Архива за Antarktik

ПРОЈЕКЦИЈА: Како сам освојио ЈУЖНИ ПОЛ

Када је пре две године, Крагујевчанин, Драган Јововић био наш гост, сала нашег Клуба била је премала за све који су желели да чују причу о његовом подвигу.  Догађај је забележила и екипа СОС канала. Многи су одустајали, јер је подухват тежи од успона на Еверест. У среду 7. фебруара имаћемо још једном задовољство да чујемо причу о овом, иначе највећем авантуристичком изазову, а зашто је то тако, сазнаћете из прве руке.

Ово не смете пропустити! Улаз је слободан, добро нам дошли! 🙂

 

НАПОМЕНА: предавања и пројекције нису комерцијални, не постоје карте, нити се врше икакве резервације. Организује их Клуб активних уживалаца природе за своје чланове и планинаре.

ЛЕДЕНИ БРЕГОВИ (др Владо Милићевић, 2004.)

Све до трагедије Титаника 14. априла 1912. године свет скоро да и није помињао ледене брегове који су слободно пловили северним и јужним морима. Када је 7,5 милиона ондашњих америчких долара плаћена пловећа инвестиција и 1 522 путника и чланова посаде настрадало у хладним водама Атлантика, око 500 километара од обале Њу Фаундленда, тек тада је на видело избила прича о моћним леденим бреговима. Катастрофа Титаника сврстана је у једну од 100 највећих које памти људска цивилизација, име Титаник постало је симбол пропасти, док су се ледени брегови преобразили у симбол моћи. Све то одиграло у току једне једине ноћи.

До половине седамдесетих година двадесетог века није се мењала предрасуда о леденим бреговима нити је човек помишљао да могу бити симбол избављења, а не само починиоци страдања. Неочекивано, открили смо да нисмо само закорачили у компјутерску еру, већ и у еколошку заблуду о свом битисању на планети, јер је клима постепено почела да се мења без познатог узрока. Када је нађено да је разлог томе човек и његова индустријска производња и да због свега тога свет лагано клизи у кризу (загађена атмосфера, недостатак воде и сл.) на ледене брегове је бачено ново светло – преобразили су се у неизмерно значајне резервоаре питке воде. Одједном, ти удаљени светови Антарктика и Гренланда постали су ближи и привлачнији, а приче о њима много топлије и симпатичније. Више нисмо замишљали сурове зиме и ледене ветрове који дувају тим пустим пределима, већ смо се сетили и оних поларних истраживача као што су били Roald Amundsen (1872-1928), Robert Skot (1868-1912), Fridtjof Nansen (1861-1930) и други и почели да схватамо да су били у праву када су у тим удаљеним просторима откривали нове и непознате истине о свету у коме живимо.

Глобално загревање је дефинитивно успоставило позицију ледених брегова. На њих сада претежно гледамо као на пловеће масе питке воде које су се отргле од поларног ледника и кренуле ка топлим морима. Сваке године у просеку са Арктика крене око 280 километра кубна, док са Антарктика чак 1 800. Пошто им је специфична тежина увек мања од 1 (просечно 0,9) шест седмина ледене масе је испод воде, па је то најчешће био узрок многих морепловачких заблуда у процени опасности.

Основни покретачи ових гигантских маса и даље су ветрови и морске струје. Увелико се разматра да то буде човек, јер би изузетно много значило када би се усмерили ка жедним пределима југозападне Африке и пустиње Калахари, Јужне Америке и пустиње Атакама или ка Саудијској Арабији. Како сада ствари стоје неисцрпне резерве се узалудно троше или их гутају океани тек да би се продужио циклус кога једноставно називамо кружни ток воде у природи.

Антарктик, кога бисмо сасвим поуздано могли назвати оцем ледених брегова, произвођац је најмоћнијих маса, плочастих монолита џиновских димензија. Неки су чак 8 километара дугачки са висином од 45 метара изнад нивоа мора и уколико му је ширина само један километар тада има укупну запремину од 2,5 километра кубна. Недвосмислено, то су значајни планетарни водени ресурси.

Број арктичких ледених брегова је, међутим, много већи. Они су мањих димензија и зато су знатно опаснији, јер их радари теже уочавају када су водене површине немирне. Сонари су много ефектнији по том питању, али су њихове границе благовременог откривања ограничене и зависе од састава воде и брзине кретања комерцијалних бродова.

Сва та сазнања о леденим бреговима наводе нас на једно питање: да ли Србија има било какве везе са појавом ледених брегова? На први поглед одговор је одречан, јер је она оријентисана ка Медитерану, а и не оскудева у води. То је тачно, али може бити и велика заблуда. Да бисмо дали одговор на постављено питање узећемо канадски климатолошки модел коме је дато име „Летња промена ледене масе“ а тиче се развоја Арктика у 21. веку.

По овом моделу питање климатског отопљавања је реалност коју не може прикрити ни један индустријски лоби нити било какав планско смишљен рат на планети. Једноставно, планета је угрожена променом климе, а крунски доказ представљају све бројнији ледени брегови који се одвајају од матичне средине и једноставно нестају током времена. За 2030. годину очекује се да се количина леда на северном полу сведе на једну трећину садашње величине, а да 2095. потпуно нестане! Све би, дакле, било у потпуној супротности са Миланковићевим циклусима осунчавања, а разлог томе је, наравно, човек и његова  индустријска производња, експлоатација фосилних горива и неконтролисана емисија угљен-диоксида у атмосферу.

Ова црна слутња Србији треба да представља стварни сигнал типа „то је тек врх леденог брега“. Под овим се јасно подразумева да се „нешто иза брда ваља“ и да треба непрестано ослушкивати и бити на опрезу. Шта ово другим речима значи?

Србија има велике изгледе да постане значајан извозник питке воде. Ово је оствариво само уколико се рационално газдује површинским, а посебно подземним водама. Климатолошка катастрофа која лагано откуцава последње тренутке људској немарности и упорном гурању климатске „прашине“ под тепих звани Кјото протокол може чак бити од велике користи онима које је природа ставила под свој протекторат, а у ту категорију спада и наша земља. Сваки отопљени ледени брег и померање климатске клацкалице на више суштински представља планетарни аларм. Ипак, неће сви подједнако сносити последице, јер нису сви подједнако угрожени иако се таква представа глобално намеће.

Уколико прихватимо канадски модел развоја климе у овом веку, тада нам се намећу два нова модела која могу да се назову „губитак-добитак“. Да видимо како они функционишу.

Према садашњем развоју климе Србија добија:

  • топлију климу, већи број пражњења у атмосфери;
  • могућност узгајања јужног воћа на читавој територији;
  • најмање две жетве;
  • већи број инсеката и заразних болести;
  • гушће шуме;
  • већи број животињских врста, посебно гмизаваца;
  • ужарене и жедне градове са несношљивом микроклимом;
  • већи број срчаних болесника;
  • експанзију бањског, сеоског и планинског туризма;
  • већи наталитет;
  • могућност да постане значајан извозник питке воде;
  • обилате пљускове.

Према садашњем развоју климе Србија губи:

  • пролеће и јесен;
  • зимски туризам;
  • шуме у пожарима;
  • број површинских токова;
  • градско становништво;
  • речни саобраћај;
  • територијалну сигурност због миграције са југа ка северу;
  • здрав начин исхране и здравље становништва;
  • текстилну индустрију;
  • затравњене површине и пашњаке;
  • воћњаке у нижим надморским висинама.

Ледени брегови су само физички хиљадама километара удаљени од Србије. То су поуздани весници отопљавања климе на планети иако има и оних који то упорно негирају, јер је у супротности са њиховим интересима. Као и Ел Нињо тако и они на један специфицан начин шаљу поруке о метеоролошкој планетарној комуникацији и потврђују да је све у сталној вези, почев од првог емитованог Сунчевог зрака са наше звезде, па све до најдубљег дела абисалног понора Маријанског јарка у близини јапанских обала. Тако нас уосталом и учи Миланковић: нити смо сами, нити можемо сами опстати. Сваки тај узалудно потрошени резервоар залеђене воде део је неме опомене да су се некада Земља и Сунце удружили у орбиталну путању која се одразила у захлађењу климе и конзервирању воде за будуће генерације. Хоћемо ли баш ми бити ти који ће све то раскалашно потрошити и нестати због жеђи са лица планете која би сасвим поуздано другим речима могла да се назове воденом?

  

 Најхладнији регион Планете

* – 67,7°C је апсолутни минимум забележен у Ојмјакону у фебруару 1933. године

* До 100°C је највећа разлика између летње и зимске температуре на нашој планети, од 30°C лети до -70°C зими и то у Бољшеземељској тундри.

др Владо Милићевић

ПРОЈЕКЦИЈА: Како сам освојио ЈУЖНИ ПОЛ

Многи су одустајали, јер је подухват тежи од успона на Еверест. Крагујевчанин, Драган Јововић је успео, али не крије да је поред свих досадашњих подухвата, овај неупоредиво захтевнији и најопаснији.  У среду 27. јануара имаћемо задовољство да чујемо причу о највећем авантуристичком изазову.

Ово не смете пропустити! Улаз је слободан, добро нам дошли! 🙂

Тајне језера Восток

Уколико би вас неко запитао, знате ли где се налази језеро Восток, вероватно бисте у први мах помислили негде у европском делу Русије, можда у Сибиру или у једној од бивших совјетских република. И све то не би било тачно, јер се језеро налази на сасвим другом крају света – на Антарктику!

Наравно, вашем изненађењу не би било краја, јер је познато да је Антарктик континент под ледом и на њему нема воде у течном стању. Ово је тачно, али шта је под ледом? Да ли је тамо има?

Одговор је потврдан. Језеро је откривено 1977. године у близини руске истраживачке станице „Восток“, по којој је и добило име, а утврђено је помоћу авионског 60 MHz радио-ехо истраживања. Налази се скоро у централном делу континента на дубини од 3 700 метара! Откуд  вода на толикој дубини? Како је могуће да се одржи у течном стању под толиком количином залеђене масе? Била је то мистерија број 1, али језеро је крило и друге тајне.

Скоро 20 година ништа није предузимано да би се продрло до истине која се крила на тако великој дубини. Тек 1996. године кренуло се са даљим истраживања овог феномена, јер је упорно изазивало знатижељу стручњака најразличитијих профила.

У периоду за кога бисмо могли рећи да је време „узимања даха“ откривено је још 70 сличних језера, али је Восток и даље било највеће, најизазовније и најтајанственије. Те 1996. године руско-британска експедиција решила је да детаљније истражи ову јединствену подледничку појаву, па су због тога предузета различита геофизичка истраживања као што су: мерење гравитационог и магнетног поља, радарска очитавања, сеизмичко моделирање итд.

Тако се дошло до првих вредних резултата. Сазнало се да је језеро дугачко 280 km, широко 55 km, да има максималну дубину 510 m, средњу дубину 125 m, укупну запремину 1800 km3 и да се налази око 710 m испод нивоа мора. По својим физичким карактеристикама упоређивано је са језером Онтарио које се налази у Канади и САД-у. Уз све то вода је стара од 500 000 до милион година, а по својој густини и квалитету у питању је свежа вода!

Испод леда нађена је велика магнетна аномалија на основу које се претпостављало да је Земљина кора у овом делу света веома истањена. Ипак, била је то и остала само претпоставка, јер стварни узрок још није нађен, па се све мирно могло подвести под мистерију број 2.

Нешто раније или 1989. године једна интернационална екипа започела је са бушењем и узорковањем леда изнад језера Восток у намери да се упозна развој климе на планети у последњих пола милиона година. То је била основна идеја, а истраживање језера представљало је, да тако кажемо, успутни посао.  Избушживотено је око 3623 m, до површине језера је недостајало још безначајних 80-ак метара, али се ту изненадно стало. Зашто? Проблем са бушењем и технологијом рада у суровим климатским условима? Недостатак новца за даља бушења или смена екипе? Шта је био стварни разлог престанка рада тако скупоценог пројекта?

При самом дну бушотине нађени су докази о постојању живота – микробиолошким анализама откривене су четири врсте бактерија чији су латински називи: Brachybacteria, Methylobacterium, Paenibacillus и Sphingomonas lineages! Исто тако, декодиран је молекул ДНК који је означен као 16 Sr ДНК  директно из течне воде чије је порекло из алфа и бета протеобактерија. Била је ово највећа, неочекивана и за све мистерија над мистеријама. Несумњиво, откривен је живот тамо где га нико није очекивао, а потпуно нови екосистем као да је изникао из бездана овог света…

Ово откриће, међутим, отворило је многа питања, али и оно најважније: како настаје живот и како из тог сировог искона успева да се одржи? Бактерије из језера Восток као да су решиле да сруше све наше укороњене представе о одржању и успешном развоју живота, јер је њима била потребна минимална количина кисеоника, чиста вода, а за светлошћу и храном као да нису мариле. И зато су се неминовно наметала питања као што су: како опстају у тоталном мраку, како живе без хране или ако се хране, који су то нови извори исхране и како се ти нови извори стварају и регенеришу, како се штите од ниске температуре, како су настале, какво им је порекло?

Много, много питања, а одговор ни један…

Знамо да је живот свуда око нас, само га треба открити.

Већ смо рекли да је поменута бушотина скоро доспела до површине језера. По открићу живота све што је планирано у пСателитски снимакретходном периоду морало је бити подвргнуто ревизији.

Познато је да је Антарктик ничија територија или, бољеречено, научно подручје без граница, под контролом и заштитом међународних стручњака. Они одлучују о свим истраживачким пројектима, научним и ненаучним активностима итд. Тако је у скорије време и потекла иницијатива групе стручњака који раде на овом континенту да се број туриста који у антарктичко лето посећују овај континент ради скијања, планинарења и шетњи строго ограничи. Без икаквог увијања јасно су дали свету на знање да је очување природе испред сваког бизниса и да никакав новац не може да надокнади оно што је човек у стању да упропасти.

Ту, дакле, постоје основни разлози зашто је бушење прекинуто. Превагнуло је логично мишљење да уколико се вода која се користи за бушење или тзв. исплака помеша са апсолутно стерилном водом језера Восток може доћи до уништeња живог света у овој девичанској ниши. Микробиолози, еколози и сви они који брину о последње откривеном континенту, али правом еколошком рају одлучили су да немају ни грама права на угрожавање нечега што је природа створила у делу за који би могао да се каже да је „граница живог и неживог“. Дефинитивно је решено да се бушење прекине, али не и даље трагање за откривањем тајни језера Восток.

Одлучено је да се у воде језера могу спустити само стерилне камере које ће пратити организацију живота новооткривених организама, али и начин њиховог размножавања, храњења и уопште опстанка у немогућим условима живота. Какве све тајне можемо да извучемо из живота ових микроорганизама?

Космобиолози су се међу првима јавили. Саопштили су да су практично идентични услови за развој живота на Јупитеровом сателиту Европи. Он је сав под ледом, али зашто и на њему као на Антарктику не би могла постојати језера течне воде и животи у њима?

Јавили су се и мање озбиљни, али довољно милитантни са тврдњама да језеро Восток крије најсавршеније биолошко оружје! Они предлажу безобзирну трку за освајањем таквог средства, јер „супротна“ страна може бити бржа. Према овим „брижницима“ не би било добро да се неко пре њих домогне тако опасног средства.

Језеро Восток је, међутим, и даље језеро тајни. И даље не знамо како се вода одржава у течном стању под ледом дебелим 4 километра, одакле велика магнетна аномалија потиче и шта је њен основни узрок, а још мање како микроорганизми опстају у тако суровим условима живота. Међутим, без обзира на све непознанице наведена питања су и даље довољно изазовна и довољно оригинална да о њима треба размишљати и истраживати их. Човек, наравно, никада неће стати, јер његова мисија и постојање на планети Земљи није да одржава голи егзинстенцијализам, већ да развија и себе и околину, али и да штити околину око себе и од себе.

Тек тада ће сам чин постојања бити оправдан, па и ако нас једног дана као врсте и не буде на лицу планете остаће наши вечни трагови у виду фосила да преносе какву смо ролу као водећа врста одиграли на овој планети.

др Владо Милићевић, 2004. 

 А испод снега и леда...