Архива за zaštita prirode

Нема горе без вука и ’ајдука

Најконтраверзнији лик из животињског царства; негативац из многих бајки у којима је био оличење препредености, зла и подмуклости. За већину он представља шумског крволока од кога се леди крв, нарочито при пуном месецу, а с’ друге стране, са аспекта историјске митологије, представља велику мајку. Колико су бајке уз које смо васпитавани имале удео да ова врста данас постане чак угрожена у неким крајевима, нисмо сигурни, али да је у великој мери уопште ВУК омражен, то свакако. Колико међутим истине може бити у бајкама, или легендама, сасвим је извесно.

Ако бисмо свакој животињској врсти доделили по неку песму за коју сматрамо да је за њу одговарајућа, онда би за вука без сумње то била она од Дугмета -Шта би’ дао да си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве…- Јер шта би друго могао да пева онај кога оквалификоваше да је плод мрачних сила, они исти који својој деци дају име управо тог „вукодлака“ не би ли га исто штитило од тих мрачних сила и демона.

Не постоји нико ко незна за легенду о настанку града Рима, тј. браћу Ромула и Рема које је одхранила вучица. Стари народи су добро познавали вука, једнако га се плашили и поштовали. И ако многи грчки и римски писци о њему говоре са одбојношћу и нетрпељивошћу, које је Изегрин вазда изазивао, у старој германској митологији, Вотанову животињу више цене него што је презиру. Касније, хришћанство је потиснуло високу песничку митологију старих народа, претворивши Вотана у ђаволског дивљег ловца, а његове вукове у псе, који на крају постају вукодлаци. Па ипак, кроз сва та времена, презир према вуку проткан је потајним страхом пред страшним и надприродним способностима ове животиње. Тако је у нашем народу било уобичајено мушком детету дати име Вук, не би ли га то сачувало од урока.

HOMO HOMINI LUPUS ESTДА ЛИ?

Добра организованост вучје заједнице је са стратешког аспекта у човеку од давнина изазивала дивљење. Вук наиме може да живи као самотњак, у пару или чопору. У заједници (чопору) раде узорно тимски, потпомажући се међусобно и комуницирајући различитим завијањем. Зими, када је снег дубок, сакупљају се у веће чопоре у којима иду по трагу својих претходника, баш као што су чинили Индијанци у рату, да би заварали непријатеља својим бројним стањем; али и да би идући у колони пртили снег ради лакшег кретања. Све то никако не илуструје стару латинску да је човек човеку вук, као ни чињеница да је овај шумски разбојник иначе породично биће, доживотно одан својој вучици, која у томе ни мало не заостаје за њим. Еее, да је човек човеку вук…!

Слично куји, вучица је добра и нежна мајка. Своје вучиће брижно чисти, лижући их, а доји их дуже него што је то уобичајено код куја, бринући се и касније када им млеко није једина храна, да увек буду сити. Њена позорност не попушта ни трена када има младе, и зато их често премешта, чим у нечему наслути опасност за њих. Увек сам тврдила да је матерински инстинкт једина особина која се током процеса еволуције није уопште изменила, и једнака је у свих мајки, ма којој врсти припадале. Ако изгуби своје младунце, вучица тешко прихвата губитак, дубоко жалећи. С’ друге стране, ако дође до губитка мајке, младе ће прихватити друга вучица, која ће се о њима старати, баш као мајка, и дојити их. Зато се каже да вучићи имају онолико мајки, колико и тетки. Иначе, своје младе вук и вучица подижу заједно у оквиру породице.

СТРАСНО ОДАНА ЗВЕР

Вукови су познати и као велике скитнице. У зависности од природе терена, у стању је да прелази од 60 (планински предели) па до преко 100 km дневно (по равници). Током ратова, пратили су кретање војске. Догађања на просторима бивше Југославије током 90-их година, указују на податак да су вукови мигрирали са терена где су постојала ратна дејства на оне мирније, где их није било.

Његова издржљивост, окретност, и заиста велика енергија условљава још једну његову особину која је дефинитивно била пресудна када је реч о његовом имиџу, јер га његова вечита глад нагони да увек више побије, него што поједе, због чега га сматрају штеточином и то наравно много више зими него лети. Јеловник му је веома широк и чине га животиње како велике, тако и мале, дивље, или домаће, мртве или живе, а прија му и биљна храна. Ипак, крупније животиње вук није кадар да напада сам, већ само када је у чопору, када условно може бити опасан, чак и за човека. То што је стрвождер чини га важним у ланцу исхране, те се сматра „шумским санитарцем“.

Вук и вучица су до краја живота верни једно другом. Инстинкт?

Као припадник канида, вук је интелигентна животиња. За разлику од свог племенитог рођака пса, он је звер и као такав, не да се условљавати и манипулисати; његови поступци су последица инстинкта, захваљујући чему се вешто прилагођава свакој ситуацији и много јаче (безрезервно, посесивно) може да се веже за човека, ако га овај одгаји. Супериорно дрзак, он користи своја одлично развијена чула, те се за пленом шуња са једнаком количином опреза и препредености. А шта је са срцем, када се већ стално повлачи та паралела између вука и пса ?

Потпуно сам свесна да ће ме критиковати модерни биолози, што прецењујем класичан приступ бихевиоризму, јер је превазиђен и поетично искарикиран. Па ипак, непорециво је да нас животиње разумеју, и да са њима и те како можемо да комуницирамо, без да им само развијамо условне рефлексе, како би их нечему научили. Животиње и те како осећају, а говорећи о вуку, тај став је необорив, а догађај који је забележио Кивије још у претпрошлом веку, то одлично илуструје: вука је одгајио човек, који га је касније, када је одрастао, поклонио зоолошком врту. Животиња је постала утучена, изгубила апетит и била равнодушна према околини, једном речју, депресивна. После неколико недеља је ипак постао приврженији онима који су се њиме бавили, и чинило се као да је почео да заборавља старог господара. Међутим када се овај после 18 месеци вратио, вук је препознавши његов глас показао еуфоричне изливе радости. Али, човек је након посете опет отишао на пут, а животиња је патила као када је први пут била напуштена. Након три године, човек га је поново посетио. Било је вече. У потпуно затвореном кавезу, вук није могао да види ништа ван њега. Али

када је чуо глас свог никада заборављеног господара, почео је снажно да завија. Када су му отворили кавез, похрлио му је у сусрет, скочио у наручје, лизао му лице и хтео да изуједа чуваре који су покушали да га врате у кавез. Када га је и после овог сусрета човек поново напустио, вук је оболео и није хтео више да једе. Временом, он је оздрављао, али веома споро, после чега је постао опасан за ма ког ко би му се приближио. Није преболео издају своје просте и безусловне оданости.

фото: Добривоје Урошевић

Нека осећања, међу којима су и она која осећамо према вољеној особи, психолози називају нижим емоцијама. Али, кога сте разумели у наведеној причи; на чијој страни сте били, а кога презрели ? У кинолошкој систематизацији, пси који су еволутивно најближи вуку (међу којима су најстарије расе паса), сврстани су у пету, тзв. примитивну групу; а неки познаваоци скрећу пажњу да ти пси могу бити опасни. Овакви људски страхови су сасвим друге природе и често немају никакве везе са стварним особинама врсте на коју се односе. Страху нема места када је реч о животињама, јер оне се једноставно понашају онако како им диктирају њихови исконски импулси. Када их једном схватите, више их се не бојите, нити у њима видите опасност. Њихова психологија је неупоредиво једноставнија од људске и пре свега у потпуности искрена.

У селу Злот, човек је одгајио вучића, који је чувао имање и све у њему. Чинио је то толико ревносно, да је преклао припадника своје врсте, када се једне зиме чопор вукова, вођен глађу спустио ка селу, да нападне стоку.

ЧОПОРИ ХАЈКАЧА И ЗАШТИТАРИ

             И ако је још у предпрошлом веку, Брем указивао на опадање популације вукова, вечито разуздани ловци, вековима негују традицију хајкачког лова под изговором да спроводе планетарни програм за заштиту човечанства од ове „штеточине“. У томе су чак толико успешни да су се у многим земљама развили покрети за спашавање ове врсте. Европска комисија је 3. октобра 2005. тужила Финску Европском суду правде због законског лова на вукове. Скандинавске земље су у више наврата увозиле вукове, јер им је опстанак био доведен у питање. ЕУ има врло рестриктивну политику у погледу лова, али је зато Србија омиљено  одредиште ловаца из тих земаља где се то не сме. Ловци нам долазе из свих крајева света да на миру убијају све оно што због забрана не могу тамо одакле долазе.

Друштво за очување дивљих животиња Мустела је својевремено проценила популацију вукова у СЦГ на 1000 јединки, сматрајући то стабилним популационим трендом. На територији Војводине је заштићен актуелним законским актима о лову и заштити природних реткости, док је на преосталом простору Србије и Црне Горе сврстан у категорију незаштићених врста. Новим актом о заштити природних вредности предвиђено је активно газдовање вучјим популацијама. Стручњаци из Мустеле сматрају да су основни фактори угрожавања пре свега нестанак и расцепканост станишта, прогањање, илегална тровања и прекомерни одстрел. Знатне штете које причињава стоци и ловној дивљачи, само је алиби за лов као профитабилну привредну делатност. Забављајући се и на свој начин уживајући у природи (тако кажу), ловци убијају своју конкуренцију, док вук то чини да би имао шта да једе. Људи из Мустеле препоручују промену статуса заштите, активно газдовање, формирање експертског тима, стално праћење стања популације и израду националног акционог плана за очување вукова.

Деловање Мустеле по питању вукова је у оквиру ширег програма Мреже за очување великих звери на Балкану („Balkan net“), коју поред Мустеле чине НВО Грчке, Бугарске и Македоније. А каква је ситуација ван Балкана ?

Кризно стање вучјих популација проблем је свих земаља централне и западне Европе. Ситуација је најгора у Шведској и Норвешкој где је ова врста дословно пред истребљењем, и преостале јединке могу се набројати на прсте обе руке. Слично је и у Немачкој, те је европска заједница почела да финансира такозване “ light“ пројекте који имају за циљ ревитализацију вукова на њиховим доскорашњим стаништима. Вероватно најтемпераментнији, и најбројнији – италијански ловци су својој земљи можда и највећа препрека на путу до решења овог проблема. Генерално, оно што је свугде проблем јесте убедити локално становништво да не треба уништавати вукове, јер их сматрају штеточинама. То је покренуло у неким земљама програме за едукацију, али и мере које обезбеђују обештећење у случајевима када се догоди да вукови нанесу штету. На Британском острву вукова нема одавно, што је још у предпрошлом веку забележио Алфред Брем. За то време, сточарство се развијало одређеним путем дотле да се данас може рећи да је одвећ култивисано да би се размишљало о повратку вука. С’ друге стране, он ту више и не би имао где да се врати, јер су му станишта одавно уништена. Другим речима, на вука ту више не рачунају.

Тако у историји коју исписујемо ми људи, као господари поверене нам Планете пролазе вукови. Дивна створења, способна за приврженост и жртву, носиоци веома важне улоге у природи. Ни зли, ни опасни, они су оно што јесу: мудри и моћни, симболишу дивљину, одани својој заједници. А када нађу себи пара, тј. када се једном сретну и заснују породицу, вук и вучица остају заједно до краја живота. Када један од њих угине, други остаје самотњак.

Ако сте икада чули песму вукова у планини, били сте у прилици да чујете звук исконске тајне, попут оне из шума шкољке… Кажу да једино планине живе довољно дуго да могу заиста разумети њихову песму. Стари горштаци су говорили да „нема горе без вука и ајдука“.

А некада је живео у усамљеним, мирним и дивљим пределима, нарочито у густим, мрачним шумама, мочварним превојима и пространствима јужних степа. Сатеран у гетое, вековима прогоњен од нас са срцем Црвенкапе, што на миру хоћемо да беремо цвеће, без бојазни од сусрета са сопственим страховима, броји своје (надајмо се НЕ) последње дане оном истом исконском снагом  којој човечанство може само тежити. Малодушност и ускогрудост људски род тера на инфериорне и деструктивне поступке уништавања оног што је старим, ишчезлим цивилизацијама, попут рецимо индијанске, представљало узор и врхунску тежњу ка савршеном складу. Ако заиста волите, куца ли у Вама вучје срце ?

 

У СЛАВУ ЖИВОТА

       Некада давно, тек након што су се удружили у први чопор, легенда каже како су вукови запевали бескрајну песму среће. Чудесна музика привукла је месец који се, у жељи да што боље чује песму посве заобли. Поносни на овакав успех вукови запеваше двоструким жаром…

      Према једној од легенди из скандинавске митологије, Один и његова браћа створили су свет. Пошто му је било досадно током путовања, он створи вукове који ће га пратити где год да путује и да му помажу у лову. Ти први вукови звали су се Гери и Фреки. Они беху одани своме господару, чувајући га и пратећи у свим његовим путовањима, током којих су остављали своју одраслу младунчад, која на тај начин настанише цео Нови свет. Начин на који су вукови славили живот, Одина је испуњавао радошћу.

      Он потом створи и два гаврана, којима је задао да му извиђају терен. Назвао их је Хугин и Мунин. Били су веома вешти у налажењу плена, али увек гладни, и никада нису могли сами да улове плен. Зато су се удружили са Геријем и Фрекијем, те су заједничким радом увек били сити.

      И данас се гаврани могу увек видети у друштву вукова, и даље за њих проналазећи плен, док им ови за узврат остављају део хране.

      Коначно, када је Один створио прве људе, Емблу и Аска, од којих потичу сви људи, он им наложи да уче од свог пријатеља вука. Тако људи научише да брину о својој породици, да је штите и бране и сарађују међусобно у потрази за храном. Вук им је пренео многе мудрости научивши прве људе многим вештинама, што објашњава зашто је у стара времена био поштован и цењен.

 

 

 

 ЧОВЕКОВ ПРАУЧИТЕЉ

       Аустралијски научници претпостављају да су први људи неке вештине које су их одвеле на пут развоја савремене културе и друштва вероватно научили пре 100 хиљада година од предака данашњих паса. – Верујемо да су многи чиниоци узроковали развој данашњег човека, како с анатомског, тако и с друштвеног гледишта, а чврста веза између људских предака и вукова један је од кључних – тврди Paul Tacon, вођа истраживања из Аустралијског музеја.

      Он и биоархеолошки саветник Coin Pardoe аутори су теорије по којој су преци човековог најбољег пријатеља помогли људима да преживе, а доказе за њу проналазе у археологији и генетици. Они процењују да је та повезаност постојала пре најмање 100 до 130 хиљада година, што је много пре него што се досад веровало. Tacon претпоставља да живот на строго одређеној територији не постоји међу осталим приматима, док пси и вукови силовито бране своју територију, а такав начин живота вероватно је прихватио и човеков предак након многих нараштаја заједничког живота са вуковима. Отисци руку на стенама вероватно су били начин обележавања територије некадашњих људи, на сличан начин на који пси територију обележавају мокраћом. Будући да је људима ослабљено чуло мириса, вероватно зато што су почели да се ослањају на припитомљене вукове, почели су да користе трајнији начин обележавања територије, а то је на крају довело до свих врста фигуративне уметности пре отприлике 40 хиљада година.

      Лов на велику дивљач вероватно је био још лакши у сарадњи с вуковима, а само захваљујући лову на велику дивљач, човек је успео да преживи у тешким условима, у пустињама и на Арктику. Још је важнија можда теорија по којој је човек, учећи да припитомљава вукове, можда научио и да развија односе с другим људима. Приматиобично развијају чврсте везе између мајке и младунчета, али не и  између јединки истога пола. Tacon и Pardoe су мишљења да је пријатељство између човека и пса вероватно олакшало и стварање пријатељскијих односа међу људима.

      – То је представљало велику предност у борби за опстанак, јер је убрзало пренос идеја између група људи, размена материјалних добара, али и мешање гена – каже Tacon. Стручњаци ипак кажу да су за проверу те теорије неопходна додатна истраживања. Донедавно се веровало да су пси припитомљени пре само 14 хиљада година. Вучје кости пронађене су у Великој Британији уз људске кости старе око 400 хиљаде година, у Кини уз кости старе 300 хиљада година те уз 150 хиљада година старе кости у Француској, али уз претпоставку да су људи вукове јели.

ВРСТЕ  ВУКОВА

       Од укупно пет врста вукова, две су одавно изумрле, а насељавали су земљу током плеистоцена, тј. за време леденог доба.

     Canis dirus је један од њих, уједно и највећи од свих канида које су икада постојале. Насељавао је пределе Северне америке и био величине 125 – 175lbs.

       Други јеCanis edwardii, много мањи, величине 35 – 40 lbs. Такође је живео у пределима северне америке током леденог доба.

        Етиопијскиилиабисински вук (Canis simensis) живи у још свега 6 планинских области у Етиопији. Највећа популација налази се у оквиру Националног парка планина Бејли, са око 120 до 160 јединки. Има статус критично угрожене врсте.

       Слично је и са риђим вуком – Canis rufus, за кога неки амерички стручњаци тврде да је већ нестао из дивљине.

        Canis lupus, или сиви вук, по многима најлепши од свих, такође ужива статус врсте којој прети да буде угрожена. Он живи по шумама, планинским областима и тундрама северне америке и највећи је од свих сада постојећих врста вукова. Посебно атрактиван – бели арктички вук је једна од његових подврста.

        У оквиру ових наведених врста, развијене су и подврсте, па тако можемо рећи да поменути арктички вук или Canis lupuis bernardii насељава северне делове Канаде, а да Canis lupus tundrarum (pambisileus) настањује северозападне делове Америке, а у њеним зимзеленим шумама живи Canis lupus lyacon, а у јужнијим деловима Canis lupus niger.

        На Азијском континенту живе Canis lupus albus i Canis lupus campestris. На Арабијском полуострву егзистира подврста Canis lupus arabus, а на тлу Индије Canis lupus pallipes.

        Сви европски вукови сврстани су у подврсту Canis lulus lupus и поред разлика између мањих, црвенкастих и стидљивих вукова Италије и Шпаније оних већих који насељавају Балканско полуострво. Највећи су они који насељавају северне делове Европе, што уједно значи и да су најређи.

Одлазећи у природу,  ми му долазимо у дом.  Може се догодити да мотри на вас, али на одстојању.

Зато што је владар својих простора неустрашивог срца,

с љубављу, 

Гордана Атанасијевић

 

 

Ботаничке ноеве барке

Као ретко где на свету, наши простори крију многе природне реткости о којима, често и сами веома мало знамо. О њима вам причамо, између осталог и зато да бисмо знали чиме се можемо поносити, али и шта нам је Бог дао на чување, јер на жалост, незнање или немар, разлог су што таква природна блага нису изложена само зубу времена, већ и људској деструкцији.

Један од ретких природних феномена у свету, јесу пловећа тресетишта, или прилагођено уху обичног читаоца – ПЛОВЕЋА ОСТРВА. Она се налазе на три наша језера: Семетешко језеро на Копаонику, језеро Виситор на истоименој планини у Црној Гори и најзад највећа тресава на Балкану – Власинско језеро, које је већ познато са својим пловећим острвима.  Она су праве оазе ретких примерака угрожених биљних врста, од којих већина живи још једино ту – на пловећим ноевим баркама од тресета.

Када је Бог даривао природне лепоте, на нама дефинитивно није штедео. Јер како другачије објаснити толико занимљивих геоморфолошких творевина импозантних димензија на тако малој површини у односу на остатак Планете? Или невероватно бројну заступљеност спелеолошких објеката на деловима Источне Србије, а далеко од тога да је квалитет накита у многима од њих мањи куриозитет, да не идемо даље од Мермерне пећине код Гњилана, која је једина те врсте у свету. Све то, и још много тога сећа ме на речи нашег академика Пантовића, које је спонтано изговорио, након формалне свечаности промоције Спелеолошког атласа Србије, децембра 1999-те године у Српској академији наука, да вероватно зато што свега тога имамо мислимо како је то нешто уобичајено и „нормално“, а у ствари „НИЈЕ НОРМАЛНО“, нити свугде уобичајено, већ необично и ретко. То увиђају сви који дођу код нас да проучавају такве ствари, и имамо зато много разлога да будемо поносни, али и обавезу да то сачувамо.

ИЗМЕЂУ  ИСТИНЕ  И  ЛЕГЕНДЕ

Пловећа острва су ме одавно заинтригирала, почевши од првих прича о њиховом настајању које су ми испричали мештани. Те легенде се препричавају до данас и живе тако што се преносе с колена на колено, трпећи при том промене од стране маштовитих приповедача, и наравно има много верзија. И све су то наводно истинити догађај из прошлости, за који су мештани Копаоника везали нека своја веровања, и њима тобоже објаснили тајну постања острва која плове Семетешким језером. Неколико векова са колена на колено, препричава се како се поп са својим ђаконом спремао да врше жито у свети дан. Ђакон га је опоменуо да не би ваљало тада радити, али се свештеник позвао на то да мањка хране, и да се мора. Опоменуо их је и један старац, док су се спремали за вршај, али их није успео одговорити, те када су сутрадан завршили са вршањем жита, земља се, кажу, отворила, поп и његов ђакон су пропали, а то место испунила је вода и камилавка, која симболише вероватно свештеника. С друге стране, једно село подно Копаоника понело је назив Попово поље јер су, како кажу мештани, ту нашли капу неверног попа.  Међутим, и поред тог греха, језерска вода је лековита. Анализама је утврђена њена бактериолошка исправност, а помаже људима који пате од кардиоваскуларних, кожних и реуматских обољења.

Познати чувар народних прича, Радомир Величковић са Копаоника је љут на рониоце који су овом језеру установили дубину (29 m), јер му руше илузију да је оно заправо БЕЗ ДНА, што ће вам на лицу места многи тамошњи житељи потврдити. Јер оно је наиме, постојбина копаоничке аждаје! Прича се да се ноћу чују чудни звуци, налик на крике животињске немани. Сваке године о Светом Илији, ту се одржава велика културноуметничка манифестација „Илински дани“. Но, и поред тога што је реч о природном бисеру, због небриге надлежних језеро је остало у забити у коју залазе само упорни радозналци, као ви који читате ову причу.

На планини Виситор, чула сам приземнија тумачења: тамошњи мештани покретљивост острва повезују са чувањем стада од вукова. Овце би чобани натеривали на пловећа острва, која би после одгуривали од обале, те им тако вукови нису могли ништа.

А добитници награде „Маслинова грана“ за 1999-ту годину, били су „Власински вукови“, управо због свог залагања да сачувају пловећа острва Власинског језера, знајући да је та јединственост њиховог краја веома драгоцена и ретка у свету, али и да је мета многима који их нехајно уништавају, откидајући тресет за потребе баштованства, повртарства и сл. У жирију је била и моја маленкост, и без дилеме имали су мој глас.

 

             Професора Слободана Јовановића, са биолошког факултета универзитета у Београду, питали смо да нам каже како заиста настају ови феномени, обзиром да све те тресаве ипак немају исто порекло. Том приликом он је најпре скренуо пажњу да је судбина сваког језера, па и оних олиготрофних, глацијалних (ледничких), познатијих као „горске очи“, да преко разних сукцесивних фаза, једног дана бивају обрасла вегетацијом која је иначе развијена у околини језера. – Ради се дакле о природном процесу геолошког старења језера, приликом чега долази до његовог затрпавања. Тресава, тј. тресавски екосистеми су само једна од тих сукцесивних етапа у том развоју.

Што се тиче Семетешког језера, оног на Виситору, Проклетијама, на Шари итд. она су природна олиготрофна, ледничка језера, где овај процес лагано тече. Тресет се развија у приобаљу и напредује према центру, али се дешава да се делови тресета откину, па тако настану острвца која плове површином са све вегетацијом. Са Власинским језером је међутим у потпуности другачија ситуација – објашњава нам професор Јовановић – Некада давно, пре ледених доба, постојало је Власинско језеро, које је реком Власином истекло, направивши пробој између Чемерника и Плане; оно је практично „исцурело“, тако да је остала једна огромна тресава, која је и данас највећа на Балканском полуострву, позната као власинско блато. Можемо рећи да је ова тресава веома добро истражена ботанички, флористички и палеоботанички. Али, после огромног временског периода од свог настанка, власинско блато је потопљено1949-те године, зарад изградње бране и формирања данашњег акумулационог језера Власина. Земљана брана пресекла је ток реке Власине и Власинска тресава била је жртвована, али се догодило да су се делови тресета негдашњег власинског блата, просто одлепили са дна новоствореног језера те су тако почела да плутају површином језера, представљајући својеврсну атракцију. Зависно од активности ветрова, она се могу видети како плове површином језера, и могу се сваког јутра затећи на другом месту. –  

ПЛОВЕЋЕ ОАЗЕ

Причу о настанку појединих тресава, професор Јовановић наставља указујући на њихову свакако најважнију особеност. Ради се наиме о нарочитим ботаничким резерватима изузетно ретких биљних врста, од којих су многима управо ова острва последње уточиште. Он сугерише зато питање – у чему је садржана специфичност и куриозитет тресава уопште, у жељи да нам нагласи да се ради о правим малим ризницама биљног света и каже – То су изузетно осетљиви, фрагилни екосистеми, који када се једном наруше, или униште, природним, или неким насилним путем, више се никада не могу вратити у првобитно стање. Ове наше тресаве у Србији, међу којима је Власинска и данас највећа на Балкану, представљају својеврсне оазе, или стручно речено – рефугијуме бореалних типова вегетације, које су далеко на северу распрострањене у читавој Евроазији. Тресаве на Балканском полуострву су практично најјужније енклаве нечега што је на северу остало распрострањено и после ледених доба. Поред осталог, она су и специфична станишта поменуте реликтне флоре, тако да се морамо крајње одговорно односити према тим стаништима, јер ако их све скупа саберемо, и изразимо јединицом површине у хектарима, верујте да бисмо их могли на прсте две руке набројати. Стога су ова острва налик својеврсним „Ноевим баркама“, носећи собом примерке биљака које су остатак вегетације из далеког леденог доба. Мислим при том управо на бореалну флору, која је изузетно угрожена због угрожавања тресетишта. Ево податка да је после потапања Власинског блата, преко 20 врста НЕСТАЛО. Истовремено, сада, на Власинској тресави постоји око 250 различитих врста, међу којима 30 врста маховина. У Црвеној књизи васкуларне флоре Србије где су представљене најугроженије биљне врсте, можемо рећи да просто врви од података са пловећих острва, па и оних малих тресава дуж водотокова, поточића, притока Власинског језера. Само са подручја Власинске тресаве, ради се о 39 крајње угрожених врста. –

Скромно запажамо оно што се просто намеће из јасног излагања виспреног предавача, нашег саговорника, да ова острва имају изузетан значај за флору. Добили смо кратак, али динамичним тоном изражен одговор – Апсолутно, јер то су рефугијуми ! – А то управо значи оно што смо нагласили на почетку ове приче, да су пловећа острва последња уточишта за неке биљне врсте, од којих нам професор Јовановић наводи следеће – Карпатска длакава бреза (Betulla pubescens Carpatica), потом језичасти љутић, (Ranunculus lingua), а биљке месождерке су посебан куриозитет тресава, због хендикепа што имају недовољно минерала у подлози. Једна од месождерки која расте искључиво на пловећим острвима Власинског језера, је Drosera rotundiflora. А поменуо бих и малу мешинку (Utricularia minor), водену биљку, које је остало, према новијим истраживањима још свега неколико десетина УКУПНО, и то само на пловећим острвима.

Тресет је наиме кисео. Он се формирао у условима изузетно хладне климе у непропустној биолошкој подлози, то је обично силикат, а делови изумрлих биљака се тешко и споро разлажу. Тресет је зато ресурс изузетно квалитетног супстрата за узгајање биљних култура, што га чини веома пожељним. Он се легално, али још више НЕлегално експлоатише као богато природно ђубриво за потребе баштованства и повртарства. Следећи угрожавајући фактор представља нитрификација земљишта путем напасања стоке на овим тресавама, и најзад – ремећење водног режима, јер тресава без воде не може да опстане. Чим каптирате неки извор, тресава остаје сува, што доводи до престанка живота на њој. – објашњава нам професор Јовановић.

После свега испричаног, питала сам оно за шта предпостављам да већина вас размишља док чита ове редове, колико је тога до сада већ уништено. Уследио је на жалост очекивани одговор – Јако много, верујте. Копаоничке тресаве су можда најдрастичнији пример. Ова планина је својевремено била препуна мањих и већих тресава. Све су оне жртвоване зарад изградње монденско-туристичког планинског града на тих 1700 m надморске висине. Ради се о јако пуно хектара тресавске површине и можда је Јанкова бара једна од тамошњих последњих тресавских оаза. Ту још живи прегршт примерака бореалне флоре – мухоловке, мешинке, итд. -. Разговор је иначе вођен пре него што се појавила идеја о скијалишту на Старој планини, тако да није наведен драконски пример уништавања Јабучког Равништа!Лепљиве капи на нитима горњих делова њених листова подсећају нс росу, тако да је у народу зову РОСУЉА

          А рекли сте да је процес иреверзибилан, дакле што је изгубљено, изгубљено је за увек…? – Да, свакога дана можемо то да очекујемо и то је оно што не смемо да дозволимо. Завод за заштиту природе Србије је у својој студији о подручју Власинског језера предвидео и посебну заштиту тресава. На Пештерско-сјеничкој висоравни билоје много више тресава док није изграђена брана „Сјеница“, што је довело до ремећења водног режима реке Бороштице, и тресава код села Угао је потпуно нестала, јер је практично издренирана одвођењем воде подземним тунелом. Надамо се да ће нова студија заштите, која је у вези предлога за ново рамсарско подручје на том терену, обухватити и овај проблем. Наиме, летос је Завод за заштиту природе Србије завршио прво у оквиру прелиминарних истраживања  у циљу заштите подручја Пештера, а посебно се ради и валоризација подручја Карајукића бунара на Пештеру са становишта предлагања за заштиту по Рамсарској конвенцији. Још нису одређене границе будућег заштићеног природног добра, али оно што је извесно, то је да ће се оно одликовати изузетним природним вредностима, које се огледају у присуству ретких примерака пре свега флоре, изванредним примерцима крашког рељефа, пећина, итд. Посебно значајним у овом вредновању сматрају се тресаве као осетљиви екосистеми где обитавају биљке које се не налазе нигде другде; биљке које „воле“ влагу и хладноћу, одређени хемијски састав тла, итд. Број тресава на Пештеру се смањује услед мелиорације и пољопривредних радова, али су и поред тога и даље значајно заступљане, при чему је једна од још увек постојећих тресава међу највећима у Србији. Поред ње, ту је и читав сет мањих тресава око Сијенице. –

           

            Далеко, високо, мимо урбаног туризма, у сенци смрча, под врховима Виситор и Зелетин, скривено од комформиста и свих који о исконској природној лепоти у најбољем случају тек сањају, снева језерце Виситор, док га обрастају пловеће тресаве уводећи га у сан из кога се једном, неће пробудити. Остаће само легенда.

 Атанасијевић Гордана

 

 

 

 

Цветови са вечних снегова

Објављено у Планинарском гласнику двоброј 47-48

Скривен високо на планинама, међу глечерима, или на литицама кањона, рунолист је преживео давна ледена доба и данас, као реткост представља симбол чистоте и заштите природе, због чега се налази и на амблему нашег Клуба.

Налаз новог станишта биљке која је опстала из давног леденог доба утолико је интересантнији, јер се ради о локалитету необично мале надморске висине за једну познату високопланинску врсту. Са научног аспекта, занимљив локалитет указује и на одређене историјско-фитогеографске моменте у развитку и одржавању флора кречњачких кањона западне Србије и шире области источних делова Динарских Алпа.

Некада Вас магија прелепе фотографије води ка интересантним и вредним сазнањима. Када сам на насловној страни стручног часописа „Заштита природе“ видела такву једну, чији је аутор Срђан Белиј, сјајан планинар, али и стручњак Завода за заштиту природе Србије, постала сам дословце опседнута тим призором. А фотографија бајковито лепог кањона Белог Рзава, одевеног бујном летњом одором са безброј велова у свим нијансама зелене боје, била је само илустрација за рад троје аутора о новим стаништима неких ретких биљака и глацијалних реликата. Једна од њих је позната по својој симболици и необичним „вунастим“ латицама којима дугује свој назив – рунолист. У његовом аутентичном, ледничком амбијенту, изгледа као да те длачице штите ову нежну биљчицу од вечитих зима из којих је потекла…
Ту по мало необичну биљку, рундавих цветова, француски писац Maupassant је описивао као „бледо глечерско свеће“. А на неким другим језицима, ова биљка такође, као у нас има поетичан назив. На француским говорним подручјима га тако називају: лавља стопа, звезда ледника, алпска звезда, памучни цвет, снежна бесмртност… А на енглеском, његов назив Edelweiss изведен је од речи edel – племенито, нобл; и weiss – бело. Управо ту сложеницу користе и други језици.
Рунолист, планика, или Leontopodium Alpinum припада фамилији Asteracea. Потиче из Сибира, а у Европу је мигрирао током леденог доба. До данас он се задржао на врховима високих планина (Алпи, Карпати, Пиринеји, Апенинско и Балканско полуострво, Пирин), а пошто је идеална надморска висина за његов опстанак од 2000 до 3000 m, постао је симбол Алпа, где га и највише има. На жалост, упркос свим овим чињеницама и мерама заштите, рунолист је уништен у многим својим ионако већ ретким стаништима. Но, и поред тога, ова биљка није уврштена у европску и светску црвену листу флоре. Сматра се да је у Албанији вероватно ишчезла, док у Румунији има статус врсте која је пред ишчезавањем. У Бугарској је у категорији ретке, а у БиХ рањиве врсте. У Италији је регионално угрожена, док у Хрватској један варијетет (красенсе) има статус угроженог таксона.

У нашој земљи, има га у Црној Гори, на високопланинској зони Дурмиторског масива, као и у околним кањонима Пиве, Таре и Комарнице, затим на Сињајевини, Биочу, Орјен-Јастребицу; на планини Хајли изнад Рожаја, и на Тројану, у Гусињским Проклетијама. У Србији, најпознатије станиште рунолиста је на планини Копаоник, и то око врха Гобеља, код Сребрнца, али га има и на Јавору и Мучњу. Ново налазиште рунолиста у кањону Белог Рзава на Тари представља најсевернију тачку његовог распрострањења у Србији, што је сасвим довољан разлог, по мишљењу стручњака, да се овај локалитет мора ставити под заштиту, тј. бити увршћен у природне објекте под заштитом и надзором. На жалост, због неумољиве људске природе која је често деструктивна, стручњаци упозоравају на опасност од превеликог броја посетилаца, знајући из искуства да би то сасвим извесно угрозило популацију рунолиста од стране сакупљача, и ако биљке расту у неприступачним пукотинама стена.

Из Црвене књиге флоре Србије, у којој су регистроване све угрожене биљне врсте у нашој републици, сазнајемо да је педесетих година прошлог века, на Оштрим стенама (НП Копаоник), било преко хиљаду примерака рунолиста. У последњих десет година, констатован је драстичан пад на свега стотину примерака! На Мучњу га има још мање – једва 50 примерака у цвету. У раскошно лепом кањону Белог Рзава, бројност рунолиста се процењује на око 300 примерака. И зато, ако Вам се догоди чудо да видите рунолист у природи, сматрајте се почаствовани, фотографишите, и продужите даље. Немојте га брати, јер се популација изузетно споро обнавља. Брањем одраслих, репродуктивно способних примерака (оних у цвату), директно се нарушава узрасна структура, као и њена репродуктивна способност.
Али, авај, многи мање упућени ову биљку, због лепоте њенох цветова сматрају неком врстом трофеја и посебне „успомене“ са похода у какве планине, те је беру и незнајући да тиме драстично утичу на тако малобројну и ретку популацију.

 

Рунолист је, као природна реткост у Србији под заштитом закона. Станиште на Копаонику налази се у границама НП „Копаоник“ у оквиру И степена заштите. Ипак, субпопулација на Оштрим стенама није обухваћена посебним (строгим) мерама заштите, које су неопходне, а подразумевају стално праћење стања субпопулације, доступност информација посетиоцима националног парка да се ради о осетљивом станишту у коме је забрањено било какво сакупљање рунолиста. На планини Јавор, у западној Србији, постојање рунолиста је констатовано почетком прошлог века, али касније више није потврђено. Налазиште на Мучњу није заштићено, и ако су на њему групације рунолиста још малобројније и угроженије испашом. Стручњаци предлажу енергичнију и конкретнију заштиту, која укључује и реинтродукцију (вештачки узгојене биљке се саде на локалитете где су постојале, тј. још увек постоје, али им је бројност опала до критичне тачке).

 Гордана Атанасијевић