Водопад на Брњици

Брњичка трилогија

У неким књигама, као што је позната монографија о Националном парку „Ђердап“ из 1996. године, наилази се на податак да је река Брњица иначе најдужи водоток у оквиру парка, дуг 24 km. Неко ју је ту сабрао са Раденком, или Кључатом, чијим спајањем она и настаје, али како год, величина није њен главни адут. Оно што је њено право знамење, прошли су планинари ПСД „Железничар“ из Београда, први пут организовано, јер се њено кањонско корито, словило непроходним…

Шиљак виђен с Куска

И овај камен земље Србије…

…што претећ’ сунцу дере кроз облак… Мало се зна да су ови познати стихови Ђуре Јакшића којима почиње његова антологијска песма „Отаџбина“, инспирисани управо Ртњем! Наиме, у време када ју је написао, наш песник је службовао у Подгорцу и Сумраковцу, одакле се заиста лепо види импозантна пирамида са врхом који непоколебљиво стреми небу, често завијен у облаке

Са малог прилаза

Међ вилама и аласима

Мишљења сам да Ђердап, а нарочито Мироч, не треба комбиновати ни са чим другим, у циљу прављења некакве атрактивне „руске салате“, која би привукла што више различитих планинарских жанрова и укуса. Та предивна, чаробна груда, крије у својим шумовитим недрима прави трезор природних драгуља, ушушканих у дубине зеленог и плавог…

Цветне ливаде Стола

Увек постоји први пут

Предео у ком смо били убраја се међу оне, којих ми никад није доста, и када год им долазим, наново се одушевљавам, а видим да то осећање не заобилази ни друге. Наравно, сваки предео, свака планина има неку посебност кроз различита годишња доба, и ваљда је ова моја блокада отуд што на Столу, игром случаја, никада нисам била средином маја, када се њене падине и висоравни распевају стотинама боја.

Малиник са Ковеја

Кроз прашуме, преко марсовског поља

„Mоје перо“ се заглавило баш након Малиника… Поверићу вам тајну: недељу дана након излета, отишли смо тамо поново, преспавали на превоју између гребена и Великог Малиника, да ту дочекамо јутро и започнемо дан. Kao да је само извођење акције само подгрејало апетит за њим, и жељу да га још једном, натенане упијемо у миру. Једноставно, њега не можете да се заситите, он у човеку развија неку врсту здраве зависности…

Prerast Samar

Капија тајни и камење среће

Некада давно, у клисурастој долини речице Пераст, находио се велики пећински систем, од кога су данас остали тек трагови. Један од њих, као лучно извијени природни камени мост, заштићен је као споменик природе – прераст Самар. То је тек први утисак на путањи од 15 километара, којом сам желела да обухватим неке лепе ствари. А технички проблеми су настајали много пре него што смо се уопште тамо упутили, када је шоферу требало објаснити ГДЕ уствари идемо и где треба да нас сачека.

На стенама Вртачеља

Побећи негде…

„Наша земља је тако мала, а тако велика…“, рече један мој друг на једном од путовања по Србији, и то оном источном делу. И заиста, колико год излета постојало у понудама планинарских друштава, требало би бити бар десет пута инвентивнији, да би се бар мало зашло и у неке недирнуте пределе, који и те како напајају планинарске апетите.

Паунова стена

Верона источне Србије

Хомоље, то феноменално парче источне Србије, које као да спава, ушушкано у своја пребиблијска веровања, још од античких времена, ако изузмемо Драгашевићеве путописе. Идеална мрежа трансверзала по готово свим гребенима његових благо заталасаних врхова; прелепе речне долине чији токови сијају лискуном под сунцем, и још лепше шуме што прекривају вулканске масиве, богате рудом, које су можда у ово време буђења природе и најподесније за лепо, напајајуће пешачење.

У кањону Дрине

Ја овако замишљам рај

У многим материјалима, чак и оним тривијалним – туристичким, пише да је планина Тара добила име по старословенском добром божанству ТАР, који је ту решио да проведе свој божански живот. У литератури о Словенској митологији (бар оној којом лично располажем), не нађох бога Тара, али зато знам да када је 1996. године НП „Тара“ посетио директор европске федерације за заштиту природе и националних паркова, др Еткин Кларк, је рекао – Ја овако замишљам Рај –.