Архива за Žabljak

Дурмитор – рафтинг Таром – ZIP LINE!

По многима, Дурмитор је најлепша планина у Црној Гори; круна у црногорском планинском венцу, окићен ледничким смарагдним језерима, по чијем се броју убраја у ниски драгуља попут Бјеласице, Сињајевине, Комова, Проклетија…

Парк обухвата основни планински масив Дурмитора, делове и површи језера и Пивске планине, горње делове кањонских долина Грабовице и Комарнице, кањонску долину реке Таре и кањоне њених притока Сушице, Вашковске реке и Драге. Простире се на 39.000 ha, захватајући територију пет црногорских општина: Жабљак, Шавник, Плужине, Мојковац и Пљевља. Највиши врх планине Дурмитор је Боботов кук (2.525 мнв)

 У подножју Дурмитора, планине чији назив потиче од келтских речи „дру ми торе“ што значи „планина пуна воде“, налази се највиши град у Црној Гори – Жабљак, кога окружују 23 планинска врха. Цео овај предео обогаћују свежином и бојом многобројна планинска језера ледничког порекла, простране шуме четинара, реликтни букови гајеви, тамнозелене колоније клеке, као и многе кањонске долине дивљих река. Дурмитор има 48 врхова преко 2.000 метара, 18 горских очију – предивних глечерских језера, 5 кањона и преко 500 km маркираних стаза и као такав се убраја међу  најбоље обележене планине.

 Ђирђевића Тара

Посматрајући живописну панораму дурмиторског подручја, човек не може а да не размишља о настанку овог драматичног пејзажа и утицају моћних природних сила, које су учествовале у његовом формирању. Посебно обележје својим бистрим, зеленоплавим тоновима дају му језера, јер су неизбежна у свој својој упечатљивости, миру и тишини који уносе у простор којим доминирају стеновите литице, оштри, ка небу окренути врхови, клисуре, кањони, ливаде и пашњаци. Основу за научна истраживања језера Дурмитора, поставио је Јован Цвијић далеке 1899. године који је, боравећи на Дурмитору, обишао готово сва језера. По њему, она су елементи препознатљивости ове планине, јер нигде, на тако малом простору, није наишао на тако велики број језера. Сва она, како их је овај велики научник назвао горске очи, имају своју препознатљивост, различита по постанку, величини, по количини воде, по свом облику и лепоти пејзажа који их окружује. Ипак ако све погледамо из нашег времена, језера никад није превише и она нису дата једном за свагда. Привлачна су и значајна онако и онолико, колико је чиста вода у њима, јер језера, као и људи, имају своје лице и судбину.

масив Дурмитора

Петак, 8. јун:

ПОЛАЗАК: са паркинга поред Клуба (Устаничка 125) у 16.30 h. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо преко Златибора до кампа Развршје на Жабљаку. На Златибору правимо већу паузу за одмор возача и вечеру. У камп стижемо иза поноћи. Размештај по собама, ноћење.

Субота, 9. јул:

У 8.00 h после јутарње кафе и доручка, возимо се према Воденом долу, где се налази споменик планинару (1.820 мнв). Са бујног травнатог терена, прошараног белим кречњачким стенама, вијугавом стазом, крећемо према превоју Шкрчко ждрјело (2.114 мнв). Затим према Шкрчкој долини и Шкрчким језерима (око 1.700 мнв), стазом дугом 12 km, са висинском разликом око 850 m.

На том путу нас чекају фасцинантни призори околних врхова подно којих пролазимао, са леве стране је Пруташ (2.393 мнв) а са десне Шарени пасови (2.248 мнв). Цела стаза је јако динамична и једна од најлепших на планини, многе ће оставити без речи или ће их тешко наћи да пренесу личне импресије. Стаза првим делом углавном је у успону до превоја Шкрчко ждријело а након тога се спуштамо према језерима.

„Избијањем на Шкрчко ждријело, готово изненадно, ушли смо у вилински предео, у самом срцу Дурмитора. На овој планини има много дивних видиковаца, али овај – са Шкрчког ждријела убедљиво их надмашује погледом на блиске, лучне, стеновите зидове Планинице, Безименог врха, Боботовог кука и Ђевојке, џиновских размера, уроњене у неизмерна точила. Жутосиве вертикале, издељене на катове уским терасама, засутим урнисима, моћне као да држе плаветни свод, заслужено су добиле песнички епитет Сохе небеске. Уз то, непосредно смо уз Шарене пасове, изузетног колорита, задивљујућег сведочанства силних тектонских поремећаја. Хтели ми или не, на овом месту доживљавамо велики час из историје наше планете.“

 Бранислав Церовић (из књиге, Дурмитор и кањон Таре)

Задњих око 500 m стазе, пре превоја, је стрмији и каменитији, а савлађује се око 100 m висинске разлике. Затим се са Шкрчког ждријела стрмо спушта следећих око километар, према долини, која се простире подно врхова Дурмитора, при чему се губи висинска разлика 300 m. Ово је најтежи део стазе, како због висинске разлике тако и због каменитог терена и треба бити нарочито опрезан.

Али сама чињеница да Шкрчка долина представља само срце масива Дурмитор и сигурно његов најлепши део, учиниће да се уложени напор вишеструко награди и ова посета ће остати као незабораван планинарски доживљај!

На траси нам је планинарски дом, који се налази на платоу изнад језера, те ћемо на тако лепом месту направити паузу за фотографисање и одмор.

Веће језеро је чаробне боје, издужено, изузетног облика, подећа на контуре људског тела. Које је Јован Цвијић означио и именом „Зелено“, боја воде овога језера је зеленкаста, а максимална провидност достиже 8,5 m, по чему је прво међу језерима на Дурмитору.

У великом цирку Шкрке, поред Великог, постоји и Мало Шкрчко језеро.

Стазе око језера су једним делом проходне, тако да се оба језера могу обићи за сат времена. У овој потпуно релаксирајућој током које пунимо срца и батерије, уживаћемо у прелепим бојама воде, околној вегетацији и погледу на врхове који одвајкада стражаре над овом лепотом. Тешка срца а још тежег корака, одвојићемо се од ове лепоте, јер се морамо вратити истом стазом назад до нашег возила, које ће нас превести у камп.

Сваки направљени корак учиниће да се безусловно заљубите у ову планину и заувек у срцу понесете њену јединствену лепоту. Након доласка у камп, слобдно време, вечера по жељи и дружење уз логорску ватру.

Иако морфолошки различите јединке, Шкрка (цирк), Пруташ (врх) и Сушица (кањон) чине јединствено подручје деловања тектонских покрета, крашке и ледничке ерозије. Тектонско убирање и навлачење не само да је уздигло високо изнад нивоа површи  флисне слојеве Пруташа већ је раседном линијом дуж данашње Шкрке и Сушице определило правац речне и касније ледничке ерозије које ће затим знатно снизити коту Пруташа и истовремено дубоко урезати крашку увалу Шкрку и кањонску долину Сушицу.

Шкрка је назив који има корен у речи шкртаст којим се у Пиви означава неравно, испресецано, каменито тле, какво је управо у овом пространом цирку. Удаљен од насеља, изолован од осталих делова Дурмитора литицама и стрмим пасовима, овај крај и данас одише исконском дивљином и недирнутом лепотом. И стока у само-пасу до недавно је красила неупоредиви шкршки пејсаж. То је предео који треба не само осмотрити са врхова и превоја на ободу већ и посетити да би се доживела пуна скала његових вредности. За језера, бистрину и боје Великог језера, сликовит стеновит оквир над снежним наслагама по терасама и точилима, прегршт најживописнијих излета (Пруташ, Планиница, Зелени вир, Боботов кук, Ботун, Скакала, Сушица) и уз све то дивне пастрмке заточене у језеру.

Шкрчка језера се налазе у најпространијем и најдубље урезаном цирку на Дурмитору, на висини 1.686 m (Велико језеро), односно 1.711 m (Мало језеро). Највиши кршевити дурмиторски гребени оградили су их са три стране, док су на четвртој стеновитим одсеком одвојена од Сушице. То онемогућава приступ свима онима који нису спремни за напоре петочасовног хода најповољнијим правцем (Добри до – Шкрчко ждријело – Велико шкрчко језеро и натраг). Два језера одвојена су међусобно карстификованом заравни висине 50 m, ширине 400 m. Велико језеро дугачко је 580, максималне ширине 165 m, најмање 52 m, дужине обалсе линије 1720 m, површине 56.800 m2, највеће дубине 17,2 m. Окружују га кречњачке главице и моренски бедеми високи 10-15 m, изграђени од облутака сивих и зутих пешчара који потичу са Шарених пасова, и белог кристалног кречњака са Соха. Југоисточни део језерског басена је дубљи а северозападни плићи, где се на малом простору налазе подземни извори, у плићаку, и понори којима језерска вода отиче а касније се појављује на Скакалима, што је проверено бојењем воде. Мало језеро, у самом подножју Пруташа, при ниском водостају дугачко је 156 m, при високом 225 m, максималне ширине 94 m, дужина обалске линије 440 m (при високом водостају 750 m), површина 10.800 m2, највећа дубина 15,2 m. За време топлих летњих дана, темпаратура воде на површини оба језера не прелази 16 степени C. Прозирност воде Великог језера износи 8,5 m а Малог 6,4 m.

Бранислав Церовић (из књиге, Дурмитор и кањон Таре)

Недеља, 10. јул:

Група A: У 8.00 h после јутарње кафе и доручка крећемо према Савином куку 2.313 мнв. Али пошто је ово дан  за повртак за Београд и ограничени смо са временом, користићемо жичару, која ће нам знатно скратити време успона иЛево је Савин кук! силаска. Жичаром ћемо се превести до Савине воде, која је за 100 m висининске разлике нижа од врха.

Веома карактеристичног облика, џиновска купа, према северу вертикално засечена од основе до темена, остаје у сећању свакоме који је макар једном осмотрио панораму Дурмитора са Жабљака. Уз Међед, ово је најпознатији, најпосећенији, најфотографисанији врх на планини. Стаза до самог врха је направљена још почетком двадесетог века за излазак црногорског краља Николе првог. Осим тога, врх је привлачан због легенде о Савиној води (2.212 мнв), за коју се тврди да је лековита. Захваљујући чуду Светог Саве који је на том месту штапом прекрстио по земљи и вода се појавила. Сваке године, на Илиндан, 2.августа људи се пењу до извора у нади да ће им вода донети срећу, здравље, мир.Савин кук

Стазом од кампа до жичаре пролазимо кроз четинарске шуме, зелене пропланке, цветне пољане, камењаре…откривајући незаборавне пределе заносне лепоте.

Жичара нас одвози до Савине воде, а одатле преко кршевитог предела, стазом која вијуга испећемо се на врх, одакле је предиван поглед на врхове Дрмитора, Црно језеро, Жабљак. Стаза у оба правца износи 8 км, са висинском разликом до 400 m.

Враћамо се према жичари, која нас враћа у подножје планине, настављамо према кампу на ручак.

Након ручка у кампу, поздрављамо се са домаћином, у 13.30 h полазимо према Београду. Већ прву паузу и још лепоте открићемо на мосту Ђурђевића Таре, који ћемо  прећи пешке и направити дивне фотографије.  За оне храбрије, вожња  Zipline-а преко кањона реке Таре.

Када се група са Zipline-а сретне са пешачком, која стиже преко моста, и групом са рафтинга, настављамо ка Београду најкасније у 14.30 h, у који, са краћим паузама, стижемо око 22.30 h.

Група Б: После јутарње кафе и доручка иде на рафтинг Таром од Сплавишта – Жугића лука, у дужини од 14 km. Ова етапа рафтинга је погодна за рекреативце.

Возило учеснике одвози до старта рафтинга. Након припреме за рафтинг, сваки учесник добија одговарајућу опрему (неопренско одело, чизме, сигурносни прслук, кацигу и весло). Следи рафтинг најлепшим делом кањона Таре у  трајању од 3 h, са паузама за фотографисање и купање. Освежење и пауза на реци Љутици, најкраћој реци у Европи и највећем извору питке воде (1000 l/sec). Фото сафари моста на Ђурђевића Тари, подно кога се пролази. Долазак на Жугића луку, где је завршница рафтинга. Повратак и ручак (јагњетина, телетина печена или кувана, риба, кромпир, салата, пиће).

 

ОПРЕМА: гојзерице, штапови, мали ранац, преобука, заштита од сунца или евентуалних падавина. Нешто топлије одеће, вечери и јутра на високим планинама су јако хладна.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

55 € + 1300 дин, за групу од 40 учесника цена се умањује за 10 €

55 € + 1200 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином.

Котизација обухвата: превоз, два ноћења у вишекреветним собама (доплата за двокреветне собе 5€), улазнице у Национални парк, боравишну таксу, трошкове организације.

Котизацијом није обухваћено: вожња жичаром 5€, рафтинг,  zipline, обавезно путно и спортско осигурање.

Цена рафтинга: 42 €, у цену је укључено: комплетна опрема, услуге скипера,  превоз, све таксе, ручак.

НАПОМЕНА: Приликом пријављивања доставити следеће податке: име и презиме, контак телефон, број путне исправе.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Приликом пријављивања је обавезно измирење аконтације у износу од 30 €, а остатак до 15 дана пред полазак на пут. Рок за пријављивање је до 30. маја 2018. године.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

АВАНТУРА ДУРМИТОР: кањон НЕВИДИО – кањон СУШИЦЕ – ZIP LINE!

У централном делу Црне Горе, на 55 km од Никшића, налази се легендарни кањон Невидио. Његовим коритом протиче Мала Комарница која извире у Добром Долу, у подножју јужног дела Дурмитора. Понирући пролази између Бољских греда (2091 m нв) и Лојаника (2091 m нв) да би се поново појавила у питомој речној долини као стална река. На самом крају долине почиње кањон Невидио или Невиђбог како га мештани с првом називај, пошто се већи део кањона налази у вечитој сенци. Због окомитих стена сунчеви зраци никада не допиру до дна. На споменутој питомој долини, Комарница се одједном губи у чудно уклесани улаз и постаје људском оку невидљива. Одатле почиње наша авантура…

Али, то је само део плана који обухвата још један кањон, помало запостављен последњих година…  Кањон Сушице повезан је са најимпресивнијим цирком – Шкрком. A на дну, дубине преко 800 m леже Мало и Велико Шкрчко језеро! Кањон реке Сушице је један од најлепших и најимпресивнијих кањона у Црној Гори. Ми га пролазимо једним делом, јер је у ово доба године безводан, како му и само име каже, посут травнатим тепихом. Налази се на западним обронцима планине Дурмитор и један је од четири импресивна кањона који окружују ову планину (остали су: кањон Таре, кањон Комарнице, кањон Пиве). У оквиру је националног парка Дурмитор, те је стога, заштићен многим регулативама у настојању да се очува његова лепота.

кањон Сушице 

Петак, 26. август:

ПОЛАЗАК: са паркинга поред Клуба (Устаничка 125), ујутру у 16.00 h (поподне!). Потребно је доћи 15-так минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо према Жабљаку са једном паузом од 45 минута на Златибору. Око поноћи стижемо у Жабљак и смештамо се у камп.

Субота, 27. август:

Група А

Устајање, доручак у 7.00 h и припрема за стазу. У 7.30 h крећемо аутобусом према Добром долу (1.722 мнв), одакле започиње наше пешачење у дужини од 22 km са око 800 m висинске разлике, око 400 m у успону и исто толико у спусту. Започињемо успон преко Шкрчког ждрела на висину од 2.093 мнв, одакле се спуштамо ка Шкрчким језерима на висину од 1.720 мнв. На том путу чекају нас фасцинантни призори околних врхова подно којих пролазимао, са леве стране је Пруташ (2.393 мнв), а са десне Шарени пасови. Цела стаза је јако динамична и једна од најлепших на планини, многе ће оставити без речи или ће их тешко наћи да пренесу личне импресије.

 

Велико Шкрчко, које је Јован Цвијић означио и именом „Зелено“, налази се на надморској висини од 1.686 m, са највишом дубином од 14,2 m. Боја воде овога језера је зеленкаста, а максимална провидност достиже 8,5 m, по чему је прво међу језерима на Дурмитору.

У великом цирку Шкрке, поред Великог, постоји и Мало Шкрчко језеро. Оно се налази на чак 1.711 m нв, са просечном дубином од 5,9 m.

Даље од ових језера у правцу села Недајно, у месту проширења Сушичког кањона, смештено је Сушићко језеро. На надморској висини од 1.140 m, ово језеро је представник периодичних језера Дурмитора. Сушићко језеро се пуни водом Сушице, само у време влажних, пролетних месеци, те је само у том периоду видљиво.

Планинарски дом се налази на платоу изнад језера, те ћемо на тако лепом месту направити паузу за фотографисање и одмор. Након окрепљења настављамо пут према кањону Сушице који се налази на 1366 мнв. До тада смо прешли 6,5 km стазе где нам је Дурмитор открио део своје лепоте а ми настављамо ка још једном његовом адуту, споменику природе водопаду Скакала, који је заправо извор реке Сушице. Сам кањон је под строгим режимом заштите, природни процеси који се одвијају без удела човека, шуме које су једним делом и прашуме, растиње на стази које понегде надвишује путнике намернике, све је то део непоновљивог доживљаја који само може да пружи нетакнута природа.

Кањон Сушице је граница између Дурмитора и Пивске планине. Настао је усецањем у крашку подлогу – најпре ледника а потом и реке. То је узана и дивља пукотина, страна обраслих четинарским и мешовитим листопадним шумама. Нарочито је занимљив Црни бор чији поједини примерци броје и више од 400 година старости образујући дакле прашуму. Има примерака који су својим жилама причвршћени дословно за голи камен и надвијени над кањоном. Такви призори су невероватни и буде страхопоштовање… Овде расте и тиса, једини четинар који се успешно подмлађује из пања (по народном веровању свето дрво). У кањону живе срне и дивокозе, а у горњем делу и медведи.

Река Сушица је дуга колико и кањон, око 14 km и на већем делу тока је понорница. Кажу да то није била одувек, него је почела да понире после једне велике поплаве. Сада стални површински ток има само у подручју извора. Укупан пад јој износи око 800 m (извире на 1.300 m нв, а у Тару се улива на 512 m нв). Три-четири километра после извора, формира Сушићко језеро, које постоји само од раног пролећа до јуна, највећа дубина му је 4,5 m. У његовом кречњачком дну постоји више понора кроз које губи воду. Та вода онда кроз крашко подземље долази до Црних врела, у долини Пиве (сада су потопљена водама Пивског акумулационог језера) и претвара се у невероватно лепу долину, ливаду са нафинијом енглеском травом. Неописив доживљај је посматрање „језера“ из „птичије“ перспективе тј. са литица кањона. Благи ветар наизменичног правца таласа траву којом је прекривено дно тако да мења боју на врло софистициран начин. Када дуне у једну страну боја траве је јака зелена а када промени смер боја прелази у смарагднозелену. Ова чаролија дешава се у таласима тако да нисте сигурни да ли је доле узбуркана вода или трава…врло импресиван призор. Током пролећа Сушица тече углавном по површини, понирући само испод Сушићког језера.

 

Гоца и Сале над кањоном Сушице .-) IMG_0225 столетни борови

Сада нам следује 6 km стазе кроз кањон који је у овим месецима без воде а богато обрастао травом и планинским цвећем. На месту где је пресахло Сушићко језеро 1.184 мнв, направићемо паузу за одмор, јер нам затим следи успон уским макадамским путем од 5,5 km до села Недајно на висину 1.522 мнв, до видиковца са којег се види наш пређени пут али и део кањона који овај пут нисмо прошли који води ка кањону Таре. Недалеко одатле нас чека наш превоз који ће нас вратити у камп.

Група Б

Након доручка и јутарње кафе у 8.30 h заједно са водичима полазе пут кањона мале Комарнице на кањонинг. Њима домаћини обезбеђују комплетну опрему за пролазак кроз кањон и професионално вођење.

  скок

Лепоту овог краја чини село Пошћење са два ледничка језера, периодични водопад Скакавица који са седамдесетак метара високе стене расипа воду Грабовице која се улива у Комарницу.

Скривен на неприступачном терену, будио је
знатижељу авантуриста. Први озбиљнији покушаји да се прође и истражи изведени су 1957. и 1964. године, али нису били успешни, те су се низале чудне и фантастичне приче о последњем неосвојеном кањону Европе, све до августа 1965. када су чланови ПСД Јаворак из Никшића коначно прошли Невидио и први представили јавности његову дуго скривану, дивљу и запањујућу лепоту.

Ширина кањона је на поједин
им местима мања од метра, а на више места је неопходно скакати. Зато је Невидио, са својом импресивном дивљом лепотом привилегија одважних, упорних и решених, због чега ће за многе ипак остати тајна. Њега походе храбри и бескрајно заљубљени у природне лепоте! Дуг свега 4 km, на појединим местима је широк тек невероватних 25 cm. Стене које се уздижу над њим су вертикалне…

 

Недеља, 28. август:

Устајање, јутарња кафа, доручак, паковање ствари и припрема за повратак. У 9.30 h полазак аутобуса ка видиковцу Ћуревац  у кањону Таре (1625 m). Удаљен је свега 7 km од Жабљака према селу Надгора. До њега се стиже обележеном стазом, за мање од пола сата успона. Са њега се пружа фасцинантан поглед на кањон Таре!

Ћуревац Ћуревац

Сликање и уживање у погледу. Након тога настављамо ка мосту на Ђурђевића Тари који можемо прећи на два начина, свако по личном нахођењу: – пешице или као „летачи“ уз помоћ zip line.

Феномен zip line је последњих година веома популаран. Лет се одвија тако што „летач“ висећи на сајли прелеће кањон од платформе до платформе. Може се летети соло или у пару, положај може бити седећи или „супермен“ стил. Све инструкције ћете добити на лицу места и превоз до вашег возила.

Око 14.00 h полазак за Београд, са успутном паузом од 45 минута негде око половине пута. У Београд стижемо у вечерњим сатима.

Ђурђевића Тара

ОПРЕМА: комплетну опрему за пролазак кањона Невидио обезбеђују водичи – наши домаћини. За остатак програма: гојзерице, камашне, штапови за ходање, пресвлака, заштита од евентуалних падавина, заштита од сунца, подлошка за седење, мали ранац. 

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

45 € + 700 дин

45 € + 600 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином.

Котизација обухвата: превоз, улазнице, боравишну таксу, трошкове организације.

Котизација необухвата:  трошкове проласка кањона Невидио (100 €). Пролазак кањона, опрема, стручно вођство и доручак, пиће, и ручак, пиће, после проласка кањона кошта 100 € .

Ноћење, у собама 12 € или 3 € за мање шаторе по особи, за једну ноћ.

Путно и спортско осигурање, које можете да купите преко клуба,( уколико га већ не поседујете), изјашњавате се при пријави.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Приликом пријављивања је обавезно измирење ау износу од 30 €, а остатак до 10. августа 2016. године, докле је и рок за пријављивање.

Акцију реализује Новица Радојичић – Ноле

065 55 99 346

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Кањон НЕВИДИО (Црна Гора)

У централном делу Црне Горе, на 55 km од Никшића, налази се легендарни кањон Невидио. Његовим коритом протиче Мала Комарница која извире у Добром Долу, у подножју јужног дела Дурмитора. Понирући пролази између Бољских греда (2091 mnv) и Лојаника (2091 mnv) да би се поново појавила у питомој речној долини као стална река. На самом крају долине почиње кањон Невидио или Невиђбог како га мештани с првом називај, пошто се већи део кањона налази у вечитој сенци. Због окомитих стена сунчеви зраци никада не допиру до дна. На споменутој питомој долини, Комарница се одједном губи у чудно уклесани улаз и постаје људском оку невидљива. Одатле почиње наша авантура…

Лепоту овог краја чини село Пошћење са два ледничка језера, периодични водопад Скакавица који са седамдесетак метара високе стијене расипа воду Грабовице која се улива у Комарницу.

Скривен на неприступачном терену, будио је знатижељу авантуриста. Први озбиљнији покушаји да се прође и истражи изведени су 1957. и 1964. године, али нису били успешни, те су се низале чудне и фантастичне приче о последњем неосвојеном кањону Европе, све до августа 1965. када су чланови ПСД Јаворак из Никшића коначно прошли Невидио и први представили јавности његову дуго скривану, дивљу и запањујућу лепоту.

Ширина кањона је на појединим местима мања од метра, а на више места је неопходно скакати. Зато је Невидио, са својом импресивном дивљом лепотом привилегија одважних, упорних и решених, због чега ће за многе ипак остати тајна. Њега походе храбри и бескрајно заљубљени у природне лепоте! Дуг свега 4 km, на појединим местима је широк тек невероватних 25 cm. Стене које се уздижу над њим су вертикалне…

  

Петак, 28. август:

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра Сава тачно у 23.00 h. Ноћно путовање са успутном паузом и прелазак границе.

Субота, 29. август:

Ујутро стижемо до моста на Ђурђевића Тари излазимо из буса и прелазимо га пешице, јер ћете сигурно желети да фотографишете. У ресторану правимо паузу за јутарњу кафу и настављамо путовање ка Шавнику. Око 9 h стижемо на одредиште:

Јатак Јатак 

У 10 h долазимо у ресторан етно села “Јатак”, кафа-чај, доручак (приганице, домаћа пита, јаја, сендвичи, домаће кисјело млијеко…); упознавање са нашим водичима кроз кањон.

У 10.30 h одлазимо пред кањон, опремање учесника (кањонинг патике, кањонинг појас, кацига, неопренско одело и чарапе).

У 11 h опремљени улазимо за водичима у кањон. Током пролаза правимо 1-2 паузе где учесници добијају освежење, енергетски напитак, сок, чоколаду. Како не бисте излагали ризику и себе или своју фотоопрему, екипа која нас води ће фотографисати и правити видео записе (које касније постављају на својој Фејсбук страни, а ми добијамо ДВД).
Пролазак кањона траје око 3 сата (што зависи од састава и величине групе – наша ће свакако бити мала), након чега следи излазак из кањона у трајању од 30 мин до 1h и одлазак до аута где се пресвлачимо и раздужујемо опрему.

 

Одлазимо поново у “Јатак” на ручак у традиционалном стилу: качамак, цицвара, јагњетина, риба, роштиљ и пиће по избору.

Пролазак кањона под стручним вођством, опрему и ручак обезбеђују домаћини, а цена по особи износи 100 €. Они имају и правило: плаћате на крају, ако сте задовољни услугом водича и опремом за кањонинг.

Око 17 h крећемо ка Жабљаку,  кампу Развршје и смештамо се у апартмане или камп са сопственим шаторима – како ко буде желео (односно изјаснио приликом пријављивања). У апартману се може спремати сопствена храна, или одабрати оно што спремају домаћини, како ко буде желео.

апартман у Развршју камп Развршје камп Развршје

Слободне активности, одлазак до Црног језера, шетња до Јаблан језера, купање.
Полазак за Београд у 13 h, како бисмо стигли до 21.30 h.

Црно језеро Јаблан језеро

ОПРЕМА: комплетну опрему за пролазак кањона обезбеђују водичи – наши домаћини. Остало понесите у складу са садржајем програма и својим потребама, наравно.

ЦЕНА: 

6.000 дин представља износ фиксних трошкова и неће се мењати у зависности од броја учесника, јер је предвиђена искључиво мала група. Уплата овог износа представља аконтацију приликом пријављивања учешћа  (5.900 дин за чланове Клуба).

Пролазак кањона, опрема, стручно вођство и доручак и ручак после проласка кањона кошта 100 € и плаћа се после проласка кањона, како је горе наведено.

Ноћење у сопственим шаторима 3 

Ноћење у апартманима и кућама 12 

Оброци код домаћина, доручак 3 , вечера 6 €

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић – Ноле

065 55 99 346

nole@serbianoutdoor.com

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ДИВ КОЈИ СПАВА

Са ове временске дистанце, могу рећи да сам откривањем планинских пространстава закорачила у нови део свог живота, али на начин којим нису доминирали физички параметри, као што је кондиција и томе слично. Била сам кротак почетник и учила тако што сам ћутке гледала друштво око себе, радећи што и они. Оно суштинско догађало се у мени, мојим мислима. Као урбани аскета, одметла сам се у потрази за одговорима које нисам налазила у свакодневној вреви. Требале су ми висине да ослушнем себе. У годининама што су уследиле, ходање по врлетима никада за мене није имало спортску назнаку. Био је то пре свега наставак духовне еволуције, за коју су ови висови били неопходни, а приче које сам тада писала јер ми је то био посао, буде сентименте на те прве кораке…Ово је једна од тих

Дурмитор

Порекло имена планине није поуздано утврђено, али постоје две предпоставке. Према једној, оно потиче од латинске речи dormitorium (спавање), јер су се наводно римски легионари пролазећи туда питали да ли планина спава. Нешто поетичнија верзија гласи да је тако назван јер се веровало да је то Див који спава. Али, друго тумачење је вероватно ближе истини –  Дурмитору су име дали Келти, тј. његово име потиче од келтских речи дру-ми-тор, што значи вода са планине

Боботов кукВећину природних лепота, ако бисте хтели да доживите, морали бисте да се потрудите. И ако сте решени,уложен труд ће бити, у најмању руку сразмерно награђен. А такве красоте су често скривене, далеко од нас, и некако постајем сигурна, после неколико сличних искустава, да што су даље и скривеније и што је више труда потребно да се до њих дође, оне су лепше, а жеља да се открију и доживе, јача. Да ли је баш то она неописива и снажна сила која човека привлачи ка екстремним спортовима, авантурама, не бих тврдила, пошто код себе ту склоност не примећујем, али је то свакако оно што пасионираног љубитеља планина увек враћа планини, и главни мотив свих планинара зашто су уопште то и постали. Јер, истини за вољу, нема тих туристичких аранжмана, који ће Вас одвести тамо где може једино Ваша жеља. А природа је тајновита колико и лепа, и своје двери ће Вам отварати постепено, баш колико је упознајете. Колико ћете брзо у томе напредовати, зависи готово искључиво од Вашег слуха да пратите њен пулс и схватите поруке које Вам она упућује својим знацима. И наравно од природе Ваше амбиције. Да ли ћете при том сами истраживати, или бирати акције које други организују, мање је важно, јер је у почетку свако искуство драгоцен корак даље. Петодневни активан боравак на једном од најлепших планинских масива у Европи, осим незаборавно лепих утисака, био ми је у том смислу, квалитетна лекција.

 

Национални парк Дурмитор

            Део масива Дурмитора, површине 39000 ha, кога карактеришу посебне природне вредности, проглашен је године 1952-ге за национални парк.

           Од укупне површине Парка, 41% заузима кањон Таре, који је године 1977-ме, одлуком UNESCO-а проглашен резерватом биосфере (MAB подручје). Иста организација је године 1980-те, део подручја Парка (2000 ha) уврстила у свој регистар Светске баштине културних и природних вредности.

          У оквиру националног парка Дурмитор постоји 9 строгих природних резервата ( I категорија по IUCN).

 

У загрљају лепотица

Бескомпромисно неприступачан пасивном посматрачу, конформисти, а опет
еуфорично отворен за све које срце води природи и најлепшим пејсажима, које овај Див крије високо у својим недрима, док својим кршевитим плећима придржава небо…. Његове стазе и богазе, прави су изазов за рекреативно планинарење, и ма колико да се уморни вратите, сигурно ћете опет желети да дођете на ову дивљу висораван, чак и онда када освојите све њене врхове. Увек ће Вас звати неизбрисива импресија коју даје видик на непрегледна снежно камена пространства, која су Вас примила и дала Вам некакав чудесан осећај моћи и слободе; инспирација да још једном покушате да овековечите лепоту тренутка – пером, кистом, или фотоапаратом; куриозитет да пронађете још неки пут до неког врха, којим пре нисте прошли;  простодушна срдачност и гостопримство људи, који вас дочекују једноставно и топло, или пак жеља да после акције вечери проводите дружећи се уз добро вино, звук гитаре, и традиционална, старинска јела. А можда је све то тек непотребан изговор за поновна враћања, која уопште не морају имати никакав разлог.

 

 

Суза Европе

             Када на путу ка Дурмитору долазите из Србије, монументални мост на Ђурђевића Тари означава улазак у Национални парк. Величанствено дело људског ума и руку, достојно својом лепотом парира прелепој горској невести Тари. Грађен је од 1938-1940 године, по пројекту и замисли проф. инг Мијата С. Тројановића. Литице најдубљег кањона Европе, а другог по величини у свету (први је кањон реке Колорадо), премошћава  5  елегантних лукова висине 145 m, од којих највећи има распон 116 m.

            Чудноват утисак обузима док прелазите овај мост пешице, гледајући Тару како нестаје међу горостасним шумовитим литицама Дурмитора, који као да посесивно и љубоморно чува своју Тару од очију свих. Човек, као да се такмичио да јој угоди, али и буде такмац планинском Диву, те се узвиси равно њему како би је могао прећи, али и уживати у њеној лепоти, немоћан да одвоји поглед од нестварно зелене боје кристално чистог тока. Једном речју, на овом месту обећавате себи рафтинг туру низ Тару првом следећом приликом, ако је до сада већ нисте приуштили.

На северозападу Црне Горе издигло се парче земљине коре на 1500 m надморске висине са све шумама, речицама, језерима, селима и врховима стремећи у небо. А природа га је извајала у оно што је тај део груде од давнина и због чега је надалеко познат у свету. Унедрен између горских лепотица – Пиве, Таре, Драге, Сушице и Комарнице, простире се основни масив Дурмитора. Основна одлика рељефа овог масива је управо поменута пространа језерска висораван, дубоко усечени кањони и чак 18 горских очију – ледничких језера, увек бистрих и будних док Див спава… Са њих се ноћу блистају звезде, а дању, као у огледалима умножавају врхови. И ако нисте расположени за ходање, чаролија језера ће свакако заробити Вашу пажњу. Она су посебан украс Дурмитора, и дају му јединственост, какву немају друге планине. Ледничког су порекла и већина њих је на надморској висини од преко 1500 m. Најниже је Сушичко на 1140 m, а највише језеро Зелени вир на 2028 m. Обзиром на то, идеја о могућем купању у овим језерима била ми је сумњива. А онда, већ првог дана, угледах Јаблан језеро, где попут најлепшег девојачког ока снева под стражом витких смрча, испод Црвене греде, на 1788 m надморске висине. И илузија се распршила. Реска свежина бистре, смарагдне воде годи и релаксира по врелом летњем дану, а сунчање под окриљем столетних шума изузетан ужитак и за мене ново искуство које је уфејдовало аналогне доживљаје са мора. Једнако је пријатно, испратити Сунце предвече у водама Црног језера, парајући краулом његову мирну површину…. И није хладно.

 

 Лепота суровости

Са простране висоравни уздижу се витки, импозантни врхови, од којих њих 48 има висину која премашује 2000 m. Највиши од свих је Боботов кук (2523 m), кога овде зову Соа Небеска. И ко год први пут дође има за циљ да се попне на ту софу, јер његова висина представља изазов. Мада, није све у висини, рекла бих мало тога. И тешко да би ико смео да се усуди да за било који од врхова тврди да је најлепши, јер је сваки од њих јединствен, и  пружа посебан доживљај, било по начину на који се до њега долази, или по видицима које пружа, или по карактеристичним и упечатљивим пејсажним карактеристикама којим се одликује сваки понаособ.

Поглед са Боботовог кука досеже стотинама километара у плавичасте даљине и по доброј видљивости допире до Рудника на северу, Копаоника на истоку, Оријена и Јадранског мора на југу, и Чврснице на западу. Обзиром да је највиши, рачунајте да ћете морати да се потрудите да бисте оправдали своје амбиције и били награђени видицима и прелепим пејсажима који се смењују на путу до њега, тако да ћете у пуном смислу доживети сву разноликост рељефа ове планинске композиције.

Од Жабљака се ка Сои Небеској све време иде кроз густе лишћарске шуме, потом смрче, све до Инђиних долова. То место је нека врста планинарске раскрснице. Ту смо се поздравили са екипом која се упутила на Међед (2287 m), и наставили даље ка Локвицама. Тада смо изашли из шуме, а пред нама су се указала огромна пространства крашке површи пуне вртача, ледничких циркова, сипара и огромних камених блокова које је требало савладати, као и сам снег (и ако је јули!). Пред сваким превојем надала сам се да ћу затећи другачију слику, да ћу угледати врх, или да ће ми бар изгледати ближи, али уследила су нова пространства сурових, стеновитих композиција, а то посно тло је предамном непрестано оживљавало раскошно обојеним живописом најразличитијег планинског цвећа преко грубих и оштрих стена, одвлачећи ми пажњу својим контрастима. Од загледања у пејсаже почињем да заостајем за групом, и сусрећем оне који су одустали. Ужитак почиње да ми нарушава напор око преласка камених блокова и снежних појасева. Колону више нисам видела, нити чула, и бацивши поглед на огромну, високу громаду испред себе на коју сам се упутила, помислила сам у тренутку да је просто немогуће да дотле стигнем. Али, коначно се иза последњег превоја после Валовитог дола указао призор од кога застаје дах! Висинска панорама Дурмитора: Зупци, Ђевојка (или Соа, још једна), живопис Шарених пасова, Пруташ и огроман леднички цирк – Шкрка са своја два модра језера – Великим и Малим Шкрчким. Дивља пустош, симфонија кречњака и ледника, и колега који је камером бележио ову раскош спонтано је изустио повлачећи швенк – Лепота од суровости… -.

А предамном Боботов Кук. Сада више ништа није било исцрпљујуће. Угледала сам га одједном, и не мислећи да ми је то циљ за данашњи дан. Остао је најкраћи део пута до највише тачке, али и најужи, најстрмији, на једном месту без и једног ослонца, те је захтевао концентрацију. Напајајућа лепота околине томе даје лакоћу, али наредних пола сата то мора бити у сасвим другом плану, јер је сваки корак деликатан и не сме се подценити, јер успон је успешан тек када сиђете са планине. Пред тај последњи, најузбудљивији корак, поново сам угледала своју колону. Наравно, нису ме оставили, а мени је, признајем, лакнуло. Сам моменат када крочите на врх можда и представља тријумф над самим собом, и расположење је било примерено, али све то не би било тако да није свега што се дотле прешло. Можда пре поласка на такве подухвате сам врх и јесте циљ, али схватиће ко буде пробао, да његову величину чини све што прођете да бисте на њему провели тек онолико времена колико је потребно за фотографију. Врх је само бљесак, а пут до њега све остало. Ко зна – зна, а ко не, нека проба, јер вреди. 

Ледена пећинаНа 2100 m надморске висине, испод врха Обла Глава, налази се пећина нарочита по томе што јој украси нису од камена, већ од леда. И мада једнако чврсти као и камени, ови сталактити и сталагмити по мало збуњују онако провидни. Од великог, улаза, неправилног облика, силази се снезном стазом до необичне ледене дворане

     

Како Бог заповеда

И тако, сваки ће врх имати своју причу, таман да га походите и више пута, увек ће нешто бити посве различито. Тако Међед призива најбољим видиковцем за Црно језеро, над којим се покровитељски уздиже. Изазовним га чини део стазе дуж веома уског гребена,  док се поглед губи низ стрме литице, које умеју и лети бити у прамењу магле, што захтева обазриво кретање. А он просто провоцира да му се дође под скуте, док онако гордо надкриљује Црно језеро, као да је његово и ничије више. Минин богаз (2387 m) је име добио по пастиру и ловцу. Карактерише га виткост и попут копља оштар врх, који га чини препознатљивим међу осталим врховима Дурмитора. Планиница (2330 m) има репутацију најбољег видиковца овог масива. Шарени пасови и Пруташ  (2393 m), су најживописнијег колорита, и препорука су рекреативцима који не желе превише напора. Савин кук (2313 m) је вероватно и најпознатији широј публици. По предању, ту је одмарао Свети Сава, и када је ожеднео, прекрстио је штапом стену и из ње потекла вода. Извор Савина вода се налази на 2300 m, и верује се да је лековит. Црвена греда (2175 m) над Јаблан језером, је такође била једна од планираних одредишта. Са ње се пружа бајковит видик на Змиње и Црно језеро откривајући нам како су скривена у густим шумама смрча и јела. Сваки од њих има карактеристичне атрибуте, поред којих би свако поређење било „мртва трка“. И доста је стало у тих пет дана, али је за мене то био тек почетак откривања Дурмитора. Остало је десетоструко више.

Стаза до Савиног Кука је направљена почетком прошлог века како би њом прошао црногорски краљ Никола Први. На једној стени под самим врхом Боботов кук, постављена је мала, дрвена спомен-табла на којој пише: Ћиру од потомака… (1989.). Некада се наиме овај врх звао Ћирова пећина. А Ћиро је заиста постојао. Доживео је трагедију грешком убивши сина, нишанећи у дивокозу, и од туге се више није враћао међу свет. Сурови пределиВук Ковачевић и ја обликују суров живот, који ипак није изгубио топлину, далеко од тога. Пред катунима код Локвица пресрећу нас звуци клепетуша, и стотинак оваца. Срећемо пастира. Ови катуни и савардаци посебан су украс Дурмитора и привлаче једном нарочитом топлином готово заборављеног, архаичног начина живота. Помаже Бог, честити домаћине, – поздрависмо Вука Ковачевића, горштака са Жабљака, који овде током лета борави са својим стадом. Неколико нас је било заинтересовано за боравак у катунима, нашта је он срдачно узвратио позивом да дођемо. Баш ту, у његовим катунима је неко време живео и наш познати глумац Петар Божовић, похвалио се Вук. И није нас питао куда ћемо, јер је знао. Преко Локвица стално пролазе каравани планинара. Неко је споменуо његову изолованост, али не! Изолован је урбан човек, оптерећен очекивањима, жељама, неопходним условима за живот, али и мноштвом суштински неважних ствари. Никако пастир који има петорицу синова и једну кћер, и који живи како Бог заповеда.

Разговарам са Ковачевићем и присећам се нечег за шта се не сећам где сам тачно прочитала, схватајући сву веродостојност навода – Има неке сличности између Дурмитора и Дурмитораца, који као да су градили куле и тврђаве угледајући се на Своју Планину. И незна се које му  је шљеме прече, оно кућно у миру, или шљеме у планини. И незна се да ли су Дурмиторци сабљама и пушкама бранили лице Дурмитора, или је он својим гребенима и њедрима штитио главе Дурмитораца. –

 

Када се небо спусти са Сое

Чини ми се да нисам знала шта значи покиснути до голе коже, док то нисам доживела спуштајући се са Сое Небеске. И ништа на висини не значи што је дан био ведар и што смо се пре поласка чак намазали фактором за сунчање да не бисмо изгорели. Небо се једноставно спустило са своје Сое и порсуло на Дурмитор кишом и градом, без нарочите претходне опомене. Ко до тада није извадио кабаницу, после није ни могао, јер би отварањем ранца ризиковао да га напуни водом. Овакве „згоде“ су прави тест за опрему, али и искуство, пре свега. Искусан планинар познаје метеорологију, јер она много тога условљава на терену.

Како стигосмо до Локвица, појавио се опет Вук Ковачевић, и видевши нас онако мокре, понудио нам топлу варенику. Захвалили смо, али пожурили натраг, нестрпљиви да разменимо утиске са групом која се вратила са Међеда. Јер, у Босачи нас је чекала вечера коју смо при поласку договорили са домаћинима, те тако прођосмо Вука Ковачевића у типичном градском маниру „Журим, хвала, други пут“. Размере глупости те уобичајене, аутоматски изговорене фразе вредне су презира, јер одсликавају површност, деструктивну по људско биће. Планине су ме научиле да застанем ту где сам, ослушнем, утонем и останем можда и сатима. Јер једино је то оно што збиља јесте. Јуче је прошло, сутра није извесно, па самим тим ни било какав „други пут“.

Могло би се још много страница написати о свему што се овако може доживети за тако мало, али изузетно испуњеног времена. Примећујем како ме ова искуства мењају и задовољна сам у ком правцу то иде. Почео је да ми смета сат. Сувишан је негде где на време указују сасвим други чиниоци, више него довољно, не уклапа се, губи значај, „жуља“. На следећу акцију га сасвим сигурно нећу понети. Тај круг са дванаест подеока је тепсија у којој сечемо на кришке дане када смо у својим градовима, без себе и свог времена. Смисао и суштина је далеко од тога, ван домета казаљки, тамо где се спонтано ослобађа свест о битном и небитном.

Гордана Атанасијевић, 2003. год.