Архива за avantura – Page 2

ПРОЈЕКЦИЈА: Како сам освојио ЈУЖНИ ПОЛ

Многи су одустајали, јер је подухват тежи од успона на Еверест. Крагујевчанин, Драган Јововић је успео, али не крије да је поред свих досадашњих подухвата, овај неупоредиво захтевнији и најопаснији.  У среду 27. јануара имаћемо задовољство да чујемо причу о највећем авантуристичком изазову.

Ово не смете пропустити! Улаз је слободан, добро нам дошли! 🙂

ПЛАНИНЕ, ПАЛАТЕ И БАЗАРИ (Иран I део)

Колико сте пута помислили да се упутите на источну страну света, ван свог Старог континента, ка границама далеких царстава, којих више нема, али о којима нас још задивљују легенде и пребогата уметничка баштина? Толико мало о томе се зна, обзиром да оно што до нас допире путем медија, углавном може само да нам угаси апетит за једном таквом амбицијом. Па ипак, помисао на приче из 1001-не ноћи, и довитљиву Шехерезаду увек побуђују машту и разгарају жељу да се крочи на тло где је створен  Хамурабијев закон – око за око; а свако дете зна за Али-Бабу, Аладинову чаробну лампу, летеће ћилиме…Дамаванд, свитање 

            На безброј пута постављено питање – зашто се пењем на планине – престао сам да дајем одговоре, јер их има бесконачно много. Ипак, дубоко у себи знам да постоји само један једини: да бих упознао себе, открио све своје слабости и на крају изашао као победник, превазилазећи их. Тако сам летос са гупом своје пасиониране сабраће кренуо пут Ирана ка његовом највишем врху – Дамаванд  (5671 m), симболу ове далеке и древне земље, иначе још увек живом вулкану, чију последњу ерупцију човек не памти. Он је заправо у својој последњој фази активности – на издисају, и зато још увек злокобно избацује симпор-водоник као последњи трзај своје некадашње динамичне активности, и као такав представља велику опасност за све оне који су решили да освоје његов поносни врх.

Оно што је Олимп за Грчку, Фуџи за Јапан или Килиманџаро за читаву Африку то је Дамаванд за Иран, јер је овај врх позорница античких јунака старе Персије, попут Џасмана, Ростима и Ферејдуна,Дамаванд описаних у Књизи краљева (Шахнаре), тада највећег епског писца – Аболгасем Фердоуси (940 старе ере – 1020 нове ере), која по лепоти ни мало не заостаје за Хомеровом „Илијадом“ или „Одисејом“. Први га је освојио енглез, W.T. Thompson 1837.  године, да би тек 1975. те то учинили српски планинари, међу којима је била и једна дама – Јелена Радовић. Наши планинари овде нису чести посетиоци, те смо нас четворица, Зоран Филиповић, Милан Косановић, Драган Вулетић и моја маленкост, први после пуних 29 година. Сваки пут ка оријенту значи авантуру. Ми смо се за ову припремали похађајући кратак курс персијског језика, а затим, стопама својих претходника, кренули аутобусом ка „Путу свиле“.

Истанбул затичемо у раним јутарњим сатима и после краћег одмора проналазимо иранску агенцију за превоз путника где обезбеђујемо полазак за Техеран. Пошто се налазимо у делу света где се време не мери ни минутима, ни сатима, него данима, ни мало нас није изнервирало, па чак ни изненадило што смо уместо у 14 h кренули тек у 17 h. За то време посматрали смо са интересовањем драму која само што није прерасла у тучу између шофера и групе Курда који су желели да користе превоз. Шофер их првобитно одбија, без обзира што их је свега десетак, објашњавајући да је то међународна линија и не вози унутар Турске. Али, после трочасовне расправе долази до разумевања, чак се изљубише и сви уђоше у аутобус. Кренули смо. До негдашње престонице Ирана, града Табриза дели нас 30 сати вожње.

Арарат – загонетка Ноеве барке

Ово је најдужа и највиша планина у Турској (5165 m). То је стратовулкан, за који се предпоставља да је своју последњу ерупцију имао пре 10 000 година. Према Старом Завету, на овој планини се насукала Ноева барка после 150-тодневног потопа, седмога месеца, седамнаестога дана, док је вода опадала све до првог дана десетог месеца, када су се указали врхови Арарата. Ово је тешко проверити као чињеницу, јер су Урартске Араратпланине велике, са стотину врхова, мада је Арарат највиши. Осим тога, горњи делови ове вулканске планине покривени су изломљеним деловима лаве, што је чини веома тешком за успон, а нарочито силазак разних животиња, из Ноеве барке. Па ипак, за овај масив везане су бројне приче очевидаца нечега у шта су се заклињали да су остаци Ноеве барке, нарочито 1850-те године. Како год, али таква сведочења су једини разлог бројних истраживања на овој планини. После опсежних истраживања спроведених кроз сво то време, коректно би било рећи, да ако се остаци Ноеве барке заиста налазе на планини Арарат, остаје да се испитају још неки њени делови. Од свих истраживања обављених на земљи и из ваздуха, укључујући и она са употребом софистицираних мапа, високе прецизности, нека предпостављају могућност да се остаци Ноеве барке налазе испод леденог покривача, што експедиција која је уследила 1988. год. Араратније потврдила, а следећа је била неуспешна.

Можда је интересантно то што су неки геолози, међу њима и  др Clifford Burdick (припадник „седмодневних адвентиста“) нашли јастучасте комаде лаве на висини од 14 000 стопа. Такви лоптасти облици лаве настају када она директно тече у водену средину и ту се хлади, што значи да је ниво воде некада уистину био близу кратера, али КАДА ? Налажењем јастучасте лаве поменути доктор нашао је доказ да је тада био вулканизам, али не и не велики потоп. За ма какво озбиљно закључивање, овде је неопходно утврђивање старости јастучастих облика лаве. Свака прича која те податке не садржи, просто се не може сматрати озбиљном, и представљала би манипулацију.

Пут преко непрегледне анадолијске висоравни је као пут кроз време. Првобитно крај вас промичу нове и модерне грађевине, а како вожња одмиче, савремене призоре смењују предели и људи из неких минулих времена. Као из древних легенди појављују се номади са својим непрегледним стадима, села за која бисмо могли рећи да се вековима нису мењала да није једног јединог детаља – сателитских антена на крововима! Контраст нестваран, колико и истинит, јер се крећемо путевима свиле.

Ближимо се турско-иранској граници. Пред нама се појављује старозаветни призор – прелеп снежни врх планине Арарат. Застаје нам дах. Магија постаје стварна. Пролазимо пределе о којима су писали пророци, идемо ка тлу једне од највећих и најстаријих цивилизација.

Земља племенитих

            Назив Иран води порекло од античких речи „а-ир-ја-нем ва-и-јо“, које у зороастријској светој књизи – Авести – означавају земљу Аираца. Овај термин односи се на одређене висоравни које су насељавали Индо-Иранци, народ који је такође припадао  Аирцима. Временом, реч „Аир“ трансформисала се у „Ер“ и најзад у „Ир“, што је на древним језицима тог времена значило – племство. Званичан назив Ирана у периоду Сасанида (400-600 године после Христа) било је Ираншатр или Ираншахр. „Шатр“ или „Шахр“ значе земља, тако да Ираншахр значи Земља Племенитих или Земља Племстава.

Вероватно данас нема земље на свету о којој постоји више предрасуда него што је Иран. Исламска револуција, рат са Ираком, данашњи рат у Ираку, многи неспоразуми са светом, хистерична Шарене планине у близини Табризапропаганда у медијима, учинили су то да човек поверује да залутали путник износи из ове земље главу на раменима само случајно и уз много среће. Многи мисле да ће у Ирану срести фанатике који попреко гледају сваког човека друге вере, или уплашене и повучене људе који се боје да са странцем контактирају. Права истина је да ће Вас осмеси, отвореност, срдачност и љубазност овдашњих житеља сусретати на сваком кораку. Све предрасуде падају већ на граници, где нас љубазни службеник са осмехом преко реда води на преглед пасоша, при чему нам ствари и не погледају.

Мајсторство без конкуренције

            Оријентални теписи се ручно израђују од Турске до Кине, у многим земљама оријента, али персијски свакако држе примат. Израђивали су се пре нове ере, а најстарији је нађен приликом археолошких ископавања у Сибиру, у скитским гробовима, а сматра се да потиче из V века пре н.е. и да је управо персијског порекла. Други, у свету чувени оријентални тепих познат је под именом „Хозројево пролеће“, назван по Персијском владару из VI века наше ере. И уопште, када је реч о историјском развоју уметности ткања ових тепиха, у Персији је она увек била повезана са владарским династијама. По предању, у Ктезифону, престоници Сасанида, у владарској палати је постојао тепих огромних димензија са представом врта, проткан златом и сребром и украшен драгим камењем.

            Персијанци су одувек били изузетне занатлије са посебно развијеним уметничким даром. Најстарији тепих данас потиче из Персије (период између 300-500 година пре Христа), зове се Пазирик и чува се у Ермитажу (Петроград, Русија).

            Град Табриз, и данас је чувени ткачки центар ових дивних тепиха, а обзиром на његов географски положај, тј. близину Анадолије, не сме се заобићи ни тамошња умешност, јер Марко Поло је тврдио да се најбољи и најлепши теписи праве управо ту. И у Анадолији, и у Персији XVI и XVII век је време процвата производње тепиха.

            Израда чворованих тепиха је мукотрпано тежак посао у коме су спретније жене, које дневно могу да израде 6000 до 10 000 чворова. Интересантно је свето правило у исламским земљама да када неудата жена почне да ради тепих, нема право да се уда докле год га не заврши.

У двомилионски Табриз стижемо у раним јутарњим часовима. То је некадашња престоница Ирана, сада удаљена око 200 km од турско-иранске границе. Налази се у азербејџанској области и данас представља један од најзначајнијих ткачких центара где се израђују надалеко познати персијски Сахандтеписи украшени различитим мотивима.

Циљ нашег доласка у Табриз била су два врха која се налазе у непосредној близини овог града. Први је Саханд висок 3700 m, а други је Сабалан који достиже 4811 m, и до њих сигурно нећемо на летећим ћилимима. Оба треба да нам послуже као нека врста тренинга за горостасног Дамаванда, јер упутити се директно тамо значило би кренути у авантуру без припреме, аклиматизације и без познавања елеметарних услова боравка на овдашњим висинама.

Између вулканских кратера и пустињских пространстава

            Бистри извори, воћњаци нара, плантаже пистаћа, редови топола, логори номадских сточара у разним сезонама, високе планине, простране низије, снегом покривени стари вулкани, бујне шуме планина Елбурз, обале Каспијског мора и Персијског залива су препознатљиви призори природе Ирана.

            Високе планине, простране неистражене пустиње и бројне реке и језера, чине топли минерални извор на падини Сабаланајединствене услове, важне за туризам, јер у свако доба године, овде можете наћи сва годишња доба. Топле воде Персијског залива и Каспијске обале и зими омогућавају, ужитак у пријатном пролећном времену, истовремено када планине Ирана имају погодне услове за зимске и планинске спортове.

            Велика надморска висина иранског платоа као и знатан број региона смештених на висини већој од 1000 m, условила је популарност планинарског спорта. Величанствене и високе Елбурзшке планине на северу, планински венац Загрос на западу који се пружа од Корасана до Балукистана на истоку, окружене су Иранском висоравни. Најважнији врхови Ирана су: Дамаванд (5671 m) североисточно од Техерана, Сабалан (4880 m) западно од Ардебила; Саханд (3707 m) јужно од Табриза; Такт-е-Солејман (4820 m) у центру Мазандарана; Зардкух (4550 m) у провинцији Бактиари; Дена (4309 m) северно од Јасуја; Тафтан (3941 m) јужно од Зедана и још десетак других врхова на разним странама земље.

            Планине Ирана припадају периоду кенозоика, и на некима од њих, које су ледничко језеро на Сабаланувулканског порекла, појављују се термални извори. Од преко 500 познатих минералних вода и термалних извора, већина се налази на Елбурзшким планинама, у области Азербејџана, затим на планинама Загрос, а неки су близу Исфахана, Мешид и Бандар Абас. Термални извори Ардебила, Ларијан на падинама Елуорза, као и Махалат привлачи посетилаца ради рекреације, или терапије.     

            Јужне обале Каспијског језера, чине дивљи предели бујне природе и обронци Елбурза покривени густим шумама, али и питоме пешчане плаже. Јужне обале и острва имају своје посебне природне и туристичке атракције, нарочито зими. Чувене пустиње Лут и Велика Слана пустиња (Кавир), са својом површином од око 360 000 km2, спадају међу најзанимљивије и још увек неистражене просторе. 

У првој шетњи Табризом упознајемо много људи. Радо причамо са њима и они са нама, питају одакле долазимо, а када кажемо из Србије и Југославије старији изговарају име Тита, неки знају за Босну, али је обавезно руковање и традиционално и гостопримљиво питање „треба ли вам помоћ?“ Све предрасуде о верским фанатицима и хистеричне медијске пропаганде о затворености иранског народа падају пред осмесима и љубазним понудама овдашњих људи, а када упознајемо младића по имену Сијамак који перфектно говори енглески, без проблема остварујемо планирану шетњу до једног врло интересантног старог и старог насеља, неке врсте иранске Кападокије – село Кандован одакле крећемо на наш први успон.

Кандован Кандован Кандован

Пут до Кандована је пут кроз прошлост. Пролазимо пределе без вегетације, а када се дође у ово село које је настало пре око 700 година када су Персијанци бежали пред најездом Монгола и сво се налази у пећинама на висини од 2000 m, као да се времеплов зауставио у време раног средњег века. У пећинама у којима су се тада склонили, остали су до данашњих дана.

Након обиласка Кандована, на наш први успон, на планину Саханд, кренули смо око осам сати изјутра. На пола пута налазимо извор и ту правимо одмор са повећом групом људи. Иранци искључиво пију чај, алкохол је забрањен, али постоји и култ воде.

Одмор не траје дуго и већ настављамо даље. Успон је релативно благ, вегетација је проређена, налазимо искључиво жбунасто, трновито и расцветало растиње и негде око један сат по подне доспевамо на планирани врх. Тамо затичемо велики број иранских планинара, а међу њима и породице са децом. Схватамо да је ово веома популаран спорт у Ирану. Поново се масовно упознајемо са људима, постављамо или одговарамо на иста питања као у Табризу или се чак сликамо са њиховим женама.

Дође и време повратку. Из само меСабаланни знаних разлога заостајем за групом неких тридесетак метара док ми мисли лутају бесциљно. Изненада поред пута сусрећем човека који седи поред једне камене плоче на коју је ставио јабуку. Руком ми показује да седнем и да је поједемо заједнички. Љубазно га одбијам и журим да стигнем своје, не схватајући да сам човеку нанео велику увреду. Тек касније сам од Сијамака сазнао да је то у Ирану чин великог гостопримства и пријатељства као што је код нас дочекивање са хлебом и сољу. Било ми је искрено жао што сам се тако лакомислено понео и одбио незнаног пријатеља.

Већ следећи дан крећемо аутобусом за град Мешкин, удаљен око 200 km од Табриза. Пут нас поново води кроз пустињски предео којим су се некада кретали каравани са свилом, зачинима, теписима. Идемо ка другом циљу који се зове Монт Сабалан за који мислимо да је идеалан за аклиматизацију. У Мешкину поново побуђујемо радозналост мештана и опет иста питања „ко смо, шта смо“. Тражимо превоз до подножја планине и склоништа које је удаљено неких 30 km даље. Налазимо власника „ландровера“, али он тражи 150 хиљада риала (око 15 евра) да би нас пребацио тамо. Нудимо му 75 хиљада и после ценкања које је за њега представљало велику почаст превоззакључујемо цену од 100 хиљада риала или око 10 евра.

Крећемо у нову авантуру. Време, међутим, стаде да се мења, поче киша, а кад уђосмо у планински кланац, сачека нас магла. На проблем са видљивошћу надовезао се и проблем са предњим точком, јер су на тако “добром” друму поиспадала три шрафа! Кроз густу маглу назиремо провалију испод себе и закључујемо да је јако добро што се слабо види. Возач успешно отклања квар тако што користи бројне резервне шрафове и ускоро крећемо даље. Са повећањем висине магла лагано нестаје, а уместо ње појављује се снежни покривач. Стижемо до склоништа и ту проводимо ноћ уз праву снежну олују која траје скоро до зоре.

Устајемо рано, око 6 h, јер тога дана планирамо успон. Све се умирило, видљивост је одлична, а процењујемо да је дубина снега око 40 cm.

Као да су са неба пали, изненадно се појављују осморица иранских планинара. Упознајемо се и крећемо за њима, пратећи истовремено маркацију која води ка врху и која јСаханде овде у виду заставица, а не обојених знакова на стенама. На висини од око 4300 m једном иранском планинару је позлило и на наше запрепашћење његов колега му даје ињекцију дексаметазона. Већ на 300 m више одустају од даљег успона, а ми настављамо сами. Око три сата поподне, после седам сати успона, доспевамо на 4811 m и освајамо наш други циљ – Монт Сабалан.

Силазак са планине могао је бити кобан за све. Из искуства знамо да је понекад много тежи него успон, па се то правило овога пута поновило. Зоран се на несрећу оклизнуо, али се све завршило са повећом посекотином на челу. Прошло је без прелома, а могло је бити много горе и за њега и за нас…

Коначно, срећно стижемо у склониште, где смо коначили, а сутрадан одморни и задовољни кренусмо за Мешкин. На пола пута сусрећемо номадски народ Лаури и Кашкаи који вековима живе на исти начин, напасајући огромна стада оваца, коза, камила и коња. Они не признају нити познају било какве административне поделе, већ хиљадама година иду тамо где је паша боља, разапињући своје шаторе. Радо пристају да се сликамо заједно.

Стижемо у Мешкин, а затим аутобусом настављамо за Табриз. На путу имамо проблем са кондуктером који тражи да се за пртљаг наплати много више него за нас. Прихватамо то нерадо и тек после објашњења једне младе иранске девојке, а потом стижемо у Табриз где нас чека Сијамак. Остајемо у Табризу до увече, а онда се растајемо са драгим пријатељем и крећемо за Техеран ка главном циљу нашег путешествија који се зове Дамаванд, прастари стратовулкан чију последњу ерупцију човек не памти. Имамо ли снаге да га освојимо?као Краљ...

 – крај првог дела –

Кањон НЕВИДИО (Црна Гора)

У централном делу Црне Горе, на 55 km од Никшића, налази се легендарни кањон Невидио. Његовим коритом протиче Мала Комарница која извире у Добром Долу, у подножју јужног дела Дурмитора. Понирући пролази између Бољских греда (2091 mnv) и Лојаника (2091 mnv) да би се поново појавила у питомој речној долини као стална река. На самом крају долине почиње кањон Невидио или Невиђбог како га мештани с првом називај, пошто се већи део кањона налази у вечитој сенци. Због окомитих стена сунчеви зраци никада не допиру до дна. На споменутој питомој долини, Комарница се одједном губи у чудно уклесани улаз и постаје људском оку невидљива. Одатле почиње наша авантура…

Лепоту овог краја чини село Пошћење са два ледничка језера, периодични водопад Скакавица који са седамдесетак метара високе стијене расипа воду Грабовице која се улива у Комарницу.

Скривен на неприступачном терену, будио је знатижељу авантуриста. Први озбиљнији покушаји да се прође и истражи изведени су 1957. и 1964. године, али нису били успешни, те су се низале чудне и фантастичне приче о последњем неосвојеном кањону Европе, све до августа 1965. када су чланови ПСД Јаворак из Никшића коначно прошли Невидио и први представили јавности његову дуго скривану, дивљу и запањујућу лепоту.

Ширина кањона је на појединим местима мања од метра, а на више места је неопходно скакати. Зато је Невидио, са својом импресивном дивљом лепотом привилегија одважних, упорних и решених, због чега ће за многе ипак остати тајна. Њега походе храбри и бескрајно заљубљени у природне лепоте! Дуг свега 4 km, на појединим местима је широк тек невероватних 25 cm. Стене које се уздижу над њим су вертикалне…

  

Петак, 28. август:

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра Сава тачно у 23.00 h. Ноћно путовање са успутном паузом и прелазак границе.

Субота, 29. август:

Ујутро стижемо до моста на Ђурђевића Тари излазимо из буса и прелазимо га пешице, јер ћете сигурно желети да фотографишете. У ресторану правимо паузу за јутарњу кафу и настављамо путовање ка Шавнику. Око 9 h стижемо на одредиште:

Јатак Јатак 

У 10 h долазимо у ресторан етно села “Јатак”, кафа-чај, доручак (приганице, домаћа пита, јаја, сендвичи, домаће кисјело млијеко…); упознавање са нашим водичима кроз кањон.

У 10.30 h одлазимо пред кањон, опремање учесника (кањонинг патике, кањонинг појас, кацига, неопренско одело и чарапе).

У 11 h опремљени улазимо за водичима у кањон. Током пролаза правимо 1-2 паузе где учесници добијају освежење, енергетски напитак, сок, чоколаду. Како не бисте излагали ризику и себе или своју фотоопрему, екипа која нас води ће фотографисати и правити видео записе (које касније постављају на својој Фејсбук страни, а ми добијамо ДВД).
Пролазак кањона траје око 3 сата (што зависи од састава и величине групе – наша ће свакако бити мала), након чега следи излазак из кањона у трајању од 30 мин до 1h и одлазак до аута где се пресвлачимо и раздужујемо опрему.

 

Одлазимо поново у “Јатак” на ручак у традиционалном стилу: качамак, цицвара, јагњетина, риба, роштиљ и пиће по избору.

Пролазак кањона под стручним вођством, опрему и ручак обезбеђују домаћини, а цена по особи износи 100 €. Они имају и правило: плаћате на крају, ако сте задовољни услугом водича и опремом за кањонинг.

Око 17 h крећемо ка Жабљаку,  кампу Развршје и смештамо се у апартмане или камп са сопственим шаторима – како ко буде желео (односно изјаснио приликом пријављивања). У апартману се може спремати сопствена храна, или одабрати оно што спремају домаћини, како ко буде желео.

апартман у Развршју камп Развршје камп Развршје

Слободне активности, одлазак до Црног језера, шетња до Јаблан језера, купање.
Полазак за Београд у 13 h, како бисмо стигли до 21.30 h.

Црно језеро Јаблан језеро

ОПРЕМА: комплетну опрему за пролазак кањона обезбеђују водичи – наши домаћини. Остало понесите у складу са садржајем програма и својим потребама, наравно.

ЦЕНА: 

6.000 дин представља износ фиксних трошкова и неће се мењати у зависности од броја учесника, јер је предвиђена искључиво мала група. Уплата овог износа представља аконтацију приликом пријављивања учешћа  (5.900 дин за чланове Клуба).

Пролазак кањона, опрема, стручно вођство и доручак и ручак после проласка кањона кошта 100 € и плаћа се после проласка кањона, како је горе наведено.

Ноћење у сопственим шаторима 3 

Ноћење у апартманима и кућама 12 

Оброци код домаћина, доручак 3 , вечера 6 €

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић – Ноле

065 55 99 346

nole@serbianoutdoor.com

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

кањон ТОПЛОДОЛСКЕ РЕКЕ (Стара планина)

Кањон топлодолске реке се налази у подножју Старе планине у југоисточној Србији удаљен је око 30 километра од Пирота и сигурно је најатрактивнији и најлепши кањон у Србији. Сам кањон је усечен у стрме литице које су на појединим местима високе преко 300 метара.

Овог лета можете изабрати једнодневну или дводневну варијанту:

  вођа :-)

ПОЛАЗАК: са паркинга испред Сава центра тачно у 6 часова. Пут је дуг, молимо вас да дођете 10-ак минута раније како бисмо кренули на време. 

а) Једнодневни излет:

По доласку пролазимо кањоном Топлодолске реке. Видети овај кањон, његову лепоту, вирове тиркизно плаве боје, букове, водопаде, брзаке, камене громаде црвене боје расуте по кориту, чути хук воде која се стропоштава са литице, могуће је једино корачајући директно кроз воду газећи на неким местима и до појаса. У најлепшем и најужем делу кањона једино се може пливањем проћи кањон. За ходање кроз кањон неопходна је обућа погодна за то (препорука вође пута старе патике). Због своје лепоте и црвених стена,називају га и српски колорадо. Авантура кроз кањон топлодолске реке траје око 3 сата.

 

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац, вода и храна, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина. За пролазак кањона Топлодолске реке се треба обући на одговарајућ начин за кретање водом, што подразумева и већ наведену обућу.

ЦЕНА:  

2.400 дин

2.300 дин  –  за чланове Клуба са плаћеном чланарином

б) Дводневни излет:

Учесници дводневног излета ће поред кањона топлодолске реке проћи и кањон реке Росомаче који је знатно краћи али исто тако атрактиван са обавезним пливањем кроз најужи део кањона, купање у базену са термалном водом у Звоначкој бањи и посета етно кући у селу Смиловци. Ноћење је у приватним сеоским кућама у Звоначкој бањи.

ЦЕНА: 

3.600 дин

3.500 дин  –  за чланове Клуба са плаћеном чланарином

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). 

Акцију реализује Здравко Шево

063 328 861

zdravko@serbianoutdoor.com

058a Toplodolska

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Жижиним стопама преко Морачких планина до најлепшег кањона

Извели смо и другу акцију, која је имала посебно место у календару овогодишњих активности: Капетаново језеро – Стожац – Ластва – кањон Мртвице. Програм смо израдили  као продужени викенд, како ју је изворно водио деценијама раније Крсто Жижић, и колико год имали природан зазор од тога како ће бити примљена и сразмерно томе, какав ће бити одзив, ова акција је била  заиста прави рај за сва чула свих нас који смо провели та три дана у предивном крајолику Морачких планина и нестварно лепом кањону Мртвице. Наравно, сви су били на нивоу задатка! 🙂

 један од засигурно најлепших видиковаца на овом делу света Мртвица - као смарагд

Ова акција је остала култна и представља есенцију лепоте, када је реч о планинарењу (наравно, уз Проклетије). Зато је није добро изводити у викенд варијанти, како би се уклопила са радним данима, јер би је то битно деградирало и смањило ужитак. Ми смо је извели од 19. до 22. јуна и заиста упили све што је могуће по иначе лепом времену. Један од учесника, био је и Фадил Шарки, планинар и велико име у свету фотографије, који је о овом путовању сачинио изузетно лепу репортажу у часопису Refoto. Обзиром на утиске и реакције, сви су изгледи да ће ова акција бити у плану и наредне године у исто време.

Данилов пут (Мртвичке греде) Афродитине каде Капија жеља у Магичној шуми

Календар активности за 2014.

Осим што смо у 2014. смо ушли са старим, искусним планинарским водичем Здравком Шевом,  у нашим редовима, људи који су изворни КАУПОВЦИ показују иницијативе за нове и аутентичне активности. Растемо и то обећава још бољу перспективу. На састанцима средом, од сада је на располагању и нов календар годишњих активности за 2014., спот који то прати и којим сте судећи по реакцијама на друштвеним мрежама већ одушевљени, а и зидни календари.

flajer 2014 IMG_3712_resize KALENDAR_resize

Новина у календару су две акције и обе су клупске:  једна коју организујемо на захтев чланства и звешћемо је сви заједно – тимски, а ићиће се у НП парк „Кањон Нере“ у Румунији (у мају); и друга Kontaktкојом желимо да негујемо наслеђе, односно акције које су биле по свом садржају и лепоти култне. Одлучили смо да то буде циклус „Жижиним стопама и одлазак на Морачке планине у Црној Гори. Крсто Жижић је оставио доста акција, од којих се већина махом више не изводи, што нас је подстакло да их сачувамо за генерације које долазе, трудећи се да то реализујемо као што је то чинио он (исто време, исто трајање и распоред прелажења траса), у вези чега смо се са њим и консултовали.

Узгред, били смо препоручени за Божићни успон на Ртањ 🙂

 

 

кањон Великог Пека

Е па ако сте мислили да смо за Први мај потпуно исцрпели садржаје овог предела, у грдној сте заблуди! Мада се о овом кањону надалеко чуло од прошлог извођења, када је минимум пола учесника питало хоће ли то бити у распореду за следећу годину. Где сме да не буде! 🙂 И ако већ на корзоу у Дебелом Лугу нисте сазнали зашто је ово место ВЕРОНА источне Србије, сад ћу да вам покажем! Опет.

Али најпре да истакнем да овај мали кањон има да вас изненади радикалним разноликостима – од правих правцатих амазонских замки, па до пустињског амбијента при повратку! Можете се распитати код бројних учесника који су то прошли; добар глас, далеко се чује и када то кажем мислим управо на кањон ове златоносне реке.

Полазимо из села Дебели Луг, ка остацима моста преко Пека, према кањону. Обилазимо Дебелолушку пећину, симбол еколошке катастрофе седамдасетих година, када је вода из флотацијског језера туда пробила себи пут… Сада је безбедна, али и на приступачном месту. Изнад ње – епски видиковац са ког се бацио млади Паун Илић, када му се девојка удала за другог…(да се не понављам, та репортажа већ постоји). Одатле се спуштамо у кањон, спремни на разгаљујућу авантуру. Али не по Амундсену који је рекао да је авантура лоше испланирана тура!

 

 

 

 

Све је безбедно, вода је увек различита, тако да не желим да лицитирам који ће јој ниво бити 30. јуна, али свакако није дубока и нема скакања, пењања, нити пролажења уских теснаца.  Само квашења и мало пливања. Потребно нам је топло и суво време, или се акција помера!

Нема чак ни ЗМАЈЕВА. По легенди, ти змајеви посећују девојке само ноћу у обличју лепих младића! Ако не верујете, проверите у селу.

Једна легенда такође каже да су пак у овом кањону скривене златне кочије…

Настављамо наредна 4 km овим мистичним коридором до краја – црпне станице за водоснабдевање. Ту се окупљамо, пресвлачимо и крећемо натраг макадамом изнад кањона. Преостаје на још 6km.

И сада, после свих оних џунгловитих призора, следи тотална супротност, која подсећа на САХАРУ! Са мало успона и углавном спуштања, преостаје нам друга половина пута (4 km).

Сликајте и то колико год будете желели, само пазите да нам се ручак не охлади. А видећете да фотке које следе не могу дочарати огромно пусто пространство под сунцем које се спаја са небом…

 

 

 

 

 

 

Када стигнемо у село, ручак нас чека у трпезарији здања Шумарског факултета, после чега крећемо натраг за Београд.

ОПРЕМА: из свега описаног вам је јасно да у кањон морате поћи одевени за воду, дакле, шортс, купаћи костим, али свакако носите и ранац, јер се не морамо квасити цели (рекла сам да вода није толико дубока). Гојзерице ће пријати за повратак макадамом, тако да и њих треба понети, али за кањон неопренске патике, или обичне, које ћете после сушити.

Укупна дужина трасе износи 10 km, са незнатним успоном, али је пролаз кањонима УВЕК знатно спорији. Ево и њеног топо приказа:

На дан поласка, окупљамо се на паркингу испред центра Сава и због дужег пута, полазимо тачно у 6.00 h. Успут можемо направити „интервентну паузу“ 🙂

ЦЕНА:   1.500,оо динара

O свим детаљима контактирајте нас, или се обратите директно носиоцу активности:

Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

atanaca@gmail.com