Архива за geologija

ТРЕСКАВАЦ – на врху охлађеног вулкана! (Румунија)

 Ђердапска клисура, место стварања… На месту најстарије европске цивилизације, тече река за чије кањонске литице стручњаци кажу да су „геолошки буквар Балкана“. А са друге стране Дунава, на Румунској обали издиже се преживели, мумифицирани сведок времена када људска нога још није ходала земљом. Геолози његов облик називају енглеском речју “neck“ (врат), јер кажу, то је некада био вулкан. Да не лицитирам лаички стратиграфијом, радије ћу признати да силуета ове чудновате вулканске купе заокупља моју пажњу када год сам тамо. А то је често. Како је на врху једног палео кратера, није тешко сазнати, обзиром да је до њега потребно пешачити свега 5 km, што ову акцију чини приступачном свим категоријама љубитеља природе!

Трескавац 

Али, то није све! Јер, Трескавац је „крив“ за настанак првог календара. За становнике Лепенског Вира, његов положај и облик сваког 21. јуна (солстицијум) производи феномен двоструког изласка Сунца. Та чињеница објашњава најдуже постојање овог праисторијског насеља. Лепенци су били мудри људи који су на малом облутку креирали прву карту северног неба, о чему можете више сазнати у књизи „Сунце Лепенског Вира

ПОЛАЗАК: Окупљамо се са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 и тачно у 6.00 h крећемо преко Ковина и Беле Цркве према граничном прелазу Калуђерово. Обзиром да је пут дуг, неће бити успутних пауза. Понесите кафу и доручак, пред   нама је импресија од које нас дели 3 и по сата вожње. 

    

Требало би да стигнемо до 11 h, a aутобус напуштамо на магистрали са које се одваја обележена екотуристичка стаза на врх Трескавац (Varful Trescovat 755 m).

Ова маркантна вулканска купа у Румунском Парку природе Гвоздена Врата (Parcul Natural Portile de Fier), лежиште је терогених вулканита и упадљива је са обе Дунавске обале. Ходамо по релативно каменитом терену, стазом солидног успона, тако да и поред чињенице да је кратка, до врха ће нам требати три сата лаганог корака. Задржавамо се пола сата, како бисмо мало одморили пред лепим пејсажима и фотографисали.

Поглед са врха - непроцењив!

Укупна дужина трасе износи 10 km, са успоном од 670 m, што значи да  на ову акцију може поћи свако,ко располаже средњом кондицијом, али не и они који не воле успоне – поновићу: стаза јесте кратка, али на пар делова има солидан нагиб! Полазимо натраг у 18 h. Током повратка за Београд, уприличићемо успутну паузу након преласка границе у Старој Паланци (ако то неће пореметити план да у Београду будемо најкасније до 23 h!).

Поред бројних адута, НП Ђердап важи за изузетно вредан трезор видљивих геолошких промена одиграних пре неколико стотина милиона година. Ова акција има за циљ да Вам приближи једну такву појаву.

ЈОШ ТОГА ЗАНИМЉИВОГ (али са НАШЕ стране):

Преко пута „колевке цивилизације“ у Европи, најстаријег археолошког налазишта Лепенски вир, налази се вероватно најуочљивији угашени вулкан у овом делу Старог континента. Иако је налазиште на нашој, десној страни Дунава, вулкан је на другој, румунској обали велике реке, али заједно са налазиштем чини неодвојиву, готово магијску целину.

У његовој сенци наши давни преци из преисторије, пре осам и по миленијума изашли су из пећина и других природних скровишта и решили да живе на местима која сами изаберу. Тада су први пут одлучили да се приближе реци и ловиштима и да не буду искључиво у склоништима која су им подарили природа или њихови богови који су се „крили“ у Дунаву.

Све се догађало поред прастаре пирамиде угашеног вулкана који их је непомично гледао. Веровали су да имају подршку и с тог места, у чији су врх, с обзиром да је највиши у широј околини, приликом олуја увек ударали громови. Па ко не би помислио да угасли вулкан и богови немају нешто заједничко?

ПОГЛЕД С РЕКЕ

Као водича смо, нимало случајно, изабрали дунавског аласа Ђорђа Миладиновића Ћиру, човека који деценијама живи на Дунаву и од њега. Настањен је у оближњем Бољетину, а овде, са сином Драганом лови рибу и одржава традицију давних предака. Поред Лепенског вира живи у импровизованом, привременом дому који је направио од камп кућице. Поред ње, као својеврсна декорација, раширене су мреже, штапови и други риболовачки прибор. Као сви људи који поштују хлеб који једу, Ћира и Драган опрему држе у савршеном реду.

У складу с његовим животом и навикама, Ћира нам је своје приче о вулкану испричао – с реке. Ушли смо у његов чамац, а пратиоци су нам били Демби и Руни, два црна лабрадора. Добро, каже, један је расан, а овај други „много личи“ али и није баш… На прамцу рибарског брода два црна пса су се примирила, а искусни алас је лаганим, мирним гласом приповедао репортерима „Трећег ока“…

– Ту, ваљда, почињу Карпати – говори Ћира. – Ово брдо је у нашем крају познато као Трескавац. Народ му је одавно дао то име, наравно да нико не зна од кад је то, али знамо зашто је тако. Кад почну да ударају громови, они се најчешће заврше на Трескавцу.

У овом крају се зна да се доба године утрвђује на основу природних феномена који је прате. Тако Ћира помиње да је један од наговештаја лета „оно време када почну громови“, а то је мај. Тада и Трескавац почиње да „бруји“.

Геолози кажу да је ова купола остатак вулкана, односно да је оно што видимо, прецизно речено, вулкански чеп. После силних година, чији број се мери милионима, један део планине се одвалио, па овај други, који нам је окренут лицем, заиста подсећа на попречни пресек вулканског гротла, али је тако окренут као да је природа удесила да га радозналци попут нас виде што боље.

Још ако вас у праскозорје, непосредно пред свитање, искусни рибар одведе на реку, одакле се све боље види, онда је утисак савршен. Као по сценарију, око планинског врха налазили су се облаци које су први сунчеви зраци полако растеривали, па је поглед ка вулкану у посматрачу рађао утисак да се налази на снимању филма „Парк из доба јуре“, или да је лично ускочио у времеплов и одјурио у доба далеких предака.

МАГИЈА ДУГОДНЕВИЦЕ

О овој перфектној игри мајке природе данас мало ко говори. У ствари, није се само она играла. Мада мало знамо о начину на који су размишљали први становници Лепенског вира, време у којем живимо и наша препотентност увек нам дају за право да потцењујемо претке и мислимо да су о свему знали мање од нас. Питамо се да ли је баш тако када схватимо колико је значајно место које су изабрали за своје насеље, али још више – какве је све то везе имало са вулканом, односно Трескавцем.

Овде сазнајемо још један невероватан податак.

– Када је најдужи дан у години, дакле 21. јун и када почиње лето, сунце излази тачно изнад вулканске куполе и обасјава место где је било преисторијско насеље – приповеда нам даље Ћира, док се његов метални брод лагано љуљушка на води. – То само говори да су становници Лепенског вира имали лепа знања о астрономији и календару. На основу положаја сунца у односу на врх вулкана знали су када моруна улази у Дунав и када га напушта.

Подсећамо, ова морска риба мрести се у слаткој, дунавској води. Некада, пре изградње хидроелектране, стизала је знатно више узводно. Стари записи говоре да је једна огромна уловљена чак код Беча. Сада јој се бетонска баријера испречила на том путу.

После изградње хидроелектране „Ђердап“, првобитно место на којем је било насеље морало је да буде премештено, али су тадашњи археолози то учинили на најпрецизнији могући начин. Локалитет је измештен само неколико десетина метара изнад тачке на којој се некада налазио, да га вештачко језеро не би потопило, али то нимало није покварило утисак аутентичности првог подунавског људског насеља. Њихове колибе имале су огњишта, а богови су били риболики. Очигледно је да су живели од онога што су сматрали даровима Дунава, па је наш Ћира, у ствари, далеки настављач њихове цивилизације, гајећи исто страхопоштовање према реци и њеним вировима.

Тако је у доба дугодневице и сада, миленијумима касније, Лепенски вир обасјан сунцем које се рађа изнад Трескавца. С друге, румунске стране, ова планина има своје име. Зову је Пјатра маре што би у преводу значило „Велики камен“.

– Громови се чују са свих страна када наступе ђердапске олује – наставља Ћира своју причу. – Али Трескавац је окренут ка нама. Чак и кад гром не удари у њу, с планинских обронака чује се најјачи одјек. Па све изгледа као да тај стари вулкан скупља громове.

Током посете искусном аласу варљиво и променљиво време овог лета „частило“ нас је потврдом о свему што нам је Ћира испричао. Исте вечери облаци су зацрнели небо и зачас је почела тешка, летња олуја. Муње су се проламале небом, а онда је прасак одјекнуо. Заиста, богови су опет „погледали“ Трескавац. Није било разлога да не верујемо у Ћирину причу малопре, док нас је возио чамцем.

Сада смо му веровали још више.

Још је чудније ако се зна да је Доњи Милановац, који је одавде удаљен свега око 17 километара, најосунчанији град у Србији. Некада, у време бивше Југославије, највише сунчаних дана имао је Хвар, а за њим је био овај подунавски град. Сада, када се стара држава упокојила, Доњи Милановац држи примат. Кажу да је то од необичне руже ветрова која растерује облаке над овим местом, па само најупорнији успеју да саспу кишне капи на њега.

Ето, недалеко од града, Трескавац упорно скупља громове, не дајући им да приђу овом лепом подунавском месту.

ЛЕПЕНСКИ ВИР

Вирови у овом делу Дунава заиста су чести, и док смо се возили Ћириним бродићем, река је стално кључала око нас. Одатле потреба да га питамо о називу овог места.

– Име је добило по вировима којих је овде безброј – објашњава Ћира. – Они су некада, пре изградње Ђердапа, правили лепу пену, па одатле име „Лепенски вир“.

ЖИВОТНА ФИЛОЗОФИЈА

Сваки алас има неку своју, животну мудрост, па би било чудно да је нема и Ћира. Стално је на води, а речни мир човека тера на размишљање. Тако и он каже да је давно ђаво побегао од Бога у Дунав, у воду.

– Ђаво никада не тражи човека – вели Ћира. – Увек је обрнуто. Човек је тај који тражи ђавола.

ПИРАМИДА

Безброј брда окружује Трескавац, али нам је још једно привукло пажњу, удаљено тек неколико стотина метара од прастарог вулкана. Ћирин син Драган показује нам на брдо које безмало чини идеалну пирамиду. У шали каже: “Где су вам они што траже пирамиде по Босни и којекаквим другим местима? Тамо још могу и да се збуне ако нешто не изгледа баш онако како они желе. Овде нема дилеме. Ево им праве пирамиде, погледајте и сами!”

Зоран Николић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима, купаћи и пешкир (чисто да се нађе, ако пожелите да се бућнете).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

2.000 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Тајне језера Восток

Уколико би вас неко запитао, знате ли где се налази језеро Восток, вероватно бисте у први мах помислили негде у европском делу Русије, можда у Сибиру или у једној од бивших совјетских република. И све то не би било тачно, јер се језеро налази на сасвим другом крају света – на Антарктику!

Наравно, вашем изненађењу не би било краја, јер је познато да је Антарктик континент под ледом и на њему нема воде у течном стању. Ово је тачно, али шта је под ледом? Да ли је тамо има?

Одговор је потврдан. Језеро је откривено 1977. године у близини руске истраживачке станице „Восток“, по којој је и добило име, а утврђено је помоћу авионског 60 MHz радио-ехо истраживања. Налази се скоро у централном делу континента на дубини од 3 700 метара! Откуд  вода на толикој дубини? Како је могуће да се одржи у течном стању под толиком количином залеђене масе? Била је то мистерија број 1, али језеро је крило и друге тајне.

Скоро 20 година ништа није предузимано да би се продрло до истине која се крила на тако великој дубини. Тек 1996. године кренуло се са даљим истраживања овог феномена, јер је упорно изазивало знатижељу стручњака најразличитијих профила.

У периоду за кога бисмо могли рећи да је време „узимања даха“ откривено је још 70 сличних језера, али је Восток и даље било највеће, најизазовније и најтајанственије. Те 1996. године руско-британска експедиција решила је да детаљније истражи ову јединствену подледничку појаву, па су због тога предузета различита геофизичка истраживања као што су: мерење гравитационог и магнетног поља, радарска очитавања, сеизмичко моделирање итд.

Тако се дошло до првих вредних резултата. Сазнало се да је језеро дугачко 280 km, широко 55 km, да има максималну дубину 510 m, средњу дубину 125 m, укупну запремину 1800 km3 и да се налази око 710 m испод нивоа мора. По својим физичким карактеристикама упоређивано је са језером Онтарио које се налази у Канади и САД-у. Уз све то вода је стара од 500 000 до милион година, а по својој густини и квалитету у питању је свежа вода!

Испод леда нађена је велика магнетна аномалија на основу које се претпостављало да је Земљина кора у овом делу света веома истањена. Ипак, била је то и остала само претпоставка, јер стварни узрок још није нађен, па се све мирно могло подвести под мистерију број 2.

Нешто раније или 1989. године једна интернационална екипа започела је са бушењем и узорковањем леда изнад језера Восток у намери да се упозна развој климе на планети у последњих пола милиона година. То је била основна идеја, а истраживање језера представљало је, да тако кажемо, успутни посао.  Избушживотено је око 3623 m, до површине језера је недостајало још безначајних 80-ак метара, али се ту изненадно стало. Зашто? Проблем са бушењем и технологијом рада у суровим климатским условима? Недостатак новца за даља бушења или смена екипе? Шта је био стварни разлог престанка рада тако скупоценог пројекта?

При самом дну бушотине нађени су докази о постојању живота – микробиолошким анализама откривене су четири врсте бактерија чији су латински називи: Brachybacteria, Methylobacterium, Paenibacillus и Sphingomonas lineages! Исто тако, декодиран је молекул ДНК који је означен као 16 Sr ДНК  директно из течне воде чије је порекло из алфа и бета протеобактерија. Била је ово највећа, неочекивана и за све мистерија над мистеријама. Несумњиво, откривен је живот тамо где га нико није очекивао, а потпуно нови екосистем као да је изникао из бездана овог света…

Ово откриће, међутим, отворило је многа питања, али и оно најважније: како настаје живот и како из тог сировог искона успева да се одржи? Бактерије из језера Восток као да су решиле да сруше све наше укороњене представе о одржању и успешном развоју живота, јер је њима била потребна минимална количина кисеоника, чиста вода, а за светлошћу и храном као да нису мариле. И зато су се неминовно наметала питања као што су: како опстају у тоталном мраку, како живе без хране или ако се хране, који су то нови извори исхране и како се ти нови извори стварају и регенеришу, како се штите од ниске температуре, како су настале, какво им је порекло?

Много, много питања, а одговор ни један…

Знамо да је живот свуда око нас, само га треба открити.

Већ смо рекли да је поменута бушотина скоро доспела до површине језера. По открићу живота све што је планирано у пСателитски снимакретходном периоду морало је бити подвргнуто ревизији.

Познато је да је Антарктик ничија територија или, бољеречено, научно подручје без граница, под контролом и заштитом међународних стручњака. Они одлучују о свим истраживачким пројектима, научним и ненаучним активностима итд. Тако је у скорије време и потекла иницијатива групе стручњака који раде на овом континенту да се број туриста који у антарктичко лето посећују овај континент ради скијања, планинарења и шетњи строго ограничи. Без икаквог увијања јасно су дали свету на знање да је очување природе испред сваког бизниса и да никакав новац не може да надокнади оно што је човек у стању да упропасти.

Ту, дакле, постоје основни разлози зашто је бушење прекинуто. Превагнуло је логично мишљење да уколико се вода која се користи за бушење или тзв. исплака помеша са апсолутно стерилном водом језера Восток може доћи до уништeња живог света у овој девичанској ниши. Микробиолози, еколози и сви они који брину о последње откривеном континенту, али правом еколошком рају одлучили су да немају ни грама права на угрожавање нечега што је природа створила у делу за који би могао да се каже да је „граница живог и неживог“. Дефинитивно је решено да се бушење прекине, али не и даље трагање за откривањем тајни језера Восток.

Одлучено је да се у воде језера могу спустити само стерилне камере које ће пратити организацију живота новооткривених организама, али и начин њиховог размножавања, храњења и уопште опстанка у немогућим условима живота. Какве све тајне можемо да извучемо из живота ових микроорганизама?

Космобиолози су се међу првима јавили. Саопштили су да су практично идентични услови за развој живота на Јупитеровом сателиту Европи. Он је сав под ледом, али зашто и на њему као на Антарктику не би могла постојати језера течне воде и животи у њима?

Јавили су се и мање озбиљни, али довољно милитантни са тврдњама да језеро Восток крије најсавршеније биолошко оружје! Они предлажу безобзирну трку за освајањем таквог средства, јер „супротна“ страна може бити бржа. Према овим „брижницима“ не би било добро да се неко пре њих домогне тако опасног средства.

Језеро Восток је, међутим, и даље језеро тајни. И даље не знамо како се вода одржава у течном стању под ледом дебелим 4 километра, одакле велика магнетна аномалија потиче и шта је њен основни узрок, а још мање како микроорганизми опстају у тако суровим условима живота. Међутим, без обзира на све непознанице наведена питања су и даље довољно изазовна и довољно оригинална да о њима треба размишљати и истраживати их. Човек, наравно, никада неће стати, јер његова мисија и постојање на планети Земљи није да одржава голи егзинстенцијализам, већ да развија и себе и околину, али и да штити околину око себе и од себе.

Тек тада ће сам чин постојања бити оправдан, па и ако нас једног дана као врсте и не буде на лицу планете остаће наши вечни трагови у виду фосила да преносе какву смо ролу као водећа врста одиграли на овој планети.

др Владо Милићевић, 2004. 

 А испод снега и леда...

METEOРИ, СВЕТО ГОРЈЕ (др Владо Милићевић, 2004.)

У централном делу Грчке или Тесалији налази се чудесна пешчарска планина која носи назив Метеори. Отићи тамо и доживети ову планину исто је што и наћи духовну и физичку везу са Природом, јер споне су не само вишевековне и нераскидиве, већ толико испреплетане да је тешко рећи шта из чега извире.

У посету Метеорима треба кренути са знањем о њиховом настанку. Пре 70 милиона година то је била планина која се ничим посебним није истицала. Прастара река је доносила песак и шљунак у прастаро море, а они су се таложили, очвршћавали и постајали компактни као пешчар и конгломерат.  Време је протицало, све је више бивало тог седимента, а када су унутрашње силе издигле тај простор, настали су Праметеори. Али то је била тек једна половина природне делатности.

Другу половину градили су река Пиниос, бујични токови и ветар. Сада је то био филигрански рад, јер је требало усећи планину, изделити је на неколико одвојених изразито вертикалних целина, а онда полирати стрме стране. Опет су протицали милиони година, а наши природни вајари неуморно су радили. Лагано, стрпљиво и срачунато грађено је свако такво узвишење све до коначног изгледа каквим га данас затичемо. Песници би рекли “небески рад је извајан у небеском крајолику”.

Митолошки посматрано, Метеори нису створени на Земљи. Они су творевина неког другог света пренети моћним силама на нашу планету и спуштени на тло античке Грчке. Сам назив и значи “пренето из другог света” или “нешто из космоса”. За термин метеор важи да је небеско тело које лута васионом, светли као комета, ватрена лопта или болид, док се под метеоритом подразумева објекат који је доспео до Земљине површине у облику крупнијем од космичке прашине па све до највећег који се назива астероид и који по кад-кад уме да буде катастрофалан по живи свет на Земљи.

Када су природне силе довршиле своју делатност, човек је био тај који је наставио да развија ово јединствено место. Рекли бисмо да су Метеори релативно касно откривени. Први досељеници потичу из деветог века о чему сведоче пећине и пећински остаци иако нам је познато да је античка цивилизација знатно старија, а хеленско становништво одавно населило обалске просторе и бројна острва у Егејском мору.

Други и већи талас насељавања Метеора догодио се у једанаестом веку. Било је потребно да се надвије нека велика катастрофа над животима људи па да их нагна да потраже скровитија места за несметан зивот.

Та несрећа звала се Османлијска империја. На измаку Византијског царства једна нова сила са истока нагрнула је ка јужним и источним деловима Европе, а прво на удару било је Балканско полуострво и тадашње царство. Стални упади и разарања приморали су народ на једно од многобројних миграција, а тога нису били поштеђени ни свештеници са Атоса. Због непрестаних опасности од турског јатагана и пљачкања којима су били изложени, три атоска свештеника Григорије, Мозис и Атанасиус одлучише да потраже сигурније место. То место нађоше на Метеорима око 1340. године, саградише прву дрвену бараку на врху стене која се звала Стилос или Пилар и тако започе развој свих касније саграђених манастира.

Српски владар Симеон Урош, брат цара Душана, који је на престолу био од 1356. до 1371. године и тадашњи цар Тесалије, чувши за трагедију атоских свештеника и њихове напоре да се настане на Метеорима, одлучи да им издашно помогне и њему захваљујући сагради се прва црква. Због тога се и сматра оснивачем манастира на Метеорима, а његов син Стефан који се замонашио као Јован Урош 1388. године проведе читав живот у манастиру Преображење на Метеорима као монах и градитељ манастира.

На Метеорима се налазе 24 манастира. Шест се издвајају као најзначајнији, а међу њима Велики Метеорон као највећи са црквом Католикон која је подигнута у славу Преображења 1387/88. године. Фреске су рађене у два наврата 1483. и 1552. године и данас је то музеј. У било које доба да се дође у посету овом манастиру ту се увек може наћи неко ко ће дати детаљна објашњења везана за богату византијску иконографију.

Други по величини је манастир Варлам. Његова црква је саграђена у част тројице поменутих монаха у атонитском стилу што значи да су улазна врата четвртаста и засвођена као што је и олтар. Саграђена је 1541/42. године, а фреске потичу из 1548. Стара кухиња данас је претворена у музеј.

Ако се долази из правца Кастракија први манастир на који се наилази је Св. Никола Анапусас. Саграђен је почетком шеснаестог века, а фреске су радили критски сликари Теофанис Стреликас или Батас, што није поуздано утврђено, али се зна да је било 1527. године.

До манастира Агиа Триада или Тринити најтеже је доћи. Прво се мора препешачити долина, а када почне успон тада су потребни добра кондиција и упорност. Ко тамо стигне, тај је савладао висинску разлику која износи 480 метара. Црква је сазидана 1475/76. године у истом стилу као и манастир Варлам, а фреске потичу из 1741. године. Интересантно је да су се за доношење хране, разног материјала или чак за пребацивање старијих монаха користиле корпе окачене на ужадима за које бисмо могли рећи да представљају претечу данашњих лифтова.

Манастир Русану носи назив по монаху Русаносу који је био његов оснивач. Смештен је на врху стења и димензионисан је тачно онолико колико је било могуће на таквом простору. Зидови манастира су изграђени на ивицама узвишења, а данас је спојен бетонским мостом са суседним манастиром.

  лифт

Ни остали манастири које нисмо описивали ништа не заостају за наведеним по својој лепоти и привлачности. Ипак, примат је дат по старини и значају.

Највећи процват манастира на Метеорима пада у време владавине Сулејмана Величанственог који је био на власти од 1520. до 1566. године. Сматра се да је био један од ретких турских султана који је имао толерантан став према немуслиманском поробљеном народу те да није дозвољавао да се скрнаве њихове светиње. У то доба манастири на Метеорима претворени су у живе центре у којима се могао организовати не само духовни, већ и сви други облици живота.

Турска владавина није вечно трајала иако је неповратно дуго опстајала на просторима југо-источне Европе. Док се у западној Европи развијао хуманизам, затим ренесанса, па све то сменила буржоаска и на крају индустријска револуција, дотле су народи са Балканског полуострва покушавали да остваре најелементарнију потребу која се називала слобода. Када је њена зора сванула и Сунце поново обасјало слободне балканске пределе и Метеори су са свим својим манастирима изникли из таме као најсветлији православни колос. На опште запрепашћење из средњовековног мрака изронио је драгуљ чији сјај се проширио до најудаљенијих делова света.

Ни у време Другог светског рата манастири на Метеорима нису били поштеђени. Њихове зидине и унутрашње вредне фреске разарали су немачки и италијански окупатори, али су се и поред свега поједини очували.

Данас они представљају тековину планетарног значаја. Сви манастири су под заштитом UNESCO-а, јер припадају рангу најдрагоценијег поклона што га је свету даровало православље. Сваке године преко милион посетилаца дође на Метеоре не само као туристи да виде живописне и непоновљиве фреске и музеје, већ и да се пењу уз стрме падине пешчарске планине, планинаре или да се шетају по блажим обронцима. Најживље је, наравно, преко лета, али како оно дуго траје у Грчкој, то је и посета Метеорима могућа скоро читаве године. Ко се бави уметничким фотографисањем или ко је само фотограф-аматер овде може да нађе безброј мотива за сликање, а тематика може бити најразноврснија, почев од сликања природних феномена, па преко пејсажа све до средњовековне архитектуре или иконографије.

У Каламбаки постоји и занимљива радионица/продавница икона... Ту можете гледати како се израђују, у свим фазама Иконе се позлаћују 24-каратном златном фолијом и имају сертификат на полеђини Израђују се у свим величинама, са или без дубореза... Цене су прилагођене за свачије могућности и жеље

На ово свето место се долази прикладно обучен. Особама женског пола није дозвољено да га посећују у шортсу или панталонама, али ни мушкарцима ако њихова одећа одскаче од норми примереног одевања. Четвртак је једини дан када су музеји затворени. Најбоље је доћи у мају или јуну када нема много посетилаца и када температуре нису превисоке.

Посетити Метеоре значи уживати у чарима јединственог места на свету, бити између земље и неба на врху стења што се поносно издиже изнад тесалијске равнице. Доћи из Каламбаке или Кастракија, који су најближи Метеорима, значи доживети медитеранска села која са поносом гледају на световно горје. У такве походе долазио је и Роџер Мур када је играо једног од безбројних Џејмс Бондова у филму “Само за твоје очи”. Сличних посетилаца, међутим, биће и у будућности, јер ово место је једно једино, световно и непоновљиво.

Манастири на Метеорима имају висештруки значај. Они су на највишем нивоу културне, историјске и туристичке карте Грчке. Цењени су као ретки архитектонски феномени, невероватни градитељски подухвати и примери човекове сталне тежње за слободом и успињању ка висинама. И поред свих бројних и неоспорних вредности једна се ипак истиче као круна. Да није било Метеора грчка нација данас вероватно не би постојала. Манастири су једини сачували хеленски праизвор и заштитили њен корен од вишевековног превођења у ислам. Светлели су као слаби, али вечни пламичци у тами средњовековног робовања. Све што је било православно ту се скрилсрцем и душом...о и све што се ту скрило у православље се поново изродило.

Коначно, ако се догоди да једног дана дође судњи час и нестане света, сигуран сам да ће исте оне моћне силе које су некада пренеле Метеоре на Земљу исто тако Метеоре пренети на неки други свет. Али овога пута разлика ће ипак постојати у нечему – биће то манастири на врху чудесне планине, јер већ сада и за све векове надаље Метеори неће опстајати без манастира као ни манастири без Метеора. Кад би било супротно – било би као да је срце откинуто од душе.

ПРОЈЕКЦИЈА: проза у камену – Верољуб Ковачевић

Споменусмо дивове… А наш и ваш гост на чију вас пројекцију позивамо, такође је један од таквих. И можда ће овакав наслов неког да збуни, али ће све бити јасно у среду, 13. маја када га будете чули.

По професији геолог, Верољуб Ковачевић је и планинарски водич у ПД „Победа“ из Београда. Ко год је био у прилици да пође за њим преко неких планина, имао је и то задовољство да се кући врати не само намирених планинарских апетита, већ и са неким сазнањима, за којима су многи од нас више него радознали. То је разлог што смо га позвали, јер не сумњамо да ћете желети да чујете његово излагање, а оно ће свакако оплеменити ваше доживљавање природе.

Улаз је слободан, добро нам дошли! 🙂