Архива за Crna gora

ЖИЖИНИМ СТОПАМА: Капетаново језеро-Круташ-В. Журим-Ластва-Рогођед-Божурни врх-кањон МРТВИЦЕ

Крсто Жижић, некадашњи председник ПСД „Железничар“ је  многим генерацијама подарио знања и вредна искуства, као и незаборавне тренутке на планинама. Својим сензибилитетом, преданошћу која је проистицала из срца и чисте љубави према природи, стварао је акције антологијских размера. При свему томе, његов ауторитет беше од оних који се нису наметали правилницима, пиштаљком, или „пословном дистанцираношћу“ у новије време, НЕ. Његов приступ будио је поштовање, и надасве ЖЕЉУ да идете некуд за њим, да га следите. Најзад, многе од акција које је водио, осим планинарских елемената, красила је и изузетна лепота, због чега смо пре пет година, овом почели да изводимо акцију  „Жижиним стопама“, њему у спомен.

Данас, већина акција које је изводио, нису на репертоару. Ми верујемо да је важно да постоје у изворном облику за генерације које долазе. Ова се сматра АКЦИЈОМ ЗА СВА ВРЕМЕНА!

Филм о "Акцији за сва времена"

Овај филм приказује како је ова акција вођена, а уз интервјуе са Томицом Делибашићем и самим Жижом који ју је утемељио, пружиће вам праву слику о овом догађају. Филм можете погледати кликом на фотку десно (ако сте заинтересовани за учешће, погледајте га обавезно! Током година, ова се акција одвијала на разне начине, тако да наредних пролећа можете очекивати разне варијанте (трасе које се спомињу у филму). Садржај овогодишњег програма који је пред вама, има изворну основу. Веродостојност је предуслов да доживљај буде какав је иначе и бивао (репортажу можете прочитати овде), а то нам је и циљ.

поља под нарцисима и Маганик у позадини на сваком смо врху имали час географије Мртвица

Четвртак,  6. јуни:

ПОЛАЗАК: са паркинга  у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 21 h. Путујемо Ибарском магистралом према Пријепољу и паузу правимо негде у неком успутном ресторану.  Пут настављамо преко Жабљака према Никшићу.

Мали Журим Лукавица - Велики и Мали Журим

Петак, 7. јуни:

Овог првог дана акције, пролазимо нестварно лепе пределе у виду непрегледних поља под нарцисима, катуна расутих по ливадама, у којима се прави најлепши сир на свету (лиснати, ровачки).  Постаје вам јасно да ова силна пејсажна лепота брише сваки замор… Пружамо вам избор од две трасе, тако да ће се сваки учесник определити за ону која му највише одговара.

Стожац поглед на језера (десно од Крста)

Траса 1: Возило напуштамо на локалитету Гвозд у близини новосаграђеног ветропарка. Идемо преко висоравни Лукавица све до подножја Гацкових греда, Великог и Малог Журима. Вршимо успон на Велики Журим одакле имамо одличне погледе на суседни Мали Журим и Боровник, Илијин и Николин врх, као и на капу Морачку. Са врха силазимо преко Пиперског и Загарачког катуна до Бара Бојовића. Ова путања је дугачка око 15 км са 650 м успона и 550 м спуштања. Стаза је заиста прелепа и мештани ће вам рећи како ту има 365 извора – по један за сваки дан у години :-).

Учесници који не желе да се пењу на Велики Журим, могу остати у подножју и састају се са групом након спуштања са врха. У том случају се прелази 13 км стазе са око 300 м укупног успона.

Након акције група која иде овом трасом се од Бара Бојовића превози нашим возилима до Капетановог језера.

Траса 2:

Возилом долазимо све до Бара Бојовића, тачније до краја асфалта код Загарачког катуна. Крећемо стазом према Пиперском катуну, пролазимо између Великог и Малог Журима и долазимо до депресије Резави долови. Прелазимо је ободом, долазимо до Иванбеговог катуна и одатле почиње успон на Круташ. Пењемо се прво на нижи врх (2115 мнв) па онда на виши (2132 мнв). Круташ је иначе један од врхова Капе Морачке (Ластва, Заградац, Круташ, Штит, Зворник) и практично у његовом подножју са североисточне стране се налази извор реке Мораче. Са врха имамо погледе на све врхове Капе Морачке, на Журиме, Лолу (Велики и Мали Зебалац, Лијевно…), Тали, Сињајевину, Дурмитор, итд…

Након паузе на врху спуштамо се у подножје Штита (2191 мнв), пратимо изохипсу и долазимо до подножја Ћетковог врха (2036 мнв). Бирајући најпогодније пролазе (стазе овде не постоје) спуштамо се до Радојеве продо и онда даље макадамом до Капетановог језера. Укупна дужина пешачења је око14 км са 750 м успона и скоро исто толико спуштања.

Гацкове греде Ветропарк Журими и Капа Морачка, поглед са Боровника

НАПОМЕНА: Иако се чини да је траса 2 по својој дужини и пређеном успону доста слична траси 1, морамо да нагласимо да је због специфичног и тежег терена којим се пролази она ипак доста захтевнија и компликованија, па се препоручује учесницима са бољом кондицијом и већим искуством.

Групе се на крају дана састају на Капетановом језеру где нас чека заслужени одмор. За овај предео мештани ће вам рећи како ту има 365 извора – по један за сваки дан у години :-).

Боровник Цветни пашњаци Капетаново језеро

ВАЖНА ПРЕПОРУКА: у пар катуна крај језера може се купити сир, наручити цицвара, прженице са киселим млеком, а има и кафе, сока и пива, али не рачунајте да можете набавити исто што и у радњама на које сте навикли (за такве и сличне детаље, обавезно консултујте организатора акције, како бисте се спаковали на прави начин). Ако сира случајно не буде у катунима, набавићемо га у Веље Дубоком.

стари катуни непрегледне чипке нарциса планинарски катун Минићевих

По доласку на Капетаново језеро, смештамо се код Минићевих у планинарски катун, или подижемо шаторе, како је ко пријавио пре поласка (број места у катуну је ограничен). Вреће и подлошке носимо СВИ! Катун нема мокри чвор (купатило), тачније постоји један WC као и чесма у дворишту.  На крају дана зна се: вечера, дружење и одлазак у слатке снове, јер ваља се некако носити са свом доживљеном лепотом. За оне који никада нису били у Црногорским планинама, ово ће бити ШОК за чула. А тек је почетак…

Резави долови

Субота, 8. јуни:

Овај дан такође почињемо рано, а нудимо две варијанте, обе са завршетком у селу Веље Дубоко. Наравно, најпре ћемо доручковати, потом спаковати ствари које нам до Веље Дубоког превози камион и полазимо на успон. Собом носимо мали ранац са оним што нам је потребно за пешачење током дана и у 07:00 h полазимо у акцију.

само део панораме са врха Ластве

Приказ трасе на топо карти

Од језера крећемо путем у правцу југа према Маганику. Идемо прво преко долине Требијеше (овдашњи мештани не користе назив Капетаново језеро, већ Требијешко језеро), па онда крећемо на успон према Божурном врху (1923 мнв). По изласку на врх правимо дужу паузу, а затим настављамо даље кретање ка врху Рогођед (2037 мнв). Са обе тачке имамо одличне видике на масив Маганика и његове карактеристичне врхове: Међеђи врх (највиша тачка на Маганику – 2139 мнв), суседне Бабине зубове (2111 мнв – место где се 70-тих година прошлог века срушио авион „Каравела“), Петров врх (некадашњи назив „Курозеб“, други по висини на Маганику – 2124 мнв), итд…Такође уживамо и у погледу на кањон реке Мртвице. Са Рогођеда се спуштамо јужном страном све до удолине у његовом подножју. Пратећи удолину, спуштамо се до макадама који спаја Капетаново језеро прво до Горњег Веље Дубоког, а затим и до Доњег где проводимо ноћ. Стаза је дугачка 14-15 км са 700 м успона и 1500 м спуштања.

Панорама Маганика

Иако дужина стазе није велика, терен који се прелази је доста незгодан, каменит, са понеким верањем по стени или кроз кулоар, без успутних извора воде, а такође је могуће да је стаза којом се спуштамо ка Веље Дубоком добрим делом зарасла пошто се туда ретко пролази. У склопу свих ових услова који се очекују, потребна је стварно добра кондиција, а поготову приликом силаска где су и добра колена веома важна.

Ластва Бане на Ластви 

За учеснике који не желе да имају овако активан дан, постоји друга – лакша варијанта:

Полазимо сат времена након прве групе и у плану је пењање на капу Морачку, тј. на највиши врх Морачких планина –  Ластву (2226 мнв). Пролазимо Радојеву продо и долазимо до Морачких долова где напуштамо колски пут и крећемо на успон каменитом стазом ка врху. Стижемо до подножја врха Крстац где имамо одличан поглед на Резаве долове и након краће паузе настављамо до Ластве. На врху правимо дужу паузу, а након тога се враћамо натраг истом или мало измењеном стазом (о томе ћемо одлучити на лицу места).

Панорама Морачких планина, поглед са Стожца

Поглед са Ластве је по доброј видљивости фантастичан и досеже чак до Ловћена, Оријена и Румије 🙂 На врху уживамо у призору који фасцинира и распаљује апетите за многим врховима у видокругу. Око вас све изгледа као раширена тродимензионална географска карта, а такав призор захтева пажњу, не само сликања ради, напросто се тако нешто мора загледати, зато смо се и попели 🙂 Али, како је ово акција са озбиљним висинама и растојањима, ваљало би да на врху не останемо  више од пола сата. Сатница се на оваквим теренима мора поштовати, да не бисмо ноћу стигли у Веље Дубоко! Узгред, то се никада није десило, па нема разлога за бригу.

Приказ трасе на топо карти

По доласку на Капетаново језеро, правимо још једну паузу (највише до сат времена) и онда полазимо даље низбрдо макадамом ка Веље Дубоком. Ходамо умереним темпом, да се не деси да неки веома лепи призори остану невиђени. Ми то не чинимо и на време ћемо вам скренути пажњу. Требало је превалити дуг пут, одвојити дане, те према томе доживљај мора имати пуноћу. Стићи ћете и све то да сликате, јер смо за два и по до три сата у Веље Дубоком. Недалеко од Капетановог језера, са леве стране су два предивна водопада, која се лако могу превидети ако се брже хода:

 водопад други водопад Милин До

Ко не буде желео да иде на Ластву, може да опуштено проводи време у околини Капетановог према сопственим жељама и хтењима. Битно је да се у договорено време нађе са остатком групе како би сви заједно кренули према Веље Дубоком.

Такође је могуће, ако неко жели, да се прошета до оближњег Манитог језера. Стаза није дугачка и лагана је, а ко буде ишао добиће тачне инструкције како да се без проблема попне до језера и врати натраг.

Комплетна траса до Ластве је  дугачка око 20 км са 625 м успона и 1500 м спуштања. Они који остају код језера и не иду на успоне, имају укупно 9 км пешачења и 950 м силаска, без успона. Учесници који желе да виде Манито језеро, прелазе укупно 12 км са 150 м успона и 1100 м силаска.

У Веље Дубоком постављамо своје шаторе крај старе школе, а може се спавати и у учионици, без потребе подизања шатора, како ко хоће (дакле, вреће и подлошке морамо имати СВИ). У снове ће нас увести друшкање крај ватрице уз вечеру коју, као и обично сакупимо успут, и тихи шум Мртвице…

Стигосмо у Веље Дубоко Тамара преферира шатор Капетаново језеро - Веље Дубоко

Недеља, 9. јуни:

Дан повратка, од кога нас дели рајска стаза кањоном реке Мртвице.  Немогуће лепа, Мртвица МРТВИЦАнемилосрдно заводи намернике, те је за ову штрафту важније зачеље него чело. Доручак, спремање шатора и полазак у 08:00 h. Опет наглашавамо да је овде тачност врло важна, јер је пут дуг, у Београд стижемо око 3 h ујутро, а Мртвица ће да мами, вазда било. Укљештена између Маганика и Стожца, њен ток је права магија!

Кроз кањон води стаза и не мора се квасити. На самом улазу у кањон постоји један прелаз где се (ако буде висока вода) ваља мало потрудити, а на стази може бити попадалих стабала, или остатака одрона (зависно од тога какво је време било до нашег доласка). Лепо, суво време је предуслов за пролазак кањона Мртвице. Ако се случајно догоди било каква киша (изненадна летња, краткотрајна), искључује се пролазак кањоном, чак и ако после тога опет гране сунце због велике могућности одрона). До Међуријечја ћемо, у том случају, ићи преко Лијешња (над кањоном). Ово наводимо као претпоставку, јер није немогуће, али прогнозу пратимо, како би акција могла бити реализована у одговарајућим метеоролошким условима.

Постојање стазе дуж кањона искључује нужност квашења, осим што искушење намерног улажења у воду увек вреба код тзв. „Афродитиних када“ и Даниловог моста 🙂

Афродитине каде кристално прозирно тиркизна лагуна

Треба одолети, бар толико да се ту не задржимо више од пола сата. А сликање…Ух! Очекујемо да то не утиче превише на ток кретања. Иначе, понесите довољно СД картица, знамо како је Мртвица заводљива и рачунамо на потребу фотографисања, али ваља нам стићи до 16 h у Међуријечје где нас чека комби!

 вертикална притока Данилов пут тиркиз...

Уосталом, како год сликали, нема тих фотографија које могу дочарати Мртвицу у свим нијансама од зелене, преко тиркизне, до петролеј плаве боје. Део њеног тока (до Белих Нерина) пресуши током врелих летњих дана и отуда јој име. Зато је ову акцију Жижа деценијама изводио у ово време, које је за њу идеално. Једним делом, пролазимо Данилов пут, усечен у стену. Направила га је ЈНА, а мештани га назваше по генералу Данилу Јауковићу. Надомак села Мртво Дубоко, с друге стране кањона, наилазимо на Беле Нерине – снажне пенушаве водопаде, од чијег хука нећемо чути једни друге. Могу се фотографисати са ивице обале, а потом улазимо у Магичну шуму!

  Бели Нерини (фото: Зоран Чубрило) Капија жеља Лагуна

Зашто је ово Магична шума, закључићете сами, али се верује да ако под овом Капијом пожелите жељу – испуниће вам се! А Мртвица, као да се зауставља пред Капијом жеља, разливајући се тиркизним тоновима преко белих облутака, као да зна да ће ускоро протећи испод Даниловог моста, и улити у Морачу…

 поглед са моста Данилов мост Крај

Пред нама је магистрала са овом кафаницом као зборним местом пред полазак. Дужина трасе од Веље Добоког до Међуречја (кањоном Мртвице) износи 13 км, са висинском разликом од 600 м у спусту.

Зашто је ово била КУЛТНА акција? Зато што је сваком било јасно, већ при првом доласку да ће још:-) много пута ту долазити и учешћа су вишеструко понављана. Једноставно, била је то акција на коју се ишло редовно. Негде вам се некада иде, некада не, али ово је у људима развијало потребу сваке године.

Из кањона би требало да изађемо до 16.00 h и одмах полазимо на пут. Предвиђена пауза је у неком успутном ресторану, где можемо ручати. У Београд стижемо пред зору,  око 3 h.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ: За ову акцију је неопходно имати одговарајућу (наведену) опрему и добру кондицију! Пртљаг нам се превози, на себи носимо само мали ранац са оним што је неопходно током пешачења. Спавати се може у сопственим шаторима, планинарском катуну на Капетановом језеру и у школи у Веље Дубоком.  Број места у катуну је ограничен и приликом пријављивања се морате изјаснити где хоћете да спавате (катун или шатор). У катуну има чисте постељине, тако да свако ко се пријави за ту опцију може да бира хоће ли је користити или неће (цена ноћења је иста). Међутим, врећа и подлошка су обавезни део опреме за сваког зато што у школи (друга ноћ) нема кревета, већ нам је на располагању учионица! Катун на Капетановом језеру и школа у Веље Дубоком немају купатила.

У случају неповољне синоптичке ситуације, акција ће бити померена за наредни викенд!

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, ранац, шатор, врећа, подлошка, лични прибор, вода и храна, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.  Такође и лична документа (пасош, лична карта). ентеријер планинарског катуна

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

45 € (превоз и сви остали зависни трошкови превоза)

доплата за транспорт пртљага 5 € – домаћину на лицу места

доплата за смештај у планинарском катуну 5 € – домаћину на лицу места

Путује се искључиво комбијем, број места је ограничен.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или на састанцима Клуба средом y 20 h

              Акцију реализујe КАУП тим:

               063 283 558                       063 555 966

            buca@serbianoutdoor.com                       aca@serbianoutdoor.com

  нарциси Манито језеро ка Милином Долу

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

ГОРИ МОРЕ, ТОПЕ СЕ ПЛАНИНЕ: Румија, Лисињ, водопади Цијевне!

Почетак октобра може бити и сјајан епилог лета, али и најбољи начин да се оно продужи оваквом медитеранском акцијом 🙂

Румија је најјужнија црногорска планина и највиша (1594 мнв) је у овом делу Црне горе. Представља природну границу између Јадранског мора на југозападу и Скадарског језера на североистоку, и из тог разлога се са њеног врха пружа феноменалан поглед све до Ловћена, Оријена, Дурмитора, Проклетија…. и наравно – Јадранско море и Скадарско језеро. А колико стаза може бити „тешка“, када је море још топло, а ми смештени крај њега? Осим пејсажа који нас очекује на врху, насловна фотографија показује и како се не треба обући за успон! 🙂

фото Немања Манчић

Четвртак, 4. октобар:

ПОЛАЗАК:  У 20 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је да дођете 20-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо Ибарском магистралом, кроз Кањон Мораче и Подгорицу. Пут је дуг (9 h) и направићемо паузу у Мачкату (Златибор).  У Шушањ стижемо у јутарњим сатима. Смештамо се у комфорне тро- и четворокреветне апартмане са купатилом и коришћењем кухиње виле „Марчић“, на обали мора.

Вила "Марчић" поглед са балкона

Петак, 5. октобар:

Након што се сместимо у собе, и краћег одмора, одлазимо до села Луње које се налази у подножју Лисиња (1353 мнв), које је наша полазна тачка за данашњи успон. Оно што је карактеристично за Лисињ је да се у односу на Румију налази ближе Јадранском мору, па је утолико са овог врха поглед на обалу и море величанственији. Сам успон није превише захтеван, и погодан је и за оне са мање искуства, али никако није за потцењивање. До врха нас дели око 4,5 km са око 600 m успона. Иде се пастирском стазом која у одређеним деловима са доста камења, те су гојзерице неопходне за овај успон. На самом почетку стазе (у селу Луње) постоји извор, и то је једино место на којем је могуће наточити питку воду. Након краћег пешачења кроз ретку шуму, излазимо на простране голети Лисиња, које су углавном изразито камените уз понеку ливаду и удолину. Карактеристично за овај део стазе је да ћемо проћи бројне зидове изграђене од набацаног камена, који ограђују мале травнате површине које су некада биле обрађиване. Не треба да вас изненади ако на путу до врха видимо крда коња који се слободно крећу Лисињем и његовим обронцима.

Поглед са врха Лисиња на Бар и Барску обалу, фото Немања Манчић Немања на Лисињу, показује Румију :-)

Сам врх је доста простран и безбедан, као и сама стаза до њега, нема експонираних и опасних делова. На врху ћемо наравно направити паузу за фотографисање, одмор, освежење и уживање у феноменалном погледу на обалу црногорског приморја од Аде Бојане, прео Улциња, Утјехе, Добрих Вода, Бара, Шушња, Сутомора…..
У повратку ка Шушњу можемо свратити у неки од хипермаркета („Воли“ и „Лаковић“) који су нам успут у набавку, након чега ће нам преостати још једино да се опустимо и уживамо на плажи. На спавање ћемо отићи раније јер нам следи изузетно напоран дан.

Субота, 6. октобар:

Устајемо у цик зоре како бисмо стигли да попијемо кафу, доручкујемо, спремимо се и кренемо што раније ка Старом Бару, који је полазна тачка за успон на Румију. Одатле до врха пешачимо око 11,5 km са преко 1400 m успона (!!!), тако да и ако технички није превише захтеван, за овај успон је неопходна одлична физичка кондиција. Осим тога, Румија је позната и по доста високој температури и влажности ваздуха, те је јако битно понети довољне количине воде са собом (минимум је 2 l, мада се препоручује и више). Успут постоје два извора, али су оба поприлично удаљена од самог врха.

Полазна тачка ка врху Румије од Старог Бара, фото Немања Манчић Од ове низбрдице креће континуиран успон, фото Немања Манчић

Полази се од тврђаве у Старом бару макадамским путем у процеп брда, затим уз поток (у ово доба године је по правилу пресушио) где нам предстоје први већи напори и стрмији успони до села Мали Микулићи. Овде се поново укључујемо на макадамски пут (стари пут за Улцињ) и  стаза постаје доста лаша за савладавање без неких већих успона. Овим путем настављамо до Доброг дола (на неких 9 km од Старог Бара), где правимо краћу паузу да се окупимо и одморимо јер одавде креће „озбиљан“ успон. До врха нам предстоји још свега око 2 km, али са висинском разликом од око 600 m (на табли која обележава скретање за врх пише 2,2 km и 2,5 сата).

 фото Немања Манчић фото Немања Манчић

Стаза је у почетку са блажим успоном, на тренутак улази у шумски појас где постаје стрмија, и на крају излази на веома стрм сипар. По сипару се крећемо опрезно, водећи рачуна да не оборимо неки камен на остале учеснике туре који су иза (тј. испод) нас. Након отприлике два сата излазимо на превој испод самог врха Румија, и одавде ће нам се по први пут указати величанствен поглед на Скадарско језеро и Проклетије иза њега. Ово место уједно означава и крај сипара и најтежег дела успона (мада нам предстоји још изразито стрмог успона).

И пуче! фото Немања Манчић

Ту ћемо се на кратко зауставити да се окупимо и „дођемо до даха“, али не предуго, јер до нашег циља имамо још мање од пола сата. И овај део је доста стрм, али није под сипаром, тако да је доста стабилнији и лакши за кретање. Последњих десетак метара пред излазак на врх су доста стрми и захтевају додатан напор и концентрацију, али чим изађемо на врх све ће бити заборављено – указаће нам се невероватан поглед на све стране!

Немањин селфи на врху Румије

Са једне стране поглед „пуца“ у недоглед на пучину Јадранског мора, са друге стране преко Скадарског језера и Проклетија, јужно низ гребен ка Улцињу и Улцињској солани, а северно преко безбројних врхова и гребена све до Ловћена и Оpијена. На врху се такође налази и Црква Свете Тројице, која је подигнута 2005. године.

Постоји легенда да се на врху Румије налазила црква коју су Турци порушили у XVI веку. Верује се да ће се ако Капела на врху, фото Немања Манчићжитељи околине Румије буду сваке године доносили камен, црква са неба сићи на врх.
У Бару постоји обичај да на дан Свете Тројице на Румију излазе припадници православне, католичке и исламске вероисповести носећи по један камен. На почетку колоне носи крст који је припадао Кнезу Владимиру (Свети Јован Владимир).  Кнез Владимир је живео у време неподељене хришћанске цркве, и због тога ужива поштовање и православних и католичких верника, док већина неалбанског становништва исламске вероисповести има хришћанске корене, па и они исказују поштовање према овом свецу.

Након паузе за фотографисање и одмор на врху, опрезно се спуштамо низ овај најопаснији део, водећи рачуна како о својој, тако и о безбедности других учесника акције. По силаску са сипара и овог најстрмијег дела, ако буде времена можемо обићи руски манастир Светог Сергија Радоњешког, који се налази у непосредној близини. Повратак до Старог Бара је истом стазом којом смо и дошли, а по силаску заинтересовани могу да обиђу и тврђаву у Старом Бару, а обавезно ћемо стати и код језерцета (са фотографије) да се расхладимо. Очекивано време повратка у Шушањ је у касним поподневним сатима, тако да ће вероватно бити времена за одмор на плажи уз брчкање у Јадранском мору.

фото Немања Манчић фото Немања Манчић

НАПОМЕНА: Овај успон је физички захтеван, висинска разлика од чак 1.400 m говори колико је тежак. Осим тога, један део стазе иде по терену по којем је кретање теже (сипар, корито реке, стене…), тако да никако није препоручљиво да полази неко ко нема одговарајућу кондицију и искуство.

Панорама са врха: лево је Јадранско море и Бар, а десно Скадарско језеро. У средини су бројни врхови, скоро до Ловћена - фото Немања Манчић

Недеља, 7. октобар:

Устајање, кафа, доручак, паковање за повратак… Али, овде се наше путовање још не завршава. Полазимо до 9:00 h ка Подгорици али скрећемо лево ка водопадима на Цијевни! Ту правимо паузу, довољну да уживамо у несвакидашњој лепоти водопада Цијевне, а ту је и ресторан „Нијагара“ (Ракића куће).

 

У наставку пута следи гранични прелаз, a по уласку у Србију, направићемо још једну паузу у ресторану „Језеро“, на обали Златарског језера.фото Немања Манчић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац за успоне, штапови, камашне, одећа слојевита, прилагођена временским приликама, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; лична документа, купаћи и одећа за посету манастиру. Храна и вода.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

70 € (за групу од 18 учесника) + 1.000 дин (900 дин, за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

65 € (за групу од 28 учесника)+ 1.000 дин (900 дин, за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

Котизација обухвата: превоз и смештај у апартманима виле „Марчић“ у Шушњу, боравишна такса, путно и здравствено осигурање и трошкове организације.

Котизацијом није обухваћено: храна и индивидуални трошкови.

Број учесника је ограничен и не планира се велика група.

НАПОМЕНА: Путно и здравствено осигурање је обавезно јер смо ван Србије. Уколико поседујете сопствено, донесите на увид и биће вам одбијено од износа котизације (-200 дин).

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија). Приликом пријављивања, обавезно је достављање података, неопходних за организацију (име и презиме, контакт телефон, број личне карте, а за полису и ЈМБГ) и измирење аконтације у износу 40 €. По Правилнику, у случају одустајања, аконтација се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања).

Акцију реализују:

  Ненад Царевић              Немања Манчић

064 684 01 37               064 87 87 878

      nesa@serbianoutdoor.com                nemanja@serbianoutdoor.com

Румија у облацима, фото Немања Манчић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Сплаварење Лимом – Камена гора – Јабука

Старовлашко-Рашка висија се налази у југозападном делу Србије. Протеже се од Цетиње и западне Мораве на Северу, до црногорских брда и површи на југу; од Дрине на западу до долине Ибра и врхова Копаоника на истоку. Заузима око 4500 km2 и састоји се из два дела: Старог Влаха и Рашке.

Овај пут, акценат ћемо ставити у обилазак Старог Влаха па ево и неких ближих информација о овом крају:

Стари Влах је историјско-географска област на југозападу Србије, простире се северно од Лима и источно од Дрине у сливу Моравице и Увца, северно од Сјенице. На западу Стари Влах се граничи са Босном, на југозападу са Херцеговином, на југоистоку са Рашком области, на истоку са Шумадијом а на северу са Колубарском области. То је планинска регија где се становништво углавном бави сточарством, а пошто је влах био назив за сточара, отуда води и порекло назива. Област је веома богата водом и подељена је на Златарски Стари Влах, Златиборски Стари Влах и Моравички Стари Влах. Пашњаци и ливаде чине половину укупне територије, а око 35% је заступљено четинарским и буковим шумама, док је голих крашких терена занемарљиво мало.

Златарски Стари Влах је познат превасходно по планини Златар, али ту су и Побијеник, кањон Милешевске реке, Камена гора, Јабука, Јадовник, Сопотница… Златар и Побијеник  смо већ обишли, такође смо прошли и кроз кањон реке Милешеве, а и овог пута ћемо имати један продужени викенд испуњен сасвим довољном дозом авантуре, адреналина и задовољства. У плану је сплаварење Лимом, трекинг на Црни врх и уживање у питоминама Камене горе и Јабуке.

Кањон Милешевке 

Лим је река дужине 220 км, извире из Плавског језера и протиче кроз Црну Гору, Србију и Босну и Херцеговину (република Српска) све до свог улива у Дрину између Горажда и Вишеграда. Сама река формира композитну долину у којој се наизменично смењују клисуре и котлине, а област око ње се назива Полимље. Бројни културно историјски споменици уз времена Стефана Немање су веома битни за одржање српског народа и културе у овим крајевима, а најпознатији су манастири Милешева, Ђурђеви Ступови, Давидовица, Куманица и Свети Никола, као и Јеринин град који се уздиже над кањоном реке. Данас је Лим познат као једна од најатрактивнијих локалитета за адреналинске спортове као што је сплаварење, па ћемо и ми овог пута имати прилике да испробамо како све то изгледа.

Лим - Фото: Симо Мирковић Сплаварење - Фото: Симо Мирковић

Петак, 22. јун:

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник) , тачно у 06.30 часова ујутро. Идемо стандардно ибарском магистралом преко Чачка, Ужица, Златибора, Нове Вароши и долазимо до Пријепоља. Након тога продужавамо нашим превозом према манастиру Куманица – полазишном месту за сплаварење, где нас чека „Сима с’ Лима“.

Задужујемо и облачимо неопходну опрему, па полазимо на рафтинг Лимом у дужини од 13 км све до Бродарева. Само сплаварење траје око 2,5-3 сата а имамо и паузу за одмор и купање у дужини од око 1,5 сат, дакле укупно проводимо на води 4-4,5 сата. Надамо се да ће Лим имати висок водостај и да ћемо доживети лепу авантуру.

Сплаварење - Фото: Симо Мирковић Сплаварење - Фото: Симо Мирковић Сплаварење - Фото: Симо Мирковић

По завршеном рафтингу, идемо у Камену гору код Симе у камп где се смештамо у брвнаре и у аутентичне кућаре.

 Симин камп Кућаре

У сваком случају бићемо у фантастичном природном окружењу, а са домаћином се можемо договорити и да нам се спреми неки оброк или слично.

Субота, 23. јун:

Рано устајање, доручак и покрет у 08:00 часова. Прво обилазимо познати Стари бор (битна знаменитост овог краја), а након тога идемо у трекинг по Каменој гори где ћемо уживати како у питоминама ове планине на самој граници са Црном гором, тако и у столетним шумама којима обилује читаво подручје.

Стари бор - Светибор Јела која расте из старог бора, стара је 50 година! Црни врх 1481 мнв

Предвиђено је пешачење у дужини од 22-23 км са висинском разликом од 800 м како успона, тако и силаска. Највиша кота коју посећујемо је Црни врх (1481 мнв), а пошто имамо цео дан на располагању, ићи ћемо лагано и сигурно ће свим учесницима максимално пријати.

  

Камена гора је планина у близини Пријепоља на југозападу Србије, а на самој граници са Црном Гором. То је такође назив и за планинско село, сачувано од цивилизацијских тековина и урбанизације. У њему се удише чист ваздух, пије ледена планинска вода, људи су бритки и дуговечни, а клима ћудљива и променљива.

Назив Камена Гора скован је на основу пејзажа у ком се место и налази, а то је шума на стеновитој планини, односно „гора на камену“. Простире се на надморској висини од 800 м до 1496 м, где је и највиши врх Равна гора, који је готово у истој равни са Црним врхом са друге стране планине.

Камена Гора располаже богатством флоре и фауне, шумама и бистрим планинским изворима којих има на сваком кораку. Најстарији становник Камене Горе је Стари бор, висок 13 м са пречником крошње од 18 м, обима стабла готово 5,5 м, а његова старост процењена је на отприлике 500 година.

Камена Гора је између два светска рата, званично проглашена за ваздушну бању, а ондашње карактеристике задржала је и до данас. Природа је незагађена, ваздух чист, клима блага, а на срећу, Камена Гора је без великих хотела и мотела, и агресивне урбанизације.

Уколико неко не буде био расположен за целодневно пешачење, може да остане у Каменој гори и да према сопственим жељама проведе време (краће пешачке туре, одмор у природи, итд…).

Како се год ко буде одлучио, на крају дана сви се враћамо у наше кућице где нас очекује договорена укусна вечера, дружење и опуштање.

Недеља 24. јун:

Устајање, доручак, паковање ствари и полазак на лаганији трекинг од Камене горе до Јабуке.

Јабука је позната као превој – граница између Србије и Црне горе, али је такође и туристички центар са ски теренима подобним за рекреацију деце. То је једна таласаста висораван са просечном надморском висином од 1300 м прекривена густим четинарским шумама. На стази од Камене горе до Јабуке (дужина око 11-12 км, успон око 350 м) пролазимо пашњацима, висоравнима, четинарским шумама и обећавамо фантастичне видике како према околним, тако и према удаљенијим планинама (Побијеник, Златар, Јадовник, Дурмитор, Сињајевина, Бјеласица, Љубишња, итд…).

 Оригинална архитектура Камене горе 

Након 4-5 сати уживања, стижемо до Јабуке где нас чека наше возило. Ако буде било времена отићи ћемо у посету манастиру Милешева, па онда крећемо натраг ка Београду преко Нове Вароши, Златибора и Чачка. Очекивани долазак у Београд је између 22.00 и 23.00 часова.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.600 дин + 15 € сплаварење

За чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином:

4.500 дин + 15 € сплаварење

Калкулација је рађена за минимум 15 пријављених. Ако број учесника буде мањи, цена може да се повећа о чему ће сви бити благовремено обавештени!

ДОДАТНE НАПОМЕНE:

Исхрана је лични избор сваког учесника (сува или конзервисана храна, сендвичи…). У кампу где спавамо можемо добити оброке (доручак, вечера), а о томе ћемо се договорити са власником на лицу места или непосредно пред полазак на акцију.

У случају неповољних временских прилика за сплаварење могућа је рокада дана извођења појединих акција.

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо у петак 22. јуна тачно у 06:30 часова, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Долазак у Београд у недељу 24. јуна у вечерњим сатима (претпостављамо између 22.00 и 23.00 часова).

Акцију реализује Зоран Вујошевић – Буца

063 283 558

buca@serbianoutdoor.com

 Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Дурмитор – рафтинг Таром – ZIP LINE!

По многима, Дурмитор је најлепша планина у Црној Гори; круна у црногорском планинском венцу, окићен ледничким смарагдним језерима, по чијем се броју убраја у ниски драгуља попут Бјеласице, Сињајевине, Комова, Проклетија…

Парк обухвата основни планински масив Дурмитора, делове и површи језера и Пивске планине, горње делове кањонских долина Грабовице и Комарнице, кањонску долину реке Таре и кањоне њених притока Сушице, Вашковске реке и Драге. Простире се на 39.000 ha, захватајући територију пет црногорских општина: Жабљак, Шавник, Плужине, Мојковац и Пљевља. Највиши врх планине Дурмитор је Боботов кук (2.525 мнв)

 У подножју Дурмитора, планине чији назив потиче од келтских речи „дру ми торе“ што значи „планина пуна воде“, налази се највиши град у Црној Гори – Жабљак, кога окружују 23 планинска врха. Цео овај предео обогаћују свежином и бојом многобројна планинска језера ледничког порекла, простране шуме четинара, реликтни букови гајеви, тамнозелене колоније клеке, као и многе кањонске долине дивљих река. Дурмитор има 48 врхова преко 2.000 метара, 18 горских очију – предивних глечерских језера, 5 кањона и преко 500 km маркираних стаза и као такав се убраја међу  најбоље обележене планине.

 Ђирђевића Тара

Посматрајући живописну панораму дурмиторског подручја, човек не може а да не размишља о настанку овог драматичног пејзажа и утицају моћних природних сила, које су учествовале у његовом формирању. Посебно обележје својим бистрим, зеленоплавим тоновима дају му језера, јер су неизбежна у свој својој упечатљивости, миру и тишини који уносе у простор којим доминирају стеновите литице, оштри, ка небу окренути врхови, клисуре, кањони, ливаде и пашњаци. Основу за научна истраживања језера Дурмитора, поставио је Јован Цвијић далеке 1899. године који је, боравећи на Дурмитору, обишао готово сва језера. По њему, она су елементи препознатљивости ове планине, јер нигде, на тако малом простору, није наишао на тако велики број језера. Сва она, како их је овај велики научник назвао горске очи, имају своју препознатљивост, различита по постанку, величини, по количини воде, по свом облику и лепоти пејзажа који их окружује. Ипак ако све погледамо из нашег времена, језера никад није превише и она нису дата једном за свагда. Привлачна су и значајна онако и онолико, колико је чиста вода у њима, јер језера, као и људи, имају своје лице и судбину.

масив Дурмитора

Петак, 8. јун:

ПОЛАЗАК: са паркинга поред Клуба (Устаничка 125) у 16.30 h. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо преко Златибора до кампа Развршје на Жабљаку. На Златибору правимо већу паузу за одмор возача и вечеру. У камп стижемо иза поноћи. Размештај по собама, ноћење.

Субота, 9. јул:

У 8.00 h после јутарње кафе и доручка, возимо се према Воденом долу, где се налази споменик планинару (1.820 мнв). Са бујног травнатог терена, прошараног белим кречњачким стенама, вијугавом стазом, крећемо према превоју Шкрчко ждрјело (2.114 мнв). Затим према Шкрчкој долини и Шкрчким језерима (око 1.700 мнв), стазом дугом 12 km, са висинском разликом око 850 m.

На том путу нас чекају фасцинантни призори околних врхова подно којих пролазимао, са леве стране је Пруташ (2.393 мнв) а са десне Шарени пасови (2.248 мнв). Цела стаза је јако динамична и једна од најлепших на планини, многе ће оставити без речи или ће их тешко наћи да пренесу личне импресије. Стаза првим делом углавном је у успону до превоја Шкрчко ждријело а након тога се спуштамо према језерима.

„Избијањем на Шкрчко ждријело, готово изненадно, ушли смо у вилински предео, у самом срцу Дурмитора. На овој планини има много дивних видиковаца, али овај – са Шкрчког ждријела убедљиво их надмашује погледом на блиске, лучне, стеновите зидове Планинице, Безименог врха, Боботовог кука и Ђевојке, џиновских размера, уроњене у неизмерна точила. Жутосиве вертикале, издељене на катове уским терасама, засутим урнисима, моћне као да држе плаветни свод, заслужено су добиле песнички епитет Сохе небеске. Уз то, непосредно смо уз Шарене пасове, изузетног колорита, задивљујућег сведочанства силних тектонских поремећаја. Хтели ми или не, на овом месту доживљавамо велики час из историје наше планете.“

 Бранислав Церовић (из књиге, Дурмитор и кањон Таре)

Задњих око 500 m стазе, пре превоја, је стрмији и каменитији, а савлађује се око 100 m висинске разлике. Затим се са Шкрчког ждријела стрмо спушта следећих око километар, према долини, која се простире подно врхова Дурмитора, при чему се губи висинска разлика 300 m. Ово је најтежи део стазе, како због висинске разлике тако и због каменитог терена и треба бити нарочито опрезан.

Али сама чињеница да Шкрчка долина представља само срце масива Дурмитор и сигурно његов најлепши део, учиниће да се уложени напор вишеструко награди и ова посета ће остати као незабораван планинарски доживљај!

На траси нам је планинарски дом, који се налази на платоу изнад језера, те ћемо на тако лепом месту направити паузу за фотографисање и одмор.

Веће језеро је чаробне боје, издужено, изузетног облика, подећа на контуре људског тела. Које је Јован Цвијић означио и именом „Зелено“, боја воде овога језера је зеленкаста, а максимална провидност достиже 8,5 m, по чему је прво међу језерима на Дурмитору.

У великом цирку Шкрке, поред Великог, постоји и Мало Шкрчко језеро.

Стазе око језера су једним делом проходне, тако да се оба језера могу обићи за сат времена. У овој потпуно релаксирајућој током које пунимо срца и батерије, уживаћемо у прелепим бојама воде, околној вегетацији и погледу на врхове који одвајкада стражаре над овом лепотом. Тешка срца а још тежег корака, одвојићемо се од ове лепоте, јер се морамо вратити истом стазом назад до нашег возила, које ће нас превести у камп.

Сваки направљени корак учиниће да се безусловно заљубите у ову планину и заувек у срцу понесете њену јединствену лепоту. Након доласка у камп, слобдно време, вечера по жељи и дружење уз логорску ватру.

Иако морфолошки различите јединке, Шкрка (цирк), Пруташ (врх) и Сушица (кањон) чине јединствено подручје деловања тектонских покрета, крашке и ледничке ерозије. Тектонско убирање и навлачење не само да је уздигло високо изнад нивоа површи  флисне слојеве Пруташа већ је раседном линијом дуж данашње Шкрке и Сушице определило правац речне и касније ледничке ерозије које ће затим знатно снизити коту Пруташа и истовремено дубоко урезати крашку увалу Шкрку и кањонску долину Сушицу.

Шкрка је назив који има корен у речи шкртаст којим се у Пиви означава неравно, испресецано, каменито тле, какво је управо у овом пространом цирку. Удаљен од насеља, изолован од осталих делова Дурмитора литицама и стрмим пасовима, овај крај и данас одише исконском дивљином и недирнутом лепотом. И стока у само-пасу до недавно је красила неупоредиви шкршки пејсаж. То је предео који треба не само осмотрити са врхова и превоја на ободу већ и посетити да би се доживела пуна скала његових вредности. За језера, бистрину и боје Великог језера, сликовит стеновит оквир над снежним наслагама по терасама и точилима, прегршт најживописнијих излета (Пруташ, Планиница, Зелени вир, Боботов кук, Ботун, Скакала, Сушица) и уз све то дивне пастрмке заточене у језеру.

Шкрчка језера се налазе у најпространијем и најдубље урезаном цирку на Дурмитору, на висини 1.686 m (Велико језеро), односно 1.711 m (Мало језеро). Највиши кршевити дурмиторски гребени оградили су их са три стране, док су на четвртој стеновитим одсеком одвојена од Сушице. То онемогућава приступ свима онима који нису спремни за напоре петочасовног хода најповољнијим правцем (Добри до – Шкрчко ждријело – Велико шкрчко језеро и натраг). Два језера одвојена су међусобно карстификованом заравни висине 50 m, ширине 400 m. Велико језеро дугачко је 580, максималне ширине 165 m, најмање 52 m, дужине обалсе линије 1720 m, површине 56.800 m2, највеће дубине 17,2 m. Окружују га кречњачке главице и моренски бедеми високи 10-15 m, изграђени од облутака сивих и зутих пешчара који потичу са Шарених пасова, и белог кристалног кречњака са Соха. Југоисточни део језерског басена је дубљи а северозападни плићи, где се на малом простору налазе подземни извори, у плићаку, и понори којима језерска вода отиче а касније се појављује на Скакалима, што је проверено бојењем воде. Мало језеро, у самом подножју Пруташа, при ниском водостају дугачко је 156 m, при високом 225 m, максималне ширине 94 m, дужина обалске линије 440 m (при високом водостају 750 m), површина 10.800 m2, највећа дубина 15,2 m. За време топлих летњих дана, темпаратура воде на површини оба језера не прелази 16 степени C. Прозирност воде Великог језера износи 8,5 m а Малог 6,4 m.

Бранислав Церовић (из књиге, Дурмитор и кањон Таре)

Недеља, 10. јул:

Група A: У 8.00 h после јутарње кафе и доручка крећемо према Савином куку 2.313 мнв. Али пошто је ово дан  за повртак за Београд и ограничени смо са временом, користићемо жичару, која ће нам знатно скратити време успона иЛево је Савин кук! силаска. Жичаром ћемо се превести до Савине воде, која је за 100 m висининске разлике нижа од врха.

Веома карактеристичног облика, џиновска купа, према северу вертикално засечена од основе до темена, остаје у сећању свакоме који је макар једном осмотрио панораму Дурмитора са Жабљака. Уз Међед, ово је најпознатији, најпосећенији, најфотографисанији врх на планини. Стаза до самог врха је направљена још почетком двадесетог века за излазак црногорског краља Николе првог. Осим тога, врх је привлачан због легенде о Савиној води (2.212 мнв), за коју се тврди да је лековита. Захваљујући чуду Светог Саве који је на том месту штапом прекрстио по земљи и вода се појавила. Сваке године, на Илиндан, 2.августа људи се пењу до извора у нади да ће им вода донети срећу, здравље, мир.Савин кук

Стазом од кампа до жичаре пролазимо кроз четинарске шуме, зелене пропланке, цветне пољане, камењаре…откривајући незаборавне пределе заносне лепоте.

Жичара нас одвози до Савине воде, а одатле преко кршевитог предела, стазом која вијуга испећемо се на врх, одакле је предиван поглед на врхове Дрмитора, Црно језеро, Жабљак. Стаза у оба правца износи 8 км, са висинском разликом до 400 m.

Враћамо се према жичари, која нас враћа у подножје планине, настављамо према кампу на ручак.

Након ручка у кампу, поздрављамо се са домаћином, у 13.30 h полазимо према Београду. Већ прву паузу и још лепоте открићемо на мосту Ђурђевића Таре, који ћемо  прећи пешке и направити дивне фотографије.  За оне храбрије, вожња  Zipline-а преко кањона реке Таре.

Када се група са Zipline-а сретне са пешачком, која стиже преко моста, и групом са рафтинга, настављамо ка Београду најкасније у 14.30 h, у који, са краћим паузама, стижемо око 22.30 h.

Група Б: После јутарње кафе и доручка иде на рафтинг Таром од Сплавишта – Жугића лука, у дужини од 14 km. Ова етапа рафтинга је погодна за рекреативце.

Возило учеснике одвози до старта рафтинга. Након припреме за рафтинг, сваки учесник добија одговарајућу опрему (неопренско одело, чизме, сигурносни прслук, кацигу и весло). Следи рафтинг најлепшим делом кањона Таре у  трајању од 3 h, са паузама за фотографисање и купање. Освежење и пауза на реци Љутици, најкраћој реци у Европи и највећем извору питке воде (1000 l/sec). Фото сафари моста на Ђурђевића Тари, подно кога се пролази. Долазак на Жугића луку, где је завршница рафтинга. Повратак и ручак (јагњетина, телетина печена или кувана, риба, кромпир, салата, пиће).

 

ОПРЕМА: гојзерице, штапови, мали ранац, преобука, заштита од сунца или евентуалних падавина. Нешто топлије одеће, вечери и јутра на високим планинама су јако хладна.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

55 € + 1300 дин, за групу од 40 учесника цена се умањује за 10 €

55 € + 1200 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином.

Котизација обухвата: превоз, два ноћења у вишекреветним собама (доплата за двокреветне собе 5€), улазнице у Национални парк, боравишну таксу, трошкове организације.

Котизацијом није обухваћено: вожња жичаром 5€, рафтинг,  zipline, обавезно путно и спортско осигурање.

Цена рафтинга: 42 €, у цену је укључено: комплетна опрема, услуге скипера,  превоз, све таксе, ручак.

НАПОМЕНА: Приликом пријављивања доставити следеће податке: име и презиме, контак телефон, број путне исправе.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Приликом пријављивања је обавезно измирење аконтације у износу од 30 €, а остатак до 15 дана пред полазак на пут. Рок за пријављивање је до 30. маја 2018. године.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Сусрет неба и земље – празнични дани на Медитерану

Сретење је празник сусрета Бога и човека, неба и земље, а уједно и прилика да се празнично време испуни свепрожимајућим утисцима. Ми смо одлучили да вас поведемо на Медитеран, до краљевства мимозе које слави њено цветање, али у епском тону који ће дати прелазак величанствених Црногорских планина и престоним Цетињем, и у духу спокоја какав може да дарује манастир Василија Острошког у коме проводимо једну ноћ.

Зимска пучина Јадрана, нежне, мирисне цвасти; звуци карневала и звона, море, планине, камен и стих и мирис Медитерана, обећавају ведра сећања. Стазе су лагане и кратке, тако да може учествовати свако, без обзира на физичку кондицију.

Цетиње Море и мимозе Манастир Светог Василија Острошког

Сретење је празник сусрета Бога и човека, неба и земље, догађај када се старцу Симеону названом Богопримац испунила жеља и обећање Духа Светога да неће напустити овај свет док не види Бога у телу, обећаног Спаситеља. Тако се и догодило. У четрдесети дан по Рођењу Христовом, Богородица и Јосиф  по обичају јеврејском  донеше  дете у храм. Узевши Христа на руке и препознавши у њему сина Божијег, Симеон је заблгодарио Богу на испуњењу свога обећања.

Кроз историју, наш народ је бројне значајне догађаје из прошлости повезивао са догађајима из Христовог живота, па се тако на Сретење слави Дан државности Србије, у спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издат и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије — Сретењски устав. Уједно, то је и Дан уставности Србије, као и дан сећања на почетак Српске револуције. Дан државности Србије се славио до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године. Овај датум је најбитнији у политичком, културном и историјском календару Србије.

Ми смо одлучили да ово прелепо путовање започнемо посетом манастиру Острог и сусрету са Богом и Светитељем у тајновитим острошким врлетима.

  

Среда, 14. фебруар:

ПОЛАЗАК   са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 ц, тачно у 21:00 h. Ноћно путовање ка Подгорици, са успутним паузама.

Четвртак, 15. фебруар:

И Подгорицу стижемо у рано преподне и поред паузе за доручак, посетићемо предиван Саборни храм Христовог Васкрсења, чија је изградња започета 9. августа 1993. године. Освећен је 7. октобра 2013. године и представља доминантну реперну тачку у простору града  Подгорице, као објекат који тежи ка вечној или ванвременској логосној архитектури.  Изведен је у народној традицији и обрађен природним аутохтоним материјалима црногорског крша. За овај храм кажу да подсећа на Византијску раскош и док се Подгоричани њиме веома поносе, свештеници верују да ће „људе звона дозвати“.

Након посете Саборном Храму, пут настављамо ка Никшићу до, вероватно најпосећенијег манастира на Балкану – Острог. Смештен је у окомитој стени са које се пружа поглед на равницу Бјелопавлића. Основао га је херцеговачки митрополит Василије у XVII веку. Касније је канонизован. Он је Светац Чудотворац. Тело му почива у ћивоту у пећинској цркви, где бројни верници долазе на поклоњење и молитву, тражећи исцељење и спас. Отац Сергије (економ манастира) каже да људе привлачи исцељујућа благодат Божија и да нико ту случајно није дошао. А братство манастира уредно документује чудесна исцељења.

 

Сам манастир је обновљен 1923—1926. године, после пожара, којег су биле поштеђене пећинске црквице. Оне представљају главну споменичку вредност. Манастир Острог састоји се из Горњег и Доњег манастира. У Горњем манастиру, посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице, налази се испосница у којој је последњих пет година свог живота живео Свети Василије Острошки. Та мала испосница, која сада чува његове мошти, делује топло. Породилиште људске среће и Божанске утехе. Ми ћемо ту коначити.

Постоји старо веровање да посету Манастиру не ваља дуго планирати, нити се о томе хвалити около, тј. причати. То је место на које се долази са вером и молитвом, а одлази са миром и срећом. И да, ништа одатле немојте понети – ни цвет, ни камен; чућете зашто…

Петак, 16. фебруар:

После доручка, пут настављамо ка мору и посећујемо духовни и културно уметнички центар Црне Горе, њену вековну престоницу – Цетиње. Смештен је на југу Црне Горе,  између Боке Которске, Скадарског језера и Јадранског мора. у истоименом крашком пољу, подно планине Ловћен, на надморској висини од 670 m са око 13.000 житеља. Име је добило по реци Цетини која је вероватно у XVII веку напустила површински ток и нестала у неком од бројних понора. Насеље се у историјским изворима први пут помиње 1440. године, а око 1450. године, на Цетињу је подигнута црква, позната под именом Влашка црква. Настанак данашњег Цетиња веже се XV век и владара Зете Ивана Црнојевића.

 

Мало је дан да би се виделе све историјске знаменитости овог прелепог града. Због своје аутентичне архитектуре и великог броја историјских грађевина, реликвија, манастира, цркава и музеја, назван је  „град-музеј“. Ми ћемо посетити Цетињски манастир, јер је то најзначајнији споменик града под Ловћеном и место у коме се одвијала и решавала судбина црногорског народа.

Цетињски манастир је посвећен рођењу Богородице. Сазидао га је 1484. године Иван Црнојевић и тада је постао седиште Зетске епархије. После 1493. владике ове епархије звали су се „црногорски и приморски“. Манастир је срушен до темеља 1692. од стране Турака, а обновио га је владика Данило, на месту недалеко од првобитне локације. Том приликом у нови манастир је уграђено камење из старог, а пренета је и плоча са грбом Црнојевића и посветом Ивана Црнојевића. Године 1712. манастир је био спаљен од босанског везира Ахмет паше, а обновио га је око 1743. црногорски митрополит Сава Петровић Његош. Махмуд-паша Бушатлија га је спалио 1785. године а обновио га је Петар I Петровић Његош. Владимир Броневски почетком XIX века манастирску цркву помиње као петокуполну, а данас нема такав изглед. Више пута је дограђиван, а садашњи изглед датира из 1927. године. У манастиру се налази Црква Рођења Богородице у којој се налазе мошти Светог Петра Цетињског.  У манастиру се чувају: рука Светог Јована Крститеља, мошти Светог Петра Цетињског (Петра I Петровића Његоша), честица Часног крста Господњег, епитрахељ Светог Саве (Растка Немањића) из XIII века, оснивача Српске православне цркве, круна српског краља Стефана Дечанског из династије Немањића из XIV века, која је била истоветно и круна црногорског краља Николе I Петровића којом је крунисан 1910. године, штап првог црногорског владара Ивана I Црнојевића из XV века
разноразни стари црквени барјаци (међу њима и сумњиве аутентичности Бошка Југовића) I Цетињски летопис.

Пут настављамо ка Превлаци и Острву цвећа. Уствари, ми ћемо посетити острво Превлака Светог архангела Михаила или Острво цвећа како су га звали у време старе Југославије. То је једно мало острвце недалеко од аеродрома Тиват које је једним краћим мостом повезано са копном. На њему се налази истоимени манастир посвећен Светом архангелу Михаилу у коме се налазе мошти Светих мученика Превлачких. Ту је било седиште Зетске епископије коју је основао Свети Сава, а о богатом историјском  животу сведоче археолошка налазишта на том подручју.

Оно што оставља утисак јесте мирис моштију Светих мученика Превлачких, монаха који су средином XV отровани по налогу  Млечана (Римокатолика) како би се смањио утицај Православне цркве у циљу покатоличења Срба у Боки и приморју. Након Другог светског рата по налогу Комунистичке партије, Превлака постаје ексклузивно летовалиште са хотелом и бунгаловима за војна лица и њихове породице. Мења назив у Острво цвећа и то остаје све до пропасти Југославије, а у новом веку враћа му се изворни назив и долази до обнове манастира и монашког живота. На лицу места ћемо чути врло интересантне приче везане за овај важан манастир.

Након посете острву, стижемо у Котор где ћемо посетити стари град и лаганом шетњом уз обалу од неких 5 km стижемо до Доброте на чијем нас крају чека возило. Одатле настављамо вожњу до Херцег Hовог где ћемо бити смештени у удобне собе са купатилима.

Овај диван приморски град, на улазу у Боку Которску, подно планине Орјен је сваког фебруара врло жив, јер се цветање мимозе слави карневалима, поворкама мажореткиња и бројним концертима, тако да ћемо лепо и са лакоћом испунити мало слободног времена (у време нашег доласка догађа се „Велика фешта на шкверу“ 🙂

Субота, 17. фебруар:

И док за данашњи дан програм домаћина града организује дечји карневал, ми ћемо након доручка и јутарње кафе поћи у лагану шетњу обалом до манастира Савина. Назван је по Светом Сави, а смештен на најлепшем узвишењу Бококоторског залива са кога се пружа прелеп поглед. Он је сведок једног времена јер је Његош ту боравио, порисуствовао службама и написао своје славно дело „Горски вијенац“.  У порти манастира је 2008. године одиграна представа „Горски вијенац“. Овај манастир није само дика и понос сваког Бокеља, већ и значајан историјски споменик. Није задужбина владара и грађен је неколико стотина година, залагањем калуђера и добротвора у хармоничну целину која се састоји од три цркве, конака и гробља где почивају они који су помогли подизање храма.

Након посете манастиру полазимо на пешачку партију до Тајног брда изнад града одакле се пружа прелеп поглед на залив са дужином трасе од 9 km и надморском висином од 490 m. Захваљујући планинарима из ПК „Субра“, овај важан локалитет више није тајна, јер су га очистили и означили Кнефецовим црвено белим круговима.

или ћемо се определити за лакшу туру шетње поред мора и кружном туром шумским путем изнад града одакле се такође пружа леп поглед на залив у дужини око 8 km и мањим успоном. Све у зависности од расположења и договора.

Недеља, 18. фебруар:

Полазак за Београд је предвиђен у јутарњим часовима, након доручка. Путујемо преко Требиња, чиме практично затварамо причу о овом предивном пределу, богате историје и чаробне природе. У Требињу ћемо направити и паузу, ради разгледања града. Ту је рођен Јован Дучић (15. фебруара 1874.), снимана серија „Рањени орао“…

Требиње је град на самом југу Херцеговине у најјужнијем делу Републике Српске, под  планином Леотар, на ободу Требињског поља, у долини некада највеће европске реке понорнице Требишњице, која протиче кроз град. Име града потиче или од латинске ријечи трибунус (tribunus militum је заповедник једне веће или више мањих јединица римске војске) или од словенске ријечи треб, што значи жртва (жртвовати). За Требиње се каже да је „град сунца и платана“ и један је од најлепших градова.

Најстарији становници Требиња били су Илири, а у VII веку п. н. е. се досељавају и Грци. Спомен њиховог присуства остао је у топонимима. Римљани долазе у требињски крај у III веку п. н. е. Од њиховог доласка овај крај је познат под називом Травунија. Долазак Словена се веже за VI век. У раном словенском периоду се зна за више обласних господара који су владали подручјем. Након што је бугарски цар Симеон Велики збацио са власти Захарија Прибислављевића, владар Травуније Михајло Вишевић се окренуо савезу са краљем Хрватске Томиславом. После његове смрти Травунија је опет била дио Чаславове Србије.
Године 1168. Травунију је преузео Стефан Немања. Под влашћу Немањића ће и остати све до краја династије. Касније је Требиње до доласка Турака било и у саставу босанске државе Твртка I, а након њега се смењују многи обласни господари.
Турска владавина трајала је од 1466. па све до 1878, када их смењују Аустроугари. Српска војска је у Требиње ушла 11. новембра 1918. године.
У делу Требиња изнад насеља Полице налазе се остаци поређаног камена у правилно распоређеним линијама за које се верује да имају астрономско значење.

Настављамо ка Београду уз краћу успутну паузу и стижемо у касним вечерњим до 22 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац за дневно пешачење, лична докуметна. Остале ствари спакујте у транспортни ранац, како бисте их лакше носили до конака у Острогу.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

6.500 дин + 50 € (чланови Клуба који нису измирили годишњу чланарину, доплаћују 100 дин)

Идемо искључиво у малој групи, комби превозом.

Котизација обухвата: превоз, смештај у манастиру Острог, два ноћења у Херцег Новом и организациони трошкови.

Котизација НЕобухвата: индивидуални трошкови, храна

ПРИЈАВЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Ненад Јовановић:

065 99 22 782,  nenad@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ДУРМИТОР

Због великог интересовања, организујемо репризу ове акције у термину 7-9. јула

По многима, Дурмитор је најлепша планина у Црној Гори. На релативно малом простору, моћним тектонским деловањем и ерозијом, речном и ледничком створен је планински свет фантастичних облика. Оштри врхови неки попут алпских игала (Минин богаз, Зупци, Сохе), и они други, масивне куполе и плећа, или исецкани на прутове (Пруташ, Шарени пасови), вертикално засечени (Савин кук, Шљеме), одевени у уникатно рухо (Међед), јарко обојени (Црвена греда) или они седлани, увијени, обли и усамљени и многи још китњастији, застрашујући, светли и тамни, минијатуре и горостаси, сви на окупу. Овај пут смо изабрали две стазе које ће показати чаробну лепоту и одвести нас у његове висине! Серијал Дурмитор, који ће од сада бити сваке године у редовном програму нашег Клуба, започињемо са показивањем његовог најпознатијег језера и једног врха. Те две стазе смо изабрали да би што већем броју људи омогућили упознавање Дурмитора, наравно не без кондиције, то нам ова планина не дозвољава!

масив Дурмитора

Дурмитор, круна у црногорском планинском венцу, окићен ледничким смарагдним језерима, по чијем се броју издваја у ниски драгуља попут Бјеласице, Сињајевине, Комова, Проклетија…

Парк обухвата основни планински масив Дурмитора, делове и површи језера и Пивске планине, горње делове кањонских долина Грабовице и Комарнице, кањонску долину реке Таре и кањоне њених притока Сушице, Вашковске реке и Драге. Простире се на 39.000 ha, захватајући територију пет црногорских општина: Жабљак, Шавник, Плужине, Мојковац и Пљевља. Највиши врх планине Дурмитор је Боботов кук (2.525 мнв)

 

У подножју Дурмитора, планине чији назив потиче од келтских речи „дру ми торе“ што значи „планина пуна воде“, налази се највиши град у Црној Гори – Жабљак, кога окружују 23 планинска врха… Цео овај предео обогаћују свежином и бојом многобројна планинска језера ледничког порекла, простране шуме четинара, реликтни букови гајеви, тамнозелене колоније клеке, као и многе кањонске долине дивљих река. Дурмитор има 48 врхова преко 2.000 метара, 18 горских очију – предивних глечерских језера, 5 кањона и преко 500 km маркираних стаза и као такав се убраја међу  најбоље обележене планине.

Посматрајући живописну панораму дурмиторског подручја, човек не може а да не размишља о настанку овог драматичног пејзажа и утицају моћних природних сила, које су учествовале у његовом формирању. Посебно обележје својим бистрим, зеленоплавим тоновима дају му језера, јер су неизбежна у свој својој упечатљивости, миру и тишини који уносе у простор којим доминирају стеновите литице, оштри, ка небу окренути врхови, клисуре, кањони, ливаде и пашњаци. Основу за научна истраживања језера Дурмитора, поставио је Јован Цвијић далеке 1899. године који је, боравећи на Дурмитору, обишао готово сва језера. По њему, она су елементи препознатљивости ове планине, јер нигде, на тако малом простору, није наишао на тако велики број језера. Сва она, како их је овај велики научник назвао горске очи, имају своју препознатљивост, различита по постанку, величини, по количини воде, по свом облику и лепоти пејзажа који их окружује. Ипак ако све погледамо из нашег времена, језера никад није превише и она нису дата једном за свагда. Привлачна су и значајна онако и онолико, колико је чиста вода у њима, јер језера, као и људи, имају своје лице и судбину.

Црно језеро

Петак, 30. јун:

ПОЛАЗАК: са паркинга поред Клуба (Устаничка 125) у 16.00 h. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо преко Златибора до кампа Развршје на Жабљаку. Успут ћемо правити краће паузе. У камп би требало да стигнемо око поноћи.

Субота, 1. јул:

У 7.30 h после јутарње кафе и доручка крећемо према Шљемену (2.455 мнв). Стаза дуга 17,5 km са успоном од 850 m и исто толиким спустом.

Шљеме није врх већ пространа кречњачка громада, заравњеног темена, на висини 2400 m, дућине 2 km, са кога се у виду хумки и главица широке основе дижу неизразити вршчићи до висине 2455 m, колико досеже највиши од њих.

Савин кук стазом ка врху

Наизглед једнолика стожина, Шљеме је морфолошки веома разруђено. Сем литица на северној страни а делимично и на јужној (Велики и Мали лимни до) у Шљеме су оштро урезани уски циркови на источној и југозападној широкој страни: Млијечни до, Велика и Мала корита. Између њих су дуга стеновита била Зупци и Штит, који се завршавају у Меком и Воденом долу, на висини од 1700 m.

Стазом према Шљемену пролазимо мирисне четинарске шуме, пропланке, зелене, цветне пољане, кршевите пределе, једним делом идемо преко сипара, откривајући незаборавне пределе заносне лепоте. Сваки направљени корак ће учинити да се безусловно заљубите у ову планину и заувек у срцу понесете њену јединствену лепоту.

Након доласка у камп, слобдно време, вечера по жељи и дружење уз логорску ватру.

Савин кук на врху Савин кук Поглед са Савиног кука

Недеља, 2. јул:

У 7.30 h, након испијене јутарње кафе и доручка следи паковање и припрема за пешачку туру око Црног језера. С обзиром на активности предходног дана, свима ће годити ова релаксирајућа стаза око језера, дуга 8 кkm са купањем ко буде желео. Уживајући у неицрпној лепоти пејзажа и воденој чари језера можда спознате и откријете тајну његовог имена и зашто је толико популарно међу заљубљеницима у природне лепоте. Оставићемо да ви прикупите и са собом понесете утиске овог невероватног предела, једнаке чаролијама из бајке.

На надморској висини 1.416 m и на свега 3 km од центра Жабљака, природа је сместила „горске очи“ Дурмитора, Мали и Велико језеро, заувек спојена у величанствено Црно језеро, повезана уском превлаком.

Легенда каже да је једном давно, туда прoлазио Свети Сава. Локални сељани га оптужише да је нешто украо, па узеше правду у своје руке и одлучише да га казне за крађу. Узмичући пред расрђеним сељанима, Свети Сава некако побеже, али је био толико љут да прекрсти штапом и нареди да вода потопи село. Они који су бежали ка планинама, потопише воде Малог, а оне који су бежали ка другом крају, потопи Велико језеро.

Име је добило због одраза високе шуме црног бора која га окружује. По некима, имену доприносе и тамне дубине језера, нарочито Малог, чије дно досеже дубине и до 50 m, док је Велико дубоко упола мање 24,5 m. Читавим бајковитим пејзажом доминира горостасни врх Међед који се уздиже изнад језера.

Током дугих и оштрих дурмиторских зима, језеро је оковано ледом скоро целе зиме и тада његова лепота остаје скривена под дубоким снегом. На пролеће, када крене да се топи снег са околних врхова, и кад свом снагом прораде врело Челина и Млински поток, бистра планинска вода пуни воде Малог језера, које се онда преливају у Велико.

Лети водостај језера зна да опадне и до 5 m, и тада се воде из Великог језера поново враћају у Мало. Тада се вода језера угреје на радост бројних купача који не пропуштају прилику да зароне у тамне воде језера. За оне другачијег афинитета, ту је пешачка стаза око језера дуга 3,5 km, препуна места на којима можете уживати у бајковитим призорима језера.

Дубине језера крију и многе подземне канале, којима вода даље отиче пут Таре и Пиве, што представља изузетну реткост у природи, тзв. бифуркацију, појаву да једна водена маса даје притоке двема рекама.

По повратку у камп, у 13.30 h полазимо према Београду, а прву паузу и још лепоте открићемо на мосту Ђурђевића Таре, који ћемо  прећи пешке и направити дивне фотографије.  За оне храбрије, вожња  преко кањона реке Таре.

Када се група са Zipline-а сретне са пешачком, која стиже преко моста, настављамо ка Београду, у који, са краћим паузама, стижемо око 23 h.

Ђирђевића Тара 

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, преобука, пешкири, купаћи костим, заштита од сунца или евентуалних падавина. Нешто топлије одеће, вечери и јутра на високим планинама су јако хладна.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

45 € + 700 дин

45 € + 600 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином.

Котизација обухвата: превоз, улазнице, боравишну таксу, трошкове организације.

Котизацијом није обухваћено:  два ноћења у кампу, у собама 12 € или 3 € за мање шаторе (по особи и по дану!), путно и спортско осигурање

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Приликом пријављивања је обавезно измирење ау износу од 30 €, а остатак до 7 дана пред полазак на пут. Рок за пријављивање је до 1. јуна.2016. године.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

АВАНТУРА ДУРМИТОР: кањон НЕВИДИО – кањон СУШИЦЕ – ZIP LINE!

У централном делу Црне Горе, на 55 km од Никшића, налази се легендарни кањон Невидио. Његовим коритом протиче Мала Комарница која извире у Добром Долу, у подножју јужног дела Дурмитора. Понирући пролази између Бољских греда (2091 m нв) и Лојаника (2091 m нв) да би се поново појавила у питомој речној долини као стална река. На самом крају долине почиње кањон Невидио или Невиђбог како га мештани с првом називај, пошто се већи део кањона налази у вечитој сенци. Због окомитих стена сунчеви зраци никада не допиру до дна. На споменутој питомој долини, Комарница се одједном губи у чудно уклесани улаз и постаје људском оку невидљива. Одатле почиње наша авантура…

Али, то је само део плана који обухвата још један кањон, помало запостављен последњих година…  Кањон Сушице повезан је са најимпресивнијим цирком – Шкрком. A на дну, дубине преко 800 m леже Мало и Велико Шкрчко језеро! Кањон реке Сушице је један од најлепших и најимпресивнијих кањона у Црној Гори. Ми га пролазимо једним делом, јер је у ово доба године безводан, како му и само име каже, посут травнатим тепихом. Налази се на западним обронцима планине Дурмитор и један је од четири импресивна кањона који окружују ову планину (остали су: кањон Таре, кањон Комарнице, кањон Пиве). У оквиру је националног парка Дурмитор, те је стога, заштићен многим регулативама у настојању да се очува његова лепота.

кањон Сушице 

Петак, 26. август:

ПОЛАЗАК: са паркинга поред Клуба (Устаничка 125), ујутру у 16.00 h (поподне!). Потребно је доћи 15-так минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо према Жабљаку са једном паузом од 45 минута на Златибору. Око поноћи стижемо у Жабљак и смештамо се у камп.

Субота, 27. август:

Група А

Устајање, доручак у 7.00 h и припрема за стазу. У 7.30 h крећемо аутобусом према Добром долу (1.722 мнв), одакле започиње наше пешачење у дужини од 22 km са око 800 m висинске разлике, око 400 m у успону и исто толико у спусту. Започињемо успон преко Шкрчког ждрела на висину од 2.093 мнв, одакле се спуштамо ка Шкрчким језерима на висину од 1.720 мнв. На том путу чекају нас фасцинантни призори околних врхова подно којих пролазимао, са леве стране је Пруташ (2.393 мнв), а са десне Шарени пасови. Цела стаза је јако динамична и једна од најлепших на планини, многе ће оставити без речи или ће их тешко наћи да пренесу личне импресије.

 

Велико Шкрчко, које је Јован Цвијић означио и именом „Зелено“, налази се на надморској висини од 1.686 m, са највишом дубином од 14,2 m. Боја воде овога језера је зеленкаста, а максимална провидност достиже 8,5 m, по чему је прво међу језерима на Дурмитору.

У великом цирку Шкрке, поред Великог, постоји и Мало Шкрчко језеро. Оно се налази на чак 1.711 m нв, са просечном дубином од 5,9 m.

Даље од ових језера у правцу села Недајно, у месту проширења Сушичког кањона, смештено је Сушићко језеро. На надморској висини од 1.140 m, ово језеро је представник периодичних језера Дурмитора. Сушићко језеро се пуни водом Сушице, само у време влажних, пролетних месеци, те је само у том периоду видљиво.

Планинарски дом се налази на платоу изнад језера, те ћемо на тако лепом месту направити паузу за фотографисање и одмор. Након окрепљења настављамо пут према кањону Сушице који се налази на 1366 мнв. До тада смо прешли 6,5 km стазе где нам је Дурмитор открио део своје лепоте а ми настављамо ка још једном његовом адуту, споменику природе водопаду Скакала, који је заправо извор реке Сушице. Сам кањон је под строгим режимом заштите, природни процеси који се одвијају без удела човека, шуме које су једним делом и прашуме, растиње на стази које понегде надвишује путнике намернике, све је то део непоновљивог доживљаја који само може да пружи нетакнута природа.

Кањон Сушице је граница између Дурмитора и Пивске планине. Настао је усецањем у крашку подлогу – најпре ледника а потом и реке. То је узана и дивља пукотина, страна обраслих четинарским и мешовитим листопадним шумама. Нарочито је занимљив Црни бор чији поједини примерци броје и више од 400 година старости образујући дакле прашуму. Има примерака који су својим жилама причвршћени дословно за голи камен и надвијени над кањоном. Такви призори су невероватни и буде страхопоштовање… Овде расте и тиса, једини четинар који се успешно подмлађује из пања (по народном веровању свето дрво). У кањону живе срне и дивокозе, а у горњем делу и медведи.

Река Сушица је дуга колико и кањон, око 14 km и на већем делу тока је понорница. Кажу да то није била одувек, него је почела да понире после једне велике поплаве. Сада стални површински ток има само у подручју извора. Укупан пад јој износи око 800 m (извире на 1.300 m нв, а у Тару се улива на 512 m нв). Три-четири километра после извора, формира Сушићко језеро, које постоји само од раног пролећа до јуна, највећа дубина му је 4,5 m. У његовом кречњачком дну постоји више понора кроз које губи воду. Та вода онда кроз крашко подземље долази до Црних врела, у долини Пиве (сада су потопљена водама Пивског акумулационог језера) и претвара се у невероватно лепу долину, ливаду са нафинијом енглеском травом. Неописив доживљај је посматрање „језера“ из „птичије“ перспективе тј. са литица кањона. Благи ветар наизменичног правца таласа траву којом је прекривено дно тако да мења боју на врло софистициран начин. Када дуне у једну страну боја траве је јака зелена а када промени смер боја прелази у смарагднозелену. Ова чаролија дешава се у таласима тако да нисте сигурни да ли је доле узбуркана вода или трава…врло импресиван призор. Током пролећа Сушица тече углавном по површини, понирући само испод Сушићког језера.

 

Гоца и Сале над кањоном Сушице .-) IMG_0225 столетни борови

Сада нам следује 6 km стазе кроз кањон који је у овим месецима без воде а богато обрастао травом и планинским цвећем. На месту где је пресахло Сушићко језеро 1.184 мнв, направићемо паузу за одмор, јер нам затим следи успон уским макадамским путем од 5,5 km до села Недајно на висину 1.522 мнв, до видиковца са којег се види наш пређени пут али и део кањона који овај пут нисмо прошли који води ка кањону Таре. Недалеко одатле нас чека наш превоз који ће нас вратити у камп.

Група Б

Након доручка и јутарње кафе у 8.30 h заједно са водичима полазе пут кањона мале Комарнице на кањонинг. Њима домаћини обезбеђују комплетну опрему за пролазак кроз кањон и професионално вођење.

  скок

Лепоту овог краја чини село Пошћење са два ледничка језера, периодични водопад Скакавица који са седамдесетак метара високе стене расипа воду Грабовице која се улива у Комарницу.

Скривен на неприступачном терену, будио је
знатижељу авантуриста. Први озбиљнији покушаји да се прође и истражи изведени су 1957. и 1964. године, али нису били успешни, те су се низале чудне и фантастичне приче о последњем неосвојеном кањону Европе, све до августа 1965. када су чланови ПСД Јаворак из Никшића коначно прошли Невидио и први представили јавности његову дуго скривану, дивљу и запањујућу лепоту.

Ширина кањона је на поједин
им местима мања од метра, а на више места је неопходно скакати. Зато је Невидио, са својом импресивном дивљом лепотом привилегија одважних, упорних и решених, због чега ће за многе ипак остати тајна. Њега походе храбри и бескрајно заљубљени у природне лепоте! Дуг свега 4 km, на појединим местима је широк тек невероватних 25 cm. Стене које се уздижу над њим су вертикалне…

 

Недеља, 28. август:

Устајање, јутарња кафа, доручак, паковање ствари и припрема за повратак. У 9.30 h полазак аутобуса ка видиковцу Ћуревац  у кањону Таре (1625 m). Удаљен је свега 7 km од Жабљака према селу Надгора. До њега се стиже обележеном стазом, за мање од пола сата успона. Са њега се пружа фасцинантан поглед на кањон Таре!

Ћуревац Ћуревац

Сликање и уживање у погледу. Након тога настављамо ка мосту на Ђурђевића Тари који можемо прећи на два начина, свако по личном нахођењу: – пешице или као „летачи“ уз помоћ zip line.

Феномен zip line је последњих година веома популаран. Лет се одвија тако што „летач“ висећи на сајли прелеће кањон од платформе до платформе. Може се летети соло или у пару, положај може бити седећи или „супермен“ стил. Све инструкције ћете добити на лицу места и превоз до вашег возила.

Око 14.00 h полазак за Београд, са успутном паузом од 45 минута негде око половине пута. У Београд стижемо у вечерњим сатима.

Ђурђевића Тара

ОПРЕМА: комплетну опрему за пролазак кањона Невидио обезбеђују водичи – наши домаћини. За остатак програма: гојзерице, камашне, штапови за ходање, пресвлака, заштита од евентуалних падавина, заштита од сунца, подлошка за седење, мали ранац. 

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

45 € + 700 дин

45 € + 600 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином.

Котизација обухвата: превоз, улазнице, боравишну таксу, трошкове организације.

Котизација необухвата:  трошкове проласка кањона Невидио (100 €). Пролазак кањона, опрема, стручно вођство и доручак, пиће, и ручак, пиће, после проласка кањона кошта 100 € .

Ноћење, у собама 12 € или 3 € за мање шаторе по особи, за једну ноћ.

Путно и спортско осигурање, које можете да купите преко клуба,( уколико га већ не поседујете), изјашњавате се при пријави.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Приликом пријављивања је обавезно измирење ау износу од 30 €, а остатак до 10. августа 2016. године, докле је и рок за пријављивање.

Акцију реализује Новица Радојичић – Ноле

065 55 99 346

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ПРОЈЕКЦИЈА: планински бисери Црне Горе

ПОШТОВАНИ ПРИЈАТЕЉИ,

МОРАМО ВАС ОБАВЕСТИТИ ДА ОВО ПРЕДАВАЊЕ ПОМЕРАМО ДО ДАЉЊЕГ ЗБОГ НЕМОГУЋНОСТИ ПРЕДАВАЧА, УЗРОКОВАНОГ ПРИВАТНИМ ДОГАЂАЊИМА.

МОЛИМО ВАС ДА РАЗУМЕТЕ. 

ПРЕДАВАЊЕ ЋЕ СЕ ОДРЖАТИ ЧИМ ЖИЖА ЈАВИ ДА ЈЕ У МОГУЋНОСТИ ДА ГА ОДРЖИ.

 

Времена се мењају, доносећи и односећи собом оно што их је чинило за памћење. Али, после сваког времена остаје сећање на раздобље које се својим карактеристикама урезало у сећања.

На домаћој сцени, међу људима који су готово читав радни век посветили природи, има дивова, о чијим ће се акцијама причати поколењима, а намера КАУП тима је да вам их представи. Тај план почињемо да остварујемо управо овом темом и предавачем, који је једна од култних личности планинарства – Крста Жижића-  Жиже.

Пројекција ће се одржати у сали Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“), са почетком у 20.15 h. Улаз је слободан, добро нам дошли!

Жижиним стопама преко Морачких планина до најлепшег кањона

Извели смо и другу акцију, која је имала посебно место у календару овогодишњих активности: Капетаново језеро – Стожац – Ластва – кањон Мртвице. Програм смо израдили  као продужени викенд, како ју је изворно водио деценијама раније Крсто Жижић, и колико год имали природан зазор од тога како ће бити примљена и сразмерно томе, какав ће бити одзив, ова акција је била  заиста прави рај за сва чула свих нас који смо провели та три дана у предивном крајолику Морачких планина и нестварно лепом кањону Мртвице. Наравно, сви су били на нивоу задатка! 🙂

 један од засигурно најлепших видиковаца на овом делу света Мртвица - као смарагд

Ова акција је остала култна и представља есенцију лепоте, када је реч о планинарењу (наравно, уз Проклетије). Зато је није добро изводити у викенд варијанти, како би се уклопила са радним данима, јер би је то битно деградирало и смањило ужитак. Ми смо је извели од 19. до 22. јуна и заиста упили све што је могуће по иначе лепом времену. Један од учесника, био је и Фадил Шарки, планинар и велико име у свету фотографије, који је о овом путовању сачинио изузетно лепу репортажу у часопису Refoto. Обзиром на утиске и реакције, сви су изгледи да ће ова акција бити у плану и наредне године у исто време.

Данилов пут (Мртвичке греде) Афродитине каде Капија жеља у Магичној шуми

ЖИЖИНИМ СТОПАМА: Капетаново језеро-Стожац-Ластва-кањон МРТВИЦЕ

Крсто Жижић, некадашњи председник ПСД „Железничар“ је  многим генерацијама подарио знања и вредна искуства, као и незаборавне тренутке на планинама. Својим сензибилитетом, преданошћу која је проистицала из срца и чисте љубави према природи, стварао је акције антологијских размера. При свему томе, његов ауторитет је онај који се не намеће правилницима, пиштаљком, или „пословном дистанцираношћу“ у новије време, НЕ. Његов приступ буди поштовање, и надасве ЖЕЉУ да идете некуд за њим, да га следите. Најзад, многе од акција које је водио, осим планинарских елемената, красила је и изузетна лепота, због чега смо прошле године, овом започели циклус „Жижиним стопама“.

043 Mrtvica

Данас, већине акција које је изводио, нису на репертоару. Ми верујемо да је важно да постоје у изворном облику за генерације које долазе. Ова се сматра АКЦИЈОМ ЗА СВА ВРЕМЕНА!Филм о "Акцији за сва времена"

Овај филм приказује како је ова акција вођена, а уз интервјуе са Томицом Делибашићем и самим Жижом који ју је утемељио, пружиће вам праву слику о овом догађају. Филм можете погледати кликом на фотку десно (ако сте заинтересовани за учешће, погледајте га обавезно! Током година, ова се акција одвијала на разне начине, тако да наредних пролећа можете очекивати разне варијанте (трасе које се спомињу у филму). Садржај овододишњег програма који је пред вама, има изворну основу. Веродостојност је предуслов да доживљај буде какав је иначе и бивао (репортажу можете прочитати овде), а то нам је и циљ.

поља под нарцисима и Маганик у позадини на сваком смо врху имали час географије Мртвица

Четвртак,  4. јуни:

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред центра САВА, тачно у 21 h. Путујемо Ибарском магистралом према Пријепољу и паузу правимо негде у неком успутном ресторану.  Пут настављамо према Никшићу.

Мали Журим Лукавица - Велики и Мали Журим

Петак, 5. јуни:

Возило напуштамо на полазној тачки за пешачење – Гвоздац, одакле ходамо ка Бојовића Барама поред Великог и Малог Журима (горње две фотографије). Од Бара нас комби одвози до Капетановог језера. Ова путања је прелепа и мештани ће вам рећи како ту има 365 извора – по један за сваки дан у години 🙂 Траса је дуга 13 km са успоном од 300 m.  По доласку на Капетаново језеро, смештамо се, доручкујемо и за два сата полазимо на Стожац. Смештамо се код Минићевих у планинарски катун, или подижемо шаторе, како је ко пријавио пре поласка (број места у катуну је ограничен). Вреће и подлошке носимо СВИ! Катун нема мокри чвор (купатило).

Цветни пашњаци Капетаново језеро

До језера пролазимо нестварно леп предео у виду непрегледних поља под нарцисима, катуна расутих по ливадама, у којима се прави најлепши сир на свету (лиснати, ровачки).  Постаје вам јасно да ова силна пејсажна лепота брише сваки замор…

стари катуни непрегледне чипке нарциса планинарски катун Минићевих

ВАЖНА ПРЕПОРУКА: у пар катуна крај језера продају сир, може се наручити погача, а има и кафе, сока и пива, али не рачунајте да можете набавити исто што и у радњама на које сте навикли (за такве и сличне детаље, обавезно консултујте организатора акције, како бисте се спаковали на прави начин).

Стожац поглед на језера (десно од Крста)

Пошто смо се сместили, полазимо на Стожац! Опис успона је врло лепо изложен у филму с почетка програма, а за детаље који вас интересују, или вам нису јасни, питајте нас, како бисте пошли спремни. На путу до врха је и кота са које се пружа видик на оба језера (Капетаново и Манито) и ту се увек застане ради уживања и фотографисања. Потом настављамо на највиши врх Стошца (2141 m). приказ трасе на топо картиСилазак може бити планином преко Орловца па спуст на северну страну језера, или истом стазом, али на Брњик, и свраћање на Манито језеро.

Враћамо се ка нашем логору, вечера, дружење и одлазак у слатке снове, јер ваља се некако носити са свом доживљеном лепотом. За оне који никада нису били у Црногорским планинама, ово ће бити ШОК за чула. А тек је почетак…

Дужина ове трасе до Стошца износи 7 km са успоном од 480 m.

Резави долови

Субота, 6. јуни:

Овај дан завршавамо у селу Веље Дубоко, а почињемо га рано, како бисмо се најпре успели на Ластву ( 2226 m), вратили се до језера и потом сишли до села. Наравно, најпре ћемо доручковати, потом спаковати ствари које нам до Веље Дубоког превози камион и полазимо на успон. Собом носимо мали ранац са оним што нам је потребно за пешачење током дана и до 8:30 h полазимо на Ластву.

само део панораме са врха Ластве

Ластва је иначе највиши врх Капе морачке и по доброј видљивости, поглед са ње је приказ трасе на топо картифантастичан и досеже и до Ловћена, Оријена и Румије 🙂 На врху уживамо у погледу који фасцинира и распаљује апетите за многим врховима у видокругу. Око вас све изгледа као раширена тродимензионална географска карта, а такав призор захтева пажњу, не само сликања ради, напросто се тако нешто мора загледати, зато смо се и попели 🙂 Али, како је ово акција са озбиљним висинама и растојањима, ваљало би да на врху не останемо  више од пола сата. Сатница се на оваквим теренима мора поштовати, да не бисмо ноћу стигли у Веље Дубоко! Узгред, то се никада није десило, па нема разлога за бригу. Од Капетановог језера до Ластве и назад има 11 km са 625 m успона.

 

 

Ластва Бане на Ластви 

Долазимо до Капетановог језера, и после краћег предаха и освежења полазимо ка Веље Дубоком. Ходамо умереним темпом, да се не деси да неки веома лепи призори, попут  водопада остану невиђени. Ми то не чинимо и на време ћемо вам скренути пажњу. Требало је превалити дуг пут, одвојити дане, те према томе доживљај мора имати пуноћу. Стићићете и све то да сликате, јер смо за два и по до три сата у Веље Дубоком. Недалеко од Капетановог језера, са леве стране су два предивна водопада, која се лако могу превидети ако се брже хода:

 водопад други водопад Милин До

Од Капетановог језера до Веље Дубоког има 10 km и све време се силази (спуст 880 m). У Веље Дубоком постављамо своје шаторе крај старе школе, а може се спавати и у учионици, без потребе подизања шатора, како ко хоће (дакле, вреће и подлошке морамо имати СВИ). У снове ће нас увести друшкање крај ватрице уз вечеру коју, као и обично сакупимо успут, и тихи шум Мртвице…

Стигосмо у Веље Дубоко Тамара преферира жшатор приказ трасе на топо карти

Недеља, 7. јуни:

Дан повратка, од кога нас дели рајска стаза кањоном реке Мртвице.  Немогуће лепа, Мртвица MRTVICAнемилосрдно заводи намернике, те је за ову штрафту важније зачеље него чело. Доручак, спремање шатора и полазак у 9 h. Опет наглашавамо да је овде тачност врло важна, јер је пут дуг, у Београд стижемо око 3 h ујутро, а Мртвица ће да мами, вазда било. Укљештена између Маганика и Стошца, њен ток је права магија!

Кроз кањон води стаза и не мора се квасити. На самом улазу у кањон постоји један прелаз где се ваља мало потрудити, а на стази може бити попадалих стабала, или остатака одрона (зависно од тога какво је време било до нашег доласка). Лепо, суво време је предуслов за пролазак кањона Мртвице. Ако се случајно догоди било каква киша (изненадна летња, краткотрајна), искључује се пролазак кањоном, чак и ако после тога опет гране сунце због велике могућности одрона). До Међуречја ћемо, у том случају, ићи преко Лијешња (над кањоном). Ово наводимо као претпоставку, јер није немогуће, али прогнозу пратимо, како би акција могла бити реализована у одговарајућим метеоролошким условима.

Постојање стазе дуж кањона искључује нужност квашења, осим што искушење намерног улажења у воду увек вреба код тзв. „Афродитиних када“ и Даниловог моста 🙂

Афродитине каде кристално прозирно тиркизна лагуна

Треба одолети, бар толико да се ту не задржимо више од пола сата. А сликање…Ух! Очекујемо да то не утиче превише на ток кретања. Иначе, понесите довољно СД картица, знамо како је Мртвица заводљива и рачунамо на потребу фотографисања, али ваља нам стићи до 16 h у Међуречје где нас чека комби!

 вертикална притока Данилов пут тиркиз...

Уосталом, како год сликали, нема тих фотографија које могу дочарати Мртвицу у свим нијансама од зелене, преко тиркизне, до петролеј плаве боје. Део њеног тока (до Белих Нерина) пресуши током врелих летњих дана и отуда јој име. Зато је ову акцију Жижа деценијама изводио у ово време, које је за њу идеално. Једним делом, пролазимо Данилов пут, усечен у стену. Направила га је ЈНА, а мештани га назваше по генералу Данилу Јауковићу. На домак села Мртво Дубоко, с друге стране кањона, наилазимо на Беле Нерине – снажне пенушаве водопаде, од чијег хука нећемо чути једни друге. Могу се фотографисати са ивице обале, а потом улазимо у Магичну шуму!

  Бели Нерини (фото: Зоран Чубрило) Капија жеља Лагуна

Зашто је ово Магична шума, закључићете сами, али се верује да ако под овом Капијом пожелите жељу – испуниће вам се! А Мртвица, као да се зауставља пред Капијом жеља, разливајући се тиркизним тоновима преко белих облутака, као да зна да ће ускоро протећи испод Даниловог моста, и улити у Морачу…

 поглед са моста Данилов мост Крај

Пред нама је магистрала са овом кафаницом као зборним местом пред полазак. Дужина трасе од Веље Добоког до Међуречја (кањоном Мртвице) износи 13 km, са са висинском разликом од 600 m.

Зашто је ово била КУЛТНА акција? Зато што је сваком било јасно, већ при првом доласку да ће још:-) много пута ту долазити и учешћа су вишеструко понављана. Једноставно, била је то акција на коју се ишло редовно. Негде вам се некада иде, некада не, али ово је у људима развијало потребу сваке године.

Требало би сви да изађемо из кањона до 16.30 h и одмах полазимо на пут. Предвиђена пауза је у ресторану у Пријепољу, где можемо ручати. У Београд стижемо пред зору,  око 3 h.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ:  За ову акцију је неопходно имати одговарајућу (наведену) опрему и добру кондицију! Пртљаг нам се превози, собом носимо само мали ранац са оним што је неопходно током пешачења. Спавати се може у сопственим шаторима, планинарском катуну на Капетановом језеру и у школи у Веље Дубоком.  Број места у катуну је ограничен и приликом пријављивања се морате изјаснити где хоћете да спавате (катун или шатор). У било ком случају, врећа и подлошка су обавезни део опреме за сваког! Катун на Капетановом језеру и школа у Веље Дубоком немају купатила. У оба случаја спавамо у врећама на подлошкама, а у школи нема кревета, већ нам је на располагању учионица.

У случају неповољне синоптичке ситуације, акција ће бити померена за наредни викенд!

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, ранац, шатор, врећа, подлошка, лични прибор, вода и храна, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.  Такође и лична документа (пасош, лична карта). ентеријер планинарског катуна

ЦЕНА:

55 € (превоз и транспорт пртљага)

доплата за смештај у планинарском катуну 3 €

Учесници који још нису пуноправни чланови, плаћају још по 100 дин.

Путује се искључиво комбијем, број места је ограничен

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

              Акцију реализујe КАУП тим:

               063 283 558                       065 377 14 74

             kaup@serbianoutdoor.com                       office@serbianoutdoor.com

 

  нарциси Манито језеро ка Милином Долу

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ОДАВДЕ ДО ВЕЧНОСТИ

Својство природе је да од људског ока скрије оно најлепше. Да бисте то видели, морате имати веома јаку жељу и чврсту решеност да одговорите многим изазовима, који нису безазлени и често врло опасни. Али, ако савладате захтеве које пред Вас постављају десетине километара кршевитог пространства, далеко од путева и инфраструктуре, спознаћете заборављено и за најкраће време можда прећи онај, по Ничеу, најдужи пут – до самога себе.

 

 OДАВДЕ  ДО  ВЕЧНОСТИ

 Дубоко у Црној Гори, у густој листопадној шуми под Капом Морачком, изнад села Веље Дубоко, дискретно под једним каменом испод стазе провирује несташно река Мртвица – невеста једног од најлепших кањона на свету. Попут вела, тече она по снежно-белим облуцима у његова недра, међу вертикалне, високе литице, које љубоморно скривају магију њене лепоте, све до ушћа у Морачу…

             Могла бих заокружити деценију како ми бројни сарадници из разних области бављења природом, од научника и теренских истраживача, до рекреативаца и путописаца – авантуриста, недвосмислено и једногласно потписују једну исту маршруту као најлепше што се може доживети у смислу активног уживања у природи. Кроз такве разговоре и њихова гостовања у мојим емисијама сам и чула за једног од доајена домаћег планинарства – Крста Жижића, који на ову маратонску шетњу води пасиониране љубитеље природе традиционално већ деценијама. Та акција је део његовог планинарског профила и не може се рећи да то нико не ради као он, јер је једино он и води. А ако се имају у виду сви захтеви које овакав терен поставља пред учеснике, као и опасности на које се обавезно рачуна, онда је у потпуности логично што је на челу свега човек чија се репутација заснива на неприкосновеној одговорности и импозантном искуству. Познавање терена је сувишно истицати, обзиром да је са њих и поникао. Има неке пријатне топлине када Вас старица, водећи брдског коњића натовареног дрвима у беспућу, гледајући Вас са пуном опремом, упита – Јесте ли ви Жижини ?

Временом, у мени је сазревала амбиција да и сама једном пређем тај пут и видим до сад невиђено, тј. све оно о чему је говорила плејада мојих сарадника. Сада, када имам то искуство, дугујем Вам искрено упозорење: свака реч је мала спрам доживљеног, и све што сам видела непојмљиво превазилази и најлепше кадрове из видео-материјала које сам својевремено приказивала гледаоцима приликом гостовања људи који су причали о том крају.

Па ипак, могло би се рећи да је кањон реке Мртвице тек део целе приче; нешто као десерт, „шлаг на торти“, или једноставно награда за издржљивост и доследност. Али, тамо се стиже, пардон – то се савлађује тек трећег дана. Дотле се морају превалити десетине километара зелених поља под белом чипком исплетеној од безброј нарциса; врелих и оштрих стена опасаних плавим венчићима генцијане; проћи катуни покривени шиндром – летњи домови сточара свијени у мирису планинских љиљана. Тешко је заиста. Та борба између мишића и чула, утолико што Вас призори стално заустављају, пијући Вам из очију, што Вам успорава неопходан темпо. Али с’ друге стране Вам та жеђ даје снагу и мотивише да жељно идете даље. Но, без бриге, нашег вођу то није могло да изненади. Брижно и зналачки, у правим тренуцима правио је предахе за тело и душу, како би сачекао заостале и потом кренуо даље.

Буђење данa

             Када плућа место кисеоника дишу жељу, ноћни пут прија, тако да смо три тунела која симболишу границу између Србије и Црне Горе преспавали. Путовали смо даље ка Подгорици и Никшићу, затекавши зору над пашњацима и катунима. То сам чекала, да ухватим тренутак када ноћ издише, када пред сунцем нестаје њена индиго-плава боја. Земља је пуштала из себе маглу која је прекривала уснуле засеоке попут вела, мирног и хоризонталног. И док су моји сапутници још спавали, ја сам доручковала реску свежину густог јутарњег ваздуха, који је мирисао на росу и млеко.

Наш аутобус кретао се старим путем од Колашина ка Подгорици, који кривуда кроз крајолик који као да је насликан на некаквом џиновском кулису: малене куће од камена са малим, уредним повртњацима. За нас, одбегле из густо насељене урбане средине у којој врви од људи непознатих једни другима, ово је било као неко ново тло где почиње прича о људима који су једни на друге упућени и међусобно посвећени, без икакве гужве у близини. Дубоко у себи, убеђена сам да тај, за нас нестварни јутарњи спокој почива управо на томе.

Пролазили смо крај уснулих засеока дуж тока Лијеве ријеке. Њену клисуру премошћава највиши железнички мост (230 m од површине реке до шина)

Прођосмо тако и Васову цркву, посвећену оснивачу племена Васојевића, кривудавим, уским путем, који нас је водио даље у пределе где се време не мери минутима и сатима, па чак ни годинама, већ свим оним што је у то време стало.

Између дивовa

Оно што невероватно плени срце сваког љубитеља планина, јесте улазак у недра моћним црногорским масивима. То усхићење је једнако без обзира који од њих да Вам је циљ. Јер они нису само на изглед силни, већ и лепи, и сваки поход у том правцу, не само да не исцрпљује, већ на неки чудноват начин чини да се осећате снажно, баш као они сами.

фото: Зоран Чубрило

Аутобус нас је оставио у месту које зову Лука Бојовића. На крајњој линији хоризонта, силуета Малог Журима означавала је правац нашег даљег кретања. А ми смо одатле, па све до поласка кући ишли пешице. Наравно, све своје носили смо собом, што подразумева и обавезну врећицу за одлагање смећа, које смо бацили пред сам повратак, јер природу не смемо прљати.

И док смо лаганим кораком, у колони следили нашег водича, почела сам да осећам ону добро ми знану опчињеност. Чинило ми се као да својим корацима покрећем свет гледајући огромне плавичасто сиве громаде на којима се још беласао снег, под врелим
јунским сунцем. У овим крајевима нема електричне енергије, и свих чари које иста собом носи. Ту лети живе сточари са својим породицама у катунима, напасајући своја стада мирисним ливадама; ту се прави најлепши сир на свету. Поздрављајући се са мештанима, ишли смо даље кроз бескрајна пространстваСто краља Николе зеленог, сивог и плавог, праћени радозналим дечјим погледима и лавежом пастирских паса.

Краљевски одмор имали смо крај једног извора, за столом од клесаног камена, и столицама од истог материјала. Направљени су, кажу за Краља Николу. Око нас неколико старих дрвених катуна, са кровом од шиндре, која су просто утонула у несагледива поља нарциса. А крај стазе којом смо се кретали ка Капетановом језеру, пурпурни ћилими љубичица, названих такође по Краљу Николи.

Пегаз of Montenegro

              Језеро се пред нама указало изненада уз звуке клепетуша, љескајући под сунцем које је било у зениту. Са оне стране којом смо долазили, оно је било плиће, а обалу су чинили пашњаци. Са супротне стране огроман сипар, и ту је вода најдубља – 37 метара. Треба рећи да је Капетаново језеро иначе култно место планинара. Терен је погодан за постављање бивака, и полазна је тачка за многе правце. После припреме коначишта, ми смо кренули на врх Стожац (2141 m) са кога се види Манито језеро, познато по томе шта га насељава ендемска врста тритона – Triturus Alpestris Montenegrinus, али и бројним легендама. Једна од њих говори о пореклу још једног имена овог језера. Она каже да је једном давно крај тих вода пасла једна кобила, када је из језера изашао крилати коњ и опасао је. Кобила је на свет донела малог ждрепца, очеве лепоте, али није могао да лети. Једнога дана, гледајући језеро, он је видео свог крилатог оца како лети, и покушао и сам то да учини, али је пао са литице и удавио се, те од тад’ језеро назваше – Брњичко.

фото: Зоран Чубрило

При повратку испратили смо Сунце на западној страни, и језеро затекли у бојама сутона. Сумрак је ушушкао долину ноћним звуцима планине, али то беше само затишје пред буру, јер је ноћ собом носила јак ветар, који је беснео до самог јутра, носећи у вис и неке од постављених шатора. Па ипак, реска свежина јутра, и сунце у плавој позадини, без и једног облачка, обећавало је одличан дан. А шта смо друго и могли пожелети, када смо се упутили на највиши врх Капе Морачке – Ластву, а потом низбрдо ка селу Веље Дубоко, где је планирано да коначимо. Са овог врха, високог 2227 m, види се извориште Мораче, али и читав амфитеатар планинских масива, који су се приказали у пуном сјају по дивном времену. И сам водич нам је рекао да овако добре видљивости није било
годинама. А могли су се видети Ловћен, Оријен и Румија, док је иначе карактеристичан профил Дурмиторског масива изгледао као осликан. Моју пажњу је међутим привукло нешто много ближе. У удолини под Војниковцем, неколико катуна који се једва назиру, јер су мали. Одали су их звици клепетуша. Изгледало ми је да доле не постоји извор. Наравно, питала сам Жижу за то, јер познаје терен, и добила потврдан одговор. Име тог катуна је Капа, и у близини нема извора. А знате ли како људи који ту проводе целу сезону долазе до воде за себе и стоку ?  Сваки дан доносе снег са околних ледника и топе га. Пробајте за тренутак да замислите такав живот, и бар да наслутите тежње тих људи, као и начин на који размишљају. Имајте у виду и то да је сточарство овде веома развијено, обзиром на суровост терена и непостојање ма каквих саобраћајница. Више стада сам видела на потезу Лука Бојовића – Веље Дубоко, него на Златибору !Катун

Силазећи са Ластве скренута нам је пажња када ћемо проћи крај следећег извора, те смо веома рационално трошили воду, али је зато пауза крај последњег катуна била прави празник! Не само због извора, већ и због тога што смо коначно могли корачати у хладу крошњи. Дотле смо ходали преко врелог камена под ужареном звездом, те је било и оних који су под стенама тражили хлад. Ту, у тој шуми први пут смо срели Мртвицу, још малену, како жури кроз шуму ка кањону и Морачи са своја три врела са којих извире.

Тај дан је био заиста напоран, обзиром да смо прешли преко 20 километара, имали један успон, и чини ми се, никада дужи спуст до села где смо преноћили. Тај лагани марш је потрајао до саме вечери. Да ли зато, утонули смо у топлину тог малог села где људи не купују брашно, већ носе житарице у воденицу и мељу, правећи потом оне предивне погаче на заборављен начин… После такве једне вечере, варенике, домаћег киселог млека, лиснатог сира и пршуте, отишли смо на починак покривени најлепшим сновима. Сутра нас чека финале: 6 километара кањона Мртвице.

Горска невестa

Дубоко у масиву Стожца, над Дубравом, истиче река Мртвица из своја три врела. Име је добила, јер током лета пресуши, али и зато што је хладна. Иначе је то један од најживописнијих речних токова, заносне лепоте. На улазу у кањон, у селу Веље Дубоко, она тече са незнатном дубином преко снежно белих кречњачких облутака, те се готово и не види. Њена прозирност збуњује свако око. Лепеза смарагдних, тиркизних до малахитно Данилов путзелених тонова је права поезија. Ни једну планинску реку коју сам до тада видела не могу са тим упоредити. Мртвица напросто има своје боје и њима Вас мами будећи жељу да се стопите са њом, постанете њен део, или да пустим машти на вољу – да једноставно останете ту заувек.

Корачали смо маленом земљаном стазом која се кад кад није ни видела, или бивала испрекидана свежим одронима, стенама и крошњама. Преко њих смо се с’ великим трудом провлачили. Купали смо се, док су поред нас у води пливале змије, а у изувене гојзерице стављали чарапе, како се у њих не би увукао по који шкорпион. Има места где стаза води преко тако високих литица да Мртвицу не можете видети, већ само чути. Карактеристичан део пута усечен је у дубоко у потпуно вертикалну стену (Данилов пут – изградила га је војска и назвала по генералу Јауковићу). Капија жељаНа једном делу, у последњој трећини пута кроз кањон, налази се део којег су планинари назвали Магична шума. Она у потпуности оправдава овакав назив, јер је све у њој обрасло меким теписима маховине, која чак виси са крошњи. Зелена стабла по којима расте папрат, као у дубини Амазоније. Али, за разлику од Амазона, овде тече кристална вода Мртвице, до које се у Магичној шуми долази кроз Капију жеља готово правилног лука у готском стилу, а шљунковиту обалу мије тиркизно-зеленкаста вода, која на овом месту, као да стоји.

Негде тече једва видљиво, клизећи преко стена, да би већ иза следеће окуке пунила каскадне базене. Понекад пенуша прикљештена између стеновитих громада, а понегде се
разлива преко шљунка попут језера незамисливих тиркизних нијанси. Тако Мртвица мења расположење, збијајући шале са свима који пролазе туда да би је видели, збуњени њеном раскоши. А она, сигурна од свега у наручју силног Маганика, висине 2139 метара, хрли ка Даниловом мосту, где се састаје са Морачом. Висина масива под чијим окриљем тече, уједно указује и на то да се ради о једном од најдубљих кањона у Европи, ако је то уопште и важно. Можда и јесте, али свакако није примарна вредност. А шта онда јесте? Покушајте да до тог одговора Афодитине кадедођете сами. Нећете се покајати.

Ја знам да свој пут овде нисам завршила. На против, само сам га започела и сигурно ћу увек када се одавде вратим пожелети да напишем нову причу , јер ће ми написане бити све мање спрам оног што ме овде од доживљаја чека. 

Г.А. јуни, 2003.   

 

 

КАЊОН НЕВИДИО

Већ само име интригира и мирише на авантуру, а обзиром колико вас је питало за ову акцију, у договору са ПК „Раднички“ из Београда, ову акцију, коју води Тихомир Војновић, уврстили смо у избор КАУП-а. Широј планинарској јавности, чари и изазов кањона Комарнице су опште познати

Овај видео и ће вам дочарати како то изгледа.

Да бисте видели коплетан садржај програма кликните ОВДЕ

КО СМЕ, ТАЈ И МОЖЕ!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ:

На састанцима КАУП-а, средом у 19 h код Неше Царевића (064 684 01 37)

и на састанцима ПК „Раднички“, четвртком у 19 h, код Тихомира Војновића (065 895 64 54)