Архива за treking

Тометино поље

Ово је предео аутентичне амбијенталне, лепоте коју карактеришу непрегледни хоризонти по којима су расуте формације борова и бреза, што у јесен даје изузетне контрасте боја. Кроз тако заносан крајолик, вијугаво тече Каменица и могло би се рећи да у нашој земљи нема много предела тако наклоњених пешаку, јер нема места куда се не може проћи и где се не може прићи. Свуда се пред вама простиру видици, заталасана пространства ливада, поља и брежуљака, прошараних белим стадима, боровим шумама, белим брезама на црним стенама, те брзим и бистрим планинским речицама: Белом и Црном Каменицом, које се спајају у Каменицу а негде успут им притиче и Козлица; пречисте и пуне ракова и риба.

Иначе, Тометино поље се простире у подножју Маљена, између Пожеге и Дивчибара, на 750 m надморске висине и једно је од оних места где се не долази случајно, већ искључиво са намером. Ретко насељено (број житеља је у константном опадању), својим амбијентом потпуно одудара од суседних, шумовитих и туристима крцатих Дивчибара.

Оно што плени је неописива ширина простора, што Тометино поље чини посебним и препознатљивим. Отуд се са ове акције увек доносе предивне фотографије! У том смислу, захваљујемо нашем члану Зорану Симићу, чије фотографије илуструју овај програм.

 ранч "Орлово гнездо"

ПОЛАЗАК  у 7 h, са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125). Дођите 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у  поласку. Без кафе паузе, за 2 сата стижемо до тачке где напуштамо возило и крећемо у брда. Не брините, кафу и доручак имаћемо на много лепшем месту   🙂

Пешачење почињемо у селу Тометино поље на месту где се спајају Бела и Црна Каменица у реку Каменицу. Пратећи њен ток почињемо успон ка врху Голо брдо. Крећемо се колским путем, преко пашњака до видиковца Клик који се налази изнад ранча Орлово гнездо, одакле пуца поглед на кривудави ток Каменице, простране пашњаке, локална домаћинства, разбацана по брежуљцима прекривених травом, камењем, усамљеним дрвећем, омањим шумарцима, белих бреза и белим стадима.

Са врха Влашића

Одатле се спуштамо на Kaменицу, прелазимо је преко моста и после пређених 5,5 km, стижемо у домаћинство Милинковић на кафу и доручак (лепиња и кајмак). После паузе прелазимо код самог ушћа реку Козлицу, (с’камена на камен ), пењемо се на гребен висине 639 m и одатле стазом дужине 1,5 km стижемо на врх Влашић (716 m нв) који нам је све време у видокругу јер доминира околином. Са стазе се пружа поглед на Каменицу, Дивчибаре, огромна пространства овог предела јер је то највећи врх у близини. Поглед на две планинске реке пружа леп, надахњујући призор. Настављамо кроз борове и брезове шуме, каменитом стазом обраслом густим бокорима траве, преко меких ливадских травњака, и  камењара. Импресије из ових предела човеку заиста „обнове батерије“, а необична ширина хоризонта вуче ка још једном брежуљку, па другом, петом и чини се да би тако могли од свитања до сумрака!

Са врха се спуштамо у корито реке Козлице (525 мнв), поново је прелазимо, и идемо крај ње прелазећи je неколико пута с’ камена на камен, уживајући у сваком направљеном кораку, са безброј кадрова за љубитеље добре фотографије.

Из корита Козлице, савијамо на горе, ка Цицовићима и за 3 km стижемо до пута који води до места где нас чека наше возило, до кога одатле ходамо још 2 km.

Траса није напорна, захтева средње кондиционе способности и дуга је 14,5 km са 690 m и 660 m спуста. Неопходна је адекватна обућа (гојзерице) и рачунајте на прелазак реке 3-4 пута (можда и са преобувањем,

што зависи од водостаја, али и вештине оног што прелази). Овде можете видети висински профил и теренски приказ трасе.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена временским условима заштита од ветра и евентуалних падавина и подметач за седење за време ручка.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ1.700 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20.00 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,   gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

РАВНОМ ГОРОМ РАВНЕ МИСЛИ: од Равне Горе преко Сувобора до Рајца

Равна Гора се простире на западним и југозападним обронцима Сувобора. Висораван, оивичена густим шумама и сувим долинама, прекривена је бујним ливадама и пашњацима, због чега је у прошлости веома погодовала сточарству, па је до 1941. на њој било око 120 колиба. До 1984. године остало их је свега 5.

Скоро пола века се Равна Гора није смела спомињати, а камоли посећивати. Тешко се и могло планином без пута, струје, воде и коначишта. Повремено су долазили само планинари, али су и они морали да објасне зашто овим стазама пролазе. Зар лепоте није било и другде? Али, данас је овај предео омиљен љубитељима природе, јер је питом, лаган за ход, а уредно обележене стазе пружају бројне могућности како искористити дан. Читава Гора је прошарана пашњацима, боровим шумама и ћувицима, а близу нама Београђанима, те као таква омиљен простор да себи дамо одушка, чим нам се укаже време.

Како јесен уме бити дивна, позивамо вас овог пута да у њеним бојама уживамо дуж једне краће путање од Равне Горе, преко Сувобора до Рајца. А можда нађемо и неку печурку за вечеру…

фото: Игор Бардић

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7 h. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо Ибарском магистралом а после Лазаревца ка Мионици, где ћемо имати получасовну паузу за јутарњу кафу и доручак. Потом одлазимо у Струганик и обилазимо меморијални комплекс – родну кућу војводе Живојина Мишића.

Мионица Родна кућа војводе Живојина Мишића у Струганику детаљ са једног (много) ранијег одласка на ову трасу :-)

Овако надахнути, одвозимо се до полазне тачке наше пешачке партије – Цркви Светог Ђорђа на Равној Гори. Одатле се крећемо ка Сувобору…

Равна Гора Траса 

Читав овај предео, веома је наклоњен пешацима. Та благо заталасана брда Богом су дана за опуштајућу шетњу и то баш за свакога, јер не поставља посебне захтеве, нити посебно добру кондицију. Ту предивну благост ових терена дивно приказују и фотографије Игора Бардића:

фото: Игор Бардић фото: Игор Бардић

Са врха Сувобора спуштамо се према планинарској кући ПК „Победа“  –  „Добра вода“ и даље до планинарског дома „Душко Јовановић“ на Рајцу, где нас чека комби. У дому ћемо се окрепити пред повратак.

"Добра Вода"

Наведена траса је дуга 12,5 km са успоном од 280 m. Обзиром на такве параметре, као и природу терена – акција је приступачна свим категоријама уживалаца природе.

ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике ако је време суво), мали ранац са водом и храном за успут, слојевита одећа примерена временским условима, заштита од ветра и евентуалних падавина, пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

фото: Дуле Опачић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Торничка Бобија – кров Азбуковице

Ако сте чули за Азбуковицу, чули сте и за лепоту која одликује овај брдско-планински предео на крајњем западу Србије, ако нисте то је зато што је овај крај некако остао по страни због слабо развијене путне мреже. Азбуковица је простор оивичен Дрином на југозападу, Ваљевским планинама на истоку и Соколским планинама на северу. Испресецана је сплетом мањих река од којих су најпознатије Трешњица и Љубовиђа. И да знате, ова насловна фотка није никаква шминка, такав призор би требало да затекнемо!

Својим највишим врхом Торничка Бобија (1272 m н.в.), као и положајем и експонираношћу, са правом, носи епитет Кров Азбуковице. Ова дивна планина налази се на крајњем западу низа Ваљевских планина. Одликује је изузетна разноликост флоре и фауне,али оно због чега је сви воле су не само бројни феноменални видиковци, већ и нарочита уређеност, захваљујући Стојану и шумару Пери, који брину о Бобији, као о својој кући и дворишту, те се има утисак да сте у каквом планинском парку. Иако својим лепотама заслужује да буде редовна дестинација сваког љубитеља природе, због лоше путне мреже неоправдано је остала релативно мало посећена. Ми смо разбили та „табу“, заволели сте Бобију.  Погледајте како је то једном изгледало 🙂

Аца и Јаца

За извођење ове акције изабрали смо средину октобра очекујући шарену јесен, што ће целокупан амбијент и видиковце учинити раскошним: листопадне крошње добију жуто црвене нијансе, четинари их прошарају зеленим тоновима, а на још зеленим ливадама као печурке никну стогови прикупљеног сена. Фотографије у програму су летње, али овога пута ћемо их направити и у јесењем спектру! 🙂

У ишчекивању заласка Сунца... Залазак над Бобијом, гледан с Јабланика

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6:00 h,  правимо кратку паузу за јутарњу кафу код Ваљева, а затим настављамо преко Пецке до наше полазне тачке. Молим вас да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

видиковац Стојковац брижљиво негована стаза, зар не?

Нашу пешачку партију почињемо у атару села Савковић. Одатле пешачимо 2 km макадамом до планинарског дома и одатле почиње Бобијска рапсодија!  Лепо уређеном стазом од дома, стижемо пред први видиковац – Стојковац. После малог предаха, ради уживања и фоткања, настављамо даље, ка следећем видиковцу:

После овог видиковца ћемо скренути са трасе ка извору Трибуће – да видимо где се рађа река позната по феноменалном кањону! Враћамо се на колски пут и настављамо ка врху Торничке Бобије (1272 m), чији ће вас призор распаметити.

Лаганим корацима... до оивиченог прилаза врху... чија је површ оивичена у облику великог срца!

Погледом ћете обухватити све испред себе; један од оних врхова где вам се чини да ништа друго не постоји и свакако онај због ког ова планина носи атрибут Кров Азбуковице. Наравно, овде је најбоље место да извадимо ручак из својих ранчева.

врх Торничке Бобије

Даље настављамо према Оштрој стени у чијој је непосредној близини рудник барита. Стаза ка њеном врху је уска и у финалу готово козја, али је то кратак потез. Сада преостаје још 3,5 km до заиста спектакуларног Дражиног видиковца, са кога се најлепше види Медведник, изнад кога се ту рађа сваки нови дан!

Дражин видиковац

Сада смо већ при крају трасе (свега километар до шумске куће, где нас чека топла чорбица). Али, пре тога стижемо до Дражине цркве. Oва црква брвнара, позната и као Рачићева црква, посвећена је Светом цару Лазару, подигнута је 1943. године, а освећена 11. јуна 1946. године. Подизање цркве се доводи у везу са пуковником Драгославом Рачићем, четничким командант Церско-мајевичке групе корпуса, као иницијатором за подизање.

Аутор: Ванилица - Сопствено дело, CC BY-SA 4.0, wikipedia

Траса није напорна, дуга је 15 km са 580 m успона и 560 m спуста. Стазе су лепо уређене, претежно се крећемо колским путем. Овде можете видети висински профил трасе и теренски приказ.

Полазимо у 18:00 h, јер треба сићи до возила 2 km, а до Београда предстоји 2 и по сата вожње.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, штапови за ходање (нису обавезни, али ко је навикао, нека их понесе), заштита од  ветра и евентуалних падавина, чеона лампа.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.700 дин

ПРИЈАВЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

 Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,  gordana@serbianoutdoor.com

Бобија и поље невена... Поглед на Медведник са Дражиног видиковца

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

СОКОЛСКЕ ПЛАНИНЕ: Добри Поток – Соко град и манастир, врх Рожањ – духовни центар Светог владике Николаја

На 15 km од Љубовије, између стеновитих бедема Соко и Калкан је клисура, а под њима Духовни центар Светог владике Николаја. У време Отоманске владавине, ту је било губилиште и пијаца робља, а изнад, на стенама Сокола беше једно од последњих турских упоришта, неосвојиви Соко град – „Невеста султанова“. Одатле се мотрило на целу Азбуковицу и чувао „пут сребра“, који је водио из римског Аргентаријума и Домавије, доцније српске средњовековне Сребрнице, преко Мачковог камена и Крупња ка Шапцу, и преко врха Соколске планине Рожња, Прослопа и Пецке ка Ваљеву. Његове зидине и клисура, биле су симбол тог мучног времена и дигнуте су у ваздух 1862-ге године, када је и последњи турски војник напустио Србију. Пред ждрелом клисуре, на месту ужасних страдања, почива Духовни центар Светог владике Николаја. Подигао гa је владика Шабачко Ваљевски Лаврентије 1989-те, као задужбину, на месту где се по предању налазила ранохришћанска црква. Природа је свугде лепа, али ово је наш мотив да вас поведемо на Соколске планине, да крочивши на Соко и Калкан, знамо шта те стене памте.

Иначе, Соколска је најдужа од четири Подрињске планине (поред Јагодње, Борање и Гучева). Она одваја Рађевину и Јадар од Шапца. Омеђена токовима Дрине, Узовнице, Љубовије, Криве Реке и Богоштице, пружа се Динарски од Шапца и Мачковог камена до Прослопа на југоистоку. Највиши врх јој је Рожањ (973 m), у подножју почива манастир Светог Николаја, а на обронцима остаци некада неосвојивог, легендарног Соко града…

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој, тачно у 6.00 h. Дођите 10-ак минута раније, да не каснимо у поласку. Наш план обухвата и  Добри поток, тако да путујемо према Крупњу, где посећујемо комплекс цркве Успења Пресвете Богородице у Добром Потоку. Мало дуже, због чега и крећемо раније, али вреди 🙂

Црква Успења Пресвете Богородице Добри Поток Добри Поток капела у срени, Добри Поток

Пут настављамо ка Соколским планинама и манастиру Светог владике Николаја Велимировића . Он се налази на лепој, широкој заравни, на обали Соколске реке, испод стрме стене, на којој је Соко град. Манастирска црква изграђена је 1989. године и налази се на улазу. Испред манастира уређено је језеро, кроз које пролазе Соколска река и Лазањски поток.

Након посете манастиру, полазимо „Стазом Вере“ до врха на којој је Крст који је подигнут на самим рушевинама старе тврђаве Соко града (650 m) са кога се као на длану види манастир Св. Николаја (390 m) и долина Соколске реке. На самом почетку макадама, свраћамо до водопада на Шипљанској реци, а потом настављамо до остатака кула Соко града.

 

До Соко града и крста води кривудав макадамски пут, дужине око 2 km. Манастир је на око 400 мнв, Соко град је на око 600 мнв, тако да је потребно савладати висину од свега 200 m. Овај део трасе је познат као „Пут вере“, јер је на њему равномерно, на сваких 200 m распоређено десет капелица и свака је посвећена по једној од десет божјих заповести. Пред самим Сокоградом, пре десете Божије заповести је извор и пријатно место за предах.

Пењемо се до Крста, који је постављен 24. марта 2000-те године од стране немачког градитеља и музеолога из Саксоније, Хорста Вробела, пријатеља владике Лаврентија, у знак извињења Србији за НАТО агресију у којој је учествовала и Немачка. Господин Хорст је манастиру поклонио позлаћен иконостас, који је сам резбарио.

Иначе, те исте 2000-те године, у Србију је дошла Сибила Лер, унука генерала Фон Лера, који је 1941-ве године командовао ваздушним нападом на Београд. Она се замонашила и свој световни живот води у манастиру Соко, као монахиња Јована.

НЕОСВОЈИВА ТВРЂАВАСоко град

Соко Град је тврђава у западној Србији у близини Љубовије, која никада није освојена борбом већ је увек мењала господаре мировним уговорима. Она је једна од тврђава у којој су се Турци најдуже задржали, због чега је остао синоним непобедивости, један од последњих бастиона турске власти и доминације у Србији. Отуд и његов епитет „султанове невесте“. После сукоба Срба и Турака 1862. Соко је миниран, у ваздух га је дигао срески капетан рађевски Петар Радојловић. Тада је дигнут у ваздух и Ужички Град, док су преостала четири утврђена града предата кнезу Михајлу Обреновићу 1867. године.

По силаску са „Крста“, односно локалитета где су остаци Сокограда, настављамо пут ка руском манастиру са црквом посвећеној Светом Николају Острошком. Ово је женски манастир, у чијој непосредној близини је и сам врх Рожањ (973 m), са прелепим видицима.

Након уобичајеног предаха на врху, настављамо даље, спуштајући се у правцу Великог Виса. Пре самог спуста до манастира, излазимо на врх Калкан (666 m), чија се стена издиже изнад самог манастира, пуца најлепши поглед на дубоке клисуре и заталасане висове Соколске планине, све до плавих врхова босанских планина на хоризонту.

Спуштамо се до манастира Св. Николаја где нас чека наш превоз. Описана траса је дуга 12 km са успоном од 650 m, спустом од 700 m и захтева средњу кондицију. Све време се крећемо макадамом и колским путем. Траса уопште није обележена, што је само разлог више да се стриктно придржавамо правила колоне! Овде можете видети висински профил трасе и теренски приказ.

Полазак за Београд до 19.30 h како бисмо стигли до 22:15 h.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, штапови као стална препорука, камашне опционо, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина, одећа слојевита, примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.700 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h, на састанцима Клуба средом од 19 h.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,   gordana@serbianoutdoor.com

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Овчарско-кабларска клисура, врх Каблар, меандри западне Мораве

Овчарско-кабларска клисура се налази у централном делу Србије, 8 km западно од Чачка, у Западном Поморављу, и раздваја високу Шумадију, на северу, од Драгачева и Старовлашко-рашке висије на југу. Једно од оних подручја у Србији чије су природне лепоте и споменичке вредности познате широј јавности, којој вековима привлачи пажњу. Огрнута у лепе и тајанствене шуме, са незаборавним видиковцем на Каблару, још је лепша кад њено небо запара кликтај сивог сокола, или када звук звона одјекне у смирај дана међу њеним литицама и доловима. Заиста, ниједна клисура у нас не крије у себи толики број углавном очуваних средњевековних манастира, по чему је, као и по уметничкој вредности, ова група манастира одмах иза Фрушкогорске.

Укљештени меандри Мораве испосница Светог Саве Морава између Овчара и Кабларас, фото: Предраг Загорац

Њено основно обележје чини рељеф, упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име и Западна Морава која између њих твори изразите, тзв. укљештене меандре. Мало је која клисура тако украшена, и још приде обогаћена лековитим, термалним изворима као ова. Ево и плана:

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 ц (Коњарник), тачно у 7.00 h. Путујемо Ибарском магистралом до Овчар бање, одакле полазимо на пешачку туру ка врху Каблара и прелепом видиковцу на меандре Западне Мораве.

Полазимо на стазу од wellness центра, благим успоном до  манастира Благовештење и одатле настављамо шумском стазом до ливаде подно летње бачије Митровића. Пролазимо Бачију и настављамо колским путем до подно врха Каблара  на коме је путоказни стуб са мапом планинских врхова који се са те тачке виде (дело планинара Ратка Рабреновића). На два минута хода од стуба долазимо на прелепи видиковац на меандре Западне Мораве и суседни Овчар, односно целокупну Овчарско Кабларску клисуру.

 

Успон траје око 4 сата са паузама и висинском разликом од око 600 m. Са врха Каблара се спуштамо колским путем, шумском стазом поред засеока Чвркићи и даље до манастира Никоље у трајању од око два  сата умереног хода. Обилазимо манастир Никоље и потом одлазимо на купање и уживање у термалним водама „Wellness“ центра Каблар (температура воде 32 °C). Укупна дужина стазе око 11 km и шест сати активног боравка у природи. По завршетку пешачког дела акције, одлазимо у „Wellness“ центра Каблар (улазница за базен је 300 дин).

Овчар спрам Каблара 0013K

За Београд полазимо у 19.30 h и стижемо најкасније до до 22.30 h. Ову акцију красе предивне путање, неколико антологијских видиковаца и лепе знаменитости, а чињеница да нису кондиционо захтевне, чине их приступачним и за почетнике.

ОПРЕМА:   гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина, а ко жели и неопходан прибор за базен.испосница Св. Саве у стени крај стазе којом се пење на врх Каблара

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600дин

НАПОМЕНА: котизацијом није обухваћена исхрана; храну можете понети за све време током боравка, а ко хоће може ручати у ресторану wellnessa.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37

nesa@serbianoutdoor.com

Panorama-Ovcarsko-kablarska-klisura

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Стазама ресавских рудара

Део КАУП фамилије, из Ресавице, осмислио је серијал акција под насловом „Блага Јужног Кучаја“, са циљем да тако представи све природне, културно-историјске и индустријске споменике Јужног Кучаја. Акције су осмишљене тако да  обухватају баш све поменуте потенцијале које нам пружају ове изузетне планине. Прелепа природа масива Јужног Кучаја, биће само оквир за богату причу.

Јер, данас мало ко зна да су управо у овом малом рударском насељу које је покренуло индустрију у Србији, настали и незаборавни хитови „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“ које је Дарко Краљић компоновао баш у Сењском Руднику у чијем се музеју чува клавир на коме су настале. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људи у Сењском Руднику, пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Коначно, у овом малом месту богате историје, године 1980.  отворен је Музеј. Сење је место у коме и даље ради најстарији рудник у Србији, отворен још давне 1853. године.

Видећемо манастире Раваницу и Сисојевац, културну целину Сењски Рудник, меморијални споменик природе Мијајлова јама, прелеп а мало познат водопад Доњи Бигар и све чари Сисевца као туристичко рекреативног места.

ПОЛАЗАК у 6.00 h са паркинга испред дома здравља „Шумице“. Потребно је доћи 15-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо ауто путем до Ћуприје и даље ка Сењу и манастиру Раваница…

„Пошто беше сазидана само неколико година пред Косовске битке, она је после те трегедије могла изгледати као надгробни споменик славе и величине српске, као маузолеум, подигнут над сахрањеном слободом и самосталношћу државе српске.“ – рекао је за Раваницу др Владимир Петковић.

Градња Раванице је започела 1375. године а завршена осликавањем храма 1381. године. Када је саграђена представљала је први српски храм после Хиландара који је био опасан зидинама и кулама са пиргом. Задужбина је кнеза Лазара који је градио да му буде склониште за живота а и после смрти и центар православља и народне културе. У лепоти манастира велики кнез је уживао свега осам година, а онда је изабрао јуначку смрт на Косову 28.6.1389. године у сукобу са турцима. Две године после смрти кнез је проглашен за светитеља, а тело му је пренето из Приштине у Раваницу где је почивало три стотине година. Турци су је неколико пута пљачкали и пустошили, палили конаке и рушили утврђења, али црква посвећена Вазнесењу Господњем ниједном није срушена. Током XIV и XV века преживљавала је тешке дане све док 1690. године када је морала бити потпуно напуштена. Монаси су заједно са четрдесет хиљада породица предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем кренули у велику сеобу ка Будиму. Са собом су, као највећу светињу носили мошти светог кнеза Лазара, које ће почивати све до 1697. године у малој цркви крај Дунава у Сентандреји, одакле су пренете у тада пуст манастир Врдник. Мошти светог кнеза пренете су у Београд 1942. године, а 1988. мошти крећу ка манастиру Раваница да би се тек после шесто година од погибије кнеза и јубилеја косовске битке 1389. године биле враћене у Раваницу на месту које је Свети кнез и одабрао за свој маузолеј, где се и данас чувају. Но, велелепни комплекс би вероватно скроз био изгубљен да није било Јеромонаха Стефана, који се после сеобе вратио и обновио манастир где је и основао школу у којој су учили свештеници. По својим стилским, архитектонским и ликовним особеностима манастир Раваница је родоначелник новог стила уметности Моравске школе. Због свих карактеристика, овај споменик је кроз векове био и остао духовни источник српског народа. Заштићен је као споменик културе од изузетног значаја.  Треба свакако поменути и Синаите Св. Ромула Раваничког, који је живео у пећини у близини манастира а после упокојења је сахрањен у припрати манастира, и Св. Сисоја који су побегли са синајске горе и свој мир пронашли у кучајским планинама. Они су заслужни за изградњу великог броја цркава и манастира на ободима Кучаја а најпознатији је манастир Сисојевац.

Након посете Раваници, одвозимо се до рударског насеља Сењски рудник – места одакле је почела индустријализација Србије. О његовом настанку, историји рударења и перспективи у будућности, сазнаћете више од водича у Mузеју угљарства.

Сењски Рудник представља најстарији рударски комплекс у Србији, оформљен у периоду између 1853-1860 године, за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, по коме је овај рударски коп првобитно и носио назив Александровац. Угаљ је тада представљао најмоћнији енергент. Развој индустрије у Србији креће паралелно са почетком експлоатације угља. У Крагујевцу се исте 1853. године отвара тополивница, као прва индустријска целина у овом делу Европе. Воловским колима допремљен угаљ из Сењског Рудника, покреће производњу топова за развој војне индустрије. Овај пројекат је представљао најважнији национални интерес. Од тада је започело интензивирање индустријализације и логично је било да уследи читав низ успешно реализованих  пројеката. Сењски Рудник је 1892. године спојен пругом уског колосека, са главном железничком артеријом југоисточне Европе, пругом нормалног колосека Београд-Ниш. Железница Србије постаје једна од најважнијих конзумената сировина из овог рудника, поред војне фабрике. Временом је рудник постао изузетно важан центар и стециште бројних рударских породица из разних крајева Балкана, које су на овај узани простор пренели све одлике својих ентитета, што данас представља можда и највећу вредност Сењског Рудника. Његова културна вредност лежи у чињеници да је ово комплетно очуван културни предео ране индустријализације, са остацима раних структура угљенокопа са најстаријом структуром, поткопом из 1853. године, и у свету јединственом парном машином извозног лифта из 1872. године.

У музеју Сењског рудника, чува се клавир на коме је Дарко Краљић створио песме „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људу у Сењском Руднику , пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Коначно, 1980. године ово мало место са богатом историјом добија свој Музеј. Ту и даље ради најстарији рудник у Србији који је отворен још давне 1853. године.

Дарко Јовић, председник КАУП-Ресавица, испред локомотиве старе преко 100 година

Права је реткост затећи овако чисте визуелно-естетске изразе ране индустријализације што Сењски Рудник и дефинише културним пределом. Естетска вредност Сењског Рудника је појачана затвореном клисуром и са друге стране величанственим зеленилом букових шума које га окружују, што на одређени начин амортизује рударску свакодневицу, чинећи ову средину хуманијом. За разлику од индустријског наслеђа које је у туризмолошком смислу тек у зачетку, у непосредном окружењу налази се мноштво утврђених туристичких тачака, средњовековних манастира, пећина и водопада.

Сењски Рудник свакако има шта да понуди посетиоцима. Поседује огроман едукативни потенцијал за усавршавање знања из области очувања културно-историјског и природњачког наслеђа. Осим тога, богато природно наслеђе и топографија суседних рударских насеља, обликују јединствен културни предео у овом делу Европе. Све наведене вредности сврставају Сењски Рудник  у породицу истородних херитолошко-индустријски највреднијих локалитета Европе. Читава идеја рехабилитације Сењског Рудника и стављање у нову привредну функцију, јесте да ова средина, па и рударски копови постану доступни јавности. Александров поткоп је планиран за својеврсну туристичку атракцију Сењског Рудника. Замишљена је поставка која би  се протезала читавом дужином подземног тунела, око 520 m, а наставила би се изласком на вертикални излаз где би се транспорт до површине вршио лифтом који покреће већ поменута парна машина. Вертикално окно је дугачко око 150 m и вожња лифтом би такође представљала праву атракцију. Поред  парне машине произведене у Грацу 1872. године која је под заштитом, као културни споменик у Сењском Руднику заштићени су и објекти Александров поткоп (1853), зграда бившег магацина (1930.) од 1980. године претворена у музеј и зграда машинске радионице (1922). У оквиру пројекта „Сењски Рудник град музеј“ у плану је реконструкција и санација још десетак објеката и једне улице како би се стекли услови за идентификацију Сењског Рудника као локалитета са огромним потенцијалима за номиновање на UNESCO листу, као вредност светског индустријског наслеђа.

По обиласку знаменитости Сењског Рудника превозом одлазимо до наше полазне тачке и оног најлепшег дела, а то је пешачење кроз Јужни Кучај. Пролазимо кроз још једну од знаменитости  Кучаја а то је војни полигон „Пасуљанске ливаде“, који представља један од највећих полигона за артиљеријску обуку у Европи. Пролазећи кроз чаробне пределе ове планине, на петом километру од почетка пешачења налази се меморијални споменик природе Мијајлова јама. По причи, име је добила по пастиру Мијајлу кога је ован гурнуо док је свирао на ивици јаме. Нестао је у понору, а вода је кажу, изнела његову фрулу доле негде, код Сисевца.

 Пасуљанске ливаде

Јама је заштићена као  меморијални споменик природе 1978. године и једини је спелеолошки објекат са тим видом заштите у Србији. Ревизијом из 2004. и 2005. године потврђен јој је раније додељени степен заштите. Налази се на западном ободу планине Јужни Кучај на надморској висини од 710 m. По типу је прост фосилни вертикални понорски спелеолошки објекат за дужином истражених канала од 192,5 m и укупном дужином канала од 297 m. Вертикални део јаме је дубине од 127 m са просечном ширином вертикалног гротла од 25 m који се при дну сужава. Карактеришу је естетске одлике и приче везана за други светски рат.

Мијајлова јама Мијајлова јама

На око 1 km са око 150 m спуста од Мијајлове јаме крије се још увек неафирмисани водопад Доњи Бигар. Налази се на југозападним ободима Јужног Кучаја. Извор потока који је саградио водопад је на 615 m надморске висине на око 100 m од саме бигрене наслаге високе око 12 m, чија је још карактеристика и то да је врх водопада тачно на коти 550 m надморске висине. Вода има велики проценат калцијум и магнезијумкарбоната, чијим таложењем је настао не само водопад него и цео плато који је формиран између извора потока и водопада. Поток Доњи Бигар се за свој ток од око 1 km спусти до коте од 480 m надморске висине. Велика висинска разлика између извора и ушћа у већ формирану Јабланичку реку узрокује већи број мањих водопада и каскада.

Доњи Бигар

Поток Доњи Бигар са још неколико мањих потока и извора формира Јабланичку реку, која је уз Јеремитски поток и јако крашко врело, које извире из пећине у Сисевцу, твори реку Црницу. Сисевац представља крајњу тачку наше акције и налази се на 6 km од водопада Доњи Бигар стазом која води уз Јаблабничку реку што ће свакако пријати у летњим месецима. Од водопада до Сисевца води више стаза па се у зависности од временских услова и жеља учесника акције може искористити било која варијанта. Е, а тек по доласку у Сисевац ћете схватити какво благо крије Јужни Кучај. Сисевац представља право туристичко место са пуно садржаја као што су: вештачко језеро са пуно цвећа; извор реке Црнице са пећином; старо рударско насеље са старим рударским окнима; базен за термоминералном водом температуре 36,6 степени; уређено излетиште; највећи рибњак у Србији за узгој пастрмке коју можете пробати у ресторану; прелепе природне целине  као и други културно-историјски споменик на нашој акцији Манастир Сисојевац.

Манастир Светог Сисоја  је подигнут на темељима старе светиње у XIV веку, а подигао га је један од „седам синаита“ Св. Сисоје. Налази се у близини реке Црнице са црквом посвећенов Преображењу Господњем. Данас је то територија општине Параћин, а раније је била петрушка област на далеко позната по великом броју цркава и манастира који су настали у XIV и XV веку и по древном утврђење граду Петрусу. За преподобног Сисоја Синаита, који се сматра оснивачем манастира, круже разне приче легенде и предања а знају се и неке историјске чињенице. Био је проигуман манастира Хиландар, близак кнезу Лазару, па многи сматрају да је био и његов духовник. Живео је у селу Сисевац као ученик преподобног Ромула Раваничког. Сахрањен је у цркви манастира, а изнад гроба је фреска у којој у десној руци придржава модел цркве, као ктитор. Треба поменути да се поред Св. Сисоја на ктиторској фресци налази још један лик за који се сматра да је деспот Стефан Лазаревић који је свакако указивао помоћ овом манастиру. Манастир је, заједно са црквом која је неколико векова била без крова, 1993. године обновљен и данас ради као метох манастира Раваница. На Биљани петак, уочи Ђурђевдана, народ долази у цркву да запали свеће и помоли се за душе страдалих мученика и здравље живих и помоли се преподобном Сисоју и свима који су допринели да на овом месту и данас постоји још један духовни центар у овом крају. Исто тако је било и за време ропства под турцима који су једног Ђурђевдана изненада упали у манастирску порту и поубијали велики број људи који су се тог дана окупили на служби божјој. Убијене су бацили у оближњу реку Белицу, коју народ због ове несреће и много жртава које је ова река однела, од тад па све до данас зове Црница. Кружи и легенда о двема сестрама које нису хтеле да дозволе турцима да им укаљају част већ су се дале у бег. Две сестре, тек заручене, покушале су да пређу на другу страну реке, узеле су се за руку и скочиле у реку. Једна девојка је побегла низ реку, изнемогла застала је на једној стени, кад је турчин пришао ближе и ухватио се за њу, она је скочила са стене повлачећи за собом и турчина. Стену са које се девојка бацила у воду данас зовемо девојачка стена. У непосредној близини Сисевца у клисури реке Раванице постоје и два моста који се данас називају две сестре.

Дужина трасе износи око 13 km и није технички/кондиционо захтевна, тако

да је приступачна свим категоријама љубитеља природе. У Београд стижемо до 22:30 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, штапови за пешачење; одећа слојевита, одговарајућа временским приликама. У ранцу увек треба имати заштиту од ветра или евентуалних падавина и пресвлаку. Ко жели касније у базен, нека понесе купаћи и  пешкир.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 19 h у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Ненад Царевић
064 684 01 37
nesa@serbianoutdoor.com

Раваница "Петријин венац" врело Црнице

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Резервати Ђердапа: Соколовац – Чока Њалта – Лепенски Вир

СИНОПТИЧКА СИТУАЦИЈА ЈЕ ПРОВЕРЕНА, КОЛИКО ЈЕ МОГУЋЕ, НЕДЕЉА ТОПЛА И СУНЧАНА, ГРУПА ФОРМИРАНА – ИДЕМО! 🙂

После преласка трасе од Голупца до Брњице, ово је практично наставак пешачења Ђердапском клисуром, које смо започели још пре 12 година исписујући предивне путање, све до Кладова, држећи се гребена над Дунавом због прекрасних видиковаца, и резервата! 

На врху Соколовца...

Поред Мироча и тзв. „Текијског круга“, ово је најлепши пешачки потез у нашем највећем Националном парку, и обухвата три заштићена резервата: Босман-Соколовац, Чока Њалта са Песачом и Лепенски Вир. Обзиром да знамо колико волите Ђердапске трасе, јасно је да се ради о  штрафти, која не изостаје из годишњег програма.

Траса је дуга 16 km са успоном од 800 m и по мери је оних са средњом кондицијом, а задовољиће апетите уживаоцима природе свих врста, јер је прелепа и опуштајућа. Биће ту доста фоткања, а времена довољно 🙂

Медитација на Соколовцу :-) 

Све је почело давно, уз кафу код госпође Олге, која већи део године живи на Соколовцу, крај самог врха, кога мештани зову Бандера. На Ђердапу иначе проводим доста времена, Дунав је моје море, а како иначе волим да упознајем људе у пределима које посећујем, тако је и Олга, постала мој драги саговорник, од ког сам доста сазнала. Јер, када неко копајући кромпир, налази фосиле…

фото: Сале Вељковић

Показивала ми је стазе којима је гањала козе рекавши како сада нису тако уредне, јер не пролази туда, па нема ко да кида гране. Али, наше ревносне посете учиниле су да су сада Олгине стазе чисте, а НП је чак направио и дрвену терасу на врху, јер је изузетно леп видиковац.

Дунав, кафа са Олгом и бројне шетње током лета, пробудиле су те 2007-ме инспирацију за трасом која је пред вама и коју сте радо пролазили и по више пута 🙂

Место где скрећемо са асфалта! пратилац

УКРАТКО: Полазна тачка је од ушћа Песаче у Дунав, одакле напредујемо најпре ка Соколовцу. По силаску са овог врха, прелазимо Чока Њалту, те се преко пространих Кошобрдских ливада и спуштамо директно на Лепенски вир! У наставку следи детаљан опис!

ПОЛАЗАК: тачно у 7.00 h са паркинга у Устаничкој 125. Наравно, доћићемо 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем, преко Пожаревца и Градишта ка Дунавској магистрали. Возило напуштамо код ушћа Песаче, одакле почињемо пешачење. Пењемо се на врх Соколовца, колским путем.

  

Овај врх је прелеп и представља јединствен видиковац на клисуру Госпођин вир. Као и обично, уживаћемо на врху пола сата, фоткати, а потом се истим путем спуштамо назад ка Песачи и настављамо на Чока Њалту.

  Велика трешња

Дуж успона на Соколовац и спуста, пролазимо поред једне чесме, где можемо обновити залихе воде. Следећи предах је код велике трешње, где се окупљамо сви пре него наставимо даље. Њен хлад је довољан и за већу групу и увек прија по топлом времену. Након 15-ак минута предаха, крећемо према Кошобрду.

у хладу Велике трешње Идемо даље!

Пролазимо и преко све ређих салаша који увек радо поздрављају намернике попут нас, а пејсажи су дивни! Ова акција увек црпи меморијске картице фото апарата, више него локомоторни систем 🙂

После салаша, спуштамо се на кратко (1 km) на стари милановачки пут, а потом скрећемо лево, према Дунаву, тачније ка Лепенском Виру.

Ово скретање није означено, ка ни цела ова траса и зато се крећемо поштујући правила колоне, да неко не оде где не треба!

поглед на Дунав и Трескавац са Кошобрда Спуст на Лепенски Вир

На Лепенски Вир се спуштамо земљаном стазом која је врло стрма у завршници. Срећом, тај потез је кратак, неких 500 m, али је препорука да носите штапове!

  стрма завршница

Готово све време, путању красе прелепи видици према Дунаву…Пре поласка за Београд, у Лепенском Виру ћемо, као и увек, уприличити предах, током којега можемо ручати, посетити Музеј који ради до 20 h. Ако намеравате да запливате  Дунавом понестите пешкир и купаћи 🙂 

Небо? Не, Дунав... после шетње, пливање прија... :-)

Како се овде осећам прилично домаће, рећићу да је рибља чорба у ресторану одлична, а да такође праве и локални деликатес: бели сир на жару (иначе одличан у комбинацији са сомом или смуђем). 

 Музеј Лепенски вир ресторан у Лепенском Виру

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима. Ако планирате пливање, понесите шта је за то потребно.приказ трасе

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 динара

и обухвата улазницу и службену пратњу НП „Ђердап“.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

И на крају, ево приказа трасе:

 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Видимо се на Дунаву! 🙂

Мало инспирације за крај: од фотки Зокија Чубрила, Саше Вељковића и моје маленкости, мали спот 🙂

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

РЕЗЕРВАТИ ЂЕРДАПА: Голубац-Велика Чука-Венац-Соколовица-Брњица

У читавом свом току, дугом 2888 km, најлепшим делом пролази управо кроз Србију, а Ђердапска клисура  је круна све његове лепоте и врх свих његових вредности. Баш у том делу, дугом стотинак километара, Дунав достиже своје екстремне димензије: највећу дубину, највећу ширину, али и најужи део корита! Овом акцијом смо својевремено почели да утемељавамо циклус Ђердапских резервата и настављамо, јер је ова траса један од правих Ђердапских бисера! 

Наше пешачење започињемо успоном на Велику Чуку, са које се види онај најшири део Дунава (4 km), као и Голубачка тврђава.

 Поглед са Велике Чуке... Ка Великој Чуки...

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време).  Путујемо ауто путем према Пожаревцу, а даље ка Градишту и Дунавском магистралом до Голупца. Пешачење почињемо пре тврђаве и колским путем се пењемо од резервата Голубац на врх Велика Чука (слика горе). Ево неких занимљивости у вези овог, по много чему посебног утврђења и стене Баба Кај, која штрчи из Дунава… (некада, пре изградње хидроцентрале, много више таквих стена парало је немирну површ ове реке).

За постанак имена Голубац везане су бројне легенде. Према једној од њих, у Шешир кули која доминира градом, била је заточена византијска принцеза Јелена. Да би ублажила своју тугу и самоћу, гајила је голубове, по чему је касније град добио име. Друга легенда казује да је овде живала девојка по имену Голубана и приче о њеној лепоти стигоше и до турског паше. Доносио јој је свилу и бисере не би ли се удала за њега. Голубана је све дарове одбијала, па је паша наредио да се казни тако што ју је везао за стену која је штрчала из Дунава. Мучили су је и оставили птицама које су унаказиле њено тело. Постоје и приче да је град добио назив по изгледу кула на литицама које делују као голубови на стенама. Има и оних који тврде да су се на литицама настанили дивљи голубови и да отуд потиче име града.

Време изградње тврђаве није познато. Први пут се спомиње у Угарској повељи 1335. године, али је су је много раније изградили Срби. Његова основа, као и очувани остаци бедема и кула јасно указују на његову важну стратешку улогу и као такав имао бурну историју. Утврђење је са једне стране било обезбеђено Дунавом, док са свих осталих – масивом окомитих стена. Прилагођено је та борбу хладним оружјем, а Турци су доградили топовску кулу. Основа тврђаве не неправилног облика, прилагођена конфигурацији терена, са ДЕВЕТ кула висине од по 25 m повезаних градским зидинама. Спратови, степеништа и кровови били су од дрвета, а испред бедема спољног утврђења, налазио се водени ров. Претпоставља се да је град напуштен средином XIX века.

 Голубачки град, ускоро, након реконструкције

У току су радови на реконструкцији тврђаве (пројекта вредног 6,5 милиона евра, аутор Марија Јовин). Магистрални пут је измештен, а грађевина ће бити испуњена културно-туристичким садржајем. У доње делове тврђаве и кулама које се налазе ниже биће  музеј са археолошким експонатима који су ископани на овој локацији. Такође, ту ће бити и амфитеатар, керамичарски и сликарски атељеи, визиторски центар, базен са пречишћеном дунавском водом. Простор за витешке турнире, мале и спортове на води, апартмани, марина, рибљи ресторани, рибарско село и друго. Видиковци би били уређени на вишим кулама. Све то, биће урађено по узору на архитектуру из доба када је твђава настала.

стена Баба кај Утврђење Голубачки град са наше и стена Баба Кај са румунске стране означавају улазак у највећу и најлепшу клисуру у Европи.

Шиљату стену Баба Кај, спомиње Јован Цвијић. Легенда каже да носи име по баби Каји из времена када је била много виша него сада. Неки кажу да њено име у преводу значи Кајин отац. Међутим, дунавски лоцови, сачували су једну трагичну причу…

Беше љубав забрањена између туркиње из харема и локалног младића. Он је украде, те побегну на Дунав. Али, Турци кренуше за њима, ухвате их, момку одсекоше главу, а девојку су оковали за стену уз речи „Бабо кај се“. Са стене су се чули језиви крици, а кажу да гаврани и данас облећу изнад ње, а док ветар дува чује се снажно фијукање. На стени постоје металне букагије, али су вероватно служиле за бродове. Иначе, пре ного је подигнута брана код Кладова, из Дунава је штрчало на десетине сличних шиљатих стена, обликованих током времена огромном ерозионом силом реке пробојнице над карактеристичним литолошким саставом корита.

После Велике Чуке, наставак трасе води поред резервата Бојанине воде до врха Венац, преко салаша и лепих видиковаца Зимовник и Љиљар…. Са трасе скрећемо до имања где се налази најлепша чесма коју сам икада видела. Вода из ње тече, али је кућа напуштена. Ипак, види се да је потомци посећују…

IMG_7036  

Док полако стижемо на Венац, остављајући за собом Велику Чуку, још увек погледом можемо да добацимо на Дунав који је ту најшири у целом свом току. А сам Венац је место – Богом дано за пландовање! Ту дакле правимо лепу паузу, пре него наставимо према Соколовици.

 После пријатног развлачења по Венцу, настављамо ка Соколарици

Одатле настављамо према Соколовици – предивном стеновитом видиковцу изнад кањона реке Брњице. Баш као што фотографије покаузују. Све време се крећемо колским путем, тако да се ово може сматрати комфорном планинарском трасом. На стеновитој Соколовици уживамо у призору који пружа стена изнад чувеног кањона реке Брњице. Углавном, после Венца више нема успона и остатак трасе је спуштање.

  

Са ових предивних, изазовних литица, спуштамо се полако ка селу Брњица…

Поглед са Соколовице на кањон Брњице

Они који су прошли кањон Брњице, претпоставиће да испод оних стена Црног врха почиње други, завршни теснац, тако да ћемо овом акцијом апсолвирати Брњицу и одозго 🙂

Видиковац са ког се тешко полази даље...

Описана траса дуга је 16,5 km са 600 m успона, што представља праву рекреативну варијанту планинарења, обзиром на чињеницу да се крећемо претежно широким колским путем.

Соколовица, изнад Брњице

Пре него пођемо натраг за Београд, уприличићемо предах и освежење у неком од ресторана крај Дунава. Крећемо до 20 h, а у Београд стижемо око 22.00 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина.за пландовање :-)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.600 динара

 

Акцију реализује Годана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Мали и Велики ВУКАН – бања ЖДРЕЛО

Вукан – дивна Хомољска планина, која у свако доба године може да пружи много, па и када јој снегове развејава хладни северац, звани Горњак, док су трагови минулих времена уснули под белином зиме и када је свему томе супротстављена топлина лековитих вода бање „Ждрело“. Tраса којом се крећемо пружа изванредне видике, пшто ће обезбедити лепе фотографске мотиве, као и само врхови 🙂

Oва траса успона на Велики и Мали Вукан није тешка, већ средње захтевна, што значи да ипак морате имати неку кондицију, јер вас чека успон, а не само пешачење. Од планинарског дома у Ждрелу, преко Малог и Великог Вукана, до Горњачке клисуре коју усеца зелена Млава између Вукана и Јежевца, у било које годишње доба, 650 m висинске разлике коју треба савладати тим путем, не представљају препреку ни за једну старосну категорију, или профил љубитеља природе. Средње захтевна по зими, у кондиционом смислу, то је лепа траса дуга 13 km, коју воле пасионирани шетачи и планинари.

Стигли пред дом Вукановаца! :-) Млава живописна Горњачка клисура

ПОЛАЗАК:  тачно у 7:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем до Пожаревца, а одатле ка Петровцу и Горњачкој клисури, све до села Ждрело и извиђачког дома, одакле почињемо успон.

стаза мами шкљоцања... 

Стаза је обележена и води најпре на врх Велики Вукан (825 m), па дуж превоја и до Малог Вукана (732 m) . Одатле се спуштамо према чесми „Четири луле“, где нас чека наше возило. Одлазимо до бање „Ждрело“ и употпуњавамо доживљај до 19:30 h када полазимо натраг, за Београд, где би требало да стигнемо до 22 h.

+42 нa -3 ! бања Ждрело

ОПРЕМА:  гојзерице и камашне обавезно, штапови за пешачење, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита, прилагођена временским приликама; заштита од ветра и евентуалних падавина и пресвлака. Ко жели на базен, носи наравно купаћи, пешкир и остало што је за то потребно.

НАПОМЕНА:  ко хоће, у Ждрелу може и да руча, а групна улазница за базен је 400,оо дин.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Са Вукана

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Бисери Хомоља: ВРАЊ (манастир Витовница, Мијуцића пећина и водопади)

Мислим да нема оног ко није чуо за мисао – Какве су ти мисли, такав ти је живот – нашег великог духовника, оца Тадеја, настојатеља манастира  Витовница, где је и полазна тачка нашег пешачења.  Одатле,  кроз простране и бујне шуме Треста корачамо ка једном од престоних хомољских гребена – врху Велики Врањ. Како смо  уживали ранијих година на овој акцији, можете видети у овом фото албуму.

са врха Велики Врањ...

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време). Путујемо ауто путем до Пожаревца, а даље према Петровцу на Млави до манастира Витовница, одакле почињемо пешачење.

Манастир се налази на обали Витовнице, на излазу из њене клисура Скоп, између Фаце, Урлаје и Суморовца. До данас нису сачувани докази који би нам указали на време изградње манастира, али несумњиво је он, после Тршке цркве, најстарији у Браничевском округу. Двојезични натпис (на старосрбском и јерменском) на камену узиданом у северни зид, говори о цркви светих апостола Петра и Јакова, коју је 1218 године подигао Владо, син Бабугов.

Име манастира се у средњем веку јавља као Вителница, Витеоница, Витаоница, Витомница, Витовница. Ако је име добио по реци, онда у корену леже речи именица „витл“ која означава точак који вода окреће (напр. воденица са два витла), што упућује на воденице или ваљарице којих је било на овој брзој планинској реци. Међутим, име се може извести и из глагола  „витати“ – обитавати, боравити, гнездити, што упућује на гостионицу („виталница“), или на сам манастир који се у средњем веку назива „виталиште инока“, тј. обитавалиште монаха, а то је

Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Наше противљење неће нашкодити Богу јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима. Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: „Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити.“ Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена, она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо, да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо.исто што и реч „обитељ“, како се манастирска братства називају у богослужбеним чиновима.

Отац Тадеј се родио 1914. године у имућној и образованој породици Штрбуловић у селу Витовница. Након завршене основне школе, родитељи га одводе у манастир Горњак. Касније је рукоположен, био игуман Пећке патријаршије, Тумана, Светогорац, али је последње године живота провео као игуман Витовнице, служећи вери и свом народу, оставивши за собом вредне и племените мисли.

Након посете манастиру Витовница, упутићемо се узводно кроз Трест ка Пајкином извору, после кога скрећемо лево на Врањ. Осим пред сам врх, крећемо се колским путем, пролазећи изворе.

Сам призор који се пружа са Врања, бесмислено је описивати…Јер, то је један од оних врхова са кога се тешко одлази.

Сасвим природно, да ћемо се ту задржати, уживати у призору, фотографисати… Искористите максимално боравак на овом врху !

 каменити врх пространа ливада

Са Врања се спуштамо преко једне предивне широке ливаде ка Мијуцића пећини и водопадима крај старе напуштене воденице, а потом дуж Крепољинске реке ка нашем возилу.

Мијуцића водопад ту постаје јасно зашто су воденице биле инспирација у старим песмама

Описана траса дуга је 18 km сa 570 m успона (који је постепен) а десно је њен приказ на карти. Траса је врло атрактивна, сам врх је фантастичан видиковац, пећина и водопад представљају живописан доживљај, али за опуштен пролазак, потребно је имати средњу кондицију.

приказ трасе на карти

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина. Ако се будемо спустили до 17 h,  свратићемо у аквапарк Ждрело, тако да треба понети купаћи, пешкир и пресвлаку. Ако не, будите сигурни да утисци неће мањкати!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.800 дин (путујемо комбијем)

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37

nesa@serbianoutdoor.com

 ...са прелепом орнаментиком врх!

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Вршачке планине – манастирски пут

Над Банатском равницом, у дужини од 19 km издижу се Вршачке планине са Гудуричким врхом ( 641 m) који је и њена највиша кота. Овај предео је и чувено виногорје, али оно по чему је такође познат је и Свети свештеномученик Теодор, епископ Вршачки и  заштитник града који је у време Турака мучен и страдао за своју веру и народ.  На брегу изнад града је црква посвећена њему. У непосредној околини су и манастири Месић и Мало Средиште и то је оно што овога пута одређује нашу путању.

 

ПОЛАЗАК:  тачно у 8.00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Mолимо вас да дођете 10-aк мин раније како бисмо кренули на време. Путујемо преко Панчева и у Вршцу правимо паузу за кафу и доручак. Након тога се одвозимо до манастира Средиште, одакле започињемо пешачење. Наравно, након што посетимо манастир.

Манастир Месић манастир Мало Средиште

Крећемо широким путем кроз шуму до Гудуричког врха (641 m) надморске висине, од кога нас дели 5 km пута са висинском разликом од 439 m. Са врха се даљих 8 km спуштамо ка манастиру Месић.

Гудурички врх манастир Месић

Описана траса је дуга 13 km и прилагођена је учесницима са скромнијом кондицијом, што је чини приступачном најширем делу уживалаца природе.

Пре поласка за Београд одморићемо се у једном од вршачких ресторана и винских подрума. 

ОПРЕМА:  мали ранац, гојзерице или патике (лаган терен), вода и храна из ранца, одећа прилагођена временским условима и заштита од ветра и евентуалних падавина.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Јовановић

065 99 22 782,  nenad@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

ГРЗА – жубор пролећа

С пролећа кaдa су воде најјаче и водопади пенушају пуном снагом, Грза је међу њима КРАЉИЦА! Стога је уврежен обичај да се управо тад иде на њена врела. Међутим, лане смо у ово време ишли на Грзу да бисмо скренули пажњу да Краљици прети атентат од оних за које је она само флуид довољне снаге да покрене пар турбина. У име нашег гласа НЕ за МХЕ, фотографије програма носе амблем борбе Параћинаца за oдбрану Грзе.

И знате шта? ГРЗА ЈЕ ОДБРАЊЕНА! Сада ћемо је походити без терета бриге и борбе, али пазите ви што претите природи – гледамо вас! ћивела Грза, браво Параћинци!

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

 

ПОЛАЗАК: тачно у 6:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. До планинарског дома „Ђорђе Живковић на Грзи, где напуштамо возило, предстоји нам двочасовна вожња и пауза за кафу код „Старог храста“.

Ово место је једно од култних за поклонике природе. Шетња узводно, до врела Грзе и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

Полазимо од Дома, где нас на крају пешачења чека возило, према врелима Грзе, и видиковцима. По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит. За ово је довољно максимално 2 сата.

На горњој фотографији је графички приказ траса на 3Д топо карти, тако да лакше пратите изложен програм. Пошто се вратимо са видиковаца и врела на почетну тачку, када се окупимо, полазимо заједно према Малом Јаворку (756 m НВ). Ако нисмо прекорачили временски оквир за шетњу до врела и видиковаца,  настављамо према Јаворачком врху (927 m НВ) и спуштамо до Дома поред Козјег рога. Ако смо се превише задржали на врелу и видиковцима, скрећемо лево ка врху Мали Јаворак (756 m НВ) и спуштамо се гребенски, до Језера. Ни једна од тих стаза није тешка, а којом ћемо поћи, зависи само од тога колико будете занесени самим врелима и видиковцима. Молимо вас да имате у виду, да и ако је траса кратка, морате имати средњу кондициону способност, како напор, потребан да се она савлада, не би превазишао ваша очекивања!

 фото: DevianArt

Лане смо зебли од питања, је ли је ово последње пролеће за Грзу какву знамо јер су, инвеститори (група алавих предузетника, за које реке представљају флуид за покретање турбина), планирали прошлог пролећа изградњу мини хидроелектране, снаге 499 kW, што би одприлике било довољно за рад једног кућног котла за грејање! А за то је био планирано да се 2,6 km раскошно лепог и животом богатог тока реке Грзе спакује у металне цеви пречника 90 cm – што би потпуно уништило живот у реци, низводно од замишљене хидроелектране! Параћинци се са тиме енергично нису сложили и борили се под слоганом „Одбранимо Грзу“ са амблемом који видите на фотографијама овог програма. Наша акција била је подршка тој борби, да сачувамо Краљицу од атентата, а трасу смо прошли са КАУП-Ресавица и Грађанским покретом „Одбранимо Грзу“.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.