересовани, контактирајте нас (телефоном, мејлом, а ускоро и на састанцима Клуба)

Нема горе без вука и ’ајдука

Најконтраверзнији лик из животињског царства; негативац из многих бајки у којима је био оличење препредености, зла и подмуклости. За већину он представља шумског крволока од кога се леди крв, нарочито при пуном месецу, а с’ друге стране, са аспекта историјске митологије, представља велику мајку. Колико су бајке уз које смо васпитавани имале удео да ова врста данас постане чак угрожена у неким крајевима, нисмо сигурни, али да је у великој мери уопште ВУК омражен, то свакако. Колико међутим истине може бити у бајкама, или легендама, сасвим је извесно.

Ако бисмо свакој животињској врсти доделили по неку песму за коју сматрамо да је за њу одговарајућа, онда би за вука без сумње то била она од Дугмета -Шта би’ дао да си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве…- Јер шта би друго могао да пева онај кога оквалификоваше да је плод мрачних сила, они исти који својој деци дају име управо тог „вукодлака“ не би ли га исто штитило од тих мрачних сила и демона.

Не постоји нико ко незна за легенду о настанку града Рима, тј. браћу Ромула и Рема које је одхранила вучица. Стари народи су добро познавали вука, једнако га се плашили и поштовали. И ако многи грчки и римски писци о њему говоре са одбојношћу и нетрпељивошћу, које је Изегрин вазда изазивао, у старој германској митологији, Вотанову животињу више цене него што је презиру. Касније, хришћанство је потиснуло високу песничку митологију старих народа, претворивши Вотана у ђаволског дивљег ловца, а његове вукове у псе, који на крају постају вукодлаци. Па ипак, кроз сва та времена, презир према вуку проткан је потајним страхом пред страшним и надприродним способностима ове животиње. Тако је у нашем народу било уобичајено мушком детету дати име Вук, не би ли га то сачувало од урока.

HOMO HOMINI LUPUS ESTДА ЛИ?

Добра организованост вучје заједнице је са стратешког аспекта у човеку од давнина изазивала дивљење. Вук наиме може да живи као самотњак, у пару или чопору. У заједници (чопору) раде узорно тимски, потпомажући се међусобно и комуницирајући различитим завијањем. Зими, када је снег дубок, сакупљају се у веће чопоре у којима иду по трагу својих претходника, баш као што су чинили Индијанци у рату, да би заварали непријатеља својим бројним стањем; али и да би идући у колони пртили снег ради лакшег кретања. Све то никако не илуструје стару латинску да је човек човеку вук, као ни чињеница да је овај шумски разбојник иначе породично биће, доживотно одан својој вучици, која у томе ни мало не заостаје за њим. Еее, да је човек човеку вук…!

Слично куји, вучица је добра и нежна мајка. Своје вучиће брижно чисти, лижући их, а доји их дуже него што је то уобичајено код куја, бринући се и касније када им млеко није једина храна, да увек буду сити. Њена позорност не попушта ни трена када има младе, и зато их често премешта, чим у нечему наслути опасност за њих. Увек сам тврдила да је матерински инстинкт једина особина која се током процеса еволуције није уопште изменила, и једнака је у свих мајки, ма којој врсти припадале. Ако изгуби своје младунце, вучица тешко прихвата губитак, дубоко жалећи. С’ друге стране, ако дође до губитка мајке, младе ће прихватити друга вучица, која ће се о њима старати, баш као мајка, и дојити их. Зато се каже да вучићи имају онолико мајки, колико и тетки. Иначе, своје младе вук и вучица подижу заједно у оквиру породице.

СТРАСНО ОДАНА ЗВЕР

Вукови су познати и као велике скитнице. У зависности од природе терена, у стању је да прелази од 60 (планински предели) па до преко 100 km дневно (по равници). Током ратова, пратили су кретање војске. Догађања на просторима бивше Југославије током 90-их година, указују на податак да су вукови мигрирали са терена где су постојала ратна дејства на оне мирније, где их није било.

Његова издржљивост, окретност, и заиста велика енергија условљава још једну његову особину која је дефинитивно била пресудна када је реч о његовом имиџу, јер га његова вечита глад нагони да увек више побије, него што поједе, због чега га сматрају штеточином и то наравно много више зими него лети. Јеловник му је веома широк и чине га животиње како велике, тако и мале, дивље, или домаће, мртве или живе, а прија му и биљна храна. Ипак, крупније животиње вук није кадар да напада сам, већ само када је у чопору, када условно може бити опасан, чак и за човека. То што је стрвождер чини га важним у ланцу исхране, те се сматра „шумским санитарцем“.

Вук и вучица су до краја живота верни једно другом. Инстинкт?

Као припадник канида, вук је интелигентна животиња. За разлику од свог племенитог рођака пса, он је звер и као такав, не да се условљавати и манипулисати; његови поступци су последица инстинкта, захваљујући чему се вешто прилагођава свакој ситуацији и много јаче (безрезервно, посесивно) може да се веже за човека, ако га овај одгаји. Супериорно дрзак, он користи своја одлично развијена чула, те се за пленом шуња са једнаком количином опреза и препредености. А шта је са срцем, када се већ стално повлачи та паралела између вука и пса ?

Потпуно сам свесна да ће ме критиковати модерни биолози, што прецењујем класичан приступ бихевиоризму, јер је превазиђен и поетично искарикиран. Па ипак, непорециво је да нас животиње разумеју, и да са њима и те како можемо да комуницирамо, без да им само развијамо условне рефлексе, како би их нечему научили. Животиње и те како осећају, а говорећи о вуку, тај став је необорив, а догађај који је забележио Кивије још у претпрошлом веку, то одлично илуструје: вука је одгајио човек, који га је касније, када је одрастао, поклонио зоолошком врту. Животиња је постала утучена, изгубила апетит и била равнодушна према околини, једном речју, депресивна. После неколико недеља је ипак постао приврженији онима који су се њиме бавили, и чинило се као да је почео да заборавља старог господара. Међутим када се овај после 18 месеци вратио, вук је препознавши његов глас показао еуфоричне изливе радости. Али, човек је након посете опет отишао на пут, а животиња је патила као када је први пут била напуштена. Након три године, човек га је поново посетио. Било је вече. У потпуно затвореном кавезу, вук није могао да види ништа ван њега. Али

када је чуо глас свог никада заборављеног господара, почео је снажно да завија. Када су му отворили кавез, похрлио му је у сусрет, скочио у наручје, лизао му лице и хтео да изуједа чуваре који су покушали да га врате у кавез. Када га је и после овог сусрета човек поново напустио, вук је оболео и није хтео више да једе. Временом, он је оздрављао, али веома споро, после чега је постао опасан за ма ког ко би му се приближио. Није преболео издају своје просте и безусловне оданости.

фото: Добривоје Урошевић

Нека осећања, међу којима су и она која осећамо према вољеној особи, психолози називају нижим емоцијама. Али, кога сте разумели у наведеној причи; на чијој страни сте били, а кога презрели ? У кинолошкој систематизацији, пси који су еволутивно најближи вуку (међу којима су најстарије расе паса), сврстани су у пету, тзв. примитивну групу; а неки познаваоци скрећу пажњу да ти пси могу бити опасни. Овакви људски страхови су сасвим друге природе и често немају никакве везе са стварним особинама врсте на коју се односе. Страху нема места када је реч о животињама, јер оне се једноставно понашају онако како им диктирају њихови исконски импулси. Када их једном схватите, више их се не бојите, нити у њима видите опасност. Њихова психологија је неупоредиво једноставнија од људске и пре свега у потпуности искрена.

У селу Злот, човек је одгајио вучића, који је чувао имање и све у њему. Чинио је то толико ревносно, да је преклао припадника своје врсте, када се једне зиме чопор вукова, вођен глађу спустио ка селу, да нападне стоку.

ЧОПОРИ ХАЈКАЧА И ЗАШТИТАРИ

             И ако је још у предпрошлом веку, Брем указивао на опадање популације вукова, вечито разуздани ловци, вековима негују традицију хајкачког лова под изговором да спроводе планетарни програм за заштиту човечанства од ове „штеточине“. У томе су чак толико успешни да су се у многим земљама развили покрети за спашавање ове врсте. Европска комисија је 3. октобра 2005. тужила Финску Европском суду правде због законског лова на вукове. Скандинавске земље су у више наврата увозиле вукове, јер им је опстанак био доведен у питање. ЕУ има врло рестриктивну политику у погледу лова, али је зато Србија омиљено  одредиште ловаца из тих земаља где се то не сме. Ловци нам долазе из свих крајева света да на миру убијају све оно што због забрана не могу тамо одакле долазе.

Друштво за очување дивљих животиња Мустела је својевремено проценила популацију вукова у СЦГ на 1000 јединки, сматрајући то стабилним популационим трендом. На територији Војводине је заштићен актуелним законским актима о лову и заштити природних реткости, док је на преосталом простору Србије и Црне Горе сврстан у категорију незаштићених врста. Новим актом о заштити природних вредности предвиђено је активно газдовање вучјим популацијама. Стручњаци из Мустеле сматрају да су основни фактори угрожавања пре свега нестанак и расцепканост станишта, прогањање, илегална тровања и прекомерни одстрел. Знатне штете које причињава стоци и ловној дивљачи, само је алиби за лов као профитабилну привредну делатност. Забављајући се и на свој начин уживајући у природи (тако кажу), ловци убијају своју конкуренцију, док вук то чини да би имао шта да једе. Људи из Мустеле препоручују промену статуса заштите, активно газдовање, формирање експертског тима, стално праћење стања популације и израду националног акционог плана за очување вукова.

Деловање Мустеле по питању вукова је у оквиру ширег програма Мреже за очување великих звери на Балкану („Balkan net“), коју поред Мустеле чине НВО Грчке, Бугарске и Македоније. А каква је ситуација ван Балкана ?

Кризно стање вучјих популација проблем је свих земаља централне и западне Европе. Ситуација је најгора у Шведској и Норвешкој где је ова врста дословно пред истребљењем, и преостале јединке могу се набројати на прсте обе руке. Слично је и у Немачкој, те је европска заједница почела да финансира такозване “ light“ пројекте који имају за циљ ревитализацију вукова на њиховим доскорашњим стаништима. Вероватно најтемпераментнији, и најбројнији – италијански ловци су својој земљи можда и највећа препрека на путу до решења овог проблема. Генерално, оно што је свугде проблем јесте убедити локално становништво да не треба уништавати вукове, јер их сматрају штеточинама. То је покренуло у неким земљама програме за едукацију, али и мере које обезбеђују обештећење у случајевима када се догоди да вукови нанесу штету. На Британском острву вукова нема одавно, што је још у предпрошлом веку забележио Алфред Брем. За то време, сточарство се развијало одређеним путем дотле да се данас може рећи да је одвећ култивисано да би се размишљало о повратку вука. С’ друге стране, он ту више и не би имао где да се врати, јер су му станишта одавно уништена. Другим речима, на вука ту више не рачунају.

Тако у историји коју исписујемо ми људи, као господари поверене нам Планете пролазе вукови. Дивна створења, способна за приврженост и жртву, носиоци веома важне улоге у природи. Ни зли, ни опасни, они су оно што јесу: мудри и моћни, симболишу дивљину, одани својој заједници. А када нађу себи пара, тј. када се једном сретну и заснују породицу, вук и вучица остају заједно до краја живота. Када један од њих угине, други остаје самотњак.

Ако сте икада чули песму вукова у планини, били сте у прилици да чујете звук исконске тајне, попут оне из шума шкољке… Кажу да једино планине живе довољно дуго да могу заиста разумети њихову песму. Стари горштаци су говорили да „нема горе без вука и ајдука“.

А некада је живео у усамљеним, мирним и дивљим пределима, нарочито у густим, мрачним шумама, мочварним превојима и пространствима јужних степа. Сатеран у гетое, вековима прогоњен од нас са срцем Црвенкапе, што на миру хоћемо да беремо цвеће, без бојазни од сусрета са сопственим страховима, броји своје (надајмо се НЕ) последње дане оном истом исконском снагом  којој човечанство може само тежити. Малодушност и ускогрудост људски род тера на инфериорне и деструктивне поступке уништавања оног што је старим, ишчезлим цивилизацијама, попут рецимо индијанске, представљало узор и врхунску тежњу ка савршеном складу. Ако заиста волите, куца ли у Вама вучје срце ?

 

У СЛАВУ ЖИВОТА

       Некада давно, тек након што су се удружили у први чопор, легенда каже како су вукови запевали бескрајну песму среће. Чудесна музика привукла је месец који се, у жељи да што боље чује песму посве заобли. Поносни на овакав успех вукови запеваше двоструким жаром…

      Према једној од легенди из скандинавске митологије, Один и његова браћа створили су свет. Пошто му је било досадно током путовања, он створи вукове који ће га пратити где год да путује и да му помажу у лову. Ти први вукови звали су се Гери и Фреки. Они беху одани своме господару, чувајући га и пратећи у свим његовим путовањима, током којих су остављали своју одраслу младунчад, која на тај начин настанише цео Нови свет. Начин на који су вукови славили живот, Одина је испуњавао радошћу.

      Он потом створи и два гаврана, којима је задао да му извиђају терен. Назвао их је Хугин и Мунин. Били су веома вешти у налажењу плена, али увек гладни, и никада нису могли сами да улове плен. Зато су се удружили са Геријем и Фрекијем, те су заједничким радом увек били сити.

      И данас се гаврани могу увек видети у друштву вукова, и даље за њих проналазећи плен, док им ови за узврат остављају део хране.

      Коначно, када је Один створио прве људе, Емблу и Аска, од којих потичу сви људи, он им наложи да уче од свог пријатеља вука. Тако људи научише да брину о својој породици, да је штите и бране и сарађују међусобно у потрази за храном. Вук им је пренео многе мудрости научивши прве људе многим вештинама, што објашњава зашто је у стара времена био поштован и цењен.

 

 

 

 ЧОВЕКОВ ПРАУЧИТЕЉ

       Аустралијски научници претпостављају да су први људи неке вештине које су их одвеле на пут развоја савремене културе и друштва вероватно научили пре 100 хиљада година од предака данашњих паса. – Верујемо да су многи чиниоци узроковали развој данашњег човека, како с анатомског, тако и с друштвеног гледишта, а чврста веза између људских предака и вукова један је од кључних – тврди Paul Tacon, вођа истраживања из Аустралијског музеја.

      Он и биоархеолошки саветник Coin Pardoe аутори су теорије по којој су преци човековог најбољег пријатеља помогли људима да преживе, а доказе за њу проналазе у археологији и генетици. Они процењују да је та повезаност постојала пре најмање 100 до 130 хиљада година, што је много пре него што се досад веровало. Tacon претпоставља да живот на строго одређеној територији не постоји међу осталим приматима, док пси и вукови силовито бране своју територију, а такав начин живота вероватно је прихватио и човеков предак након многих нараштаја заједничког живота са вуковима. Отисци руку на стенама вероватно су били начин обележавања територије некадашњих људи, на сличан начин на који пси територију обележавају мокраћом. Будући да је људима ослабљено чуло мириса, вероватно зато што су почели да се ослањају на припитомљене вукове, почели су да користе трајнији начин обележавања територије, а то је на крају довело до свих врста фигуративне уметности пре отприлике 40 хиљада година.

      Лов на велику дивљач вероватно је био још лакши у сарадњи с вуковима, а само захваљујући лову на велику дивљач, човек је успео да преживи у тешким условима, у пустињама и на Арктику. Још је важнија можда теорија по којој је човек, учећи да припитомљава вукове, можда научио и да развија односе с другим људима. Приматиобично развијају чврсте везе између мајке и младунчета, али не и  између јединки истога пола. Tacon и Pardoe су мишљења да је пријатељство између човека и пса вероватно олакшало и стварање пријатељскијих односа међу људима.

      – То је представљало велику предност у борби за опстанак, јер је убрзало пренос идеја између група људи, размена материјалних добара, али и мешање гена – каже Tacon. Стручњаци ипак кажу да су за проверу те теорије неопходна додатна истраживања. Донедавно се веровало да су пси припитомљени пре само 14 хиљада година. Вучје кости пронађене су у Великој Британији уз људске кости старе око 400 хиљаде година, у Кини уз кости старе 300 хиљада година те уз 150 хиљада година старе кости у Француској, али уз претпоставку да су људи вукове јели.

ВРСТЕ  ВУКОВА

       Од укупно пет врста вукова, две су одавно изумрле, а насељавали су земљу током плеистоцена, тј. за време леденог доба.

     Canis dirus је један од њих, уједно и највећи од свих канида које су икада постојале. Насељавао је пределе Северне америке и био величине 125 – 175lbs.

       Други јеCanis edwardii, много мањи, величине 35 – 40 lbs. Такође је живео у пределима северне америке током леденог доба.

        Етиопијскиилиабисински вук (Canis simensis) живи у још свега 6 планинских области у Етиопији. Највећа популација налази се у оквиру Националног парка планина Бејли, са око 120 до 160 јединки. Има статус критично угрожене врсте.

       Слично је и са риђим вуком – Canis rufus, за кога неки амерички стручњаци тврде да је већ нестао из дивљине.

        Canis lupus, или сиви вук, по многима најлепши од свих, такође ужива статус врсте којој прети да буде угрожена. Он живи по шумама, планинским областима и тундрама северне америке и највећи је од свих сада постојећих врста вукова. Посебно атрактиван – бели арктички вук је једна од његових подврста.

        У оквиру ових наведених врста, развијене су и подврсте, па тако можемо рећи да поменути арктички вук или Canis lupuis bernardii насељава северне делове Канаде, а да Canis lupus tundrarum (pambisileus) настањује северозападне делове Америке, а у њеним зимзеленим шумама живи Canis lupus lyacon, а у јужнијим деловима Canis lupus niger.

        На Азијском континенту живе Canis lupus albus i Canis lupus campestris. На Арабијском полуострву егзистира подврста Canis lupus arabus, а на тлу Индије Canis lupus pallipes.

        Сви европски вукови сврстани су у подврсту Canis lulus lupus и поред разлика између мањих, црвенкастих и стидљивих вукова Италије и Шпаније оних већих који насељавају Балканско полуострво. Највећи су они који насељавају северне делове Европе, што уједно значи и да су најређи.

Одлазећи у природу,  ми му долазимо у дом.  Може се догодити да мотри на вас, али на одстојању.

Зато што је владар својих простора неустрашивог срца,

с љубављу, 

Гордана Атанасијевић

 

 

Ботаничке ноеве барке

Као ретко где на свету, наши простори крију многе природне реткости о којима, често и сами веома мало знамо. О њима вам причамо, између осталог и зато да бисмо знали чиме се можемо поносити, али и шта нам је Бог дао на чување, јер на жалост, незнање или немар, разлог су што таква природна блага нису изложена само зубу времена, већ и људској деструкцији.

Један од ретких природних феномена у свету, јесу пловећа тресетишта, или прилагођено уху обичног читаоца – ПЛОВЕЋА ОСТРВА. Она се налазе на три наша језера: Семетешко језеро на Копаонику, језеро Виситор на истоименој планини у Црној Гори и најзад највећа тресава на Балкану – Власинско језеро, које је већ познато са својим пловећим острвима.  Она су праве оазе ретких примерака угрожених биљних врста, од којих већина живи још једино ту – на пловећим ноевим баркама од тресета.

Када је Бог даривао природне лепоте, на нама дефинитивно није штедео. Јер како другачије објаснити толико занимљивих геоморфолошких творевина импозантних димензија на тако малој површини у односу на остатак Планете? Или невероватно бројну заступљеност спелеолошких објеката на деловима Источне Србије, а далеко од тога да је квалитет накита у многима од њих мањи куриозитет, да не идемо даље од Мермерне пећине код Гњилана, која је једина те врсте у свету. Све то, и још много тога сећа ме на речи нашег академика Пантовића, које је спонтано изговорио, након формалне свечаности промоције Спелеолошког атласа Србије, децембра 1999-те године у Српској академији наука, да вероватно зато што свега тога имамо мислимо како је то нешто уобичајено и „нормално“, а у ствари „НИЈЕ НОРМАЛНО“, нити свугде уобичајено, већ необично и ретко. То увиђају сви који дођу код нас да проучавају такве ствари, и имамо зато много разлога да будемо поносни, али и обавезу да то сачувамо.

ИЗМЕЂУ  ИСТИНЕ  И  ЛЕГЕНДЕ

Пловећа острва су ме одавно заинтригирала, почевши од првих прича о њиховом настајању које су ми испричали мештани. Те легенде се препричавају до данас и живе тако што се преносе с колена на колено, трпећи при том промене од стране маштовитих приповедача, и наравно има много верзија. И све су то наводно истинити догађај из прошлости, за који су мештани Копаоника везали нека своја веровања, и њима тобоже објаснили тајну постања острва која плове Семетешким језером. Неколико векова са колена на колено, препричава се како се поп са својим ђаконом спремао да врше жито у свети дан. Ђакон га је опоменуо да не би ваљало тада радити, али се свештеник позвао на то да мањка хране, и да се мора. Опоменуо их је и један старац, док су се спремали за вршај, али их није успео одговорити, те када су сутрадан завршили са вршањем жита, земља се, кажу, отворила, поп и његов ђакон су пропали, а то место испунила је вода и камилавка, која симболише вероватно свештеника. С друге стране, једно село подно Копаоника понело је назив Попово поље јер су, како кажу мештани, ту нашли капу неверног попа.  Међутим, и поред тог греха, језерска вода је лековита. Анализама је утврђена њена бактериолошка исправност, а помаже људима који пате од кардиоваскуларних, кожних и реуматских обољења.

Познати чувар народних прича, Радомир Величковић са Копаоника је љут на рониоце који су овом језеру установили дубину (29 m), јер му руше илузију да је оно заправо БЕЗ ДНА, што ће вам на лицу места многи тамошњи житељи потврдити. Јер оно је наиме, постојбина копаоничке аждаје! Прича се да се ноћу чују чудни звуци, налик на крике животињске немани. Сваке године о Светом Илији, ту се одржава велика културноуметничка манифестација „Илински дани“. Но, и поред тога што је реч о природном бисеру, због небриге надлежних језеро је остало у забити у коју залазе само упорни радозналци, као ви који читате ову причу.

На планини Виситор, чула сам приземнија тумачења: тамошњи мештани покретљивост острва повезују са чувањем стада од вукова. Овце би чобани натеривали на пловећа острва, која би после одгуривали од обале, те им тако вукови нису могли ништа.

А добитници награде „Маслинова грана“ за 1999-ту годину, били су „Власински вукови“, управо због свог залагања да сачувају пловећа острва Власинског језера, знајући да је та јединственост њиховог краја веома драгоцена и ретка у свету, али и да је мета многима који их нехајно уништавају, откидајући тресет за потребе баштованства, повртарства и сл. У жирију је била и моја маленкост, и без дилеме имали су мој глас.

 

             Професора Слободана Јовановића, са биолошког факултета универзитета у Београду, питали смо да нам каже како заиста настају ови феномени, обзиром да све те тресаве ипак немају исто порекло. Том приликом он је најпре скренуо пажњу да је судбина сваког језера, па и оних олиготрофних, глацијалних (ледничких), познатијих као „горске очи“, да преко разних сукцесивних фаза, једног дана бивају обрасла вегетацијом која је иначе развијена у околини језера. – Ради се дакле о природном процесу геолошког старења језера, приликом чега долази до његовог затрпавања. Тресава, тј. тресавски екосистеми су само једна од тих сукцесивних етапа у том развоју.

Што се тиче Семетешког језера, оног на Виситору, Проклетијама, на Шари итд. она су природна олиготрофна, ледничка језера, где овај процес лагано тече. Тресет се развија у приобаљу и напредује према центру, али се дешава да се делови тресета откину, па тако настану острвца која плове површином са све вегетацијом. Са Власинским језером је међутим у потпуности другачија ситуација – објашњава нам професор Јовановић – Некада давно, пре ледених доба, постојало је Власинско језеро, које је реком Власином истекло, направивши пробој између Чемерника и Плане; оно је практично „исцурело“, тако да је остала једна огромна тресава, која је и данас највећа на Балканском полуострву, позната као власинско блато. Можемо рећи да је ова тресава веома добро истражена ботанички, флористички и палеоботанички. Али, после огромног временског периода од свог настанка, власинско блато је потопљено1949-те године, зарад изградње бране и формирања данашњег акумулационог језера Власина. Земљана брана пресекла је ток реке Власине и Власинска тресава била је жртвована, али се догодило да су се делови тресета негдашњег власинског блата, просто одлепили са дна новоствореног језера те су тако почела да плутају површином језера, представљајући својеврсну атракцију. Зависно од активности ветрова, она се могу видети како плове површином језера, и могу се сваког јутра затећи на другом месту. –  

ПЛОВЕЋЕ ОАЗЕ

Причу о настанку појединих тресава, професор Јовановић наставља указујући на њихову свакако најважнију особеност. Ради се наиме о нарочитим ботаничким резерватима изузетно ретких биљних врста, од којих су многима управо ова острва последње уточиште. Он сугерише зато питање – у чему је садржана специфичност и куриозитет тресава уопште, у жељи да нам нагласи да се ради о правим малим ризницама биљног света и каже – То су изузетно осетљиви, фрагилни екосистеми, који када се једном наруше, или униште, природним, или неким насилним путем, више се никада не могу вратити у првобитно стање. Ове наше тресаве у Србији, међу којима је Власинска и данас највећа на Балкану, представљају својеврсне оазе, или стручно речено – рефугијуме бореалних типова вегетације, које су далеко на северу распрострањене у читавој Евроазији. Тресаве на Балканском полуострву су практично најјужније енклаве нечега што је на северу остало распрострањено и после ледених доба. Поред осталог, она су и специфична станишта поменуте реликтне флоре, тако да се морамо крајње одговорно односити према тим стаништима, јер ако их све скупа саберемо, и изразимо јединицом површине у хектарима, верујте да бисмо их могли на прсте две руке набројати. Стога су ова острва налик својеврсним „Ноевим баркама“, носећи собом примерке биљака које су остатак вегетације из далеког леденог доба. Мислим при том управо на бореалну флору, која је изузетно угрожена због угрожавања тресетишта. Ево податка да је после потапања Власинског блата, преко 20 врста НЕСТАЛО. Истовремено, сада, на Власинској тресави постоји око 250 различитих врста, међу којима 30 врста маховина. У Црвеној књизи васкуларне флоре Србије где су представљене најугроженије биљне врсте, можемо рећи да просто врви од података са пловећих острва, па и оних малих тресава дуж водотокова, поточића, притока Власинског језера. Само са подручја Власинске тресаве, ради се о 39 крајње угрожених врста. –

Скромно запажамо оно што се просто намеће из јасног излагања виспреног предавача, нашег саговорника, да ова острва имају изузетан значај за флору. Добили смо кратак, али динамичним тоном изражен одговор – Апсолутно, јер то су рефугијуми ! – А то управо значи оно што смо нагласили на почетку ове приче, да су пловећа острва последња уточишта за неке биљне врсте, од којих нам професор Јовановић наводи следеће – Карпатска длакава бреза (Betulla pubescens Carpatica), потом језичасти љутић, (Ranunculus lingua), а биљке месождерке су посебан куриозитет тресава, због хендикепа што имају недовољно минерала у подлози. Једна од месождерки која расте искључиво на пловећим острвима Власинског језера, је Drosera rotundiflora. А поменуо бих и малу мешинку (Utricularia minor), водену биљку, које је остало, према новијим истраживањима још свега неколико десетина УКУПНО, и то само на пловећим острвима.

Тресет је наиме кисео. Он се формирао у условима изузетно хладне климе у непропустној биолошкој подлози, то је обично силикат, а делови изумрлих биљака се тешко и споро разлажу. Тресет је зато ресурс изузетно квалитетног супстрата за узгајање биљних култура, што га чини веома пожељним. Он се легално, али још више НЕлегално експлоатише као богато природно ђубриво за потребе баштованства и повртарства. Следећи угрожавајући фактор представља нитрификација земљишта путем напасања стоке на овим тресавама, и најзад – ремећење водног режима, јер тресава без воде не може да опстане. Чим каптирате неки извор, тресава остаје сува, што доводи до престанка живота на њој. – објашњава нам професор Јовановић.

После свега испричаног, питала сам оно за шта предпостављам да већина вас размишља док чита ове редове, колико је тога до сада већ уништено. Уследио је на жалост очекивани одговор – Јако много, верујте. Копаоничке тресаве су можда најдрастичнији пример. Ова планина је својевремено била препуна мањих и већих тресава. Све су оне жртвоване зарад изградње монденско-туристичког планинског града на тих 1700 m надморске висине. Ради се о јако пуно хектара тресавске површине и можда је Јанкова бара једна од тамошњих последњих тресавских оаза. Ту још живи прегршт примерака бореалне флоре – мухоловке, мешинке, итд. -. Разговор је иначе вођен пре него што се појавила идеја о скијалишту на Старој планини, тако да није наведен драконски пример уништавања Јабучког Равништа!Лепљиве капи на нитима горњих делова њених листова подсећају нс росу, тако да је у народу зову РОСУЉА

          А рекли сте да је процес иреверзибилан, дакле што је изгубљено, изгубљено је за увек…? – Да, свакога дана можемо то да очекујемо и то је оно што не смемо да дозволимо. Завод за заштиту природе Србије је у својој студији о подручју Власинског језера предвидео и посебну заштиту тресава. На Пештерско-сјеничкој висоравни билоје много више тресава док није изграђена брана „Сјеница“, што је довело до ремећења водног режима реке Бороштице, и тресава код села Угао је потпуно нестала, јер је практично издренирана одвођењем воде подземним тунелом. Надамо се да ће нова студија заштите, која је у вези предлога за ново рамсарско подручје на том терену, обухватити и овај проблем. Наиме, летос је Завод за заштиту природе Србије завршио прво у оквиру прелиминарних истраживања  у циљу заштите подручја Пештера, а посебно се ради и валоризација подручја Карајукића бунара на Пештеру са становишта предлагања за заштиту по Рамсарској конвенцији. Још нису одређене границе будућег заштићеног природног добра, али оно што је извесно, то је да ће се оно одликовати изузетним природним вредностима, које се огледају у присуству ретких примерака пре свега флоре, изванредним примерцима крашког рељефа, пећина, итд. Посебно значајним у овом вредновању сматрају се тресаве као осетљиви екосистеми где обитавају биљке које се не налазе нигде другде; биљке које „воле“ влагу и хладноћу, одређени хемијски састав тла, итд. Број тресава на Пештеру се смањује услед мелиорације и пољопривредних радова, али су и поред тога и даље значајно заступљане, при чему је једна од још увек постојећих тресава међу највећима у Србији. Поред ње, ту је и читав сет мањих тресава око Сијенице. –

           

            Далеко, високо, мимо урбаног туризма, у сенци смрча, под врховима Виситор и Зелетин, скривено од комформиста и свих који о исконској природној лепоти у најбољем случају тек сањају, снева језерце Виситор, док га обрастају пловеће тресаве уводећи га у сан из кога се једном, неће пробудити. Остаће само легенда.

 Атанасијевић Гордана

 

 

 

 

Цветови са вечних снегова

Објављено у Планинарском гласнику двоброј 47-48

Скривен високо на планинама, међу глечерима, или на литицама кањона, рунолист је преживео давна ледена доба и данас, као реткост представља симбол чистоте и заштите природе, због чега се налази и на амблему нашег Клуба.

Налаз новог станишта биљке која је опстала из давног леденог доба утолико је интересантнији, јер се ради о локалитету необично мале надморске висине за једну познату високопланинску врсту. Са научног аспекта, занимљив локалитет указује и на одређене историјско-фитогеографске моменте у развитку и одржавању флора кречњачких кањона западне Србије и шире области источних делова Динарских Алпа.

Некада Вас магија прелепе фотографије води ка интересантним и вредним сазнањима. Када сам на насловној страни стручног часописа „Заштита природе“ видела такву једну, чији је аутор Срђан Белиј, сјајан планинар, али и стручњак Завода за заштиту природе Србије, постала сам дословце опседнута тим призором. А фотографија бајковито лепог кањона Белог Рзава, одевеног бујном летњом одором са безброј велова у свим нијансама зелене боје, била је само илустрација за рад троје аутора о новим стаништима неких ретких биљака и глацијалних реликата. Једна од њих је позната по својој симболици и необичним „вунастим“ латицама којима дугује свој назив – рунолист. У његовом аутентичном, ледничком амбијенту, изгледа као да те длачице штите ову нежну биљчицу од вечитих зима из којих је потекла…
Ту по мало необичну биљку, рундавих цветова, француски писац Maupassant је описивао као „бледо глечерско свеће“. А на неким другим језицима, ова биљка такође, као у нас има поетичан назив. На француским говорним подручјима га тако називају: лавља стопа, звезда ледника, алпска звезда, памучни цвет, снежна бесмртност… А на енглеском, његов назив Edelweiss изведен је од речи edel – племенито, нобл; и weiss – бело. Управо ту сложеницу користе и други језици.
Рунолист, планика, или Leontopodium Alpinum припада фамилији Asteracea. Потиче из Сибира, а у Европу је мигрирао током леденог доба. До данас он се задржао на врховима високих планина (Алпи, Карпати, Пиринеји, Апенинско и Балканско полуострво, Пирин), а пошто је идеална надморска висина за његов опстанак од 2000 до 3000 m, постао је симбол Алпа, где га и највише има. На жалост, упркос свим овим чињеницама и мерама заштите, рунолист је уништен у многим својим ионако већ ретким стаништима. Но, и поред тога, ова биљка није уврштена у европску и светску црвену листу флоре. Сматра се да је у Албанији вероватно ишчезла, док у Румунији има статус врсте која је пред ишчезавањем. У Бугарској је у категорији ретке, а у БиХ рањиве врсте. У Италији је регионално угрожена, док у Хрватској један варијетет (красенсе) има статус угроженог таксона.

У нашој земљи, има га у Црној Гори, на високопланинској зони Дурмиторског масива, као и у околним кањонима Пиве, Таре и Комарнице, затим на Сињајевини, Биочу, Орјен-Јастребицу; на планини Хајли изнад Рожаја, и на Тројану, у Гусињским Проклетијама. У Србији, најпознатије станиште рунолиста је на планини Копаоник, и то око врха Гобеља, код Сребрнца, али га има и на Јавору и Мучњу. Ново налазиште рунолиста у кањону Белог Рзава на Тари представља најсевернију тачку његовог распрострањења у Србији, што је сасвим довољан разлог, по мишљењу стручњака, да се овај локалитет мора ставити под заштиту, тј. бити увршћен у природне објекте под заштитом и надзором. На жалост, због неумољиве људске природе која је често деструктивна, стручњаци упозоравају на опасност од превеликог броја посетилаца, знајући из искуства да би то сасвим извесно угрозило популацију рунолиста од стране сакупљача, и ако биљке расту у неприступачним пукотинама стена.

Из Црвене књиге флоре Србије, у којој су регистроване све угрожене биљне врсте у нашој републици, сазнајемо да је педесетих година прошлог века, на Оштрим стенама (НП Копаоник), било преко хиљаду примерака рунолиста. У последњих десет година, констатован је драстичан пад на свега стотину примерака! На Мучњу га има још мање – једва 50 примерака у цвету. У раскошно лепом кањону Белог Рзава, бројност рунолиста се процењује на око 300 примерака. И зато, ако Вам се догоди чудо да видите рунолист у природи, сматрајте се почаствовани, фотографишите, и продужите даље. Немојте га брати, јер се популација изузетно споро обнавља. Брањем одраслих, репродуктивно способних примерака (оних у цвату), директно се нарушава узрасна структура, као и њена репродуктивна способност.
Али, авај, многи мање упућени ову биљку, због лепоте њенох цветова сматрају неком врстом трофеја и посебне „успомене“ са похода у какве планине, те је беру и незнајући да тиме драстично утичу на тако малобројну и ретку популацију.

 

Рунолист је, као природна реткост у Србији под заштитом закона. Станиште на Копаонику налази се у границама НП „Копаоник“ у оквиру И степена заштите. Ипак, субпопулација на Оштрим стенама није обухваћена посебним (строгим) мерама заштите, које су неопходне, а подразумевају стално праћење стања субпопулације, доступност информација посетиоцима националног парка да се ради о осетљивом станишту у коме је забрањено било какво сакупљање рунолиста. На планини Јавор, у западној Србији, постојање рунолиста је констатовано почетком прошлог века, али касније више није потврђено. Налазиште на Мучњу није заштићено, и ако су на њему групације рунолиста још малобројније и угроженије испашом. Стручњаци предлажу енергичнију и конкретнију заштиту, која укључује и реинтродукцију (вештачки узгојене биљке се саде на локалитете где су постојале, тј. још увек постоје, али им је бројност опала до критичне тачке).

 Гордана Атанасијевић

 


Реликтна принцеза

Објављено у Планинарском гласнику број 52

И ако се многи наши локалитети одликују присутношћу разних природних реткости и драгоцености, због чега уживају законску заштиту, овдашњи љубитељи природе, као да се никада на то неће довољно навићи. Увек се изнова дивимо и чудимо – од куда баш код нас тако нешто, и толико тога баш овде? А све има своје зашто, па тако и чињеница о необичним и ретким облицима рељефа, или распрострањењу живих врста баш ту, на просторима централног Балкана, има солидну основу, коју су експерти одавно објаснили.

Не само Балканско полуострво, већ и читав медитерански басен, садржи изузетно вредне центре биодиверзитета, односно разноликости живог света, каквих је у свету тек тридесетак. Шта више, са 2700 врста ендемских биљака, ботаничари Балканско полуострво сматрају центром ендемизма, и ако ту чињеницу свесно прихватимо, онда би нашим лаичким чуђењима могао доћи крај, као и интерпретацијама, која не ретко нису баш аутентична, већ мало преобраћена управо тим неуким, пуким дивљењем, када се нађемо на месту где расте таква једна врста, па нас заокупи снажна емоција, налик на смешу локално-патриотског поноса и Сојеровске еуфорије пред нечим, чега „нигде нема осим овде“.

А како може бити другачије, када се нађете у скровитој пукотини огромног кањона, оивиченог суровим вертикалама, које обрастају армије нежних бусенчића са светло љубичастим цвастима у облику розета? Сва та огромна, рапава кречњачка симфонија, уфејдована нежним тоновима, добија мекши, питомоји израз. А онда Вам неко каже да ТО расте само ту, што наједном развије осећање почасти што можете да је видите, дотакнете, фотографишете. Нарочито на местима где се кањонско корито шири, и даље заклоњено високим крошњама, попут страже, као да сте у некој од палата њене престонице. А истина је тек нешто мање узвишена, колико да развеје мистику свих ових метафора.

После свих ових година бављења природом, схватам да сам се све време трудила да управо то превазиђем, у тежњи да објасним оно што оком могу да видим, а што плени свачије биће. И даље не одолевам веровању да оно што је највредније и најлепше, природа најљубоморније скрива на сразмерно теже приступачним местима. Многе биљке су смештене тамо, где се може доћи једино ако се има жеља за тим и уложи одређен труд. Захваљујући тој чињеници, неке популације су већином очуване. Такав је случај и са симболом планина – рунолистом, али и са рамондом, која стасава на много нижим висинама. Оне на жалост ипак страдају од стране колекционара, углавном на местима где су приступачније, и где се број преосталих јединки може избројати и изразити у десетинама појединачних примерака.

Рамонде су веома занимљиве и ретке биљке Србије. Оне су љупког изгледа који подсећа на афричку љубичицу коју гајимо по кућама. У народу су познате и као колачићи.
За рамонде је везана једна необична и ретка појава: чак и ако се потпуно осуше, могу поново оживети када их залијемо. Вероватно захваљујући овој особини, рамонде су преживеле чак и последње ледено доба.
Пронашао ју је први Јосиф Панчић 1874. године и назвао  је српска рамонда (лат. Ramonda serbica). Биљка је пронађена најпре на Ртњу, а касније и у околини Ниша.
У то доба на српском двору живео је краљ Милан Обреновић са својом прелепом принцезом, а касније и краљицом Наталијом. Краљ је веома волео да борави у у Нишу, тадашњој другој престоници Србије. Са краљем и краљицом је увек путовао и др Сава Петровић, дворски лекар. Доктор Сава Петровић је био изузетно образован човек, а поврх свега је волео ботанику. Много времена је проводио у дугим шетњама по природи. Тако је открио да у околини Ниша живи још једна врста, коју је назвао нишка рамонда (лат. Ramonda nissanа). Али, то име нова врста никада није званично понела.

Легенда каже да је уважени дворски лекар био очаран лепотом краљице Наталије. У њену част је променио име нишка рамонда у Наталијина рамонда (лат. Ramonda nathaliae).

Рамонде су по много чему занимљиве и ретке биљке. Први их је идентификовао и описао Јосиф Панчић 1874. године, пронашавши је најпре на Ртњу и у околини Ниша. Један од њених варијетета носи име краљице Наталије, јер је, како се причало, дворски лекар, Сава Петровић, иначе и пасионирани ботаничар, био очаран лепотом наше краљице, која је у своје време важила за једну од најлепших жена света.

У стручној литератури, Ramonda serbica се често назива Српски феникс (Serbian phoenix flower), због своје јединствене особине да чак и када се задуго потпуно осуши, могу је оживети нове кишне капи. Сматра се да је управо захваљујући тој особини, ова врста преживела последње ледено доба, које се завршило пре 25000 година.

Име ове малене и посве инспиративне биљчице, чије присуство краси само неке одабране планине и клисуре, носи и посебно признање које сваке године, под покровитељством Скупштине града Ниша, књижевна колонија „Сићево“ уручује исто тако само одабраним књижевницима за њихова дела.

Рамонде су вишегодишње зељасте биљке и спадају у терцијарне реликте, једна од неколико врста које припадају тропско-суптропској фамилији Gesneriaceae. Као таква, она је пример живог фосила балканске и европске флоре. Предпоставља се да потиче од афричке флоре из периода терцијара. Рамонде су ендемити централног Балкана (Србија, Црна Гора, западна Македонија, Албанија Грчка, Бугарска), и њихова станишта налазе се у клисурама и нижим планинским гребенима на висини од 150 до 1800 m, у пукотинама кречњачких стена, заштићених шумском вегетацијом, и то углавном на оним које су  окренуте ка северу. Код нас су распрострањене на Ртњу, северним падинама Сврљишких планина, Сувој планини, Јелашничкој, Сићевачкој и клисури Миљковачке реке, Лазаревом кањону, Радованском камену, Чифлику, Копривнику, Руговској и клисури Сушице, Жљебу, крај извора Дрима, у кањону Ибра, Коритнику, клисури Призренске Бистрице и клисурама северних огранака Шарпланине, Ошљаку и Пастрику.

 

Једно од највелелепнијих станишта Рамонде посећивала сам годинама, наилазећи само на њене прецветале остатке. Али, прошла зима, која беше блага, без снега, а пролеће без већих падавина, учиниле су Лазарев кањон проходним у време њеног пуног цвета, ког сам коначно могла да видим после осам година похођења тог места. Признајем, да ми је радозналост прерасла у опсесију, обзиром на чињеницу да када цвета, од таквих као ја, чувају је хучне, набујале воде Вејске реке, које кањон чине непроходним.

Субота, 3. јуни 2007-ме, Дубашница обасјана сунцем, у Лазаревом кањону раскошна игра светлосних снопова, а од звукова природе, нису присутни једино они које прозводи вода. Његове двери биле су отворене острашћеним радозналцима, а пукотине високог коридора отварале су Рамонде, приказујући његовe пролећне тонове у пуном сјају. Овакав утисак не умањује сазнање да ово није њено једино станиште, већ напротив, истиче свом снагом магијску особину скровитости овог терена, идеалног да у њему нађе уточиште ова прелепа, мала реликтна принцеза. Крхког, још тананијег изгледа, спрам сурих кречњачких литица, у којима се гнезде орлови, својом суптилном појавом, она снажно истиче један контраст, својствен само овом крајолику.

Заиста, доживљај проласка многих предела, може бити потпун тек када знамо поред чега све пролазимо и по чему корачамо. А када то знамо, враћаћемо му се много пута, не бисмо ли га доживели у свим његовим издањима, од којих сваки има посебан смисао једне исте целине наше тако гламурозне природе. Већ после недељу дана, водила сам на то исто место групу планинара. Успели смо да дођемо до првих стена на којима станују рамонде, али су набујале воде, својствене пролећу ограничиле наш даљи пролаз. Верујем, да је и то била и те каква привилегија упорних трагалаца за ретким и драгоценим призорима. Један од разлога што успон на Малиник водим увек у то време, јесте и овај, како бисмо имали бар шансу да уловимо тренутак, када ће воде бити довољно ниске, да нас пусте до њених првих одаја, у време када цвета.

Нежан цвет посвећен тужној краљици

Краљица Наталија рођена је 1859. године у Фиренци. Отац јој је био руски пуковник, а мајка принцеза од Молдавије. Удала се за српског кнеза Милана Обреновића 1875. године. Имали су само једно дете, сина Александра.
Краљица Наталија је важила за једну од најлепших жена света. Један француски књижевник рекао је да она представља лепоту грчке богиње.
На жалост, прича се није завршила као у бајкама и краљ и краљица нису живели срећно до краја живота. Развели су се 1888. године. Наталија је протерана из Србије и отишла у манастир.
Своју имовину оставила је Универзитету, манастирима и црквама Србије.

Гордана Атанасијевић

Принц Јужног Кучаја

Сада просто знам да Малиник у човеку развија неку врсту здраве зависности. Већ годинама се враћам овој планини, која чини крајњи источни обронак масива јужног Кучаја, изнова се уверавајући у њену јединственост са којом ни данас не могу ништа да упоређујем. Незнам зашто, али свакако да није никаква случајност што је баш то подручје прво стављено под законску заштиту након Другог светског рата, колико год у међувремену био мало познат широј јавности. Пре неких 10-ак година, одлучила сам да дам максимални допринос да тако више не буде, и бацила се на истраживање, како на терену, тако и пребирајући по разним подацима, разговарајући са стручњацима. Снимила сам тада и краћи документарац, написала пуно тога, и питам се да ли бих уопште постала планинарски водич да није њега – Малиника, кога сам толико желела да покажем и на тај начин. Убеђена сам да просто није фер да не постоји прилика да се поштоваоцима природе не понуди и не прикаже један такав планински и природни драгуљ! Пре пет година, први пут сам провела туда планинаре, и чиним то до данас, али без оне првобитне сумње да сам можда субјективна, те да сам се због ко зна чега, кармички везала за овај предео. Не, јер је не мало планинара понављало ту акцију из године у годину. А кроз сво то време, вођена грозничавом радозналошћу коју он побуђује, прилично сам продрла у његов садржај, мада ми се чини да то и поред свега и даље звучи арогантно с’ моје стране. Али оно што посве скромно могу да тврдим јест да је Малиник нешто што никако не треба пропустити.

 

Велики је Јужни Кучај, али једна сам од оних, који када језде Зајечарском магистралом ка Бору, чим ми у очи упадне Ртањ, поглед ми са жудњом скреће лево, ишчекујући Малиник. Безазленог, питомог изгледа за оне који га не знају, али ма како мирно изгледала његова јужна падина онако са магистрале, и након одвајања за Подгорац и Злот, он брижно заклања Дубашничку висораван и северну страну, коју драматично оивичава Лазарев кањон, док према југу лагано пружа своја бујна била ка долини Црног Тимока.

Види се само шумски покривач, који тако из даљине изгледа као све друге шуме на овим просторима. Док не зађете у њих…  Тад схватате зашто кажу да се овде не иде НА планину, већ У планине. Гигантска букова стабла чине главницу ових, иначе веома ретких шума ПРАШУМСКОГ ТИПА, које су преостале на Балкану. Опкољени њима, мајушан човек мора бити задивљен. Најразличитији облици крошњи наткриљују прелепе стазе, као извезене по шумској стељи, а по стаблима разне врсте гљива (шкрипавац, буковаче, трудови итд.). Одавде се много планинара вратило са трофејима у виду рогова од срндаћа, који су овде заиста бројни.

До недавно, Малиник није имао никаквих маркација, али од пре неколико година, тамошњи планинари су се потрудили да лепо означе стазе свох краја, што је сјајна ствар, али то и даље нису правци којима ја волим да водим, јер оне не откривају оно што увек евидентно развија еуфорију код љубитеља природе, терајући их да рафално шкљоцају својим фотоапаратима. Такви призори су ретки, а Малиник их има у изобиљу и пружа их сваком ко му се ушушка у недра. Ако мало „загребете“ по геологији, нека запажања ће Вам лако инспирисати машту. Зато, када водим планинаре, уобичавам да му прилазимо од Брестовца, преко Црног врха, јер тад поуздано знам када ће сви затражити да аутобус застане ради фотографисања: спектакуларан профил Малиника и Дубашничке висоравни, које раздваја пукотина Лазаревог кањона, са Тилвом Њагром у оси – трећом у свету по реду величине геомагнетском аномалијом. Она је заправо једна од вулканских купа са источне стране долине Бељевине са високим садржајем руде гвожђа, што даје ефекат високе геомагнетске активности. Али, оно се не може експлоатисати, јер је руда (хематит) у облику микроскопски малих иглица. Када се пак са кичме Малиника гледа у правцу Тилве Њагре, пред Вама је призор из епохе стварања Земље: источно од Бељевине вулканске купе богате рудом, а западно, под Вашим ногама седиментне наслаге кречњака, које у себи крију велелепне катакомбе…

 Скривена складишта воде

       Леденице се сматрају својеврсним крашким феноменом. Јован Цвијић је у своје време описао 11 леденица у источној Србији, а професор Јован Петровић их је у својој књизи „Јаме и пећине Србије“ навео укупно 15. Само нам име говори да је реч о јамама у којима је лед, али је куриозитет што тај лед почиње да се ствара с’ пролећа, траје током целог лета, ма како врела она била, а почиње да се крави доласком првих хладнијих таласа с’ јесени. Обзиром на глобалну промену климе и угроженост шума, које штите отворе ових спелео-објеката од инсолације, данас је мање оних које чувају дебеле наслаге леда током дужег периода. На источним ободима Кучаја, односно Малинику, налазе се чак четири оваква спелео-објекта: Стојкова леденица, Ђин Шотача и две које зову истим именом – Гаура Фрђефунд, што на влашком значи бездан (гаура – јама, фрђе – без, фунд – дно). Једну је лако наћи, јер је ограђена и означена, пошто је спомен обележје и налази се са јужне стране гребена.

      За леденице су некада добро знали чобани, јер су представљале важан резервоар воде током сушних лета.

Након тога сужавам круг, приближавајући се селу Злот и његовим познатим пећинама, и наравно, видиковцима на Дубашничкој страни Лазаревог кањона. Кратка шетња до Капије у Лазаревом кањону, има за циљ сусрет са  ендемском биљком, реликтном принцезом –  Ramonda serbica, што понекад омете ниво воде. Лазарев кањон је потпуно засебна целина, и ако се налази непосредно уз планину, којој долазимо у походе. Па ипак, ове шетње око њега првога дана акције одлична су увертира којом сваке године начињемо сјајан викенд,  прожети карактеристичношћу предела који нас окружују, што практично почиње спуштањем од Црног врха према Злоту, када се пред нама указала долина, коју некако заштитинички надкриљава Малиник и са даљине видљива распуклина излазног коридора Лазаревог кањона. Нагласила бих да ове две целине, свака са својим аутентичним особинама, изузетних квалитета и амбијенталних лепота, ипак „мири“ врло лепа замишљена траса: Ковеј, гребен, оба врха, долина Веја, па кроз кањоне до Стобора одакле би се могло или ка врху Микуљ, или ка Злотском врелу, све зависно од тога колико се има времена.

Подземна катедрала

       Верњикица на влашком значи лепотица, и то име с’ правом носи једна од чувених Злотских пећина, јер тешко да је и једна друга надмашује по раскоши подземног накита и украса, што није случај са суседном Лазаревом пећином, и ако она има своје адуте. Ипак, многи ће Вам рећи, а и ја се слажем, да када је реч о лепоти, између Верњикице и Рајкове пећине је „мртва трка“.

      Реално, Верњикица држи рекорд, по висини једне од својих дворана, као највиша у Србији (60 m). Њена старост је велика, чему управо иду у прилог њене главне морфолошке одлике: димензије канала и дворана, грандиозни примерци пећинских украса, као и наслаге крупних блокова; они су последица и доказ дуготрајног обликовања овог подземног простора. Маштовити називи њених морфолошких целина: Вилинград, Готска катедрала, Колосеум, Венерин храм, и други, оне који је нису видели, остављају у слутњи, како ли те красоте могу да изгледају.

      Лазарева држи рекорд дужином својих канала, по чему је то наша највећа пећина. Њене дворане и галерије нису тако барокно накићене, али би рецимо биле идеалне за концерте, тако да незнам зашто се тога нико свих ових деценија није досетио. У њој је приликом истраживања 60-их година, пронађена огромна количина фосилних остатака пећинских медведа и других животиња из леденог доба, а данас је насељена колонијама ретких и ендемских врста слепих мишева (потковичара), због чега је врло чувана.

Осим лепоте призора, видиковци пружају могућност да се Малиник сагледа са северне, окомите стране и стекне представа где ћемо сутра да будемо, као и куда тачно да се крећемо. Одатле, иза највише уздигнуте купе, покривене густим шумама, од наших погледа остаje скривен Мали Малиник, али не мора све да се открије пре времена, нека нешто остане изненађење. По силаску, редовно смо посећивали чича Илију, пчелара, у чијем су меду преовлађивали мириси борова и то ових Лазаревих – реликтних, што расту самотњачки, суверено владајући највишим, глатким литицама кањона. Малени старац памтио је планинаре, вазда поздрављајући оне од прошле године, распитујући се за њих. А када смо га једном питали колико пчела има, одговорио је – Па немам их, оне дођу саме и оду. – Чича Илије више нема, што ме је посебно растужило, јер га познајем од како долазим у овај крај. Надам се да ће његов син наставити да сабира мед од нектара овог предела.

Тиме се заокружују утисци првог дана, након чега одлазимо на починак, како бисмо рано ујутро свежи и одморни кренули на успон.

Маркирана стаза до врхова Малиника води из села Злот, ми међутим крећемо директно на гребен према Ковеју, том истуреном северном степенику Малиника, са ког се пружају величанствени погледи на литице високе преко 350 метара, настављајући одатле ка гребену – једине локације са које се погледом могу обухватити сва четири крака Лазаревог кањона. Након тако сочног напајања чула, идемо ка превоју према Великом Малинику, кроз његове горостасне шуме. Насупрот очију, организам је овде већ озбиљно жедан, те се чутурице увек пуне на „Коритима“, или извору Ларг (поток Огашу а Ларг), да би нам сам врх овог Кучајског принца испијао даље чула оним вечито ведрим пропланком.

Први међу бољима

       Малиник карактеришу бујне букове шуме, горостасних стабала, прашумског типа, што се сматра великом природном драгоценошћу, јер су реткост. Али су овакве дефиниције, и ако објективне, некако мале и ништавне спрам доживљаја, када се нађете усред њих. Мало је познато, али је управо због таквих својих вредности, Малиник стављен под законску заштиту још 1949. године, као резерва и тиме постао прво заштићено подручје у нас након Другог светског рата. Године 1959., због угрожености јела које су пропадале на посном и крушљивом крашком тлу и биле нападнуте имелом, зона заштите је проширена. Међутим, оно што лаику не може да промакне је девастација коју спроводи „Србијашуме“ и то баш на пределу Поломе, где је заштићена прашума.    

Иначе, издвојена шумска заједница на Малинику је реликтна фитоцентоза (остаци биљних заједница које потичу из леденог доба) и то не само по свом распрострањењу у источној Србији, него и по свом разноликом (хетерогеном) саставу: јела, тиса, мечја леска и црни јасен.

А колски пут ка Ковеју води готово директно од подножја, од маленог моста, на 2,5 km километара иза Злота. Долазак на зараван Ковеја само је по себи предах. Одатле, на коју год страну да се крене, пут води ка несвакидашњој лепоти. А то ваља густирати. Зато треба кренути десно, ка најокомотијим литицама кањона, и уживати у призорима глатких вертикала, високих 375 метара, обраслих реликтним црним боровима. На Ковеју има неколико појата, тако да је цела јужна ивица кањона приступачна у већој мери. Али, као есенцијалну тачку за овај предах, бирамо ону, која је на његовом крајњем западном делу, а власништво госпође Дивне и Зорана из Злота. Широка ливада са старим стаблима воћки и камена колиба налази се уз сам кањон, тако да није чудо што планирају да „ту направе нешто“ за љубитеље природе попут нас… видећемо шта. За све који планинарске акције бирају само зарад кондиције, Малиник можда није прави избор. Није то „лака“ шетња, која не изискује кондицију, али је прелепа само за пуко набијање темпа. Ово је прави избор за онај сој планинара, који у природу иде ради уживања свега што она пружа, напајања душе, фотографисања, јер се креће кроз прелепе крајолике и величанствене видике.

Људи крену замном када проценим да је већ крајње време да их позовем да пођемо даље. Крећу некако „тешка срца“, али им пружам утеху са пуно разумевања – ‘ајмо полако ка гребену, оданде ћемо наставити са задовољством посматрања – Од Ковеја се ка гребену иде готово беспућем, али друге нема, а и не треба. Напредујући узбрдо, под солидним нагибом, поглед преко рамена уназад, мотивише да се попнете до звезда! Четворокрака пукотина Лазаревог кањона спектакуларно израња! Стога смо доживљај преласка гребена рециклирали, а дигиталним справама смо покушавали да бар делић тога овековечимо. Најзад, на врху гребена планирана пауза. А и да није планирана, била би спонтана. Фантастично!…

Силазећи са гребена, улазимо у шуме ка превоју, и извору Ларг. Свеже маркације су пријатно изненађење, било је крајње време, мада воде са јужне стране из самог Злота, али како год, сигурно ће допринети да у лепотама Малиника ужива већи број планинара и љубитеља природе. Чаробни пропланак и стаза ка Великом Малинику, прекривена многобројним траговима срндаћа, којима је овај извор очигледно такође важан. Осећам да су они ту негде, скривени, радознало зурећи у нас… Њиховим траговима кренули смо ка врху Велики Малиник, са чијег се пропланка указао, а ко други, него Ртањ са својом свитом. Један планинар је овде пре три године сјајно описао вечито исти изглед нашег одмора на овом месту – Људи, знате на шта личимо? Као да се срушио авион, а ми попадали са све стварима, разбацаним око нас! – И ко зна колико бисмо могли тако да уживамо, да се није морало напред, и да нас није чекало још тога…

Спуштајући се са Великог Малиника, излазимо на кратко из његових шума, и убрзо се пред нама отвара широка ливада Малог Малиника, на којој баба Марија (84 године) чува своје козе и овце, седећи на хоклици, са штапом у руци. Помаже јој шарпланинац, док она сва у чуду посматра – откуд оволика  омладина што излази из шуме –.  Знамо и њеног зета Миодрага, који нам је једном пожелео  добро јутро (након биваковања на превоју), питавши нас, јесмо ли за свеже млеко. О, како волим ову питому и тајанствену планину! Како само инспиришу и опијају миром њене ливаде са јужних падина ка Боговини, као живопис на сликарском платну!

За разлику од Великог, Мали Малиник није шумовит и налик је голетној главици која је ту изронила из околних шума, а његове ливаде у право време умеју бити веома издашне укусним гљивама. Међутим, право изненађење почиње на самом врху, прекривеном чудноватим метаморфним стенама. Та филитна поља изгледају посве нестварно, тако да се увек чују и одговарајући коментари – Шта је ово? Као да смо на Марсу! – И тад опет креће фотосешн, овога пута са акцентом на макроплан, јер је њихова текстура попут дрвета. Интересантно је да се та црвено-смеђа боја види са велике даљине, тако да је региструју и сателити, те ако баците поглед на Google Earth, лако ћете уочити како Мали Малиник има на снимку различиту боју, коју му заправо дају ове метаморфне стене.

Мали, а ванземаљски

       Лако цепљиве, крхке и ломљиве метаморфне стене са врха Малог Малиника се због таквих својих особина гравитационо спуштају са њега, низ обод ове планине, збуњујући око лаика, јер неодољиво подсећају на исцепкана дрва. Њихова упадљива слојевитост је иначе карактеристика метаморфисаних стена. Црвено-мрка боја потиче од оксида гвожђа, вероватно минерала хематита, што указује да се процес метаморфозе вероватно одвијао у воденој средини.

      Ове, највероватније филитне стене измењене су у условима високе температуре и притиска, а њихову старост  је на жалост немогуће одредити. Метаморфоза је секундаран процес, и данас не постоји ни једна метода којом би могло    да се утврди у ком геолошком периоду су настале.

   

      Њихово присуство, чини посебну амбијенталну карактеристику овог врха, која се види и на сателитском снимку, и посебно остаје у памћењу. Таман кад помислите да Вам је остало још само да сиђете доле, ова поља расутих глиновитих плочица опседну Вам пажњу и радозналост. Чак је и део колског пута усечен преко њих, што изгледа по мало нестварно, као и већи комади, од којих су многи налик правим пањевима. Ова партија пута се прелази од прилике баш када је сунце под таквим углом, да фантастично обасјава метаморфне наслаге плоча, што ову површину чини још чудноватијом, некако неземаљском.

Силазећи даље ка шуми, запажа се да је добар део масива изграђен од овог чудноватог материјала, чију старост, кажу геолози, није могуће проценити. Од многобројних начина да се сиђе са ове планине, последњи пут сам одабрала овај, као најлепши. Дуж Корњет Малиникули, стаза је водила право ка Ваља Рнж, где нас је чекао аутобус што заокружује предивну 20-окилометарску шетњу, са које се сви враћају са неотуђивим капиталом утисака, а неко и пуних руку, што биља, што трудова, и наравно, чича Илијиног меда са зрнцима саћа, ког су од мирисних нектара ових чаробних предела, сачиниле пчеле – „слободни уметници“.

Све ово стане у само два дана. Последњи пут беше то је 20-21. јунa 2009. године.

Гордана Атанасијевић