Архива за utvrđenje

Јухор – насеобина древних Келта

Јухор је планина између Велике Мораве на истоку и Левча на западу, Темнића на југу и Белице на северу. Пружа се у правцу север-југ и спада у родопске планине. Највиши врх Јухора зове се Велики Ветрен који је на висини од 773 мнв. Археолози су 1997-е године на врху Јухора открили келтско утврђење и том приликом је откривено пуно предмета који су припадали њима. Иако не изгледа тако, на врху и око њега су свуда стене које представљају остатке овог старог града. За светску науку о Келтима, локалитет на Јухору је један од најважнијих који постоји, а такође су за овај „Ђавољи град“ везане неке мање или више мрачне легенде. Да бисте видели како све то изгледа, а такође и да осетите све јесење лепоте непрегледних јухорских шума, позивамо вас на ову акцију коју смо премијерно извели тачно пре две године!

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо тачно у 06:00 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо аутопутем са кога се одвајамо код Јагодине, и локалним путем долазимо до села Беочић у самом подножју Јухора. Успут, наравно правимо једну кратку кафе-паузу.

Од Беочића идемо прво макадамом уз речицу Белу Грачу. Она настаје саставом Мале и Велике Граче коју прелазимо на погодном месту и пењемо се на гребен Липаре.

Уз Грачу Према гребену Липара  На коти 575

Ту нам се већ указују врхови Јухора, оближње Гледићке планине, као и нешто удаљенији Копаоник.

Поглед на врхове Јухора са Липара

Настављамо даље, пролазимо подножјем Буковице (687 мнв) и даље гребенским путем долазимо до шумске куће испод Змајевице (686 мнв). Одатле нам не треба још пуно времена до Малог Ветрена (735 мнв) где постоји леп видиковац на суседни Велики Ветрен као и на долину Велике Мораве и оближњи Варварин.

Негде пре Змајевице Поглед са Малог Ветрена на Велики  Са видиковца се одлично види Велика Морава и околина

Потребно је прећи још једно седло и након кратког успона долазимо и до Великог Ветрена.

Велики Ветрен, врх планине Јухор ушао је на велика врата у светску културну баштину кроз ”Келтски лексикон” у ком су сабрана сазнања о овом древном народу. Келтска тврђава на планинском врху између левачке и моравске котлине је контролисала кључне путеве ширења цивилизације и војних похода и у овој енциклопедији је добила посебно место. Овај локалитет је једино познато келтско утврђење и металуршки центар јужно од Саве и Дунава и његово откриће је изазвало сензацију у Европи. Код нас је необјашњиво гурнуто у запећак и остало је неистражено.

Увек ветровити Ветрен ни по лепом времену не обилази много људи, јер је још увек табу у поморавским селима где се препричавају чудне приче о лицима уклесаним у стене и огромним каменим блоковима. Мештани по околини причају да су за „Ђавољи град“ на Ветрену везане мрачне легенде, а најпознатија је прича о 14 пустахија, коњаника који по магли силазе с врха Јухора и отимају тек стасале девојке. Они гракћу као гавранови које у овом крају зову – гали.

Али, најинтересантније је да је тврђава на Ветрену откривена 1997-е године управо захваљујући опреми 14 келтских коњаника! Група ловаца  је пратећи лисицу дошла до огромних блокова на врху Јухора и у рупи међу стенама ухватила животињу уплетену у неку гвожђурију. Томица Стефановић из села Рашевица је у кафани слушао како ловци препричавају овај доживљај, па је након тога позвао проф. др Милорада Стојића из Археолошког института САНУ. У лисичјој јазбини открили су келтску скривницу стару 2.100 година са опремом за 14 коњаника. Уз четрнаест гвоздених коњских ђемова изузетне израде налазило се исто толико копаља, три велика ножа и огрлице, дугмад са угравираним мистичним трискелесима – ”трокраким келтским свастикама”. Питамо се, да ли је народно предање о 14 пустахија сачувало памћење на келтске ратнике.

Археолошки налази на локалитету!

Више од 400 металних предмета сакупљено је само овлашним претраживањем, па су археолози од ”Србијашума” затражили помоћ у истраживањима и добили хрпу лепих обећања. Кад су поново дошли на терен затекли су ужасну слику. Њихови булдожери су разорили једини очуван зид утврђења, а након тога надлежни се годинама праве глуви на молбе за средства за истраживања.

Професор Стојић је сасвим случајно дошао до још једног фантастичног открића. Након пада кроз отвор у жбуњу, упао је у друидску пећину са обредном посудом на поду. Таквих грађевина од наслаганих мегалита има неколико, реч је о јединственом религиозном центру Келта на југиоистоку Европе, правом ”српском Стоунхенџу”, који је нажалост још неистражен.

ГРАД И КАРАУЛА

ТРАГОВИ насеља на Великом Ветрену постоје још од средине петог миленијума, а велика келтска тврђава саграђена је у другом веку пре Христа. У њеном најнижем делу била је некропола са светилиштима, изнад ње подграђе с палисадама, а на врху Јухора налазило се утврђење заштићено огромним каменим блоковима. Налази алата и топионица откривају да се овде налазио и снажан рударско-металуршки и привредни центар.

ВЕЧНА ТВРЂАВА

Келтска тврђава на Великом Ветрену контролисала је простор од чак 1.000 километара квадратних, нарочито раскрсницу најважнијег пута кроз моравско-вардарску долину, на правцу север-југ и саобраћајнице ка Дунаву долином река Црмнице и Црног Тимока. После одласка Келта, у зидине су се уселили римски легионари, затим Византинци, Срби, Турци, повремено Аустријанци и тако све до 18. века. У 20. веку Велики Ветрен је поново у два наврата био српска тврђава: 1915-е српска артиљерија је са овог планинског врха бранила повлачење цивила и војника долином Мораве, а 1999-е наша противваздушна одбрана је са врха Јухора бранила наше небо од НАТО нападача.

Велики Ветрен, келтска постојбина  Велики и Мали Ветрен, сутон дана КАУП у постојбини старих Келта 

Након одмора на врху, крећемо у силазак са планине. Путем кроз густу шуму пролазимо подножјем Липовице (707 мнв) и преко Јасика долазимо до Кучког клика. Даље настављамо колским путем, па се преко Гајине косе спуштамо до тачке одакле смо кренули и завршавамо акцију. Смештамо се у наше возило и идемо до Јагодине где свраћамо у неки од ресторана, или ко буде желео може да иде у обилазак града. Након одмора крећемо натраг, а долазак у Београд се очекује у вечерњим сатима (између 22 и 23 часа).

Укупна дужина пешачења је око 22 км са 800 м успона и исто толико силаска. Траса којом се крећемо су шумске и гребенске стазе (на неким деловима и без стаза), колски и макадамски путеви. Извора воде успут нема, потребно је да сви понесу довољне количине.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ (минибус):

1.750 динара

1.650 динара за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”).

ПОЛАЗАК: крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо тачно у 06:00 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Долазак у Београд у вечерњим сатима (између 22 и 23 h).

Акцију реализује Зоран Вујошевић – Буца

063/283-558

buca@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

„X files“: Рибарска клисура и Жагубичка осмица

ПАЖЊА: Ову акцију смо прошле године отказали због малог броја пријављених. Сада вас поново позивамо, да не пропустите последњу прилику, јер се граде чак две бране на Млави (од којих једна у самој Рибарској клисури!), тако да ће ово што желимо да вам покажемо, на жалост, бити заувек промењено (благо речено).

Годинама сам са једног видиковца правила фотке. Прелеп призор тако да је увек наново будио жељу да га усликам, ваљда као подсвесна тежња да га понесем кући и ако већ имам десетине истих фотографија. Најзад, сазрела је идеја како бих вам то показала и осмислила сам  трасу чији је облик тада одредио име акцији „Жагубичка осмица“.  Наредних година је нисам изводила, јер ми је недостајало нешто… Та специфична димензија; природа која не кокетира експлицитном лепотом, већ дивљина која крије тајну, захтевала је мало више времена да би се осетила аутентичност овог простора. А онда се догодио „Еурека“ тренутак и уследила је истраживачка сесија чији је резултат ово што је пред вама! ПС: овога пута занемарите што су фотографије направљене у сва четири годишња доба, јер се истраживање одужило, па отуд разноликост боја 🙂

Поглед на клисуру Суви До

А тај „Еурека моменат“ се догодио током интермеца на једном Хомољском шврљању са пријатељима, када сам на зиду спазила календар са фотографијом Рибарске клисуре, Станка Костића. То је било оно што је недостајало да би „Осмица“ била потпунија прича! Истраживање терена донело нам је невероватне доживљаје, што ћемо поделити туз ватри… 🙂 Најпре сусрет коме дугујемо наслов акције, потом откриће заборављене тврђаве Градац изнад меандра који Млава прави у Рибарској клисури, остаци средњевековне базилике, грнчарије (што нико никада није истражио!), људски скелети, које су трагачи за златом испомерали…и Драгиша  Богдановић, који нам је много тога расветлио, а који ће бити наш гост у логору, на вечери.

календар кривац за "Еурека" моменат! Рибарска клисура, фотографија Станка Костића

Петак, 15. септембар:

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 17.00 h. Путујемо аутопутем према Пожаревцу и Горњачкој клисури. Идеја је да се вечерас улогоримо крај Млаве у Рибарској клисури, како бисмо ујутро стартовали опуштено. Нема ничег лепшег него почети и завршити дан у природи, сјединити се са њом, уз пратеће чари логоровања! Сам програм је богато осмишљен, тако да ћемо квалитетно испунити викенд у прелепој природи предела који се ретко посећује! Путујемо према Крепољину и до 20 h стижемо до места где подижемо шаторе.

Субота, 16. септембар:

У 9:00 h уносимо спаковане ствари у комби, носећи собом само мали ранац са оним што нам је потребно током акције. Данашња пешачка партија подразумева прелажење Млаве, тако да морамо бити опремљени како то захтева прелазак реке као што је Млава. Међутим, обзиром да пролазак Рибарске клисуре до цркве Светог Георгија где логорујемо, мери свега 7 km, имаћемо времена за још што шта 🙂

Није први пут, шта више често се дешавало да ме нека фотографија одведе некуд. Ова прича се разликује по томе што је истраживање потрајало и што смо на њему доживели један, вероватно најчуднији доживљај икад. Толико чудан да није за ове редове, али се умешао у наслов. Наш пријатељ Никола је смислио лакши термин за читаву појаву – Чувари клисуре 🙂 О том по том… (увече, крај ватре).

Видиковац изнад меандра Млаве у Рибарској клисури

Стешњена између Граца и Мрамора, Млава прави изузетне меандре. Тај призор је толико леп, да ћемо проћи макадамом место са кога се у том видику може уживати, а потом спустити до реке у саму клисуру.

према Градцу... Градац

Рекох већ да је планирана траса кратка, тако да ћемо се пре проласка клисуре, попети до Градца, како бисте видели остатке средњевековне тврђаве и базилике. Место на коме је, заиста је фасцинантно. А одатле се иначе види и готово цео остатак наше трасе:

Поглед на клисуру Млаве са Градца

O остацима утврђења на Градцу зна се врло вало, а археолошка истраживања никада нису рађена. Сваке године, ту копају стотине трагача за благом, уништавајући историјске трагове и сведочанства. Базилика је разрушена, около су разбацани блокови са фино уклесаном орнаментиком, гробови раскопани, тако да нам преостаје да замишљамо како је ово утврђење могло изгледати на овако лепом месту. Водимо вас ту да бисте видели и знали.

остаци базилике остатак грнчарије са орнаметом људски скелет у шупљини стене

Први званичан помен Хомоља и Жагубице везује се за осамдесете године XIII века када су Дрман и Куделин били господари целог Браничева. Реч је о брду Куделин код Крепољина и Дрменград код Рибара.

Не зна се, како тврде публицисти Љубиша Радовановић и Милорад Ђорђевић из Жагубице, од када датира њихова власт у овим крајевима, али се зна да је архиепископ Данило рекао да су они ту „од многих времена“. Ако је то тачно, онда се мора признати да су признавали власт Бугара или Мађара. По мишљењу многих аутора Дрман и Куделин су били бугарски великаши, нека врсостаци базиликета обласних господара, вазали Михајла Шишамана, господара Видина.

Српски краљ Драгутин је покушао крајеве Хомоља, које су држали Дрман и Куделин, да припоји свом поседу, а на ту земљу је полагао и извесна права што се такође може закључити на основу писања архиепископа Данила. После Драгутинове смрти 1316. године, који је овај крај коначно освојио, Хомоље је припало краљу Милутину.

Хомоље је једно краће време, свега седам деценија, припадало и Немањићима. Цар Лазар је Горњачку клисуру називао Ждрело браничевско, а захваљујући чврстим бедемима град је био довољно безбедан од налета турских чета. Пред крај средњовековне српске државе долази до процвата црквеног градитељства у Горњачкој клисури, а ново седиште државе у Ждрелу није само политичко него и културно и црквено. Године 1274. изграђена је садашГрадацња Тршка црква код Жагубице са бројним уклесаним цртежима и словима. То је такозвана примитивна уметност, где се са неколико потеза дају контуре животиња и људи. Детаљна истраживања садржаја на фасади Тршке цркве међутим ни до данас нису обављена.

Иначе, знатно доцније, око 1402. године, настали су манастири Благовештење и Митрополија. За каснију градњу Смедерева, у време деспота Ђурђа, зна се из неких историјских извора, коришћен је и камен из Горњачке клисуре.

Културно-историјске вредности Хомоља, од посебног значаја су: манастир Горњак, задужбина кнеза Лазара, манастир Тршка црква, цркве у Жагубици, Рибару, Лазници, Близнаку, Осаници и Крепољину. Своју скривену, неистражену лепоту носе у себи порушене куле-мотриље и утврђења из Византијског и Римског доба као што су: град и испосница на улазу у Горњачку клисуру, Градац у Крепољину и Рибару, Стража у Горњачкој клисури, Рибару и Жагубици, црква Дамила у Тисничкој клисури, Пчелињи крш у Лазници и много тога из старог доба, које је време прекрило својим плаштом. Рибарска клисура, са реком Млавом и неистраженим локалитетима Римске и Византијске империје, има богат садржај, а ипак мало посетилаца, тако да се лагано претвара у „X-file“.

Село Рибаре је једно од најживописнијих села у Хомољу, смештено је у горњем делу Рибарске клисуре и састоји се из Горње и Доње мале. Писани извори доказују да је Рибаре постојало још у XV веку. У турском попису из 1467. године, из књиге прихода, Рибаре је имало 4 куће. Године 1733. село је имало Осаница на ушћу са Млавом9 домова. 1818. године, село има 24 куће. Године 1834. село има 27 домова 1861. године, село Рибаре има 52 куће. По попису из 1863. године, ово село је имало 63 дома. Са почетка XX века, тачније 1910. године, Рибаре има по попису 176. домова, са 931 становником. У току целог двадесетог века, село Рибаре, бележи пад броја становника.

Позивајући се на тредицију, Тихомир Ђорђевић наводи да су Доње Адујево након пустошења обновили досељеници из Сјенице, који су се убрзо одатле преселили у даншње Рибаре. Живописан положај овог села у прелепој Рибарској клисури спада међу најстарија насеља у Хомољу, према попису у „Браничевском тефтеру“ из 1467. Данас, са својих 480 житеља, Рибаре почива на темељима неистражене насеобине, римског утврђења – куле мотриље, као једино насеље у Хомољу кроз које протиче Млава.

Рибарска клисура Човечији пад

До Градца и назад имамо 3,5 km хода и 150 m успона. Сада се враћамо до Млаве и полазимо пут клисуре… Најпре макадамом изнад њеног меандра до видиковца. Ту имамо још 120 m успона. Одатле се види укљештени меандар Млаве у Рибарској клисури, призор вредан пажње и као такав се мора видети и дакако сликати. На жалост, овај прозор ће заувек нестати када подигну брану у Рибарској клисури :-/ Потом настављамо истим макадамом, али на доле, у клисуру и даље ходамо дуж реке. На месту које је на топо карти означено као Човечији пад, макадамски пут којим ходамо је урушен. Настављамо истом обалом све до Кнежевог Камена, где прелазимо Млаву, и настављамо трасу другом обалом, све до логора.

прекид макадамског пута

Колико год време било топло и брчкање пожељно, скрећем пажњу да је Млава више од поточића, дакле озбиљна река, чија је матица снажна, тако да се у складу са тим морамо носити са њом. Не будите несташни и не чините ништа „на своју руку“.

Крст изнад Шупљаје у Рибарској клисури ушће Осанице у Млаву ливада за шаторе

Улогорићемо се на домак села Рибаре, крај цркве Шупљаје (посвећене Светом Георгију) на ушћу Осанице у Млаву. Ту имамо чесму, покривен трпезаријски сто и што је најважније, ливаду за ватру и шаторе 🙂 Следи вече под звездама, вечера са таландаре и дружење са нашим гостом – Драгишом Богдановићем. Сад можемо да откријемo тајну наслова акције и испричамо о „Чуварима клисуре“…

црква Светог Георгија трпезарија крај цркве чесма/извор крај цркве

Укупна дужина трасе, са обиласком Градца износи 10 km са незнатним успоном (око 270 m и чине га успон до Градца и до видиковца; остатак трасе је раван и прати Млаву коју пар пута прелазимо).

У атару села Рибаре, на ушћу реке Осанице у Млаву, находи се православна црква Шупљаја, коју је по легенди саградила кнегиња Милица после Косовског боја, као знак захвалности према мештанима насеља Рибаре, Осаница и Изварица.

По записима, ова црква је подигнута на темељима старе насеобине Куделин 1874. године. Предање говори да је и у средњем веку на том месту постојала црква, која је касније срушена од стране Турака. Године 1928. започиње градња данашње цркве, посвећене Светом Великомученику Георгију, који је и сеоска слава. Сеоска заветина је на дан Свете Тројице и Петровдан.

Недеља, 17. септембар:

Шта сте сањали? 🙂 Устанак, паковање шатора и у 8.30 h полазак у сусрет авантури! Најпре ка Жагубици, како бисмо попили кафу крај врела Млаве, а потом се одвозимо ка полазној тачки стазе „Жагубичка осмица“. Полазимо на необичан терен, пуст и без ознака, а касније и пун вртача, тако да ће бити апсолутно важно пре свега држати се колоне (колона има почетак и крај – чело и зачеље; НИКО не иде испред чела, нити остаје иза зачеља, без компромиса!) Стаза нас најпре води изнад најстрмијег дела кањона Тиснице, са чијих литица зјапе бројни отвори пећина. Потом се одвајамо јужно ка Ђули и Сувом долу, где ћемо крочити на његове литице оперважене стенама. Одатле, а све низ ивицу ове предивне кањонске долине, спуштамо се на Добре стране, где ће нас чекати комби.

Тршка црква Врело Млаве Жагубичка осмица

У једном делу, препуном вртача, стазе, нити пута неће бити. Али када то прођемо, наћићемо се на широком, прегледном колском путу којим стижемо до нашег комбија и за крај посећујемо водопад – Бељанички Бук. Положај му је незгодан за прилаз возила, тако да се ретко посећује. Али његови слапови, који се из шуме сливају као распуштене вилине косе, заиста треба видети! Дужина трасе износи 15 km са успоном од 620 m.

Бељанички бук (доњи део) Бељанички бук (горњи део) Суви до

Ако све ово завршимо до 17 h продужавамо у правцу Петровца и бање Ждрело, где увек прија после активно проведеног дана. Групна улазница за базен (ко буде желео) је 400,оо динара. А, ако не, или ако проценимо да је претопло за базен, свратићемо код Рајка у Горњачку клисуру, крај саме Млаве. У тој клисури такође ниче још једна брана, што ће на жалост свакако заувек изменити изузетне амбијенталне карактеристике предела. У том случају, посетићемо и Тршку цркву.

 бања Ждрело

ОПРЕМА:  шатор, врећа, подлошка, батеријска/чеона лампа и лични прибор, гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена временским приликама, заштита од ветра и евентуалних падавина; ко буде желео на базен, понеће шта је потребно за то, ако будемо свраћали у Ждрело, а ако не и код Рајка на Млави можемо јести, ако желимо.

НАПОМЕНА: не заборавите да првога дана неколико пута прелазити Млаву, дакле, квасићемо се, тако да морамо бити адекватно обучени и обувени за ту ситуацију, као и да заштитимо ствари (ранац)!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

2.600 динара

2.500 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

Котизација обухвата: превоз, логорску вечеру у суботу и организационе трошкове.

Не планира се велика група; иде се искључиво једним комбијем.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализују: Гордана Атанасијевић и Александар Вељковић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Кајацима по Увачким меандрима + Пештерска висораван

Као што је познато, летња концепција КАУП-ових излета се великим делом базира на разним „воденим“ акцијама. У понуди имамо проласке кањонима (мањим и већим, лаганим и тешким), сплаварења, вожње чамцима, опуштене шетње поред река и језера са брчкањима и праћакањима, али до сада нисмо имали активан боравак на води у кајацима (кануима). Дакле, оно што вас очекује је још једна премијерна акција чија сама локација обећава велику атракцију. Овај пут посећујемо непрегледну Пештерску висораван, као и Увачко језеро где ћемо уживати у савршенству које (истини за вољу) није оригинално вајарско дело природе, али је упркос томе нешто што је посебно вредно да се види и осети на овај начин.

Увачко језеро. Фото: Зоран Симић - Сима пећинар Пештерска висораван. Фото: Зоран Симић - Сима пећинар

Пештерска висораван (или само Пештер) је крашка висораван у југозападној србији просечне надморске висине од 1150-1250 м. Лоцирана је југоисточно од Сјенице и северозопадно од Тутина, а такође садржи и Пештерско поље (око 1150 мнв) површине од 63 км2. Пештер је богато извориште тресета који спада у најквалитетнији како у Европи, тако и у свету. Богат је суватима за испашу оваца и сходно томе овај крај је познат по производима који долазе од пештерско-сјеничких или пештерско-тутинских оваца, попут пештерског сира. Пештерска висораван садржи многе понорнице, од којих је највећа Боровштица. Становништво чине углавном Бошњаци и Срби, а на крајњем истоку према Космету има и нешто Албанаца.

На Пештеру такође постоје и остаци старих градова или утврђења. Искористићемо прилику и да обиђемо један од њих, али о томе ћемо мало касније!

Посету овим крајевима употпуњујемо одласком до Увачког језера где у плану имамо хедонистички боравак на нестварно лепим зеленим водама овог резервата. Активно проводимо време у кајацима и том приликом обилазимо неке интересантне ствари које су приступачне једино на овај начин.

Петак, 14. јул:

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник) , тачно у 17.00 часова. Идемо ибарском магистралом преко Чачка, Пожеге, Ариља и Ивањице и долазимо до Сјенице где смо организовали ноћење. Смештамо се у собе и одлазимо на заслужени одмор, сутрадан нас чека фина акција.

Субота, 15. јул:

Рано устајање, доручак и покрет у 08:00 часова. Идемо нашим превозом према Пештерској висоравни све до места Врсенице или (вероватно правилније) Вр(х)сјенице. Крећемо у трекинг по Пештеру, а одмах на почетку имамо прилику да посетимо једно од утврђења које смо споменули у уводу овог плана. На брду Градина (1331 мнв) се налазе остаци утврђења о чијој историји постоје различите верзије..

Панорама Сјеничке пештери. Фото: Зоран симић - Сима пећинар

Верзија бр. 1: Достиника – прва престоница Србије!

Осамдесетих година прошлог века, археолог Драгица Премовић Алексић (директор музеја Рас) је уочила и започела истраживања на овом локалитету. Откривени су остаци три дебела камена бедема на северној падини узвишења Клик на висини од 1330 мнв. Претпоставка је да су бедеми служили као одбрана двора српских кнежева – „архонта“, како су их звали ромејски цареви из Константинопоља, који су владали вековима пре Немањића.

Након открића, госпођа Премовић је наставила да упорно и углавном сама ископава град. Пронашла је доста римског материјала из касне антике и потпуно неочекивано налазе српске керамике, алата и оружја из деветог и десетог века. На основу тога је закључено да је реч о српском утврђеном граду који је живео бар двеста година пре Немањића, а затим је уништен и напуштен у 10. веку, у време бугарске експанзије.

У даљим истраживањима (помоћу минималних добијених средстава), Драгица је посумњала да је пронашла престоницу српских кнежева Достинику за коју је група значајних историчара већ тврдила да се налази близу данашње Сјенице.

Детаљније о свему овоме, може се прочитати на следећем линку:

Dostinika – prva prestonica Srbije

Верзија бр. 2: Земља древних Илира и Келта!

У историји доста често постоје различита тумачења, па је такав случај и за овај локалитет. Према господину Сулејману Аличковићу (писцу и етнологу), ово утврђење се не може везати за поменуту Достинику већ је у питању старо илирско или келтско утврђење.

Детаљније објашњење ових тврдњи се може прочитати на следећем линку:

SandžakPRESS

Ми овом приликом не желимо да се упуштамо у било какву расправу око ових различитих тврдњи. Сигурно је да ће нам обилазак овог локалитета бити веома занимљив, а стручњацима остављамо да ако је икако могуће утврде праву истину.

Након Градине, настављамо даље кроз саму средину Пештерске висоравни пролазећи при том многе локалитете и врхове: Боровњак (1426 мнв), Пландиште, Ракочке бунаре, Добро брдо (1358 мнв), Главицу (1384 мнв), Јеров шанац (1371 мнв), Велики чукар (1392 мнв), Озебац (1363 мнв), Тузиње, Галино брдо (1208 мнв), Тузињске бунаре,  језеро Карамејдани… На крају долазимо до Карајукића бунара и ту је крај ове пешачке авантуре. Правимо кратку паузу за одмор и нашим превозом се враћамо до Сјенице и куће где смо смештени.

Карајукића бунари. Фото: Зоран Симић - Сима пећинар Пештерска архитектура. Фото: Зоран Симић - Сима пећинар

Иако према броју наведених локалитета које посећујемо можда изгледа да је тура тешка, верујте нам на реч да уопште није тако. Крећемо се благо заталасаном висоравни тако да укупна висинска разлика коју пролазимо није већа од 600 м успона и 550 м силаска. Дужина пешачења је око 23 км и сигурни смо да ће у овом несвакидашњем окружењу учесници уживати свим чулима.

Недеља 16. јул:

Устајање, доручак, паковање ствари и полазак према Увачком језеру. Тамо нас чека наш стари пријатељ Симо–Лим са својом кајак флотилом. Симини кајаци. Фото: Симо Лим.

Укрцавамо се у пловила и крећемо у максимални хедонизам по нестварно лепим водама овог језера. Сами управљамо чамцима и практично можемо да радимо што год нам падне на памет као занимација на води. Обилазимо разна интересантна места на језеру (пећина, видиковац,…), али купање, веслање и остало праћакање нам је на првом месту. Боравак на води је предвиђен у трајању од неких 4-5 сати и сигурни смо да ћемо дуго памтити и причати све што смо видели и доживели овог дана.

Кајацима по Увачком језеру. Фото: Симо Лим. Кајацима по Увачком језеру. Фото: Симо Лим. Кајацима по Увачком језеру. Фото: Симо Лим.

Након завршене акције, идемо до нашег возила и крећемо натраг ка Београду. Обавезно правимо једну дужу паузу за ручак, а по потреби можда још једну краћу. Очекивани долазак у Београд је између 22.00 и 23.00 часова.

Меандри Увца. Фото: Зоран Симић - Сима пећинар Увачко језеро. Фото: Драгана Ђуричић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима, опрема за боравак на води.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.300 дин + 22 € кајакарење

За чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином:

4.200 дин + 22 € кајакарење

Калкулација је рађена за минимум 17 пријављених. Ако број учесника буде мањи, цена може да се повећа о чему ће сви бити благовремено обавештени!

У цену је урачунато: превоз минибусом од Београда и натраг, трошкови возача (спавање и храна), ноћење, кајакарење по језеру са најмом опреме (посета пећини се посебно плаћа, али о томе ћемо више знати непосредно пре акције), организацијски и остали трошкови.

ДОДАТНА НАПОМЕНА:

Исхрана је лични избор сваког учесника (сува или конзервисана храна, сендвичи…). У објекту где спавамо можемо користити кухињу да скувамо кафу или да подгрејемо неко готово јело. У Сјеници постоје ресторани, тако да сваки учесник за себе може одабрати оно шта му највише одговара.

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо у петак 14. јула тачно у 17:00 часова, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Долазак у Београд у недељу 16. јула у вечерњим сатима (претпостављамо између 22.00 и 23.00 часова).

Акцију реализује

Зоран Вујошевић – Буца

063/283-558

buca@serbianoutdoor.com

Увачко језеро. Фото Драгана Ђуричић Меандри Увца. Фото: Драгана Ђуричић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.