Архива за geografija

ПРЕРАСТИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ – романтична авантура

Пред вама је врло специфична акција. Видевши први пут прераст – природни камени мост, била сам дубоко импресионирана начином њеног постанка; моћ природе изражена кроз бесконачно време. Убрзо потом сазнајем да их нигде у свету нема толико, колико на маленом парчету Србије између Мораве, Тимока и Дунава – зашто? И тако је почело. Нешто година касније, из сакупљених материјала и искустава стечених обиласцима свих прерасти настала је прва тематска акција којом сам  планинарима представила овај својеврстан феномен, карактеристичан за флувиокрас источне Србије. Албум са протеклих неколико акција можете видети овде.

Али, то због чега ово није обична акција саздано је у чињеници да су путеви до и између прерасти својеврсна експедиција кроз време. Сазнајући за њих, откривате један нови свет, јер ова филиграннтска дела мајке природе, својом појавом вековима распаљују људску машту, везујући за себе снажна веровања, посебне обичаје и магијске ритуале. Свет магије, митова и легенди, граница између живих и мртвих, скривена блага хајдучких харамбаша, добре и зле виле и влве, праисторијски рудник, део су ове приче, баш као што ће бити и наше вечери уз ватру под звездама. Јер представљање прерасти – природних камених мостова не своди се само на њихово показивање, већ су путеви од једне до друге исткани од свега набројаног. 

Пре него поставимо детаљан програм пута, препоручујемо да погледате овај филм, после чега ће вам бити потпуно јасно шта желимо да вам покажемо:

ПРЕРАСТИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

Кликни и погледај филм

Пешачке трасе су, кратке, тако да је акција приступачна свим узрастима, јер акценат није на кондицији, већ спознаји и авантуристичком духу. Јер, кажу да све што прође испод прерасти, мења својства, вода добија снажно лустративно магијско дејство, душе иду директно у рај…(погледајте филм!)

Петак 20. јули: пут до Вратне, обилазак Вратњанских капија

ПОЛАЗАК  тачно у 6:00 h ујутро, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 на Коњарнику (недалеко од хотела „Србија“). Због паковања ствари неопходно је да дођете 20-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Јер план је пребогат и ваља га постићи.

Кад је нешто занимљиво и лепо, не осећамо колико времена прође. А  ово ће заиста захтевати време и уверићете се да су овако рани полазак и трећи дан и те како оправдани. Путујемо ка Дунавској магистрали, а после Доњег Милановца се одвајамо ка Неготину. За данас је у плану да посетимо клисуру Вратне и њене три прерасти. Пут је дуг и имаћемо паузу у Лепенском Виру.

прераст Маре (велика вратњанска капија) Мала прераст на Вратни прераст Сек (сува вратњанска капија)

По преласку Поречког залива, скрећемо ка Неготинској крајини и Вратни. Напуштамо возило и подижемо шаторе недалеко од манастира, на обали реке Вратне, а потом полазимо у клисуру. Контактирали смо сестринство и радује нас што су нам дозволили да у миру њиховог поседа бивакујемо крај реке, као некада. У порти манастира је чесма, а испред однедавно и мала продавница.

Полазимо ка манастиру и обележеном стазом одлазимо у кањон са три прерасти, чувеним Вратњанским капијама: Малој, Великој и Сувој (прераст Мика, прераст Маре и прераст Сек). Прве две су врло близу, крај манастира, а до њих воде обележене стазе. По спусту у корито Вратне поћићемо обележеном козјом стазом на други превис (прераст Маре), а после настављамо даље ка трећој капији (прераст Сек). Након силаска са превиса, група се сакупља, и сви полазимо даље до треће капије. Крећемо се у простору резервата муфлона и јелена лопатара, које смо овде иначе увек редовно сусретали. До треће капије ходамо још 3 km кањоном, што подразумева квашење и непостојање маркација. Не враћамо се истим путем, већ се стазом, тј колским путем изнад клисуре натраг до логора. Обавезно понесите воду и чеону (батеријску) лампу! Стаза није обележена и кретаћемо се строго по правилима колоне. Дакле, код треће Вратњанске прерасти се понови сакупљамо сви и заједно полазимо стазом ка логору.

Повратак у логор, ватрица и дружење…

 На превису... наш логор на Вратни

Субота 21. јули: Рајска прераст на Замни, археометалуршки локалитет на Рудној Глави, Ваља Прераст и Рајкова пећина

Након  спремања шатора и  до 8.00 h полазимо ка селу Плавна. Ходамо дуж Медвеђе реке до Рајске прерасти на Замни за шта ће нам бити потребно не мање од 2 сата. Пут до ње је врло живописан, а сама прераст сложене грађе и као таква се издваја од осталих. Посебна је и по веровању да младим паровима, без деце доноси плодност, због чега је и врло посећивана, као обредно место. Наша запажања су да су за то „криве“ морфолошке црте саме прерасти, приказане слици. Мештани такође верују да под сводовима Рајске прерасти већ стотинама година живи Добри дух који види судбину свакога ко му дође и помаже му. Aли не онако како се то малом човековом разуму учини да је најбоље, већ на начин којим се заиста може учинити дугорочни бољитак у животу.

...до ушћа у Замну прераст на Замни сводови Рајске прерасти

Пут настављамо ка Мајданпеку крај места где су остаци некада велике куле Милоша Обилића,  до праисторијског археолокалитета Окно, изнад Рудне главе., са кустосом Музеја у Мајданпеку Бором Крчмаревићем, кога знамо са свих претходних акција када смо вам показивали прерасти. Јер, господин Крчмаревић је археометалург, а Окно је место где је човечанство из неолита искорачило у доба метала!

Након Рудне Главе, пут настављамо до монументалне прерасти Шупља стена, односно Ваља Прераст, како је мештани зову од давнина. Ваља Прераст је највећа од свих наших прерасти  – ЕТУАЛ источне Србије! По односу димензија, ово је најизразитији природни камени мост у нас. Висина његовог спољашњег лука износи 42 m, а прићићемо му у време кад сунце зарумени пред сутон, јер тада његови румени зраци обливају унутрашњост лука, што изгледа фасцинантно.

Ваља Прераст ...или Шупља стена ETOIL! :-)

После тога одлазимо ка легендарној Рајковој пећини, надалеко чувене лепоте. Од како сам је у својој ТВ емисији „Оаза“ 2001. године описала као дворац ледене краљице, због искричавог белог калцита који краси њен накит, тај опис можете наћи у готово свим материјалима и причама о Рајковој пећини. Али, да би се та лепота ухватила објективом, потребан је озбиљан фото апарат и умешност фотографа.  На ливади, крај Рајкове пећине биће нам и коначиште. Подижемо наше село, и одлазимо у обилазак пећине. У логору нас чека вечера под звездама… Како описати ноћ крај Рајкове пећине у неколико речи? Густа ноћ, милион звезда и свици. Додајмо томе пуцкетање ватре и можда (ако будемо имали среће) далеки зов вукова…

 Kod Rajka вечерица

Недеља 22. јули: прерасти Самар и Касоње; повратак за Београд

После тога, пакујемо шаторе и настављамо пут ка Борском језеру и одатле десно ка прерасти Самар (сат и по вожње). У Самарклисури речице Пераст је некада постојао велики пећински систем дуг 1800 m, од кога је данас остала ова прераст и остаци два бочна пећинска канала, која ћемо видети на путу до ње (зато треба понети батеријску лампу!).

Преостаје нам још Касоње – најмања прераст у клисури Осаничке реке (сат и по хода). Улаз у клисуру Осанице краси мало вештачко језеро, које уме бити сјајно освежење у летњој врелини. И ако са најнижом таваницом, Касоње осваја доста симпатија и када сам први пут показивала прерасти, она се допала највећем броју учесника. Томе у многоме доприноси изузетно лепа орнаментика клисуре и застор од бршљена на њеном улазном луку.

Након посете Осаници, настављамо ка Горњачкој клисури, где ћемо уприличити предах у Рајковом ресторану крај рибњака (фотографија, доле десно), у самој клисури Млаве. Биће то прилика да бар мало сложимо утиске пре повратка кући.поетска орнаментика Осаничке клисуре

Пешачке трасе су, као што видите кратке, па нема потребе наводити висинске разлике и растојања. Ово je акција у којој заиста свако може учествовати, јер акценат није на кондицији, већ сапознаји и авантуристичком духу. Јер, кажу да све што прође испод прерасти, мења својства, вода добија снажно лустративно магијско дејство, душе иду директно у рај…

ОПРЕМА: гојзерице, опциона обућа за воду, мали ранац са приручним стварима (вода, храна за успут, пресвлака, купаћи костим, пешкир), велики ранац (или путна торба) за ствари потребне за логор (шатор, врећа, подлошка, батеријска лампа, хигијенски прибор, порција/посуда и прибор за јело); заштита од ветра, сунца и евентуалних летњих падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

3.600 динара

3.500 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

Котизација обухвата: превоз, организационе трошкове и све описане обиласке укључујући и улазнице за посету Рајковој пећини.

Котизација не обухвата храну и индивидуалне трошкове.

НАПОМЕНА:  Ова акција има научно-популаран, едукативан и истраживачки карактер. Спаваћемо у шаторима, али је битно да их не носимо док пешачимо. Они ће бити у пртљажнику, вадимо их само за логоровање. Из тог разлога, ствари које су потребне за дневне активности спакујте у мали ранац (вода, храна, батеријска лампа…), а све оно што је за бивак у велики ранац, или путну торбу, јер то нећемо носити са собом. Акција има и свој печат! 🙂

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Рок за пријављивање је до краја јуна, због резервација за смештај возача.

Акцију реализује КАУП тим

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Свет магије, митова и легенди, граница између живих и мртвих, скривена блага хајдучких харамбаша, добре и зле виле и влве, праисторијски рудник, део су ове приче, баш као што ће бити и наше вечери уз ватру под звездама. Јер представљање прерасти – природних камених мостова не своди се само на њихово показивање, већ су путеви од једне до друге исткани од свега набројаног. Пут до и између њих је експедиција кроз време. Сазнајући за њих, откривате један нови свет, јер ова филигрантска дела мајке природе, својом појавом вековима распаљују људску машту, везујући за себе снажна веровања, посебне обичаје и магијске ритуале.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Пројекција: На крајњем истоку Русије – последња станица – Владивосток!

Један од значајнијих записа о путовању кроз Сибир дао је Чехов, који је на пут према далеком истоку Русије кренуо крајем априла 1890. године. На путу до острва Сахалин, прелазио је хиљаде километара коњским запрегама, возом, паробродом по Волги и Ками, Бајкалу и Амуру, трасом будуће Трамссибирске пруге. Часопис „Ново Време“ штампа његове путописне записе из Сибира, а 1893.  Чехов објављује књигу путописне прозе „Пут за Сахалин“.

Да ли је нашег вечерашњег предавача, Зорана Симића инспирисао Чехов, видећемо. Али, и да није, ни најмање не сумњамо да је доста тога занимљивог и несвакидашњег стало у тих 24000 km за 25 дана! Зато среду 27. децембар у 20 h обавезно одвојте за ову пројекцију, која ће се догодити у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли! 🙂

Руски далеки исток (рус. Дальний Восток) је подручје најудаљеније од своје престонице на свету. Географски, историјски и по правцу миграција, оно се често зове и Забајкал. Његова површина чини 36% територије Руске Федерације, али је насељава тек 4,7% њеног становништва.

Реч је о претежно планинском простору који се протеже од Чукотског полуострва на северу до државне гарнице са Северном Корејом, Јапаном и Кином, обухватајући и острва Сахалин, Курилска и друга. Природа далеког истока је веома разноврсна. Крајњи север је целе године под снежним покривачем, док су најјужнији делови покривени суптропским шумама. Речна мрежа је густа, а највећа река је Амур. Приморски положај ублажава климу Далеког истока и смањује разлике између севера и југа. Клима има монсунске одлике: већина падавина стиже са летњим пљусковима. Камчатку и Курилска острва потресају чести земљотреси и вулканске ерупције. Северна ивична мора Тихог океана су богата рибом. Шуме дају обиље квалитетног дрвета. Злата има на Камчатки и по притокама Амура, а угља, нафте и природног гаса на Сахалину.

Иначе, у време царске Русије на острву Сахалин се налазио затворенички логор за принудни рад. Чехов је спровео попис локалног становништва, па и затвореника. Данас у Јужно-Сахалинску постоји Сахалински позоришни центар „Чехов“, ту се налази споменик овом писцу, као и музеј посвећен књизи „Острво Сахалин“.  Лик Чехова се налази чак и на магнетима који се продају као сувенири, док су на осталим сувенирима приказани медведи, затворенички ланци, црвени кавијар… Чехов, кавијар, нафта и гас су главни руски извозни артикли, а свега тога има на овом удаљеном острву. У том смислу, и ако веома далеко од Москве, оно ипак представља квинтесенцију Русије.

Сибир (рус. Сибирь) је део Русије који се простире у дужини од 7000 km у правцу исток-запад од планине Урал на западу до планина које чине пацифичку вододелницу. Од севера према југу има око 3.500 km од Арктичког океана (Северно поларно море) па до Казахстанских планина и граница са Монголијом и Народном Републиком Кином. Све осим крајње југозапаног дела Сибира, чини око 56% Руске територије са 9,6 милиона km², мада се границе Сибира не могу једнозначно и прецизно одредити. Подручје Далеког истока од Јакутије до тихоокеанске обале, која је са својих 6.179.900 km² површине већа од целог преосталог дела Сибира, изван Русије се обично прибраја Сибиру, али се у Русији сматра посебном регијом. Тако становници Камчатке или Сахалина под „Сибиром“ подразумевају регију која је више хиљада километара далеко од њихове домовине. Утврђивање сибирске територије разликује се зависно од угла гледања: географски, историјски или политички.

Име потиче изворно из монголског и дословно му је значење „земља која спава“, а односило се на Сибирски канат на подручју данашњег западног Сибира, који је настао распадом Златне хорде. Данас се изван Русије под Сибиром обично подразумева читав азијски део Русије. По другој верзији име је добио по јенисејском племену Сибири, које су касније асимиловали Сибирски Татари. Доктор Памела Кајл Крослеј, професор историје у Дармут колеџу, тврди да су Руси назвали Сибир по народу Сибе који данас живи у Кини. Модерно значење имена је ушло у руски језик после освајања Сибирског каната.

По висини Сибир се може грубо разграничити на седам делова: Западносибирска депресија, Северносибирска депресија, Средњосибирске планине, Јужносибирске планине, Средњејакутска низија, Источносибирска депресија и Источносибирске планине.

Највеће реке су Об, који одводњава огромну равницу источно од Урала, ЈенисејЛена и Амур. Поред Иркутска налази се “Сибирско око“ –  Бајкалско језеро, најдубље слатководно језеро на Земљи (1642 m), чија провидност премашује 40 m дибине! Далеко на истоку је и полуострво Камчатка са бројним вулканима.

У већем делу Сибира влада изражена континентална клима: врућа лета (до +40 °C) смењују крајње хладне зиме (до -67 °C). Земља често остаје под снегом до 9 месеци. Крајоликом углавном доминирају листопадне шуме (тајге), док у арктичким подручјима превладава тундра, крајолик без дрвећа. Између тога се налази мешовито, прелазно подручје. На југу тајга прелази у степу.

У великим деловима Сибира као облик тла превладава мерзлота (трајно залеђено тло). Најхладније насељено место на Земљи је источносибирски град Ојмјакон (јужно од Верхојанска).

Огромна пространства Сибира насељава 23 милиона становника, али густином од само 2,7 становника на km². Становништво је концентрисано у релативно уском појасу на југу и југозападу, односно дуж транссибирске железничке пруге која повезује важне велике градове и где је могућа пољопривреда.

У велике градове у том појасу спадају  Новосибирск, Омск, Краснојарск, Тјумењ, Томск, Иркутск, Хабаровск, Улан-Уде и далекоисточна пацифичка метропола Владивосток. Важна индустријска средишта у којима леже још неки велики градови су Хантијско-Мансијски аутономни округ као и Јамалско-ненецки аутономни округ где је тежиште нафтне индустрије и плина, као и јужносибирски „кузњецки базен угља“ (Кузбасс) са индустријским градом Кемерово.

Административном Сибир чине: Алтајски крај, Алтајска република, Бурјатија, Читинска област, Иркутска област, Хакасија, Кемеровска област, Краснојарски крај, Новосибирска област, Омска област, Јакутија, Томска област и Тува.

Већину становништва чине руски досељеници и русифицирани Украјинци који су овамо дошли у прошлим вековима. Већ у XVIII веку их је било више него староседелачког становништва.

Још у време царева забачено и негостољубиво подручје Сибира и средње Азије је служило као место изгона политичких противника и преступника. На страшан глас Сибир је дошао са појавом Солжењицинове  књиге  Архипелаг ГУЛАГ кад се сазнало о свим ужасима затвора и концентрационих логора створених за време Стаљинове владе. Тек са распадом Совјетског Савеза престала су депортовања у та подручја. Од 1920-их година појачава се индустријски развој Сибира, што је учврстило структуру становништва у досељеничку корист.

Староседелачко становништво сибирског севера и руског Далеког истока састоји се од народа алтајске и уралске језичне породице и других народа. Већи народи су Тувинци, Бурјати, Хакаси, Јакути и Алтајци. Мање етничке заједнице које немају своје федералне републике међу осталима су Чукчи, Евенки, Корјаци, Ненци, Ханти, Манси и Јукагири.

За време Совјетског Савеза већина староседелаца, који су одувек били номади, је била присиљена на трајно насељавање и колективизацију у совхозе.

Сибирски шаман

Највеће угрожавање за староседелачко становништво произлази из индустријског отварања и кориштења природних ресурса као што су нафта, природни плин, угаљ, дијаманти и злато у азијском делу Русије. Уз то, алкохолизам је огроман проблем. Језици већине малих народа су пред изумирањем, а посебно тамо где на основи индустријског развоја нестаје околина у којој се њима користило.

Након распада Совјетског Савеза, у Сибиру се појачано (делом илегално) насељавају Кинези, радећи углавном као трговци или предузетници.

Историја

Сибир су окупирале различите групе номадских народа као Јенети, Ненети, Хуни и Ујгури. Монголи су освојили област у XVI веку која је касније постала самостални Сибирски канат. Русија је почела са освајањем Сибира у шеснаестом веку, са освајањима козака Јермака Тимофејевича да би до средине XVII века контролисала област до Тихог океана. Још од цара Петра Првог, Сибир је коришћен за изградњу логора за принудни рад, а нарочито за време совјетске власти стварањем гулага. Прва велика промена у Сибиру је била изградња Транссибирске железнице између 1891. до 1903.

  

Транссибирска железница (рус. Транссибирская магистраль, Транссиб) је мрежа железница које спајају Москву и Европски део Русије са Руским далеким истоком, Монголијом, Народном Републиком Кином и Јапанским морем.

Главна траса железнице саобраћа између Москве и Владивостока преко Сибира. Дуга је 9.288 km, што је чини трећом по дужини на свету (после Доњецк-Владивосток и Москва-Пјонгјанг). Грађена је између 1891-1916. године, протеже се на 8 временских зона и потребно је седам дана да се пређе целом дужином.

Руски јувелир  Карл Петар Фаберже  је 1900. године направио за царску породицу Романов, јаје (Фабержеово јаје) са мотивом транссибирске железнице.

Неки занимљиви параметри пруге:

  • најхладније место је између Могоче (на 6906 километру од Москве) и Сковородина (7306. километар), где температуре падају до -62 °C
  • највиша тачка на пруги је 1.040 m на горском прелазу Јаблоновја (6110. километар од Москве) код Тургутуја
  • најнижа тачка пруге је уз обалу Пацифика код Амурског залива (9252. километар)
  • најдужи мост је преко реке Амур 2616 метара (на километру)
  • најдужи тунел има 7 km али се користи само за теретни саобраћај, налази се код Амура
  • најдужи тунел за путнички саобраћај има 2 km – Тармачукански тунел (8080. километар) код Аркаре
  • најскупљи део градње пруге је 260 km секција код језераБајкал, названа Циркум-бајкалска пруга

Путовање кроз Руску бајку

Транссибирска железница је остала главна саобраћајница унутар Русије. Око 30% руског извоза се транспортује преко ове пруге. После распада СССР-а и отварање граница Русије, железница је постала популарна за стране туристе, али и за Русе. Данас транссибирска железница превози око 20.000 контејнера годишње у Европу, укључујући и 8.300 контејнера из Јапана. Ово је ипак мали број, узимајући у обзир да Јапан извози у Европу око 360.000 контејнера годишње. Руско министарство транспорта очекује да ће број контејнера за Европу повећати на 100.000 до 2005. са око 120 возова на дан. Овим растом иде и потреба да се на деловима деоница са једном траком пруге постави дупли колосек.

Иначе, од главне трасе се одвајају: правац за Кину (Друга траса, од Тарскаје југоисточно до Пекинга, тзв. Трансманџурска железница), Монголију (од Улан Удеа, јужно према Улан Батору и Пекингу, тзв. Трансмонголска железница) и Бајкалскоамурска железница (БАМ), завршена је 1991, од Бајкалског језера, до Пацифика.

За време Руског царства, до 1917. уз композицију је био прикључен и вагон Руске православне цркве, који је служио у крајевима где још нису имали изграђену цркву, радницима који су радили транссибирску пругу и путницима. Након октобарске револуције и за време комунизма воз је био уклоњен а од априла 2005, у договору Руске православне цркве и Руских железница, воз је опет део транссибирске магистрале.

Неке од најинтересантнијих станица

  • станица Витебску Санкт Петербургу
  • највећа станица се налази у модерном градуНовосибирск, где се налази и железнички музеј.
  • Иркутск, станица у слогу класицизма
  • Северобајкаљск, станица у слогу француског Ла Корбизјеја
  • Сљудјанка, изграђена1904. сва у мермеру
  • Биробиђан, станица написана на хебрејском и Јеврејским орнаментима
  • Владивосток, стара, рестаурирана станица са орнаментима
  • Најдужу руту је донедавно саобраћао воз№ 53/54 Харков-Владивосток који је 9714 km прешао у 174 часа 10 минута. Касније је рекордно дугу руту радио воз Кијев-Владивосток.
  • Данас је најбржи воз који вози директно на релацији Москва-Владивосток№ 1/2 Русија, пут пређе у 6 дана и 2 часа.

Транссибирска железница имала је своју величаствену поставку на Међународном сајму ЕКСПО, који је био 1900. у Паризу. Имитација вожње по железници симулирана је померањем панораме, а „вожња“ је трајала један час. Панораму је сачињавао приказ руских градова Москву, Омск, Иркутск, следио је Велики кинески зид и Пекинг. Врло довршен приказ, који се дорађивао до 1903., добио је златну медаљу комисије под Густавом Ајфелом за мост Транссибирске железнице преко реке Јенисеј, царског инжењера Лавра Проскурјакова. Дорађена панорама је суделовала и на Међународном сајму ЕКСПО 1904. у америчком Сент Луису. Поставка се данас налази у петроградском Ермитажу и ради се на њеној поновној изложби у станици Витебск (Санкт Петербург), док ће копије бити изложене по другим железничким станицама у Русији.

Прва идеја за изградњу железнице кроз Сибир јавила се изградњом железнице Москва – Санкт Петербург у тадашњој царској Русији. Прва деоница железнице је изграђена између града Иркутска и Чите, пролазећи долином реке Амур до Пацифика. Пре 1880. године врх државе није подржавао пројекте за изградњу, због компликоване бирократије и страха од финансијског губитка које би железница могла направити. Пројекат од америчког инжењера В. Колинса је одбијен од централне власти, због покушаја власти да спречи утицај Британаца и Американаца у Сибиру. До 1880. пуно је пројеката одбијено за изградњу железнице. Ово је забрињавало власт јер је била јасна потреба изградње железнице између централне Русије и Сибира.

Израда пројекта је трајала скоро десет година, а пројектанти су морали да се боре са притисцима да смање трошкове изградње, на пример: да уместо мостова поставе трајекте преко река и слично. Али пројектанти су остали одлучни да изграде целу трасу железнице, без прекида.

За разлику од приватних пројеката да се железницом споје постојећи градови, Транссибирска железница није имала такав приоритет. Да би сачували новац и умањили спорове са власницима земље, одлучили су да железницу поставе изван градова. Тако је железница постављена 80 km на југ од највећег сибирског града Томска и тако је смањена повезаност градова са железницом. Данас је Томск повезан са железницом до транссибирске пруге и остаје један од пар градова кроз којег не пролази оригинална рута.

Владивосток је основан 1860, и већ до 1880. претворио се у велики лучки град на обали Пацифика. Једини недостатак је била ефикасна повезаност града и истока Русије са европским делом државе. Сергеј Вите, тадашњи министар финансија, је био задужен за надзор изградње железнице која је почела 1891. године.

Слично као код изградње прве трансконтиненталне железнице у САД-у, руски инжењери су почели изградњу са оба краја ка средини трасе. Железница се од Владивостока простирала северно, поред обале реке Усури до Хабаровска на реци Амур. Тај део железнице се звао Усури железница.

Са друге стране, 1890, саграђен је мост преко реке Урал, којим је отворен нови пут ка Азији. Мост преко реке Об је саграђен 1898, као и мали град Новониколаевск, основан 1883. То место се касније претворило у велики Сибирски центар Новосибирск. Први воз је дошао до Бајлакског језера и града Иркутска 1898. године. Касније је завршен последњи део железнице, којим су спојена два краја, између Иркутска и Хабаровска преко Шилка и реке Амур.

Мистериозна грађевина

На градњи железнице су били ангажовани осуђеници са острва Сахалин и из других места, као и руски војници. Једна од највећих препрека је била Бајкалско језеро, око 60 km источно од Иркутска. Језеро Бајкал је 640 km дугачко и преко 1.600 m дубоко. Пруга се завршавала са обе стране језера и купљен је специјални ледоломац из Енглеске да споји железницу док се не заврши део пруге поред јужне обале језера. До 1905. године на руским железницама возило је око 1500 локомотива и 30.000 вагона а на железници је било запослено око 750.000 људи, који су примали око 50% већу плату од просјека. Изградњом дела поред реке Амур на кинеској граници 1916. завршена је цела траса железнице.

Електрификација железнице је почела 1929. и завршена је 2002, као и могућност већег терета до 6.000 тона.

  

Фотографска експедиција Сергеја Прокудина-Горског

Године 1909. са благословом руског цара Николаја II на експедицију по транссибирској рути отишао је познати пионир фотографије у боји, члан Царског географског друштва Сергеј Михајлович Прокудин-Горски. Уживајући потпуну слободу и помоћ железничког особља Сергеј Прокудин направио је богату фотографску документацију дуж железнице. 1917. доласком револуције побегао је, срећом заједно са сликама, у Норвешку. Четири године након његове смрти, његова родбина је продала слике америчкој Конгресној библиотеци. Богат фотографски фонд је данас дигитализован и доступан јавности.

Џиновске снежне грудве

Изградњом железнице дошло је до развоја пољопривреде у Сибиру, где се јавила могућност извоза ка европској Русији и европским земљама спојивши, не само места око железнице, већ и територије и градове на рекама преко којих прелази пруга.

Сибирски пољопривредници су извозили доста јефтиније житарице на запад. Али због пољопривредника на западу, као и због тек почете реформе пољопривредног земљишта у Русији 1896., држава је увела тарифне баријере за житарице из Чељабинска, као и из Манџурије. Ова мера је променила начине извоза житарица, тако што су изграђени нови млинови у Алталу, Новосибирску и Томску, а многе фарме су прешле на произво

Лајка

дњу маслаца. Од 1896. до 1913., Сибир је извозио око 502.000 тона житарица и брашна годишње.

Са економским успоном Азије повећала се стратешка лега Транссибирске железнице. Уз координацију са Трансмонголском железницом контејнер из кинеског Пекинга до немачког Хамбурга путује 15 дана, из Јапана 25 дана. Према извјештају из 2009. возу је са руске обале Пацифика до западне руске границе требало 12 дана. Те године обелоданили су програм за убрзање те деонице на седам дана. Програм је вредан 11 милијарди долара у периоду од 5 година. Тиме би повећали просечну дневно пређену дужину са 900 km на око 1500 km.

Од јануара 2008. Кина,

Сибирски бели тигар

Монголија, Русија, Белорусија, Пољска и Немачка договориле су споразум о линији Пекинг – Хамбург. Возoм допрема блага је ⅓ до ½ бржа него морским путем. Са 2009. за 20% је смањен трошак превоза контејнера, тако трошак једног стандардног контејнера између Јокохаме и Пољске кошта 2820 долара, од корејског Пусана 2154 долара. Један од отежавајућих фактора је ширина колосека, воз треба двапут да мења подвозје, на граници са Европском унијом и Кином. У Монголији и Белорусији је ширина колосека такође руских 1520 mm.

Пројекција: КАПАДОКИЈА

Вечерас нас Зоран Симић води у Кападокију. Полазак је у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“).

Немојте каснити, добро нам дошли! 🙂

Кападокија, (грчки.: Καππαδοκία) је древна регија која обухвата провинције Аксарај, Невшехир, Нигде, Кајсери и Киршехир у Централној Анадолији у централној Анадолији, данашњој Турској. У античком свету то је била велика територија у Малој Азији; у време Херодота, Кападочани су заузимали сву земљу од масива Таура до Црног мора. У географском смислу, Кападокија се на југу граничила са масивом Тауруса, на истоку са Еуфратом, на северу са Црним морем, а на западу са великим сланим језерима у унутрашњости Анатолије.

Оно што је чини широко популарном су свемирски пејзажи јединственог чуда природе у облику необичних и огромних камених стубова, тзв. Вилинских димњака. Крајолик необичних вулканских стена које су обликоване ерозијом у  aридној клими je, заједно са историјским локалитетима исклесаним у стенама Кападокије, уписан је на листу светске баштине UNESCO-a 1985. године. У шупљинама необичних скупина стена око града, налазе се подземна насеља из IV века, али и цркве и самостани из византијског доба, након иконоклазма. Неке од њих имају добро очуване фреске из раздобља од VII до XIV века.

Вулканска ерупција планине Ерџијес (turski: Erciyes Dağı), пре око 50 милиона година, огромне количине вулканског материјала, пепела и лаве, обликовали су мекане стене Горемеа (Национални парк Гореме , турски: Göreme), које су временом еродирале деловањем ветра и воде у данашње невероватне и јединствене формације, које представљају атракцију за туристе са свих страна света. Типични облици су стубови, торњеви, обелисци и игле висине до 40 m и они покривају подручје од око 20 000 km². Нестваран призор долине прошаране зеленилом, а на њеном дну се таласају брда у нијансама розе, драп и беле, која на другом крају прелазе у пругасте планине са тамно браон врховима. Најдоминантније брдо у долини je Акдаг (1325 m), док је оближњи вулкан Ерџијес још увек активан. Околни крајолик је аграрног типа са мноштвом раштрканих села.

Најзад, Овом јединственом делу мајке природе завршни печат су дали људи. Они су брзо увидели како се стене

Горема лако клешу и да су као такве погодне за стварање објеката попут мреже подземних стаништa. Тако су примитивним алатом почели да дубе меке вулканске стене и у њима праве своје домове, штале и голубарнике, светилишта и гробнице, повезујући их међусобно мрежом подземних ходника.

Али, од I века нове ере, Кападокија је постала склониште првих Хришћана, који су под њеним стенама нашли уточиште од прогона Римљана и ту формирали велику заједницу. Саградили су 36 подземних градова и више од 600 цркава, које и дан данас чине саставни део овог фантастичног простора. То је и разлог што Кападокију називају „колевком хришћанства“…

У IV веку je овде настала мала анахоретска заједница, делујући према учењу Светог Василија Великог . Они су исклесали монашке ћелије у меканим стенама. Током византијског иконоклазма (725.-842.) њихово

украшавање је сведено на минимум, обично само сликом симбола попут крста, али после тог раздобља оне су богато осликане фрескама, а подигнуте су и друге сеоске цркве на подручју целе Кападокије. Најпознатије су: Ел Назар (Х век), Eлмали Килисе (тзв. „Јабука црква“, једна је од најпознатијих и најбоље очуваних у читавом комплексу. Назив је вероватно добила црвенкасте лопте коју у левој руци држи арханђел Михајло на главној куполи, а  можда и због јабуковог дрвета које је расло у непосредној близини цркве.), Црква Свете Барбаре (XI век) Јилани (или „Црква са змијом са фреском Светог Теодора и Светог Ђорђа у борби са аждајом, која је у овом случају представљена као змија), Каранлик Килисеси (XI век, названа је „Тамна црква“, вероватно зато што је мали прозор из припрате био једини извор светлости у њој. Тај недостатак светлости је, међутим, учинио да су те фреске данас најбоље очуване у целој Кападокији.), Сарикли („Црква сандала“, названа због два отиска стопала на фресци крај улаза, за која су везане многе легенде), Ортахан, Дурмус Кадир, Јусуф Кос, Безиртан и највећа осликана Токали („Црква копча“) с краја XII века.

  

Први становници Кападокије правили су удубљења у вулканским стенама да би се заштитили од хладноће и дивљих животиња, а затим су их повећавали сходно својим потребама и повезују исклесане грађевине у мрежу подземних села, попут  Каjмаклија или Деринкуја, како би начинили склониште од инвазије Арапа. градови су се ширили и добијали нове и нове садржаје, неопходне за живот људи. Чак и људи који су живели на површини, у случају опасности су бежали у подземне градове, тако да је у то време већина кућа била тунелима повезана са подземним градовима. У свим подземним градовима постојали су вентилациони отвори, који су досезали и до 80 метара у дубину, и који су, осим за вентилацију, служили и за задовољавање потреба за водом. Ти  градови су се простирали испод површине земље и по неколико километара у ширину, а поједини делови имали су и по осам-девет нивоа, док је лавиринт уских тунела водио до соба различитих величина, којих је било на хиљаде. У градовима су постојале кухиње, собе са креветима, оставе за житарице и вино, салони за састанке, тоалети, све што је потребно за нормалан живот. Сваки од њих је имао специјалан начин заштите од уласка непријатеља – огроман камен, за чије је померање било потребно најмање двоје људи и којим се затварао улаз у град са унутрашње стране. Нико не може да каже колико има поџемних градова на територији Кападокије. Према неким предпоставкама, има их на стотине, али је до њих немогуће доћи, јер су им улази затрпани. За сада их је откривено око 40, а само шест је отворено за посетиоце.

Деринкуј у преводу значи дубоки бунар и најбоље је истражен од свих до сада откривених подземних градова. Открио га је 1963. године случајно један становник, који је рушио зид у својој кући-пећини и иза зида открио просторију о којој нико није имао појма, а која је водила у другу просторију, затим у трећу… Подземни град је отворен за посетиоце 1965 године.  По територији заузима површину од око 4 х 4 km, простирући се приближно 55 метара у дубину. Неки научници сматрају да град има око 20 нивоа, али истражено је и отворено за посетиоце само осам. Сматра се да је у Деринкују могло да живи истовремено чак 50.000 људи.

Околни крајолик краси и сијасет голубарника, уклесаних у стене. Иначе, Долина голубова (турски: Güvercin Vadisi) је атрактивна за пешачке туре, јер пружа уживање у идиличном амбијенту и зеленилу, уз посматрање стена са урезаним кућама и наравно, мноштвом голубарника, по којима је и добила име.

Иначе, град је током историје више пута мењао име и био познат као Корама, Матианa, Макан, те Aвсилар.

Најранији помен Кападокије је из VI века п.н.е. Она се помиње у великом тројезичном натпису двојице персијских царева, Дарија Великог и Ксеркса I. На персијском језику, име ове земље гласи Катпатука, али је јасно да се не ради о персијској речи. Највероватније, Кападокија значи „земља лепих коња“.

Под каснијим царевима Персије, Кападокија је била подељена у две сатрапије. Тако се временом издвојила област Понт, уз обалу Црног мора, као посебна историјско-географска област. Ово издвајање је већ било готово у време Ксенофонта.

У хеленистичкој епохи, остатак Кападокије (од сада ће овај чланак реферисати на Кападокију без Понта) је била формално независна држава. Главни град је била  Мазака  данашњи Кајсери, а други већи град била је Тијана, недалеко од Таура.

Премало се зна о Кападокији пре него што је постала персијска сатрапија. Зна се само да је у време Хета била веома значајна земља и да се управо у њој налазила хетска престоница  Хатуша. Иако сатрапија у персијско време, Кападокија је сачувала известан степен самосталности. У једном часу, поред сатрапа, појавили су се локални владари. Тако је Аријарат I, у време  Александра Великог, постао самостални владар. Када је Персија прешла у руке Александра Великог, он је задржао на кападокијском престолу Аријарата I.

Континуитет владајуће династије у Кападокији је само прекинут када је после Александрове смрти, македонски регент Пердика дао да се разапне Аријарат. Међутим, његов син је поново успоставио власт у Кападокији.

Под Аријаратом IV, Кападокија је дошла у контакт са Римом, прво као његов непријатељ и савезник римског противника Антиоха III, а затим као његов савезник против македонског краља  Персеја. Наредни кападокијски краљ Аријарат V у великој мери је помогао Римљанима у обрачуну против Аристоника 130. п.н.е., који је покушао да узурпира престо Пергама, државе која је у том часу постајала римска провинција Азија.

Рим је подржао Кападочане у борби против Митридата VI. Рат између две силе се у великој мери водио управо на територији Кападокије, нарочито у Другом и Трећем митридатском рату. Римски поредак је успостављен у Малој Азији, тиме и у Кападокији, након Помпејевог похода у Трећем Митридатском рату, 63. п.н.е.. У римском грађанском рату, Кападокија је била на страни Помпеја против Цезара, а касније на страни Марка Антонија против Октавијана Августа. Након ових ратова, Кападокија је била нејака клијентска држава, без стварне самосталности. Крај династије је дошао коначно 17. године, када је цар Тиберије, начинио од Кападокије римску провинцију.

У раном хришћанству, стара престоница Кападокије, Мазака, под новим именом Кесарија (Ћесарија) била је важно епископско средиште. Тројица кападокијских очева – Василије Велики, Григорије Ниски и Григорије Назијанзин, су необично важни за рану историју цркве. Укупно, Кападокија је било необично важна земља за рану историју хришћанства. Све до 1071. године била је део Византије. Више од три хиљаде цркава, сведоче о православном и грчком карактеру прошлости Кападокије. Последњи православни хришћани су напустили Кападокију током етничког чишћења, и геноцида које је Турска спровела над Грцима од 1922. до 1924. године.

 Назари, традиционални турски талисмани против "злог погледа" 

Пројекција: ПЕРСИЈА

Зорана Симића, нашег вечерашњег путника-предавача, многи знају и као Симу пећинара 🙂 Он ће нека своја занимљива путовања ове године поделити са нама кроз слике и причу, а древна Персија, данашњи Иран је прва од таквих.

Чекамо вас у среду у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“) – ДОБРОДОШЛИ! 🙂

До XX века уобичајени назив Персија потиче од ахеменида, који су у VI веку п.н.е. основали прво персијско царство. Оно се састојало из простора око садашње провинције Фарс око града Шираз, од које се изводи Фарси, назив персијског језика. Стари грци су ту провинцију звали Персис. Ради се о просторима данашњег Ирана.

Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран.

Иран (персијски ایران), или званично Исламска Република Иран (перс. جمهوری اسلامی ایران) је држава у југозападној Азији . На западу се граничи са Ираком и Турском, на северу са Јерменијом, Азербејџаном и Туркменистаном и на истоку с Авганистаном и Пакистаном. Осим тога, на северу излази на Каспијско море, а на југу на Персијски залив и Омански залив, део Индијског океана.

Персијско царство је било серија владарских династија са седиштем у Персији (сада Иран), са границама које укључивале и проистекле је из тог језгра. Прва од њих је основана пре више од 2.500 година, 550. године п. н. е. , али владавина династије са седиштем у том региону била је одсутана у периоду од 850 година, од 651. до 1501. године.

Династије које се рачунају као Персијско царство су:

  • Ахеменидско царство (550-330. п. н. е.), још познато као „Прво персијско царство“,
  • Селеукидско царство
  • Партијско царство (247. п. н. е.-224. н. е.), још познато „Арсасидско царство“,
  • Сасанидско царство (224-651), још познато као „Новоперсијско царство“ или „Друго персијско царство“,

Историја Ирана под:

  • Сафавидима (1501-1736)
  • Авшаридима (1736-1796)
  • Зандима (1750-1794)
  • Каџарима (1785-1925)
  • Пахлавима (1925-1979)

Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран. Више о историји сазнаћете када кликнетеовде.

 

Иранци своју државу зову Иран још од давнина. Староирански облик тог имена је Арјанам са значењем земља аријеваца. Становништво чини широка лепеза етничких група и већина припада медитеранској, кавкаској или алпској грани индоевропске породице народа, потомцима првих аријевских досељеника на иранску висораван, али су честе миграције и освајања учинили да иранско становништво чине и бројне друге етничке групе: Турци, Курди, Балучи, Лури, Туркмени, Арапи, Јермени и Асирци. Такође, у Ирану тренутно живи и око милион и по припадника номадских племена Кучан, Кашкаи, Шахшеван, Афшар, Бахтијар, Гилак и других. Велике политичке и економске промене у ширем и ближем окружењу земље утицале су на састав становништва. Иран је последњих деценија привукао многобројне избеглице из иностранства као и радну снагу, првенствено с индијског потконтинента и из југоисточне Азије, што је још више допринело разноликости његовог становништва.

Географски појам Иран, обухвата целокупну иранску висораван. То јест, државу Иран као и поједине области суседних држава. Иранским пејзажом преовладавају планински ланци између којих се налазе многе долине и према истоку и југоистоку пустињске висоравни. У источном делу земље превладавају слабо насељене равне пустиње Дешт-и-Лут и Дешт-и-Кевир (Велика слана пустиња) с повременим  сланим језерима, које се настављају источније у западном Пакистану и јужном Авганистану.

Северозападни део земље који је плоднији и најнасељенији је уједно и најбрдовитији. На северу се налази високи планински ланац  Елбрус са највишим врхом Ирана, 5.607 m високим Дамавандом. На југозападу од Оманског залива све до сланог језера Урмије, протеже се други велики кречњачки ланац Загрос са највишим крашким врховима Динар-Кух (4.976 m), Оштран-Кух (4.328 m) и Кукалар-Кух („Кукасти врх“, 4.298 m). Ирански плато је висораван која се пружа између поменутих планинских ланаца у средишту и на истоку земље.

У широком подручју између планина налазе се велика пољопривредна и урбана средишта као Исфахан или Шираз.

У земљи не постоје већи речни системи, а саобраћај се током историје одвијао караванима које су пролазиле кроз кланце и превоје у планинама. Високе планине су такође представљале проблем у приступу према Персијском заливу и Каспијском језеру. Већих слатководних језера нема, а на северозападу је плитко полуслано језеро Урмија.

У Ирану влада углавном сушна и полусушна клима. Изузетак је равница уз Каспијско језеро где влада блага суптропска клима океанског типа; овде температуре зими ретко падају испод 0 °C и клима је влажна током целе године, док се температуре лети ретко пењу изнад 29 °C. Уз обале Персијског залива је сушна полупустињска клима где владају умерене зиме и врло сува и врућа лета. Иран се налази у сеизмички врло активном делу света који често погађају земљотреси (Дамаванд је вулкан!).

Биљни и животињски свет у Ирану је због великог броја биома и станишта врло разнолик. У биљном покривачу постоји изразити климатски градијент, од полупустињских летопадних грмљака уз јужне обале, до бујних влажних шума океанског типа на северу уз Каспијско море. На истоку су голе пустиње са ретким травнатим оазама, а у средишту земље на пространој унутрашњој висоравни превладавају за Иран посебни лоптасто-јежасти трњаци (трагантиди) отпорни на овдашњу сушно-хладну климу (мразовите зиме и жарка лета). У полупустињским подручјима живи велики број великих мачака као евроазијски рис, манул и преживари индијска газела или персијска газела. Неке од њих налазе се пред истребљењем каоирански гепард (Acinonux jubatus venaticus) којих је још остало од 50 до 60, а на североистоку живе и малобројни лавови. У Ирану постоји много ендемских врста као персијски јелен којег данас има још врло мало. На подручју државе живи и велики број птичјих врста као: риђи мишар, обична ветрушка, орао брадаш и др. У шумама на северним планинама могу се наћи дивље свиње, медведи, јелени и козорози.

О очувању животне средине држава је почела водити бригу од 1950-их, након деградације околине и превеликог искоришћавања природних ресурса. Иран је основао 1956. друштво за заштиту дивљих животиња, па 1967. организацију за лов и риболов и на крају 1971. министарство за заштиту животне средине. Циљ свих ових организација била је заштита околине.

Култура Ирана је мешавина преисламске и исламске културе. Иранска култура је дуго времена била доминантна култура на простору Блиског истока и средње Азије, а персијски је сматран језиком интелектуалаца. Готово сви филозофски, научни и књижевни радови у исламским царствима писани су пахлавијем, па преведена на арапски језик. Сасанидска ера је била посебно значајан период у коме је иранска култура утицала на Кину, Индију и римску цивилизацију. Много тога што се сматра исламским наслеђем у књижевности, праву, филозофији, медицини и природним наукама се базира на наслеђу од Сасанидских Персијанаца.

Врло важна карактеристика културе је и персијска уљудност тароф (تعارف) која налаже поштовање према старијима и према женама, употребу пристојног језика и широку гостољубивост према странцима.

Две религије су се зачеле на подручју Ирана:  зороастризам (између 1800. и 600. п. н. е.) и бахаизам (у XIX веку). Зороастријанаца данас има свега око 20.000 у Ирану. Бахајска религија није званично дозвољена у Ирану, њени припадници су дискриминисани, а претпоставља се да их има 350.000. После исламизације, исламски ритуали су продрли у иранску културу. Најзначајнији од њих је поштовање имама Хусеина ибн Алија. За празник ашура већина Иранаца, чак и зороастријанаца и Јермена, учествује у церемонији туговања за мученицима битке код Карбале. Шиитски ислам је тесно испреплетен са иранском културом, уметношћу и свакодневним животом.

Иранска нова година (норуз) је древна традиција која се обележава 21. марта и означава почетак пролећа. Слави се још у  Азербејџану,  Авганистану,  Узбекистану,  Туркменистану,  Таџикистану,  Казахстану, а некад се обележавала у Јерменији и Грузији. Овај празник славе и Курди.

Поред персијског језика, у Ирану се књижевност ствара и на језицима мањина,  азерском  и  курдском. Персијски језик је индоевропски језик индоиранске гране. У VIII веку персијски језик је претрпео јак утицај арапског и преузео арапско писмо у модификованом облику. Доминантан утицај у стандардизовању и очувању персијског језика кроз векове одиграо је национални еп  Шахнаме  песника  Фердосија.  Персијска књижевност је посебно препознатљива по епској, историјској, филозофској и љубавној поезији. Поезија је био доминантан вид књижевног стваралаштва у Ирану, тако да су и филозофски и научни радови стварани у стиху. Око половине дела древног лекара Авицене је записано у стиховима. У плејаду персијских средњовековних песника спадају Руми, Омар Хајам, Хафез и Саади. Персијски песници као Сади, Хафез и Руми читани су у целом свету, а имали су велики утицај на књижевност у многим земљама.

Шире подручје Ирана је колевка неких од најзначајнијих уметничких традиција у историји човечанства. Ту се развила карактеристична архитектура, сликарство, ткање (посебно  ћилима), калиграфија, обрада метала и камена. Персијанци су први користили математичка и астрономска знања у архитектури. Посебно су били вешти у изради масивних купола. Чак се и архитектура Маузолеја у Халикарнасу, једног од Седам светских чуда древне архитектуре, базира на персијским узорима. Касније су ове технике коришћене за изградњу џамија и палата.

Вероватно у свету најпознатије подручје иранске уметности је израда тепиха (фарш فرش). Сви сагови израђују се ручно и од природних материјала, а за израду је обично потребно неколико месеци. Постоји више врста персијских сагова, а у балканском подручју најпознатији је номадски тепих зван ћилим (персијски: гелим گلیم , турски: килим).

Још једно познато подручје персијске уметности су минијатуре. Ове минијатуре обично украшавају књиге или су рађене посебно за албум минијатура. Персијске минијатуре

карактерише изузетна сложеност, а обично приказују теме из персијске митологије и песништва.

Персијска калиграфија тј. калиграфија писана персијским језиком датира из предисламског времена, а с временом развијено је више стилова. Данас постоји покрет ревитализирања ове уметности спајањем с осталим облицима уметности.

Персијску архитектуру карактеришу велике куполе које се често могу видети на пијацама и џамијама. Ове куполе су обично уређене мозаицима. Персијанци су познати по употреби математике, геометрије и астрономије у архитектури.

Персијска архитектура из разних раздобља може се наћи у подручјима од Сирије до северне Индије и кинеске границе и од Кавказа до Занзибара.

Иран се налази на 7. месту Унесковог пописа земаља по броју археолошких рушевина. Петнаест Унескових споменика светске баштине дела су иранске архитектуре, а Маузолеј у Халикарнасу  означен је као једно од седам светских чуда старог света.

Музика на подручју данашњег Ирана има историју стару неколико хиљада година, још из доба  неолита. Ово потврђују археолошка истраживања еламитске културе на југозападу Ирана. Потребно је разликовати музикологију (Елм-е Musiqi) тј. науку о музици, од музичког извођења (Тараб, Навакхтех, Таснееф, Таранех или у новије вријеме Музик) које је често у сукобу с вјерским властима.

Иранска класична музика (Musiqi Асил) је снажно утемељена на теоријама естетике. Овај музички жанр сачувао је елементе још из сасанидиског раздобља. Популарна и фолкфлорна музика игра важну улогу у свакодневном животу Иранаца, поготово у руралним подручјима, као нпр. фолкфлорне пјесме у  Курдистану  и  Хорасану.

Иранци су још у античко доба градили канате да осигурају приступ свежој води. Прва ветрењача појавила се у Ирану у IX веку. Иранци су значајно допринели разумевању многих научних подручја попут астрономије, медицине, математике и филозофије.  Мухамед ел Хорезми се сматра оцем алгебре. Исти научник се служио Паскаловим троуглом готово седамсто година пре рођења Блеза Паскала. Омар Хајам је дефинисао персијски календар који је и дан данас у употреби и који је прецизнији од шест векова млађег грегоријанског календара. Откриће етанола (алкохола) приписује се персијском алхемичару Мухамеду ибн Закариуа Разију. Теорије хелиоцентризма и еволуције биле су познате иранским научницима вековима пре рођења Коперника, односно Дарвина. За време средњег века основе филозофије и математике из античке Персије и Грчке очуване су у персијским научним круговима. Академија у Гундишапуру било је најпознатији научни центар тог времена и сматра га се првим универзитетом на свету, значајно првенствено по медицинским открићима у чему су били водећи током VI и VII века. У то доба Иран је постао и светски центар производње научних инструмената, и ту су репутацију задржали све до XIX века.

 

ПРОЈЕКЦИЈА: 10 дана у Израелу са Лидијом

Недавно смо имали сјајну прилику да нас са овом блискоисточном земљом упозна др Елеонора Гвозденовић, а сада ће вас кроз Израел провести наша Лидија Ешкенази, која је део живота провела у овој лепој земљи, а за октобар пропремила изузетан програм који можете видети на нашем сајту.

Како ће то изгледати и шта све пружити учесницима, обзиром на заиста јединствен програм („Планинарским и Библијским путевима Израела“), који обухвата карактеристичну природу и незаобилазне знаменитости видећете и чути из прве руке!

Пројекција ће се одржати у просторијама нашег Клуба (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“), у среду 19. априла у 20 h. Улаз је слободан, добро нам дошли! 🙂

Пројекција: ПСИХОФИЗИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ НАРОДА БАЛКАНА

На нашем првом овогодишњем састанку, имаћемо прилику да проникнемо у то какви смо :-). Наиме, биће приређена пројекција коју смо већ два пута померали (трећа – срећа!) и која једина не представља путопис, већ се тема базира на радовима Јована Цвијића, а интерпретираће их Немања Потребић.

Предавање ће се одржати у среду 11. јануара у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 20 h.  Добро нам дошли! 🙂

Пројекција: ПОПУЛАРНА ОРИЈЕНТАЦИЈА 2. део – Чиме данас располажемо

Након претходног предавања, јасно је да је разумевање географске карте предуслов за сваки даљи корак. Напредак технологије међутим, данас пружа лепе могућности свакоме ко жели да искорачи и природу. 

Али,

мали комад технике није „џепни водич“, нити ће бити од помоћи ако немате знања о којима смо говорили прошле среде, или не познајете техничке особине благодети које пружају савремена средства за навигацију. 

Управо је то тема вечерашње пројекције.

Како испланирати жељено кретање?

Како контролисати правац кретања помоћу средстава којима данас располажемо?

И још многа друга практична питања. Гост нам је и Infoteam, који ће нам донети избор производа које продаје, упознати нас са моделима и ценама.

Предавачи: Гордана Атанасијевић, Александар Вељковић, Петар Максимовић

Улаз је слободан и препоручујемо да дођете. Наша сала је у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

 099 projekcija

Погледајте и остале акције за 2014.

Пројекција: ПОПУЛАРНА ОРИЈЕНТАЦИЈА 1. део – Шта се мора знати

Када се има жеља за одласком у природу, ван насеља, па чак и ван стаза, неопходна су нека знања, а способност у оријентацији је први предуслов за то. Много људи се организује са пријатељима и крене у планине, али исто тако многи зазиру и остају кући, питајући се Да ли ћемо умети да се вратимо до кола?

Циљ ове две пројекције је управо да стекнете основне појмове из ове области, који ће Вам бити од користи, како год и са ким год кренете у беспућа. У овом првом делу излагачи ће вам представити оно што се МОРА знати, без обзира којим навигационим средствима располажете и колико искуства имате, или немате.

Предавачи су Бранислав Радoсављевић, професор физичке културе, оријентирац и Миланка Арсић, председник ПК „Балкан“, некадашњи председник Оријентиринг Савеза Србије.

 Улаз је слободан и препоручујемо да дођете. Наша сала је у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

 096

  Погледајте и остале акције за 2014.

Пројекција: НАСТАНАК ПЛАНИНА са посебним освртом на планине Србије и Црне Горе (Немања Потребић, географ)

Дивимо им се из далека, походимо их са страшћу, импресионирају нас њихови различити облици…

А како су настале?

Сазнаћете из ове пројекције у интерпретацији младог географа Немање Потребића.

Улаз је слободан, предавање ће се одржати у сали Клуба, са почетком у 19.45 h  (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

пројекција: НАСТАНАК ПЛАНИНА

 Погледајте акције које смо припремили за 2014.

Капије тајни

У клисурама малених речица обале спајају високи камени мостови. Неки од њих су прави монументи, и леже скривени у тајанственим шумама источне Србије. Они су нема сведочанства далеке прошлости. Ови величанствени лукови – прерасти су заправо последње што остаје од пећина током њиховог постојања.

Природни камени мост

Природни камени мостови су изузетна природна реткост, а нигде у васцелом свету нема их колико у источној Србији. Налазе се скривени, далеко од очију пролазника и пут до њих је бајковит доживљај, који води кроз недирнуту природу, необичне митове о злим и добрим вилама и пределе одвајкада богате златом…

 

Позната је мудрост мајке природе да своје најлепше бисере љубоморно скрива, далеко од очију пролазника, дубоко у својим недрима. Управо зато, кањони и клисуре су уточиште многим реткостима и ризнице разноликих лепота, која се отварају само пасионираним поштоваоцима.

По евиденцији Међународног удружења љубитеља природних мостова, на целој Планети постоји око 470 природних, лучно извијених стена, при чему већину од њих чине тзв. „прозорци“, који уствари нису мостови, јер испод њих не постоји водоток. То су обични камени лукови, који су далеко бројнији од правих природних мостова – ПРЕРАСТИ, које су обликовале речице понорнице, током милиона година, својим ерозивним дејством на порозно крашко тло. Њих има много мање, али управо ти раритети једна су од главних одлика флувиокраса источне Србије.

           На једном малом, етнолошки и географски издвојеном делу територије Србије између Дунава, Велике Мораве и Тимока, простиру се предели најјужнијих обронака Карпата. Управо тај предео, нарочите рељефне орнаментике, са необично лепим клисурама и кањонима и изузетном, тачније – најучесталијом појавом подземних облика рељефа (пећине, јаме) по јединици површине на свету, одликује се и најбројнијом присутношћу прерасти на целој земљиној лопти. Нигде на свету, на тако малом простору не постоји толико (чак 13) ових изузетно ретких природних драгоцености.

Кажу да се на свим другим местима иде на планине, али у Источној Србији иде се у њих, упаво зато што њен динамичан рељеф садржи бројне драгоцености, скривених у једном другачијем окружењу, иначе најређе насељених делова земље, у којем су се задржали стари обичаји и пребиблијска веровања и сачували митови препричавањем с’ колена на колено. Сваки објекат природе овде је готово редовно део неке целовите тајне, а за саме прерасти, које царују таквим амбијентом, везана су од давнина многа фантазмагорична веровања мештана, што је важна карактеристика источне Србије.

Поглед на лучни свод, висине готово 40 метара, намеће питање – како су ови мостови настали? Обзиром да испод њих теку сасвим мале планинске речице, делује готово нестварно да су управо оне биле то длето којим је време, током дугих геолошких периода, исклесало ова тако вредна и ретка ремек дела.

Јован Цвијић је својевремено изнео теорију настанка природних мостова, обрушавањем пећинских таваница, илуструјући то примером вратњанских капија и скицом која приказује преображавање првобитне пећине у клисуру Вратне. Данас у тој клисури, на потезу од манастира до неких 3,5 km узводно, стоје три прерасти: Мала (прераст Мика), Велика (прераст Маре) и Сува прераст (прераст Сек). По тој предпоставци, клисура Вратне је милионима година раније била један велики пећински систем, чије су се таванице током геолошког старења обрушавале, тако да је настала клисура, којом данас протиче речица Вратна, у Цвијићево време звана Јабуковица, коју надкриљују три природна моста – последњи остаци пећине која је ту некада постојала, а чије трагове чувају ове прерасти у виду пећинских канала који прожимају њене масивне стубове. Мостове који су настали на овакав начин, геолози сврставају у тзв. саломне прерасти. Остале су настале или селективним понирањем речног тока кроз тло специфичног, разнородног састава (порозни кречњак и слојеви компактнијег материјала) – контактне прерасти; или кроз врат речног меандра – меандарске прерасти.

 

Прераст Шупља стена код Мајданпека је типичан пример контактне прерасти, јер је читава долина речице Ваља Прераст усечена у магматске стене, осим 1,3 km узводно, где је речно корито пресечено кречним појасом од стотинак метара. Управо ту, река је понирала, што је најпре довело до стварања понорске пећине, а касније и до формирања моста, кога можемо видети данас. Њене димензије су импресивне. То је иначе највиша прераст у нас (40 m), а њену грациозност употпуњава и узак отвор од свега 9,7 m. Она представља Etoile краса источне Србије и налази се 1,3 km узводно од ушћа у Шашку, усечена у виду величанственог лука у масивним титон-валендиским кречњацима, попут вилинског престола.

Трећа вратњанска капија – Сува прераст има интересантан положај. Овај масиван мост налази се на самом почетку клисуре реке Вратне на кречњачком гребену, који се као рт увлачи у укљештени меандар, тако да се са тог превиса пружа изванредан поглед на узводни и низводни део клисуре. Овај импозантан мост је типичан пример настајања прерасти понирањем речног тока у његовој кривини, тако да по свом настанку спада у меандарске прерасти.

По генези, истој групи припада и прераст у клисури Беле реке, код Рготског камена и ако је њено настајање нешто сложеније, као и облик (заостали јамски канал), на иначе врло неприступачном месту. Кроз њен коридор не протиче вода, осим на оном отвору, који је ближе самом кориту Беле реке, чијим понирањем је и настала. Усечена је у масивном кречњачку, а пропорције њених димензија 1:7, сврставају је у ред правих прерасти.

 

Карпато-балканске планине су веома разноликог литолошког састава и сложене тектонске структуре, и као такве представљају терен који нарочито погодује процесима који воде формирању природних мостова (речна ерозија и крашки процес). То можда наговештава одговор зашто их у источној Србији има толико.

Без обзира на сличност у настанку и морфолошком развоју, експерти се слажу да је сваки од ових мостова по нечему јединствен. Не ретко, у литератури се међу прерасти убрајају и пећине тунелског типа, тзв. пећуре (Сесалачка пећура, Велика пештера на Кашајни, пећура на Радованској реци, Равништарка), јер се сматрају прелазним облицима ка формирању мостова. Оне наиме, још увек не поседују аритметичке пропорције које одређују мост. Биће дакле потребни еони, током којих би им давно започети ерозивни процес, дао и ону круцијалну димензију, која ће их тако декларисати – висину. Јер, управо је то онај параметар, који разграничава тунеле и праве мостове. Сматра се да је за такву диференцијацију најзначајнији однос између висине и дужине канала, који најчешће износи 1:0,5 до 1:2,5. Неки аутори су мишљења да тај однос на изузетним примерима може да достигне и размеру 1:10. По тако постављеним оквирима, у источној Србији се налази шест изразитих прерасти, које њихове димензије чине правим мостовима. Али, и поред те чињенице, тек се на лицу места стиче права представа, на коју не могу утицати бројке.

            Тако, Рајска прераст на реци Замна, и поред пропорција које је сврставају у тунел који ће бити прави мост у далеком футуризму, када људска нога можда неће ни корачати Планетом, оставља у потпуности другачији утисак. То је раскошна камена композиција чију дужину, која је проглашава тунелом, потире импозантна висина; а вигледи на таваници представљају својеврсну филигранску орнаментику, којом је њен свод тако исцепан, да лаику намеће импресију као да се ради о троструком мосту. Пред њене посве инспиративне двери долази се након проласка уског кањонског процепа од неких 15-ак метара дужине, којом тече Медвеђа река, иза кога је лагуна где се улива Замна. Тај простор представља атријум ове јединствене резбарије, изложене како и приличи једном ремек делу.

Префикс „рајска“ у имену није случајан. За прерасти су везани многи митови из пребиблијских времена и фантазмагорична веровања мештана, по којима су то места где се сукобљавају силе добра и зла, предвођене својим вилама. Поред тога, у влаха, који иначе насељавају ове просторе, вода представља важан култ. Текућа, планинска вода има чистилачка, ослобађајућа својства, ако пролази „преко девет каменова“. Али, она која пролази испод прерасти сматра се симболички чистом и као таква се користи у магијским ритуалима. Прераст овде представља „свету границу“, која мења својства свему што туда пролази. По веровању влаха, камена капија испод које тече вода представља место где душе директно улазе у Рај, који ова древна култура представља као пасторалну слику планинског пропланка са великим дрветом и потоком у средини.

Посебан феномен, на који указује Паун Ес Дурлић, етнолог и негдашњи директор музеја у Мајданпеку представљају влве, које брину о времену, водећи облаке и управљају кишом од које зависи родност земље. Сваки крај има своје добре и зле влве. Оне обитавају крај самих прерасти и управљају кроз живе људе, који када дође час, остављају текући посао, падају у транс у коме, попут древних шамана, лете на небо.

За разлику од претходних, Осаничка прераст за пролазак захтева сагињање, али простор у коме је смештена, као и застор од бршљена, који прекрива њен улаз, даје јој специфичну ноту, по чему је многи посетиоци издвајају. И ако мала, она има правилно извијени лук, чију је унутрашњост фино углачала Осаница, што тече испод њега, у својој прелепој клисури, ка истоименом селу у дубини Хомоља.

Самар је по настанку контактна прераст. Својим готово правилним луком он наткриљује речицу Пераст дубоко у шумама на граници Хомољских планина и Јужног Кучаја. Овај мост образован је на активном раседу који попречно сече ову речну долину.  На месту садашње клисуре некада је постојао разгранат пећински систем од кога су заостале две хоризонталне пећине: једна у десном стубу саме прерасти, и друга, знатно већа, око 200 m узводно. Лагано уздизање узводног крила раседа условило је понирање речице и стварање прерасти, чему је погодовао један слој мермера у кречњачкој маси. Самар је заиста леп, витак лук – једино што је остало од пећине дуге 1800 m кроз чије је дворане и ходнике речица Пераст подземно протицала, пре него што се највећи део њене таванице урушио. Остала је клисура скривена у густој шуми и монументални споменик исклесан том чудесном, свемогућом руком Мајке Природе.

 

            Следећи путеве од прерасти до прерасти, пролазе се посве мистични предели из времена које превазилази митска сећања. Природни мостови по правилу леже скривени, необележени на картама. На путевима који воде њима, нема путоказа тако да их може видети само неко ко је то чврсто одлучио. То је путовање кроз лавиринт древних загонетки, које води преко разгранате мреже златоносних токова Пека и његових бројних горских притока; поред најлепше пећине на Балкану – Рајкове, чији ентеријер, пресвучен белим калцитом, бљешти попут штраса, одајући утисак дворца Ледене краљице; и крај места где је човечанство пре 7000 година искорачило из каменог у доба метала – Рудна глава. По запису Диадора са Сицилије, Јасон и древни Аргонаути су у потрази за златним руном забасали баш у ове крајеве и украли га змају, који по легенди и даље ту негде спава. Сусрет са њим не може бити известан, али традиција испирања самородног злата из речних алувијума је и данас витална делатност житеља ових крајева. А свим тим проткане су путање од прерасти до прерасти, и чини се да без свих тих легенди, митова, веровања, и историјских налаза, оне не би биле у потпуности оно што представљају на овим просторима, где их има више него игде у свету.

Гордана Атанасијевић