Архива за visokogorstvo

ЖИЖИНИМ СТОПАМА: Капетаново језеро-Круташ-В. Журим-Ластва-Рогођед-Божурни врх-кањон МРТВИЦЕ

Крсто Жижић, некадашњи председник ПСД „Железничар“ је  многим генерацијама подарио знања и вредна искуства, као и незаборавне тренутке на планинама. Својим сензибилитетом, преданошћу која је проистицала из срца и чисте љубави према природи, стварао је акције антологијских размера. При свему томе, његов ауторитет беше од оних који се нису наметали правилницима, пиштаљком, или „пословном дистанцираношћу“ у новије време, НЕ. Његов приступ будио је поштовање, и надасве ЖЕЉУ да идете некуд за њим, да га следите. Најзад, многе од акција које је водио, осим планинарских елемената, красила је и изузетна лепота, због чега смо пре пет година, овом почели да изводимо акцију  „Жижиним стопама“, њему у спомен.

Данас, већина акција које је изводио, нису на репертоару. Ми верујемо да је важно да постоје у изворном облику за генерације које долазе. Ова се сматра АКЦИЈОМ ЗА СВА ВРЕМЕНА!

Филм о "Акцији за сва времена"

Овај филм приказује како је ова акција вођена, а уз интервјуе са Томицом Делибашићем и самим Жижом који ју је утемељио, пружиће вам праву слику о овом догађају. Филм можете погледати кликом на фотку десно (ако сте заинтересовани за учешће, погледајте га обавезно! Током година, ова се акција одвијала на разне начине, тако да наредних пролећа можете очекивати разне варијанте (трасе које се спомињу у филму). Садржај овогодишњег програма који је пред вама, има изворну основу. Веродостојност је предуслов да доживљај буде какав је иначе и бивао (репортажу можете прочитати овде), а то нам је и циљ.

поља под нарцисима и Маганик у позадини на сваком смо врху имали час географије Мртвица

Четвртак,  6. јуни:

ПОЛАЗАК: са паркинга  у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 21 h. Путујемо Ибарском магистралом према Пријепољу и паузу правимо негде у неком успутном ресторану.  Пут настављамо преко Жабљака према Никшићу.

Мали Журим Лукавица - Велики и Мали Журим

Петак, 7. јуни:

Овог првог дана акције, пролазимо нестварно лепе пределе у виду непрегледних поља под нарцисима, катуна расутих по ливадама, у којима се прави најлепши сир на свету (лиснати, ровачки).  Постаје вам јасно да ова силна пејсажна лепота брише сваки замор… Пружамо вам избор од две трасе, тако да ће се сваки учесник определити за ону која му највише одговара.

Стожац поглед на језера (десно од Крста)

Траса 1: Возило напуштамо на локалитету Гвозд у близини новосаграђеног ветропарка. Идемо преко висоравни Лукавица све до подножја Гацкових греда, Великог и Малог Журима. Вршимо успон на Велики Журим одакле имамо одличне погледе на суседни Мали Журим и Боровник, Илијин и Николин врх, као и на капу Морачку. Са врха силазимо преко Пиперског и Загарачког катуна до Бара Бојовића. Ова путања је дугачка око 15 км са 650 м успона и 550 м спуштања. Стаза је заиста прелепа и мештани ће вам рећи како ту има 365 извора – по један за сваки дан у години :-).

Учесници који не желе да се пењу на Велики Журим, могу остати у подножју и састају се са групом након спуштања са врха. У том случају се прелази 13 км стазе са око 300 м укупног успона.

Након акције група која иде овом трасом се од Бара Бојовића превози нашим возилима до Капетановог језера.

Траса 2:

Возилом долазимо све до Бара Бојовића, тачније до краја асфалта код Загарачког катуна. Крећемо стазом према Пиперском катуну, пролазимо између Великог и Малог Журима и долазимо до депресије Резави долови. Прелазимо је ободом, долазимо до Иванбеговог катуна и одатле почиње успон на Круташ. Пењемо се прво на нижи врх (2115 мнв) па онда на виши (2132 мнв). Круташ је иначе један од врхова Капе Морачке (Ластва, Заградац, Круташ, Штит, Зворник) и практично у његовом подножју са североисточне стране се налази извор реке Мораче. Са врха имамо погледе на све врхове Капе Морачке, на Журиме, Лолу (Велики и Мали Зебалац, Лијевно…), Тали, Сињајевину, Дурмитор, итд…

Након паузе на врху спуштамо се у подножје Штита (2191 мнв), пратимо изохипсу и долазимо до подножја Ћетковог врха (2036 мнв). Бирајући најпогодније пролазе (стазе овде не постоје) спуштамо се до Радојеве продо и онда даље макадамом до Капетановог језера. Укупна дужина пешачења је око14 км са 750 м успона и скоро исто толико спуштања.

Гацкове греде Ветропарк Журими и Капа Морачка, поглед са Боровника

НАПОМЕНА: Иако се чини да је траса 2 по својој дужини и пређеном успону доста слична траси 1, морамо да нагласимо да је због специфичног и тежег терена којим се пролази она ипак доста захтевнија и компликованија, па се препоручује учесницима са бољом кондицијом и већим искуством.

Групе се на крају дана састају на Капетановом језеру где нас чека заслужени одмор. За овај предео мештани ће вам рећи како ту има 365 извора – по један за сваки дан у години :-).

Боровник Цветни пашњаци Капетаново језеро

ВАЖНА ПРЕПОРУКА: у пар катуна крај језера може се купити сир, наручити цицвара, прженице са киселим млеком, а има и кафе, сока и пива, али не рачунајте да можете набавити исто што и у радњама на које сте навикли (за такве и сличне детаље, обавезно консултујте организатора акције, како бисте се спаковали на прави начин). Ако сира случајно не буде у катунима, набавићемо га у Веље Дубоком.

стари катуни непрегледне чипке нарциса планинарски катун Минићевих

По доласку на Капетаново језеро, смештамо се код Минићевих у планинарски катун, или подижемо шаторе, како је ко пријавио пре поласка (број места у катуну је ограничен). Вреће и подлошке носимо СВИ! Катун нема мокри чвор (купатило), тачније постоји један WC као и чесма у дворишту.  На крају дана зна се: вечера, дружење и одлазак у слатке снове, јер ваља се некако носити са свом доживљеном лепотом. За оне који никада нису били у Црногорским планинама, ово ће бити ШОК за чула. А тек је почетак…

Резави долови

Субота, 8. јуни:

Овај дан такође почињемо рано, а нудимо две варијанте, обе са завршетком у селу Веље Дубоко. Наравно, најпре ћемо доручковати, потом спаковати ствари које нам до Веље Дубоког превози камион и полазимо на успон. Собом носимо мали ранац са оним што нам је потребно за пешачење током дана и у 07:00 h полазимо у акцију.

само део панораме са врха Ластве

Приказ трасе на топо карти

Од језера крећемо путем у правцу југа према Маганику. Идемо прво преко долине Требијеше (овдашњи мештани не користе назив Капетаново језеро, већ Требијешко језеро), па онда крећемо на успон према Божурном врху (1923 мнв). По изласку на врх правимо дужу паузу, а затим настављамо даље кретање ка врху Рогођед (2037 мнв). Са обе тачке имамо одличне видике на масив Маганика и његове карактеристичне врхове: Међеђи врх (највиша тачка на Маганику – 2139 мнв), суседне Бабине зубове (2111 мнв – место где се 70-тих година прошлог века срушио авион „Каравела“), Петров врх (некадашњи назив „Курозеб“, други по висини на Маганику – 2124 мнв), итд…Такође уживамо и у погледу на кањон реке Мртвице. Са Рогођеда се спуштамо јужном страном све до удолине у његовом подножју. Пратећи удолину, спуштамо се до макадама који спаја Капетаново језеро прво до Горњег Веље Дубоког, а затим и до Доњег где проводимо ноћ. Стаза је дугачка 14-15 км са 700 м успона и 1500 м спуштања.

Панорама Маганика

Иако дужина стазе није велика, терен који се прелази је доста незгодан, каменит, са понеким верањем по стени или кроз кулоар, без успутних извора воде, а такође је могуће да је стаза којом се спуштамо ка Веље Дубоком добрим делом зарасла пошто се туда ретко пролази. У склопу свих ових услова који се очекују, потребна је стварно добра кондиција, а поготову приликом силаска где су и добра колена веома важна.

Ластва Бане на Ластви 

За учеснике који не желе да имају овако активан дан, постоји друга – лакша варијанта:

Полазимо сат времена након прве групе и у плану је пењање на капу Морачку, тј. на највиши врх Морачких планина –  Ластву (2226 мнв). Пролазимо Радојеву продо и долазимо до Морачких долова где напуштамо колски пут и крећемо на успон каменитом стазом ка врху. Стижемо до подножја врха Крстац где имамо одличан поглед на Резаве долове и након краће паузе настављамо до Ластве. На врху правимо дужу паузу, а након тога се враћамо натраг истом или мало измењеном стазом (о томе ћемо одлучити на лицу места).

Панорама Морачких планина, поглед са Стожца

Поглед са Ластве је по доброј видљивости фантастичан и досеже чак до Ловћена, Оријена и Румије 🙂 На врху уживамо у призору који фасцинира и распаљује апетите за многим врховима у видокругу. Око вас све изгледа као раширена тродимензионална географска карта, а такав призор захтева пажњу, не само сликања ради, напросто се тако нешто мора загледати, зато смо се и попели 🙂 Али, како је ово акција са озбиљним висинама и растојањима, ваљало би да на врху не останемо  више од пола сата. Сатница се на оваквим теренима мора поштовати, да не бисмо ноћу стигли у Веље Дубоко! Узгред, то се никада није десило, па нема разлога за бригу.

Приказ трасе на топо карти

По доласку на Капетаново језеро, правимо још једну паузу (највише до сат времена) и онда полазимо даље низбрдо макадамом ка Веље Дубоком. Ходамо умереним темпом, да се не деси да неки веома лепи призори остану невиђени. Ми то не чинимо и на време ћемо вам скренути пажњу. Требало је превалити дуг пут, одвојити дане, те према томе доживљај мора имати пуноћу. Стићи ћете и све то да сликате, јер смо за два и по до три сата у Веље Дубоком. Недалеко од Капетановог језера, са леве стране су два предивна водопада, која се лако могу превидети ако се брже хода:

 водопад други водопад Милин До

Ко не буде желео да иде на Ластву, може да опуштено проводи време у околини Капетановог према сопственим жељама и хтењима. Битно је да се у договорено време нађе са остатком групе како би сви заједно кренули према Веље Дубоком.

Такође је могуће, ако неко жели, да се прошета до оближњег Манитог језера. Стаза није дугачка и лагана је, а ко буде ишао добиће тачне инструкције како да се без проблема попне до језера и врати натраг.

Комплетна траса до Ластве је  дугачка око 20 км са 625 м успона и 1500 м спуштања. Они који остају код језера и не иду на успоне, имају укупно 9 км пешачења и 950 м силаска, без успона. Учесници који желе да виде Манито језеро, прелазе укупно 12 км са 150 м успона и 1100 м силаска.

У Веље Дубоком постављамо своје шаторе крај старе школе, а може се спавати и у учионици, без потребе подизања шатора, како ко хоће (дакле, вреће и подлошке морамо имати СВИ). У снове ће нас увести друшкање крај ватрице уз вечеру коју, као и обично сакупимо успут, и тихи шум Мртвице…

Стигосмо у Веље Дубоко Тамара преферира шатор Капетаново језеро - Веље Дубоко

Недеља, 9. јуни:

Дан повратка, од кога нас дели рајска стаза кањоном реке Мртвице.  Немогуће лепа, Мртвица МРТВИЦАнемилосрдно заводи намернике, те је за ову штрафту важније зачеље него чело. Доручак, спремање шатора и полазак у 08:00 h. Опет наглашавамо да је овде тачност врло важна, јер је пут дуг, у Београд стижемо око 3 h ујутро, а Мртвица ће да мами, вазда било. Укљештена између Маганика и Стожца, њен ток је права магија!

Кроз кањон води стаза и не мора се квасити. На самом улазу у кањон постоји један прелаз где се (ако буде висока вода) ваља мало потрудити, а на стази може бити попадалих стабала, или остатака одрона (зависно од тога какво је време било до нашег доласка). Лепо, суво време је предуслов за пролазак кањона Мртвице. Ако се случајно догоди било каква киша (изненадна летња, краткотрајна), искључује се пролазак кањоном, чак и ако после тога опет гране сунце због велике могућности одрона). До Међуријечја ћемо, у том случају, ићи преко Лијешња (над кањоном). Ово наводимо као претпоставку, јер није немогуће, али прогнозу пратимо, како би акција могла бити реализована у одговарајућим метеоролошким условима.

Постојање стазе дуж кањона искључује нужност квашења, осим што искушење намерног улажења у воду увек вреба код тзв. „Афродитиних када“ и Даниловог моста 🙂

Афродитине каде кристално прозирно тиркизна лагуна

Треба одолети, бар толико да се ту не задржимо више од пола сата. А сликање…Ух! Очекујемо да то не утиче превише на ток кретања. Иначе, понесите довољно СД картица, знамо како је Мртвица заводљива и рачунамо на потребу фотографисања, али ваља нам стићи до 16 h у Међуријечје где нас чека комби!

 вертикална притока Данилов пут тиркиз...

Уосталом, како год сликали, нема тих фотографија које могу дочарати Мртвицу у свим нијансама од зелене, преко тиркизне, до петролеј плаве боје. Део њеног тока (до Белих Нерина) пресуши током врелих летњих дана и отуда јој име. Зато је ову акцију Жижа деценијама изводио у ово време, које је за њу идеално. Једним делом, пролазимо Данилов пут, усечен у стену. Направила га је ЈНА, а мештани га назваше по генералу Данилу Јауковићу. Надомак села Мртво Дубоко, с друге стране кањона, наилазимо на Беле Нерине – снажне пенушаве водопаде, од чијег хука нећемо чути једни друге. Могу се фотографисати са ивице обале, а потом улазимо у Магичну шуму!

  Бели Нерини (фото: Зоран Чубрило) Капија жеља Лагуна

Зашто је ово Магична шума, закључићете сами, али се верује да ако под овом Капијом пожелите жељу – испуниће вам се! А Мртвица, као да се зауставља пред Капијом жеља, разливајући се тиркизним тоновима преко белих облутака, као да зна да ће ускоро протећи испод Даниловог моста, и улити у Морачу…

 поглед са моста Данилов мост Крај

Пред нама је магистрала са овом кафаницом као зборним местом пред полазак. Дужина трасе од Веље Добоког до Међуречја (кањоном Мртвице) износи 13 км, са висинском разликом од 600 м у спусту.

Зашто је ово била КУЛТНА акција? Зато што је сваком било јасно, већ при првом доласку да ће још:-) много пута ту долазити и учешћа су вишеструко понављана. Једноставно, била је то акција на коју се ишло редовно. Негде вам се некада иде, некада не, али ово је у људима развијало потребу сваке године.

Из кањона би требало да изађемо до 16.00 h и одмах полазимо на пут. Предвиђена пауза је у неком успутном ресторану, где можемо ручати. У Београд стижемо пред зору,  око 3 h.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ: За ову акцију је неопходно имати одговарајућу (наведену) опрему и добру кондицију! Пртљаг нам се превози, на себи носимо само мали ранац са оним што је неопходно током пешачења. Спавати се може у сопственим шаторима, планинарском катуну на Капетановом језеру и у школи у Веље Дубоком.  Број места у катуну је ограничен и приликом пријављивања се морате изјаснити где хоћете да спавате (катун или шатор). У катуну има чисте постељине, тако да свако ко се пријави за ту опцију може да бира хоће ли је користити или неће (цена ноћења је иста). Међутим, врећа и подлошка су обавезни део опреме за сваког зато што у школи (друга ноћ) нема кревета, већ нам је на располагању учионица! Катун на Капетановом језеру и школа у Веље Дубоком немају купатила.

У случају неповољне синоптичке ситуације, акција ће бити померена за наредни викенд!

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, ранац, шатор, врећа, подлошка, лични прибор, вода и храна, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.  Такође и лична документа (пасош, лична карта). ентеријер планинарског катуна

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

45 € (превоз и сви остали зависни трошкови превоза)

доплата за транспорт пртљага 5 € – домаћину на лицу места

доплата за смештај у планинарском катуну 5 € – домаћину на лицу места

Путује се искључиво комбијем, број места је ограничен.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или на састанцима Клуба средом y 20 h

              Акцију реализујe КАУП тим:

               063 283 558                       063 555 966

            buca@serbianoutdoor.com                       aca@serbianoutdoor.com

  нарциси Манито језеро ка Милином Долу

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Зимски успон на ТРЕМ

После Ртња у јануару, поход на Трем је традиционалан планинарски хаџилук, који многи не желе да пропусте. А ни ми, јер одбијамо да изневеримо ваша очекивања. Зато, спремите се, али не заборавите да се овај изазов препоручује само онима који поседују добру кондицију.

фото: Иван Илић

Петак, 22. фебруар:

ПОЛАЗАК  у 17.00 h са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“).  Путујемо аутопутем до Ниша и до 21 h стижемо у Нишку Бању, где се смештамо у комфоран приватни смештај. Цена смештаја је између 800 и 1.000 рдин  за једно ноћење.

 Трем и Соколов камен

Субота, 23. фебруар:

У 6.30 h полазимо за Горњу Студену, тачније Бојанине Воде, ако буде могуће комбијем. Обзиром да нам предстоји 22,8 km са 1400 m успона и 1400 m силаска ако кренемо из Горње Студене, или 14,4 km са 950 m успона и 950 m силаска ако кренемо од Бојаниних Вода, у зимским условима, ова акција је само за особе са одличном физичком кондицијом!

   обратите пажњу на снежне стрехе!

У 8.00 h полазимо ка Трему. Током првог дела успона крећемо се кроз прелепу букову шуму и из ње излазимо на превој Девојачки гроб, изнад нивоа шумске вегетације. Са десне стране видећемо врх Орлов камен, а са леве наш циљ – Трем. Тада наступа главни и најзанимљивији део успона. Вероватно нас очекује стални домаћин гребена Суве планине – ветар, па будимо спремни, јер ће се појачавати са порастом надморске висине.

ВАЖНО: снежне стрехе су по живот опасне замке – не приближавајте се ивици гребена!

   На врху!

Стижемо у сусрет облацима, 1810 m надморске висине, величанствени Трем! Поглед са врха убрзава наша срца и са поштовањем се дивимо снежној лепоти Суве планине, природи која нас окружује, поносни на себе што смо савладали пут до њега!
На сам врх требало би да стигнемо између 13 и 14 h. За то време савладаћемо 1400 m висинске разлике (полазна тачка 400m – Трем 1810 m).

  

Силазимо до 17 h на заједнички ручак. Ко жели да руча у Дому Културе у Горњој Студени, треба да купи бон за ручак (150 дин) и понети прибор за јело.
Након свега пружа нам се могућност одласка на купање у базен Хотела „Радон“; цена улазнице на базен износи 200 дин.

Недеља, 24. фебруар:

Устајемо у 6:30, a у 7:00 h полазимо ка Горњој Студени. Заинтересоване ће у 8:00 h бити организован одлазак на стазу, правцем село Горња Студена . Мосор (985 мнв). Укупна дужина стазе износи свега 4,5 km.

Полазимо за Београд у 19.30 h и стижемо до 23 h.

ОПРЕМА: гојзерице, камашне, штапови за пешачење, мали ранац са водом и храном. Понесите одговарајућу одећу и заштиту; рачунајте на снег и ветар и опремите се за то на одговарајућ начин! 

НАПОМЕНА: понесите храну за све време боравка.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

2.800 дин   за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата превоз са путаринама, смештај и храну за возача; ноћење, базен и бон за ручак плаћају се посебно.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

 

Акцију  реализује Ненад Царевић

         nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

ЦАРСКИ РТАЊ!

Уобичајен и омиљен почетак планинарске сезоне!

Ртањ и то ЦАРСКИ 🙂

Ради се наиме о традиционалном 36-ом по реду Божићном успону на Ртањ у организацији клуба „Драган Радосављевић из Зајечара. Ми смо га назвали ЦАРСКИМ јер га реализује Ненад Царевић, који је прошлог лета на овој планини победио у трци преживљавања!

Ртањ

ПОЛАЗАК:   тачно у 5.45 h  са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 15-ак минута раније, како бисмо пошли на време.

Путујемо аутопутем до Параћина, одакле се одвајамо магистралним путем за Зајечар до „Балашевића“ где скрећемо за насеље Ртањ. Прва група која се до врха пење северном (захтевнијом) страном, полази од сепарације , док друга група наставља аутобусом до рударског насеља, одакле полази група која ће се до врха попети јужном (лакшом) страном  (успон 1000 мнв).

Поглед на Ртањ са Бељанице зимски успон на Ртањ

Обе групе по завршетку успона силазе јужном страном планине до насеља, где нас чека наше возило.

пред Шиљком пред Шиљком 

Пред повратак за Београд, свратићемо на окрепљење у ресторан „Балашевић“. Полазак се планира у 18:00 h, а у Београд стижемо до 23:00 h

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА:  гојзерице, ранац са водом и храном за успут; штапови за пешачење, камашне, зимска опрема примерена зимским условима (капа, рукавице…); заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина као и пресвлака.

Поглед на Тупижницу са врха Шиљак 

НАПОМЕНА:  описана акција, је кондиционо захтевна и мора се схватити озбиљно, утолико што се одвија у зимским условима, те као таква НИЈЕ за почетнике.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом од 20 h, на састанцима Клуба. Молимо вас да се благовремено пријављујете.

 

Акцију реализује Ненад Царевић

         nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

на врху Шиљак

 Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ПИРИН – царство језера

Ако сте неким случајем током претходних похода на Пирин, успоном на Вихрен и Тодорку, помислили да сте га апсолвирали, језерска свита резервата Јулен (Юлен) ће вас сасвим сигурно за свагда у то разуверити. Бугари с поносом кажу да је Пирин „най-величествената и страховита българска планина“. Национални парк Пирин је од 1983. године на UNESCO-вој листи светског природног наслеђа. По том огромном пространству мермерних и гранитних стена, расуто је пар стотина ледничких језера, као јединствени украс у општој амбијенталној раскоши, која заувек плени већ при првом сусрету. Заносна лепота језера, угњежђених у сурим цирковима чува легенде о херојствима и несрећним љубавима… 

 вођство: Неша и Гоца - Ход по води? фото: Валио Иванов

Та небеска огледалца бескрајне чистоте су овога пута тежиште наше приче и повод за три трасе које ће вам представити раскош ледничких језера магичне лепоте као знамења ове, за мене најлепше планине, која их има више него и једна друга! 

дивокоза  горско око

Без знатно дужег боравка, немогуће је видети их све, али смо зато одабрали најлепша и осмислили трасе које их ултимативно повезују. И ако успони на врхове нису приоритет, трасе нису лаке (ни једна нема мање од 1.100 m успона!). Врхови су нужност, када се нађу на планираној траси, тако да ћемо их имати укупно 5 и сви су изнад 2000 m.

 Поглед на Брезнишко језеро са Кадијевог врха  

А како природа љубоморно чува своја најлепша блага, до дома не можемо комбијем, већ жичаром. Јер, хижа Безбог је база за све који дођу ради језера, па тако и нама овога пута. А ујутро, чим отворимо очи, бићемо пред стазом. Само на време обезбедите слободан петак, ВРЕДЕЋЕ! Пре него је овај програм постављен на сајт, анкетирали смо чланство и учеснике наших ранијих похода на Пирин о дужини боравка, тј. да ли да путујемо ноћу. Скоро без изузетка, били су за ноћна путовања, због тешкоће да се обезбеде три слободна дана. Тако да коначан план изгледа овако:

Четвртак, 30. август:

ПОЛАЗАК:   у 16.00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125. Потребно је доћи пола сата раније како бисмо се прозвали, попаковали и кренули на време, што је изузетно важно обзиром да нам предстоји осмочасовно путовање до коначишта! Наравно, са неопходним успутним паузама и задржавањем на граничном прелазу.

НАПОМЕНА: у Бугарској је источно-европска временска зона (1 час унапред), тако да и ако ту кратко боравимо, померамо сатове ради лакшег договарања. Мобилни телефони се и онако аутоматски  пребацују на дату временску зону. На граници, при повратку, враћамо 1 сат уназад.

  

Петак, 31. август:

Пут настављамо према Добриништу, где се смештамо (2 h иза поноћи) у приватном смештају. Пошто одспавамо, у 8 h полазимо кa жичари, двоседежници, са стварима до Хиже Безбог на обали Безбошког језера на 2.240 m надморске висине.

НАПОМЕНА: обзиром да се до и од хиже Безбог транспортујемо двоседежницом, ствари морају бити спаковане искључиво у ранчевима! Жичара ради од 9 до 16 h и карта кошта 18 лева по особи.

двоседежница од х. Гоце Делчев до х. Безбог хижа Безбог 

Собе су шестокреветне са Wi-Fi, TV, фрижидером и тоалетом. На располагању нам је и трпезарија где можемо јести било своју храну, или пансионску (храна у хижи кошта 14 лева по особи). Али оно што је најважније и због чега смо баш ту је што све „језерске стазе“ полазе управо одатле. Пошто се сместимо, полазимо на највише језеро у Бугарској – Горње Полежанско, на 2.700 m надморске висине!

Доње Полежанско Горње Полежанско

Траса је дуга 10,5 km са успоном од 1.100 m и полази од језера Безбог, ка Доњем и Горњем Полежанском, до Горњег Газејског језера. Спуштамо се до језера и враћамо преко Безименог (2.838 m) и Безбошког врха (2.653 m).  Ово је комплетна траса, са два успона при повратку. Али, ако бисмо смањили напоре, можемо без спуштања до Газејског језера и успона на Безимен врх (у том случају, дужина трасе је 9 km, а укупан успон и спуст 900 m). Да би било јасније, дајемо приказ на карти и детаљан опис кретања:

Полазећи од језера Безбог, пратећи жуто-зелене ознаке, до Горњег Полежанског имамо 5 km са 710 m успона. Одатле даље можемо према планираној траси (силажење до Горњег Газејског језера, па успон на Безимен врх), или гребеном у правцу спуста, што обухвата и успон на врх Безбог (2.610 m). Такав спуст до дома мери 4 km са 720 m спуста и 185 m успона.

Пошто на оваквим теренима мања дужина трасе није показатељ и мање тежине, а у високогорству је важно добро се осећати, без слабости и бити концентрисан. Све што се не стигне једном, моћиће се неки други пут 🙂 Обзиром да је иза нас и ноћно путовање, ова опција је најобјективнија.

На крају оваквог дана, треба нам добар сан, јер сутрадан нас очекује фантастичан круг обиласка Кременских, Брезнишких, Каменишких, Рибних, те Аргировог, Ледног и Поповог језера. Дакле, препорука гласи: што пре у крпице, како бисмо ујутро кренули одморни – сутрашња траса нема опција за прекраћивање!

 

Субота, 1. септембар:

Устанак, доручак и полазак у сусрет са: Џангалским, или Кременским и Брезнишким језерима, која су понела имена по косама и врховима под којима су, што значи да ћемо се попети на Кременски врх (2.467 m), Кадиев рид (2.709 m) и Џано (2.657 m). Погледом ћемо добацити и до Каменишких, Ледног, Аргировог, Митревог и најзад, Поповог језера, које је и највеће на Пирину, са низом мањих Рибних језераца.

Траса је дуга 15 km, са успоном од 1400 m и исто толиким спустом. Опет ћемо нагласити да су на оваквом терену то озбиљни параметри, који захтевају спремност и издржљивост. Зато ћемо дати графички приказ трасе са описом кретања:

На данашњој траси неће бити опција за њено скраћивање. Полазимо од Безбошког језера крећемо се према Кременском врху, са кога гребенски настављамо на Хамбар тепе (2.502 m) и најзад Кадијев рид (2.709 m), који је и престона тачка са које се пружа царски поглед на Брезнишко језеро!

Овај врх је истурен и до њега долазимо тако што се одвајамо 850 m са наше кружне трасе. Призор за разгледницу, или desktop wallpaper! Одавде се враћамо на кружну трасу и пењемо врх Џано (2.657 m). По силаску са њега, настављамо према Поповом језеру, а до краја више нема врхова

Уморни? Сигурно… Али, леп је то умор, таман колико да надахнути уснимо 🙂

Недеља, 2. септембар:

Дан повратка. Напуштамо хижу Безбог и спуштамо се жичаром до нашег возила и одлазимо на пријатну релаксацију у „Римску бању“, крај Банског. Ко не буде желео у базене, време до поласка може провести у Банском. У 15:00 h полазимо за Београд, где стижемо пре поноћи.

Масив Пирина је вулканског порекла, што има за последицу постојање термалних извора. У центру Банског је фонтана са таквом водом, а више хотела из тог разлога поседује термалне базене.

Банско је диван градић, тако да ћемо мало одморити, разгледати, посетити туристичко информативни центар, ко жели да купи карте, или предахнути у некој од традиционалних механа, типичних за овај градић који је током зиме у пуном животу, јер га сматрају једним од најбољих ски центара у Европи.

 Банско Банско инфо центар у Банском

Прелеп градић Банско представља капију националног парка Пирин. Он је мешавина старог и новог, традиционалног и модерног. Улице поплочане каменим облуцима, старе куће са дебелим зидовима које изгледају као тврђаве. У свакој улици се налази по пар традиционалних „механа“. То је град који има своју богату прошлост и аутентичност архитектуре, начина живота и обичаја, имају своје посебно наречје, мешавина грчког, македонског и бугарског.

НАПОМЕНА: обзиром да се до и од хиже Безбог транспортујемо двоседежницом, ствари морају бити спаковане искључиво у ранчевима! Жичара ради од 9 до 16 h и карта кошта 18 лева по особи.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, штапови за пешачење, рукавице, мали ранац са водом и храном током успона, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина. Остало (лични прибор, пресвлака, пиџама итд.) спакујте одвојено у транспортни ранац због лакшег транспорта (ношења) ствари жичаром! Наравно, не заборавите исправе, нарочито пасош!

НАПОМЕНЕ:

  • Ова акција није за почетнике и захтева искуство, као и одличну физичку кондицију!
  • Учесници морају бити осигурани. Осигурање није путно и здравствено, већ спортско осигурање које се односи на планинарске активности. Уколико учесник већ поседује сопствено осигурање, то мора дати на увид, а котизација му се умањује за 400 дин.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

90 € + 1.500 дин  (односно 1.400 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

котизација обухвата: превоз, смештај и осигурање, трошкове организације

козизација необухвата: исхрану, карту за жичару, индивидуалне трошкове

Због природе терена и карактера акције, не планира се велика група, тако да је број места ограничен.

За пријављивање је неопходно да достављање података (име, презиме, број пасоша, контакт телефон и ЈМБГ за полису ) и измирење аконтације у износу од 50 €  на састанцима Клуба. По Правилнику, у случају одустајања, аконтација се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања). Рок за пријављивање до 8. августа!

Акцију реализују:

Гордана Атанасијевић         и          Ненад Царевић

           065 377 14 74                       064 684 01 37

     gordana@serbianoutdoor.com                        nesa@serbianoutdoor.com

  

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења

ВИСОКЕ ТАТРЕ – моћ природних лепота, еруптивне снаге, у пуном изражају!

 Татре су планински венац на граници Словачке и Пољске и представљају највиши део Карпата. Највећи део и  највиши врхови овог венца налазе се у Словачкој  међу којима је и највиши, Герлахов врх (Gerlachovský štít) са својих 2.655 m надморске висине. Долина реке Вах дели Татре на Високе и Ниске. Иначе, са преко 24 врха виших од 2.500 m надморске висине, оне су једини алпски предео у целом Kарпатском масиву, дугом 1200 km.Када се има жеља да се такав један простор доживи, намеће се сложена дилема – одакле почети и како их најбоље представити? Због свега наведеног биће то део гранитне раскоши која почива на територији Словачке. Критеријуми за даље сужавање избора били су: амбијентална лепота, географски смисао и историјски значај. Сходно томе, извесно су то сами по себи:  Криван, Бистра Лавка и Копровски штит, јер су идеално распоређени на трасама између главних речних долина: Бели Вах, Белански, Фуркотски и Хинцов поток. Криван је национални симбол, док су остала три врха тек повод да се прођу изузетно лепе и популарне трасе са више ледничких језера.

   

Зашто не Герлах? Једноставно зато што то захтева специфичну техничку опремљеност и одређен степен знања стеченог на алипинстичким курсевима, а то је ван оквира деловања нашег Клуба. Тај врх је спортски изазов за обучене људе, а и такви, за овај успон морају имати тамошњег специјализованог водича. За нас, Високе Татре пружају више него довољно изазова за које нам није потребно више од руку и ногу, да бисмо у њима уживали у потпуности.

Пошто сте већином нестрпљиви, дајемо на почетку табеларни приказ плана. Све после тога биће подробнији опис садржаја прoграма. Инсистирамо да га прочитате, ако сте заинтересовани. Ми од учесника очекујемо да је упознат са програмом, а Високе Татре да има одличну кондицију! Група је формирана и даље пријављивање биће могуће једино путем замена, ако одустане неко од учесника.

четвртак, 5. јули Полазак из Београда у 6 h, преко Хоргоша, посета Будимпешти (2 сата).  Пауза у Банској Бистрици (1 сат). Долазак у Штрбу и смештај. Трајање вожње 9 сати + два гранична прелаза.
петак, 6. јули Успон на Криван. Најјача тура! На врх полазимо од Три Студнички, а спуштамо на Јамске плесо. Повратак у вилу.
субота, 7. јули Успон на Фуркотски штит: Млинићка долина (водопад Скок и Capie pleso), Бистра Лавка, Фуркотски и Храби врх, Фуркотска долина (Горње и Доње Валенбергово језеро). Поподне крај Штрбског језера.
недеља, 8. јули Успон на Копровски штит Менгусовском долином, од Попрадског до Великог Хинцовог језера и даље до Копровског врха.  Ноћно путовање до Београда. Трајање вожње 9 сати + два гранична прелаза. Долазак у раним јутарњим часовима.

Четвртак, 5. јули:Будимпешта - Ланчани мост

ПОЛАЗАК тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125. Дођите 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку. До Хоргоша нас дели 2 h 15 min вожње, а до Будимпеште још сат и по и ту ћемо имати двочасовну паузу, за посету граду. Уколико задржавање на граничном прелазу са Мађарском пређе оквире процењеног, посете Будимпешти неће бити.

Банска БистрицаOд Пеште до границе са Словачком дели нас сат и по вожње. По уласку у Словачку, за сат и по стижемо у идиличан градић Банска Бистрица, где ћемо се задржати сат времена.

Пут настављамо преко НП Ниске Татре, право до виле „Боба“, где ћемо бити смештени током боравка у Словачкој. Дотле нам треба такође сат и по вожње. Вила Боба је комфорна и пружа пуну удобност. На располагању су нам две собе 2+2 (један дупли лежај + два кауча), две собе 4+1 (један дупли лежај + тросед + кауч), једна соба 3+1 (1 дупли лежај + 1 лежај + 1 кауч) и једна соба 4+0 (1 дупли лежај + два соло лежаја). Све собе имају купатило, тоалет и TV, а располажемо и са опремљеном кухињом где можемо сами спремати своје оброке.

Вила "Боба" Вила "Боба" Вила "Боба"

Из ове долине пред нама се уздижу величанствене Високе Татре – први европски прекогранични национални парк основан 1948. године у Словачкој (Tatranský národný park), а 1954. и у Пољској (Tatrzański Park Narodowy). Оба парка су 1993. уврштена у UNESCO-ву листу резервата биосфера (MAБ подручја, скраћено од „Man and Biosphere“). Поред амбијенталних карактеристика, које „пију из очију“ и врхова који изазивају страхопоштовање, ту су и многе ретке и ендемске биљне и животињске врсте.

Неће бити лако, али бићемо поносни када се будемо враћали! Зато, лепо спавајмо, пут је био дуг, а сутра нас чека солидан напор. Препорука је да на починак увек идемо раније, јер за планиране дневне активности са оваквим степеном тежине, морамо бити одморни!

 

Петак, 6. јули:

У Словачкој кажу да ко се није попео на Криван, тај није Словак! А обзиром да је данашња мисија кондиционо најзахтевнија у 8:00 h крећемо ка полазној тачки успона до које стижемо за пола сата вожње. Успон почињемо од Три Студнички (Tri studničky  Три бунара на словачком) обележеном шумском стазом поред Партизанског бункера и даље ка врху од кога нас дели 5,7 km са чак 1.280 m успона!

Криван (2494,7 m) је  национални симбол Словачке. Зову га и словачки Матерхорн, представља симбол слободе и независности – понос Словачке, а налази се и на Словачком евру. То је најзападнији врх Татри и целог масива Карпата, са кога се пружа величанствен поглед на добоке усеке, провалије и велика горска језера у наставку планинског ланца ка истоку. На основу визуелног процене, Криван се такмичио за статус највишег врха Високих Татри са Ломничким врхом, који доминира погледом са истока, све до 1793. када се шкотски лекар Роберт Таунсон попео на оба врха и дао њихове релативне надморске висине. Међутим, пошто се подиже са дна Копровске долине, Криван има највећу висину од своје базе у читавим Татрама, тако да ћете и данас чути да је он највиши, али се то не заснива на мерењима, већ визуелној импресији.

У својој књизи путовања, објављеној 1693. године, Daniel Georg Speer, наводи легенду  која објашњава како је Криван добио свој облик. Луцифер летео је преко Татра и носио неке људе у пакао. Међутим, дотакавши стопалом Криван, врх се накривио а Ђаво изгуби равнотежу, испустивши грешнике који тако населише округ Липтов. Записи рудара о Кривану датирају из прве половине  XV века. Њихово присуство се повећало током златне грознице у  XVI веку и претпоставља се да су неки од рудара стигли до врха, обзиром да су остаци њихових барака опстали под Прехиба гребеном на висини од око 2.000 m до данашњих дана, а највише, давно напуштено окно, налази се на само 60 m под врхом. Комерцијална експлоатација скромних наслага злата откривених у Кривану показала се једва одрживом и напуштена је у XVIII веку.

Доктор Таунсон је пружио доказе да је Криван био повремено планинарско одредиште већ у другој половини XVIII века. Његов водич из Важеца био је на врху неколико пута раније, а Таунсон га је видео како сакупља мале кованице испод камена на врху, где су их планинари остављали за срећу. Званично, први човек чији је успон на Криван забележен је лутерански пастор Андреас Јонас Цирбес, 4. августа 1773. године.

На YouTube постоји безброј снимака са успона на Криван (претражите под називом Výstup na Kriváň), што веома олакшава представу о томе шта нас чека. Од свега планираног за овај пут, ово је најзахтевнија траса! У нижим партијама (на почетку и на крају) ходамо уређеном шумском стазом по претежно земљаном терену. Са висином, превагнуће каменита подлога. На стени се крећемо полако и пажљиво, без дужих пауза, осим на самом врху.

Са врха се пружају фасцинирајући видици на лепоту суровости ових моћних планина, чему умногоме доприноси и призор неприступачних Терианских језера. Обзиром на свој положај, Криван даје идеалну позицију за панорамски поглед на венац високих Татри. Кад се то види, заиста се не жале уложени напори!

Са врха се спуштамо према Јамском језеру (Jamske pleso), до излетничке колибе на магистрали, где нас чека комби, а то значи 1.210 m спуста дуж 7,5 km стазе! Након освежења, враћамо се удобности наше виле до које стижемо за 15 минута вожње. Једно је сигурно: одлично ћемо спавати! 🙂

 Доње Терианско језеро, усађено у цирку 

Субота, 7. јули:

Данашња траса је изузетно атрактивна и спада међу најпопуларније међу планинарима који походе Татре: пролазак Млинићке и Фуркотске долине, четири језера, један водопад и два врха! У 8:30 h полазимо ка Штрбском језеру (Štrbske Pleso) и од чате Солишко (крај жичаре) улазимо у Млинићку долину. Стаза прати Млинићки поток који извире на 1.800 m надморске висине. Пролазимо и предиван водопад Скок на 1.740 m надморске висине и настављамо даље до језера Капи (Capie pleso на 2.080 m надморске висине), где почињемо успон уз кулоар до Бистре Лавке (Bystrá Lávka, 2300 m) на седло (Bystré sedlo) са којег се даље пењемо на Фуркотски (2.403 m) и Храби (2.428 m) врх.

На неким деловима ове стазе се сусрећемо са челичним ланцима за које се придржавамо – понесите рукавице како бисте избегли жуљеве! Фуркотски врх је на 260 m, а Храби на 500 m од Седла. Ко не жели до њих, спушта се у Фуркотску долину и чека остатак групе крај Горњег Валенберговог језера. Када се спусте сви, настављамо низ предивну долину ка Доњем Валенберговом језеру и даље, све до места када се стаза сасвим приближава Фуркотском потоку. Ту се одвајамо лево и пењемо (130 m) до колибе под Предњим Солишким врхом одакле се жичаром спуштамо до Штрбског језера где проводимо остатак поподнева.

 Capie pleso Водопад "Скок" Горње Валенбергово језеро

Недеља, 8. јули:

Дан пред повратак је испуњен успоном на Копровски врх (Kôprovský štít, 2.367 m) предивном трасом дуж Менгусовске долине до Великог Хинцовог језера. Она је за нијансу краћа од претходних, због чега смо је и распоредили пред пут, мада на оваквим теренима дужина трасе није показатељ тежине и времена које захтева за савлађивање.

Попрадско језера Попрадско језеро Копровски врх

Ујутро се поздрављамо са нашим домаћинима, напуштамо вилу у 8:30 h, са стварима и одвозимо се до Попрадског језера (Popradské Pleso), одакле почиње стаза. Попрадско језеро је заиста бајковит призор, дивне четинарске шуме око тиркизно зеленог планинског језера, а изнад њега горостасни врхови…  Стаза уз Менгусовску долину прати Хинцов поток и пролази између Малог и Великог Хинцовог језера (Hincove plesá).

Са те стазе се иначе одваја и она која води на врх Риси (Rysy, 2.503 m), али тамо ћемо из Пољске, наредне године. Иначе, Велико Хинцово језеро је највеће у Словачком делу Високих Татри. Одатле, десно се одваја стаза за Менгусовско седло, а ми ћемо лево на Копровски врх.

Овај снимак ће вам одлично дочарати трасу, која се, и ако је краћа од претходне две, никако не сме подценити, јер нам до врха треба добра 4 сата, а враћамо се истом стазом. Сам врх ће тај труд наградити предивним видицима. Махаћемо Рисију за следећу годину и кренути назад надахнути Татранском магијом… На пут полазимо до 18 h.

Небеско огледалце (Велико Хинцово језеро) Велико Хинцово језеро Велико Хинцово језеро

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: обзиром да се ради о високогорству, нема компромиса око опреме, ходамо у гојзерицама, а облачимо се слојевито, рачунајући на чињеницу да са висином пада температура. Капу и рукавице понети обавезно! Даље, потребни су штапови, мали ранац са водом и храном током успона. Такође, обавезно се треба заштитити од сунца, јер се лако и брзо изгори без заштите. Рукавице такође немојте заборавити; осим што су саставни део обавезне опреме у високогорству, биће важне и због придржавања за ланце!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

130 € + 1.500 дин

Због карактера акције и природе терена, број учесника је ограничен на 18.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Описане трасе нису за почетнике. Учесници морају имати одличну физичку кондицију и високогорско искуство.
  2. У овој акцији не могу учествовати они који никада раније нису ишли са КАУП-ом и чије нам искуство и способност на сличним акцијама није познато.
  3. Учесници морају бити осигурани. Осигурање није уобичајено, путно и здравствено, већ обухвата ризичне околности високих планина. Уколико учесник већ поседује сопствено осигурање, то мора дати на увид, а котизација му се умањује за 600 дин.
  4. Све време, од поласка до повратка смо у истој временској зони.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Пријава учешћа подразумева достављање свих неопходних података (име, презиме, број пасоша и јмбг због полисе, контакт телефон и е-адреса) и измиривање аконтације. Подаци се достављају искључиво путем мејла, ради боље прегледности. На тај начин ће ваше пријаве бити уредно евидентиране. По Правилнику, у случају одустајања, новац се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања). За сада на слободно место чека двоје прекобројних.

      Акцију реализују:

Гордана Атанасијевић       и       Ненад Царевић

             065 377 14 74                   064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Пројекција: На Аладиновом ћилиму – ИРАН, висине и долине

И ако је Драгана Павловића на овај пут повела жеља да се попне на Дамаванд, он је са својим другарима прошао много шири круг обишавши бројна занимљива места вођен срцем великог путника. Подсећамо да је чланак у два дела, објављен у часопису „Planet“, и на нашем сајту. Међутим, изворна верзија је претрпела веће измене, јер је Драган практично сажео своје предавање за репортажу на много страна. Слушала сам то предавање, као новинар, пре 13 година. И сада, као и онда мислим да оно има трајну вредност, коју вреди чути и доживети, или тачније, да га никако не треба пропустити!

Дођите зато у среду, 13. децембра у салу нашег Клуба (Устаничка 125 ц) и схватићете колико је наслов овог догађања веродостојан. Вожња ћилимом почиње у 20 h, добро нам дошли! 🙂

За увод, довољно је да прочитате репортажу (кликом на слику):

Ма колико ме овој, а и другим земљама као планинара призвале њене планине и врхови које још нисам открио, овде вас неизбежно понесе магија Истока, коју побуђује много тога што срећете на сваком кораку, нарочито када видите остатке градова који су били драгуљи људске цивилизације, центри својевремено најблиставијег царства које је икада постојало.“ – Драган Павловић

НА ЗЕВСОВОМ ДВОРУ

Ђорђе Михаиловић, унук солунског добровољца из Првог св. рата, Саве Михаиловића, чувар Зејтинлика

Ђорђе Михаиловић, унук солунског добровољца из Првог св. рата, Саве Михаиловића, чувар Зејтинлика

Крај године је време када се своде рачуни. У прилог томе, незаобилазна вест је свакако да смо у преступној, али и олимпијској 2004-ој посетили земљу домаћина XXVIII Олимпијских игара – Грчку. Повода је било више, а разлог ипак један – природа једне земље, нарочито ако је за тај део природе везана најчувенија од свих светских митологија. Наш циљ су дакле били Зевсови двори, али смо свакако желели да га објединимо са тамошњим доминирајућим овогодишњим спортским догађањима. А да би доживљај био потпун, ваља одабрати и право друштво. Овога пута су то били планинари  на челу са господином  Крстом Жижићем, који их већ традиционално води на једну дивну маршруту богатог и разноликог садржаја, кроз пределе где је некада било средиште моћне Македонске империје, али и поприште најславније битке у којој је учествовала Српска војска. Посети Олимпу и освајању његовог највишег врха Митикас (2917 m) посебну драж даје митолошка подлога, јер неизбежно Вам кроз мисли пролазе ти чудновати, свима познати ликови, који су на известан начин осликавали тадашњу стварну историју ове земље. Али, они су ипак измишљени. На Кајмакчалану, прескачући трагове дугих ровова, дубоких и после 86 година, и гледајући заклоне и склоништа од камења које још увек стоји сложено, осваја Вас једна сасвим другачија импресија. Дубока и стварна. Све изгледа као да је битка завршена недавно. А они, чијим је херојством извојевана, за разлику од Зевсове свите, заиста су постојали.  Стварајући најславнији део историје за поколења, постали су стваран мит. Ту, на врху Кајмакчалана, у капели посвећеној Дивјунацима, потом на Зејтинлику у Солуну, и најзад у Поликастрону, где је свечано обележен пробој Солунског фронта, положили смо венце, и тиме је наша мисија била завршена.

грудобран на Кајмакчалану капела урна Арчибалда Рајса Зејтинлик Поликастро

НЕ ДИРАЈТЕ МОЈЕ КРУГОВЕ !

Помало је изненађујућа чињеница да сами Грци, од којих сам очекивала у најмању руку да буду поносни на то што су били домаћини Олимпијских игара, једва да за то у себи имају простора колико су им власти због датог догађаја подигли порезе. Тако су темпераментни грађани колевке Олимпијских игара често гунђали када их питате било шта у вези Олимпијаде, исказујући незадовољство чак и поводом изгледа маскоте Игара. Не дирајте моје кругове, што рече Архимед! Али им је зато играло срце на помен фудбала! Па ипак, шта год им медитерански темперамент давао на вољу, Грчка је пред и за Олимпијаду била дословно умивена, што је свакако било лепо видети, а то што су изненадили остатак света поневши титулу европског фудбалског шампиона, имало је за последицу да су радње биле преплављене свим могућим реквизитима што за играње фудбала, што за навијање и то наравно у плаво-белој комбинацији боја. Могао би се стећи утисак да је исписано ново поглавље грчке митологије, и да су њени актери играчи националног фудбалског тима. Свако питање о томе изазивало би најпомпезније речи добродошлице, знајући како се на Тргу Републике у Београду славила њихова победа, али и како се ту, по кафићима и ресторанима пратио директан пренос са туристима из других земаља, и како су после финалне утакмице звонила црквена звона, а на улицама играло као у Риу! Ако свему овоме додамо и доминирајући тандем у дискотекама: Ремоса и Деспину Ванди, можете имати јасну представу шта је обележило Грчку ове сезоне.

  на Крову Грчке по силаску, испред планинарског дома егејски галеб

ФОНТАНА  МЛАДОСТИ

Међутим, до митских врхова Олимпа не допире ништа од тога за шта рекосмо да је обележило једнуОлимп сезону. Ту сте сами са својим импресијама које пружа игра сунчевих зрака са маглом над висоравнима, уски и дубоки процепи у кречњачким масивима под којим се простире огроман цирк; опрезан, колико и радознао поглед дивокоза којим Вас прате док походите њихов терен. Али, то је горе, далеко од насеља, планинарског дома и звука меденица, на висинама преко 1500 m. А да бисте дошли дотле и наставили до коначног циља, морате кренути најмање дан раније, зависно од тога шта желите. За сам Дом на Прионима, фото: Крсто Жижићуспон до највишег врха, или још неколико суседних, довољно је да кренете дан раније, како бисте до вечере стигли до прелепог планинарског дома Приони, обавијеног густом боровом шумом, на висини од 1100 m, а та шетња траје нека четири сата лаганог хода ком и те како пркоси гравитација, јер рачунајте да на себи морате носити ранац са стварима неопходним за 24 часа боравка на планини, укључујући и само ноћење. Наравно, храна и не мора бити обавезна, јер у Прионима имате диван комфор, трпезарију и у њој камин. Оно што ми је остало нејасно и на шта нисам добила одговор, јесте забрана истакнута
на зиду трпезарије да је играње карата и шаха забрањено!на Афродитиним изворима

Али, ако желите више од пуког пењања и силажења, онда одвојте свакако више времена пре него се упутите у Прионе и наставите даље ка свом циљу. Бар један цклисура Темпиео дан, како бисте видели оне важније ствари у околини највише планине Грчке: антички град Дион, тврђаву Платамон, клисуру Темпи и у њој Афродитине изворе који су по предању „фонтана младости“, и ко се умије у њима задржаће заувек лепоту и младост, баш као и прелепа богиња Афродита, која се ту купала, али и састајала са својим љубавницима…

У СУСРЕТ СВИТАЊУ И БОГОВИМА

Шетња од подножја Олимпа, докле смо се довезли аутобусом, до планинарског дома Приони, је прави ужитак, јер да подсетим, ова највиша планина Грчке је уједно Национални парк и резерват биосфере (MAB подручје, под заштитом UNESCO-а). Узгред, до Приона се може и предивном пешачком стазом дуж кањона реке Енипее, коју краси изузетна амбијентална лепота, те је препоручујемо као својеврстан фотосафари. Шта год да Вас је привукло да ту дођете, морате знати да, од преко 1700 врста кањон Енипеас, фото: Крсто Жижићбиљака које ту имају своје станиште, 23 су ендемске, што значи да расту једино ту и нигде више, а Ви сте у јединственој прилици да то видите. Митологија каже да су се богови са Олимпа хранили амброзијом, а пили нектар. Једна од ендемита је и Achillea ambrosiaca, и још неке чије нам само име указује да су ендемити (Erysimum olympicum, Festuca olympica, Veronica tessalica, Siene dionysii, и Мост преко Енипее, фото: Крсто Жижићдр.). Поред ових, наравно најзначајнијих биљака, ту су и бројне друге врсте које и ако не тако ретке красе планину прекривајући је својим раскошним бојама. Пажња научника ипак је фокусирана на Jankaea heldreichii – врсту дрвета коју сматрају живим фосилом, јер потиче из леденог доба.

На жалост, у групи од 40-ак планинара тешко да ћете моћи да видите и представнике фауне, али када изађете из шумског појаса ка врху, сусрет са по којом дивокозом сасвим је реално очекивати. Осим њих, Олимп насељавају и јелени, дивље довокозасвиње, дивље мачке, ласице, лисице, веверице и друге врсте сисара, од укупно 32 врсте. Небом над Олимпом царују и ретке врсте птица које су у овом Националном парку под најстрожијим режимом заштите (до сада је регистровано укупно 108 птичјих врста). Верује се да су у античко доба ове просторе насељавали и лавови, а поуздано се зна да је у XVI веку ту живео и медвед.

Осим живог света, лепоту чини потпуном и крајолик са Стари манастир Светог Дионисија Олимпскогпоточићима и воденим каскадама, прелепим клисурама, мирис смоле и терпентина столетних четинара; тајновити, кривудави шумски путељци испресецани корењем стабала; мали дрвени мостови који премошћавају брзе и бистре планинске водотокове, а зашто не и понегде нека стена на којој је неко у тренутку инспирације, надахнут свом том лепотом исписао стихове…

Дал’ због свих тих утисака, или умора, или свежине планинског ваздуха која се спустила пре ноћи и почела да стеже као да није лето, тек вечера поред топлог камина после 4 и по сатВисови Олимпаа хода, учинила је своје. Журило нам се у снове, јер нас је сутрадан чекало финале – највиши врх Грчке, Митикас, висок 2917 m. Некада давно овај врх се звао Пантеон. Било је то место окупљања митске дванаесторице, а сам трон врховног бога Зевса налазио се на оближњем врху Стефани (2905 m), одакле је Он свој гнев исказивао у виду муња и громова, те Вам и данас домаћини умеју упутити савет да се никада не зна када над Олимпом може да загрми, без обзира колико је дан ведар. Али, ми ипак знамо да је то својство свих високих планина током лета.

свитањеА  ГДЕ  ЈЕ  ЗЕВС ?

Кренули смо у сусрет свитању, предухитривши прве сунчеве зраке. Неко ко је знао какав нас призор очекује, рекао је – Спремите фотоапарате – Хоризонт боје индига почели су да пресецају праменови танких, облака пурпурног сјаја. Од одблеска излазећег сунца изгледало је као да они емитују светлост. На неки начин, тако и јесте. Као претходница Сунца, они су попут небеских, ноћних фењера умивене Сунцем...лагано будили планину пред прве сунчеве зраке. Сад ја кажем, баталите фотоапарате, ово треба доживети!

На изласку из борове шуме затекли смо кречњачке масиве врхова Олимпа у јутарњој – наранџастој одори. УЈутро, фото: Крсто Жижићмивена руменилом јутарњег сунца, планина је дисала испуштајући из својих недара велове магле који су лагано следили сунчеве зраке и увијали се даље око стрмих литица ка божанским врховима. Каква игра светлости!

Дан је постајао све топлији, и када смо дошли до места Скала, ослободили смо се вишка одеће. Они, мање амбициозни, упутили су се на леву страну ка врху Сколио (2911 m), а остали су наставили пут право на највишу коту изнад застрашујуће стрме Зонарие. Овде је заиста потребна концентрацпроцепија, и пожељно је оставити ранац, јер до самог врха нагиб је тако немилосрдан, да све ваља подредити доброј равнотежи. Али, ако сте то у стању, бићете поносни; осетићете како је то када једним кораком прелазите најужу кречњачку пукотину, провалију чије су
литице високе пар стотина метара, а испод се простире огроман цирк; пробијаћете се кроз прамење прозирних облака, да бисте најзад изашли из њих и гледали их са митског Митикаса, како хрле ка Вама. А ту, на врху поред стуба са грчком заставом је и књига утисака, па када се бар мало саберете од истих, можете то и записати, рецимо – а где је Зевс? Понекад је нешто могуће онолико колико нас машта понесе, мада се то не односи на чињеницу да је планина Олимп и важан археолошки и историјски предео. Ту су се за време Турске окупације крили чувени арматоли. Било је то много пре 1913-те године, када су Христос Какалос  и швајцарски планинари Frederic Boissonass и Daniel Baud-Bovy освојили Митикас први пут. За време немачке инвазије 1941., грци су заједно са аустралијским и новозеландским јединицама овде формирали борбену линију са окупатором. Касније, грчки покрет отпора у недрима Олимпа имао је сигурно склониште… Једноставно сам пустила мисли. Ту су Уран и Геа  изродили своју децу – титане, а од њих, Крона и Реу, митске владаре света на челу са Зевсом.

Нападамо врх! Фото: Крсто Жижић Ваља туда и сићи... Фото: Крсто Жижић неко је био инспирисан...

Гордана Атанасијевић, 2004. године

Божићни успон на Ртањ

И ову годину почињемо Божићним успоном на Ртањ. Она је постала обичај након празника, потреба да осетимо природу после свечарских мировања – ПРИДРУЖИТЕ НАМ СЕ 🙂

Ртањ

 ПОЛАЗАК:   у 6.00 h  са паркинга испред центра „Сава“. Дођите 15-ак минута раније, како бисмо пошли на време.

Путујемо аутопутем до Параћина, одакле се одвајамо магистралним путем за Зајечар до „Балашевића“ где скрећемо за насеље Ртањ.

Око 9:20 долазимо у подножје Ртња, крај старог рудника, одакле води маркација северном стазом, којом идемо ка врху Шиљак, до кога одавде има 5,7 km са 1005 m успона, што је, зависно од дебљине снежног покривача око 4 сата хода. Отворена је могућност лакшег успона из насеља, одакле до врха стижемо за сат краће, са успоном од 925 m.

Спуштамо се јужном страном планине највише два и по сата (6,8 km).

зимски успон на Ртањ зимски успон на Ртањ

9.40 h Полазак на успон северном страном (од старог рудника), односно у 10.00 h јужном страном из насеља Ртањ. Око 14 часова излазимо на врх Шиљак (1565 mnv). Где ћемо мало уживати у погледу, ужинати, фотографисати…НА ЖАЛОСТ од лане без инспиративног лука на остацима уништене капеле породице Минх.  Када се сви саберемо, обе групе заједно силазе са врха јужном страном планине у насеље Ртањ до 17 h.

Укупна дужина стазе износи 12,5 km и умереним ходом са паузама се прелази за око 7 сати.

пред Шиљком пред Шиљком са више снега...

Домаћин манифестације, ПСД „Драган Радосављевић“ из Зајечара, већ традиционално ибезбеђује за први успон значку и легитимацију, за трећи успон бронзану, за шести сребрну а за десети успон златну значку.

Акцију завршавамо силаском у насеље Ртањ, а у ресторану ћемо се окрепити и сложити утиске 🙂  Планирани полазак за Београд у 18 .30 часова. Очекивано време доласка испред Сава центра је око 22 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: планинарске ципеле, камашне, капа и рукавице. Понети ранац са довољном количином воде (на стази нема извора) и храном за успут. Потребна је добра заштита од јаког ветра, сунца и евентуалних падавина као и пресвлака. Пожељно је понети и штапове за ходање са зимским крпљицама.

Поглед на Тупижницу са врха Шиљак

НАПОМЕНА: ако сте раније већ учествовали на овој акцији, понесите учесничку књижицу Божићног успона на Ртањ.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.800 дин

1.700 дин за чланове Клуба

За групу од 40 учесник, цена се умањује за  300 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом од 19 h, на састанцима Клуба. Молимо вас да се благовремено пријављујете.

Акцију реализују:

       Ненад Царевић     и      Немања Потребић

         nesa@serbianoutdoor.com               nemanja@serbianoutdoor.com

064 684 01 37                065 99 88 777

на врху Шиљак

 Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Кањон НЕВИДИО (Црна Гора)

У централном делу Црне Горе, на 55 km од Никшића, налази се легендарни кањон Невидио. Његовим коритом протиче Мала Комарница која извире у Добром Долу, у подножју јужног дела Дурмитора. Понирући пролази између Бољских греда (2091 mnv) и Лојаника (2091 mnv) да би се поново појавила у питомој речној долини као стална река. На самом крају долине почиње кањон Невидио или Невиђбог како га мештани с првом називај, пошто се већи део кањона налази у вечитој сенци. Због окомитих стена сунчеви зраци никада не допиру до дна. На споменутој питомој долини, Комарница се одједном губи у чудно уклесани улаз и постаје људском оку невидљива. Одатле почиње наша авантура…

Лепоту овог краја чини село Пошћење са два ледничка језера, периодични водопад Скакавица који са седамдесетак метара високе стијене расипа воду Грабовице која се улива у Комарницу.

Скривен на неприступачном терену, будио је знатижељу авантуриста. Први озбиљнији покушаји да се прође и истражи изведени су 1957. и 1964. године, али нису били успешни, те су се низале чудне и фантастичне приче о последњем неосвојеном кањону Европе, све до августа 1965. када су чланови ПСД Јаворак из Никшића коначно прошли Невидио и први представили јавности његову дуго скривану, дивљу и запањујућу лепоту.

Ширина кањона је на појединим местима мања од метра, а на више места је неопходно скакати. Зато је Невидио, са својом импресивном дивљом лепотом привилегија одважних, упорних и решених, због чега ће за многе ипак остати тајна. Њега походе храбри и бескрајно заљубљени у природне лепоте! Дуг свега 4 km, на појединим местима је широк тек невероватних 25 cm. Стене које се уздижу над њим су вертикалне…

  

Петак, 28. август:

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра Сава тачно у 23.00 h. Ноћно путовање са успутном паузом и прелазак границе.

Субота, 29. август:

Ујутро стижемо до моста на Ђурђевића Тари излазимо из буса и прелазимо га пешице, јер ћете сигурно желети да фотографишете. У ресторану правимо паузу за јутарњу кафу и настављамо путовање ка Шавнику. Око 9 h стижемо на одредиште:

Јатак Јатак 

У 10 h долазимо у ресторан етно села “Јатак”, кафа-чај, доручак (приганице, домаћа пита, јаја, сендвичи, домаће кисјело млијеко…); упознавање са нашим водичима кроз кањон.

У 10.30 h одлазимо пред кањон, опремање учесника (кањонинг патике, кањонинг појас, кацига, неопренско одело и чарапе).

У 11 h опремљени улазимо за водичима у кањон. Током пролаза правимо 1-2 паузе где учесници добијају освежење, енергетски напитак, сок, чоколаду. Како не бисте излагали ризику и себе или своју фотоопрему, екипа која нас води ће фотографисати и правити видео записе (које касније постављају на својој Фејсбук страни, а ми добијамо ДВД).
Пролазак кањона траје око 3 сата (што зависи од састава и величине групе – наша ће свакако бити мала), након чега следи излазак из кањона у трајању од 30 мин до 1h и одлазак до аута где се пресвлачимо и раздужујемо опрему.

 

Одлазимо поново у “Јатак” на ручак у традиционалном стилу: качамак, цицвара, јагњетина, риба, роштиљ и пиће по избору.

Пролазак кањона под стручним вођством, опрему и ручак обезбеђују домаћини, а цена по особи износи 100 €. Они имају и правило: плаћате на крају, ако сте задовољни услугом водича и опремом за кањонинг.

Око 17 h крећемо ка Жабљаку,  кампу Развршје и смештамо се у апартмане или камп са сопственим шаторима – како ко буде желео (односно изјаснио приликом пријављивања). У апартману се може спремати сопствена храна, или одабрати оно што спремају домаћини, како ко буде желео.

апартман у Развршју камп Развршје камп Развршје

Слободне активности, одлазак до Црног језера, шетња до Јаблан језера, купање.
Полазак за Београд у 13 h, како бисмо стигли до 21.30 h.

Црно језеро Јаблан језеро

ОПРЕМА: комплетну опрему за пролазак кањона обезбеђују водичи – наши домаћини. Остало понесите у складу са садржајем програма и својим потребама, наравно.

ЦЕНА: 

6.000 дин представља износ фиксних трошкова и неће се мењати у зависности од броја учесника, јер је предвиђена искључиво мала група. Уплата овог износа представља аконтацију приликом пријављивања учешћа  (5.900 дин за чланове Клуба).

Пролазак кањона, опрема, стручно вођство и доручак и ручак после проласка кањона кошта 100 € и плаћа се после проласка кањона, како је горе наведено.

Ноћење у сопственим шаторима 3 

Ноћење у апартманима и кућама 12 

Оброци код домаћина, доручак 3 , вечера 6 €

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић – Ноле

065 55 99 346

nole@serbianoutdoor.com

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Жижиним стопама преко Морачких планина до најлепшег кањона

Извели смо и другу акцију, која је имала посебно место у календару овогодишњих активности: Капетаново језеро – Стожац – Ластва – кањон Мртвице. Програм смо израдили  као продужени викенд, како ју је изворно водио деценијама раније Крсто Жижић, и колико год имали природан зазор од тога како ће бити примљена и сразмерно томе, какав ће бити одзив, ова акција је била  заиста прави рај за сва чула свих нас који смо провели та три дана у предивном крајолику Морачких планина и нестварно лепом кањону Мртвице. Наравно, сви су били на нивоу задатка! 🙂

 један од засигурно најлепших видиковаца на овом делу света Мртвица - као смарагд

Ова акција је остала култна и представља есенцију лепоте, када је реч о планинарењу (наравно, уз Проклетије). Зато је није добро изводити у викенд варијанти, како би се уклопила са радним данима, јер би је то битно деградирало и смањило ужитак. Ми смо је извели од 19. до 22. јуна и заиста упили све што је могуће по иначе лепом времену. Један од учесника, био је и Фадил Шарки, планинар и велико име у свету фотографије, који је о овом путовању сачинио изузетно лепу репортажу у часопису Refoto. Обзиром на утиске и реакције, сви су изгледи да ће ова акција бити у плану и наредне године у исто време.

Данилов пут (Мртвичке греде) Афродитине каде Капија жеља у Магичној шуми

ЖИЖИНИМ СТОПАМА: Капетаново језеро-Стожац-Ластва-кањон МРТВИЦЕ

Крсто Жижић, некадашњи председник ПСД „Железничар“ је  многим генерацијама подарио знања и вредна искуства, као и незаборавне тренутке на планинама. Својим сензибилитетом, преданошћу која је проистицала из срца и чисте љубави према природи, стварао је акције антологијских размера. При свему томе, његов ауторитет је онај који се не намеће правилницима, пиштаљком, или „пословном дистанцираношћу“ у новије време, НЕ. Његов приступ буди поштовање, и надасве ЖЕЉУ да идете некуд за њим, да га следите. Најзад, многе од акција које је водио, осим планинарских елемената, красила је и изузетна лепота, због чега смо прошле године, овом започели циклус „Жижиним стопама“.

043 Mrtvica

Данас, већине акција које је изводио, нису на репертоару. Ми верујемо да је важно да постоје у изворном облику за генерације које долазе. Ова се сматра АКЦИЈОМ ЗА СВА ВРЕМЕНА!Филм о "Акцији за сва времена"

Овај филм приказује како је ова акција вођена, а уз интервјуе са Томицом Делибашићем и самим Жижом који ју је утемељио, пружиће вам праву слику о овом догађају. Филм можете погледати кликом на фотку десно (ако сте заинтересовани за учешће, погледајте га обавезно! Током година, ова се акција одвијала на разне начине, тако да наредних пролећа можете очекивати разне варијанте (трасе које се спомињу у филму). Садржај овододишњег програма који је пред вама, има изворну основу. Веродостојност је предуслов да доживљај буде какав је иначе и бивао (репортажу можете прочитати овде), а то нам је и циљ.

поља под нарцисима и Маганик у позадини на сваком смо врху имали час географије Мртвица

Четвртак,  4. јуни:

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред центра САВА, тачно у 21 h. Путујемо Ибарском магистралом према Пријепољу и паузу правимо негде у неком успутном ресторану.  Пут настављамо према Никшићу.

Мали Журим Лукавица - Велики и Мали Журим

Петак, 5. јуни:

Возило напуштамо на полазној тачки за пешачење – Гвоздац, одакле ходамо ка Бојовића Барама поред Великог и Малог Журима (горње две фотографије). Од Бара нас комби одвози до Капетановог језера. Ова путања је прелепа и мештани ће вам рећи како ту има 365 извора – по један за сваки дан у години 🙂 Траса је дуга 13 km са успоном од 300 m.  По доласку на Капетаново језеро, смештамо се, доручкујемо и за два сата полазимо на Стожац. Смештамо се код Минићевих у планинарски катун, или подижемо шаторе, како је ко пријавио пре поласка (број места у катуну је ограничен). Вреће и подлошке носимо СВИ! Катун нема мокри чвор (купатило).

Цветни пашњаци Капетаново језеро

До језера пролазимо нестварно леп предео у виду непрегледних поља под нарцисима, катуна расутих по ливадама, у којима се прави најлепши сир на свету (лиснати, ровачки).  Постаје вам јасно да ова силна пејсажна лепота брише сваки замор…

стари катуни непрегледне чипке нарциса планинарски катун Минићевих

ВАЖНА ПРЕПОРУКА: у пар катуна крај језера продају сир, може се наручити погача, а има и кафе, сока и пива, али не рачунајте да можете набавити исто што и у радњама на које сте навикли (за такве и сличне детаље, обавезно консултујте организатора акције, како бисте се спаковали на прави начин).

Стожац поглед на језера (десно од Крста)

Пошто смо се сместили, полазимо на Стожац! Опис успона је врло лепо изложен у филму с почетка програма, а за детаље који вас интересују, или вам нису јасни, питајте нас, како бисте пошли спремни. На путу до врха је и кота са које се пружа видик на оба језера (Капетаново и Манито) и ту се увек застане ради уживања и фотографисања. Потом настављамо на највиши врх Стошца (2141 m). приказ трасе на топо картиСилазак може бити планином преко Орловца па спуст на северну страну језера, или истом стазом, али на Брњик, и свраћање на Манито језеро.

Враћамо се ка нашем логору, вечера, дружење и одлазак у слатке снове, јер ваља се некако носити са свом доживљеном лепотом. За оне који никада нису били у Црногорским планинама, ово ће бити ШОК за чула. А тек је почетак…

Дужина ове трасе до Стошца износи 7 km са успоном од 480 m.

Резави долови

Субота, 6. јуни:

Овај дан завршавамо у селу Веље Дубоко, а почињемо га рано, како бисмо се најпре успели на Ластву ( 2226 m), вратили се до језера и потом сишли до села. Наравно, најпре ћемо доручковати, потом спаковати ствари које нам до Веље Дубоког превози камион и полазимо на успон. Собом носимо мали ранац са оним што нам је потребно за пешачење током дана и до 8:30 h полазимо на Ластву.

само део панораме са врха Ластве

Ластва је иначе највиши врх Капе морачке и по доброј видљивости, поглед са ње је приказ трасе на топо картифантастичан и досеже и до Ловћена, Оријена и Румије 🙂 На врху уживамо у погледу који фасцинира и распаљује апетите за многим врховима у видокругу. Око вас све изгледа као раширена тродимензионална географска карта, а такав призор захтева пажњу, не само сликања ради, напросто се тако нешто мора загледати, зато смо се и попели 🙂 Али, како је ово акција са озбиљним висинама и растојањима, ваљало би да на врху не останемо  више од пола сата. Сатница се на оваквим теренима мора поштовати, да не бисмо ноћу стигли у Веље Дубоко! Узгред, то се никада није десило, па нема разлога за бригу. Од Капетановог језера до Ластве и назад има 11 km са 625 m успона.

 

 

Ластва Бане на Ластви 

Долазимо до Капетановог језера, и после краћег предаха и освежења полазимо ка Веље Дубоком. Ходамо умереним темпом, да се не деси да неки веома лепи призори, попут  водопада остану невиђени. Ми то не чинимо и на време ћемо вам скренути пажњу. Требало је превалити дуг пут, одвојити дане, те према томе доживљај мора имати пуноћу. Стићићете и све то да сликате, јер смо за два и по до три сата у Веље Дубоком. Недалеко од Капетановог језера, са леве стране су два предивна водопада, која се лако могу превидети ако се брже хода:

 водопад други водопад Милин До

Од Капетановог језера до Веље Дубоког има 10 km и све време се силази (спуст 880 m). У Веље Дубоком постављамо своје шаторе крај старе школе, а може се спавати и у учионици, без потребе подизања шатора, како ко хоће (дакле, вреће и подлошке морамо имати СВИ). У снове ће нас увести друшкање крај ватрице уз вечеру коју, као и обично сакупимо успут, и тихи шум Мртвице…

Стигосмо у Веље Дубоко Тамара преферира жшатор приказ трасе на топо карти

Недеља, 7. јуни:

Дан повратка, од кога нас дели рајска стаза кањоном реке Мртвице.  Немогуће лепа, Мртвица MRTVICAнемилосрдно заводи намернике, те је за ову штрафту важније зачеље него чело. Доручак, спремање шатора и полазак у 9 h. Опет наглашавамо да је овде тачност врло важна, јер је пут дуг, у Београд стижемо око 3 h ујутро, а Мртвица ће да мами, вазда било. Укљештена између Маганика и Стошца, њен ток је права магија!

Кроз кањон води стаза и не мора се квасити. На самом улазу у кањон постоји један прелаз где се ваља мало потрудити, а на стази може бити попадалих стабала, или остатака одрона (зависно од тога какво је време било до нашег доласка). Лепо, суво време је предуслов за пролазак кањона Мртвице. Ако се случајно догоди било каква киша (изненадна летња, краткотрајна), искључује се пролазак кањоном, чак и ако после тога опет гране сунце због велике могућности одрона). До Међуречја ћемо, у том случају, ићи преко Лијешња (над кањоном). Ово наводимо као претпоставку, јер није немогуће, али прогнозу пратимо, како би акција могла бити реализована у одговарајућим метеоролошким условима.

Постојање стазе дуж кањона искључује нужност квашења, осим што искушење намерног улажења у воду увек вреба код тзв. „Афродитиних када“ и Даниловог моста 🙂

Афродитине каде кристално прозирно тиркизна лагуна

Треба одолети, бар толико да се ту не задржимо више од пола сата. А сликање…Ух! Очекујемо да то не утиче превише на ток кретања. Иначе, понесите довољно СД картица, знамо како је Мртвица заводљива и рачунамо на потребу фотографисања, али ваља нам стићи до 16 h у Међуречје где нас чека комби!

 вертикална притока Данилов пут тиркиз...

Уосталом, како год сликали, нема тих фотографија које могу дочарати Мртвицу у свим нијансама од зелене, преко тиркизне, до петролеј плаве боје. Део њеног тока (до Белих Нерина) пресуши током врелих летњих дана и отуда јој име. Зато је ову акцију Жижа деценијама изводио у ово време, које је за њу идеално. Једним делом, пролазимо Данилов пут, усечен у стену. Направила га је ЈНА, а мештани га назваше по генералу Данилу Јауковићу. На домак села Мртво Дубоко, с друге стране кањона, наилазимо на Беле Нерине – снажне пенушаве водопаде, од чијег хука нећемо чути једни друге. Могу се фотографисати са ивице обале, а потом улазимо у Магичну шуму!

  Бели Нерини (фото: Зоран Чубрило) Капија жеља Лагуна

Зашто је ово Магична шума, закључићете сами, али се верује да ако под овом Капијом пожелите жељу – испуниће вам се! А Мртвица, као да се зауставља пред Капијом жеља, разливајући се тиркизним тоновима преко белих облутака, као да зна да ће ускоро протећи испод Даниловог моста, и улити у Морачу…

 поглед са моста Данилов мост Крај

Пред нама је магистрала са овом кафаницом као зборним местом пред полазак. Дужина трасе од Веље Добоког до Међуречја (кањоном Мртвице) износи 13 km, са са висинском разликом од 600 m.

Зашто је ово била КУЛТНА акција? Зато што је сваком било јасно, већ при првом доласку да ће још:-) много пута ту долазити и учешћа су вишеструко понављана. Једноставно, била је то акција на коју се ишло редовно. Негде вам се некада иде, некада не, али ово је у људима развијало потребу сваке године.

Требало би сви да изађемо из кањона до 16.30 h и одмах полазимо на пут. Предвиђена пауза је у ресторану у Пријепољу, где можемо ручати. У Београд стижемо пред зору,  око 3 h.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ:  За ову акцију је неопходно имати одговарајућу (наведену) опрему и добру кондицију! Пртљаг нам се превози, собом носимо само мали ранац са оним што је неопходно током пешачења. Спавати се може у сопственим шаторима, планинарском катуну на Капетановом језеру и у школи у Веље Дубоком.  Број места у катуну је ограничен и приликом пријављивања се морате изјаснити где хоћете да спавате (катун или шатор). У било ком случају, врећа и подлошка су обавезни део опреме за сваког! Катун на Капетановом језеру и школа у Веље Дубоком немају купатила. У оба случаја спавамо у врећама на подлошкама, а у школи нема кревета, већ нам је на располагању учионица.

У случају неповољне синоптичке ситуације, акција ће бити померена за наредни викенд!

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, ранац, шатор, врећа, подлошка, лични прибор, вода и храна, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.  Такође и лична документа (пасош, лична карта). ентеријер планинарског катуна

ЦЕНА:

55 € (превоз и транспорт пртљага)

доплата за смештај у планинарском катуну 3 €

Учесници који још нису пуноправни чланови, плаћају још по 100 дин.

Путује се искључиво комбијем, број места је ограничен

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

              Акцију реализујe КАУП тим:

               063 283 558                       065 377 14 74

             kaup@serbianoutdoor.com                       office@serbianoutdoor.com

 

  нарциси Манито језеро ка Милином Долу

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ДИВ КОЈИ СПАВА

Са ове временске дистанце, могу рећи да сам откривањем планинских пространстава закорачила у нови део свог живота, али на начин којим нису доминирали физички параметри, као што је кондиција и томе слично. Била сам кротак почетник и учила тако што сам ћутке гледала друштво око себе, радећи што и они. Оно суштинско догађало се у мени, мојим мислима. Као урбани аскета, одметла сам се у потрази за одговорима које нисам налазила у свакодневној вреви. Требале су ми висине да ослушнем себе. У годининама што су уследиле, ходање по врлетима никада за мене није имало спортску назнаку. Био је то пре свега наставак духовне еволуције, за коју су ови висови били неопходни, а приче које сам тада писала јер ми је то био посао, буде сентименте на те прве кораке…Ово је једна од тих

Дурмитор

Порекло имена планине није поуздано утврђено, али постоје две предпоставке. Према једној, оно потиче од латинске речи dormitorium (спавање), јер су се наводно римски легионари пролазећи туда питали да ли планина спава. Нешто поетичнија верзија гласи да је тако назван јер се веровало да је то Див који спава. Али, друго тумачење је вероватно ближе истини –  Дурмитору су име дали Келти, тј. његово име потиче од келтских речи дру-ми-тор, што значи вода са планине

Боботов кукВећину природних лепота, ако бисте хтели да доживите, морали бисте да се потрудите. И ако сте решени,уложен труд ће бити, у најмању руку сразмерно награђен. А такве красоте су често скривене, далеко од нас, и некако постајем сигурна, после неколико сличних искустава, да што су даље и скривеније и што је више труда потребно да се до њих дође, оне су лепше, а жеља да се открију и доживе, јача. Да ли је баш то она неописива и снажна сила која човека привлачи ка екстремним спортовима, авантурама, не бих тврдила, пошто код себе ту склоност не примећујем, али је то свакако оно што пасионираног љубитеља планина увек враћа планини, и главни мотив свих планинара зашто су уопште то и постали. Јер, истини за вољу, нема тих туристичких аранжмана, који ће Вас одвести тамо где може једино Ваша жеља. А природа је тајновита колико и лепа, и своје двери ће Вам отварати постепено, баш колико је упознајете. Колико ћете брзо у томе напредовати, зависи готово искључиво од Вашег слуха да пратите њен пулс и схватите поруке које Вам она упућује својим знацима. И наравно од природе Ваше амбиције. Да ли ћете при том сами истраживати, или бирати акције које други организују, мање је важно, јер је у почетку свако искуство драгоцен корак даље. Петодневни активан боравак на једном од најлепших планинских масива у Европи, осим незаборавно лепих утисака, био ми је у том смислу, квалитетна лекција.

 

Национални парк Дурмитор

            Део масива Дурмитора, површине 39000 ha, кога карактеришу посебне природне вредности, проглашен је године 1952-ге за национални парк.

           Од укупне површине Парка, 41% заузима кањон Таре, који је године 1977-ме, одлуком UNESCO-а проглашен резерватом биосфере (MAB подручје). Иста организација је године 1980-те, део подручја Парка (2000 ha) уврстила у свој регистар Светске баштине културних и природних вредности.

          У оквиру националног парка Дурмитор постоји 9 строгих природних резервата ( I категорија по IUCN).

 

У загрљају лепотица

Бескомпромисно неприступачан пасивном посматрачу, конформисти, а опет
еуфорично отворен за све које срце води природи и најлепшим пејсажима, које овај Див крије високо у својим недрима, док својим кршевитим плећима придржава небо…. Његове стазе и богазе, прави су изазов за рекреативно планинарење, и ма колико да се уморни вратите, сигурно ћете опет желети да дођете на ову дивљу висораван, чак и онда када освојите све њене врхове. Увек ће Вас звати неизбрисива импресија коју даје видик на непрегледна снежно камена пространства, која су Вас примила и дала Вам некакав чудесан осећај моћи и слободе; инспирација да још једном покушате да овековечите лепоту тренутка – пером, кистом, или фотоапаратом; куриозитет да пронађете још неки пут до неког врха, којим пре нисте прошли;  простодушна срдачност и гостопримство људи, који вас дочекују једноставно и топло, или пак жеља да после акције вечери проводите дружећи се уз добро вино, звук гитаре, и традиционална, старинска јела. А можда је све то тек непотребан изговор за поновна враћања, која уопште не морају имати никакав разлог.

 

 

Суза Европе

             Када на путу ка Дурмитору долазите из Србије, монументални мост на Ђурђевића Тари означава улазак у Национални парк. Величанствено дело људског ума и руку, достојно својом лепотом парира прелепој горској невести Тари. Грађен је од 1938-1940 године, по пројекту и замисли проф. инг Мијата С. Тројановића. Литице најдубљег кањона Европе, а другог по величини у свету (први је кањон реке Колорадо), премошћава  5  елегантних лукова висине 145 m, од којих највећи има распон 116 m.

            Чудноват утисак обузима док прелазите овај мост пешице, гледајући Тару како нестаје међу горостасним шумовитим литицама Дурмитора, који као да посесивно и љубоморно чува своју Тару од очију свих. Човек, као да се такмичио да јој угоди, али и буде такмац планинском Диву, те се узвиси равно њему како би је могао прећи, али и уживати у њеној лепоти, немоћан да одвоји поглед од нестварно зелене боје кристално чистог тока. Једном речју, на овом месту обећавате себи рафтинг туру низ Тару првом следећом приликом, ако је до сада већ нисте приуштили.

На северозападу Црне Горе издигло се парче земљине коре на 1500 m надморске висине са све шумама, речицама, језерима, селима и врховима стремећи у небо. А природа га је извајала у оно што је тај део груде од давнина и због чега је надалеко познат у свету. Унедрен између горских лепотица – Пиве, Таре, Драге, Сушице и Комарнице, простире се основни масив Дурмитора. Основна одлика рељефа овог масива је управо поменута пространа језерска висораван, дубоко усечени кањони и чак 18 горских очију – ледничких језера, увек бистрих и будних док Див спава… Са њих се ноћу блистају звезде, а дању, као у огледалима умножавају врхови. И ако нисте расположени за ходање, чаролија језера ће свакако заробити Вашу пажњу. Она су посебан украс Дурмитора, и дају му јединственост, какву немају друге планине. Ледничког су порекла и већина њих је на надморској висини од преко 1500 m. Најниже је Сушичко на 1140 m, а највише језеро Зелени вир на 2028 m. Обзиром на то, идеја о могућем купању у овим језерима била ми је сумњива. А онда, већ првог дана, угледах Јаблан језеро, где попут најлепшег девојачког ока снева под стражом витких смрча, испод Црвене греде, на 1788 m надморске висине. И илузија се распршила. Реска свежина бистре, смарагдне воде годи и релаксира по врелом летњем дану, а сунчање под окриљем столетних шума изузетан ужитак и за мене ново искуство које је уфејдовало аналогне доживљаје са мора. Једнако је пријатно, испратити Сунце предвече у водама Црног језера, парајући краулом његову мирну површину…. И није хладно.

 

 Лепота суровости

Са простране висоравни уздижу се витки, импозантни врхови, од којих њих 48 има висину која премашује 2000 m. Највиши од свих је Боботов кук (2523 m), кога овде зову Соа Небеска. И ко год први пут дође има за циљ да се попне на ту софу, јер његова висина представља изазов. Мада, није све у висини, рекла бих мало тога. И тешко да би ико смео да се усуди да за било који од врхова тврди да је најлепши, јер је сваки од њих јединствен, и  пружа посебан доживљај, било по начину на који се до њега долази, или по видицима које пружа, или по карактеристичним и упечатљивим пејсажним карактеристикама којим се одликује сваки понаособ.

Поглед са Боботовог кука досеже стотинама километара у плавичасте даљине и по доброј видљивости допире до Рудника на северу, Копаоника на истоку, Оријена и Јадранског мора на југу, и Чврснице на западу. Обзиром да је највиши, рачунајте да ћете морати да се потрудите да бисте оправдали своје амбиције и били награђени видицима и прелепим пејсажима који се смењују на путу до њега, тако да ћете у пуном смислу доживети сву разноликост рељефа ове планинске композиције.

Од Жабљака се ка Сои Небеској све време иде кроз густе лишћарске шуме, потом смрче, све до Инђиних долова. То место је нека врста планинарске раскрснице. Ту смо се поздравили са екипом која се упутила на Међед (2287 m), и наставили даље ка Локвицама. Тада смо изашли из шуме, а пред нама су се указала огромна пространства крашке површи пуне вртача, ледничких циркова, сипара и огромних камених блокова које је требало савладати, као и сам снег (и ако је јули!). Пред сваким превојем надала сам се да ћу затећи другачију слику, да ћу угледати врх, или да ће ми бар изгледати ближи, али уследила су нова пространства сурових, стеновитих композиција, а то посно тло је предамном непрестано оживљавало раскошно обојеним живописом најразличитијег планинског цвећа преко грубих и оштрих стена, одвлачећи ми пажњу својим контрастима. Од загледања у пејсаже почињем да заостајем за групом, и сусрећем оне који су одустали. Ужитак почиње да ми нарушава напор око преласка камених блокова и снежних појасева. Колону више нисам видела, нити чула, и бацивши поглед на огромну, високу громаду испред себе на коју сам се упутила, помислила сам у тренутку да је просто немогуће да дотле стигнем. Али, коначно се иза последњег превоја после Валовитог дола указао призор од кога застаје дах! Висинска панорама Дурмитора: Зупци, Ђевојка (или Соа, још једна), живопис Шарених пасова, Пруташ и огроман леднички цирк – Шкрка са своја два модра језера – Великим и Малим Шкрчким. Дивља пустош, симфонија кречњака и ледника, и колега који је камером бележио ову раскош спонтано је изустио повлачећи швенк – Лепота од суровости… -.

А предамном Боботов Кук. Сада више ништа није било исцрпљујуће. Угледала сам га одједном, и не мислећи да ми је то циљ за данашњи дан. Остао је најкраћи део пута до највише тачке, али и најужи, најстрмији, на једном месту без и једног ослонца, те је захтевао концентрацију. Напајајућа лепота околине томе даје лакоћу, али наредних пола сата то мора бити у сасвим другом плану, јер је сваки корак деликатан и не сме се подценити, јер успон је успешан тек када сиђете са планине. Пред тај последњи, најузбудљивији корак, поново сам угледала своју колону. Наравно, нису ме оставили, а мени је, признајем, лакнуло. Сам моменат када крочите на врх можда и представља тријумф над самим собом, и расположење је било примерено, али све то не би било тако да није свега што се дотле прешло. Можда пре поласка на такве подухвате сам врх и јесте циљ, али схватиће ко буде пробао, да његову величину чини све што прођете да бисте на њему провели тек онолико времена колико је потребно за фотографију. Врх је само бљесак, а пут до њега све остало. Ко зна – зна, а ко не, нека проба, јер вреди. 

Ледена пећинаНа 2100 m надморске висине, испод врха Обла Глава, налази се пећина нарочита по томе што јој украси нису од камена, већ од леда. И мада једнако чврсти као и камени, ови сталактити и сталагмити по мало збуњују онако провидни. Од великог, улаза, неправилног облика, силази се снезном стазом до необичне ледене дворане

     

Како Бог заповеда

И тако, сваки ће врх имати своју причу, таман да га походите и више пута, увек ће нешто бити посве различито. Тако Међед призива најбољим видиковцем за Црно језеро, над којим се покровитељски уздиже. Изазовним га чини део стазе дуж веома уског гребена,  док се поглед губи низ стрме литице, које умеју и лети бити у прамењу магле, што захтева обазриво кретање. А он просто провоцира да му се дође под скуте, док онако гордо надкриљује Црно језеро, као да је његово и ничије више. Минин богаз (2387 m) је име добио по пастиру и ловцу. Карактерише га виткост и попут копља оштар врх, који га чини препознатљивим међу осталим врховима Дурмитора. Планиница (2330 m) има репутацију најбољег видиковца овог масива. Шарени пасови и Пруташ  (2393 m), су најживописнијег колорита, и препорука су рекреативцима који не желе превише напора. Савин кук (2313 m) је вероватно и најпознатији широј публици. По предању, ту је одмарао Свети Сава, и када је ожеднео, прекрстио је штапом стену и из ње потекла вода. Извор Савина вода се налази на 2300 m, и верује се да је лековит. Црвена греда (2175 m) над Јаблан језером, је такође била једна од планираних одредишта. Са ње се пружа бајковит видик на Змиње и Црно језеро откривајући нам како су скривена у густим шумама смрча и јела. Сваки од њих има карактеристичне атрибуте, поред којих би свако поређење било „мртва трка“. И доста је стало у тих пет дана, али је за мене то био тек почетак откривања Дурмитора. Остало је десетоструко више.

Стаза до Савиног Кука је направљена почетком прошлог века како би њом прошао црногорски краљ Никола Први. На једној стени под самим врхом Боботов кук, постављена је мала, дрвена спомен-табла на којој пише: Ћиру од потомака… (1989.). Некада се наиме овај врх звао Ћирова пећина. А Ћиро је заиста постојао. Доживео је трагедију грешком убивши сина, нишанећи у дивокозу, и од туге се више није враћао међу свет. Сурови пределиВук Ковачевић и ја обликују суров живот, који ипак није изгубио топлину, далеко од тога. Пред катунима код Локвица пресрећу нас звуци клепетуша, и стотинак оваца. Срећемо пастира. Ови катуни и савардаци посебан су украс Дурмитора и привлаче једном нарочитом топлином готово заборављеног, архаичног начина живота. Помаже Бог, честити домаћине, – поздрависмо Вука Ковачевића, горштака са Жабљака, који овде током лета борави са својим стадом. Неколико нас је било заинтересовано за боравак у катунима, нашта је он срдачно узвратио позивом да дођемо. Баш ту, у његовим катунима је неко време живео и наш познати глумац Петар Божовић, похвалио се Вук. И није нас питао куда ћемо, јер је знао. Преко Локвица стално пролазе каравани планинара. Неко је споменуо његову изолованост, али не! Изолован је урбан човек, оптерећен очекивањима, жељама, неопходним условима за живот, али и мноштвом суштински неважних ствари. Никако пастир који има петорицу синова и једну кћер, и који живи како Бог заповеда.

Разговарам са Ковачевићем и присећам се нечег за шта се не сећам где сам тачно прочитала, схватајући сву веродостојност навода – Има неке сличности између Дурмитора и Дурмитораца, који као да су градили куле и тврђаве угледајући се на Своју Планину. И незна се које му  је шљеме прече, оно кућно у миру, или шљеме у планини. И незна се да ли су Дурмиторци сабљама и пушкама бранили лице Дурмитора, или је он својим гребенима и њедрима штитио главе Дурмитораца. –

 

Када се небо спусти са Сое

Чини ми се да нисам знала шта значи покиснути до голе коже, док то нисам доживела спуштајући се са Сое Небеске. И ништа на висини не значи што је дан био ведар и што смо се пре поласка чак намазали фактором за сунчање да не бисмо изгорели. Небо се једноставно спустило са своје Сое и порсуло на Дурмитор кишом и градом, без нарочите претходне опомене. Ко до тада није извадио кабаницу, после није ни могао, јер би отварањем ранца ризиковао да га напуни водом. Овакве „згоде“ су прави тест за опрему, али и искуство, пре свега. Искусан планинар познаје метеорологију, јер она много тога условљава на терену.

Како стигосмо до Локвица, појавио се опет Вук Ковачевић, и видевши нас онако мокре, понудио нам топлу варенику. Захвалили смо, али пожурили натраг, нестрпљиви да разменимо утиске са групом која се вратила са Међеда. Јер, у Босачи нас је чекала вечера коју смо при поласку договорили са домаћинима, те тако прођосмо Вука Ковачевића у типичном градском маниру „Журим, хвала, други пут“. Размере глупости те уобичајене, аутоматски изговорене фразе вредне су презира, јер одсликавају површност, деструктивну по људско биће. Планине су ме научиле да застанем ту где сам, ослушнем, утонем и останем можда и сатима. Јер једино је то оно што збиља јесте. Јуче је прошло, сутра није извесно, па самим тим ни било какав „други пут“.

Могло би се још много страница написати о свему што се овако може доживети за тако мало, али изузетно испуњеног времена. Примећујем како ме ова искуства мењају и задовољна сам у ком правцу то иде. Почео је да ми смета сат. Сувишан је негде где на време указују сасвим други чиниоци, више него довољно, не уклапа се, губи значај, „жуља“. На следећу акцију га сасвим сигурно нећу понети. Тај круг са дванаест подеока је тепсија у којој сечемо на кришке дане када смо у својим градовима, без себе и свог времена. Смисао и суштина је далеко од тога, ван домета казаљки, тамо где се спонтано ослобађа свест о битном и небитном.

Гордана Атанасијевић, 2003. год.