Архива за Šuplja stena

Околобеоградска шетња: од Трешње до Авале

Одавно нисмо ишли неким „околобеоградским“ стазама, па смо ове године решили да једну од њих уврстимо у наш календар. Можда овакве стазе нису баш толико атрактивне као остале којима идемо, али сасвим сигурно целодневни боравак на ваздуху и кретање по природи може само да прија а никако да шкоди. А тек ћете се изненадити колико интересантних локација има ту око нас, у веома блиској околини Београда.

ПОЛАЗАК: идемо јавним превозом и састајемо се код окретнице аутобуса на Трошарини. Аутобус бр. 408 полази ујутро тачно у 08:08 h, скупљамо се 20-ак минута раније, да нам аутобус не „побегне“ пошто следећи иде тек за сат времена. Идемо до станице „Трешња-окретница“, а вожња траје око 50 мин.

Језеро Трешња. Фото: Слободан Минић

Језеро Трешња. Фото: Слободан Минић

Спуштамо се прво асфалтом, па онда кроз шуму до језера Трешња, које је некада било веома популарно београдско излетиште. Такође је познато као место где се снимала чувена сцена пливања из филма „Маратонци трче почасни круг“, па ко зна – можда и сретнемо неку „пливачицу“. Кратко паузирамо на језеру и идемо даље преко засеока Дробњаци и Бошњаци до Циганских ливада. Крећемо се кроз викендашка насеља паралелно са путем ка Раљи који прелазимо на погодном месту и даље настављамо поред њива у правцу „Шупље стене“. Скривено у прелепој шуми, ово познато дечје одмаралиште је након дуго година небриге поново у својој функцији. Док га обилазимо око ограде можемо видети како сада све то изгледа.

Крећемо се даље лепом и проходном шумом, па стижемо до још једног веома интересантног и мало познатог објекта – рудника живе „Шупља стена“ који се налази на изворишту потока Пречица.

Овај рудник је био један од два таква рудника на подручју читаве некадашње „велике“ Југославије. Tакође је мало познато да на подручју Авале постоји и раскошан напуштен рудник олова и цинка „Црвени брег“ кога данас користе једино студенти Рударско-геолошког факултета за своје наставне потребе. Рудник живе је радио од 1968-е до 1972-е године а његову локацију је означавао рударски торањ кога више нема. Без неког јасног разлога, рудник је затворен, а топионица и постројења су растурени.

У некадашњем руднику “Шупља стена” налази се пећина која је приближно стара као и Авала, а настала је у време вулканске активности и издизања овог терена.Ова пећина је занимљива не само као природна реткост, већ и као сведочанство зачетка цивилизације и рударства Србије.У њој су прастановници открили трагове живе, тако да су почели рударење, копање и жарење цинобарита и сакупљање сјајне чаробне материје. Јонски морепловци из винчанске колоније, пре око осам хиљада година, у овој пећини су пронашли примитивни рудник из којег су, такође, вадили цинобарит, претапали га у живу и Дунавом извозили у Средоземље.

Настављамо даље кроз шуму и долазимо до „Краљеве чесме“ још једног скривеног места у подножју Авале. Чесму је 1930-е године саградио тадашњи власник кафане „Ловачки састанак“ у чијој близини се налази. Одмах поред чесме се налази и прелепи камени сто са клупом кога зову (а како другачије) – „Краљев сто“. Да ли су овде долазили краљеви, или нису – сасвим је небитно, локација је веома интересантна и лепа и свакако је вреди видети.

Краљева чесма Краљев сто 

Од Краљеве чесме почињемо успон до врха Авале. Пролазимо споменик „Незнаном јунаку“, спуштамо се прво лагано у правцу торња, а онда нешто стрмије све до ресторана „Чарапићев брест“ где правимо последњу паузу. У ствари, „Чарапићев брест“ је планинарски дом који има капацитет од 50 лежаја у дво, тро и четворокреветним собама.

Споменик "Незнаном јунаку" на АвалиПланинарски дом „Чарапићев Брест“ подигнут је 1950-е године под иницијативом, ангажовањем и руковођењем доцента др Петра Костића, професора медицинског факултета, оснивача и првог председника планинарско-смучарског друштва „Авала“ из Београда. Први пут дом је отворен за посетиоце после 4 године, 11.07.1954. године.

Цео комплекс, планинарско-спортско-рекреативног и туристичког карактера, погодан је за вишедневне боравке, упражњавање великог броја спортова и за излете према врху и околини.

У близини дома се налазе два споменика посвећена Карађорђевом војводи Васи Чарапићу: у бронзи, поред мале куће, рад вајара Душана Николића и у дрвету, изрезбареног са призорима из првог српског устанка, рад народног вајара Богосава Живковића, који се налази недалеко од дома.

На месту тог споменика, стајао је до пре двадесет година последњи од шест брестова испод кога је тадашњи кнез Васа Чарапић окупљао народ подавалских села и позивао га на устанак против Турака.

Након скоро потпуног опустошења током деведесетих, планинарски дом је у потпуности реновиран и отворен за посетиоце и госте 2003-е године.

Након одмора и окрепљења, предстоји нам још мало пешачења (таман да лагано сваримо оно што смо појели) до аутобуске станице у Пиносави где завршавамо акцију. Одатле „хватамо“ било који аутобус којим  се враћамо до Трошарине. Ко жели, може од „Чарапића“ да се спусти до Белог потока и тамо да сачека аутобус за Београд.

Укупна дужина пешачења је око 23-24 км, са висинском разликом од 700 м успона и исто толико спуштања. Потребно је да сваки учесник поседује одговарајућу физичку кондицију, а постоји могућност да се акција прекине на деловима где се лако може сачекати било који аутобус који води ка Београду. Траса којом се крећемо су колски путеви, шумске, ливадске и стазе поред њива, асфалтни путеви.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

0 динара + Бус Плус цена аутобуске карте за другу зону.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”).

ПОЛАЗАК: са окретнице аутобуса на Трошарини. Полазимо тачно у 08:08 h, скупљамо се 20-ак минута раније, како нам не би отишао аутобус. Долазак у Београд у вечерњим сатима.

Акцију реализује

Зоран Вујошевић – Буца

063/283-558

buca@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Крајњи исток Хомоља – рајска природа и колевка модерне цивилизације

Гарван, Кунуна, слапови Белог Изворца, Ваља Прераст, Рудна Глава…звучи познато? Вероватно из неких ранијих акција. Сада смо те драгоцене елементе сабрали у много вреднију и целовиту причу о једном посебном пределу, у који се много ређе иде и поред драгоценог садржаја који га одликује. Током година иза нас, довде смо преваљивали огроман пут како бисмо само за један дан дотакли нешто огромно што не може стати у бљесак једне шетње, нарочито када се путује седам сати. Само зато јер преовлађује мишљење да се много лакше организујемо за једнодневну акцију. Не желимо више такве компромисе, знајући колико тиме губимо; да се враћате кућама без праве представе о вредностима краја чијој ћете се лепоти и даље дивити, не! 

Јер источно Хомоље је врло посебно и ако овој акцији посветите викенд, спознаћете његову праву слику, колико и лепоту слапова Белог Изворца, ширину хоризонта над Кунуном, моћ вечности којом вода обликује камен у најлепши природни споменик и вратити се кући као ходочасник са места где је човек пре 7000 година из каменог искорачио у доба метала!

Садржај ове акције састоји се од три које смо раније изводили као засебне, али са превише сати вожње и премало сати да се обиђу све тачке од важности. А све три стазе се спајају својим завршним и почетним тачкама, тако да ништа није природније, него да се споје у незабораван викенд! Поред афирмације овог изузетног предела, циљ акције је да стекнете знање о његовом садржају који не постоји у уџбеницима, нити другој литератури, а то је нешто што акцији даје пуноћу доживљаја, а лепоти коју ћете видети, смисао.  Ево плана:

Субота, 21. мај:

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија Клуба у Устаничкој 125 (Koњарник), тачно у 6 h полазимо аутопутем до Пожаревца (молимо вас да дођете 10-ак минута раније како бисмо кренули на време), а потом преко Кучева у правцу Мајданпека, и даље преко Дебелог Луга и Влаола. Већ када се укажу силуте Малог и Великог Крша, напуштамо возило и полазимо на пешачење ка Гарвану и необично лепом венцу – Кунуни. У Дебелом Лугу нам се придружује и етнолог Александар Репеџић, директор Музеја у Мајданпеку! Он ће пешачити са нама, што ће бити прилика да о овом пределу много више сазнамо, а нарочито о топонимима: Гарван, Кунуна и други 🙂

Гарван на видику

Дуги гребен Малог и Великог Крша су граница Хомоља. Ми се дакле крећемо његовим источним ободом, пратећи линију простирања Малог Крша, с југа ка северу, преко широких пропланака, идиличних засеока и фантастичних ливада. Пред нама је својеврстан фото сафари, обзиром на лепоту крајолика, а оно што се овде свима посебно допадало јесте динамика терена којим води траса: пропланци, смењују шуме, а ови опет стеновите одсеке. До краја нема насеља, осим неколико појата.

 

Што се тиче воде, пре Гарвана пролазимо поред лепог и здравог извора. А  после Кунуне, пролазимо још два (извор на имању бака Катице и једна чесма), тако да нећемо сигурно бити жедни, само је важно да обавезно пођемо са водом!

Под јасеном саборно место за наставак пешачења савршен мир извор 

После Гарвана продужавамо даље, на десно ка Кунуни – стеновитом балкону са погледом на Крш и Стол. Са Кунуне се погледом може ошвенкати пуних 360 степени! Плато за предах, ужину, медитацију… Једном речју, ово ће вам највероватније бити утисак дана. Предео под велом заборава у коме ничу сећања… Мада, нећемо претеривати са медитирањем, јер до Близне треба још добрано пешачити, Кунуна је тачно на пола трасе.

Поглед са врха Гарвана Кунуна

Кунуна на Влашком значи венац и има их више у источној Србији. До ове стижемо пролазећи разнолике пејсаже: ливада/шума/појата/шума/извор/…

на Кунуни на Кунуни на Кунуни

По силаску са Кунуне, пролазимо стару појату са извором и једну чесму. Спуштајући се ниже наилазимо и на једну ћумурану, а на даље пут води кроз шуму, све до Близне, где се сакупљамо у ресторану „Балић“ код нашег старог пријатеља Чеде, на аутентичан влашки ручак, који годинама препоручујемо пријатељима. Сигурни смо да ћете пожелети ту да одморите некад, онако за своју душу и без групе.

Поглед на Борски Стол при спусту са Кунуне чесма Кунуна иза нас

Описана траса је дуга 18,5 km, са успоном од 450 m што није страшно када се не путује натраг истога дана. Доле десно је дат њен топо приказ:

епски пејсаж приказ трасе на карти

По доласку у Близну, чека нас традиционална влашка вечера у ресторану код Чеде Балића. Подижемо шаторе на његовој ливади, а учесници који су желели смештај у соби размештају се по кућама. Дан завршавамо на прави начин, јер не иде се толико далеко да би се истога дана бежало натраг, никако.

Једно овако уђосмо у Близну :-) ресторан "Балић" вечера

Недеља, 22. мај:

И док је јучерашњу шетњу красила динамика смене крајолика и дивни хоризонти, данашњу ће обојити импресија два споменика природе: касакадни слапови Белог Изворца и грациозан природни камени мост Ваља Прераст. Пешачење се протеже од једног до другог и износи 7 km уз свега 300 m успона и полазимо у 9 h, пошто доручкујемо, попијемо кафу и попакујемо шаторе.

Стаза прати Бели Изворац узводно и врло брзо се  сусрећемо са његовим бигреним каскадама, које дуж наредног километра постају све веће, ток све виртуознији, све до највишег. Ово је и главни разлог што је акција смештена у пролећно време, када су водотокови богатији водом.

0056_resize

Изнад великог водопада је клупа и пећина из које извире Бели Изворац – идеално место за предах, или боље рећи, да се напојимо свега око себе! А тек је почело… Ту се сакупљамо и настављамо даље.

одатле извире Бели Изворац  

Наша стаза овде скреће десно, преко мањег сипара на горе, према врху Стража (541 m), где су салаши, чесма и феноменалан видиковац! До њега, успу пролазимо и две мање пећине, крај саме стазе, а ко у њих буде хтео да завири, мораће да има чеону, батеријску лампу!

салаш изнад поглед на Дели Јован топо приказ трасе

Ово је иначе највиша кота на траси, а када се нађемо ту, значи и да смо од прилике на пола пута. Пред нама је лакша половина трасе – спуст. Горње фотографије приказују видиковац и изглед трасе на карти. Одатле се, шумском стазом, лагано спуштамо до највише од свих прерасти источне Србије – Шупљој Стени, познатијој као Ваља Прераст. Висина њеног спољашњег лука је 42 m! Пролазимо испод њеног грандиозног свода, газећи речицу Прераст под њим и пратећи је низводно, стижемо до Шашке у коју се улива.

 

Одатле стаза убрзо постаје колски пут а крај Шашке нас чека комби, којим се одвозимо у Рудну Главу где посећујемо археометалуршки локалитет Окнопрви рудник метала у Европи, односно место где је човек пре 7000 година из каменог искорачио у доба метала. На брду Чока Окњи изнад села Рудна Глава, човек неолита је вадио руду, творио метал и тиме отварао нову епоху – бронзано доба. И ако је по важности овај локалитет у истој равни са Лепенским Виром, не можемо се похвалити стањем у којем се налази.

 Боривоје Крчмаревић оруђа

Од села до самог локалитета нас дели 2,5 km пешачења и имаћемо изузетно задовољатво и част да о овом историјском месту сазнамо више од инг. Боривоја Крчмаревића, кустоса Музеја у Мајданпеку. Газићемо стазу по којој су расути комадићи разних руда, попут црног хематита, или плаво зеленог бакра… Кликните на слику испод (лево у антрфилеу) да видите представку овог културног добра јединствене вредности и схватите зашто је Рудна Глава – светлост Балкана.

жртвеници винчанских рудара

Научна јавност је у почетку била уздржана пред новим открићем. Чињенице да су у срцу Балкана – на Рудној Глави у источној Србији откривени „живи споменици“ који сведоче о прапочетку европског металног доба, косиле су се са дотадашњим ставовима. Дуго је у науци владало мишљење да су се првобитна металитшка знања ширила из високо развијених центара Блиског Истока, преко грчких обала и долина Вардара и Мораве, до панонских равница и горњег тока Дунава. Уместо тога, из далеке прошлости изрониле су рударске области средишњег и источног Балкана, као прва жаришта самосталног развоја металургије бакра. Као и на живописним гравирама старих мајстора, на Рудној Глави су из давне прошлости искесли винчански рудари настањени током четвртог миленијума старе ере, од северне Македоније до равница јужне Паноније. Њихова оруђа и керамика, израђени од локалних сировина, проистекли – по облику и стилу – из далеких традиција млађег каменог доба (неолита), не показују никакве трагове страних утицаја…

По силаску са Чока Окњи биће организован ручак у Рудној Глави. За Београд путујемо Дунавском магистралом преко Градишта и Пожаревца, паузу правимо у Лепенском Виру, а стижемо до 23 h.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са приручним стварима (вода, хранруда бакраа за успут, пресвлака), велики ранац (или путна торба) за ствари потребне за логор ако спавате у шатору (шатор, врећа, подлошка, батеријска лампа); заштита од ветра, сунца и евентуалних летњих падавина.

На овај начин, лепота природе стављена је у службу представљања садржаја предела, што је суштина његове посебности. Утисцима о лепоти крајолика, то ће дати смисао и тиме га учинити незаборавним. Јер, није необично заборавити где беше онај усамљени јасен и чијем смо хладу ужинали и посматрали Дели Јован, или онај леп шумски извор чија нам је вода тако лепо клизила низ жедно грло; али се не може ни са чим заменити како ток Шашке обогаћују пенушави слапови каскадних слапова Белог Изворца, или магијски ослобађајуће воде Ваља Прераст, и која нас узводно доводи до неолитског рудника. То се не заборавља.

   На Окну

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

3.000 динара

2.900 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

Котизација обухвата: превоз, вечеру у суботу, обилазак Рудне Главе и организационе трошкове.

За групу од 40 учесника, износ котизације се умањује за 250 дин

НАПОМЕНА:  доручак и храну за успут, носимо сами. Ко буде желео, може доручковати и у ресторану „Балић“ у Близни. Ова акција начелно подразумева шаторски смештај. Учесници који буду желели да спавају у домаћој радиности, сами плаћају смештај домаћину по цени од 800 до 1.000 дин.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализујe Гордана Атанасијевић

office@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Слапови Белог Изворца и Ваља Прераст

Понекад осетимо једноставну потребу за релаксацијом без много напора; просто бисмо у природу, у сусрет лепим призорима, без амбиција за проверу или стицање кондиције. Е, ова акција је осмишљена управо са тим циљем! Пешачимо 8 km уз свега 300 m успона, али живописном стазом дуж фантастичних водених каскада – низа слапова Белог Изворца, који ужива статус Споменика природе, све до величанственог каменог моста Ваља Прераст. Магија источне Србије – тајновити пећински извори, појате разбацане  по пропланцима, предивни видиковци на кршевите масиве Дели Јована, Крша и Стола на хоризонту, плажа…Мало ли је? Никако. Једино је пут мало дужи, али то ранијих година није примећено као мањкавост. Били смо максимално опуштени и опијени лепотом виђеног крајолика.

0055_resize 0210_resize 0209_resize

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред центра „Сава“, тачно у 6.00 h полазимо на пут преко Пожаревца, Кучева и Мајданпека до места где се Бели Изворац улива у Шашку. Ту је једно имање одакле почињемо наше пешачење. Молим вас да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

Belli Izvori DSCF2375

Стаза прати Бели Изворац узводно и врло брзо сусрећемо се са његовим бигреним каскадама, које дуж наредног километра постају све веће, ток све виртуознији, све до највишег. Mожете мислити како изгледају сада када су реке обилне након свих ових летњих падавина?

0057_resize 0056_resize 0203_resize

А изнад њега је клупа и пећина из које извире – идеално место за предах, или боље рећи, да се напојимо свега око себе! А тек је почело…

0191_resize izvor Belih izvora _DSC7004_5_6

Наша стаза овде скреће десно, преко мањег сипара на горе, према врху Стража (541 m), где су салаши, чесма и феноменалан видиковац!

0058_resize 0059_resize

Одатле се, шумском стазом, лагано спуштамо до највише од свих прерасти источне Србије – Шупљој Стени, познатијој као Ваља Прераст. Висина њеног спољашњег лука је 42 m! Пролазимо испод тог грандиозног свода и очекујем да га затекнемо у најлепшем издању, када му унутрашњи лук обасја руменило поподневног сунца, те изгледа као да је вештачки осветљено!

0041 0064_resize

Одатле стаза постаје колски пут којим за 15 минута стижемо до Шашке, где нас чека наше возило. Заједно са нашим пријатељима из ПД „Старица“ из Мајданпека полазимо за Рудну Главу на вечеру (гратис!). После вечере за Београд путујемо Дунавском магистралом преко Градишта и Пожаревца, а стижемо најкасније до 23 h.

37_03 Serbia-Donji-Milanovac_web 2

Ова акција није кондиционо захтевна, тако да је приступачна свим категоријама љубитеља природе. Све што је потребно је жеља да се опустите и препустите…

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, штапови за ходање (нису обавезни, али ко је навикао, нека их понесе), заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина

ЦЕНА:

2.100 дин

2.000 дина за чланове Клуба

За групу од 40 учесника, цена се умањује за 300 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

АКЦИЈУ РЕАЛИЗУЈЕ

Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

office@serbianoutdoor.com

082 BeliIzvorac

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Капије тајни

У клисурама малених речица обале спајају високи камени мостови. Неки од њих су прави монументи, и леже скривени у тајанственим шумама источне Србије. Они су нема сведочанства далеке прошлости. Ови величанствени лукови – прерасти су заправо последње што остаје од пећина током њиховог постојања.

Природни камени мост

Природни камени мостови су изузетна природна реткост, а нигде у васцелом свету нема их колико у источној Србији. Налазе се скривени, далеко од очију пролазника и пут до њих је бајковит доживљај, који води кроз недирнуту природу, необичне митове о злим и добрим вилама и пределе одвајкада богате златом…

 

Позната је мудрост мајке природе да своје најлепше бисере љубоморно скрива, далеко од очију пролазника, дубоко у својим недрима. Управо зато, кањони и клисуре су уточиште многим реткостима и ризнице разноликих лепота, која се отварају само пасионираним поштоваоцима.

По евиденцији Међународног удружења љубитеља природних мостова, на целој Планети постоји око 470 природних, лучно извијених стена, при чему већину од њих чине тзв. „прозорци“, који уствари нису мостови, јер испод њих не постоји водоток. То су обични камени лукови, који су далеко бројнији од правих природних мостова – ПРЕРАСТИ, које су обликовале речице понорнице, током милиона година, својим ерозивним дејством на порозно крашко тло. Њих има много мање, али управо ти раритети једна су од главних одлика флувиокраса источне Србије.

           На једном малом, етнолошки и географски издвојеном делу територије Србије између Дунава, Велике Мораве и Тимока, простиру се предели најјужнијих обронака Карпата. Управо тај предео, нарочите рељефне орнаментике, са необично лепим клисурама и кањонима и изузетном, тачније – најучесталијом појавом подземних облика рељефа (пећине, јаме) по јединици површине на свету, одликује се и најбројнијом присутношћу прерасти на целој земљиној лопти. Нигде на свету, на тако малом простору не постоји толико (чак 13) ових изузетно ретких природних драгоцености.

Кажу да се на свим другим местима иде на планине, али у Источној Србији иде се у њих, упаво зато што њен динамичан рељеф садржи бројне драгоцености, скривених у једном другачијем окружењу, иначе најређе насељених делова земље, у којем су се задржали стари обичаји и пребиблијска веровања и сачували митови препричавањем с’ колена на колено. Сваки објекат природе овде је готово редовно део неке целовите тајне, а за саме прерасти, које царују таквим амбијентом, везана су од давнина многа фантазмагорична веровања мештана, што је важна карактеристика источне Србије.

Поглед на лучни свод, висине готово 40 метара, намеће питање – како су ови мостови настали? Обзиром да испод њих теку сасвим мале планинске речице, делује готово нестварно да су управо оне биле то длето којим је време, током дугих геолошких периода, исклесало ова тако вредна и ретка ремек дела.

Јован Цвијић је својевремено изнео теорију настанка природних мостова, обрушавањем пећинских таваница, илуструјући то примером вратњанских капија и скицом која приказује преображавање првобитне пећине у клисуру Вратне. Данас у тој клисури, на потезу од манастира до неких 3,5 km узводно, стоје три прерасти: Мала (прераст Мика), Велика (прераст Маре) и Сува прераст (прераст Сек). По тој предпоставци, клисура Вратне је милионима година раније била један велики пећински систем, чије су се таванице током геолошког старења обрушавале, тако да је настала клисура, којом данас протиче речица Вратна, у Цвијићево време звана Јабуковица, коју надкриљују три природна моста – последњи остаци пећине која је ту некада постојала, а чије трагове чувају ове прерасти у виду пећинских канала који прожимају њене масивне стубове. Мостове који су настали на овакав начин, геолози сврставају у тзв. саломне прерасти. Остале су настале или селективним понирањем речног тока кроз тло специфичног, разнородног састава (порозни кречњак и слојеви компактнијег материјала) – контактне прерасти; или кроз врат речног меандра – меандарске прерасти.

 

Прераст Шупља стена код Мајданпека је типичан пример контактне прерасти, јер је читава долина речице Ваља Прераст усечена у магматске стене, осим 1,3 km узводно, где је речно корито пресечено кречним појасом од стотинак метара. Управо ту, река је понирала, што је најпре довело до стварања понорске пећине, а касније и до формирања моста, кога можемо видети данас. Њене димензије су импресивне. То је иначе највиша прераст у нас (40 m), а њену грациозност употпуњава и узак отвор од свега 9,7 m. Она представља Etoile краса источне Србије и налази се 1,3 km узводно од ушћа у Шашку, усечена у виду величанственог лука у масивним титон-валендиским кречњацима, попут вилинског престола.

Трећа вратњанска капија – Сува прераст има интересантан положај. Овај масиван мост налази се на самом почетку клисуре реке Вратне на кречњачком гребену, који се као рт увлачи у укљештени меандар, тако да се са тог превиса пружа изванредан поглед на узводни и низводни део клисуре. Овај импозантан мост је типичан пример настајања прерасти понирањем речног тока у његовој кривини, тако да по свом настанку спада у меандарске прерасти.

По генези, истој групи припада и прераст у клисури Беле реке, код Рготског камена и ако је њено настајање нешто сложеније, као и облик (заостали јамски канал), на иначе врло неприступачном месту. Кроз њен коридор не протиче вода, осим на оном отвору, који је ближе самом кориту Беле реке, чијим понирањем је и настала. Усечена је у масивном кречњачку, а пропорције њених димензија 1:7, сврставају је у ред правих прерасти.

 

Карпато-балканске планине су веома разноликог литолошког састава и сложене тектонске структуре, и као такве представљају терен који нарочито погодује процесима који воде формирању природних мостова (речна ерозија и крашки процес). То можда наговештава одговор зашто их у источној Србији има толико.

Без обзира на сличност у настанку и морфолошком развоју, експерти се слажу да је сваки од ових мостова по нечему јединствен. Не ретко, у литератури се међу прерасти убрајају и пећине тунелског типа, тзв. пећуре (Сесалачка пећура, Велика пештера на Кашајни, пећура на Радованској реци, Равништарка), јер се сматрају прелазним облицима ка формирању мостова. Оне наиме, још увек не поседују аритметичке пропорције које одређују мост. Биће дакле потребни еони, током којих би им давно започети ерозивни процес, дао и ону круцијалну димензију, која ће их тако декларисати – висину. Јер, управо је то онај параметар, који разграничава тунеле и праве мостове. Сматра се да је за такву диференцијацију најзначајнији однос између висине и дужине канала, који најчешће износи 1:0,5 до 1:2,5. Неки аутори су мишљења да тај однос на изузетним примерима може да достигне и размеру 1:10. По тако постављеним оквирима, у источној Србији се налази шест изразитих прерасти, које њихове димензије чине правим мостовима. Али, и поред те чињенице, тек се на лицу места стиче права представа, на коју не могу утицати бројке.

            Тако, Рајска прераст на реци Замна, и поред пропорција које је сврставају у тунел који ће бити прави мост у далеком футуризму, када људска нога можда неће ни корачати Планетом, оставља у потпуности другачији утисак. То је раскошна камена композиција чију дужину, која је проглашава тунелом, потире импозантна висина; а вигледи на таваници представљају својеврсну филигранску орнаментику, којом је њен свод тако исцепан, да лаику намеће импресију као да се ради о троструком мосту. Пред њене посве инспиративне двери долази се након проласка уског кањонског процепа од неких 15-ак метара дужине, којом тече Медвеђа река, иза кога је лагуна где се улива Замна. Тај простор представља атријум ове јединствене резбарије, изложене како и приличи једном ремек делу.

Префикс „рајска“ у имену није случајан. За прерасти су везани многи митови из пребиблијских времена и фантазмагорична веровања мештана, по којима су то места где се сукобљавају силе добра и зла, предвођене својим вилама. Поред тога, у влаха, који иначе насељавају ове просторе, вода представља важан култ. Текућа, планинска вода има чистилачка, ослобађајућа својства, ако пролази „преко девет каменова“. Али, она која пролази испод прерасти сматра се симболички чистом и као таква се користи у магијским ритуалима. Прераст овде представља „свету границу“, која мења својства свему што туда пролази. По веровању влаха, камена капија испод које тече вода представља место где душе директно улазе у Рај, који ова древна култура представља као пасторалну слику планинског пропланка са великим дрветом и потоком у средини.

Посебан феномен, на који указује Паун Ес Дурлић, етнолог и негдашњи директор музеја у Мајданпеку представљају влве, које брину о времену, водећи облаке и управљају кишом од које зависи родност земље. Сваки крај има своје добре и зле влве. Оне обитавају крај самих прерасти и управљају кроз живе људе, који када дође час, остављају текући посао, падају у транс у коме, попут древних шамана, лете на небо.

За разлику од претходних, Осаничка прераст за пролазак захтева сагињање, али простор у коме је смештена, као и застор од бршљена, који прекрива њен улаз, даје јој специфичну ноту, по чему је многи посетиоци издвајају. И ако мала, она има правилно извијени лук, чију је унутрашњост фино углачала Осаница, што тече испод њега, у својој прелепој клисури, ка истоименом селу у дубини Хомоља.

Самар је по настанку контактна прераст. Својим готово правилним луком он наткриљује речицу Пераст дубоко у шумама на граници Хомољских планина и Јужног Кучаја. Овај мост образован је на активном раседу који попречно сече ову речну долину.  На месту садашње клисуре некада је постојао разгранат пећински систем од кога су заостале две хоризонталне пећине: једна у десном стубу саме прерасти, и друга, знатно већа, око 200 m узводно. Лагано уздизање узводног крила раседа условило је понирање речице и стварање прерасти, чему је погодовао један слој мермера у кречњачкој маси. Самар је заиста леп, витак лук – једино што је остало од пећине дуге 1800 m кроз чије је дворане и ходнике речица Пераст подземно протицала, пре него што се највећи део њене таванице урушио. Остала је клисура скривена у густој шуми и монументални споменик исклесан том чудесном, свемогућом руком Мајке Природе.

 

            Следећи путеве од прерасти до прерасти, пролазе се посве мистични предели из времена које превазилази митска сећања. Природни мостови по правилу леже скривени, необележени на картама. На путевима који воде њима, нема путоказа тако да их може видети само неко ко је то чврсто одлучио. То је путовање кроз лавиринт древних загонетки, које води преко разгранате мреже златоносних токова Пека и његових бројних горских притока; поред најлепше пећине на Балкану – Рајкове, чији ентеријер, пресвучен белим калцитом, бљешти попут штраса, одајући утисак дворца Ледене краљице; и крај места где је човечанство пре 7000 година искорачило из каменог у доба метала – Рудна глава. По запису Диадора са Сицилије, Јасон и древни Аргонаути су у потрази за златним руном забасали баш у ове крајеве и украли га змају, који по легенди и даље ту негде спава. Сусрет са њим не може бити известан, али традиција испирања самородног злата из речних алувијума је и данас витална делатност житеља ових крајева. А свим тим проткане су путање од прерасти до прерасти, и чини се да без свих тих легенди, митова, веровања, и историјских налаза, оне не би биле у потпуности оно што представљају на овим просторима, где их има више него игде у свету.

Гордана Атанасијевић