Архива за zdrav život

Путeм српских ратника

Заповедник аустроугарске војске у Срему, генерал Алфред Краус написао је: „Упознали смо Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља… Они су нашим трупама задавали много више тешкоћа но Руси, Румуни и Италијани.“

Претпостављамо да је то била водиља нашим домаћинима – ПСК „Железничар“ Краљево, да осмисле ову акцију и позову на учешће све клубове у региону. На овим просторима почетком новембра 1915. године су се одвијале велике борбе између српске и аустроугарске војске и ова акција је симболичан начин да се сетимо тог дела наше славне историје. Придружите нам се!фото ПСК "Железничар" Краљево

ПОЛАЗАК  у 6:00 h са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), па аутопутем преко Чачка и Краљева до села Станча, где стижемо до 10 h на почетак акције.

Стаза је дужине око 10 km са успоном око 320 m и спустом од 360 m и добро је обележена. Полазимо из села Станча ка Врановцу (део Троглав планине). На превоју Врановац, добри људи из ових крајева изградили су спомен обележје у облику крста на месту где су се водиле тешке борбе 1915. године у I Светском рату. На Врановцу је изгунуло пуно војника у одбрани правца за повлачење српске војске према Албанији . Сам положај српске војске на Врановцу је разбијен, али главнина битке је пренета на Чемерно и врх Смрдључ. Непријатељ није успео да разбије нити заобиђе српски фронт на Чемерну.

фото ПСК "Железничар" Краљево фото ПСК "Железничар" Краљево фото ПСК "Железничар" Краљево

Са Врановца се спуштамо ка селу Роћевићи, где завршавамо пешачење. Ту нас чека и наше возило. Полазимо чим се сакупимо, како бисмо у Београд стигли до 22:30 h.О могућем, заједничком ручку,организатор ће накнадно обавестити.фото ПСК "Железничар" Краљево

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са пресвлаком, водом и храном за успут, одећа слојевита примерена временским условима, заштита од ветра и могућих падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.700 дин

За групу од 45 учесника износ котизације се умањује за 200 динара.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37

фото ПСК "Железничар" Краљево фото ПСК "Железничар" Краљево

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Знамења Горње Ресаве: манастир Манасија, Лисине, Бушан камен

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што природне бисере овог краја промовише и представља уживаоцима природе. Са другарима из КАУП-Ресавица настављамо са представљањем великог природног богатства овог краја. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоје званично шест споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Велика Атула, Бушан камен, Јама Вртачеље; Хидрокомплекс лисине са водопадом Велики Бук и Великим Врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

На овај начин желимо да вам покажемо део кањона Ресаве; Хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање леп водопад у близини Великог Бука; Бушан камен као и кањона реке Чемернице до места где се види и улаз у пећину  Велика Атула.

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник) и тачно у 7.00 h полазимо аутопутем ка Свилајнцу, oдакле натављамо ка нашем првом одредишту – манастиру Манасија.

Константин Филозоф је записао да је Деспот Стефан Лазаревић, тржећи где би подигао обитељ, стан за ћутање, управо овде нашао најприкладније и најбоље место где је требало да буде дом, помоли се, прихвати се посла и постави темељ у име Свете тројице сведржавнога божанства.

Двa килoмeтрa сeвeрoзaпaднo oд Дeспoтoвцa, на десној обали Ресаве, у живoписнoj клисури кojу чинe oбрoнци плaнинe Бeљaницe, нaлaзи сe мaнaстир Maнaсиja, пoзнaт и пoд имeнoм Рeсaвa. Maнaсиja je зaдужбинa дeспoтa Стeфaнa Лaзaрeвићa, пoсвeћeнa Свeтoj Tрojици, пoдигнутa и живoписaнa измeђу 1407. и 1418 гoд. и прeстaвљa мaузoлej дeспoтa Стeфaнa. Toкoм вeкoвa мaнaстир je вишe путa пљaчкaн и пaљeн. Tурцимa je служиo кao утврђeњe, црквa кao кoњушницa aустрoугaрскoj вojсци, a припратa кao бaрутaнa кoja сe jeднoм и зaпaлилa. Oбнoвљeнa je 1845.гoд. Moћнe зидинe сa 11 кулa, мaнaстирскa здaњa и aрхитeктурa црквe сa нaглaшeнoм вeртикaлoм кoja дaje цркви пoсeбну eлeгaнциjу, мaнaстиру Maнaсиja сa мaнaстирoм Висoки Дeчaни дaje eпитeт нajвeћих грaдoвa срeдњoвeкoвнe Србиje. Кao спoмeник културe oд изузeтнoг знaчaja, Maнaсиja je и пoтeнциjaлни кaндидaт Србиje зa листу свeтскe културнe и прирoднe бaштинe. Знaчajнa је и кao вeлики духoвни и културни цeнтaр срeдњoвeкoвнe Србиje.

Сa мaсивних зидoвa тврђaвe дижe сe 11 кулa мeђу кojимa сe висинoм истичe Дeспoтoвa кулa сa сeвeрнe стрaнe. Maнaсиja припaдa aрхитeктури мoрaвскe шкoлe и кao пeтoкупaoнa грaђeвинa нajсличниja je мaнaстиру Рaвaницa. Зидaнa је нaизмeничним рeзaњeм кaмeних тeсaникa вeзaних дeбeлним спojницaмa мaлтeрa бeз oпeкe, сa aркaдним укрaсимa. Пo тoмe Maнaсиja пoдсeћa нa спoмeникe рaшкe шкoлe, jeр су у пoдизaњу хрaмa учeствoвaли мajстoри из примoрja.

Пoсeбну врeднoст Maнaсиje чини њeн живoпис, кojи пo лeпoти спaдa мeђу нajзнaчajниja oствaрeњa у стaрoм српскoм сликaрству. To je пoслeдњи спoмeник мoрaвскoг стилa. Фрeскe, oстaрeлe и oштeћeнe и дaнaс узбуђуjу рaскoшнoм лeпoтoм.  Сa фрeскaмa пoзнaти пoд нaзивoм „Свeти Рaтници“, рaђeнe у стрoгoм визaнтиjскoм стилу дoдaт je витeшки стaв тaкo дa прeдстaвљajу Свети ратнициуспeшну кoмбинaциjу зaпaднo рeнeсaнснoг стилa и визaнтиjскe трaдициje. Пo сличнoсти сa фрeскaмa у црквaмa у Сoлуну и Свeтoj Гoри, смaтрa сe дa су глaвни мajстoри дoшли из Сoлунa, цeнтрa срeдњoвeкoвнoг сликaрствa нa Бaлкaну. Oд брojних фрeсaкa сe истичу мoнумeнтaлнa ктитoрскa кoмпoзициja (нa зaпaднoм зиду, лeвo oд улaзa) нa кojoj je прикaзaн дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић, Успeњe Прeсвeтe Бoгoрoдицe (висoкo нa зaпaднoм зиду), Свeти рaтници у oбe пeвничкe aпсидe, Пaрaбoлa o зaблудeлoм сину (у jужнoj пeвници), причa o цaрскoj свaдби и причa o бoгaтaшу и убoгoм Лaзaру (у сeвeрнoj пeвници), принцeзe aпoстoлa нa oлтaру, пoпрсje свeтитeљa у цeнтрaлнoм кубeту и друге. Maнaсиja je грaђeнa сa нaмeрoм ктитoрa дa прeдстaвљa рeпрeзeнтaтивни oбjeкaт.

Oсим Maнaсиje у Дoњoj Рeсaви пoстojaлa je групa мaњих мaнaстирa, пo игумaну Филaрeту сeдaм, кojи су имaли сличну прeписивaчку дeлaтнoст кao нajвeћи мeђу мaнaстиримa Рeсaвe-Maнaсиja. Зa вeћину мaлих мaнaстирa у Дoњoj Рeсaви смaтрa сe дa je ктитoр бaш дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић. И у oвим мaнaстиримa су, пo лeтoпису Mиљкoвoг мaнaстирa „у тишини рaдили књижeвници рeсaвски“. Oд тe мoнaшкe oaзe у Дoњoj Рeсaви дaнaс пoстoje три мaнaстирa: Toмић, Злaтeнaц и Mиљкoв мaнaстир.

Одвозимо се до Лисина где почиње наше пешачење. Обилазимо хидрокомплекс Лисине и водопад Велики Бук.

водопад Велики Бук

Хидро комплекс Лисине са извориштима, водотоковима и водопадом представља  геоморфолошко-хидролошки комплекс живописне лепоте и вредности научног, образовног и културног значаја, те представља природно добро националног ранга. Налази се у подножју планине Бељаница на око 20 km од Деспотовца и око 150 km од Београда. Комплекс Лисине носи име по истоименој котлини у којој се налази. Лисине својим природним лепотама привлачи велики број туриста из земље и иностранства као и бројне организоване школске екскурзије, који прилику за одмор током викенда проналазе баш у овом делу општине Деспотовац. Хидро комплекс Лисине је заштићен уредбом Владе воденицаРепублике Србије 1995. године као споменик природе Лисине на површини од 10 ha, и обухвата два природна објекта извориште Велико Брело и  водопад Велики Бук.

Водопад Велики Бук представља јединствену појаву међу акумулационим биграним водопадима Србије. Непосредно од извора ток Великог Врела има велики пад градећи неколико мањих каскада, а на око 300м од изворишта бигарне наслаге су саградиле један од најлепших водопада Србије. Водопад је висок 25 m и док нису пронађени водопади на Старој планини и Копаонику, сматран је највећим водопадом у Србији. Бистра и хладна вода, најпре преко малих бигарних каскада укупне висине око 5 m, а затим низ вертикални бигарни одсек висок преко 20м, стропоштава се уз велику буку у амфитеатар на чијем се дну налази језеро дубине до 5 m. Количина воде се креће од 120 l/s до 10.000 l/s.

Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

Велико врело припада малобројној групи снажних некаптиранх крашких извора и истиче се као изузетан пример гравитационих врела. Појављује се под вертикалним кречњачким одсецима планине Бељанице, дуж северног обода котлине Лисине. Вода истиче у дну дугачког сипара између великих кречњачких блокова. Некада су воде Великог Врела покретале воденице и ваљаонице за сукно. За време максималне издашности врело даје и преко 10 mводе у секунди док за време суша једва 120 l/s. Предпоставља се да врело храни подземна река која протиче кроз широке пећинске канале чији су излазни отвори покривени каменим блоковима. Као и сва крашка врела богат је растопљеним солима калцијум и магнезијум карбоната. Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

После обиласка првог Споменика природе „Хидрокомплекса Лисине“, пешачимо кањоном  Чемерничке реке до прелепе ливаде са које се пружа величанствен поглед на још један Споменик природе прераст „Бушан камен“, као и високо у стени Бељанице отвор Велике Атуле, једне од највећих пећина Горње Ресаве, која је такође Споменик природе.

Бушан камен Бушан камен

Бушан камен представља природни камени мост звани Пераст. Налази се на средишњем дели јужне стране планине Бељаница, на површи званој Хајдучки ток, изнад тока реке Чемернице која је заслужна за његов настанак. Заштићен је као споменик природе 1978. године.

На ливади правимо паузу, а ту крећемо уз Чемернички поток ка Головршцу (951 m) и спуштамо се ка Хидрокомплексу Лисине добро познатом стазом преко Церјака и видиковца „Мечија леска“ . Како год, доживљај је загарантован! Са поменутих видиковаца посматраћемо кањон Ресаве, Виту букву, улаз у Пејкову пећину, Вртачеље…

Неша :-)  Наша екипа летос на провери стазе

Река Ресава је најдужа десна притока Велике Мораве, дужине око 70 км са сливом од 685 км2. Представља основу хидролошке мреже подручја заједно са својим притокама. Творе је Злотска и Бобовачка река које се спајају на 663 м нв. Извориште јој је на преко 1.150 м нв, а ушће на 95 м нв. У хидрографској мрежи Ресаве заступљене су понорнице, и сама Ресава је понорница. Између ушћа Кулиног и Станојевог потока у Ресаву налази се и први већи кањон на реци, Глоп. Овде се река већ спустила на висину од 517 м нв, а литице глопског крша досежу до 855 м нв. Укупна дужина глопског кањона је 5,5 км. У једном делу глопског кањона, у једној пукотини Ресава понире, да би се поново појавила на излазу из самог кањона. Ушће Дебелог потока у реку Ресаву са десне стране, чини излаз из Глопског кањона, а улаз у Сомицки (склопски) кањон или Склоп са врхом од 890 м нв док река у овом делу свог тока тече на око 403 м нв. Дужина кањона је око 10 km. Име Склоп потиче од тога што су се вертикалне стране кањона толико приближиле једна другој да се гледане одоздо готово склапају. Ресаву од извора до ушћа Суваје чини кањонски део реке дугачак 25 km. Кањони Ресаве са 884.65 ha, су заштиђени као Резерват природе.

Акцију даље настављамо до Лисина, где ћемо сумирати утиске у неком од лепих ресторана са домаћом кухињом. У Београд стижемо до 22.15 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита примерена временским условима, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.700 дин

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Царевић

nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Нера – кањон Шушаре (Румунија)

Главна одлика НП Нера су њене притоке са обиљем водених каскада. Једна од њих је и река Шушара, чији ток бигреним коритом прати стаза до главног водопада.

„Ово није никаква ‘стаза за слабије’, већ стаза за уживање“ – гласиле су бројне примедбе учесника, који су критиковали погрешан опис ове шетње у програму. Критику смо уважили, а тако смо писали, поредећи је са другом, знатно дужом стазом. Али, ова би, без икаквих поређења сада била баш прави избор, не само због дужине дана, већ пре свега због раскошног јесењег шаренила Анинских шума.

Стаза је уређена, означена и дословно је може прећи свако (најмлађи учесник је био Огњен, стар 4 и по године. 🙂

бигрено корито зелене Шушаре

ПОЛАЗАК тачно у 6:00 h са паркинга крај клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Возимо се ка Белој Цркви, где ћмо направити кафе паузу, а потом настављамо ка граничном прелазу иза Калуђерова. Молимо вас да током граничне процедуре не излазите из возила, јер је то често разлог задржавања.

По уласку у Румунију, настављамо вожњу до села Саска Монтана, где напуштамо бус ради обиласка манастира Нера.

манастирска црква посвећена Светој Петки

Стаза до манастира води уз реку (Неру), а величина успона је занемарљива.

Ово монашко насеље у брдском подручју Слатине крај села  Саска Монтана (регија Караш Северин),  основано је 16. маја 1994. Манастир је јединствен у земљи и у Европи као једина верска институција са медицинском услугом. Такође има и неколико уметничких радионица (дуборезачка и две сликарске), као и библиотеку. Посвећеним радом, монаштво промовише византијску уметност, традицију и културне вредности овог подручја. Саграђен  је на иницијативу др Павла Ћирила, пореклом из Слатине. Свети Синод Румунске православне цркве је 19. јула 1994. одобрио оснивање манастира, и исте године, 14. октобра постављен је камен темељац цркви брвнари, изграђеној у Молдавском стилу, посвећеној Светој Петки. која је освећена 1997.

Монахиње, њих 40, баве се баве шивењем, пчеларством, сакупљањем и узгајањем дивљег лековитог биља, а ту је и стоматолошка ординација.

Манастир није стар, али се развија ревношћу свог монаштва и изгледно постаје највеће монашка зједница у епархији. На њихов захтев, а уз благослов свештеника Митрополије Молдавије и Буковине, 5. октобра 2001. је дат, део покрова  Свете Петке, на корист свима који ће се са вером  овде молити.

пут ка Манастиру приказ трасе на топо карти

Враћамо се и настављамо на крај села, одакле полазимо у шетњу кањоном Шушаре. Можете ходати и полако, сликати до миле воље, укупно имамо (до водопада и назад) 5 km хода по уређеној стази, тако да ову трасу могу прећи и они са скромном физичком кондицијом.

По изласку из кањона, чим се скупимо, крећемо према граници и ако не буде било прекомерног задржавања на граничном прелазу, после Беле Цркве, скрећемо у Банатску паланку на обали Дунава, где ћемо вечерати у неком од бројних рибљих ресторана. За Београд полазимо у 20.00 h и стижемо до 22.00 h (наглашавамо – ако границу прођемо без задржавања, тј. до 18 h). 

водопад Шушара у бакарном руху

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са добрим ђоном за терен), мали ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена терену и временским условима (заштита од евентуалних падавина), пресвлака, батеријска лампа и документа (не заборавите пасош!).

Молимо вас да СВЕ што вам је потребно за јело и пиће током акције понесете.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

ПРИЈАВЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ВАЖНА НАПОМЕНА: молимо све заинтересоване да приликом пријављивања обавезно доставе следеће податке: име и презиме, контакт телефон и број пасоша. 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

ТРЕСКАВАЦ – на врху охлађеног вулкана! (Румунија)

 Ђердапска клисура, место стварања… На месту најстарије европске цивилизације, тече река за чије кањонске литице стручњаци кажу да су „геолошки буквар Балкана“. А са друге стране Дунава, на Румунској обали издиже се преживели, мумифицирани сведок времена када људска нога још није ходала земљом. Геолози његов облик називају енглеском речју “neck“ (врат), јер кажу, то је некада био вулкан. Да не лицитирам лаички стратиграфијом, радије ћу признати да силуета ове чудновате вулканске купе заокупља моју пажњу када год сам тамо. А то је често. Како је на врху једног палео кратера, није тешко сазнати, обзиром да је до њега потребно пешачити свега 5 km, што ову акцију чини приступачном свим категоријама љубитеља природе!

Трескавац 

Али, то није све! Јер, Трескавац је „крив“ за настанак првог календара. За становнике Лепенског Вира, његов положај и облик сваког 21. јуна (солстицијум) производи феномен двоструког изласка Сунца. Та чињеница објашњава најдуже постојање овог праисторијског насеља. Лепенци су били мудри људи који су на малом облутку креирали прву карту северног неба, о чему можете више сазнати у књизи „Сунце Лепенског Вира

ПОЛАЗАК: Окупљамо се са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 и тачно у 6.00 h крећемо преко Ковина и Беле Цркве према граничном прелазу Калуђерово. Обзиром да је пут дуг, неће бити успутних пауза. Понесите кафу и доручак, пред   нама је импресија од које нас дели 3 и по сата вожње. 

    

Требало би да стигнемо до 11 h, a aутобус напуштамо на магистрали са које се одваја обележена екотуристичка стаза на врх Трескавац (Varful Trescovat 755 m).

Ова маркантна вулканска купа у Румунском Парку природе Гвоздена Врата (Parcul Natural Portile de Fier), лежиште је терогених вулканита и упадљива је са обе Дунавске обале. Ходамо по релативно каменитом терену, стазом солидног успона, тако да и поред чињенице да је кратка, до врха ће нам требати три сата лаганог корака. Задржавамо се пола сата, како бисмо мало одморили пред лепим пејсажима и фотографисали.

Поглед са врха - непроцењив!

Укупна дужина трасе износи 10 km, са успоном од 670 m, што значи да  на ову акцију може поћи свако,ко располаже средњом кондицијом, али не и они који не воле успоне – поновићу: стаза јесте кратка, али на пар делова има солидан нагиб! Полазимо натраг у 18 h. Током повратка за Београд, уприличићемо успутну паузу након преласка границе у Старој Паланци (ако то неће пореметити план да у Београду будемо најкасније до 23 h!).

Поред бројних адута, НП Ђердап важи за изузетно вредан трезор видљивих геолошких промена одиграних пре неколико стотина милиона година. Ова акција има за циљ да Вам приближи једну такву појаву.

ЈОШ ТОГА ЗАНИМЉИВОГ (али са НАШЕ стране):

Преко пута „колевке цивилизације“ у Европи, најстаријег археолошког налазишта Лепенски вир, налази се вероватно најуочљивији угашени вулкан у овом делу Старог континента. Иако је налазиште на нашој, десној страни Дунава, вулкан је на другој, румунској обали велике реке, али заједно са налазиштем чини неодвојиву, готово магијску целину.

У његовој сенци наши давни преци из преисторије, пре осам и по миленијума изашли су из пећина и других природних скровишта и решили да живе на местима која сами изаберу. Тада су први пут одлучили да се приближе реци и ловиштима и да не буду искључиво у склоништима која су им подарили природа или њихови богови који су се „крили“ у Дунаву.

Све се догађало поред прастаре пирамиде угашеног вулкана који их је непомично гледао. Веровали су да имају подршку и с тог места, у чији су врх, с обзиром да је највиши у широј околини, приликом олуја увек ударали громови. Па ко не би помислио да угасли вулкан и богови немају нешто заједничко?

ПОГЛЕД С РЕКЕ

Као водича смо, нимало случајно, изабрали дунавског аласа Ђорђа Миладиновића Ћиру, човека који деценијама живи на Дунаву и од њега. Настањен је у оближњем Бољетину, а овде, са сином Драганом лови рибу и одржава традицију давних предака. Поред Лепенског вира живи у импровизованом, привременом дому који је направио од камп кућице. Поред ње, као својеврсна декорација, раширене су мреже, штапови и други риболовачки прибор. Као сви људи који поштују хлеб који једу, Ћира и Драган опрему држе у савршеном реду.

У складу с његовим животом и навикама, Ћира нам је своје приче о вулкану испричао – с реке. Ушли смо у његов чамац, а пратиоци су нам били Демби и Руни, два црна лабрадора. Добро, каже, један је расан, а овај други „много личи“ али и није баш… На прамцу рибарског брода два црна пса су се примирила, а искусни алас је лаганим, мирним гласом приповедао репортерима „Трећег ока“…

– Ту, ваљда, почињу Карпати – говори Ћира. – Ово брдо је у нашем крају познато као Трескавац. Народ му је одавно дао то име, наравно да нико не зна од кад је то, али знамо зашто је тако. Кад почну да ударају громови, они се најчешће заврше на Трескавцу.

У овом крају се зна да се доба године утрвђује на основу природних феномена који је прате. Тако Ћира помиње да је један од наговештаја лета „оно време када почну громови“, а то је мај. Тада и Трескавац почиње да „бруји“.

Геолози кажу да је ова купола остатак вулкана, односно да је оно што видимо, прецизно речено, вулкански чеп. После силних година, чији број се мери милионима, један део планине се одвалио, па овај други, који нам је окренут лицем, заиста подсећа на попречни пресек вулканског гротла, али је тако окренут као да је природа удесила да га радозналци попут нас виде што боље.

Још ако вас у праскозорје, непосредно пред свитање, искусни рибар одведе на реку, одакле се све боље види, онда је утисак савршен. Као по сценарију, око планинског врха налазили су се облаци које су први сунчеви зраци полако растеривали, па је поглед ка вулкану у посматрачу рађао утисак да се налази на снимању филма „Парк из доба јуре“, или да је лично ускочио у времеплов и одјурио у доба далеких предака.

МАГИЈА ДУГОДНЕВИЦЕ

О овој перфектној игри мајке природе данас мало ко говори. У ствари, није се само она играла. Мада мало знамо о начину на који су размишљали први становници Лепенског вира, време у којем живимо и наша препотентност увек нам дају за право да потцењујемо претке и мислимо да су о свему знали мање од нас. Питамо се да ли је баш тако када схватимо колико је значајно место које су изабрали за своје насеље, али још више – какве је све то везе имало са вулканом, односно Трескавцем.

Овде сазнајемо још један невероватан податак.

– Када је најдужи дан у години, дакле 21. јун и када почиње лето, сунце излази тачно изнад вулканске куполе и обасјава место где је било преисторијско насеље – приповеда нам даље Ћира, док се његов метални брод лагано љуљушка на води. – То само говори да су становници Лепенског вира имали лепа знања о астрономији и календару. На основу положаја сунца у односу на врх вулкана знали су када моруна улази у Дунав и када га напушта.

Подсећамо, ова морска риба мрести се у слаткој, дунавској води. Некада, пре изградње хидроелектране, стизала је знатно више узводно. Стари записи говоре да је једна огромна уловљена чак код Беча. Сада јој се бетонска баријера испречила на том путу.

После изградње хидроелектране „Ђердап“, првобитно место на којем је било насеље морало је да буде премештено, али су тадашњи археолози то учинили на најпрецизнији могући начин. Локалитет је измештен само неколико десетина метара изнад тачке на којој се некада налазио, да га вештачко језеро не би потопило, али то нимало није покварило утисак аутентичности првог подунавског људског насеља. Њихове колибе имале су огњишта, а богови су били риболики. Очигледно је да су живели од онога што су сматрали даровима Дунава, па је наш Ћира, у ствари, далеки настављач њихове цивилизације, гајећи исто страхопоштовање према реци и њеним вировима.

Тако је у доба дугодневице и сада, миленијумима касније, Лепенски вир обасјан сунцем које се рађа изнад Трескавца. С друге, румунске стране, ова планина има своје име. Зову је Пјатра маре што би у преводу значило „Велики камен“.

– Громови се чују са свих страна када наступе ђердапске олује – наставља Ћира своју причу. – Али Трескавац је окренут ка нама. Чак и кад гром не удари у њу, с планинских обронака чује се најјачи одјек. Па све изгледа као да тај стари вулкан скупља громове.

Током посете искусном аласу варљиво и променљиво време овог лета „частило“ нас је потврдом о свему што нам је Ћира испричао. Исте вечери облаци су зацрнели небо и зачас је почела тешка, летња олуја. Муње су се проламале небом, а онда је прасак одјекнуо. Заиста, богови су опет „погледали“ Трескавац. Није било разлога да не верујемо у Ћирину причу малопре, док нас је возио чамцем.

Сада смо му веровали још више.

Још је чудније ако се зна да је Доњи Милановац, који је одавде удаљен свега око 17 километара, најосунчанији град у Србији. Некада, у време бивше Југославије, највише сунчаних дана имао је Хвар, а за њим је био овај подунавски град. Сада, када се стара држава упокојила, Доњи Милановац држи примат. Кажу да је то од необичне руже ветрова која растерује облаке над овим местом, па само најупорнији успеју да саспу кишне капи на њега.

Ето, недалеко од града, Трескавац упорно скупља громове, не дајући им да приђу овом лепом подунавском месту.

ЛЕПЕНСКИ ВИР

Вирови у овом делу Дунава заиста су чести, и док смо се возили Ћириним бродићем, река је стално кључала око нас. Одатле потреба да га питамо о називу овог места.

– Име је добило по вировима којих је овде безброј – објашњава Ћира. – Они су некада, пре изградње Ђердапа, правили лепу пену, па одатле име „Лепенски вир“.

ЖИВОТНА ФИЛОЗОФИЈА

Сваки алас има неку своју, животну мудрост, па би било чудно да је нема и Ћира. Стално је на води, а речни мир човека тера на размишљање. Тако и он каже да је давно ђаво побегао од Бога у Дунав, у воду.

– Ђаво никада не тражи човека – вели Ћира. – Увек је обрнуто. Човек је тај који тражи ђавола.

ПИРАМИДА

Безброј брда окружује Трескавац, али нам је још једно привукло пажњу, удаљено тек неколико стотина метара од прастарог вулкана. Ћирин син Драган показује нам на брдо које безмало чини идеалну пирамиду. У шали каже: “Где су вам они што траже пирамиде по Босни и којекаквим другим местима? Тамо још могу и да се збуне ако нешто не изгледа баш онако како они желе. Овде нема дилеме. Ево им праве пирамиде, погледајте и сами!”

Зоран Николић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима, купаћи и пешкир (чисто да се нађе, ако пожелите да се бућнете).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

2.000 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Столови

Планина Столови лежи југозападно од Краљева, између Ибра, Рибнице и Брезанске реке, које су је својим дубоким долинама рашчланиле на дугачке гребене и косе, дајући јој звездаст облик. Главни планински гребен пружа се правцем север-северозапад-југ-југоисток, са највишим врхом Усовицом (1375 m) у северозападном делу. Већим делом је под густом шумом. Западни обронци Столова формирају источни део Ибарске клисуре, а на њима се налази и тврђава Маглич.

Осим географских чинилаца, Столове много тога чини посебним, те тако и једнимм од омиљених одредишта планинара. Легенда каже да је ту Милош Обилић пронашао свог чудесног ждрепца Ждрала…

фото: Дејан Милошевић фото: Дејан Милошевић

ПОЛАЗАК  са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6:00 h (дођите 10-ак минута раније како не бисмо касили у поласку). Путујемо преко Обреновца, Чачка и Краљева, до подножја Маглича где напуштамо возило.

Маглич је средњовековно утврђење у ибарској клисури, 20 km јужно од Краљева. Смештен је на врху брда, око кога Ибар прави оштру окуку чиме подножије брда окружује са три стране. Заравњени плато на ком је утврђење подигнуто уздиже се неких стотинак метара од дна клисуре и јединог караванског пута који је повезивао Моравску долину и Косово поље. Тврђава је ноћу осветљења, чиме привлачи додатну пажњу пролазника магистралног пута.Маглич чини 8 кула повезаних бедемима, а у његову унутрашњост, која обухвата 2.190 m2, улази се кроз две капије. Унутар утврђења изграђено је неколико грађевина смештених целом дужином западног бедема, као и две (1 + 1 у малом граду) цистерне, издубљене у стени. Мали град обухвата крајњи североисточни део утврђења. Чине га Донжон кула и стена на којој је подигнута, у којој је издубљен велики резервоар.Не зна се када је Маглич подигнут, али се сматра да га је највероватније подигао Урош I после монголских продора, да би спречио продор нових најезди кроз Ибарску клисуру, односно да би заштитио прилаз својој задужбини Сопоћанима и Немањиној Студеници са те стране. Друга претпоставка је да га је почетком XIII века подигао Урошев отац Стефан Првовенчани да би заштитио своју задужбину Жичу и Студеницу. Развој српске средњевeковне државе и њено померање ка југу, допринели су да Маглич изгуби на значају, као утврђење у срцу државе далеко од граница и потенцијалних освајача. Зато није ни чудо да је у њему било седиште српског архиепископа Данила II. Он је из Маглича управљао, како црквеним тако и државним пословима, а унутар града је организовано писање црквених књига.Нема података о паду Маглича у турске руке, али је он у прикључен Османској царевини непосредно или одмах након турског уласка у Смедерево 20.06. 1459. када и цела српска деспотовина. Турским освајањима Маглич постаје седиште магличке нахије, а остало је забележено да је посаду града 1516. године чинило 20 војника на челу са диздаром Хамзом, док је 1560. године посаду чинило 11 војника. Након турског пораза под Бечом 1683. године, Света лига прелази у офанзиву и продире на територију данашње Србију у којој тада избија устанак. Током борби устаници су ослободили Маглич и Козник, одакле су отпочели вршење удара по османлијским посадама у другим насељима. Након пропасти устанка у Маглич се враћа турска посада, али он врло ускоро бива напуштен и препуштен зубу времена као и остала утврђења широм Србије, па и света. Током Другог српског устанка је код Маглича постављена заседа Турцима који су долином Ибра надирали од Новог Пазара. Милош Обреновић је наредио војводи Радославу Јелечанину да сакупи народ ибарског краја и ту заустави Турке, што је он и учинио.

фото: Гога Крстић

Идемо најпре до старог града Маглича над Ибром, а одатле на врхове Чикер (1324 m). и Камариште (1375 m).

Обилазимо импозантно средњевековно утврђење и настављамо гребеном, јаким  успоном ка врху: преко Градске косе, Козаревог брда, Липара, Велике и Мале чуке , Чикера, Камаришта и Усовице. На врху правимо дужу паузу.фото: Дејан Милошевић

Укупна дужина пешачења је око 16 km, а висинска разлика 1330 m. при успону и силаску.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ:

  • Стаза је тешка, није за почетнике.
  • Понети довољну количину воде 2-3 литра према својим потребама.
  • Понети храну за цео дан,пошто можда нећемо имати времена за ресторан због времена потребног за успон и врло вероватно стижемо у Београд око поноћи.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: планинарске ципеле, камашне и штапови , мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, Сунца и евентуалних падавина, батеријска чеона лампа са резервним батеријама, одећа слојевита, примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на контакт испод:

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин 

Због тежине успона, за ову акцију је предвиђена мања група (максимално 30 учесника са одговарајућом кондицијом!)

Акцију реализује Ненад Царевић

 064 684 01 37

 nesa@serbianoutdoor.com

фото: Гога Крстић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Стазом једне љубави… (Влашић)

Инспирисани сећањем на љубав Ђуле и Павла, позивамо вас да прођемо лаганом стазом брдовито заталасани Влашић. Захваљујући Јанку Веселиновићу, овај догађај није заборављен, а остала је и песма о њима. Верујемо да ће овај лајт мотив и у вама пробудити жељу, а ако нисте чули за Ашиков гроб, погледајте о чему је реч, ТВ „Прва“ је снимила о томе заиста лепу емисију:

ПОЛАЗАК: тачно у 7:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Путујемо аутопутем ка Шапцу и настављамо до етно ресторана „Кнежева вечера“, где пијемо јутарњу кафу, а ко жели може и да доручкује.

Пут настављамо до манастира Каона, а након посете манастиру настављамо на Ашиков гроб, а потом до Доњег Црниљева, где напуштамо возило и полазимо на пешачење.

  

Влашић је брдо у западној Србији, између река Велике Цернице, Јадра и Тамнаве, са врховима од 424 до 462 метра и као такав представља заиста благ терен за пешачење.  Наша 11 km дуга траса није кондиционо захтевна, тако да могу учествовати сви. Почиње од Доњег Црниљева, кроз Пушића Малу и води према Јанковом вису, а завршава у Спомен комплексу пилоту Миленку Павловићу, рођеном  у Горњем Црниљеву. Ако кликнете на фотографију  потпуковника, доле лево, моћићете да видите филм „Лет у смрт“ о животу и погибији Миленка Павловића који је премијерно емитован 24. марта 2006. године, на осмогодишњицу почетка НАТО агресије на СРЈ.

Важно је да знате да је ова акција за опуштање. Терен је питом, можете ходати и у патикама, а темпо ће нам бити лаган. То значи да није кондиционо захтевна и да могу учествовати сви.

После пешачења одлазимо у Термалну ривиијеру (Богатић) где следи опуштање у лековитим термалним водама, све до поласка (20:30 h). У Београд стижемо у 22 h.

ОПРЕМА:  гојзерице (није обавезно) и мали ранац за пешачење, вода и храна из ранца, одећа прилагођена временским условима и заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина и наравно – лепо расположење!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

За групу од 40 учесника, котизација се умањује за 200 дин.

Акцију реализује Ненад Јовановић:

065 99 22 782,  nenad@serbianoutdoor.com

   

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Резервати Ђердапа: Соколовац – Чока Њалта – Лепенски Вир

После преласка трасе од Голупца до Брњице, ово је практично наставак пешачења Ђердапском клисуром, које смо започели још пре 12 година исписујући предивне путање, све до Кладова, држећи се гребена над Дунавом због прекрасних видиковаца, и резервата! 

На врху Соколовца...

Поред Мироча и тзв. „Текијског круга“, ово је најлепши пешачки потез у нашем највећем Националном парку, и обухвата три заштићена резервата: Босман-Соколовац, Чока Њалта са Песачом и Лепенски Вир. Обзиром да знамо колико волите Ђердапске трасе, јасно је да ову штрафту не смемо изостављати из годишњег програма (а замало да ове године тако и буде…).

Траса је дуга 16 km са успоном од 800 m и по мери је оних са средњом кондицијом, а задовољиће апетите уживаоцима природе свих врста, јер је прелепа и опуштајућа. Биће ту доста фоткања, а времена довољно 🙂

Медитација на Соколовцу :-) 

Све је почело давно, уз кафу код госпође Олге, која већи део године живи на Соколовцу, крај самог врха, кога мештани зову Бандера. На Ђердапу иначе проводим доста времена, Дунав је моје море, а како иначе волим да упознајем људе у пределима које посећујем, тако је и Олга, постала мој драги саговорник, о ког сам доста сазнала. Јер, када неко копајући кромпир, налази фосиле…

фото: Сале Вељковић

Показивала ми је стазе којима је гањала козе рекавши како сада нису тако уредне, јер не пролази туда, па нема ко да кида гране. Али, наше ревносне посете учиниле су да су сада Олгине стазе чисте, а НП је чак направио и дрвену терасу на врху, јер је изузетно леп видиковац.

Дунав, кафа са Олгом и бројне шетње током лета, пробудиле су инспирацију за трасом која је пред вама и коју сте радо пролазили и по више пута 🙂

Место где скрећемо са асфалта! пратилац

УКРАТКО: Полазна тачка је од ушћа Песаче у Дунав. Одатле напредујемо најпре ка Соколовцу. По силаску са овог врха, прелазимо Чока Њалту, и долазимо до старог милановачког пута. Са њега скрећемо лево, преко пространих Кошобрдских ливада и спуштамо се директно на Лепенски вир! У наставку следи детаљан опис!

ПОЛАЗАК: тачно у 7.00 h са паркинга у Устаничкој 125. Наравно, доћићемо 10-ак минута раније, како не бисмо каснили са поласком. Путујемо аутопутем, преко Пожаревца и Градишта ка Дунавској магистрали. Возило напуштамо код ушћа Песаче, одакле почињемо пешачење. Пењемо се на врх Соколовца, колским путем.

  

Овај врх је прелеп и представља јединствен видиковац на клисуру Госпођин вир. Као и обично, уживаћемо на врху пола сата, фоткати, а потом се спуштамо ка Песачи и настављамо на Чока Њалту.

  Велика трешња

Дуж успона Соколовац и спуста, пролазимо поред једне чесме, где можемо обновити залихе воде. Следећи предах је код велике трешње, где се окупљамо сви пре него наставимо даље. Њен хлад је довољан и за већу групу и увек прија по топлом времену. Након 15-ак минута предаха, крећемо према Кошобрду. Ма том потезу налази се пар запуштених ливада, тако да се стаза на кратко губи.

у хладу Велике трешње Идемо даље!

Пролазимо и преко све ређих салаша који увек радо поздрављају намернике попут нас, а пејсажи су дивни! Ова акција увек црпи меморијске картице фото апарата, више него локомоторни систем 🙂

После салаша, дохватићемо се старог милановачког пута и њиме ходати километар, а потом скрећемо лево, ка Дунаву, тачније Лепенском Виру.

Ово скретање није означено, ка ни цела ова траса и зато се крећемо поштујући правила колоне, да неко не оде где не треба!

поглед на Дунав и Трескавац са Кошобрда Спуст на Лепенски Вир

На Лепенски Вир се спуштамо земљаном стазом која је врло стрма у завршници. Но, ако туда могу мотокултиваторима, моћићемо и ми пешице, али је препорука да носите штапове!

  стрма завршница

Готово све време, путању красе прелепи видици према Дунаву…Пре поласка за Београд, у Лепенском Виру ћемо, као и увек, уприличити предах, током којега можемо ручати, посетити Музеј који ради до 20 h, и пливати у Дунаву (за то последње понестите пешкир и купаћи). 

Небо? Не, Дунав... после шетње, пливање прија... :-)

Како се овде осећам прилично домаће, рећићу да је рибља чорба у ресторану одлична, а да такође праве и локални деликатес: бели сир на жару (иначе одличан у комбинацији са сомом или смуђем). 

 Музеј Лепенски вир ресторан у Лепенском Виру

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима. Ако планирате пливање, понесите шта је за то потребно.приказ трасе

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 динара

и обухвата улазницу и службену пратњу НП „Ђердап“.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

И на крају, ево приказа трасе:

 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Видимо се на Дунаву! 🙂

Мало инспирације за крај: од фотки Зокија Чубрила, Саше Вељковића и моје маленкости, мали спот 🙂

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Кањон Караша (Румунија)

Кањони…ти фасцинантни планински ходници који љубоморно заклањају лепоту реке која га је стварала, чији високо извијени зидови изазивају дивљење и увек буде жељу за природом. Масив Карпата има сијасет заносних кањона а кањон реке Караш један је од приступачних, што због стазе која се пружа целим кањоном, што због близине која омогућава да га прођемо у једном дану. Нека то буде дан кога ћемо се сећати, јер ово је најбоље време за одлазак у Национални парк Семеник – предворје величанствених Карпата… Иначе, кањон Караша је природно добро под строгом заштитом.

План пута је једноставан: полазимо у 6:00 h ујутро и стижемо на место са кога се спуштамо у кањон, пролазимо кањон Караша. Пролазимо га низводно, излазимо у Карашову, вечерамо и враћамо се натраг за Београд. Траса је дуга 9 km, не гази се вода, хода се стазом све време. Добро је имати гојзерице, или евентуално теренске патике са крампоном.

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Пођите од куће на време и будите тамо 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо преко Беле Цркве, ка граничном прелазу код Калуђерова. Другим речима, до границе се возимо добра два сата. Не можемо знати колико ће трајати гранична процедура, али када пређемо границу, до места где стајемо и полазимо у кањон предстоји још сат и по вожње. Требало би да до 10:30 h стигнемо на место где напуштамо возило.

ВАЖНА НАПОМЕНА: молимо вас да током граничне процедуре не излазите из возила већ седите на својим местима.

Спуштамо се у кањон реке Караш и ходамо необележеном стазом до кањона; на даље је стаза обележена. На овом почетном делу правила колоне се априори морају поштовати, како не бисмо дошли у ситуацију да се тражимо! Када се сви окупимо, полазимо у кањон. Нема потребе да газимо реку, осим ако неко баш хоће. Једна од две пећине је са друге стране реке и до ње би се морала прећи река, али нема потребе за тим. Ем није уређена, ем је прилаз изузетно стрм, ем је тај део тока Караша врло леп и без да је пећина ту 🙂

Настављамо даље низводно приближавајући се остацима утврђења, које ће нам указати да смо прошли пола кањона. и то онај најатрактивнији део где су лонци дубљи, река живописне боје, а орнаментика самог кањона раскошнија. Стаза постепено постаје мирнија. Последњу четвртину трасе карактерише присуство двеју пећина. Коначно, излазимо из кањона у Карашову, где нас чека наше возило. Ово велико, мирно село има крај пута и ресторан, где примају евре, а  мештани говоре српски 🙂 Ту можемо вечерати, а полазимо у 19 h.

НАПОМЕНА:  и ако траса није дуга (свега 9 km), пролазак кањона неће бити кратак и не смете га подценити. Нарочито почетни део, када улазимо у кањон. Будите стрпљиви, предивни утисци ће засигурно то надјачати! 🙂

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима и чеона лампа.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.900 динара

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

НП Ђердап: Загрљај кошаве

Пробијајући Карпатобалкански лук, Дунав је створио најлепшу клисуру. Легенда каже да су је створили џинови и богови, кад су пре 800 миленијума разгрнули стене и пустили да Панонско море истече кроз клисуру. Тако је настао Ђердап, односно вртлог или ковитлац, како гласи превод те персијске речи која савршено описује ову моћну реку – централну артерију овог подручја. 

Плиније млађи је записао да је величанствено стајати на обали Дунава (Magnum est stare in Danubii ripa) и то ће нам овога пута бити водиља: идемо на места са величанственим погледом! Без превише пешачких амбиција, са жељом да се опустимо и препустимо магији Дунава – ово је излет за уживање.

Полуострво Гребен - Бољетинско брдо На шпицу

Иза Лепенског Вира, а пре Доњег Милановца, десна обала Дунава зарива се 2 km у његов ток. То стеновито полуострво Гребен, или Бољетинско брдо, чува занимљива геолошка и многа друга сведочанства, али оно што је приступачно баш свима је поглед са његовог шпица и предивни пејсажи који прате пешака на тој крајње лаганој стази.

Поглед на Доњомилановачку котлину са ливада Бољетинског брда

И то није све! Постоји још једно посебно место, са кога се посматрачу чини да је само небо граница; прави трон над величанственим Дунавом.

фото: Игор Њагојевић

Е зато је ово излет за уживање. Јер 10 km са незнатном висинском разликом, може препешачити свако, а амбијентална лепота вишеструко награђује, пружајући предивне призоре за фотографисање.

ПОЛАЗАК тачно у 7:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Неопходно је да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

Како не волите опширне програме, овај садржај ћемо представити сликовито и кратко. План је да посетимо музеј „Лепенски Вир“ (наравно, ко буде желео), видимо кањон Бољетинске рекегеолошки буквар Балкана, пређемо полуострво Гребен до његовог шпица над матицом Дунава и видиковац Ковилово – тзв. „Крoв света“.

Пешачење је лагано и опуштајуће, а крећемо се искључиво стазама са којих ћу вам показати још неке скривене занимљивости 🙂

У Београд се враћамо до 22 h.

НП Ђердап Лицем у лице са кошавом! фото: Драгољуб Јанковић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 динара

Котизацијом је обухваћена и улазница за НП Ђердап уз пратњу службеног лица.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Клисура реке Градац – Ваљевски сафир!

Вечито привлачна акција на једној од најчистијих река Европе! Oвога пута траса почиње у Ваљеву, тако да Градац пратимо од ушћа у Колубару до Јаког извора 🙂

Топло, мокро и смарагдно лепо, јер је Градац једна од најчистијих река Европе. Овај кањон са предивним током кристално чисте реке и уређеном стазом је прави рај за све врсте рекреативаца! Траса није кондиционо захтевна и могу је проћи како деца, тако и старији, јер је дуга свега 15 km!

 

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 8.00 h. Путујемо ка Ваљеву.

Крећемо се наизменично десном и левом страном клисуре, уживајући у необичној лепоти једне од најчистијих река Европе.

Прву паузу правимо код  Вајата и Коњичког клуба у непосредној близини Дегурићке пећине, одакле практично почиње кањон и ту се расхладити уз познати фрапе од малине и купање по жељи. 

  Дегурићка пећина

И на даље правимо успутне паузе за одмор и купање. Кањон Градца је питом, у смислу да нема препрека за које је потребно више од пешачења, осим што ћемо реку десетак пута прегазити. Стаза је означена, времена ће бити довољно и за фоткање и за пливање 🙂 

  

Ова траса је препорука  свакоме ко жели да ужива уз реку.  Они којима одговара мање пешачења и напора,  туру ће завршити код Етно домаћинства близу манастира Ћелије или се одморити на прелепој ливади код Еко бивка. Они који буду расположени за више акције, наставиће све до Јаког  извора.

  

Пре него пођемо ка нашем возилу, посећујемо манастир Ћелије, познатом по једном од највећих православних духовника – архимандрита, богослова и филозофа Јустина Поповића – горостасна фигура интелектуалца и мудраца, који је, у овом манастиру, изолован и одбачен од комунистичких власти, живео и стварао од 1947. до 1979. године.

Рођен је на Благовести у Врању, завршио богословију у Београду код Николаја Велимировића, студирао теологију у Петрограду и Оксфорду, докторирао на Атинском универзитету, службовао је у Призренској и Карловачкој богословији, као и у Чехословачкој. Пред Други светски рат основао је Српско филозофско друштво у Београду. После рата затваран је од власти, а било је планирано и његово стрељање.

Иза овог скромног човека остало је написано 12 књига житија светих, на стотине чланака и мањих списа и све то штампано у 33 тома сабраних дела.

Према његовом личном запису пред Други светски рат је имао визију распетог Христа. У манастир Ћелије, код овог духовника, годинама су долазили духом посустали и болесни да их снагом свог духа посаветује и излечи. И данас на његов гроб затрпан цвећем долазе невољници тражећи помоћ од Аве Јустина.

У књизи „Преподобни Јустин Нови Ћелијски“, коју је по благослову епископа ваљевског Милутина издао манастир Ћелије, записано је низ чудесних исцељења верника док је Аве био жив, али и на његовом гробу. „Крстивоје Антонијевић из Богатића требало је да има тешку операцију. Био је на Авином гробу и без хируршког захвата оздравио“, записано је у књизи.

„Једна жена из Грчке није имала деце, била је на Авином гробу и однела грумен земље са гроба. Ту земљу је ставила у чашу са водом коју је пила. Касније је родила дете. Било је то 1985. године.“ „Године 1996. Ненад, син Миленка из Ваљева, који није могао да хода сам, дошао је на Јустинов гроб да му се чита молитва. Након седам дана је проходао и дошао на Авино вечно почивалиште да заблагодари чудотворцу“, стоји у књизи.

Архимандрит Јустин Поповић умро је на дан свог рођења на велики православни празник Благовести. Кажу да се након срчаног удара десетак дана пре упокојења молио да умре баш на Благовести. Бог му је молитву услишио.

На свечаној литургији у Храму Светог Саве 2010. је канонизован нови светитељ Јустин Ћелијски. Литургијски спомен преподобног Јустина слави се 14. јуна. О животу и делу Јустина Поповића ђакон Ненад Илић снимио је документарно-играни филм „Ава Јустин“. Игуманија Гликерија је одлучила да се приходима од филма у близини старог изгради нови храм.

Пењање уз степенице од манастира је вероватно и најтежи део ове туре 🙂  А ту нас чека превоз који ће нас одвести до ресторана на заслужен одмор и закуску по жељи.

Након свега тога полазимо до 20 h за Београд. 

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.300 дин

ОПРЕМА:  имајте у виду да ћемо газити реку и не препоручујем да то чините босоноги, боље обујте оно што ће таквом кретању највише одговарати (понесите обућу подесну за кретање водом), а стазом наравно у гојзерицама.

  

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Јовановић

nenad@serbianoutdoor.com

065 99 22 782

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Краљевско виногорје – Букуља, Венчац и Опленац

У срцу Шумадије, над Аранђеловцем и Буковичком бањом издижу се, једна уз другу Венчац и Букуља. Обе су вулканског порекла. Венчац је познат по мермеру („бели Венчац“) од кога су сачињене многобројне скулптуре које красе парк Буковичке бање, чесму у Кнез Михаиловој у Београду, фасаду Цркве Свeтог Ђорђа на Опленцу, део Беле куће у Вашингтону и много тога још. Гранитна Букуља  је некада представљала јужну границу до које се простирало Панонско море, и била једно од његових многобројних острва. Из ње извире минерална вода „Књаз Милош“. Омиљено је излетиште Аранђеловчана и бањских гостију и на њеном врху  је за посетиоце отворена јединствена осматрачница висине 19 m, са које се пружа величанствен поглед на велики део Шумадије: Рудник, Сувобор, Маљен, Овчар, Каблар, Космај, Авала, Гружанске планине и Поморавље.

Осматрачница на врху Букуље Поглед са осматрачнице могућ је у пуном кругу

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“) у 8.00 h. Молимо вас да дођете 15 минута раније како бисмо кренули на време. Oд Аранђеловца нас дели сат вожње аутопутем.

Након  паузе за кафу, крећемо на туру од Народног музеја у Аранђеловцу ка врху Букуље одакле се пружа предиван поглед на околину.  Дужина трасе је 3 km, а висинска разлика око 300 m. Од врха Букуље пешачимо ка Венчацу у дужини од 10 km. Одатле се спуштамо ка манастиру Светог Архангела Михаила где се завршава наша пешачка партија.

 Поглед са Букуље фото: Кристина Нешић 

На Венчацу пролазимо и Дворине, место где се налазе остаци средњевековног града последњег српског деспота – Павла Бакића. Он је био најзнаменитија личност Шумадије у средњем веку. Поседовао је двор на Венчацу и 50 села у свом властелинству. После пада Смедерева 1459. године и Београда 1521. године, иселио се у Угарску 1525. у децембру.

Павиљон Књаз Милош је подигнут 1907. године на месту најстаријег извора минералне воде у Србији, а био је и прва фабрика за флаширање минералне воде.

Надајући се повратку у слободну Србију, са избеглим српским јунацима борио се против отоманске најезде према Бечу и Европи све до 12. октобра 1537. године, када је погинуо у битци код Горјана, у близини Ђакова.

У непосредној близини Дворина је и мало, бистро језеро, створено из извора у самом мермеру!

Укупна дужина трасе је око 14 km и није кондиционо захтевна. Наком посете манастиру аутобус нас вози до Опленца где ћемо посетити дворски комплекс и цркву маузолеј Карађорђевића на Опленцу.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, гојзерице или патике (лаган терен), вода и храна из ранца, одећа прилагођена временским условима и заштита од ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.500 дин

За групу од 40 учесника, износ се умањује за 200 дин

Котизација НЕобухвата улазницу за дворски комплекс на Опленцу у износу (400 дин)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

 Акцију реализује Ненад Јовановић

nenad@serbianoutdoor.com

065 99 22 782

Опленачка берба Црква Светог Ђорђа на Опленцу

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Светлост Овчарско-кабларске клисуре

Зашто „Светлост“? Једноставно зато што је овај предео изузетно полупаран због јединственог сплета природних лепота и споменичких вредности, чиме вековима привлачи пажњу. Њено основно обележје чини рељеф, упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име. Западна Морава између њих твори изразите, тзв. укљештене меандре. Мало је која клисура тако украшена, и још приде обогаћена лековитим, термалним изворима као ова.  Али, ниједна  у нас не крије у себи толики број углавном очуваних средњевековних манастира, по чему је, као и по уметничкој вредности, ова група манастира одмах иза Фрушкогорске. Овчарско-кабларска клисура је дуго остала изван животних токова. Тек оснивањем монашких заједница овај простор почиње да се користи, а доцнијим ретким истраживањима, то је постао примарни мотив посете.

Ова акција посвећена је управо томе и зато смо изабрали лагану стазу, без успона на врхове, како бисмо се посветили знамењима која су такође њени значајни атрибути. У техничком смислу, то значи да акција није кондиционо захтевна и као таква је приступачна свима. Пролазимо трасу која повезује четири манастира и бигрене слапове на Моравици. За оне који нису толики штребери, ту је и базен у Овчар бањи 🙂

 

Међу најстарије материјале о овом пределу, спадају путописи Евлије Челебије из 1662-ге године, где се између осталог наводи:

“… У близини овог насеља у планинама богатим дрвећем, налазе се купке села Бање. Још у доба хришћанских краљева на овој лековитој води подигнуте су величанствене високе куполе, велики басен, многобројни хладњаци, халвати и свлачионице. Ту се годишње у доба лубеница сакупи 40-50 хиљада душа, одржавају панођури, тргује. То је величанствено излетиште и место за уживање. Како је вода тих бања јако топла, то се води купке додаје нешто хладне воде.”

А Каниц Феликс бележи следеће:

“… И Србија има свој Монферато и свој Атлас. Само он није ни као први који је из земље изникао попут високе купе окружене брежуљцима, ни као други, који је “планинска катедрала анатолског хришћанства” господари валовима Стримонског залива; у дубокој клисури између Овчара и Каблара леже на обале реке по четири манастира, са својим причама о некадашњим чудима, тако скривени од погледа пролазника

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.30 h. Путујемо Ибарском магистралом до Овчарко кабларске клисуре. Ту напуштамо возило и одатле почињемо пешачење стазом  од манастира Преображење, стазом дугом 13 km са висинском разликом од око 750 m.

Овај манастир се првобитно налазио са друге (леве) стране Западне Мораве али је срушен 1910. због градње железнице Чачак-Вишеград. У њему се живи по »јерусалимском типику« по којем живе и монаси Хиландарци на Светој Гори. Био и остао поштован као велика светиња.

Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. годину. Стари манастир Преображење је порушен како би се изградила железничка пруга према Ужицу. Постоје бројни записи о томе какве су последице имали људи који су одобрили и наредили рушење овог манастира. Старо Преображење је било пусто све до обнове 1811. године када је обновљен од Епископа Никифора. Манастир су посећивали Јоаким Вујић, Вук Караџић, када је био и калуђер манастира, Исаија, који је још за живота био поштован као светац. Манастир је одувек живео са молитвом и од молитве, монашки скромно.

Ново Преображење је подигнуто на супротној (десној) страни Мораве, у подножју планине Овчар. Нови манастир Преображење је освештао Владика Николај Велимировић, тада епископ Жички, на дан Покрова Пресвете Богородице 1. (14.) октобра 1940. године. Владика је том приликом поставио игумана Васијана за старешину манастира. »Тада им је Владика Николај дао флашу вина, просфору и једну флашу уља. У аманет им је оставио да не смеју имати стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде извор прихода.«

Црква манастира Преображење је мала, проширена затвореним тремом. Украшена је руком Ивана Мељеникова 1940. године када је урадио иконе, дуборез иконостаса и две фреске. Слава манастира је Преображење Господње 19. августа (6. августа по јулијанском календару). Под управом Манастира Преображење су и две необичне светиње у непосредној близини, Црква Савиње и Кађеница.

Пут до манастира Сретење води нас 2 km уз Короњски до. ка врху планине Овчар на 800 метара надморске висине и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

По писаним подацима овај манастир се први пут помиње у манастиру Јовању 1571. године, а спомиње се и његово рушење 1623. године, што његово настајање и постојање датује за претходни временски период. Предање вели да је са врха Овчара бачена круна(корона) па се гледало где ће да падне, ту ће се градити црква. По том догађају се и брдо изнад самог манастира зове Короњско брдо. Манастирска црква је обновљена трудом монаха Никифора Максимовића, који је после обнове манастира Преображења, 1818. године почео обнову манастира Сретење, тада је обновљена црква, конак, бедеми. По жељи Кнеза Милоша, ради великих заслуга је произведен за архимандрита манастира Сретење, а касније је хиротонисан за Епископа Ужичког, Нићифора Максимовића. Упокојио се 1853. године и сахрањен је у сретењској цркви.

Живопис наоса, олтарског простора и зидане олтарксе преграде из 1844. године рад је Живка Павловића из Пожаревца, док је Никола Јанковић аутор сликане декорације припрате. На строгост у избору, како иконографских тако и ликовних решења, и овако конзервативног зографског сликарства, са тек понеким елементом барока, утицао је дубоко религиозан Нићифор Максимовић. Олтарска фреска приказује свештеника коме је Анђео везао руке јер је недостојан и неспреман да служи Свету Литургију.

Наредна 2,5 km настављамо преко Сретенске косе према манастиру Свете Тројице, угњежђеном на шумовитој падинини Овчара, у атару села Дучаловићи, на територији општине Лучани и представља споменик културе од великог значаја. За оближња села он је  парохијска црква, а по лепоти се битно издваја од осталих манастира.

Сматра се да је манастир Свете Тројице настао кад и манастир Благовештење, у XIII веку. Поуздано се зна да су га градили калуђери манастира Сретење. О њему су први писали Јоаким Вујић и Вук Ст. Караџић у својим делима у XIV  веку. Први пише о терору Ћаја-паше и одвођењу робља током Другог српског устанка, као и факат да је то робље спасао, плативши оштету Милош Обреновић маја 1815. године. Вук описујући манастир, налази да је „тврђи“ од Благовештења, да има кубе и да унутрашњост није „моловата“ – виде се голи зидови. Око цркве је десетак конака на спрат, а има и других зграда које су у лошем стању. Такође Вук није нашао ту калуђере, јер их није било. Живела су ту два свештеника, отац и син са породицама, који су морали да иду и раде у надницу по „својој нурији“ (парохији).

Манастир је пострадао од воде која је извирала изнад манастира, али лоше каналисана оштетила је саму цркву и здања, јер се у порти изливала. У међуратном периоду манастир је потпадао под манастир Сретење. У запуштеној унутрашњости није било ничега. Више пута је напуштан и обнављан, да би пред Други светски рат Владика Николај Жички уз помоћ сретењског игумана Атанасија обновио манастир, међутим манастир је убрзо, 1941. године, два пута бомбардован од стране Немаца. Манастир се коначно обнавља 1979. године и слави Силазак Светог Духа на Апостоле (или: духови, тројице,педесетница) празнује се педесети дан по Васкрсу. У њему је иконостас који је урадио Никола Марковић 1868. године и две вредне фреске из XVII века. Света Литургија се служи сваке суботе, недеље и празником са почетком у 8 часова.

Спуштамо се изнад тока Тројичког потока до Моравице у Овчар бањи и одлазимо  до места чаробне лепоте, које се ретко посећује – бигрене каскаде Моравице, илити Бањски поток са бројним слаповима и водопадом! Од манастира до Бањског потока дели нас 2,5 km, углавном спуста.

фото: Милош КараклићДо следеће одреднице дели нас километар. Спуштамо се до Мораве, прелазимо с друге стране моста, и посећујемо манастир Благовештење. Он се налази под Кабларом узводно уз Мораву, с леве стране реке, изнад саме хидроцентрале Овчар Бања и убраја се у споменике културе од великог значаја. Иначе, да је монашки живот ових предела и даље врло динамичан сведоче новији догађаји, као они у манастирима Стјеник на Јелици, Вазнесење на Овчару, па и у овом. Чућете о томе на лицу места…

Црква има основу у облику крста са апсидом на истоку. На западу уз њу је у новије време прислоњен један трем с дрвеним стубовима. Кубе носе луци подухваћени пандантифима. Свод је обличаст. Осмострани тамбур кубета израђен је од тесане сиге. Судећи по кубету, могло би се претпоставити да је и остали део цркве од истог материјала. Изузетак би вероватно чинио олтар за који је Вук забележио „да је нађиват“ пошто се „некад био одвалио и срушио доњу страну ћелија“.

Извесни архитектонски елементи указују да је Благовештење могло бити сазидано у време процвата тзв. „рашке школе“, тј у XII-XIII веку. Међутим натпис изнад улазних врата на западном зиду цркве, у трему, каже да је храм подигнут 1602. Године:  „Изволенијем оца и поспешенијем сина и свршенијем Светог духа сазда се сиј свети и божествени храм Благовештеније пресвјатија владичице наше Богородице и присно дјеве Марије в времена тешка и нужна, трудом и усердијем игумана кир Никифора с братијами и сврши се в лето 7110. тј. 1602. године.

Други запис у цркви на северном зиду који одваја наос од припрате, обавештва да је унутрашњост храма жиописана 1632. године.

Од старог иконостаса је остала сачувана престолна икона са Христом из времена оснивања. Манастир је познат по преписивачкој школи.

Враћамо се у Овчар бању и у 19.30 h полазимо за Београд, где стижемо до 22.30 h. Ову акцију одликује умерена кондициона захтевност, што је чини приступачном и за почетнике.

 

ОПРЕМА:   гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина, а ко жели и неопходан прибор за базен.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.900 дин

За групу од 40 учесника котизација се умањује за 200 динара.

НАПОМЕНА: котизацијом није обухваћена исхрана; храну можете понети за све време током боравка.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба.

Акцију реализује Ненад Јовановић

065 99 22 782

nenad@serbianoutdoor.com

Поглед са Овчара

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.