Архива за zdrav život

Тометино поље

Један од најлепших предела у нашој земљи тако наклоњен пешаку, јер нема места куда се не може проћи и где се не може прићи. Предео заносне лепоте, непрегледна пространства поља, брежуљака, и по њима раштрканих шумарака. Тометино Поље, препознатљиво је по пространим ливадама, боровим шумама, чистом ваздуху, белим брезама и црном камену и три брзе, мале планинске реке: Бела и Црна Каменица се спајају у Каменицу а негде успут им притиче и Козлица, као да хитају једна другој у сусрет, пречисте, пуне ракова и риба.

 Орлово гнездо

ПОЛАЗАК  у 7 h, са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125). Дођите 15 минута раније, како не бисмо каснили у  поласку! Успутну паузу за јутарњу кафу правимо на пумпи код улаза у Лајковац.

Пешачење почињемо у селу Тометино поље на месту где се спајају Бела и Црна Каменица у реку Каменицу (600 мнв), пратећи ток реке почињемо успон ка врху Голо брдо 710 мнв. Крећемо се колским путем , преко пашњака до видиковца Клик који се налази изнад ранча Орлово гнездо, одакле пуца поглед на кривудави ток реке Каменице, простране пашњаке, локална домаћинства, десетине брежуљака који се преплићу један преко другог, прекривени травом, камењем, усамљеним дрвећем, омањим шумарцима, белим брезама, стадима крава, оваца, просто мамећи посетиоца да до сваког узвишења дође.

Одатле се спуштамо на 525 мнв, прелазећи реку преко ипровизованог моста,  у домаћинство Милинковић на кафу и доручак (лепиња, кајмак) овај предах је у право време јер је иза нас остало 5,5 km. После паузе прелазимо код самог ушћа реку Козлицу, (скамена на камен ),  и пењемо се на гребен висине 639 m, и одатле стазом дужине 1,5 km стижемо на врх Влашић (716 мнв) који нам је све време у видокругу јер доминира околином. Са стазе се пружа поглед на Каменицу, Дивчибаре, огромна пространства овог предела јер је то највећи врх у близини. Поглед на две планинске реке и њихове кривудаве токове се не виђа сваки дан. Настављамо кроз борове и брезове шуме, каменитом стазом обраслом густим бокорима траве, кроз меке ливадске травњаке, преко камењара где сваког часа очекујете да се појави неки залутали Индијанац, јер предео је као из каубојских филмова. Предео необичне лепоте који никог не оставља равнодушним и буди жељу за поновним доласком. Ова се лепота неда сагледати ни из првог, ни из другод пута… Са ових узвишења понећете пуно позитивне енергије и дивних импресија, као нека блага грозница се увуче под кожу, и вуче вас ка још једном брежуљку, па опет ка још једном, али ми морамо да се окрећемо ка повратку…

Са врха се спуштамо стазом дужине 1 km поред поточића у корито реке Козлице (525 мнв), поново је прелазимо, и идемо крај ње прелазећи неколико пута сједне обале на другу, (скамена на камен), уживајући у сваком направљеном кораку, са безброј кадрова за љубитеље добре фотографије. У тако малом простору између два гребена , дуж тока реке од 1,5 km који пролазимо сместило се толико природне лепоте да то морате доживети и видети својим оком.

DSCI8889 DSCI9243
Из корита реке пењемо се благом падином остављајући ову лепоту за собом поново код наших домаћина на ручак и освежење. Враћамо се до нашег возила истом стазом којом смо дошли то јутро код наших домаћина на доручак (још 5,5 km).

DSCI9208 DSCI8917
Укупна дужина трасе је 16-17 km. Није кондиционо захтевна, али је неопходна адекватна обућа (гојзерице) и рачунајте на прелазак преко реке 3-4 пута (можда и са изувањем, зависи од водостаја и вештине оног што прелази).

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена враменским условима заштита од евентуалних падавина и подметач за седење за време ручка.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

1.400 дин  за чланове Клуба

За групу од 40 и више учесника цена се умањује за 200 дин

Цена оброка 500 дин (лепиња са кајмаком за доручак, кафа, домаћа чорба са лепињом за ручак) и за њега ћете се изјаснити приликом пријављивања.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20.00 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Стазама Колубарске битке

Колубарска битка, једна од најзначајнијих битака из Првог светског рата. Ове године када славимо стогодишњицу  завршетка Првог светског рата, ми планинари из КАУП-а обележићемо је на нама својствен начин: проћи ћемо стазама, пределима и најзначајнијим тачкама где се одвијала ова славна битка и велика победа српске војске. На лицу места чућемо приче и детаље о тој легендарној борби која се изучава у војним академијама широм света.

кликни и погледај филм

Од 16. новембра до 15. децембра 1914. године вођена је Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату. На фронту широком око 200 km од Београда до Гуче, српска војска је после 30 дана тешких борби до ногу потукла Пету и Шесту аустроугарску армију под командом генерала Оскара Поћорека.
Пошто су аустроугарске трупе окупирале Београд, Шабац, Ваљево, Ужице и целу северозападну Србију, починивши масовне злочине над цивилима, на Колубари се, за војне експерте, догодило чудо. Три српске армије, које су се нашле у наизглед безизлазном положају, у силовитом контраудару током вишедневних жестоких окршаја потпуно су разбиле непријатеља.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика генерала Живојина Мишића данас се изучава у свим војним школама.
Позивамо вас да прођемо стазом сећања на овај легендарни део наше историје.

ПОЛАЗАК: тачно у 8:00 h испред просторија клуба у улици Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“).

Ова иначе лагана шетња је, осим уживања у лепотама природе овог дела Шумадије и Србије и едукација и подсећање на славну епоху наше историје. Дужина трасе је 11 km и није физички и технички захтевна, тако да могу учествовати сви.

Код места Ћелије, близу Лајковца напуштамо возило и полазимо на пешачење. Идемо на Враче брдо до споменика Димитрија Туцовића. Ово узвишење на 237 м.н.в. доминира делом терена према Колубари и Лајковцу и омиљено је излетиште због прелепог погледа према колубарској долини. У народу постоји веровање да су овде део живота провели, у манастиру подно брда, Свети врачи Козма и Дамјан и да брдо по њима носи име. На том месту је за време Првог светског рата у Колубарској битци погинуо официр војске Краљевине Србије и првак Социјалдемократске странке Димитрије Туцовић. На Враче брду погинуло је 20.000 српских и 30.000 војника аустругарске царевине. После рата њихове кости су скупљене и похрањене у цркви Светог Ђорђа, одакле је део пренешен у спомен-костурницу цркве у Лазаревцу. На том месту је подигнуто спомен-облежје у облику каменог обелиска са опсегом.

Настављамо ка манастиру Ћелије, односно  Спомен цркви Светог Ђорђа  и костурници српских и аустроугарских војника. Саграђена јефото: Дуле Опачић 1923 -1924. године као костурница српских и аустроугарских ратника изгинулих у Колубарској бици, на темељима средњовековне цркве из XIV века, да би 29. јула 2006. године, на дан освећења обновљеног храма, и новоподигнутог конака, васпостављен манастир Св. великомученика Георгија. Најжешће борбе вођене су баш на брдима у Ћелијама – Човци и Враче брду. И данас се у овом крају прича о немачком официру, који је у Другом светском рату одустао од стрељања талаца у Лазаревцу, сазнавши да је овај народ у истој цркви сахранио и своје и аустругарске војнике.

Даље настављамо ка брду Човка, значајној борбеној тачки везаној за Колубарску битку.

„Аустроугари су имали велику надмоћност у артиљерији, која је дејствовала са полукружне основе на фото: Душко Опачићистакнуте српске положаје на Човки, што је Моравску дивизију I позива доводило у неповољан положај. Генерал Илија Гојковић, командант Моравске дивизије I позива, предложио је Врховној команди да се његова јединица повуче са Човке на Кременицу. Војвода Путник се није сложио са овим предлогом, већ је 18. новембра наредио да се „Човка мора држати по сваку цену“. – Потпуковник др Слободан Ђукић, професор Војне историје на Војној академији

Са Човке се се спуштамо ка магистрали где завршавамо туру и где нас чека возило.

Након пешачења ћемо посетити и манастир Боговађу, а у Београд стижемо најкасније до 22:00 h.Манастир Боговађа

ОПРЕМА:  гојзерице (није обавезно) и мали ранац за пешачење, вода и храна из ранца, одећа прилагођена временским условима и заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

1.400 дин  за чланове Клуба сa плаћеном годишњом чланарином

За групу од 40 учесника, котизација се умањује за 200 дин.

Акцију реализује Ненад Јовановић:

065 99 22 782,  nenad@serbianoutdoor.com

фото: Душко Опачић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Знамења Горње Ресаве: манастир Манасија, Лисине, Бушан камен

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што природне бисере овог краја промовише и представља уживаоцима природе. Са другарима из КАУП-Ресавица настављамо са представљањем великог природног богатства овог краја. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоје званично шест споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Велика Атула, Бушан камен, Јама Вртачеље; Хидрокомплекс лисине са водопадом Велики Бук и Великим Врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

На овај начин желимо да вам покажемо део кањона Ресаве; Хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање леп водопад у близини Великог Бука; Бушан камен као и кањона реке Чемернице до места где се види и улаз у пећину  Велика Атула.

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник) и тачно у 7.00 h полазимо аутопутем ка Свилајнцу, oдакле натављамо ка нашем првом одредишту – манастиру Манасија.

Константин Филозоф је записао да је Деспот Стефан Лазаревић, тржећи где би подигао обитељ, стан за ћутање, управо овде нашао најприкладније и најбоље место где је требало да буде дом, помоли се, прихвати се посла и постави темељ у име Свете тројице сведржавнога божанства.

Двa килoмeтрa сeвeрoзaпaднo oд Дeспoтoвцa, на десној обали Ресаве, у живoписнoj клисури кojу чинe oбрoнци плaнинe Бeљaницe, нaлaзи сe мaнaстир Maнaсиja, пoзнaт и пoд имeнoм Рeсaвa. Maнaсиja je зaдужбинa дeспoтa Стeфaнa Лaзaрeвићa, пoсвeћeнa Свeтoj Tрojици, пoдигнутa и живoписaнa измeђу 1407. и 1418 гoд. и прeстaвљa мaузoлej дeспoтa Стeфaнa. Toкoм вeкoвa мaнaстир je вишe путa пљaчкaн и пaљeн. Tурцимa je служиo кao утврђeњe, црквa кao кoњушницa aустрoугaрскoj вojсци, a припратa кao бaрутaнa кoja сe jeднoм и зaпaлилa. Oбнoвљeнa je 1845.гoд. Moћнe зидинe сa 11 кулa, мaнaстирскa здaњa и aрхитeктурa црквe сa нaглaшeнoм вeртикaлoм кoja дaje цркви пoсeбну eлeгaнциjу, мaнaстиру Maнaсиja сa мaнaстирoм Висoки Дeчaни дaje eпитeт нajвeћих грaдoвa срeдњoвeкoвнe Србиje. Кao спoмeник културe oд изузeтнoг знaчaja, Maнaсиja je и пoтeнциjaлни кaндидaт Србиje зa листу свeтскe културнe и прирoднe бaштинe. Знaчajнa је и кao вeлики духoвни и културни цeнтaр срeдњoвeкoвнe Србиje.

Сa мaсивних зидoвa тврђaвe дижe сe 11 кулa мeђу кojимa сe висинoм истичe Дeспoтoвa кулa сa сeвeрнe стрaнe. Maнaсиja припaдa aрхитeктури мoрaвскe шкoлe и кao пeтoкупaoнa грaђeвинa нajсличниja je мaнaстиру Рaвaницa. Зидaнa је нaизмeничним рeзaњeм кaмeних тeсaникa вeзaних дeбeлним спojницaмa мaлтeрa бeз oпeкe, сa aркaдним укрaсимa. Пo тoмe Maнaсиja пoдсeћa нa спoмeникe рaшкe шкoлe, jeр су у пoдизaњу хрaмa учeствoвaли мajстoри из примoрja.

Пoсeбну врeднoст Maнaсиje чини њeн живoпис, кojи пo лeпoти спaдa мeђу нajзнaчajниja oствaрeњa у стaрoм српскoм сликaрству. To je пoслeдњи спoмeник мoрaвскoг стилa. Фрeскe, oстaрeлe и oштeћeнe и дaнaс узбуђуjу рaскoшнoм лeпoтoм.  Сa фрeскaмa пoзнaти пoд нaзивoм „Свeти Рaтници“, рaђeнe у стрoгoм визaнтиjскoм стилу дoдaт je витeшки стaв тaкo дa прeдстaвљajу Свети ратнициуспeшну кoмбинaциjу зaпaднo рeнeсaнснoг стилa и визaнтиjскe трaдициje. Пo сличнoсти сa фрeскaмa у црквaмa у Сoлуну и Свeтoj Гoри, смaтрa сe дa су глaвни мajстoри дoшли из Сoлунa, цeнтрa срeдњoвeкoвнoг сликaрствa нa Бaлкaну. Oд брojних фрeсaкa сe истичу мoнумeнтaлнa ктитoрскa кoмпoзициja (нa зaпaднoм зиду, лeвo oд улaзa) нa кojoj je прикaзaн дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић, Успeњe Прeсвeтe Бoгoрoдицe (висoкo нa зaпaднoм зиду), Свeти рaтници у oбe пeвничкe aпсидe, Пaрaбoлa o зaблудeлoм сину (у jужнoj пeвници), причa o цaрскoj свaдби и причa o бoгaтaшу и убoгoм Лaзaру (у сeвeрнoj пeвници), принцeзe aпoстoлa нa oлтaру, пoпрсje свeтитeљa у цeнтрaлнoм кубeту и друге. Maнaсиja je грaђeнa сa нaмeрoм ктитoрa дa прeдстaвљa рeпрeзeнтaтивни oбjeкaт.

Oсим Maнaсиje у Дoњoj Рeсaви пoстojaлa je групa мaњих мaнaстирa, пo игумaну Филaрeту сeдaм, кojи су имaли сличну прeписивaчку дeлaтнoст кao нajвeћи мeђу мaнaстиримa Рeсaвe-Maнaсиja. Зa вeћину мaлих мaнaстирa у Дoњoj Рeсaви смaтрa сe дa je ктитoр бaш дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић. И у oвим мaнaстиримa су, пo лeтoпису Mиљкoвoг мaнaстирa „у тишини рaдили књижeвници рeсaвски“. Oд тe мoнaшкe oaзe у Дoњoj Рeсaви дaнaс пoстoje три мaнaстирa: Toмић, Злaтeнaц и Mиљкoв мaнaстир.

Одвозимо се до Лисина где почиње наше пешачење. Обилазимо хидрокомплекс Лисине и водопад Велики Бук.

водопад Велики Бук

Хидро комплекс Лисине са извориштима, водотоковима и водопадом представља  геоморфолошко-хидролошки комплекс живописне лепоте и вредности научног, образовног и културног значаја, те представља природно добро националног ранга. Налази се у подножју планине Бељаница на око 20 km од Деспотовца и око 150 km од Београда. Комплекс Лисине носи име по истоименој котлини у којој се налази. Лисине својим природним лепотама привлачи велики број туриста из земље и иностранства као и бројне организоване школске екскурзије, који прилику за одмор током викенда проналазе баш у овом делу општине Деспотовац. Хидро комплекс Лисине је заштићен уредбом Владе воденицаРепублике Србије 1995. године као споменик природе Лисине на површини од 10 ha, и обухвата два природна објекта извориште Велико Брело и  водопад Велики Бук.

Водопад Велики Бук представља јединствену појаву међу акумулационим биграним водопадима Србије. Непосредно од извора ток Великог Врела има велики пад градећи неколико мањих каскада, а на око 300м од изворишта бигарне наслаге су саградиле један од најлепших водопада Србије. Водопад је висок 25 m и док нису пронађени водопади на Старој планини и Копаонику, сматран је највећим водопадом у Србији. Бистра и хладна вода, најпре преко малих бигарних каскада укупне висине око 5 m, а затим низ вертикални бигарни одсек висок преко 20м, стропоштава се уз велику буку у амфитеатар на чијем се дну налази језеро дубине до 5 m. Количина воде се креће од 120 l/s до 10.000 l/s.

Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

Велико врело припада малобројној групи снажних некаптиранх крашких извора и истиче се као изузетан пример гравитационих врела. Појављује се под вертикалним кречњачким одсецима планине Бељанице, дуж северног обода котлине Лисине. Вода истиче у дну дугачког сипара између великих кречњачких блокова. Некада су воде Великог Врела покретале воденице и ваљаонице за сукно. За време максималне издашности врело даје и преко 10 mводе у секунди док за време суша једва 120 l/s. Предпоставља се да врело храни подземна река која протиче кроз широке пећинске канале чији су излазни отвори покривени каменим блоковима. Као и сва крашка врела богат је растопљеним солима калцијум и магнезијум карбоната. Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

После обиласка првог Споменика природе „Хидрокомплекса Лисине“, пешачимо кањоном  Чемерничке реке до прелепе ливаде са које се пружа величанствен поглед на још један Споменик природе прераст „Бушан камен“, као и високо у стени Бељанице отвор Велике Атуле, једне од највећих пећина Горње Ресаве, која је такође Споменик природе.

Бушан камен Бушан камен

Бушан камен представља природни камени мост звани Пераст. Налази се на средишњем дели јужне стране планине Бељаница, на површи званој Хајдучки ток, изнад тока реке Чемернице која је заслужна за његов настанак. Заштићен је као споменик природе 1978. године.

На ливади правимо паузу, а ту крећемо уз Чемернички поток ка Головршцу (951 m) и спуштамо се ка Хидрокомплексу Лисине добро познатом стазом преко Церјака и видиковца „Мечија леска“ . Како год, доживљај је загарантован! Са поменутих видиковаца посматраћемо кањон Ресаве, Виту букву, улаз у Пејкову пећину, Вртачеље…

Неша :-)  Наша екипа летос на провери стазе

Река Ресава је најдужа десна притока Велике Мораве, дужине око 70 км са сливом од 685 км2. Представља основу хидролошке мреже подручја заједно са својим притокама. Творе је Злотска и Бобовачка река које се спајају на 663 м нв. Извориште јој је на преко 1.150 м нв, а ушће на 95 м нв. У хидрографској мрежи Ресаве заступљене су понорнице, и сама Ресава је понорница. Између ушћа Кулиног и Станојевог потока у Ресаву налази се и први већи кањон на реци, Глоп. Овде се река већ спустила на висину од 517 м нв, а литице глопског крша досежу до 855 м нв. Укупна дужина глопског кањона је 5,5 км. У једном делу глопског кањона, у једној пукотини Ресава понире, да би се поново појавила на излазу из самог кањона. Ушће Дебелог потока у реку Ресаву са десне стране, чини излаз из Глопског кањона, а улаз у Сомицки (склопски) кањон или Склоп са врхом од 890 м нв док река у овом делу свог тока тече на око 403 м нв. Дужина кањона је око 10 km. Име Склоп потиче од тога што су се вертикалне стране кањона толико приближиле једна другој да се гледане одоздо готово склапају. Ресаву од извора до ушћа Суваје чини кањонски део реке дугачак 25 km. Кањони Ресаве са 884.65 ha, су заштиђени као Резерват природе.

Акцију даље настављамо до ушћа Дебелог потока у реку Ресаву где нас чека превоз до Лисина, где ћемо сумирати утиске у неком од лепих ресторана са домаћом кухињом. У Београд стижемо до 22.15 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита примерена временским условима, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.700 дин

1.600 дин за чланове Клуба са измиреном годишњом чланарином

За групу од 40 учесника износ котизације се умањује за 200 динара.

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Царевић

nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Јужни Кучај: Грза – Пештерац – Сисевац

Нећемо ваљда чекати пролеће да бисмо отишли на слапове Грзе? Добро, легенда каже како су некада пролећа била влажнија од киша и снегова који се топе, те остаде веровање да су потоци, речице и њихови водопади тада раскошнији, са више воде, те да једино с пролећа вреди ићи на врела Грзе. Осим што данас те ствари могу бити и знатно другачије, ови вазда издашни извори увек имају довљно воде да хуче и стварају раскошну слику пенушавих слапова. Чак и да је што „легенда“ каже, тиркизно зелене воде Грзе у контрасту са бакарним шумама око ње, умеју бити чаробан призор, тако да се Грза и ја, готово ритуално дружимо сваке јесени. Уосталом, јесен је време њеног другог хидролошког максимума, што се тиче количине воде!

 

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

  

ПОЛАЗАК:  тачно у 6:00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. Дани су краћи и време је у толико важније – Carpe Diem! Путујемо аутопутем до  Параћина, затим магистралним до Дома на Грзи, где напуштамо возило, које ће нас чекати предвече у Сисевцу.

Ово место је једно од култних за љубитеље природе. Шетња узводно, до врела Грзе, и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

 

Полазимо од језера, према врелима Грзе, и видиковцима, а потом се одвајамо са стазе и урањамо у Кучај… По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит.

Језерца... одатле смо пошли... На линији хоризонта Коп! Кад се зумира, јасије је - КОПАОНИК :-)

Обележену стазу напуштамо  после другог видиковца, настављајући на горе, кроз шуму ка Пештерцу. Због деонице као што је ова, неко би ову туру назвао „истраживачком“. Али, ништа се не истражује, само ходамо чистом шумом, лепом и мирисном. Док нам лишће шушти под корацима, смењују се граб, буква и јеле, пролазимо крај извора Иванштице (тзв. Мале Грзе) и ловачког дома. Када пређемо Пештерац, следи лаган спуст, колским путем, све до Сисевца.

Предивна шума за ход шуме Кучаја 

У Сисевцу ћемо одморити и освежити се. На располагању нам је ресторан, а и базен са термалном водом; од хладне Грзе до топле терме – заслужили смо! 🙂 С тим што вода није толико топла као у Ждрелу и Богатићу.  Испод, десно, приказана је описана траса, са параметрима, а за Београд полазимо у 19:30 h како бисмо стигли до 22:00 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима. И купаћи, ако желите у базен.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.900 дин

1.700 дин за групу од 40 учесника

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија).

  Акцију реализују:

         Гордана Атанасијевић        и        Немања Манчић

                  065 377 14 74                   064 878 78 78

                   gordana@serbianoutdoor.com                   nemanja@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Пашће и 14 километар… од Кадињаче до Стапара!

Упознавање чланства са природним лепотама села Стапари, које припада Златиборском округу, постало је препознатљив део рада Клуба. До сада смо неколико пута прошли клисуру Ђетиње, која највећим делом припада Стапарима, у пролеће 2016. године смо открили још један бисер овог села, врело Постјеницу са мноштвом бигрених каскада и мањих водопада. Овог пута смо решени да вам показемо горње регије села, на знатно вишим надморским висинама, чија лепота крајолика не заостаје.

Већи део стазе пролази висораван Поникве, која доминира овим пределом. Она се простире као стражар над овим крајем будним оком гледајући на Јелову гору, Кадињачу, Овчар и Каблар, Дрежничку градину, Златобор, Тару, кањон Дрине, Дебело брдо, Повлен, Буковик, највишу тачку Стапара 987 мнв… Траса није тешка и погодна је за све узрасте, тј. оне којима не представљају проблем мање узбрдице,  дужина стазе око 14 km, са незнатном висинском разликом, до 200 m. Пролазак овог заталасаног предела пружа уживања у прелепим видиковцима, а успони на питома узвишења: Шанац, Пепељске стене, Јарчево брдо, створиће љубав на први поглед!

ПОЛАЗАК:  тачно у 6 h, са паркинга крај нашег Клуба. Дођите 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време.

 тунел Кадињача фото: Неле Мирковић

Полазна тачка је легендарна Кадињача, превој на 795 мнв, недалеко од Ужица, где се у II св. рату одиграла значајна битка, после које је након 67 дана пала Ужичка Република. Сада је ту спомен комплекс, подигнут за сећање на пале борце Радничког батаљона, вредан дивљења. Овде ћемо се задржати око сат времена, како би обишли комплекс, уживали у погледу на околину и посетили две музејске поставке: једну посвећену борбама из II св. рата и другу везану за НАТО агресију 1999. године.

 Спомен комплекс на Кадињачи Ноле у обиласку трасе

Настављамо даље земљаним путем који води кроз омање шумарке, који се наизменично смењују, брезе, четинари и букве, у чије крошње се често уплете ветар па нам шапуће важне приче ових крајева. Након првог пређеног километра, десно се отвара видик са кога се као на длану види спомен комплекс Кадињача, над којим одвајкада стражари лепотица Јелова гора.

јесењи колорит сета...

У сенци две огромне букве се налази извор са водом богатог укуса, не пропустите да допуните своје резерве. Пролазимо поред покошених ливада, уређених малињака, њива на којима се обично сеје надалеко познати по квалитету поникварски кромпир, види се да је село живо и да се ради пуном паром. Пролазећи поред кућа, свако би вас радо дочекао и угостио уз чашицу разговора и неког домаћег пића. На првом узвишењу, окружен прелепом шумом четинара, један вредан домаћин Мирко је почео да гради етно село, по својој мери и укусу, за себе и своје пријатеље. Мирко ће нам ако време и услови буду дозвољавали припремити окрепљење а можда и направи домаћински доручак.

Настављамо на узвишење Шанац на ком су се одигравале разне битке кроз историју за одбрану земље од непријатеља. Са овог узишења се види аеродромска писта и планине на хоризонту од Каблара од Таре.

Настављамо даље утабаним стазама паралелно са пистом према локалитету Пепељске стене, са кога се види Тара, кањон Дрине, део Босне и село подно стена Пепељ.

Благом узбрдицом се пењемо на последње узвишење данас Јарчево брдо, које је на самој граници са атаром села Биоска, на ком се у не тако далекој прошлости у време великих верских празника, одржавао вашар, на који су долазили мештани свих околних места. Одавде се види цео рељеф Поникава (918 мнв) и околне планине.

Стаза пролази поред бившег војног аеродрома Поникве, који је изграђен у дужини од 3 km на најравнијем делу висоравни. Свуда су видљиви трагови НАТО агресије и огромна штета која је десетковала сву пратећу инфрастуктуру и објекте.

Након спуста према крају писте а због краткоће јесењег дана чека нас наше возило да нас превезе неколико километра до насељеног дела села. Одатле настављамо делом асфалтираним путем, макадамским, који води поред многобројних домаћинстава, њива, воћњака, пашњака, дивне букове шуме, према централном делу села до етно домаћинства, где нас чека заслужен одмор, са богатим домаћим послужењем (500 дин). У домаћинству се могу купити и домаћи производи.

Након упознавања природних, историјских, културних и традиционалних вредности овог поднебља верујемо се да ћете нас следити на некој новој акцији где ћемо вам представити још неке од вредности овог краја. Пут је дуг и у Београд стижемо у 23:00 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, одећа прилагођена временским условима, заштита ос ветра и евентуалних падавина, мали ранац са храном и водом за успут, пробука, подлошка за седење.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.800дин.

1.700 дин за чланове са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата превоз и организационе трошкове.

Котизацијом нису обухваћени: оброци у етно домаћинствима, улазнице у музеј.

Цена оброка ће бити накнадно ажурирана.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h, на састанцима Клуба

 Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Стазом једне љубави… (Влашић)

Инспирисани сећањем на љубав Ђуле и Павла, позивамо вас да прођемо лаганом стазом брдовито заталасани Влашић. Захваљујући Јанку Веселиновићу, овај догађај није заборављен, а остала је и песма о њима. Верујемо да ће овај лајт мотив и у вама пробудити жељу, а ако нисте чули за Ашиков гроб, погледајте о чему је реч, ТВ „Прва“ је снимила о томе заиста лепу емисију:

ПОЛАЗАК: тачно у 7:00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Путујемо аутопутем ка Шапцу и настављамо до етно ресторана „Кнежева вечера“, где пијемо јутарњу кафу, а ко жели може и да доручкује.

Пут настављамо до манастира Каона, а након посете манастиру настављамо на Ашиков гроб, а потом до Доњег Црниљева, где напуштамо возило и полазимо на пешачење.

  

Влашић је брдо у западној Србији, између река Велике Цернице, Јадра и Тамнаве, са врховима од 424 до 462 метра и као такав представља заиста благ терен за пешачење.  Наша 11 km дуга траса није кондиционо захтевна, тако да могу учествовати сви. Почиње од Доњег Црниљева, кроз Пушића Малу и води према Јанковом вису, а завршава у Спомен комплексу пилоту Миленку Павловићу, рођеном  у Горњем Црниљеву. Ако кликнете на фотографију  потпуковника, доле лево, моћићете да видите филм „Лет у смрт“ о животу и погибији Миленка Павловића који је премијерно емитован 24. марта 2006. године, на осмогодишњицу почетка НАТО агресије на СРЈ.

Важно је да знате да је ова акција за опуштање. Терен је питом, можете ходати и у патикама, а темпо ће нам бити лаган. То значи да није кондиционо захтевна и да могу учествовати сви.

После пешачења одлазимо у Термалну ривиијеру (Богатић) где следи опуштање у лековитим термалним водама, све до поласка (20:30 h). У Београд стижемо у 22 h.

ОПРЕМА:  гојзерице (није обавезно) и мали ранац за пешачење, вода и храна из ранца, одећа прилагођена временским условима и заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина и наравно – лепо расположење!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

1.400 дин  за чланове Клуба sa плаћеном годишњом чланарином

За групу од 40 учесника, котизација се умањује за 200 дин.

Акцију реализује Ненад Јовановић:

065 99 22 782,  nenad@serbianoutdoor.com

   

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Мала и Велика ТРЕСТА – извор Ресаве – СТРАЖА

Лево највиши врх Јужног Кучаја, десно чак једна Бељаница, а опет, све то као да је подчињено фантастичним одсецима Страже; као да је све около ту само зато да би их Она надгледала, да би се само са њеног гребена могли посмтрати… Иза су Лисац, Црни врх, Крш и Стол, али их она заклања, опет зато да бисмо у том призору само са њених плећа могли уживати… 
Претерујемo?
Ни најмање – видећете и сами.

Погледајте фото албум на нашем сајту о одласцима на Стражу протеклих година.

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.00 h (по обичају, доћићете 15-ак минута раније) полазимо ауто путем, до одвајања ка Деспотовцу, а возило напуштамо крај прашуме Винатоваче, одакле полазимо ка Малој и Великој Трести.

Од недавно овде постоје и маркације – АЛИ ПАЗИТЕ: од Тресте НЕ пратимо њих, јер бисмо завршили на Лисцу! Једноставно, следите вођу и не брините.

 

Део између врха Велике Тресте до превоја ка Стражи је деликатан због густе шуме, тако да ћемо се на врху сачекати док се сви не сакупимо и држећи на оку једни друге, избити на чистину гребена.

 

Пролазимо извор Ресаве – Хајдучки кладенац, а потом избијамо на феноменалну чистину почетка гребена Страже.

 

А прелазак гребена се густира, из много разлога, или без и једног. То је још један у низу оних наших КАУПОВСКИХ одредишта, која сама по себи не представљају спортски подухват, већ пре свега спознаја јединствене географске средине високих пејсажних вредности и прелепих амбијенталних карактеристика.

 

Још мало призора…

  

Са гребена се спуштамо преко Малог врха на Краку Урсули, до места где нас чека наше возило. Одлазимо на предах у “Жубор Ресаве”. За Београд полазимо у 19 h, а стижемо најкасније до 22.30 h.

Укупна дужина ове планиране трасе износи 14 km са успоном од 430 m; ево и приказа на карти:

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут; штапови за пешачење, заштита од ветра и евентуалних падавина, камашне

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.800 дин

1.700 дин

Због карактера прилазног пута, путујемо искључиво комбијем

 Акцију реализују:

            Зоран Стејић       и        Дарко Цветковић

   064 453  83 04                  066 613 39 35

zokimen@serbianoutdoor.com                  darko@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Анинска дендротерапија (Румунија)

Јесен је шарена и зато се гледа, а тај ћилим топлих боја најлепши је где су шуме разноврсног састава. Анинске планине у Националном парку Семеник (Западни Карпати) су управо такве и зато је то предео где увек проводим одмор средином октобра, када те дивне, стасите шуме горе у бојама. Ове јесени, поделићу то са вама, а одабрала сам нешто што до сада нисте имали прилику да видите… Ако вам кажем да идемо у Долину воденица, како вам звучи? Питомо, идилично, можда и са Штрумпфовима. Али није, јер се ради о велелепној кањончини, дуж ко води стаза, чији делови представљају некадашњу уску пругу којом је тутњао Ћира. Када сам га прошла, питала сам се, ко ли је ту икада млео житарице, јер воденица заиста има – тридесетак (?!)

Након тог подухвата, следи опуштајућа шетња Анинским шумама, од језера до језера, након чега постаје кристално јасно зашто сам акцију назвала баш овако! Пролазак грандиозног Гарлишта и очаравајућа шетња кроз jeсење Анинско шаренило, дароваће вам утиске за памћење! Анинске планине су богате импресивним садржајима, тако да је ово тек почетак и за ту прилику одабрали смо оне области Националног парка Семеник, које су (званично) у најстрожијем режиму заштите. 

 

Субота, 20. октобар:

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Морате доћи десетак минута раније, како бисмо кренули на време, јер нас чека 4 и по сата вожње и гранични прелаз. Путујемо преко Панчева ка Белој Цркви и граничном прелазу код Калуђерова. Успутну паузу не правимо, кафу понесите. Румунија није у еврозони, тако да ћемо размену евра за леје обавити у Оравици (неће вам требати много, а курс је одприлике 1 : 4,62).

НАПОМЕНА: Молимо вас да током граничне процедуре при уласку у Румунију не излазите из возила и да седите на својим местима, јер је вршљање ван возила чест разлог дужег задржавања на граници.

Улазак у кањонТребало би да пре 12 h стигнемо до Гарлишта – села одакле улазимо у кањон истоимене реке, или Анине (оба назива се једнако употребљавају, a популаран је и као „Долина воденица“). Пролазимо га узводно, до рударског градића Анина, што значи да ћемо у првој етапи проћи онај најживописнији и најдинамичнији део кањона, где су дубоки лонци, пећине и водопади, а после је траса мирнија и равнија. После 2,5 km хода колским путем, улазимо у кањон. Од петог километра, нижу се пећина, водопад, извор и још један водопад (кањон сам прошла у новембру, али водопади нису имали воде). Нешто пре 11-ог километра излазимо из кањона на колски пут кроз Вучју шуму (Tilva lupului), којим ходамо још 2,5 km, до магистрале, где нас чека наше возило. Пролазак овог кањона садржи извесне специфичности на које морате рачунати:

  • маркације су врло ретке и НИКАКО се не смеју испустити из вида, јер има делова који се не могу проћи без да сте тачно на траси;
  • има неколико потеза где је у зиду кањона уклинчен ланац за придржавање. Мимо њих се не може другачије проћи, због чега је НЕОПХОДНО праћење ознака;
  • пролазак овог кањона захтева труд, али пре свега стрпљење, јер ће подухват трајати до мрака. По изласку из кањона, на шумском путу ће нас вероватно затећи вече и потребно је понети чеоне лампе;
  • хода се стазом и гажења воде нема;
  • понети довољно воде за пиће, јер је неизвесно хоће ли је бити на изворима које пролазимо (река је бистра, али није за пиће);
  • као и за друге сличне акције, битно је да ходате пажљиво, како се не бисте повредили.

А што се тиче лепоте кањона, он је заиста особен, моћан и чини да се осећате тако маленим, али и великим, када га прођете. Његов амбијент пружа снажан осећај непосредног споја са природом. Mотива за фотографисање ће бити на претек, јер ћемо га затећи у бакарном издању! Бројне су старе воденице, претежно њихови камени остаци, али и једна коју су рестаурирали. На овом снимку можете видети како изгледа пролазак Долине воденица од Гарлишта до Анине. Екипа са снимка је акцију извела касније, у новембру и пејсаж је знатно сиромашнији, али се зато добро виде детаљи, важни за пролазак и то ће вам бити од користи да се боље спремите. Иначе, овај кањон је под строгом заштитом.

Пред Анином, на путу нас чека комби, којим се одвозимо до комфорног, планинског хотела „Маргитас“, где вечерамо и ноћимо. Цена пансионске вечере је 25 леја (5,5 €). Није обавезно, можете јести и своју храну.

Недеља, 21. октобар:

После јучерашњег подвига, данас је планирано опуштање у виду шетње од језера Маргитас до језера Бухуи, кроз јесење шаренило прелепих Анинских шума! У 8:00 h, после доручка, напуштамо хотел. Цена пансионског доручка је 15 леја (3,5 €). Возило са стварима одлази на место где ће нас сачекати, а ми носимо само оно што нам је потребно за пешачење до 15 h. Иначе, ова област површине 255 ha ужива најстрожију заштиту у оквиру Националног парка.

Ходамо шумским путем подно Медвеђег врха (Culmea Ursilor) и пролазимо пећину Pestera Buhui, из које излази истоимена река. Ту су и pestera Cuptоare и трећа, безимена у коју понире река Бухуи, али су оне теже приступачне. За улазак у пећину Бухуи, неопходна је чеона лампа.

После 8 km хода, стижемо до језера Бухуи, чије је окружење идеално за ручак. Дрвене клупе и кућице, мали фудбалски терен, а мало дубље у тим шумама, на 640 m надморске висине извире Караш (област под строгом заштитом). Призор овог језера у јесењем издању је као фото тапет!

Након предаха, настављамо даље према Анини, ка нашем возилу које нас чека код једног ловачког комплекса, Ту је „опасан“ пас чувар, а преко пута, у ограђеном простору и неколико срна.

  

Полазимо. До границе имамо сат вожње, а по уласку у Србију, до Беле Цркве још 20 минута и aко стигнемо до 18:00 h направићемо паузу у ресторану „Клуб“. До 20 h крећемо за Београд.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима и чеоне лампе. Наравно, прво спакујте пасош! У хотелу нам је на располагању вечера и доручак, а за успут – храна из ранца.

НАПОМЕНА: у кањон се улази искључиво у гојзерицама!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  40 €  за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, смештај  и организационе трошкове.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија). Пријављивање подразумева достављање података неопходних за пут (име и презиме, број пасоша) и измирење аконтације у износу од 20 €.

                Акцију реализују:

         Гордана Атанасијевић        и        Немања Манчић

                  065 377 14 74                   064 878 78 78

                  gordana@serbianoutdoor.com                    nemanja@serbianoutdoor.com

 

Поглед на кањон Гарлишта и Могила са Височија

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Национални парк Плитвичка језера

Зашто октобар? Још увек je топло, а јесења палета фасцинира 🙂

У вези Плитвичких језера, једног од најлепших националних паркова у Европи, члана UNESCO породице светске баштине, не постоји дилема како, већ само питање – када. Уређене стазе прилагођене посетиоцима између двадесетак језера међусобно су спојених небројеним каскадама и слаповима кристално зелене боје, биће доживљај о коме ћете још дуго мислити. За сам обилазак потребно је 4-6 сати, а знајући какве апетите за фотографисањем, или тек пуким гледањем буде ови призори, одвојили смо довољно времена!

јесен на Плитвицама јесен на Плитвицама јесен на Плитвицама

Ова, по свему, најинтересантнија крашка целина Динарског подручја, проглашена је за национални парк 8. априла 1949., а 30 година касније, због јединствених вредности и амбијенталне лепоте, увршћена је и на листу светске природне баштине (UNESCO).

Познат је по величанственим бигреним слаповима која стварају бистра језера у Као последица сталног биодинамичког процеса стварања и раста бигра, настали су величанствени слапови између 16 степенасто поређаних језера, подељених на горња (Прошћанско језеро, Цигиновац, Округљак, Батиновац, Велико језеро, Мало језеро, Вир, Галовац, Милино језеро, Градинско језеро, Велики Бургет и језеро Козјак) и доња (Милановац, Гавановац, Калуђеровац и Новаковића Брод). Горња су језера већа и дубља, док су доња мања и плића.

панорама: ¾ парка је прекривено шумом провидност јесен на Плитвицама

Велики слап је висок 78 m и настаје обрушавањем потока низ стрму литицу, док остале слапове стварају језера. Тако сједињени, бројни потоци а међу њима Плитвица, речице и језерске воде, чине почетак тока крашке реке Коране. Кад се од Великог слапа настави према горњим језерима, нижу се филмски призори. Највеће и најдубље од Плитвичких језера је Козјак (дубина износи 47 m), где је и  средиште туристичких активности.

Велики слап пастрмке јесен на Плитвицама

 Географски положај у залеђу Велебита (60 km ваздушне удаљености од мора), на надморској висини од 418-1279 m, те крашка геолошка подлога, омогућили су развој богатог и разноликог биљног света. На подручју регистровано је 72 ендемске и 22 заштићене врсте. Богатство флоре броји 1267, а фауне 50 врста сисара, 20 врста слепих мишева, 157 врста птица, 321 врста лептира…

Кастел Млинови у Крупи

Субота, 13. октобар:
ПОЛАЗАК тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125. Дођите 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем преко Хрватске до Градишке, одакле скрећемо ка граничном прелазу за Републику Српску. Након доласка у Бања Луку обилазимо манастир траписта. Овај монашки ред је најпознатији по производњи чувеног сира.

Одлазимо до центра да ручамо – у изворно место где се спрема прави Бањалучки ћевап!

Ћевабџиница Пријало је и Нолету! Млинови на Крупи

 Након обеда, одлазимо до реке ради вожње ДАЈАК чамцем. Вожња овим чамцима кошта 15 €, односно 5 € по особи, обзиром да један чамац прима три особе.

Крупа на Врбасу град Бочац

 У попдневним сатима одвозимо се до Kрупе на Врбасу и слапова где је неколико воденица, а кад смо већ ту, нећемо заобићи ни истоимени манастир. Обзиром да је ово изузетно леп кутак, нећемо журити са повратком у Бања Луку, него ћемо повечерје овде дочекати.

Бања Лука, Брбас Дајак

Коначимо у Бања Луци, хостел „Хавана“ (шесто-, пето-, четворо-, тро- и двокреветне собе са купатилом).

Недеља, 14. октобар:
Устајемо рано, како бисмо тачно у 6 h пошли ка НП Плитвице преко Бихаћа. Стижемо за три сата вожње и све време до поласка за Београд користимо за уживање у лепотама Плитвичких језера (тачније, од 10.30 до 16.00 h разгледамо језера). Парк ћемо већим делом обићи пешке, возити се бродом и разгледати га са панорамског воза.

 

Полазак у 16 h за Београд од кога нас дели 6 сати вожње, очекивано време доласка око 24 h (дужина путовања зависи и од преласка границе!).

ОПРЕМА: обзиром да су сва одредишта уређена, није неопходна планинарска опрема. Понећете ствари које су вам потребне у односу на садржај програма и временске прилике. Храну можете понети, или је купити тамо, на лицу места.

јесен на Плитвицама

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

75 € + 800 дин

75 € + 700 дин  за чланове Клуба

Цена обухвата: превоз, смештај, путно и здравствено осигурање, организационе трошкове

Цена НЕ обухвата: улазнице за Национални парк, храну и вожњу чамцима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Пријава учешћа подразумева достављање свих неопходних података (име, презиме, број пасоша и јмбг због полисе, контакт телефон и е-адреса) и измиривање аконтације од 50 €. Подаци се достављају на мејл, ради боље прегледности. По Правилнику, у случају одустајања, новац се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања).

Акцију реализујe Стоја Богојевић

061 170 29 55

stoja@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Дели Јован

Посету Дели Јовану, планини кутиозитетног геолошког састава, са које се прижају прелепи видици и спектакуларан залазак Сунца иза силуета Стола и Крша, овога пута смо замислили једноставно. Наравно, уз посету Рајачким и Рогљевским пимницама, Бледерији, Буковском манастиру и родној кући Стевана Стојановића Мокрањца.

Поглед на Велики крш и Борски Стол са Дели Јована

Петак, 12. октобар:

ПОЛАЗАК:  тачно у 17 h са паркинга крај нашег Клуба у устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 15 минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо Дунавском магистралом до Милановца, а после Поречког залива, скрећемо ка Мосни и до 22 h стижемо у Неготин, где се смештамо у хотел „Инекс“.

Субота, 13. октобар:

Ујутро, у 6 h полазимо на успон. Комбијем се одвозимо до Стевањских ливада одакле почињемо лагани успон на Дели Јован гребенском путањом. Са врха се враћамо на исти место, одакле смо почели нашу пешачка партију, дугу 12 km.

У повратку посећујемо манастир Буково, из XV века, који негује винску традицију. Године 2009. су на површини од 2 ha засадили црну тамјанику и прву бербу имали 2012. Њихова вина „Филигран“, данас су већ позната. Касније, после одмора и родну кућу Стевана Мокрањца.

Манастир Буково, посвећен Светом Оцу Николају Чудотворцу, налази се 4 km западно од Буковски манастирНеготина, на путу Зајечар-Неготин, на благој падини Братујевачке косе. Име манастира Буково по предању потиче од околних „букових шума“ или птице „бука“, које су живеле овде у некадашњим ритовима. Писаних података о ктитору манастира нема, али постоји више предања која о томе говоре. По једном, манастир Буково је задужбина српског краља Милутина са краја XIII века, подигнут после победе над бугарским царем Сишманом. По другом предању, ктитор манастира Буково је Свети Никодим Тисмански који је живео у Тимочкој Крајини и изградио много цркава у XIV века. По трећем предању, ктитор манастира Буково је био неко из властеле источне Србије и потиче из XV века.

Током своје историје манастир Буково је више пута страдао и обнављан. Кнез Милош је после обнове 1837. године поклонио звона манастиру Буково, а 1839. године су подигнута два конака. Припрата на цркви манастира Буково је дозидана 1877. године. Уочи другог светског рата, 1940. године, на северној страни изнад улаза подигнут је звоник квадратне основе и чини саставни део улаза у манастирски комплекс. У оквиру порте манастира Буково налази се извор посвећен животворном источнику – Пресветој Богородици и бројна су се исцељења догодила од овог Источника.

У унутрашњости су два слоја фресака у манастиру Буково, од којих је најстарији слој представљен фрескама Светог Арханђела Михајла, фрагментима светих ратника у северној певници и фреском Пресвете Богородице окружене анђелима, на своду цркве из 1682. године у време Игумана Михаила Дечанца, уз ктиторство кнеза Симеуна из села Трњана. Живопис који данас постоји и захвата највећу површину потиче из 1902. године. Рад је живописца Милисава Марковића из Малог Извора. У манастиру Буково је знаменити српски књижевник Светолик Ранковић написао свој познати роман „Порушени идеали“.

Недеља, 14. октобар:

После доручка напуштамо хотел. Данас посећујемо винарско село Рајачке, или Рогљевске пимнице и водопад Бледерија.

Рајачке пимнице, као јединствен архитектонски комплекс винских подрума у Неготинском виногорју о којима први записи датирају из XIX века, представљају важан део српске баштине, а кандидат су за Листу светске културне баштине. Пимнице су насеља винских подрума у Неготинској крајини и омиљена су дестинација љубитеља вина на путу по Србији. Винова лоза се у том крају гаји још од римског доба, а у средњем веку, ова грана пољопривреде била је толико важна да су нека домаћинства имала чак сто хиљада чокота винове лозе. Почетком прошлог века крајинска вина су носила епитет најјачих у Европи, а медаље су освајала на изложбама у Лондону и Паризу. Произвођачи вина из виногорја које се данас простире на око хиљаду хектара, кажу да то вино не опија. Оно подстиче да се добро мисли, боље говори, а најбоље пева. Од аутохтоних сорти негује се багрина, зачинак, прокупац, вранац и смедеревка.
У неготинској крајини богату винарску историју имају села Рајац, Рогљево и Смедовац за која кажу да имају најмириснија црвена вина, настала из срећног споја добре земље, пуно сунца и надморске висине од 150 до 250 метара. У тим селима, или изван њих, али увек далеко од сваке врсте загађења, грађене су пимнице. Зидане су од камена или од брвана, зидова дебелих и до 60 центиметара. Подруми у којима се чувало вино делимично су Рајачке пимницеукопани у земљу, како би се одржавала константна температуре ваздуха. Били су правоугаоног облика и ту се могло сместити неколико бачви за пет хиљада литара вина, десетак буради запремине око 700 литара, још много мањих буради и винских справа. На спрату су просторије у којима су у време бербе боравили виноградари, а биле су и место за дегустацију вина и разна славља. Због породичних веза, често се у низу зидало по неколико пимница.
Кауповци на винском ручку :-)Рајачке пимнице су грађене од половине 18. века до 30-тих година прошлог века око трга, где је збијено 270 јединствених кућа за вино.Куће су ушорене и повезане кривудавим сокацима. Имају два наспрамна улаза или прозора кроз који се постављао дрвени олук – гурма за сипање грожђа у кацу. У пимницама се одвијао цео процес производње вина, па се зато и каже да су то куће у којима је одувек становало вино.
У селу Рогљево има око 150 пимница које су углавном грађене Мора да се проба :-)од меког, каменог пешчара. Свака изнад улаза има уклесану годину градње, па најстарија, камена, датира из 1861. године, док су пимнице брвнаре далеко старије.
Куће за вино сачуване су још у два села која су надомак Неготина, али је много више нестало. У то доба, свако домаћинство је имало вински подрум који је често био квалитетније грађен од куће за становање, јер је вино било важно и неизбежно у свим животним циклусима. До пре десетак година ови подруми су били доста запуштени, али са обнављањем виноградарске традиције и винског туризма у Србији, обнављају се и пимнице. Рајачке пимнице годишње посети око 15.000 знатижељника из разних крајева света.

водопад Бледерија

Бледеријски водопад, изузетна природна атракција налази се у близини села Река, на око 15 km од Кладова. Река Бледерија извире на 190 m надморске висине, и тече на југоисток. Вода, која се вертикално, са висине од око 7 m, после преливања преко бигрене пречаге, обрушава у облику водене завесе у бигрену каду, велики вир или мало језеро, je тиркизно зелене боје. Са стране великог водопада постоји још један мали, који током лета, када река смањује свој капацитет воде, нестаје али га увек има с пролећа, када је река богата водом и до више стотина метара у секунди. Изнад водопада, на око 2 km растојања са десне стране, налазе се извори субтермалне воде са температуром од 17º C.
Интересантан податак за овај крај је и то да је овуда пролазила пречица римског пута из Пореча, преко Мироча ка Дунаву и Кључу док Трајан није пробио пут кроз Казане. Осим тога, у селу Река постоји једина воденица у овом крају која још увек ради.

Како год, после предаха за Београд крећемо у 20 h, како бисмо пред Клубом били до 23 h.

ОПРЕМА: мали ранац, гојзерице, вода и храна за успут, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

5.500 дин

5.400 дин  – за чланове Клуба са плаћеном чланарином

(Планира се МАЛА група!)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и инфорамације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Зоран Стејић

064 453 83 04,   zokimen@serbianoutdoor.com

Дели Јован залазак Сунца, гледан са Дели Јована

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Кањон Караша (Румунија)

Кањони…ти фасцинантни планински ходници који љубоморно заклањају лепоту реке која га је стварала, чији високо извијени зидови изазивају дивљење и увек буде жељу за природом. Масив Карпата има сијасет заносних кањона а кањон реке Караш један је од приступачних, што због стазе која се пружа целим кањоном, што због близине која омогућава да га прођемо у једном дану. Нека то буде дан кога ћемо се сећати, јер ово је најбоље време за одлазак у Национални парк Семеник – предворје величанствених Карпата… Иначе, кањон Караша је природно добро под строгом заштитом.

План пута је једноставан: полазимо у 6:00 h ујутро и стижемо на место са кога се спуштамо у кањон, пролазимо кањон Караша. Пролазимо га низводно, излазимо у Карашову и враћамо се натраг за Београд. Траса је дуга 9 km, не гази се вода, хода се стазом све време. Добро је имати гојзерице, или евентуално теренске патике са крампоном.

ПОЛАЗАК:  тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Пођите од куће на време и будете тамо 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо преко Беле Цркве, ка граничном прелазу код Калуђерова. Другим речима, до границе се возимо добра два сата. Не можемо знати колико ће трајати гранична процедура, али када пређемо границу, до места где стајемо и полазимо у кањон предстоји још сат и по вожње. Требало би да до 10:30 h стигнемо на место где напуштамо возило.

ВАЖНА НАПОМЕНА: молимо вас да током граничне процедуре не излазите из возила већ седите на својим местима.

Спуштамо се у кањон реке Караш и ходамо необележеном стазом до кањона; на даље је стаза обележена. На овом почетном делу правила колоне се априори морају поштовати, како не бисмо морали да се тражимо! Када се сви окупимо, полазимо кроз кањон. Нема потребе да газимо реку, осим ако неко баш хоће. Једна од две пећине је са друге стране реке и до ње би се морала прећи река, али нема потребе за тим. Ем није уређена, ем је прилаз изузетно стрм, ем је тај део тока Караша врло леп и без да је пећина ту 🙂

Настављамо даље низводно приближавајући се остацима утврђења, које ће нам указати да смо прошли пола кањона. и то онај најатрактивнији део где су лонци дубљи, река живописне боје, а орнаментика самог кањона раскошнија. Стаза постепено постаје мирнија. Последњу четвртину трасе карактерише присуство двеју пећина. Коначно, излазимо из кањона у Карашову, где нас чека наше возило. Ово велико, мирно село има крај пута и ресторан, где примају евре, а  мештани говоре српски 🙂 Ако ту будемо ручали, полазимо у 19 h.

НАПОМЕНА:  и ако траса није дуга (свега 9 km), пролазак кањона неће бити кратак и не смете га подценити. Нарочито почетни део, када улазимо у кањон. Будите стрпљиви, предивни утисци ће засигурно то надјачати! 🙂

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима и чеона лампа.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.900 динара

1.800 динара за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125-ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ГОРИ МОРЕ, ТОПЕ СЕ ПЛАНИНЕ: Румија, Лисињ, водопади Цијевне!

Почетак октобра може бити и сјајан епилог лета, али и најбољи начин да се оно продужи оваквом медитеранском акцијом 🙂

Румија је најјужнија црногорска планина и највиша (1594 мнв) је у овом делу Црне горе. Представља природну границу између Јадранског мора на југозападу и Скадарског језера на североистоку, и из тог разлога се са њеног врха пружа феноменалан поглед све до Ловћена, Оријена, Дурмитора, Проклетија…. и наравно – Јадранско море и Скадарско језеро. А колико стаза може бити „тешка“, када је море још топло, а ми смештени крај њега? Осим пејсажа који нас очекује на врху, насловна фотографија показује и како се не треба обући за успон! 🙂

фото Немања Манчић

Четвртак, 4. октобар:

ПОЛАЗАК:  У 20 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је да дођете 20-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо Ибарском магистралом, кроз Кањон Мораче и Подгорицу. Пут је дуг (9 h) и направићемо паузу у Мачкату (Златибор).  У Шушањ стижемо у јутарњим сатима. Смештамо се у комфорне тро- и четворокреветне апартмане са купатилом и коришћењем кухиње виле „Марчић“, на обали мора.

Вила "Марчић" поглед са балкона

Петак, 5. октобар:

Након што се сместимо у собе, и краћег одмора, одлазимо до села Луње које се налази у подножју Лисиња (1353 мнв), које је наша полазна тачка за данашњи успон. Оно што је карактеристично за Лисињ је да се у односу на Румију налази ближе Јадранском мору, па је утолико са овог врха поглед на обалу и море величанственији. Сам успон није превише захтеван, и погодан је и за оне са мање искуства, али никако није за потцењивање. До врха нас дели око 4,5 km са око 600 m успона. Иде се пастирском стазом која у одређеним деловима са доста камења, те су гојзерице неопходне за овај успон. На самом почетку стазе (у селу Луње) постоји извор, и то је једино место на којем је могуће наточити питку воду. Након краћег пешачења кроз ретку шуму, излазимо на простране голети Лисиња, које су углавном изразито камените уз понеку ливаду и удолину. Карактеристично за овај део стазе је да ћемо проћи бројне зидове изграђене од набацаног камена, који ограђују мале травнате површине које су некада биле обрађиване. Не треба да вас изненади ако на путу до врха видимо крда коња који се слободно крећу Лисињем и његовим обронцима.

Поглед са врха Лисиња на Бар и Барску обалу, фото Немања Манчић Немања на Лисињу, показује Румију :-)

Сам врх је доста простран и безбедан, као и сама стаза до њега, нема експонираних и опасних делова. На врху ћемо наравно направити паузу за фотографисање, одмор, освежење и уживање у феноменалном погледу на обалу црногорског приморја од Аде Бојане, прео Улциња, Утјехе, Добрих Вода, Бара, Шушња, Сутомора…..
У повратку ка Шушњу можемо свратити у неки од хипермаркета („Воли“ и „Лаковић“) који су нам успут у набавку, након чега ће нам преостати још једино да се опустимо и уживамо на плажи. На спавање ћемо отићи раније јер нам следи изузетно напоран дан.

Субота, 6. октобар:

Устајемо у цик зоре како бисмо стигли да попијемо кафу, доручкујемо, спремимо се и кренемо што раније ка Старом Бару, који је полазна тачка за успон на Румију. Одатле до врха пешачимо око 11,5 km са преко 1400 m успона (!!!), тако да и ако технички није превише захтеван, за овај успон је неопходна одлична физичка кондиција. Осим тога, Румија је позната и по доста високој температури и влажности ваздуха, те је јако битно понети довољне количине воде са собом (минимум је 2 l, мада се препоручује и више). Успут постоје два извора, али су оба поприлично удаљена од самог врха.

Полазна тачка ка врху Румије од Старог Бара, фото Немања Манчић Од ове низбрдице креће континуиран успон, фото Немања Манчић

Полази се од тврђаве у Старом бару макадамским путем у процеп брда, затим уз поток (у ово доба године је по правилу пресушио) где нам предстоје први већи напори и стрмији успони до села Мали Микулићи. Овде се поново укључујемо на макадамски пут (стари пут за Улцињ) и  стаза постаје доста лаша за савладавање без неких већих успона. Овим путем настављамо до Доброг дола (на неких 9 km од Старог Бара), где правимо краћу паузу да се окупимо и одморимо јер одавде креће „озбиљан“ успон. До врха нам предстоји још свега око 2 km, али са висинском разликом од око 600 m (на табли која обележава скретање за врх пише 2,2 km и 2,5 сата).

 фото Немања Манчић фото Немања Манчић

Стаза је у почетку са блажим успоном, на тренутак улази у шумски појас где постаје стрмија, и на крају излази на веома стрм сипар. По сипару се крећемо опрезно, водећи рачуна да не оборимо неки камен на остале учеснике туре који су иза (тј. испод) нас. Након отприлике два сата излазимо на превој испод самог врха Румија, и одавде ће нам се по први пут указати величанствен поглед на Скадарско језеро и Проклетије иза њега. Ово место уједно означава и крај сипара и најтежег дела успона (мада нам предстоји још изразито стрмог успона).

И пуче! фото Немања Манчић

Ту ћемо се на кратко зауставити да се окупимо и „дођемо до даха“, али не предуго, јер до нашег циља имамо још мање од пола сата. И овај део је доста стрм, али није под сипаром, тако да је доста стабилнији и лакши за кретање. Последњих десетак метара пред излазак на врх су доста стрми и захтевају додатан напор и концентрацију, али чим изађемо на врх све ће бити заборављено – указаће нам се невероватан поглед на све стране!

Немањин селфи на врху Румије

Са једне стране поглед „пуца“ у недоглед на пучину Јадранског мора, са друге стране преко Скадарског језера и Проклетија, јужно низ гребен ка Улцињу и Улцињској солани, а северно преко безбројних врхова и гребена све до Ловћена и Оpијена. На врху се такође налази и Црква Свете Тројице, која је подигнута 2005. године.

Постоји легенда да се на врху Румије налазила црква коју су Турци порушили у XVI веку. Верује се да ће се ако Капела на врху, фото Немања Манчићжитељи околине Румије буду сваке године доносили камен, црква са неба сићи на врх.
У Бару постоји обичај да на дан Свете Тројице на Румију излазе припадници православне, католичке и исламске вероисповести носећи по један камен. На почетку колоне носи крст који је припадао Кнезу Владимиру (Свети Јован Владимир).  Кнез Владимир је живео у време неподељене хришћанске цркве, и због тога ужива поштовање и православних и католичких верника, док већина неалбанског становништва исламске вероисповести има хришћанске корене, па и они исказују поштовање према овом свецу.

Након паузе за фотографисање и одмор на врху, опрезно се спуштамо низ овај најопаснији део, водећи рачуна како о својој, тако и о безбедности других учесника акције. По силаску са сипара и овог најстрмијег дела, ако буде времена можемо обићи руски манастир Светог Сергија Радоњешког, који се налази у непосредној близини. Повратак до Старог Бара је истом стазом којом смо и дошли, а по силаску заинтересовани могу да обиђу и тврђаву у Старом Бару, а обавезно ћемо стати и код језерцета (са фотографије) да се расхладимо. Очекивано време повратка у Шушањ је у касним поподневним сатима, тако да ће вероватно бити времена за одмор на плажи уз брчкање у Јадранском мору.

фото Немања Манчић фото Немања Манчић

НАПОМЕНА: Овај успон је физички захтеван, висинска разлика од чак 1.400 m говори колико је тежак. Осим тога, један део стазе иде по терену по којем је кретање теже (сипар, корито реке, стене…), тако да никако није препоручљиво да полази неко ко нема одговарајућу кондицију и искуство.

Панорама са врха: лево је Јадранско море и Бар, а десно Скадарско језеро. У средини су бројни врхови, скоро до Ловћена - фото Немања Манчић

Недеља, 7. октобар:

Устајање, кафа, доручак, паковање за повратак… Али, овде се наше путовање још не завршава. Полазимо до 9:00 h ка Подгорици али скрећемо лево ка водопадима на Цијевни! Ту правимо паузу, довољну да уживамо у несвакидашњој лепоти водопада Цијевне, а ту је и ресторан „Нијагара“ (Ракића куће).

 

У наставку пута следи гранични прелаз, a по уласку у Србију, направићемо још једну паузу у ресторану „Језеро“, на обали Златарског језера.фото Немања Манчић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац за успоне, штапови, камашне, одећа слојевита, прилагођена временским приликама, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; лична документа, купаћи и одећа за посету манастиру. Храна и вода.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

70 € (за групу од 18 учесника) + 1.000 дин (900 дин, за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

65 € (за групу од 28 учесника)+ 1.000 дин (900 дин, за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

Котизација обухвата: превоз и смештај у апартманима виле „Марчић“ у Шушњу, боравишна такса, путно и здравствено осигурање и трошкове организације.

Котизацијом није обухваћено: храна и индивидуални трошкови.

Број учесника је ограничен и не планира се велика група.

НАПОМЕНА: Путно и здравствено осигурање је обавезно јер смо ван Србије. Уколико поседујете сопствено, донесите на увид и биће вам одбијено од износа котизације (-200 дин).

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија). Приликом пријављивања, обавезно је достављање података, неопходних за организацију (име и презиме, контакт телефон, број личне карте, а за полису и ЈМБГ) и измирење аконтације у износу 40 €. По Правилнику, у случају одустајања, аконтација се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања).

Акцију реализују:

  Ненад Царевић              Немања Манчић

064 684 01 37               064 87 87 878

      nesa@serbianoutdoor.com                nemanja@serbianoutdoor.com

Румија у облацима, фото Немања Манчић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.