Архива аутора за Мума Падури – Page 2

Путно осигурање

Потписивањем уговора са осигуравајућом кућом Wiener Stadtische  учесницима наших акција смо обезбедили могућност да се осигурају под најповољнијим условима где год наша здравствена књижица не важи, дакле приликом боравка ван Србије. Обзиром на развијање наших активности, овај корак је био неопходан за даљи рад, јер обезбеђује потребну сигурност за сво време боравка и током пута.
Склапањем овог уговора добили смо повлашћене тарифе за све наше учеснике које покривају основно путно осигурање, осигурања скијаша, као и спортског осигурања које се односи на планинарске активности.
Обзиром да има чланова који већ имају обезбеђено осигурање, ово се неће примењивати на целу групу, већ се пружа оним учесницима, који нису осигурани. Сви они који сматрају да им је потребно да се осигурају, немају регулисано неко осигурање код својих осигуравача, потребно је да свој захтев саопште приликом пријављивања учешћа у акцији и тиме ће себи обезбедити одговарајуће покриће за време путовања у иностранству.
Иначе, за овакве кориснике, Wiener Stadtische је припремила и посебне услове за осигурање имовине, уколико то наравно желе (станови, регистрација возила, каско осигурање, животна полиса осигурања за појединце као и чланове породица).
Нама је било важно да будемо сигурни док смо ван своје земље, растерећени страха да би нас најпростија интервенција (ако затреба) могла коштати као 20 акција! Јер, основно путно осигурање, у износу 103 динара по дану покрива реалне трошкове следећег:
  1. Амбулантни лекарски третман
  2. Лекови и завоји преписани од стране овлашћеног лекара
  3. Медицинска помагала и помагала за ходање која су неопходни део третмана за поломљене екстремитете и повреде, преписане од стране овлашћеног лекара
  4. Дијагноза X-зрацима (рентгеном)
  5. Болничко лечење (хоспитализација)
  6. Операције и трошкови операције
  7. Стоматолошки тетман до 150 €
  8. Евакуација, транспорт до најближег лекара или болнице
  9. Евакуација, транспорт и смештај у специјализовану болницу
  10. Репатријација, транспорт из стране земље у земљу пребивалишта или болнице у земљи пребивалишта до 7.000 €
  11. Репатријација, транспорт посмртних остатака у земљу пребивалишта до 5.000 €
  12. Лекарски савети
  13. Препорука локалних лекара специјалиста  и
  14. Медицинска пратња током евакуације или репатријације

Шафран – цвет за који се убијало

Лепо, лековито, ароматично, оријентално – све сабрано у маленој биљци којој ни зима не може ништа друго до да мами њене цвасти. За њу нису везане никакве легенде нити народна предања, али је једина за коју су изрицане чак смртне пресуде. Каже се да ако је бибер краљ зачина, онда је шафран краљица. Да ли су можда овакве моћне чињенице инспирисале француског произвођача аутомобила да једном од својих највећих модела да име баш ове малене биљке?

Снег је најлепши, када га они топе својим раздраганим бојама промаљајући из њега своје главице. И док висибабе најављују пролеће, за шафране би се пре могло рећи да дишу под снегом не марећи колико је над њим љута зима, јер то што он цвета не значи да ће зими скоро крај. Руси висибабе називају – Подснежники, али ја бих тако радије звала малене крокусе, који увелико шарају снег наших башта у ово доба, а на планинама то ће чинити и касније, на местима где се снег задржава до позног пролећа, или чак самог лета. То су између осталог оне мале красоте које оплемењују успоне на снежне врхове планина, када у јуну месецу прелазите снежна острвља осута љубичастим и белим, маленим, мирисним и бројним цвастима шафрана.

А све оне ничу из трајних луковица, најпре уским, попут траве листовима, који иначе нестају за време јесење цватње. Тада из једне луковице израсте 1 до 8 плавичастих, белих, или жутих цветова, који су веома налик отровном мразовцу, али ћете га од њега дефинитивно разликовати по уздужним линијама којим су избраздане латице шафрана.

Предпоставља се да му је порекло Балкан и Мала Азија, јер налазимо да су га употребљавали још стари Грци и Римљани, мада његов опис можемо наћи већ у најстаријим списима древне Индије, што сведочи да је ова биљка употребљавана и раније. Осим тога, у Старом Завету хваљен је као један од најскупоценијих зачина, поред иђирота, алоја, цимета и тамјана. У Европу су га донели Мавари у X веку (премда су у Шпанији, где се ова биљка масовно узгаја, наклоњени верзији према којој су је ту донели Феничани). Упркос томе што су за кријумчарење шафрана шпански закони тада предвиђали смртну казну, ходочасници су га у XVI веку пренели у Енглеску. Касније је пренесен и на амерички континент, где се и данас узгаја у Пенсилванији. У Европи се узгаја у Шпанији и Јужној Француској, а нешто мање у Аустрији, Јужној Немачкој и Италији.

Ова прелепа планинска биљчица, осим што је декоративна, има уједно и лековита и зачинска својства. Међутим лековити део биљке је само њен малени тучак, те је за 1 kg шафранове активне супстанце потребно између 150 000 и 200 000 цветова, при чему имајте у виду да се при сушењу губи 80 % масе. Поред тога, шафран се бере ручно, у зору пре него постане претопло, у кратком интервалу колико траје његова цватња. Све то имало је за последицу огроман талас фалсификовања шафрана у прошлости, повећавањем тежине куваним моштом, или оксидом олова. У италијанском граду Пизи, чувари складишта су године 1305-те морали чак да полажу „шафранову заклетву“, док је средњевековна Немачка имала ригорозне законе по том питању. Упркос свему што су власти предузимале, кривотворење шафрана је кулминирало, те је 1440-те године за то уведена и смртна казна у Немачкој и Швајцарској, где је и извршавана тако што су фалсификаторе живе спаљивали. Регистрован је и случај жене коју су живу закопали зато што је помагала двојици кривотворитеља. И сад замислите ово: после тог случаја, казнено-правни прописи су ублажени, те починиоце нису више убијали, већ су им само вадили очи ! Али, спас је долазио са Истока у све већој количини шафрана са те стране света, тако да су на Старом континенту ови греси јењавали, а узгајање шафрана у Шпанији, увелико је допринело коначном престанку његовог фалсификовања. Мада се и данас препоручује избегавање јефтиног зачина шафрана, јер је његова производња неизбежно скупа, те ниска цена необориво потврђује да се ради о подвали.

Лековита својства шафрана су вишеструка. Он има умирујуће дејство код болова и грчева, попут опијума, и налази примену ког грчевитог кашља и надутости трбуха. Побољшава сан, умирује грчеве у желуцу и цревима, а у малим количинама олакшава и поспешује порођај. Споља се употребљава код одређених упалних процеса на очима и код хемороида. Сличну примену има и у народној медицини за исту ствар, само помешан са млеком у виду облога (за очи). Такође у млеку, али у врло малим количинама, даје се деци када пате од цревних грчева. Народна медицина га такође сматра делотворним против отрова и заразе; сматра се да побуђује рад јетре и да је одлично средство против жутице. Помешан са беланцем или жуманцем као облог, ублажава болове и лечи упале; подстиче месечни циклус, а у винском сирћету, или љутој ракији, нанесен на ране, зауставља крварење и умирује болове.

Додат у малим количинама, јелима даје нарочит, деликатан укус, али ако се иоле претера, преовладаће његова горчина, зато – опрез! Веома пристаје пиринчаним јелима, а на Медитерану га користе уз рибу и остале морске плодове. У Шпанији га узгајају, јер су многи њихови гастрономски специјалитети без шафрана као зачина незамисливи. Иначе, његова боја је светлонаранџаста, има јак мирис, а укус сличан меду, само горчи. Мало шафрана у шољи топле воде одмах развија своју боју, а изостанак те појаве указује да шафран или није прави, или је бајат.

images (2)

Гордана Атанасијевић, 2004.

 

Прича која има срећан крaj: GINKO BILOBA

Бежећи испред леденог добa које се ширило сa северa, овa мождa нaјстaријa биљкa нa плaнети, нaшлa је скровито место дa преживи векове током којих се није ни знaло дa постоји. Тaјнa његовог опстaнкa импресионирa једнaко кaо његовa бљештaво злaтнa крошњa у јесен.

Некада, у време из ког је човеку био познат једино по фосилним траговима, био је главна храна диносаурусима. Касније, и док се у Кини већ 5000 година користи његов екстракт у лечењу кардиоваскуларних обољења, у Европи и Северној Америци се за његова лековита својства сазнало тек недавно. Данас, је екстракт гинка један од најтраженијих производа, јер је познато да се ради о правом ЕЛИКСИРУ ЗА ДОБРО ПАМЋЕЊЕ.

Ако се за неку биљку мозе рећи да има све особине јединствене врсте, онда је то свакако гинко. Прича о гинку је истовремено и прича о реткој врсти која се само игром случаја одржала на нашој планети, слично као фосилна риба latimerija у свету фауне.
За гинка сасвим слободно можемо рећи да је у време диносауруса био основна сировина за исхрану џиновских биљоједа. Велики број редова и врсте ове класе расле су у време тријаса, јуре и креде када је клима на Земљи била знатно топлија од данашње и када због глобалног загревања нигде није било залеђених површина, па чак ни на половима.

Али топли мезозојски период сменио је хладнији терцијарни, а затим је уследио још хладнији квартарни. Гинко се повлачио ка југу као што су то чиниле многе друге биљне врсте, међутим, недовољно брзо у поређењу са леденим пипцима надирућих ледених доба који су се ширили са севера планете. На овај начин трајно је нестајала једна сасвим слободно може да се каже племенита врста достојна човековог дивљења. Лагано се гасила вишемилионски стара биљка као да је симболично требало да значи да је у заједничку смрт одлазио сав живи свет средњег доба наше планете.

Ипак, наса прича нема тужан крај, јер ово није сторија о мезозојским рептилима, већ о биљци која је пронашла скровито место и ту се одржала.

Дуго се није знало да гинко постоји. Тек је немацки физичар и ботаничар Engelbert Kempfer (1651-1716) радећи у Јапану (Нагасаки) 1690. године за холандску компанију „Источна Индија“ открио ову биљку, описао је и чак пренео њено семе и засадио у Ботаничку башту у Утрехту у Холандији. Тако је западни

свет открио да гинко ипак постоји и да се и поред свих неповољних климатских промена ипак одржао. Гинко је у Кини и Јапану успео да пронађе своју срећну оазу и ту наставио свој невероватно дуг животни век.

Назив гинко потиче од кинеских речи јин сто знаци сребро и хинг које означава кајсију. Данас знамо да гинко није воће нити је сребрно, али је то тако деловало онима који су га давно запазили па се име више није ни мењало.

Гинко спада у групу листопадног дрвећа. Понекад може да достигне раст и до 50 метара и старост до невероватних 1500 година и чак више. На основу фосилних остатака сматра се да је врста гинко билоба стара 300 милиона година што је сврстава у ред најстаријих живих биљака на планети. У Европи је био најраспрострањенији све до последњег леденог доба пре око 12 хиљада година о чему сведоче бројни остаци у угљеним басенима широм овог континета. Аутохтони европски гинко више не постоји, а они који данас расту углавном су пренети из његове постојбине Кине где дивље расте само јос на два места.

Младо стабло гинка има пирамидалну крошњу, а старије задобија заобљену форму. Како средњи однос човековог и гинковог живота стоји у односу 1:22 то за младост гинка можемо рећи да траје све до његовог полумиленијумског рођендана!

Интересантно је да постоје мушки и женски гинко. Мушки никада не цвета, а женски даје семе. Занимљиво је да се у семенима гинко женке налази слободно пливајућа сперма и ово откриће датира из 1896. године када је први запазио јапански ботаничар Сакугоро Хирасе у Ботаничкој башти Тодаифузоку у Токију.

Најпознатији је ginko biloba. Лако је препознатљив, јер лист има два карактеристична лоба или режња. Због тога и носи други назив “издељен лист” иако је име гинко у знатно широј употреби. Име билоба додао је шведски ботаничар и отац таксономије Karl fon Line (1707-1778) у својој познатој класификацији из 1771. године. Ево како она изгледа:

Краљевствo: Plantae – Биљке
Подкраљевствo: Tracheobionta – Васкуларне биљке
Супердивизија:  Spermatophyta – Семена биљка
Дивизијa: Ginkgophyta – Гинко
Klasa: Ginkgoopsida
Ред: Ginkgoales
Фамилијa: Ginkgoaceae – Ginko familija
Врста: Ginkgo L. – (“L” je додато у част Карл фон Линеа).
Данас једини живи представник реда Ginkgoales управо је наш гинко билоба. Нерватура лиске је рачваста (dihotoma) што означава веома примитиван карактер, али никада не смемо сметнути са ума да је у питању прастара биљка која је тек незнатно еволуирала.

Гинку билоби није могао да одоли ни Johan Volfgang fon Gete (1749-1832). Спевао је песму лепој девојци Маријани фон Вилемер и поклонио јој пресован лист. У слободном преводу песма би могла да гласи:

Овај лист са дрвета са Истока

узгајан у мојој башти

открива скривену тајну

чувану дубоко у мојој души.

Да ли указује на једно биће

издељено у два дела?

Можда на два која су одлучила

да буду једно?

И док сам постављао питање,

знао сам прави одговор:

да ли си у мојим песмама

нашла да смо једно или два бића?

Претпостављамо да је Гете овим желео да каже Маријани да је његова љубав искрена и да само она постоји, а да  гинко билоба симболично треба да послужи као пример њихове заједничке среће. Љубав није узвраћена, али су песма и пресовани лист гинка остали као трајни сведоци Гетеовог заноса.

За гинка се сасвим поуздано може рећи да је човеков велики пријатељ. Док се у Кини већ 5000 година користи његов екстракт у лечењу кардиоваскуларних обољења, дотле се у Европи и Северној Америци тек од недавна може купити у слободној продаји. Екстракт листа је проучаван и испитан у последњих 30 година у преко 400 фармаколошких лабораторија и данас је стандардизован за побољшање циркулације у организму, развоју интелектуалних активности и меморије и побољшању развојних процеса.

Посебно је атрактиван за младе и меморизацију података. Важи као поуздано средство и често се користи у време када ђаци и студенти полажу своје испите! Неће бити изненађење уколико се његова примена не прошири даље, па чак није искључено да једног дана не наступи ера гинкоманије.

Франузи су за пример извели двоструки тест са слепим младим девојкама дајући им повећане дозе гинко екстракта. Доказали су да испитанице имале далеко бољу меморију него у време када нису узимале овај производ.

У Београду у Топчидеру постоји музеј-кућа Милосев конак као успомена на Милоша Обреновића, вођу Другог српског устанка. Велики платан украшава његово двориште са југозападне стране и сви знају за ово законом заштићено стабло. Мали број људи, међутим, зна да ако се пређе преко пута и крене ка северу уз благу падину према врху Топчидерске звезде неких дведесетак-тридесетак метара са леве стране наићиће се на прелепо стабло гинка. Било би предивно када би их било знатно више, јер они нису само украс града, већ прави еколошки чистачи који добро подносе градски смог, прашину и све друге облике загађености. Гинко је отпоран на бактерије, инсекте, мраз и олујне ветрове. Једном речју, гинко је неуништив.

Можда би због тога требало по стохиљадити пут поновити скоро отрцану, али универзалну и никада не превазиђену поруку коју човек генетски наслеђује од Природе, а која једноставно гласи “засадимо гинко“. Помозимо себи, али и генерацијама иза себе, јер ће свако стабло наџивети многе, остати вечно младо, али и даровати део те своје младости и другима. Па као што Карл фон Линеов гинко и даље живи у дворишту Хардервијка у Холандији од 1735. године када га је засадио овај чувени ботаничар, тако нека и сваки наш новозасађени гинко поживи ново доба и преживи свако будуће ледено, јер га топлином своје пажње можемо заштитити за сва времена. Ч

ЧУВАР ВАШИХ ВИЈУГА

  1. У касну јесен гинко се заодева златном бојом – зато је у прастара времена његова цена била веома висока.
  2. Удовица Битлса Џона Ленона, Јоко Оно засадила је 2000. године стабло гинка у Детроиту са поруком: “Верујем да можемо да створимо много бољу будућност од оне коју желимо”.
  3. И поред свих напора аутор овог текста није успео да пронађе податке о томе какав је гинко грађевински материјал и да ли се уопште користио у изградњи. Како му је дрво лако и меко по механицким особинама (слично четинарима) вероватно да је његова примена и у ове сврхе могућа.
  4. Гинко билоба је природни фитохемијски лек. Висе од 100 хиљада научних радова публиковано је широм света да би се документовала клиничка вредност његовог екстракта. Један од најпознатијих је “Златни гинко“ који побољсава церебрални метаболизам, меморију, спречава депресију и нападе астме, штити од хромозомалних и хипокситичних оштећења мозга, штити ћелијске мембране итд. На тржишту цена бочице од 60 капсула (свака је по 1 mg) коста 20 америчких долара.
  5. У најмоногољуднијем граду на свету у Мексико ситију расте гинко. Ако је сезона сушна, тада је много мање плодова, а ако има кише, тада је сезона изузетно плодоносна.

др Владо Милићевић, 2004.

Глоп, како беше…?

Видео записи су свакако лепа успомена, али и нешто врло корисно. Овај материјал је пар година стајао „у фиоци“, али како се приближава још једно извођење ове акције, заинтересовани учесници се јављају са питањима на која најбоље одговоре пружа управо овакав видео. То је убрзало продукцију, тако да верујемо да ће некима освежити лепа сећања, а другима, који ту још нису били, пружити добру представу како изгледа оно што их чека, ако се одлуче за учешће.

Да подсетимо, ово је једна од шест Ресавских траса несумњиве лепоте и куриозитета, којима смо водили људе годинама током разних годишњих доба. Простиру се око кањона Ресаве – Глопа и Склопа и не ретко су се учешћа понављала што, поред осталог, потврђује изузетне амбијенталне вредности овог чаробног предела. У једном моменту (11:15), неко је питао: „Шта још има овде да се обилази?“, на шта је уследило набрајање присутних: Бота, Стража, Кленцуш, Вита Буква, Бељаница… Дивно, све бајка до бајке! Aли знајте да се на ове терене не иде без гојзерица, видећете зашто:

Кликни на слику и погледај филм

 

ЛЕДЕНИ БРЕГОВИ (др Владо Милићевић, 2004.)

Све до трагедије Титаника 14. априла 1912. године свет скоро да и није помињао ледене брегове који су слободно пловили северним и јужним морима. Када је 7,5 милиона ондашњих америчких долара плаћена пловећа инвестиција и 1 522 путника и чланова посаде настрадало у хладним водама Атлантика, око 500 километара од обале Њу Фаундленда, тек тада је на видело избила прича о моћним леденим бреговима. Катастрофа Титаника сврстана је у једну од 100 највећих које памти људска цивилизација, име Титаник постало је симбол пропасти, док су се ледени брегови преобразили у симбол моћи. Све то одиграло у току једне једине ноћи.

До половине седамдесетих година двадесетог века није се мењала предрасуда о леденим бреговима нити је човек помишљао да могу бити симбол избављења, а не само починиоци страдања. Неочекивано, открили смо да нисмо само закорачили у компјутерску еру, већ и у еколошку заблуду о свом битисању на планети, јер је клима постепено почела да се мења без познатог узрока. Када је нађено да је разлог томе човек и његова индустријска производња и да због свега тога свет лагано клизи у кризу (загађена атмосфера, недостатак воде и сл.) на ледене брегове је бачено ново светло – преобразили су се у неизмерно значајне резервоаре питке воде. Одједном, ти удаљени светови Антарктика и Гренланда постали су ближи и привлачнији, а приче о њима много топлије и симпатичније. Више нисмо замишљали сурове зиме и ледене ветрове који дувају тим пустим пределима, већ смо се сетили и оних поларних истраживача као што су били Roald Amundsen (1872-1928), Robert Skot (1868-1912), Fridtjof Nansen (1861-1930) и други и почели да схватамо да су били у праву када су у тим удаљеним просторима откривали нове и непознате истине о свету у коме живимо.

Глобално загревање је дефинитивно успоставило позицију ледених брегова. На њих сада претежно гледамо као на пловеће масе питке воде које су се отргле од поларног ледника и кренуле ка топлим морима. Сваке године у просеку са Арктика крене око 280 километра кубна, док са Антарктика чак 1 800. Пошто им је специфична тежина увек мања од 1 (просечно 0,9) шест седмина ледене масе је испод воде, па је то најчешће био узрок многих морепловачких заблуда у процени опасности.

Основни покретачи ових гигантских маса и даље су ветрови и морске струје. Увелико се разматра да то буде човек, јер би изузетно много значило када би се усмерили ка жедним пределима југозападне Африке и пустиње Калахари, Јужне Америке и пустиње Атакама или ка Саудијској Арабији. Како сада ствари стоје неисцрпне резерве се узалудно троше или их гутају океани тек да би се продужио циклус кога једноставно називамо кружни ток воде у природи.

Антарктик, кога бисмо сасвим поуздано могли назвати оцем ледених брегова, произвођац је најмоћнијих маса, плочастих монолита џиновских димензија. Неки су чак 8 километара дугачки са висином од 45 метара изнад нивоа мора и уколико му је ширина само један километар тада има укупну запремину од 2,5 километра кубна. Недвосмислено, то су значајни планетарни водени ресурси.

Број арктичких ледених брегова је, међутим, много већи. Они су мањих димензија и зато су знатно опаснији, јер их радари теже уочавају када су водене површине немирне. Сонари су много ефектнији по том питању, али су њихове границе благовременог откривања ограничене и зависе од састава воде и брзине кретања комерцијалних бродова.

Сва та сазнања о леденим бреговима наводе нас на једно питање: да ли Србија има било какве везе са појавом ледених брегова? На први поглед одговор је одречан, јер је она оријентисана ка Медитерану, а и не оскудева у води. То је тачно, али може бити и велика заблуда. Да бисмо дали одговор на постављено питање узећемо канадски климатолошки модел коме је дато име „Летња промена ледене масе“ а тиче се развоја Арктика у 21. веку.

По овом моделу питање климатског отопљавања је реалност коју не може прикрити ни један индустријски лоби нити било какав планско смишљен рат на планети. Једноставно, планета је угрожена променом климе, а крунски доказ представљају све бројнији ледени брегови који се одвајају од матичне средине и једноставно нестају током времена. За 2030. годину очекује се да се количина леда на северном полу сведе на једну трећину садашње величине, а да 2095. потпуно нестане! Све би, дакле, било у потпуној супротности са Миланковићевим циклусима осунчавања, а разлог томе је, наравно, човек и његова  индустријска производња, експлоатација фосилних горива и неконтролисана емисија угљен-диоксида у атмосферу.

Ова црна слутња Србији треба да представља стварни сигнал типа „то је тек врх леденог брега“. Под овим се јасно подразумева да се „нешто иза брда ваља“ и да треба непрестано ослушкивати и бити на опрезу. Шта ово другим речима значи?

Србија има велике изгледе да постане значајан извозник питке воде. Ово је оствариво само уколико се рационално газдује површинским, а посебно подземним водама. Климатолошка катастрофа која лагано откуцава последње тренутке људској немарности и упорном гурању климатске „прашине“ под тепих звани Кјото протокол може чак бити од велике користи онима које је природа ставила под свој протекторат, а у ту категорију спада и наша земља. Сваки отопљени ледени брег и померање климатске клацкалице на више суштински представља планетарни аларм. Ипак, неће сви подједнако сносити последице, јер нису сви подједнако угрожени иако се таква представа глобално намеће.

Уколико прихватимо канадски модел развоја климе у овом веку, тада нам се намећу два нова модела која могу да се назову „губитак-добитак“. Да видимо како они функционишу.

Према садашњем развоју климе Србија добија:

  • топлију климу, већи број пражњења у атмосфери;
  • могућност узгајања јужног воћа на читавој територији;
  • најмање две жетве;
  • већи број инсеката и заразних болести;
  • гушће шуме;
  • већи број животињских врста, посебно гмизаваца;
  • ужарене и жедне градове са несношљивом микроклимом;
  • већи број срчаних болесника;
  • експанзију бањског, сеоског и планинског туризма;
  • већи наталитет;
  • могућност да постане значајан извозник питке воде;
  • обилате пљускове.

Према садашњем развоју климе Србија губи:

  • пролеће и јесен;
  • зимски туризам;
  • шуме у пожарима;
  • број површинских токова;
  • градско становништво;
  • речни саобраћај;
  • територијалну сигурност због миграције са југа ка северу;
  • здрав начин исхране и здравље становништва;
  • текстилну индустрију;
  • затравњене површине и пашњаке;
  • воћњаке у нижим надморским висинама.

Ледени брегови су само физички хиљадама километара удаљени од Србије. То су поуздани весници отопљавања климе на планети иако има и оних који то упорно негирају, јер је у супротности са њиховим интересима. Као и Ел Нињо тако и они на један специфицан начин шаљу поруке о метеоролошкој планетарној комуникацији и потврђују да је све у сталној вези, почев од првог емитованог Сунчевог зрака са наше звезде, па све до најдубљег дела абисалног понора Маријанског јарка у близини јапанских обала. Тако нас уосталом и учи Миланковић: нити смо сами, нити можемо сами опстати. Сваки тај узалудно потрошени резервоар залеђене воде део је неме опомене да су се некада Земља и Сунце удружили у орбиталну путању која се одразила у захлађењу климе и конзервирању воде за будуће генерације. Хоћемо ли баш ми бити ти који ће све то раскалашно потрошити и нестати због жеђи са лица планете која би сасвим поуздано другим речима могла да се назове воденом?

  

 Најхладнији регион Планете

* – 67,7°C је апсолутни минимум забележен у Ојмјакону у фебруару 1933. године

* До 100°C је највећа разлика између летње и зимске температуре на нашој планети, од 30°C лети до -70°C зими и то у Бољшеземељској тундри.

др Владо Милићевић

Tајанствени плави вилајети

Кaо дa сaме пећине нису већ довољно тaјновите, природне силе су неке од њих учиниле прaвим мистеријaмa, које мaме истрaживaче из читaвог светa. Некaдa, оне су биле нa копну, и човек је њимa ходaо. А ондa их је у себе узело море и тaко су нaстaле чувене „кaрипске плaве рупе“. У плaвим дубинaмa тaко су зaувек остaле многе тaјне. О неким откривеним, рaзговaрaли смо сa нaшим нaјпознaтијим рониоцем светског глaсa – Божaном Остојић

Гледaно из вaздухa, кaо уцртaни шестaром, рaсути по тиркизном хоризонту Кaрипског морa, виде се прaвилни кругови тaмно плaве боје. У својим дубинaмa они крију огромне пећинске системе, који просто вaпе дa буду истрaжени. У њимa су трaгови нестaлих цивилизaцијa, a нaсељaвaју их чудновaтa створењa, прилaгођенa животу у вечној тaми подводних пећинa…

Најдубља плава рупа на Бахамима (180 m)

Плaнине, кaњони, пећине, вулкaни, не постоје сaмо нa копну, већ и тaмо где су много мaње доступне. Једно од упрaво тaквих чудесa су и пећински системи средње Америке, нa територији Мексикa, међу којимa се издвaјa пећинa из Гинисове књиге, Но-хоч, кaо нaјвећa нa свету, сa до сaдa истрaжених 52 km, a колико још имa, покaзaће истрaживaњa. Рaштркaне по Кaрибимa и Бaхaмимa, пружaју се ове узбудљиве формaције, које просто моле дa буду истрaжене зјaпећи својим гротлимa кa небу, исцртaвaјући тaмно-плaве кругове нa морској површини.

Плaве рупе су дубоке и тaјaнствене природне творевине, зa које су мештaни одувек веровaли дa немaју днa, кaо и дa су дом бројним, рaзноликим немaнимa. Нaрaвно, то су бaјке, међутим досaдaшњa истрaживaњa покaзaлa су дa ни истинa не зaостaје много зa мaштом. Некaдa су, нaиме, ове огромне пећине биле суве, све док ниво океaнa није почео дa рaсте, и док их сaсвим није прекрио. Пећинске тaвaнице су одaвно обрушене, aли пећински нaкит, стaлaктити и стaлaгмити, створени док је пећинa билa сувa, и дaље пркосе еонимa у модрим Белизедубинaмa.

Постоји особa и нa овим нaшим просторимa којa је у нaјмaњу руку прaви сaговорник зa ову тему. Било би коректније рећи експерт когa смо зaмолили дa нaм причa о Плaвим рупaмa, јер је својевремено у више нaврaтa ронилa кроз море и време, истрaжујући тaјне подморских пећинa Кaрибa.

Цео средњеaмерички регион, Мексико, Кaриби, сaздaни су од кречњaчких стенa, које су порозне и меке и отуд толико пећинa. Полуострво Јукaтaн имa толико пећинa дa можемо рећи дa је избушено кaо швaјцaрски сир– причa нaм Божaнa Остојић, професионaлни ронилaц светске репутaције, некaдa члaн чувеног Кустоовог тимa, дaнaс председник нaстaвне комисије при светској ронилaчкој федерaцији. Својевремено је постaвилa и светски рекорд у роњењу нa дaх (125 m), што свaкaко укaзује нa пaсионирaни дух, који је чини се неопходaн дa би се кренуло кa потпуно непознaтом и то дубоко под водом, вукући Аријaднину нит… Описујући јединствену и богaту лепоту потопљеног пећинског нaкитa, онa кaже дa се рaди о уметности којa може бити својственa сaмо природи.

Зa кaрипске плaве рупе, онa кaже дa су зaистa дубоке, мaдa већинa није истрaженa, те се њиховa дубинa и не знa. Просек дубинa до сaдa истрaжених плaвих рупa је 100 m. Што се тиче нaјвећег пећинског системa, Но-Хоч, његовa нaјвећa дубинa до сaдa износи 150 m, aли се до крaјa могу очекивaти и веће дубине. Нa питaње дa ли јој је лични рекорд у дубинском роњењу знaчио у истрaживaњу овaквих дубинa, одговорилa је дa то једно с’ другим немa везе. –Мој рекорд је више лудост него хрaброст, док је зa пећинско роњење битно знaње. То је нешто сaсвим другaчије од роњењa нa отвореним водaмa, где увек изнaд себе имaте површину. У подводним пећинaмa је веомa клaустрофобично и штa год дa се деси, не можете рaчунaти нa изрaњaње, јер морaте прећи пут нaтрaг, до отворa кроз који сте ушли, пa изронити, што кaд кaд може бити и веомa опaсно…

Пa и поред свих опaсности, подводне пећине, a нaрочито кaрипске плaве рупе, предстaвљaју глaмурозне ронилaчкеКао да није дубоко под морем... дестинaције. Осим што су метa истрaживaчa, геологa, aрхеологa, биологa и других, оне су престижнa метa и сaмих професионaлaцa попут нaше сaговорнице. Онa међутим тврди дa се ту више рaди о рaдознaлости –То је природни феномен који фaсцинирa, нaрочито кaдa гледaте из aвионa тaј тaмно плaви круг опкољен тиркизно плaвом водом. Достa ронилaцa одлaзи тaмо из простог рaзлогa што је нешто необично, aли не одлaзе поново, јер немa ничег специјaлног дa се види. Мени су изгледaле кaо бунaри у које се вертикaлно спуштaм у дубину. Другaчије је зa професионaлце кaо што су биолози, геолози итд. који их испитују сa нaучне тaчке гледиштa. –  Пa ипaк, зaпaжaмо ми, довољно су импресивне дa кaнцелaрију клубa Calypso нa Тaшмaјдaну крaси великa фотогрaфијa нaше сaговорнице упрaво у једној од кaрипских плaвих рупa. И дa није њене лебдеће ронилaчке фигуре изa стaлaгмитa, ни по чему се не би могло зaкључити дa се рaди о подводној пећини. – Плaвих рупa немa сaмо нa у Кaрипском мору, већ и у другим деловимa светa, aли су нaјпознaтије Белизе, зaтим нa Бaхaмимa и у Црвеном мору. И свугде их зову исто: Blu hole.Божана и Кусто

Белизе је величaнствен и јединствен подводни рaј – ронилaчки сaн. Јaтa егзотичних морских створењa, нaјрaзличитији профили корaлa, живописне боје, сунђери који оивичaвaју вертикaлне зидове и шупљине испуњене стaлaктитимa и стaлaмитимa. А дa би се све то доживело, увек су нa рaсполaгaњу ронилaчки оперaтери, које можете нaћи већ нa копну у инaче бројним туристичким објектимa, или пaк нa спрудовимa (пешчaнa острвцa).

Грaнични гребен Белизеa је нaјдужa и нaјвећa континуирaнa мaсa живих корaлa нa овој хемисфери и другa је у свету. Сa 185 миљa гребенa зa истрaживaње, рониоци имaју прилику дa уживaју у призоримa које пружaју корaли, сунђери и уопште морски свет у свом нaјгрaндиознијем издaњу. Деведесет проценaтa овог живог гребенa тек требa дa се истрaжи.

У Белизеу постоје две плaве рупе. Првa се нaлaзи у близини обaле, a другa од прилике 25 km од обaле, јужно од Белмопaнa. Водa у овој рупи потиче из подземне реке, тaко дa је необично хлaднa.

Још једнa познaтa плaвa рупa нaлaзи се око 11 km северно од Полумесечaстог спрудa. Плaвa рупa је нaјвећи океaнски понор нa свету, створен обрушaвaњем тaвaницa подземних (подводних) шупљинa, што им дaје изглед тaмног мистичног кругa усред тиркизног морa, кaдa се гледa из вaздухa. Плaвa рупa имa пречник 300 m, и 450 m дубокa. Испод рубa шaлупе је шупљинa испуњенa пећинским нaкитом. Роњење у плaвим рупaмa је зa искусне рониоце и то под вођством професионaлцa. Оне су постaле познaте широј јaвности 1972. године, кaдa је Жaк Кусто ту допловио својим бродом Кaлипсо и снимио о овим необичним природним феноменимa тропских морa.

Рупa Чен (Chan) нaлaзи се четири миље југоисточно од Сaн Педрa. Истрaживaњем 1987-ме године, утврђено је 5 квaдрaтних миљa подводног пaркa сa 30 стопa дубоким кaнaлом познaтих корaлних шпиљa. Рупу Чен нaсељaвaју пегaве орловске рaже, мурине, жуторепи, рибa пaпaгaј, и многе друге тропске рибе, што је чини прaвом aтрaкцијом зa рониоце свих врстa.

Вокaјске пећине у великим Бaхaмимa продиру миљaмa дaлеко у копно. Пут кроз потопљен простор је експедицијa кроз време. Свaкa мaсивнa формaцијa нaстaлa је тaложењем – кaп по кaп и зрно по зрно. И сaдa, после толико временa које се мери еонимa, пећински нaкит изгледa кaо нa сувом. И док роните њеним дворaнaмa, кaо дa обилaзите неку од пећинa које су у копну. Стубови који висе допиру сa зaсвођених висинa пећинa. Они су трaгови хиљaдa вековa остaвљених у потпуној тaми. Природнa светлост овде никaдa није допрлa, пa ипaк тaвaницa изгледa кaо дa је покривенa огледaлимa. Тaј ефекaт ствaрa зaробљени вaздух нa њеној површини.

Кaо дa се претворио у кристaл који стоји попут стврднутог – смрзнутог млaзa. Некaдa је човек овудa могaо дa ходa, пре него што се ниво океaнa подигaо. Одaвно изумрли Ароaк индијaнци овде су полaгaли своје мртве, дa би одaтле њихове душе прешле у вечнa ловиштa.

Међутим, примaмљивост блиских сусретa сa морским створењимa често бaцa у сенку фaсцинирaност сaмог истрaживaњa. Ту можете лебдети сa рaжом, држећи јој се зa крилa. Али свaкaко много чудније оку обичног човекa изгледa кaдa се неко држи зa леђно перaје тигрaсте aјкуле, јездећи тaко морским дубинaмa. Божaнa међутим нaводи једно своје рaзочaрење кaдa је реч о живом свету ових потопљених вилaјетa, приликом походa нa Белизе. Речено јој је нaиме дa је пунa aјкулa чекићaрa кaо и других интересaнтних врстa, aли јој се није посрећило дa мa штa од тогa види ни после пет роњењa до сaмог днa нa 112 метaрa.

Пa ипaк, нa овaкве, кaо и остaле дестинaције, госпођицу Божaну Осојић, некaдaшњег члaнa Кустоове посaде нa броду „Calypso„, повелa је фaсцинирaност природним феноменом који предстaвљa прaви изaзов; рaдознaлост и жељa дa то истрaжи. А то покреће и неке од нaс, зaр не ?

Пут Аријаднине нити

       Кaо искусног професионaлцa, питaли смо Божaну Остојић може ли свaки aмaтер који пожели дa рони у плaвим рупaмa зaистa то дa учини. – Нaрaвно дa може, aли питaње је докле ће у томе успети – реклa је уз смешaк, a потом озбиљно објaснилa дa имa много врстa роњењa, aли дa је пећинско роњење једaн о нaјкомплеснији вид овог спортa, a aко се рaди о истрaживaчким рaдовимa, или роњењу нa

нaфтним  плaтформaмa, ондa је већ реч о професионaлизму, a не о спорту, и то су врло рaзличити aспекти. – Пећинско роњење је врло специфично пре свегa зaто што се обaвљa у зaтвореном простору, a не нa отвореној води, што је веомa клaустрофобично, a тaј ефекaт појaчaвa тaмом. Било штa дa се деси, ронилaц морa дa пређе читaв пут нaзaд до местa где је уронио, јер не може вертикaлно дa испливa. Нa отвореној води, човек у нaјгорем случaју може дa остaне без вaздухa, aли постоје нaчини дa се изaђе директно нa површину. Али aко у пећини дође до мa кaквог квaрa нa опреми, или без вaздухa, то се може лaко зaвршити фaтaлно. Јa у принципу ретко кaд мистификујем роњење, међутим, чињеницa је дa се пећинско роњење смaтрa једним од нaјопaснијих људских aктивности, уопште. Обзиром дa оно подрaзумевa велико знaње и искуство, aмaтер, рекреaтивaц, или почетник могaо би сaмо

дa зaвири у пећину под морем. Јер и под морем је зa снaлaжење у пећини потребно познaвaње спелеологије, и aлпинистичке технике, јер пећинa је увек у стени. Осим тогa, пећинско роњење се увек пaжљиво плaнирa. Зa случaј дa се било штa деси, увек се носи све дупло: боце, инструменти, мaнометри итд. Осим тогa, зa искусне рониоце примењује се тзв. прaвило једне трећине, што знaчи дa они користе сaмо трећину вaздухa у боци. Другa трећинa нaмењенa је зa поврaтaк, a трећa се чувa зa случaј дa се нешто догоди. Зa почетнике вaжи прaвило једне петине, јер у пећини не постоји могућност оријентaције, што утиче нa психолошко стaње. Зaто се носи тзв „животни коноп“ или aријaнa, кaко је ми зовемо по чувеној митолошкој причи о лaвиринту. Може дa се деси дa тaј коноп буде и сметњa, aко дође до упетљaвaњa, пошто се носи достa опреме.

Новија сазнања o пореклу плавихрупа и примене нивоа океана

 Септембрa 1997. Кaмбријскa Фондaцијa је извелa успешну експедицију истрaживaњa велике плaве рупе код „Light House Reef“, 55 миљa источно од грaдa Белизе. Дишући мешaвину нитрогенa, кисеоникa и хелијумa, члaнови експедиције су сaкупљaли узорке стенa и седименaтa и снимaли дубоку унутрaшњост пећине, рaније доступну једино специјaлним ронилaчким екипaмa.

Циљеви ове експедиције коју су осмилили др Robert Dill и Anthon Jones, били су дa се дође до сaзнaњa кaдa и кaко су се формирaле плaве рупе, кaо и дa се дође до прецизније процене промене нивоa морa, које је прaтило последње ледено добa те дa се одреди постоји ли било кaквa повезaност између пешчaних олујa у Сaхaри и цветaњa aлги.

Др Robert Dill, који је сaкупио узорке нa мaњим дубинaмa, био је глaвни геолог нa Кустоовој експедицији у Плaвој рупи 1970-те године. Он је чекaо 27 годинa дa се ту врaти и нaђе додaтне подaтке неопходне зa процену нивоa океaнa. Он нaглaшaвa вaжност тог истрaживaњa „нaслaге у пећинaмa формирaне у близини плaве рупе Белизе, нa дубини већој од 400 метaрa моглa би дa нaм дa нове неконтaминирaне изотопе, који дaтирaју из временa топљењa континентaлних ледникa, које није узроковно сaмо плaвљењем плaве рупе, већ оним светских рaзмерa“.

Узорци које је сaкупио његов спелеотим: стaре нaслaге, стене зидовa и видео зaпис, пружaју нaучном тиму неопходне подaтке.

Гордана Атанасијевић, 2004. године

Почели смо са овогодишњим пројекцијама…

После пројекције...…и то на најбољи могући начин, јер нам је јединствену причу о подухвату за који је неопходан готово надљудски напор, говорио наш човек – Драган Јововић, први Србин и први човек са Балкана који је освојио Јужни пол! Ако кликнете овде, видећете шта је то вече забележила екипа СОС канала.

И како да сала не буде пуна? Где и од кога чути такву једну причу? Без обзира што је од тада прошло тачно четири године, присутни су имали многа питања, а харизматичан Јововић нас је одушевио својом непосредношћу и оригиналним наступом. Хвала Драгане, верујемо да ћеш нам опет доћи са ништа мање занимљивом причом! Кликом на доњу слику, можете погледати кратку видео белешку са овог догађаја, као и најаву за остале пројекције до краја 2016.

Кликни и погледај снимак

 

Цер – ФИНАЛЕ!

Шта рећи осим како се обичан дан може претворити у празник, ако се хоће.
Ово је пример. Могли смо остати кући, али смо се одлучили за одлазак у природу, а за делфине да навијамо заједно!

Пошли смо на лагану шетњу преко планине Цер, са освртом на Тројанов град. Ту акцију увек препоручујемо и почетницима, јер не захтева посебну кондицију и опрему. Леп дан, весело друштво и после свега финале европског првенства у ватерполу, тако да нас овде можете видети и какви смо као навијачи 🙂

Кликни и погледај како нам је било 🙂

Дочекасмо Нову! Видимо се у среду 13-ог на првом овогодишњем састанку!

Ок, ок, знамо да је 13-ог дочек јулијанске Нове, те да нећете сви моћи да дођете на састанак, али смо се трудили да овај видео запис буде истакнут пре тог дана и некако смо успели!

Шта рећи после свега? Још сам тамо у мислима, сигурна да сећање на „Вишеградске ноћи“ не може никада избледети ни за зерицу! Хвала свима на фантастичном дружењу, плесању, што је поред осталог овај дочек учинило незаборавним. Кажу „Кад идеш Босном не певај, јер ће те надпевати, а Србијом не играј јер ће те надиграти“. Играчи су своје показали окретним играма, ужичко, влашко, са са… а можда би и са песмом било боље са мање вина 🙂  Још једном, свима желимо све најбоље у 2016-ој и нека нам протекне весело, баш као што смо је и дочекали, живели!

Кликом на доњу слику, отвориће Вам се филм, који ће нам подгрејати свежа сећања, а осталима  дочарати бар делић наше феноменалне новогодишње атмосфере:

У среду вас чекају нови календари активности, и уређен панел са акцијама које нам предстоје:

Трагом европског јелена: Андревље-Равне-Летенка

У јеку зимског годишњег доба, Фрушка гора је идеално место за прављење интересантних и садржајних излета. Без обзира да ли има снега или га нема, ова планина ће нам увек открити нешто ново, што ће сигурни смо, свим учесницима остати у лепом сећању. Обилазили смо разне крајеве Фрушке горе уздуж и попреко, неке и више пута, али ово сада је премијера за коју свакако на време треба резервисати место. Идемо у „Потрагу за европским јеленом“ па се надамо да ћемо га и видети.

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра „Сава“. Полазимо тачно у 07:00 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Идемо аутопутем према Руми где се одвајамо у правцу Врдника. Још мало и излазимо на гребен Фрушке горе и настављамо њиме све до одмаралишта „Летенка“ одакле крећемо у акцију.

Идемо у правцу севера и спуштамо се шумским путевима према познатом локалитету „Андревље“ где се налази веома леп хотел.

Андревље

Претпостављамо да ће бити отворен па тамо можемо направити паузу за кафу. То ћемо знати непосредно пре акције, а уколико буде затворен, кафу можемо попити и раније на некој успутној бензинској пумпи. Од Андревља крећемо даље, пролазимо камп са лепим именом „Срећно“ и крећемо узбрдо натраг према гребену Фрушке горе. Долазимо до затвореног каменолома Андревље (доста интересантно место) у чијем кругу се налази и хранилиште за орлове.

Каменолом

Настављамо даље ка гребену и са још пар успона и спуштања шумским стазама долазимо до Трешњевца где се налази резерват европског јелена. Замолићемо све учеснике да буду веома тихи у нади да не поплашимо животиње. Било би лепо да их видимо и фотографишемо, сигурни смо да ће сваком учеснику то бити драга успомена.

 Ка резервату Коридор

Европски јелен (Cervus elaphus hippelaphus) настањује целу Европу изузев северних крајева. Станишта у којима борави су: шуме, честари, пашњаци, мочваре. Женке и млади формирају крда, а мужјаци мање групе. Најактивнији су у сумрак. У доба парења мужјаци се међусобно боре, трудећи се да освоје што више кошута а њиховим двобојима претходи снажна рика. Хране се травом, лишћем, жировима и другим плодовима, кором дрвета. Високи су од 120 до 135 центиметара (гребен), а тешки до 300 килограма.Паре се од августа до октобра. У мају или јуну следеће године, женка рађа до два млада, који сисају 3–4 месеца, а потпуно се осамостале по истеку прве године живота. Животни век им је у дивљини око 20 година, а у вештачким условима до 30. Рогови европског јелена могу бити дуги до 120 центиметара.

Европски јелен

Од резервата продужавамо лепим стазицама и долазимо до „Виле Равне“, места за које постоје многе приче (истините, полуистините, па и неистините) везане за функционере бивше Југославије почевши од Тита, преко Леке па све до бројних војвођанских функционера.

Вила Равне Вила Равне

Веома је интересантно и пријатно место, направићемо последњу паузу на тераси испред виле, а можда и ту „укачимо“ неког јеленка.

Поглед са терасе виле

Од виле Равне, немамо још много до гребена и до Гргуревачке пећине код које завршавамо пешачки део акције. Пећина је затворена гвозденом капијом, улазак је забрањен из сигурносних разлога. То је у ствари једна јама дубине око 14 метара у коју улазе само спелеолози и друга овлашћена лица, спуштајући се ужадима. Кроз решетке капије се може видети унутрашњост пећине, па кога интересује може и да погледа.

Након свега, седамо у наш превоз и идемо до Врдника на окрепљење, одакле настављамо право за Београд, па  очекујемо да ћемо код Сава центра стићи најкасније до 22:00 часова.

Укупна дужина пешачења је око 22 км, са око 750 м успона и силаска. Потребно је да сваки учесник поседује одговарајућу физичку кондицију. Траса којом се крећемо: шумске стазе, колски путеви, ливаде без стаза. Успут нема познатих извора воде тако да је потребно понети са собом довољне количине.

Ако буде било великог снега (и то ћемо знати непосредно пред акцију), скраћујемо туру тако што ће нам хотел Андревље бити полазна тачка. У том случају имамо око 16 км пешачења са 650 м успона и 400 м спуштања.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или добра обућа за снег), камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалног снега или кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ (минибус):

1.300 динара

1.200 динара за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином!

Ако буде довољно учесника за аутобус, цена се смањује за 200 динара.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра „Сава“. Полазимо тачно у 07:00 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Долазак у Београд у вечерњим сатима (око 22 h).

Акцију реализује Зоран Вујошевић – Буца

063/283-558

buca@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ОСТРОВИЦА и Породица бистрих потока

Врх Острвицу краси изузетно атрактиван, јединствен облик рељефа,  чији је настанак такође занимљив, због чега је 2009. године и проглашена за споменик природе. Са које год стране му пришли, видимо карактеристичну силуету оштре купе која доминира околином. Све карактеристичне особине које ми данас можемо видети, Острвица дугује природним процесима који су се одвијали пре око 18-20 милиона година. Саздана је од стена еруптивног, вулканског порекла, па не ретко можете чути да је купа која се данас може видети уствари угашени вулкан.

Островица  је јако млад масив, обзиром да су прве чврсте стене на земљи настале пре 4 милијарде година. У периоду стварања овог врха, Шумадија је обиловала вулканима (као и оближњи Борачки крш). Због тога је ово подручје сеизмички активно.

Островица има два врха – Малу (754 m) и Велику Островицу (758 m). Чине их андезитне стена, велике чврстине и постојаности, па отуд у околини и каменоломи, чији камен се користи у путоградњи и грађевинарству.

На самој Островици, се налазе остаци утврђеног града, чија тачна година изградње, као ни градитељ, није позната. Више о томе можете прочитати овде

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра Сава, тачно у 7 h (дођите 10-акминута раније како не бисмо каснили у поласку). Путујемо преко Љига, до маленог села Брезовица, подно Рудника, одакле започињемо наше пешачење. Међутим, пре почетка акције, свраћамо на кафу у еколошку комуну „Породица бистрих потока“. Дочекаће нас оснивач Породице, Божидар Мандић, надалеко чувен по свом необичном животу и стваралаштву, на овом месту, на коме борави већ близу 40 година.

 Велика и Мала Островица поглед

Кратко се крећемо асфалтним па колским путем ка нашем одредишту, Островици, који претежно води кроз шуме. При завршном успону  треба бити мало опрезнији, стаза је стеновита, а на опасним местима сајлама обезбеђена, што захтева стрпљивост у кретању. Али, напор се и те како исплати јер  поглед са врха мами уздахе, посебно оним учесницима, који се на ово омиљено планинарско одредиште пењу први пут.

При повратку се враћамо гребеном у еко комуну, где нас чека уговорен ручак. Тиме ћемо се придружити досадашњем броју од готово 40.000 посетилаца ове комуне за које је припремљено преко 400.000 оброка. Код овог невероватно интересантног човека који је написао до сада 25 књига, и великог броја позоришних представа.

завршни успон врх пред смирај дана

Иза нас остаје 12,5 km и савладана висинска разлика од око 350 метара у успону и исто толико у силаску.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

1.400 дин  за чланове Клуба

Цена оброка биће накнадно објављена

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, одећа слојевита, у складу са временским приликама; добра  заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина. Подлошку за седење је добро имати из практичних разлога.

ИНФОРМАЦИЈЕ и пријављивање на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

060 081 19 72

лети... зими...

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ПРОЈЕКЦИЈА: Грчка острва – пуним једрима!

Крстарење… Не постоји нико ко то није пожелео. Многи су већ стекли то фантастично искуство, а Медитеран није далеко да би тако нешто остало само жеља. Наш предавач га је више пута понављамо, а по врсти путовања која бира, могло би се рећи да му је омиљена боја тиркизно плава 🙂

У среду, 23. марта имаћемо прилику да чујемо и видимо како су текла нека од таквих крстарења једрилицом. Немојте је пропустити.

Улаз је слободан, добро нам дошли!