Архива за edukacija – Page 2

Пројекција: Цивилизација Кишних шума

Вечерас вас позивамо на предавање о једној вишеструко занимљивој теми. Наш гост је др Рајко Голић, географ, који ће нас приближити ендемским људским заједницама које живе независно од свега што се дешавало током историје, од постања до данас. Таквих заједница има на неколико места у свету, али је Амазонија највеће пространство где тако нешто може остати скривено од свевидећег ока глобалне, модерне данашњице.

Среду, 20. септембар свакако одвојте за овај догађај који ће бити приређен у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“) и дођите да заједно откривамо вечиту тајну Амазонске цивилизације.

Пре текста којим желимо да вас уведемо у тему, подсећамо вас на феноменалну причу наше новинарке Нађе Новаковић и препоручујемо да прочитате у целости транскрипт фантастичног предавања етноботаничара, Марка Плоткина „Шта људи из Амазоније знају, а Ви не знате“ и  чланак Михаила Ракића о Кавахива племенима.

Амазонија је огромно прашумско пространство на северу Јужне Америке. Име је добило по реци Амазон и простире се на површини од 5,5 милиона квадратних километара, преко територија девет држава: Бразил (60% прашуме), Перу, Колумбија, Венецуела,  Еквадор,  Боливија,  Гвајана,  Суринам и Француска Гвајана.

Геолози сматрају да су Анди, приликом судара геолошких плоча, заокружили све воде Јужне Америке. Ерозијом источне обале оне су потекле ка Атлантском океану, створивши тзв. плућа данашњег човечанства.

Разбацана по том зеленом океану, миљама далеко од урбане културе нашег света, потпуно изоловани од свега што нама може бити познато, али и обрнуто, живе племена људи у исконском маниру, као тек настали, срасли са бујним животом својих станишта, где нико од нас не би преживео ноћ.

Марк Плоткин каже: Ја сам етноботаничар, научник који ради у тропским прашумама да би забележио како људи корПлућа светаисте локалне биљке. Ово радим већ јако дуго; и желим да вам кажем да ти људи познају те шуме и та медицинска блага боље него што ћемо их ми икада познавати. Али исто тако, те урођеничке културе, нестају много брже од самих шума. Најзначајнија и најугроженија врста у прашуми Амазоније није јагуар, није орао харпија, већ су то изолована, неконтактирана племена.

Непозната племена без контактафото: Ricardo Stuckert са спољним светом живе и у џунглама Бразила, Колумбије, Еквадора, Венецуеле, Боливије и Парагваја. Све њих угрожавају компаније и појединци који секу шуме или се баве недозвољеним ловом.

Тропске прашуме су назване највећим изразом живота на земљи. Оне садрже одговоре на питања која тек треба да поставимо. Али, познато је да оне врло брзо нестају. Амазонија је најмоћнији од свих предела. То је место лепоте и чуда, а неконтактирани народи имају мистичну и исконску улогу у нашој машти. То су људи који најбоље познају природу. Они заиста живе у потпуној хармонији са природом. По нашим мерилима, неки би ове људе одбацили као примитивне, па ипак, они знају ствари које ми не знамо и пуно тога бисмо могли од њих да научимо. Они не умеју да запале ватру, или нису умели када су први пут контактирани. Али они познају шуму далеко боље од нас – тврди Плоткин.

Зашто су ови људи изоловани? Они знају да ми постојимо, знају да постоји спољни свет, али су одабрали да остану изоловани. Зашто се крију од човека? Вероватно је то почело 1892. када је потражња за природном гумом из Амазона довела уфото: Ricardo Stuckert „Смарагдно царство“ Хулиа Арана, чији су људи, његово предузеће, и слична предузећа убијала, масакрирала, мучила и касапила затечене староседеоце џунгле. Исконско ДОБРО препознало је исконско ЗЛО и тако су направили свој избор.

Недавно (22. децембра 2016. године) је Британски Гардијан објавио вест о открићу још једног изолованог племена у Амазонији. За њих је боље да остану изоловани, каже Бразилски фотограф, Ricardo Stuckert који их је фотографисао. У истом хелихоптеру је био и познати стручњак за Бразилске домороце са 40-шњим искуством, Jose Carlos Meireles, који каже: “Никада нису ступили у контакт ни са ким, немамо појма којим језиком говоре нити ко су они. Срећом да не знамо. Онога дана када сазнамо за њих почињу проблеми”, тврди он.

Stuckert је тад био посебно импресиониран бојом на телу једног од мушкараца, за шта је помислио да је камуфлажа, али му је Meireles објаснио – Кадфото: Ricardo Stuckertа је хладно ми на себе ставимо одећу, док они користе ту боју како би се заштитили. Фотограф је изразио уверење да је за те људе најбоље да остану изоловани. Помислио сам у себи ‘Мораш да снимиш, ово мора бити сачувано’, испричао је фотограф, а идентичан став има и Meireles, описујући три изоловане групе у држави Акре, које је пронашао 1988. године. “Они користе секире, мачете, тањире, знају за наш свет, али им је слабо познат”, објаснио је. Верује да се у племену налази око 300 људи и да узгајају банане, слатки кромпир, маниоку и кикирики, као и да се баве ловом и риболовом. Драго му је што изгледају здраво, и додаје како нико не зна име тог племена. “Зовемо их Индијанци с горњег тока ријеке Хумаита”, рекао је Meireles.

Многи урођеници из области Амазона имају контакт са спољашним светом већ 500 година, али многи избегавају сусрет са остатком цивилизације и живе у изолацији. У Бразилу је данас познато за око 896.000 Индијанаца у 238 племена. Већина урођеника је током периода од пет векова ишчезла, углавном због изложености болестима и насиљу.

Данас живимо у безбојном свету глобализације, неолибералног, корпоративно издресираног друштва, које сатире живот појединца путем сијасет лицемерних парола. Стога и је заиста право чудо да постоје очуване, рекла бих ендемске људске заједнице, потпуно изоловане од остатка истрошеног и контаминираног света; племена која живе у ловачко-сакупљачким друштвима, непромењеним начином живота већ хиљадама година, и које су у потпуности заобишли историјски токови и пошасти свакојаког напретка. Као карактеристику њиховог живота, неки новинати износе своја паушална запажања како ти људи немају проблема са храном и смештајем, јер им је све надохват руке, али суштина је у чињеници да модеран човек не би преживео ни 24 сата на њиховом месту!

фото: Ricardo Stuckert

„X files“: Рибарска клисура и Жагубичка осмица

ПАЖЊА: Ову акцију смо прошле године отказали због малог броја пријављених. Сада вас поново позивамо, да не пропустите последњу прилику, јер се граде чак две бране на Млави (од којих једна у самој Рибарској клисури!), тако да ће ово што желимо да вам покажемо, на жалост, бити заувек промењено (благо речено).

Годинама сам са једног видиковца правила фотке. Прелеп призор тако да је увек наново будио жељу да га усликам, ваљда као подсвесна тежња да га понесем кући и ако већ имам десетине истих фотографија. Најзад, сазрела је идеја како бих вам то показала и осмислила сам  трасу чији је облик тада одредио име акцији „Жагубичка осмица“.  Наредних година је нисам изводила, јер ми је недостајало нешто… Та специфична димензија; природа која не кокетира експлицитном лепотом, већ дивљина која крије тајну, захтевала је мало више времена да би се осетила аутентичност овог простора. А онда се догодио „Еурека“ тренутак и уследила је истраживачка сесија чији је резултат ово што је пред вама! ПС: овога пута занемарите што су фотографије направљене у сва четири годишња доба, јер се истраживање одужило, па отуд разноликост боја 🙂

Поглед на клисуру Суви До

А тај „Еурека моменат“ се догодио током интермеца на једном Хомољском шврљању са пријатељима, када сам на зиду спазила календар са фотографијом Рибарске клисуре, Станка Костића. То је било оно што је недостајало да би „Осмица“ била потпунија прича! Истраживање терена донело нам је невероватне доживљаје, што ћемо поделити туз ватри… 🙂 Најпре сусрет коме дугујемо наслов акције, потом откриће заборављене тврђаве Градац изнад меандра који Млава прави у Рибарској клисури, остаци средњевековне базилике, грнчарије (што нико никада није истражио!), људски скелети, које су трагачи за златом испомерали…и Драгиша  Богдановић, који нам је много тога расветлио, а који ће бити наш гост у логору, на вечери.

календар кривац за "Еурека" моменат! Рибарска клисура, фотографија Станка Костића

Петак, 15. септембар:

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 17.00 h. Путујемо аутопутем према Пожаревцу и Горњачкој клисури. Идеја је да се вечерас улогоримо крај Млаве у Рибарској клисури, како бисмо ујутро стартовали опуштено. Нема ничег лепшег него почети и завршити дан у природи, сјединити се са њом, уз пратеће чари логоровања! Сам програм је богато осмишљен, тако да ћемо квалитетно испунити викенд у прелепој природи предела који се ретко посећује! Путујемо према Крепољину и до 20 h стижемо до места где подижемо шаторе.

Субота, 16. септембар:

У 9:00 h уносимо спаковане ствари у комби, носећи собом само мали ранац са оним што нам је потребно током акције. Данашња пешачка партија подразумева прелажење Млаве, тако да морамо бити опремљени како то захтева прелазак реке као што је Млава. Међутим, обзиром да пролазак Рибарске клисуре до цркве Светог Георгија где логорујемо, мери свега 7 km, имаћемо времена за још што шта 🙂

Није први пут, шта више често се дешавало да ме нека фотографија одведе некуд. Ова прича се разликује по томе што је истраживање потрајало и што смо на њему доживели један, вероватно најчуднији доживљај икад. Толико чудан да није за ове редове, али се умешао у наслов. Наш пријатељ Никола је смислио лакши термин за читаву појаву – Чувари клисуре 🙂 О том по том… (увече, крај ватре).

Видиковац изнад меандра Млаве у Рибарској клисури

Стешњена између Граца и Мрамора, Млава прави изузетне меандре. Тај призор је толико леп, да ћемо проћи макадамом место са кога се у том видику може уживати, а потом спустити до реке у саму клисуру.

према Градцу... Градац

Рекох већ да је планирана траса кратка, тако да ћемо се пре проласка клисуре, попети до Градца, како бисте видели остатке средњевековне тврђаве и базилике. Место на коме је, заиста је фасцинантно. А одатле се иначе види и готово цео остатак наше трасе:

Поглед на клисуру Млаве са Градца

O остацима утврђења на Градцу зна се врло вало, а археолошка истраживања никада нису рађена. Сваке године, ту копају стотине трагача за благом, уништавајући историјске трагове и сведочанства. Базилика је разрушена, около су разбацани блокови са фино уклесаном орнаментиком, гробови раскопани, тако да нам преостаје да замишљамо како је ово утврђење могло изгледати на овако лепом месту. Водимо вас ту да бисте видели и знали.

остаци базилике остатак грнчарије са орнаметом људски скелет у шупљини стене

Први званичан помен Хомоља и Жагубице везује се за осамдесете године XIII века када су Дрман и Куделин били господари целог Браничева. Реч је о брду Куделин код Крепољина и Дрменград код Рибара.

Не зна се, како тврде публицисти Љубиша Радовановић и Милорад Ђорђевић из Жагубице, од када датира њихова власт у овим крајевима, али се зна да је архиепископ Данило рекао да су они ту „од многих времена“. Ако је то тачно, онда се мора признати да су признавали власт Бугара или Мађара. По мишљењу многих аутора Дрман и Куделин су били бугарски великаши, нека врсостаци базиликета обласних господара, вазали Михајла Шишамана, господара Видина.

Српски краљ Драгутин је покушао крајеве Хомоља, које су држали Дрман и Куделин, да припоји свом поседу, а на ту земљу је полагао и извесна права што се такође може закључити на основу писања архиепископа Данила. После Драгутинове смрти 1316. године, који је овај крај коначно освојио, Хомоље је припало краљу Милутину.

Хомоље је једно краће време, свега седам деценија, припадало и Немањићима. Цар Лазар је Горњачку клисуру називао Ждрело браничевско, а захваљујући чврстим бедемима град је био довољно безбедан од налета турских чета. Пред крај средњовековне српске државе долази до процвата црквеног градитељства у Горњачкој клисури, а ново седиште државе у Ждрелу није само политичко него и културно и црквено. Године 1274. изграђена је садашГрадацња Тршка црква код Жагубице са бројним уклесаним цртежима и словима. То је такозвана примитивна уметност, где се са неколико потеза дају контуре животиња и људи. Детаљна истраживања садржаја на фасади Тршке цркве међутим ни до данас нису обављена.

Иначе, знатно доцније, око 1402. године, настали су манастири Благовештење и Митрополија. За каснију градњу Смедерева, у време деспота Ђурђа, зна се из неких историјских извора, коришћен је и камен из Горњачке клисуре.

Културно-историјске вредности Хомоља, од посебног значаја су: манастир Горњак, задужбина кнеза Лазара, манастир Тршка црква, цркве у Жагубици, Рибару, Лазници, Близнаку, Осаници и Крепољину. Своју скривену, неистражену лепоту носе у себи порушене куле-мотриље и утврђења из Византијског и Римског доба као што су: град и испосница на улазу у Горњачку клисуру, Градац у Крепољину и Рибару, Стража у Горњачкој клисури, Рибару и Жагубици, црква Дамила у Тисничкој клисури, Пчелињи крш у Лазници и много тога из старог доба, које је време прекрило својим плаштом. Рибарска клисура, са реком Млавом и неистраженим локалитетима Римске и Византијске империје, има богат садржај, а ипак мало посетилаца, тако да се лагано претвара у „X-file“.

Село Рибаре је једно од најживописнијих села у Хомољу, смештено је у горњем делу Рибарске клисуре и састоји се из Горње и Доње мале. Писани извори доказују да је Рибаре постојало још у XV веку. У турском попису из 1467. године, из књиге прихода, Рибаре је имало 4 куће. Године 1733. село је имало Осаница на ушћу са Млавом9 домова. 1818. године, село има 24 куће. Године 1834. село има 27 домова 1861. године, село Рибаре има 52 куће. По попису из 1863. године, ово село је имало 63 дома. Са почетка XX века, тачније 1910. године, Рибаре има по попису 176. домова, са 931 становником. У току целог двадесетог века, село Рибаре, бележи пад броја становника.

Позивајући се на тредицију, Тихомир Ђорђевић наводи да су Доње Адујево након пустошења обновили досељеници из Сјенице, који су се убрзо одатле преселили у даншње Рибаре. Живописан положај овог села у прелепој Рибарској клисури спада међу најстарија насеља у Хомољу, према попису у „Браничевском тефтеру“ из 1467. Данас, са својих 480 житеља, Рибаре почива на темељима неистражене насеобине, римског утврђења – куле мотриље, као једино насеље у Хомољу кроз које протиче Млава.

Рибарска клисура Човечији пад

До Градца и назад имамо 3,5 km хода и 150 m успона. Сада се враћамо до Млаве и полазимо пут клисуре… Најпре макадамом изнад њеног меандра до видиковца. Ту имамо још 120 m успона. Одатле се види укљештени меандар Млаве у Рибарској клисури, призор вредан пажње и као такав се мора видети и дакако сликати. На жалост, овај прозор ће заувек нестати када подигну брану у Рибарској клисури :-/ Потом настављамо истим макадамом, али на доле, у клисуру и даље ходамо дуж реке. На месту које је на топо карти означено као Човечији пад, макадамски пут којим ходамо је урушен. Настављамо истом обалом све до Кнежевог Камена, где прелазимо Млаву, и настављамо трасу другом обалом, све до логора.

прекид макадамског пута

Колико год време било топло и брчкање пожељно, скрећем пажњу да је Млава више од поточића, дакле озбиљна река, чија је матица снажна, тако да се у складу са тим морамо носити са њом. Не будите несташни и не чините ништа „на своју руку“.

Крст изнад Шупљаје у Рибарској клисури ушће Осанице у Млаву ливада за шаторе

Улогорићемо се на домак села Рибаре, крај цркве Шупљаје (посвећене Светом Георгију) на ушћу Осанице у Млаву. Ту имамо чесму, покривен трпезаријски сто и што је најважније, ливаду за ватру и шаторе 🙂 Следи вече под звездама, вечера са таландаре и дружење са нашим гостом – Драгишом Богдановићем. Сад можемо да откријемo тајну наслова акције и испричамо о „Чуварима клисуре“…

црква Светог Георгија трпезарија крај цркве чесма/извор крај цркве

Укупна дужина трасе, са обиласком Градца износи 10 km са незнатним успоном (око 270 m и чине га успон до Градца и до видиковца; остатак трасе је раван и прати Млаву коју пар пута прелазимо).

У атару села Рибаре, на ушћу реке Осанице у Млаву, находи се православна црква Шупљаја, коју је по легенди саградила кнегиња Милица после Косовског боја, као знак захвалности према мештанима насеља Рибаре, Осаница и Изварица.

По записима, ова црква је подигнута на темељима старе насеобине Куделин 1874. године. Предање говори да је и у средњем веку на том месту постојала црква, која је касније срушена од стране Турака. Године 1928. започиње градња данашње цркве, посвећене Светом Великомученику Георгију, који је и сеоска слава. Сеоска заветина је на дан Свете Тројице и Петровдан.

Недеља, 17. септембар:

Шта сте сањали? 🙂 Устанак, паковање шатора и у 8.30 h полазак у сусрет авантури! Најпре ка Жагубици, како бисмо попили кафу крај врела Млаве, а потом се одвозимо ка полазној тачки стазе „Жагубичка осмица“. Полазимо на необичан терен, пуст и без ознака, а касније и пун вртача, тако да ће бити апсолутно важно пре свега држати се колоне (колона има почетак и крај – чело и зачеље; НИКО не иде испред чела, нити остаје иза зачеља, без компромиса!) Стаза нас најпре води изнад најстрмијег дела кањона Тиснице, са чијих литица зјапе бројни отвори пећина. Потом се одвајамо јужно ка Ђули и Сувом долу, где ћемо крочити на његове литице оперважене стенама. Одатле, а све низ ивицу ове предивне кањонске долине, спуштамо се на Добре стране, где ће нас чекати комби.

Тршка црква Врело Млаве Жагубичка осмица

У једном делу, препуном вртача, стазе, нити пута неће бити. Али када то прођемо, наћићемо се на широком, прегледном колском путу којим стижемо до нашег комбија и за крај посећујемо водопад – Бељанички Бук. Положај му је незгодан за прилаз возила, тако да се ретко посећује. Али његови слапови, који се из шуме сливају као распуштене вилине косе, заиста треба видети! Дужина трасе износи 15 km са успоном од 620 m.

Бељанички бук (доњи део) Бељанички бук (горњи део) Суви до

Ако све ово завршимо до 17 h продужавамо у правцу Петровца и бање Ждрело, где увек прија после активно проведеног дана. Групна улазница за базен (ко буде желео) је 400,оо динара. А, ако не, или ако проценимо да је претопло за базен, свратићемо код Рајка у Горњачку клисуру, крај саме Млаве. У тој клисури такође ниче још једна брана, што ће на жалост свакако заувек изменити изузетне амбијенталне карактеристике предела. У том случају, посетићемо и Тршку цркву.

 бања Ждрело

ОПРЕМА:  шатор, врећа, подлошка, батеријска/чеона лампа и лични прибор, гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена временским приликама, заштита од ветра и евентуалних падавина; ко буде желео на базен, понеће шта је потребно за то, ако будемо свраћали у Ждрело, а ако не и код Рајка на Млави можемо јести, ако желимо.

НАПОМЕНА: не заборавите да првога дана неколико пута прелазити Млаву, дакле, квасићемо се, тако да морамо бити адекватно обучени и обувени за ту ситуацију, као и да заштитимо ствари (ранац)!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

2.600 динара

2.500 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

Котизација обухвата: превоз, логорску вечеру у суботу и организационе трошкове.

Не планира се велика група; иде се искључиво једним комбијем.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализују: Гордана Атанасијевић и Александар Вељковић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Пројекција: ПЕРСИЈА

Зорана Симића, нашег вечерашњег путника-предавача, многи знају и као Симу пећинара 🙂 Он ће нека своја занимљива путовања ове године поделити са нама кроз слике и причу, а древна Персија, данашњи Иран је прва од таквих.

Чекамо вас у среду у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“) – ДОБРОДОШЛИ! 🙂

До XX века уобичајени назив Персија потиче од ахеменида, који су у VI веку п.н.е. основали прво персијско царство. Оно се састојало из простора око садашње провинције Фарс око града Шираз, од које се изводи Фарси, назив персијског језика. Стари грци су ту провинцију звали Персис. Ради се о просторима данашњег Ирана.

Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран.

Иран (персијски ایران), или званично Исламска Република Иран (перс. جمهوری اسلامی ایران) је држава у југозападној Азији . На западу се граничи са Ираком и Турском, на северу са Јерменијом, Азербејџаном и Туркменистаном и на истоку с Авганистаном и Пакистаном. Осим тога, на северу излази на Каспијско море, а на југу на Персијски залив и Омански залив, део Индијског океана.

Персијско царство је било серија владарских династија са седиштем у Персији (сада Иран), са границама које укључивале и проистекле је из тог језгра. Прва од њих је основана пре више од 2.500 година, 550. године п. н. е. , али владавина династије са седиштем у том региону била је одсутана у периоду од 850 година, од 651. до 1501. године.

Династије које се рачунају као Персијско царство су:

  • Ахеменидско царство (550-330. п. н. е.), још познато као „Прво персијско царство“,
  • Селеукидско царство
  • Партијско царство (247. п. н. е.-224. н. е.), још познато „Арсасидско царство“,
  • Сасанидско царство (224-651), још познато као „Новоперсијско царство“ или „Друго персијско царство“,

Историја Ирана под:

  • Сафавидима (1501-1736)
  • Авшаридима (1736-1796)
  • Зандима (1750-1794)
  • Каџарима (1785-1925)
  • Пахлавима (1925-1979)

Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран. Више о историји сазнаћете када кликнетеовде.

 

Иранци своју државу зову Иран још од давнина. Староирански облик тог имена је Арјанам са значењем земља аријеваца. Становништво чини широка лепеза етничких група и већина припада медитеранској, кавкаској или алпској грани индоевропске породице народа, потомцима првих аријевских досељеника на иранску висораван, али су честе миграције и освајања учинили да иранско становништво чине и бројне друге етничке групе: Турци, Курди, Балучи, Лури, Туркмени, Арапи, Јермени и Асирци. Такође, у Ирану тренутно живи и око милион и по припадника номадских племена Кучан, Кашкаи, Шахшеван, Афшар, Бахтијар, Гилак и других. Велике политичке и економске промене у ширем и ближем окружењу земље утицале су на састав становништва. Иран је последњих деценија привукао многобројне избеглице из иностранства као и радну снагу, првенствено с индијског потконтинента и из југоисточне Азије, што је још више допринело разноликости његовог становништва.

Географски појам Иран, обухвата целокупну иранску висораван. То јест, државу Иран као и поједине области суседних држава. Иранским пејзажом преовладавају планински ланци између којих се налазе многе долине и према истоку и југоистоку пустињске висоравни. У источном делу земље превладавају слабо насељене равне пустиње Дешт-и-Лут и Дешт-и-Кевир (Велика слана пустиња) с повременим  сланим језерима, које се настављају источније у западном Пакистану и јужном Авганистану.

Северозападни део земље који је плоднији и најнасељенији је уједно и најбрдовитији. На северу се налази високи планински ланац  Елбрус са највишим врхом Ирана, 5.607 m високим Дамавандом. На југозападу од Оманског залива све до сланог језера Урмије, протеже се други велики кречњачки ланац Загрос са највишим крашким врховима Динар-Кух (4.976 m), Оштран-Кух (4.328 m) и Кукалар-Кух („Кукасти врх“, 4.298 m). Ирански плато је висораван која се пружа између поменутих планинских ланаца у средишту и на истоку земље.

У широком подручју између планина налазе се велика пољопривредна и урбана средишта као Исфахан или Шираз.

У земљи не постоје већи речни системи, а саобраћај се током историје одвијао караванима које су пролазиле кроз кланце и превоје у планинама. Високе планине су такође представљале проблем у приступу према Персијском заливу и Каспијском језеру. Већих слатководних језера нема, а на северозападу је плитко полуслано језеро Урмија.

У Ирану влада углавном сушна и полусушна клима. Изузетак је равница уз Каспијско језеро где влада блага суптропска клима океанског типа; овде температуре зими ретко падају испод 0 °C и клима је влажна током целе године, док се температуре лети ретко пењу изнад 29 °C. Уз обале Персијског залива је сушна полупустињска клима где владају умерене зиме и врло сува и врућа лета. Иран се налази у сеизмички врло активном делу света који често погађају земљотреси (Дамаванд је вулкан!).

Биљни и животињски свет у Ирану је због великог броја биома и станишта врло разнолик. У биљном покривачу постоји изразити климатски градијент, од полупустињских летопадних грмљака уз јужне обале, до бујних влажних шума океанског типа на северу уз Каспијско море. На истоку су голе пустиње са ретким травнатим оазама, а у средишту земље на пространој унутрашњој висоравни превладавају за Иран посебни лоптасто-јежасти трњаци (трагантиди) отпорни на овдашњу сушно-хладну климу (мразовите зиме и жарка лета). У полупустињским подручјима живи велики број великих мачака као евроазијски рис, манул и преживари индијска газела или персијска газела. Неке од њих налазе се пред истребљењем каоирански гепард (Acinonux jubatus venaticus) којих је још остало од 50 до 60, а на североистоку живе и малобројни лавови. У Ирану постоји много ендемских врста као персијски јелен којег данас има још врло мало. На подручју државе живи и велики број птичјих врста као: риђи мишар, обична ветрушка, орао брадаш и др. У шумама на северним планинама могу се наћи дивље свиње, медведи, јелени и козорози.

О очувању животне средине држава је почела водити бригу од 1950-их, након деградације околине и превеликог искоришћавања природних ресурса. Иран је основао 1956. друштво за заштиту дивљих животиња, па 1967. организацију за лов и риболов и на крају 1971. министарство за заштиту животне средине. Циљ свих ових организација била је заштита околине.

Култура Ирана је мешавина преисламске и исламске културе. Иранска култура је дуго времена била доминантна култура на простору Блиског истока и средње Азије, а персијски је сматран језиком интелектуалаца. Готово сви филозофски, научни и књижевни радови у исламским царствима писани су пахлавијем, па преведена на арапски језик. Сасанидска ера је била посебно значајан период у коме је иранска култура утицала на Кину, Индију и римску цивилизацију. Много тога што се сматра исламским наслеђем у књижевности, праву, филозофији, медицини и природним наукама се базира на наслеђу од Сасанидских Персијанаца.

Врло важна карактеристика културе је и персијска уљудност тароф (تعارف) која налаже поштовање према старијима и према женама, употребу пристојног језика и широку гостољубивост према странцима.

Две религије су се зачеле на подручју Ирана:  зороастризам (између 1800. и 600. п. н. е.) и бахаизам (у XIX веку). Зороастријанаца данас има свега око 20.000 у Ирану. Бахајска религија није званично дозвољена у Ирану, њени припадници су дискриминисани, а претпоставља се да их има 350.000. После исламизације, исламски ритуали су продрли у иранску културу. Најзначајнији од њих је поштовање имама Хусеина ибн Алија. За празник ашура већина Иранаца, чак и зороастријанаца и Јермена, учествује у церемонији туговања за мученицима битке код Карбале. Шиитски ислам је тесно испреплетен са иранском културом, уметношћу и свакодневним животом.

Иранска нова година (норуз) је древна традиција која се обележава 21. марта и означава почетак пролећа. Слави се још у  Азербејџану,  Авганистану,  Узбекистану,  Туркменистану,  Таџикистану,  Казахстану, а некад се обележавала у Јерменији и Грузији. Овај празник славе и Курди.

Поред персијског језика, у Ирану се књижевност ствара и на језицима мањина,  азерском  и  курдском. Персијски језик је индоевропски језик индоиранске гране. У VIII веку персијски језик је претрпео јак утицај арапског и преузео арапско писмо у модификованом облику. Доминантан утицај у стандардизовању и очувању персијског језика кроз векове одиграо је национални еп  Шахнаме  песника  Фердосија.  Персијска књижевност је посебно препознатљива по епској, историјској, филозофској и љубавној поезији. Поезија је био доминантан вид књижевног стваралаштва у Ирану, тако да су и филозофски и научни радови стварани у стиху. Око половине дела древног лекара Авицене је записано у стиховима. У плејаду персијских средњовековних песника спадају Руми, Омар Хајам, Хафез и Саади. Персијски песници као Сади, Хафез и Руми читани су у целом свету, а имали су велики утицај на књижевност у многим земљама.

Шире подручје Ирана је колевка неких од најзначајнијих уметничких традиција у историји човечанства. Ту се развила карактеристична архитектура, сликарство, ткање (посебно  ћилима), калиграфија, обрада метала и камена. Персијанци су први користили математичка и астрономска знања у архитектури. Посебно су били вешти у изради масивних купола. Чак се и архитектура Маузолеја у Халикарнасу, једног од Седам светских чуда древне архитектуре, базира на персијским узорима. Касније су ове технике коришћене за изградњу џамија и палата.

Вероватно у свету најпознатије подручје иранске уметности је израда тепиха (фарш فرش). Сви сагови израђују се ручно и од природних материјала, а за израду је обично потребно неколико месеци. Постоји више врста персијских сагова, а у балканском подручју најпознатији је номадски тепих зван ћилим (персијски: гелим گلیم , турски: килим).

Још једно познато подручје персијске уметности су минијатуре. Ове минијатуре обично украшавају књиге или су рађене посебно за албум минијатура. Персијске минијатуре

карактерише изузетна сложеност, а обично приказују теме из персијске митологије и песништва.

Персијска калиграфија тј. калиграфија писана персијским језиком датира из предисламског времена, а с временом развијено је више стилова. Данас постоји покрет ревитализирања ове уметности спајањем с осталим облицима уметности.

Персијску архитектуру карактеришу велике куполе које се често могу видети на пијацама и џамијама. Ове куполе су обично уређене мозаицима. Персијанци су познати по употреби математике, геометрије и астрономије у архитектури.

Персијска архитектура из разних раздобља може се наћи у подручјима од Сирије до северне Индије и кинеске границе и од Кавказа до Занзибара.

Иран се налази на 7. месту Унесковог пописа земаља по броју археолошких рушевина. Петнаест Унескових споменика светске баштине дела су иранске архитектуре, а Маузолеј у Халикарнасу  означен је као једно од седам светских чуда старог света.

Музика на подручју данашњег Ирана има историју стару неколико хиљада година, још из доба  неолита. Ово потврђују археолошка истраживања еламитске културе на југозападу Ирана. Потребно је разликовати музикологију (Елм-е Musiqi) тј. науку о музици, од музичког извођења (Тараб, Навакхтех, Таснееф, Таранех или у новије вријеме Музик) које је често у сукобу с вјерским властима.

Иранска класична музика (Musiqi Асил) је снажно утемељена на теоријама естетике. Овај музички жанр сачувао је елементе још из сасанидиског раздобља. Популарна и фолкфлорна музика игра важну улогу у свакодневном животу Иранаца, поготово у руралним подручјима, као нпр. фолкфлорне пјесме у  Курдистану  и  Хорасану.

Иранци су још у античко доба градили канате да осигурају приступ свежој води. Прва ветрењача појавила се у Ирану у IX веку. Иранци су значајно допринели разумевању многих научних подручја попут астрономије, медицине, математике и филозофије.  Мухамед ел Хорезми се сматра оцем алгебре. Исти научник се служио Паскаловим троуглом готово седамсто година пре рођења Блеза Паскала. Омар Хајам је дефинисао персијски календар који је и дан данас у употреби и који је прецизнији од шест векова млађег грегоријанског календара. Откриће етанола (алкохола) приписује се персијском алхемичару Мухамеду ибн Закариуа Разију. Теорије хелиоцентризма и еволуције биле су познате иранским научницима вековима пре рођења Коперника, односно Дарвина. За време средњег века основе филозофије и математике из античке Персије и Грчке очуване су у персијским научним круговима. Академија у Гундишапуру било је најпознатији научни центар тог времена и сматра га се првим универзитетом на свету, значајно првенствено по медицинским открићима у чему су били водећи током VI и VII века. У то доба Иран је постао и светски центар производње научних инструмената, и ту су репутацију задржали све до XIX века.

 

Пројекција: КРАЉЕВИНА МАРОКО

Позивамо вас да упознате још једну лепу и занимљиву земљу  – Мароко. Пројекција ће бити одржана у среду у 20:00 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли 🙂

Високи АтласКраљевина Мароко је земља на северозападу Африке. Излази на Атлантски океан и Средоземно море и граничи се са Алжиром на истоку, Мауританијом и Шпанијом (енклаве Сеута и Мелиља). Пуно арапско име се може превести као Западно Краљевство.  Ал-Магреб  (арапски  المغرب‎) значи запад. Само име Мароко потиче од имена бивше престонице Маракеш (значи „Божија земља“ на берберском језику). Релативно широку низију уз обалу Атлантског океана уоквирују са севера планина Риф, паралелно медитеранској обали, а са истока и југа планине АтГибралтарласа у којем се налази и највиши врх, Џебел Тубкал (4.167 m). Главни језици становништва су арапски, односно његово наречје који се значајно разликује од стандардног језика, те наречја берберског којима се говори углавном у планинским подручјима. Становништво Марока је мешавина многих скупина, од староседелаца Бербера, преко досељеника из северне и подсахарске Африке, до избеглица с Иберијског полуострва након реконкисте.

Први забележени становници подручја данашњег Марока били су Бербери. Крајем VII века с истока су стигли арапски освајачи и донели ислам. У XI веку подручје је постало део државе Алморавида, а у XII веку Алмохада. У XVI веку Мароканци су се успели одупрети покушајима европске колонизације и отоманским освајачима који су заузели суседни Алжир и на тај начин створили засебни идентитет. Године 1666. локални владар са североистока Ар-Рашид заузео је Фес, а нешто касније и већину мароканске унутрашњости, утемељивши тако династију Алави која влада Мароком до данас.

Године 1830. Французи су освојили суседни Алжир, али је Мароко остао независан све до почетка XX века када је Велика Британија попустила пред захтевима Француске и отворила јој пут према већем утицају у земљи. Француским претензијама у Мароку противила се Немачка, па је дипломатска криза у два наврата, 1906. и 1911. замало прерасла у оружани сукоб великих сила. Године 1912. Мароко је постао француски протекторат под формалном управом султана, али са стварном моћи у рукама француског главног резидента. Северни део земље доспео је под управу Шпаније са средиштем у Тетуану, а Тангер је постао међународни град.

За време француске власти административни центар Марока премештено је из унутрашњости на обалу. Лука Казабланка је израсла у милионски град, индустријски и финансијски центар са значајном заједницом Европљана, а Рабат постао нова престоница. Након Другог светског рата све су израженије биле тежње Мароканаца за самосталношћу, отелотворене у личности султана Мухамеда V. Француска је покушала да заустави осамостаљење, али је у другој половини 50-их година XX века морала да попусти и Мароко је 1956. постао независна монархија, а годину дана касније султан Мухамед је проглашен за краља.

Мароканску независност обележила је дуга (1961—1999) владавина краља Хасана II, који је комбинацијом ауторитарне и умерено реформистичке политике успео да одржи јединство и политичку стабилност земље. Мароко је за разлику од многих арапских земаља остао чврсто на страни Запада у Хладном рату. Године 1976. Хасан је у Шефшауен - Плави градсавезништву с Мауританијом заузео суседну Западну Сахару, бившу шпанску колонију с вредним налазиштима фосфата, отпочевши тиме сукоб са западносахарским герилским покретом Полисарио, ког је подржавао суседни Алжир.

Током 90-их година ХХ века у Мароку је започео процес поступне демократизације. Хасана је наследио син Мухамед VI, који је убрзао политичке и друштвене реформе.Краљевска породица (Краљ Мохамед VI и принцеза Лала Салма)

Мароко је монархија у којој постоји парламент и независно судство. На челу државе је краљ. Он председава Саветом министара, именује премијера на основу резултата избора, именује све министре у влади на предлог премијера и има право да распусти скупштину, распише нове изборе и смени министре. Краљ је врховни командант војске и религијски лидер.

Шефшауен - Плави град Шефшауен - Плави град Шефшауен - Плави град Шефшауен - Плави град

Пројекција: Шри Ланка и Малдиви

Вечерас ће нас Миливоје Ристић повести у егзотичне пределе рајског амбијента! Полазак је тачно у 20:00 h, место: сала нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Немојте каснити,

добро нам дошли! 🙂

Демократска Социјалистичка Република Шри Ланка, (раније име Цејлон, а позната и као Сри Ланка) је острвска држава у јужној Азији. Северозападно од Шри Ланке налази је Индија, а југозападно – Малдивски архипелаг. Писана историја Шри Ланке дужа је од 3.000 година али постоје и теорије да су на овом острву пре 125.000 година  постојале и преисторијске људске насеобине. Захваљујући свом географском положају и обали погодној за изградњу лука имала је велики стратешки значај од древног Пута свиле до Другог светског рата.

Ова предивна, далека земља налази се на Индијској тектонској плочи, унутар Индо-аустралијске плоче. Смештена је југозападно од Бенгалског залива. Од Индијског потконтинента одвојена је заливом Манар и мореузом Палк. Према хинду митологији некада је ово острво земљоузом било повезано са Индијом. Земљоуз је наводно било могуће препешачити све до 1480. године када су циклони продубили канал.

Шри Ланка је мултикултурна земља, у којој се среће мноштво религија, народа и језика. У њој_живе Синхалези, шриланчански и индијски Тамили, Маври, Бургери, Малајци, Кафири и домородачки народ Веда. На острву је присутно богато будистичко наслеђе, а најстарији будистички спис у Шри Ланки је Палијски канон настао 29. године пре нове ере. Новију историју земље обележио је тридесетогодишњи грађански рат завршен 2009. године победом владиних снага над организацијом Ослободилачки тигрови тамилског илама. Више о историји видећете када кликнете овде.

По друштвеном уређењу Шри Ланка је унитарна република са председничким системом. Значајан је произвођач чаја, кафе, драгуља, кокоса, гуме и цимета. Острво обилује тропским шумама и разноврсним крајоликом са богатом флором и фауном.

Острвом преовлађују равне и благо заталасане равнице, са планинама које се уздижу само у средини јужног дела. Највиша тачка је Пидурталагала, висине 2.524 метра. Острво је богато минералима као што су илменит, фелдспат, графит, силицијум диоксид, каолинит, лискун, и торијум. У заливу Манар откривене су значајне количине нафте и гаса.

У приобаљу Шри Ланке налазе се развијени екосистеми корала и морске траве. На Шри Ланки се налази 45 естуара и 40 лагуна. Захваљујући мангровама, које се пружају на више од 7.000 хектара, ублажене су последице разорног цунамија из 2004. године у Индијском океану.

Недалеко су и рајски Малдиви…

Малдиви или Малдивска острва, званично Малдивска Република је острвска држава Индијског океана у јужној Азији. Малдиви су групе атола распрострањених јужно од индијских Лакадива, између острва Миникој (на крајњем северу) и архипелага Чагос (на југу) и око 700 километара југозападно од Шри Ланке у Лакадивском мору Индијског океана. Двадесет шест малдивских атола покрива територију на којој се налази 1126 острваца, од којих је две стотине острва насељено. Атол је иначе корално острво. Окружују га корали који расту око вулканских острва у тропским морима, нарочито у Тихом и Индијском океану. Атоли имају облик прстена, али и полукруга, на средини је плитки залив — лагуна. Већи атоли су насељени, где нема извора слатке пијаће воде, зато живот становника зависи од кишнице.

 Малдивски атоли 

Малдиви имају двадесет шест природних атола и неколико острвских група на изолованим гребенима. Сви они су подељени на двадесет једану административну јединицу – атоле и град Мале. Начелнике ових административних јединица именује председник државе. Све јединице су груписане у 7 региона, а град Мале је посебни престолни регион. Зграда парламента се налази у Малеу, а први устав ове Републике проглашен је 1968.

Етнички идентитет становника Малдива представља мешавину култура народа који су се населили на острвима, утопљену у једну веру и језик. Најранији досељеници су вероватно били из јужне Индије и Шри Ланке. Ти досељеници су имали језички и етнички карактер Индијског потконтинента и нама су данас познати као етнички Дивехи или једноставно Малдивци.

Почетком XX века, Малдиви су имали око 100.000 становника, да би данас тај број износио око 400.000. Од тог броја, 77.000 су страни радници, док се процењује да још 33.000 има илегално усељених имиграната. Већина Малдиваца су сунитски муслимани.

Пројекција: КРИТ

У среду, 12. априла ма Крит нас води др Елеонора Гвозденовић. Полазак у 20:00 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Немојте закаснити, улаз је слободан, добро нам дошли!

Крит је највеће острво Грчке и пето по величини у Медитерану. Претежно je планинско, али се у северном делу пружају приморске равнице, погодније за живот. Налази се на раскрсници три континента Европе, Азије и Африке. Запљускују га три мора Либијско, Егејско и Јонско. Обала је врло разуђена са доста залива, полуострва, ртова и увала, и дужине од 1046 km. Истраживањима обављеним током ХХ века дошло се до сазнања да су у II миленијуму п. н. е. у базену Егејског мора постојале цивилизације развијене попут Египатске, Вавилонске и многих других. До насељавања земаља Егејског мора дошло је почетком доба неолита тј. око VII-VI миленијума п. н. е., на шта указују пронађени остаци многобројних насеобина и гробова из тог доба.

Врхунац свог развоја Крит достиже у периоду од 2600-1100п.н.е. развојем Минојске цивилизације. У том периоду изграђене су многе палате као што је и она у Кнососу, развијала се трговина са Кипром, Египтом и Сиријом а основане су и прве колоније. Минојска цивилизација се развијала до 1450 п.н.е. након чега су острво потресали земљотреси, вулканска ерупција острва Тхера (Санторини). Критски земљотрес је изазвао цунами који је разорио Александрију.

У току Римске владавине која је трајала до 330 хришћанство постаје главна религија, а апостол Павле оснива прву цркву. Иако под влашћу Римљана,  на острву је задржан грчки језик и обичаји, а латински се користио само у административне сврхе. Током векова Крит су освајали многи народи а један од најзначајнијих печата на садашњи изглед градова оставили су Венецијанци који су на острву били око 400 година. Многа утврђења, луке, цркве, манастири, јавне зграде, тргови дело су Венецијанске архитектуре. Под турском окупацијом острво је било све до 1898.године. Након припајања Грчкој, после балканских ратова,  Крит дели судбину Грчке државе у току I и II светског рата.

Пројекција: ФИЛИПИНИ

Вечерас се спремите за путовање у егзотичан острвски предео, познат по пејсажима који сваком буде жељу да их види и доживи. Један од наших кауповаца, ће свој свеже доживљено путовање вечерас поделити са нама. Пројекција ће се одржато у среду, 22. марта у 20:00 h, у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“), никако немојте пропустити! Добро нам дошли 🙂

Република Филипини је острвска је држава у југоисточној Азији. Име су добили по шпанском краљу Филипу II. Шпански истраживач Руј Лопез де Виљалобос је 1542. острва Лејте и Самар назвао Felipinas по ондашњем Принцу од Астурије, да би касније израз Las Islas Filipinas почео да се користи за целокупни архипелаг. Пре тога је називан и Islas del Poniente (Острва запада), а коришћен је и Магеланов назив San Lázaro. Током историје овај архипелаг је неколико пута мењао име, а садашњи назив је озваничен после Другог светског рата.

Филипине обухвата архипелаг са 7.107 острва смештених између 116° 40′, и 126° 34′ ИГД и 4° 40′ и 21° 10′ СГШ. Према истоку се граничи са Филипинским, према западу са Јужнокинеским а према југу са Селебеским морем. Острво Борнео је смештено неколико стотина километара југозападно, док се Тајван налази северно од филипинског архипелага. Молучка и острва Сулавеси налазе се јужно и југозападно, док се Палау налази источно од Филипина. Острва су сврстана и три целине: Лузон, Висаја и Минданао. Главни град је Манила, док је највећи град Кезон Сити; оба града заједно чине метрополитанско подручје Маниле.

Оно што сви прво помислимо када се спомену Филипини су фотографије предивних обала и тиркизног мора. Северно од Филипина преко Лузонског мореуза налази се Тајван; Вијетнам је са западне стране Јужнокинеског мора; према југозападу Сулуско море одваја Филипине од острва Борнео, а Целебеско море одваја га од других индонежанских острва; према истоку излази на Филипинско море. Острва филипинског архипелага су вулканског порекла, брдовита и покривена тропским кишним шумама. Највиша планина је Маунт Апо, са висином од 2954 метра, најдужа река  Кагајан, а највеће језеро Лагуна де Бај, већи заливи Субик, Давао, и Моро.

С обзиром да се налазе у Ватреном појасу Пацифика на Филипинима је честа сеизмичка и вулканска активност. Архипелаг дневно погоди око двадесет углавном слабијих земљотреса. Ту је и више активних вулкана као што су Мајон, Маунт Пинатубо, и Тал. Ерупција Маунт Пинатуба у јуну 1991. била је друга највећа ерупција на свету у двадесетом веку.

А вулканско порекло значи и обиље руда, па су тако Филипини, други у свету по резервама злата. Из истог разлога, земља обилује и геотермалном енергијом по чему су такође други у свету.

Филипини имају умерено тропску климу коју карактерише велика влажност и врућина. Присутна су три годишња доба,  монсуни Хабагат и  Амихан, а како се налазе у средишту тајфунског појаса, филипински архипелаг годишње погоди око деветнаест тајфуна.

Ова острва насељавају бројне етничке групе. Први становници Филипина су били Негрити који су се настанили још у преисторијско доба. Након њих, у таласима су пристизали аустронезијски народи. Током векова овде су се настанили припадници разних нација чему је допринела и трговина са Кинезима, Малајцима, Индусима и исламским државама. Данас, од 100 милиона становника, око 12 милиона живи ван матице, тако да је Филипинска дијаспора је једна од најбројнијих у свету.

Долазак Фернанда Магелана 1521. означио је почетак шпанске колонизације. Шпански истраживач Руј Лопез де Виљалобос назвао је архипелаг Las Islas Filipinas у част шпанског краља Филипа II од Шпаније. Доласком Мигела Лопеза де Легазпија 1565. из Мексико Ситија основана је прва стална шпанска насеобина на филипинском архипелагу. Филипини су више од триста година били део Шпанске империје. Током овог раздобља католичка религија постала је преовлађујућа а Манила је служила као главно чвориште за шпанску трговачку флоту у Азији.

Крајем XIX и почетком XX века су се одиграле Филипинска револуција и Филипинско-амерички рат. САД су, изузев за време јапанске окупације, имале власт над архипелагом све до 1947. године. Након Другог светског рата Филипинима је призната независност. Од тада ова земља има прилично бурна политичка искуства. Филипини су учествовали у оснивању Уједињених нација, Светске трговинске организације, АСЕАН-а, и Самита Источне Азије. Више о историји Филипина можете видети ако кликнете овде.

Пројекција: ИЗРАЕЛ

Вечерас ће своје утиске и доживљаје са тронедељног боравка у овој предивној земљи, изузетно богатог садржаја, са нама поделити др Елеонора Гвозденовић. Обзиром да вас КАУП ове године у октобру води управо тамо, наша чланица Лидија Ашкенази ће вам представити како ће изгледати тих десетак дана.

Израел (хебрејски  ישראל — Јисраел; арапски إسرائيل — Исраил) је блискоисточна земља, данас парламентарна република која се налази на источној обали Средоземља и граничи се са Либаном на северу, Сиријом на североистоку, Јорданом на истоку и Египтом на југозападу. Израел се први пут спомиње у историјским списима у каменорезу фараона Мернептаха из 1230. године п. н. е. Упркос постојању два званична језика -хебрејског и арапског и чињеници да је ово једина држава са већинским јеврејским становништвом, њена јединственост је и у томе што на њеном древном тлу постоје три светске религије.

Упркос малој површини, Израел се одликује разновсном физичко-географском структуром. Пустиња Негев је на југу, а затим следе Галилеја и Кармел, све до Голанске висоравни на северу. У оквиру Израелског обалног појаса живи 70% становништва. Источно од централне висоравни лежи долина реке Јордан која је део 6.500 km дуге Велике разводне долине. Река Јордан тече од планине Хермон кроз језеро Хула и Галилејско језеро све до ушћа у Мртво море Јужно је Вади Араба који се улива у Акабски залив, део Црвеног мора. Јединствено за Израел и Синајско полуострво су ерозивни циркови, од којих је Рамон највећи, у пустињи Негев. Израел има највише врста биљака по метру квадратном од свих држава медитеранског појаса.

Као што знате, пројекција ће се одржати у среду 8. марта у 20:00 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц. Добро нам дошли! 🙂

Пројекција: ГРУЗИЈА

Ова земља није ни мало често у понуди, а такве дестинације буде знатижељу путника сладокусаца… Наш вечерашњи предавач то свакако јесте – Драган Павловић.

Пројекција ће бити одржана у среду 8. фебруара у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли! 🙂

Грузија, позната и као Ђурђија (грузијски: საქართველო – Sakartvelo), је држава у источној Европи. Граничи се са Русијом на северу и североистоку, Турском и Јерменијом на југу, и Азербејџаном на југоистоку, док на западу излази на обале Црног мора.  Њеним доминирају високи планински ланци Великог Кавказа на северу са бројним врховима који прелазе 4.000 m надморске висине, укључујући и највиши врх у земљи Шхару (на надморској висини од 5.200 m) и Малог Кавказа на југу. Црноморско приморје је доста ниско и замочварено и од обале ка унутрашњости се у виду левка шири пространа Колхидска низија. Низијска подручја се налазе и у источним и централним деловима земље и прате токове највећик грузијских река Куре (или Мткварија) и њених притока. Западни део земље припада сливу Црног мора, док источни део отиче ка Каспијском језеру управо преко реке Куре.

Главни и највећи град у земљи је Тбилиси који је седиште председника и националне владе, док је од маја 2012. град Кутаиси центар законодавне власти (парламента). Већи градови су још и Батуми који има функцију административног центра аутономне републике Аџарије и Рустави (оба преко 100 000 становника). Град Поти који лежи у централном делу црноморске обале је најважнија грузијска лука. Већину популације (преко 80%) чине етнички Грузини, службени језик је грузијски (изузев на територији отцепљених република где се говоре абхаски и осетски језик), а око 80% популације су припадници Грузијске православне цркве. По државном уређењу Грузија је унитарна полупарламентарна држава у којој извршну власт деле председник и влада.

Република Грузија лежи на подручју геополитичке регије Закавказје, на самој граници између источне Европе и југозападне Азије, те се стога може сматрати подједнако и европском и евроазијском државом. Сами Грузини своју земљу називају балконом Европе. У геополитичком и културолошком погледу Грузија се сматра искључиво делом европског континента. Брда и планине покривају 87% површина. На северу се налази ланац планина Велики Кавказ. На југу су западне падине Малог Кавказа и вулканска област која је део Јерменске висоравни. Измећу њих се налази Колхидска низија.

Највиши врх је Шхара на Великом Кавказу са 5.068,9 m. Најдужа река Грузије је 1.364 km дуга река Кура (грузијски: Мтквари), која кроз Грузију тече 351 km, од југа ка истоку земље. Друге веће реке су: Аласани (351 km), Риони (333 km) и Енгури (213 km). Највеће језеро је Паравани (37,5 km²) на 2.073 m надморске висине. Пећина Вороња је са 2.190 m дубине најдубља пећина на свету. Планине Кавказа штите Грузију од хладног ваздуха са севера, док утицај Црног мора доноси топлије време. Клима Грузије је влажно-суптропска на западу до сушне и умерене климе на истоку. Просечна годишња температура ваздуха је 15 °C на западу, а 11 до 13 °C на истоку. На западу годишње падне 3.000 mm падавина, а на истоку само 400.

Изворно име за Грузију је Сакартвело (грузијски  საქართველო) и у приближном преводу означава картвелијанску земљу. Термин је кованица две речикартвел-и (грузијски  ქართველ-ი) која представља етноним и односи се на становнике централног грузијског региона Картли који се може сматрати језгром древне грузинске државе, и циркумфикса „са + народ + о“ који представља класичну конструкцију у грузијском језику за етнониме (у буквалном преводу „територија где живе …“). Од почетка 9. века термин Сакартвело је захваљујући ширењу јединствене вере, језика и културе постепено почео да се односи на подручје свих грузијских држава изван самог региона Картли. Грузини себе називају Картвелеби (грузијски  ქართველები), а свој језик картули (ქართული).

Према древним грузијским рукописима (грузијски  ქართლის ცხოვრება; Картлис цховреба) предак древник Картвелијанаца је био Картлос који је по предању био праунук најстаријег синабиблијског пророка Ноје, Јафета од којег су после великог потопа настали сви европски народи (јафетити). Антички грчки и римски аутори су становнике данашње западне Грузије називали Колхиђанима, а њихову земљу Колхидом, док су они на истоку били Иберијанци или Иверани, а њихова земља Иверија.

Термини Георгија, односно Георгијанци у западноевропским средњовекивним црквеним списима су у директној вези са ранохришћанским светитељем Светим Георгијем (тј. Св. Ђорђем или Св. Ђурђом, па отуд и назив Ђурђија) који је у то време међу хришћанским становницима Кавказа био веома поштован (и који се и данас поштује и слави као заштитних грузијске државе и народа). На подручју данашње Грузије постојала су још током античких времена моћна и независна краљевства. Краљевине Колхида и Иберија су још у IV веку примиле хришћанство, па се Грузија може убрајати међу најстарије хришћанске земље на свету. За више о историји Грузије кликните овде.

Пројекција: ПСИХОФИЗИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ НАРОДА БАЛКАНА

На нашем првом овогодишњем састанку, имаћемо прилику да проникнемо у то какви смо :-). Наиме, биће приређена пројекција коју смо већ два пута померали (трећа – срећа!) и која једина не представља путопис, већ се тема базира на радовима Јована Цвијића, а интерпретираће их Немања Потребић.

Предавање ће се одржати у среду 11. јануара у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 20 h.  Добро нам дошли! 🙂

КАУП у 2017-ој

Током последње две године, запажено је интересовање за предавања и одређене теме, те и најзначајнија промена у 2017-ој  представља учесталију организацију пројекција. Међу нашим члановима има доста великих путника, што је утицало да теме буду претежно путописног карактера. Али, ту су рецимо и две, изузетно занимљиве теме у интерпретацији географа, чија је садржина антрополошког карактера.

Кликни да погледаш спот! 🙂

На страницама сајта, где су најаве пројекција, наћићете и садржајан опис који ће вас сигурно занимати, а свакако учинити и да лакше упијете све што будете гледали и слушали на самим пројекцијама.
Од акција ће бити мањих и већих новина, као и неколико класика које по вашој жељи враћамо на позорницу 🙂 То су пре свега Прерасти источне Србије и Лазарев кањон, а од већих путева, поново идемо у Кубу, али и Израел, Грчку, Бугарску, Словачку, Румунију…

Пролазак кањона Брњице је ове године у знаку јубилеја: бележимо 10 година изузетно успешне и посећене акције. Обзиром да је више пута организована и по два пута, са преко 80 учесника, са бројањем смо престали када је овај изузетно живописан кањон прошао и хиљадити учесник. Зато на лето (крајем јула), славимо! 🙂

Кањон Нере ће бити овог лета мало освежен новом трасом, уз постојеће којима вас водимо последњих неколико година, а одлазак на Морачке планине, који сваке године посвећујемо неприкосновеном барду домаћег планинарства, Крсту Жижићу – Жижи, као и сваке године, носиће још једну, нову, куриозитетну трасу. Уз Сврљишку принцезу, Нишевачку клисуру, овог лета у име сећања на легендарног спелеолога Милутина Вељковића, представљамо вам и Калафат!

Зато, нека нам је срећна ова 2017-та и да нас ноге служе докле жеље досежу! Живели! 🙂

У среду, 11. јануара почињемо…

После краће празничне паузе, први овогодишњи одржаће се, као и до сада, у среду, 11. јануара, у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Биће то прилика да узмете нов годишњи програм активности, а и да испратите занимљиво најављено предавање Немање Потребића о психофизичким карактеристикама народа Балкана, базирано на радовима Јована Цвијића.

Иначе, ове године смо посебну пажњу посветили одабиру тема за пројекције, у чему су овога пута прилично учествовали и сами чланови. Верујемо да ћемо уживати у њиховим приказима, те да ће овакав правац учешћа чланова у раду Клуба и даље јачати.

Срећна вам Нова година, видимо се у среду, добро нам дошли! 🙂

Кликни на слику да видиш спот! 🙂