Архива за zveri Balkana

Бити сигуран као медвед

Моћна звер која симболише снагу, одавно спада међу најугроженије врсте на Планети. Од свих данас постојећих врста које насељавају све континенте, осим Африке, Аустралије и Антарктика, ни једна није измакла страшној статистици.

Како највећи међу њима – бели поларни, тако и остали: гризли, тј. мрки, амерички црни, азијски – тибетски, наочарасти, белогруди, сунчев и свима знана панда, већ дуже се налазе међу водећим када је реч о угроженим врстама, чија је бројност опала до критичног нивоа, тако да су све на црвеној листи IUCN-а. Шта их је дотле довело? Шта се чини да се стање у ком су се обреле ове моћне и поносне звери, санира?

Плишани снови

             Од свих играчака, најпопуларнија је МЕДА. Плишани, или од каквог другог материјала, је прво чега се, ако не сви, а оно бар већина нас сећа из најранијег детињства. Меда је тако био саговорник, први чувар наших тајни и снова; његова снага за нас је значила топлину и сигурност. Шта год да носи чаролија одрастања, посматрајући живи свет са стотинама врста доведених пред ивицу истребљења, сви личимо на лоше политичаре. Јер, чињенице показују супротно од онога што сви људи света говоре – да воле животиње. Заиста, нисам никада чула да неко каже да не воли биљке или животиње и природу уопште, али сам на жалост небројено пута видела како се бацају марамице,  пластичне кесе и боце по парковима, ливадама, потоцима и пећинама (!). А Ви ? И шта смо сви поводом тога учинили ? Ок, предпостављам да сте се, као и ја усуђивали да кажете „Опростите, мислим да Вам је ово испало…“, али смо понекад и зазирали од ма какве опомене, стрепећи од могуће реакције. А сетимо се медведа и звука добоша… На тај звук се окупљао народ да гледа како „игра мечка“. Моћна, поносна и велика звер понижено
би поскакивала на врелим летњем асфалту, жедна, често болесна и лишена достојанства. Људи си гледали. Доводили и децу. А пошто је дозвољено све што није забрањено, овакви преформанси су се деценијама догађали на Балкану. То је само један сегмент ове приче, додуше веома мучан.

 Горштак искреног срца

             Медведи су врло стара група животиња, јер се најстарије врсте рода Ursus појављују у средњем делу терцијера – миоцену. Они су блиски сродници псима и заједно са њима потичу од прапретка пса из најстаријег терцијера. Током различитих временских епоха, климатских смена, мењао је станишта прилагођавајући се датим околностима. Пећински медвед је једна од таквих врста. Било је то колосално створење, висине 2,5 метра, и по многим нашим пећинама нађени су његови фосилизовани остаци скелета. Несумњиво да је велики пећински медвед најчувенија од изумрлих врста. Он је живео на европском континенту током средњег и касног плеистоцена, а ишчезао пре око 10 000 година. Његове кости су налажене у многим пећинама од Шпаније до Кавказа. Бројна су налазишта и у нашој земљи, али је највеће у Дракенхол пећинама у Аустрији, где је остало сачувано око 30 000 скелета ових животиња, које су ту издахнуле у току свог зимског сна, или као последица болести, глади, или старости. Имао је масивну лобању, куполастог чела, и био величине данашњег Аљаског мрког медведа. По његовим зубима, стручњаци су закључили да је јео претежно биљну храну. По цртежима пећинских људи леденог доба, види се да су их ови ловили. Неколико хиљада година су пећински и мрки медвед истовремено насељавали Планету, али је Пећински изумро пре око 10 000 година.

У суштини, медвед је повучена, готово стидљива животиња, која живи високо у планинама, хранећи се претежно биљном храном, осим белог, који је готово искључиви месојед. Стоку напада само када нема друге хране, а посебна посластица су му мрави! Може се дакле рећи да су сваштоједи. За разлику од свог заједничког претка – пса, који се развио у витке и окретне тркаче, медвед је еволуирао у крупну и јаку животињу, врло снажних мишића. И ако здепаст и незграпан, веома је брз и спретан; пентрање на стабло му не представља никакав проблем, а вода ни најмању препреку. Па ипак, повученост га увек држи даље од посетилаца, повлачећи се на друге терене када види трагове човековог битисања. Бескомпромисно ће једино напасти женка која има младунчад. За њу сваки уљез представља опасност за њену децу, и то никако не може да се подведе под агресивност, јер која мајка не би тако поступила?

Ова простодушна грдосија, свесна своје снаге, у суштини је наивчина која осећа да јој је то довољно. Покушајте само да замислите мизерног ловца, ситог за разлику од свог неолитског претка, у лепо скројеном маскирном оделу са скупим снајпером како добро скривен нишани у срце поносне звери, са max дистанце вребајући тренутак када ће доскочити његовој пажњи, и усмртити га хицем из свог оружја. Цела та ствар изгледа, и јесте веома перфидна, јер ти „храбри“ ловци, често слабих мишића и далеко дебљи од медведа, тешко да би смели да стану разоткривени и без оружја на двадесетак метара испред ове звери. Чак ће и платити високу цену за одстрел трофејног примерка. Даље тумачење оваквих поступака човека већ изискује стручњака друге врсте.

Што се пак наших меда тиче, због свега овога, његову природу је најбоље описао Chudi, који каже – Ниједна друга звер није тако шаљива, тако пуна доброћудног хумора и тако љубазна као добри медо. Он има добру и отворену природу. Лукавство и моћ сналажења прилично су слабо развијени, и зато оно што лисица постиже лукавством, орао брзином, медвед постиже правом и неприкривеном снагом -. И зато, ловци, стидите се. Осим доскорашњих уличних мечкарења (којем је такође претходило убиство мајке како би се дошло до младунчади за уличне представе), лов је још један, чини се незаобилазан фактор који је ову, као и многе друге врсте довео до критичне тачке. На азијском континенту, још увек су присутне борбе медведа, праћене клађењем и већим новчаним улозима. Људска декаденција је бесконачна,  „Цивилизација – канализација“, како то рече Цане Брејкерс.

 Шумски сањари

          Они живе сами, на својој територији, осим када је реч о женки са младунчадима и пара који је на „меденом месецу“ у сезони парења. Групе формирају само у изузетним околностима, када је територија мала, а хране има на претек. Понекад панде створе групу, а предпоставља се да је разлог томе бамбус, који није тако разбацан по станишту као шумски плодови којима се хране друге врсте медведа. Територије мужјака и женке се кад кад преклапају што обоје толеришу, али свака јединка штити своју област од јединки истог пола. Када се одвоје од мајке, мушка младунчад бирају себи потпуно нову – своју територију, док ћерке не одлазе далеко, и њихова новоизабрана територија се готово редовно преклапа са мајчином.

Мало се зна о начину њихове комуникације, осим да то већина њих чини испуштањем различитих гласова у одређеним ситуацијама; затим да обележавају територије својим мирисима (урином) и покрећу уши и уста у намери да нешто „саопште“. Ма којој врсти припадали, медведи се слично понашају када треба уплашити већег непријатеља – праве се већи издижући се на задње ноге и дижући предње шапе високо, употребљавајући своје дуге и оштре канџе.

Након периода трудноће чије трајање варира у зависности од врсте (од 3 до 7 месеци), женка доноси на свет једно до троје (ретко четворо, само код једне врсте) младунчади, који су веома мали (1% тежине мајке), слепи, готово без длаке, немају зубе и у потпуности су зависни од мајке, која их не напушта током наредних неколико година (две, три, или више, зависи од врсте). Мајчино млеко је веома богато масноћом и мечићи тако брзо напредују. Са три месеца напуштају склониште и траже храну са мајком, а престају да сисају са шест месеци. Женка је често у ситуацији да штити младунчад од одраслих мужјака, који их понекад убијају, јер у њима виде препреку за парење.

Медведи су углавном активнији ноћу него дању, и више воле лето него зиму. Током лета, већи део дана преспавају, као целу зиму. Међутим, медвеђи зимски сан није исто што и хибернација, као код корњача и других гмизаваца. Медвед се једноставно још пре почетка зиме спрема за свој зимски сан, припремајући себи удобну постељу од грања, лишћа, маховине и траве у некој пећини, или међу стенама, понекад задовољавајући се и шупљим стаблом. Време када ће се сместити у брижљиво спремљену постељу, зависи од климе предела и метеоролошке ситуације. Равномерна зима и дубок снег везују га за лежај и често тако чврсто и дубоко усни, да не реагује ни на падање оближњих стабала. Али, ако је блага зима, његов сан не траје дуже од неколико недеља.

 Чаша жучи иште чашу меда…

             Свих осам врста медведа данас су на листи угрожених врста, а пет је на ивици истребљења. Поводом алармантних чињеница, Светско друштво за заштиту животиња (WSPA) је 1992. године започела кампању звану  LIBEARТY, у намери да се суочи и бори са проблемима, али пре свега да
открије шта је све допринело да до такве ситуације дође. А медведа је све мање, јер се:

  1. лове ради спорта;
  2. убијају због крзна и
  3. жучних бешика
  4. затварају ради вађења жучи;
  5. користе за улични „плес“ и
  6. наступе у циркусима, и најзад
  7. због уништавања њихових природних станишта.

Није ли парадоксално, када једног сладокусца какав је медвед који обожава кошнице пуне меда, убијају због његове горке жучи, која се веома цени у традиционалној медицини. У Јапану се жучне кесе и жуч користе користе у традиционалној медицини званој „кампоyаки“ и то за третман интестиналних проблема, затим за болести јетре и желуца. Лој се користи за побољшање квалитета косе. Застрашујућ је податак организације TRAFFIC Јапан, која је део WWF-а, да је од 1978. до фебруара 1988. године 681 kgг сушених жучних кеса белогрудих медведа увезено у Јапан из Индије. Стручњаци су проценили, зависно од величине и тежине жучних кеса, да је то значило смрт за најмање 8011 примерака, а у најгорем случају 17025 ! У традиционалним кинеским апотекама, поред жучних кеса на полицама су и лобање, као и коже. На Тајланду се у специјализованим ресторанима спремају посебна јела од медвеђих шапа и меса за корејске туристе, жељне здравља и снаге. Понекад, да би се гости уверили у фришкост и аутентичност меса, медведи бивају убијани пред њима!

WSPA је организација која ради на заштити свих живих врста, са ставом да животиње, не само у оквиру врста, већ као индивидуе имају право на слободан живот лишен насиља од стране човека. У ту сврху, спроводе се едукативни програми са циљем подизања свести људи, верујући да је човечанство одговорно да обезбеди свакој животињи и врсти дата права.

И ако највећа, WSPA није једина организација која се, поред осталог бави и заштитом медведа. Ту је и IBF (International Bear Foundation) са седиштем у Холандији, PROTIER из Швајцарске, и многе друге. Због постигнутих резултата и одличног стручног тима, свакако треба споменути друштво АРКТУРОС из Грчке, са којим иначе одличну сарадњу има наша НВО МУСТЕЛА, и то нарочито када је реч о проблему мрког медведа на просторима Балкана.

У нашој земљи је својевремено употреба мрког медведа за улични плес била велики проблем, који је решен захваљујући људима од акције из свих структура. Драго ми је што сам, као аутор документарног филма „Медведи који плешу“, била део те кампање. Осим љубави према живом свету, био је то дуг из детињства, према успомени на тада најдражу животињу – МЕДИ.

За крај, ево кратког представљања осам данас постојећих врста медведа:

Поларни бели медвед  (Ursus Maritimus)

Он је највећи од свих врста медведа и за разлику од њих, готово да је искључиви месојед. Живи иза северног поларног круга, у Арктичкој области Канаде, Гренланда, Норвешке, Русије и
Америке. Његово тело je веће дужине него у других врста медведа, екстремитети су такође дужи, и уопште његова фигура је прилагођена морском животу.

Бели медвед

Бели медвед

Бројност његове популације се озбиљно спустила од 1960. али је сада стабилна. Међутим, и ако није у опадању ова врста је означена као РАЊИВА, што значи да би јој статус могао постати угрожен, ако се не отклоне узроци који су до тога довели. А он се и даље убија због трговине жучним кесама, а у Русији је развијен криволов због његове коже, која се извози у Јапан. Исто тако, станишта су му битно угрожена нафтним изливањима и истраживањима.

Процењује се да их је у природним стаништима остало још 21 000 до 28 000.

А пре 4000 година, преци данашњих Ескима мигрирали су у еколошку зону, која тада још није била настањена људима, и ту ловили морске сисаре северних мора. То је омогућавало живот дуж Артичке обале. Откривајући области у којима живи бели медвед, они га нису само ловили, већ посматрали његов начин живота и учили, тако да је начин на који ескими и бели медведи лове фоке, идентичан. Бели медвед тако има посебно истакнуто место у култури и духовном животу Ескима. Духовни чувари шамана су обично поларни медведи, и веровало се да су душе људи и медведа повезане, тј. замењене. Убијање медведа бивао је велики догађај, који је захтевао ритуални опроштај његове душе. Понекад је медвед бивао онај који је убио човека. У оба случаја, убијени се сматрао жртвом, а онај други предатором, био то човек, или бели медвед.

Ово је једина врста медведа која је под међународном заштитом. Третман за бољитак њиховог опстанка своди се углавном на бригу о животној средини – велике нафтне мрље и акумулативне отровне материје депоноване у њиховој храни (животиње затроване нафтом, којима се медвед храни). Потрага све већег броја земаља за природним резервама нафте и гаса, могла би на жалост само да подстакне овај проблем.

Мрки медвед  (Ursus Arctos)

Мрки медвед

Мрки медвед

          Он је најпознатији медвед, у Америци га зову гризли, а насељава и планинске пределе азијског и европског континента. И ако је модел најпопуларнијој и одвајкада најдражој дечијој играчки, жртва је спортског лова; малтретира се употребом за тобожњи „улични плес“, тј. мечкарење; изловљава се противзаконито због трговине његовом жучи. Изумрлом се сматра
свака врста чији живи примерак није виђен више од 50 година. На жалост, то је случај са Мексичким гризлијем, који је заувек ишчезао са наше планете. Процењује се да је данас остало мање од 180 000 мрких медведа, слободних у природи.

         Ово је иначе најраспрострањенија врста медведа, који поред осталих насељава и наше просторе. Процењено је да њихова популација код нас броји 230 јединки, али да је тај број у опадању. Због тога, посебном одлуком ресорног министарства од марта 2002. године, медвед је  у Републици Србији заштићен ловостајем преко целе године.

Амерички црни медвед (Ursus Americanus)

Амерички црни медвед

Амерички црни медвед

         Живи на северноамеричком континенту, страда због спортског лова и трговине жучи. У природи их је преостало мање од 700 000.

         И ако се зове „црни“, боја његовог крзна често је много светлија, и заправо се креће од браон нијансе, боје цимета, беж, па до чисто беле. Насељава северноамерички континент од топлих крајева Флориде до Арктика.

         Женка је у просеку тешка 41-170  kg, а мужјак 57-25 kg. Не размножавају се до своје пете – шесте године старости. Када постану полно зрели, сваке друге – треће године на свет доносе не више од два младунчета, тежине 500 gr. Они преду када су сити и плачу када су гладни, или им је хладно.

Тибетански (азијски) црни медвед (Selenarctos Thibetanus)

Тибетански (азијски) црни медвед

Тибетански (азијски) црни медвед

          Живи у југоисточној Азији и интензивно се коље ради прераде жучне бешике. Држи се и у заточеништву на фармама, због вађења жучи. Поред тога, лови се због трговине љубимцима. Због тога, ова врста је РАЊИВА, а подврста Балукостански азијски црни медвед, који живи у Ирану и Пакистану, сада је већ у тежој категорији, тј. УГРОЖЕН је, што практично значи да му прети коначно изумирање, ишчезавање као врсте, ако се не предузму кораци за његов опоравак. Процењује се да их је преостало највише 50 000, уз напомену да WSPA не располаже прецизним податком у вези њиховог бројног стања.

         Црне је боје, са нешто светлијом њушком и карактеристичном крем шаром на грудима. Активнији је ноћу, док већи део дана проводи спавајући у пећини, или дрвету.

         На жалост, азијски црни медвед има ту трагичну почаст да буде врста која је најпожељнија на „медицинском“ тржишту због јачине делотворности његових органа. Ловокрадице их због тога немилосрдно уништавају, тако да се ова врста нашла пред реалним ризиком од изумирања.

Наочарасти медвед (Tremarctos Ornatus)

Наочарасти медвед

Наочарасти медвед

          Име је добио по карактеристичним, кружним тракастим шарама око очију, које се разликују у јединки, али су генерално исте.

         Живи у Јужној Америци и као врста пропада због значајних уништавања станишта, а не ретко, фармери га убијају као штеточину. Због тога, ова врста је РАЊИВА, што значи да би могла постати угрожена, ако се не елиминишу претходно наведени штетни чиниоци.
Процењује се да их је у природи остало око 10 000.

         О њиховом начину живљења незна се много, али је познато да је ноћу активнији и да већи део дана преспава у свом склоништу. Веома је прилагодљива животиња, и као и остали медведи, живи усамљенички живот, осим у време парења када пар проводи заједно неколико недеља, јер полни чин подстиче овулацију. Поред тога, у друштву се може видети још једино женка са младима. Иначе, женка постаје полно зрела између 4-те и 7-ме године старости, а на свет може донети и по три младунца (тројке).

Белогруди медвед(Melursus Ursinus)

Белогруди медвед

Белогруди медвед

         Живи у Индији, Непалу, Шри Ланки и Бангладешу. Малтретира се уличним плесом и изловљава ради жучи. Због карактеристичне шаре на грудима, оранж боје, на енглеском говорном подручју га зову и Sun bear, што би у преводу значило – сунчев медвед. Последњих деценија прошлог века популација му је опала за 20% због уништавања његових природних станишта и озбиљнијих разбијања заједница. Због свега тога, ова врста је означена као РАЊИВА, и могла би постати угрожена ако се не елиминишу фактори који су је у ту ситуацију и довели. Процењује се да их је у природи остало још 7 – 10 000.

         Ова врста медведа карактеристична је по неким особинама. На први поглед то је пре свега његово богато крзно црне боје. За разлику од осталих медведа, женка тромог медведа своју младунчад носи на својим леђима (често рађа тројке). Познато је такође да док спавају сисају предње шапе, и да немају зимски сан, чему доприноси и клима поднебља које настањује.

Малајски медвед (Helarctos Malayanus)

Малајски медвед

Малајски медвед

          Ова интересантна врста са препознатљивом, пламеном шаром румено-жуте боје на лицу и грудима, живи такође у југоисточној азији, и због атрактивног изгледа и доброћудне природе, хватају га ради трговине животињама, а станишта су му уништена у озбиљним размерама. IUCN не располаже податком колико их је још остало у природи, али је врста означена као РАЊИВА и сасвим је извесно да је на корак од статуса угрожене.

         Ово је иначе најмања врста медведа, што никако незначи да је слабији; шта више веома је срчан и храбар када се нађе испред већег и јачег непријатеља, као што је рецимо тигар. Он тада испушта гласове сличне лавежу издижући се на задње ноге, док предњим користи своје попут српова дуге канџе и очњаке снажне вилице.

Велика панда (Ailuropoda Melanoleuca)

Панда

Панда

          За многе она је најатрактивнија од свих, због необичних шара, које њеном лици дају изглед мазе, али и помало тужне очи. Панда живи једино у Кини, и веома се тешко размножава ван природних станишта, и зато само два ЗОО врта у свету имају панду – у Сан Дијегу и
Вашингтону. Станишта су јој у озбиљној мери уништена и расцепкана, што је имало за последицу разбијање популације. Због ових чињеница, врста је означена као УГРОЖЕНА и прети јој изумирање! Процењује се да их је у природи остало још свега 1000 ! Шта више, ова животиња је постала симбол угрожених врста.

         Популарна панда је најнесхваћенија животиња на Планети. Дуго се мислило да је нека врста ракуна попут слично названој црвеној панди, али су генетички тестови и посматрања
показали да се ради о медведу. Међутим, неколико детаља збуњују. Као прво то је шест прстију на предњим шапама, што им веома значи за качење за бамбусово грање.

Панда

вегетаријанац 🙂

         Интересантно је напоменути да је, насупрот белом медведу, који је готово искључиви месојед, панда готово прави вегетаријанац, јер осим бамбуса, ретко конзумира ма шта друго. Поред тога, гениталије су у мужјака веома мале и окренута унатраг, што је такође није особина медведа, и више је налик поменутој црвеној панди. Али, и поред тога, од 1995-те године велика панда се званично сматра чланом медвеђе породице.

Гордана Атанасијевић

Кликни и погледај филм

Нема горе без вука и ’ајдука

Најконтраверзнији лик из животињског царства; негативац из многих бајки у којима је био оличење препредености, зла и подмуклости. За већину он представља шумског крволока од кога се леди крв, нарочито при пуном месецу, а с’ друге стране, са аспекта историјске митологије, представља велику мајку. Колико су бајке уз које смо васпитавани имале удео да ова врста данас постане чак угрожена у неким крајевима, нисмо сигурни, али да је у великој мери уопште ВУК омражен, то свакако. Колико међутим истине може бити у бајкама, или легендама, сасвим је извесно.

Ако бисмо свакој животињској врсти доделили по неку песму за коју сматрамо да је за њу одговарајућа, онда би за вука без сумње то била она од Дугмета -Шта би’ дао да си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве…- Јер шта би друго могао да пева онај кога оквалификоваше да је плод мрачних сила, они исти који својој деци дају име управо тог „вукодлака“ не би ли га исто штитило од тих мрачних сила и демона.

Не постоји нико ко незна за легенду о настанку града Рима, тј. браћу Ромула и Рема које је одхранила вучица. Стари народи су добро познавали вука, једнако га се плашили и поштовали. И ако многи грчки и римски писци о њему говоре са одбојношћу и нетрпељивошћу, које је Изегрин вазда изазивао, у старој германској митологији, Вотанову животињу више цене него што је презиру. Касније, хришћанство је потиснуло високу песничку митологију старих народа, претворивши Вотана у ђаволског дивљег ловца, а његове вукове у псе, који на крају постају вукодлаци. Па ипак, кроз сва та времена, презир према вуку проткан је потајним страхом пред страшним и надприродним способностима ове животиње. Тако је у нашем народу било уобичајено мушком детету дати име Вук, не би ли га то сачувало од урока.

HOMO HOMINI LUPUS ESTДА ЛИ?

Добра организованост вучје заједнице је са стратешког аспекта у човеку од давнина изазивала дивљење. Вук наиме може да живи као самотњак, у пару или чопору. У заједници (чопору) раде узорно тимски, потпомажући се међусобно и комуницирајући различитим завијањем. Зими, када је снег дубок, сакупљају се у веће чопоре у којима иду по трагу својих претходника, баш као што су чинили Индијанци у рату, да би заварали непријатеља својим бројним стањем; али и да би идући у колони пртили снег ради лакшег кретања. Све то никако не илуструје стару латинску да је човек човеку вук, као ни чињеница да је овај шумски разбојник иначе породично биће, доживотно одан својој вучици, која у томе ни мало не заостаје за њим. Еее, да је човек човеку вук…!

Слично куји, вучица је добра и нежна мајка. Своје вучиће брижно чисти, лижући их, а доји их дуже него што је то уобичајено код куја, бринући се и касније када им млеко није једина храна, да увек буду сити. Њена позорност не попушта ни трена када има младе, и зато их често премешта, чим у нечему наслути опасност за њих. Увек сам тврдила да је матерински инстинкт једина особина која се током процеса еволуције није уопште изменила, и једнака је у свих мајки, ма којој врсти припадале. Ако изгуби своје младунце, вучица тешко прихвата губитак, дубоко жалећи. С’ друге стране, ако дође до губитка мајке, младе ће прихватити друга вучица, која ће се о њима старати, баш као мајка, и дојити их. Зато се каже да вучићи имају онолико мајки, колико и тетки. Иначе, своје младе вук и вучица подижу заједно у оквиру породице.

СТРАСНО ОДАНА ЗВЕР

Вукови су познати и као велике скитнице. У зависности од природе терена, у стању је да прелази од 60 (планински предели) па до преко 100 km дневно (по равници). Током ратова, пратили су кретање војске. Догађања на просторима бивше Југославије током 90-их година, указују на податак да су вукови мигрирали са терена где су постојала ратна дејства на оне мирније, где их није било.

Његова издржљивост, окретност, и заиста велика енергија условљава још једну његову особину која је дефинитивно била пресудна када је реч о његовом имиџу, јер га његова вечита глад нагони да увек више побије, него што поједе, због чега га сматрају штеточином и то наравно много више зими него лети. Јеловник му је веома широк и чине га животиње како велике, тако и мале, дивље, или домаће, мртве или живе, а прија му и биљна храна. Ипак, крупније животиње вук није кадар да напада сам, већ само када је у чопору, када условно може бити опасан, чак и за човека. То што је стрвождер чини га важним у ланцу исхране, те се сматра „шумским санитарцем“.

Вук и вучица су до краја живота верни једно другом. Инстинкт?

Као припадник канида, вук је интелигентна животиња. За разлику од свог племенитог рођака пса, он је звер и као такав, не да се условљавати и манипулисати; његови поступци су последица инстинкта, захваљујући чему се вешто прилагођава свакој ситуацији и много јаче (безрезервно, посесивно) може да се веже за човека, ако га овај одгаји. Супериорно дрзак, он користи своја одлично развијена чула, те се за пленом шуња са једнаком количином опреза и препредености. А шта је са срцем, када се већ стално повлачи та паралела између вука и пса ?

Потпуно сам свесна да ће ме критиковати модерни биолози, што прецењујем класичан приступ бихевиоризму, јер је превазиђен и поетично искарикиран. Па ипак, непорециво је да нас животиње разумеју, и да са њима и те како можемо да комуницирамо, без да им само развијамо условне рефлексе, како би их нечему научили. Животиње и те како осећају, а говорећи о вуку, тај став је необорив, а догађај који је забележио Кивије још у претпрошлом веку, то одлично илуструје: вука је одгајио човек, који га је касније, када је одрастао, поклонио зоолошком врту. Животиња је постала утучена, изгубила апетит и била равнодушна према околини, једном речју, депресивна. После неколико недеља је ипак постао приврженији онима који су се њиме бавили, и чинило се као да је почео да заборавља старог господара. Међутим када се овај после 18 месеци вратио, вук је препознавши његов глас показао еуфоричне изливе радости. Али, човек је након посете опет отишао на пут, а животиња је патила као када је први пут била напуштена. Након три године, човек га је поново посетио. Било је вече. У потпуно затвореном кавезу, вук није могао да види ништа ван њега. Али

када је чуо глас свог никада заборављеног господара, почео је снажно да завија. Када су му отворили кавез, похрлио му је у сусрет, скочио у наручје, лизао му лице и хтео да изуједа чуваре који су покушали да га врате у кавез. Када га је и после овог сусрета човек поново напустио, вук је оболео и није хтео више да једе. Временом, он је оздрављао, али веома споро, после чега је постао опасан за ма ког ко би му се приближио. Није преболео издају своје просте и безусловне оданости.

фото: Добривоје Урошевић

Нека осећања, међу којима су и она која осећамо према вољеној особи, психолози називају нижим емоцијама. Али, кога сте разумели у наведеној причи; на чијој страни сте били, а кога презрели ? У кинолошкој систематизацији, пси који су еволутивно најближи вуку (међу којима су најстарије расе паса), сврстани су у пету, тзв. примитивну групу; а неки познаваоци скрећу пажњу да ти пси могу бити опасни. Овакви људски страхови су сасвим друге природе и често немају никакве везе са стварним особинама врсте на коју се односе. Страху нема места када је реч о животињама, јер оне се једноставно понашају онако како им диктирају њихови исконски импулси. Када их једном схватите, више их се не бојите, нити у њима видите опасност. Њихова психологија је неупоредиво једноставнија од људске и пре свега у потпуности искрена.

У селу Злот, човек је одгајио вучића, који је чувао имање и све у њему. Чинио је то толико ревносно, да је преклао припадника своје врсте, када се једне зиме чопор вукова, вођен глађу спустио ка селу, да нападне стоку.

ЧОПОРИ ХАЈКАЧА И ЗАШТИТАРИ

             И ако је још у предпрошлом веку, Брем указивао на опадање популације вукова, вечито разуздани ловци, вековима негују традицију хајкачког лова под изговором да спроводе планетарни програм за заштиту човечанства од ове „штеточине“. У томе су чак толико успешни да су се у многим земљама развили покрети за спашавање ове врсте. Европска комисија је 3. октобра 2005. тужила Финску Европском суду правде због законског лова на вукове. Скандинавске земље су у више наврата увозиле вукове, јер им је опстанак био доведен у питање. ЕУ има врло рестриктивну политику у погледу лова, али је зато Србија омиљено  одредиште ловаца из тих земаља где се то не сме. Ловци нам долазе из свих крајева света да на миру убијају све оно што због забрана не могу тамо одакле долазе.

Друштво за очување дивљих животиња Мустела је својевремено проценила популацију вукова у СЦГ на 1000 јединки, сматрајући то стабилним популационим трендом. На територији Војводине је заштићен актуелним законским актима о лову и заштити природних реткости, док је на преосталом простору Србије и Црне Горе сврстан у категорију незаштићених врста. Новим актом о заштити природних вредности предвиђено је активно газдовање вучјим популацијама. Стручњаци из Мустеле сматрају да су основни фактори угрожавања пре свега нестанак и расцепканост станишта, прогањање, илегална тровања и прекомерни одстрел. Знатне штете које причињава стоци и ловној дивљачи, само је алиби за лов као профитабилну привредну делатност. Забављајући се и на свој начин уживајући у природи (тако кажу), ловци убијају своју конкуренцију, док вук то чини да би имао шта да једе. Људи из Мустеле препоручују промену статуса заштите, активно газдовање, формирање експертског тима, стално праћење стања популације и израду националног акционог плана за очување вукова.

Деловање Мустеле по питању вукова је у оквиру ширег програма Мреже за очување великих звери на Балкану („Balkan net“), коју поред Мустеле чине НВО Грчке, Бугарске и Македоније. А каква је ситуација ван Балкана ?

Кризно стање вучјих популација проблем је свих земаља централне и западне Европе. Ситуација је најгора у Шведској и Норвешкој где је ова врста дословно пред истребљењем, и преостале јединке могу се набројати на прсте обе руке. Слично је и у Немачкој, те је европска заједница почела да финансира такозване “ light“ пројекте који имају за циљ ревитализацију вукова на њиховим доскорашњим стаништима. Вероватно најтемпераментнији, и најбројнији – италијански ловци су својој земљи можда и највећа препрека на путу до решења овог проблема. Генерално, оно што је свугде проблем јесте убедити локално становништво да не треба уништавати вукове, јер их сматрају штеточинама. То је покренуло у неким земљама програме за едукацију, али и мере које обезбеђују обештећење у случајевима када се догоди да вукови нанесу штету. На Британском острву вукова нема одавно, што је још у предпрошлом веку забележио Алфред Брем. За то време, сточарство се развијало одређеним путем дотле да се данас може рећи да је одвећ култивисано да би се размишљало о повратку вука. С’ друге стране, он ту више и не би имао где да се врати, јер су му станишта одавно уништена. Другим речима, на вука ту више не рачунају.

Тако у историји коју исписујемо ми људи, као господари поверене нам Планете пролазе вукови. Дивна створења, способна за приврженост и жртву, носиоци веома важне улоге у природи. Ни зли, ни опасни, они су оно што јесу: мудри и моћни, симболишу дивљину, одани својој заједници. А када нађу себи пара, тј. када се једном сретну и заснују породицу, вук и вучица остају заједно до краја живота. Када један од њих угине, други остаје самотњак.

Ако сте икада чули песму вукова у планини, били сте у прилици да чујете звук исконске тајне, попут оне из шума шкољке… Кажу да једино планине живе довољно дуго да могу заиста разумети њихову песму. Стари горштаци су говорили да „нема горе без вука и ајдука“.

А некада је живео у усамљеним, мирним и дивљим пределима, нарочито у густим, мрачним шумама, мочварним превојима и пространствима јужних степа. Сатеран у гетое, вековима прогоњен од нас са срцем Црвенкапе, што на миру хоћемо да беремо цвеће, без бојазни од сусрета са сопственим страховима, броји своје (надајмо се НЕ) последње дане оном истом исконском снагом  којој човечанство може само тежити. Малодушност и ускогрудост људски род тера на инфериорне и деструктивне поступке уништавања оног што је старим, ишчезлим цивилизацијама, попут рецимо индијанске, представљало узор и врхунску тежњу ка савршеном складу. Ако заиста волите, куца ли у Вама вучје срце ?

 

У СЛАВУ ЖИВОТА

       Некада давно, тек након што су се удружили у први чопор, легенда каже како су вукови запевали бескрајну песму среће. Чудесна музика привукла је месец који се, у жељи да што боље чује песму посве заобли. Поносни на овакав успех вукови запеваше двоструким жаром…

      Према једној од легенди из скандинавске митологије, Один и његова браћа створили су свет. Пошто му је било досадно током путовања, он створи вукове који ће га пратити где год да путује и да му помажу у лову. Ти први вукови звали су се Гери и Фреки. Они беху одани своме господару, чувајући га и пратећи у свим његовим путовањима, током којих су остављали своју одраслу младунчад, која на тај начин настанише цео Нови свет. Начин на који су вукови славили живот, Одина је испуњавао радошћу.

      Он потом створи и два гаврана, којима је задао да му извиђају терен. Назвао их је Хугин и Мунин. Били су веома вешти у налажењу плена, али увек гладни, и никада нису могли сами да улове плен. Зато су се удружили са Геријем и Фрекијем, те су заједничким радом увек били сити.

      И данас се гаврани могу увек видети у друштву вукова, и даље за њих проналазећи плен, док им ови за узврат остављају део хране.

      Коначно, када је Один створио прве људе, Емблу и Аска, од којих потичу сви људи, он им наложи да уче од свог пријатеља вука. Тако људи научише да брину о својој породици, да је штите и бране и сарађују међусобно у потрази за храном. Вук им је пренео многе мудрости научивши прве људе многим вештинама, што објашњава зашто је у стара времена био поштован и цењен.

 

 

 

 ЧОВЕКОВ ПРАУЧИТЕЉ

       Аустралијски научници претпостављају да су први људи неке вештине које су их одвеле на пут развоја савремене културе и друштва вероватно научили пре 100 хиљада година од предака данашњих паса. – Верујемо да су многи чиниоци узроковали развој данашњег човека, како с анатомског, тако и с друштвеног гледишта, а чврста веза између људских предака и вукова један је од кључних – тврди Paul Tacon, вођа истраживања из Аустралијског музеја.

      Он и биоархеолошки саветник Coin Pardoe аутори су теорије по којој су преци човековог најбољег пријатеља помогли људима да преживе, а доказе за њу проналазе у археологији и генетици. Они процењују да је та повезаност постојала пре најмање 100 до 130 хиљада година, што је много пре него што се досад веровало. Tacon претпоставља да живот на строго одређеној територији не постоји међу осталим приматима, док пси и вукови силовито бране своју територију, а такав начин живота вероватно је прихватио и човеков предак након многих нараштаја заједничког живота са вуковима. Отисци руку на стенама вероватно су били начин обележавања територије некадашњих људи, на сличан начин на који пси територију обележавају мокраћом. Будући да је људима ослабљено чуло мириса, вероватно зато што су почели да се ослањају на припитомљене вукове, почели су да користе трајнији начин обележавања територије, а то је на крају довело до свих врста фигуративне уметности пре отприлике 40 хиљада година.

      Лов на велику дивљач вероватно је био још лакши у сарадњи с вуковима, а само захваљујући лову на велику дивљач, човек је успео да преживи у тешким условима, у пустињама и на Арктику. Још је важнија можда теорија по којој је човек, учећи да припитомљава вукове, можда научио и да развија односе с другим људима. Приматиобично развијају чврсте везе између мајке и младунчета, али не и  између јединки истога пола. Tacon и Pardoe су мишљења да је пријатељство између човека и пса вероватно олакшало и стварање пријатељскијих односа међу људима.

      – То је представљало велику предност у борби за опстанак, јер је убрзало пренос идеја између група људи, размена материјалних добара, али и мешање гена – каже Tacon. Стручњаци ипак кажу да су за проверу те теорије неопходна додатна истраживања. Донедавно се веровало да су пси припитомљени пре само 14 хиљада година. Вучје кости пронађене су у Великој Британији уз људске кости старе око 400 хиљаде година, у Кини уз кости старе 300 хиљада година те уз 150 хиљада година старе кости у Француској, али уз претпоставку да су људи вукове јели.

ВРСТЕ  ВУКОВА

       Од укупно пет врста вукова, две су одавно изумрле, а насељавали су земљу током плеистоцена, тј. за време леденог доба.

     Canis dirus је један од њих, уједно и највећи од свих канида које су икада постојале. Насељавао је пределе Северне америке и био величине 125 – 175lbs.

       Други јеCanis edwardii, много мањи, величине 35 – 40 lbs. Такође је живео у пределима северне америке током леденог доба.

        Етиопијскиилиабисински вук (Canis simensis) живи у још свега 6 планинских области у Етиопији. Највећа популација налази се у оквиру Националног парка планина Бејли, са око 120 до 160 јединки. Има статус критично угрожене врсте.

       Слично је и са риђим вуком – Canis rufus, за кога неки амерички стручњаци тврде да је већ нестао из дивљине.

        Canis lupus, или сиви вук, по многима најлепши од свих, такође ужива статус врсте којој прети да буде угрожена. Он живи по шумама, планинским областима и тундрама северне америке и највећи је од свих сада постојећих врста вукова. Посебно атрактиван – бели арктички вук је једна од његових подврста.

        У оквиру ових наведених врста, развијене су и подврсте, па тако можемо рећи да поменути арктички вук или Canis lupuis bernardii насељава северне делове Канаде, а да Canis lupus tundrarum (pambisileus) настањује северозападне делове Америке, а у њеним зимзеленим шумама живи Canis lupus lyacon, а у јужнијим деловима Canis lupus niger.

        На Азијском континенту живе Canis lupus albus i Canis lupus campestris. На Арабијском полуострву егзистира подврста Canis lupus arabus, а на тлу Индије Canis lupus pallipes.

        Сви европски вукови сврстани су у подврсту Canis lulus lupus и поред разлика између мањих, црвенкастих и стидљивих вукова Италије и Шпаније оних већих који насељавају Балканско полуострво. Највећи су они који насељавају северне делове Европе, што уједно значи и да су најређи.

Одлазећи у природу,  ми му долазимо у дом.  Може се догодити да мотри на вас, али на одстојању.

Зато што је владар својих простора неустрашивог срца,

с љубављу, 

Гордана Атанасијевић