Архива за šuma

СОКОЛСКЕ ПЛАНИНЕ: Добри Поток – Соко град и манастир, врх Рожањ – духовни центар Светог владике Николаја

На 15 km од Љубовије, између стеновитих бедема Соко и Калкан је клисура, а под њима Духовни центар Светог владике Николаја. У време Отоманске владавине, ту је било губилиште и пијаца робља, а изнад, на стенама Сокола беше једно од последњих турских упоришта, неосвојиви Соко град – „Невеста султанова“. Одатле се мотрило на целу Азбуковицу и чувао „пут сребра“, који је водио из римског Аргентаријума и Домавије, доцније српске средњовековне Сребрнице, преко Мачковог камена и Крупња ка Шапцу, и преко врха Соколске планине Рожња, Прослопа и Пецке ка Ваљеву. Његове зидине и клисура, биле су симбол тог мучног времена и дигнуте су у ваздух 1862-ге године, када је и последњи турски војник напустио Србију. Пред ждрелом клисуре, на месту ужасних страдања, почива Духовни центар Светог владике Николаја. Подигао гa је владика Шабачко Ваљевски Лаврентије 1989-те, као задужбину, на месту где се по предању налазила ранохришћанска црква. Природа је свугде лепа, али ово је наш мотив да вас поведемо на Соколске планине, да крочивши на Соко и Калкан, знамо шта те стене памте.

Иначе, Соколска је најдужа од четири Подрињске планине (поред Јагодње, Борање и Гучева). Она одваја Рађевину и Јадар од Шапца. Омеђена токовима Дрине, Узовнице, Љубовије, Криве Реке и Богоштице, пружа се Динарски од Шапца и Мачковог камена до Прослопа на југоистоку. Највиши врх јој је Рожањ (973 m), у подножју почива манастир Светог Николаја, а на обронцима остаци некада неосвојивог, легендарног Соко града…

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој, тачно у 6.00 h. Дођите 10-ак минута раније, да не каснимо у поласку. Наш план обухвата и  Добри поток, тако да путујемо према Крупњу, где посећујемо комплекс цркве Успења Пресвете Богородице у Добром Потоку. Мало дуже, због чега и крећемо раније, али вреди 🙂

Црква Успења Пресвете Богородице Добри Поток Добри Поток капела у срени, Добри Поток

Пут настављамо ка Соколским планинама и манастиру Светог владике Николаја Велимировића . Он се налази на лепој, широкој заравни, на обали Соколске реке, испод стрме стене, на којој је Соко град. Манастирска црква изграђена је 1989. године и налази се на улазу. Испред манастира уређено је језеро, кроз које пролазе Соколска река и Лазањски поток.

Након посете манастиру, полазимо „Стазом Вере“ до врха на којој је Крст који је подигнут на самим рушевинама старе тврђаве Соко града (650 m) са кога се као на длану види манастир Св. Николаја (390 m) и долина Соколске реке. На самом почетку макадама, свраћамо до водопада на Шипљанској реци, а потом настављамо до остатака кула Соко града.

 

До Соко града и крста води кривудав макадамски пут, дужине око 2 km. Манастир је на око 400 мнв, Соко град је на око 600 мнв, тако да је потребно савладати висину од свега 200 m. Овај део трасе је познат као „Пут вере“, јер је на њему равномерно, на сваких 200 m распоређено десет капелица и свака је посвећена по једној од десет божјих заповести. Пред самим Сокоградом, пре десете Божије заповести је извор и пријатно место за предах.

Пењемо се до Крста, који је постављен 24. марта 2000-те године од стране немачког градитеља и музеолога из Саксоније, Хорста Вробела, пријатеља владике Лаврентија, у знак извињења Србији за НАТО агресију у којој је учествовала и Немачка. Господин Хорст је манастиру поклонио позлаћен иконостас, који је сам резбарио.

Иначе, те исте 2000-те године, у Србију је дошла Сибила Лер, унука генерала Фон Лера, који је 1941-ве године командовао ваздушним нападом на Београд. Она се замонашила и свој световни живот води у манастиру Соко, као монахиња Јована.

НЕОСВОЈИВА ТВРЂАВАСоко град

Соко Град је тврђава у западној Србији у близини Љубовије, која никада није освојена борбом већ је увек мењала господаре мировним уговорима. Она је једна од тврђава у којој су се Турци најдуже задржали, због чега је остао синоним непобедивости, један од последњих бастиона турске власти и доминације у Србији. Отуд и његов епитет „султанове невесте“. После сукоба Срба и Турака 1862. Соко је миниран, у ваздух га је дигао срески капетан рађевски Петар Радојловић. Тада је дигнут у ваздух и Ужички Град, док су преостала четири утврђена града предата кнезу Михајлу Обреновићу 1867. године.

По силаску са „Крста“, односно локалитета где су остаци Сокограда, настављамо пут ка руском манастиру са црквом посвећеној Светом Николају Острошком. Ово је женски манастир, у чијој непосредној близини је и сам врх Рожањ (973 m), са прелепим видицима.

Након уобичајеног предаха на врху, настављамо даље, спуштајући се у правцу Великог Виса. Пре самог спуста до манастира, излазимо на врх Калкан (666 m), чија се стена издиже изнад самог манастира, пуца најлепши поглед на дубоке клисуре и заталасане висове Соколске планине, све до плавих врхова босанских планина на хоризонту.

Спуштамо се до манастира Св. Николаја где нас чека наш превоз. Описана траса је дуга 12 km са успоном од 650 m, спустом од 700 m и захтева средњу кондицију. Све време се крећемо макадамом и колским путем. Траса уопште није обележена, што је само разлог више да се стриктно придржавамо правила колоне! Овде можете видети висински профил трасе и теренски приказ.

Полазак за Београд до 19.30 h како бисмо стигли до 22:15 h.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, штапови као стална препорука, камашне опционо, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина, одећа слојевита, примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.700 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h, на састанцима Клуба средом од 19 h.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,   gordana@serbianoutdoor.com

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Уснули Медвед

Кажу да је име добио јер када се гледа са даљине, личи на медведа који спава.  Други су пак тврдили да је назван по великом броју медведа који су изловљени раније, док по трећима су овде кајмак сир и јагњетина као мед па стога и планина доби ово име. У низу Ваљевских планина, Медведник је из даљине најмаркантнији са својом асиметричном силуетом која се са истока благо подиже до заравни на средини масива, да би се нагло обрушио стрмим кречњачким литицама на свом западном крају. Због лоших прилазних путева, није толико познат и посећиван и ако има све атрибуте да буде врло омиљен.

Медведник је наиме веома лепо уређен „планински паркић“, са лепим и обележеним стазама, живописним видиковцима и амбијентом чија лепота има драж у свако годишње доба. Највиши врх му је висок 1244 m надморске висине. Шуме, ливаде, потоци, извори и видиковци чине да трасе, какве год да осмислите, поседују пријатну динамику, што кораке чини лакшим и утисак пунијим.

Падине су густо обрасле буковом шумом, боровима, са добрим приносима печурки и ливадама са шумским јагодама, лековитим биљем и у које год доба да се нађете, затећиће вас нешто од природних благодети. Ми смо одабрали октобар у нади да ћемо, поред лепе трасе и видиковаца, бити награђени и укусним печуркама 🙂

PS Свакако најлепши поглед на Медведник пружа се са Бобије (насловна фотографија), нарочито лети када се сунце рађа тачно изнад његове силуете.

ПОЛАЗАК  тачно у 7:00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарик, код хотела „Србија“). Дођите 10-ак минута раније како не бисмо каснили при поласку.  До места где почињемо успон, предстоји нам 2 и по сата вожње са краћом кафе-паузом. А возило напуштамо код планинарског дома „Крушик“ у атару села Ребељ.

полазиште надомак Дома "Крушик" Дрво љубави Врх

Ходамо макадамом до прилаза гребену, а одатле прекрасном стазом дуж гребена Медведника, све до видиковца Велико платно, чије име већ довољно говори. То је место са кога се не полази лако, тако да ћемо се препустити хоризонтима… А до Великог платна прелазимо Дрво љубави и сам врх Медведника (1244 m).

Гребен... на Великом платну

А са Великог платна се спуштамо јужном страном и стижемо до колског пута, који даље води до раскрснице, одакле се одваја стаза ка Војиновој стени. То је леп и уређен видиковац, коме ваља посветити време 🙂

Војинова стена Војинова стена

Враћамо се на колски пут и ускоро стижемо до извора Кедина вода, где ћемо обновити залихе. Настављамо спуст ка селу Ребељ и планинарском дому „Крушик“. Силазимо са висине у питомији, али и даље леп крајолик.

Траса захтева средњу кондицију, јер и ако је дуга свега 11 km савлађујемо 1030 m успона, после чега следи 1020 m спуста, што је сасвим довољно да се не подцени. У смислу амбијенталне лепоте и смене пејсажних карактеристика, врло је динамична. Још ако будемо имали среће у лову на гљиве, биће то уистину права уживанција. Овде можете видети висински профил трасе и теренски приказ.

За Београд полазимо у 19:30 h, како бисмо стигли најкасније до 22:15 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима, пресвлака. За гљиве понесите ножић, платнени зембил, мрежицу, или корпу (никако кесе!). Сакупљаћемо их пажљиво, показаћемо вам како се то правилно ради.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.600 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 19 h (Устаничка 125, Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић:

065 377 14 74,   gordana@serbianoutdoor.com

поглед са Великог платна

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Светлост Овчарско-кабларске клисуре

Зашто „Светлост“? Једноставно зато што је овај предео изузетно популаран због јединственог сплета природних лепота и споменичких вредности, чиме вековима привлачи пажњу. Њено основно обележје чини рељеф, упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име. Западна Морава између њих твори изразите, тзв. укљештене меандре. Мало је која клисура тако украшена, и још приде обогаћена лековитим, термалним изворима као ова.  Али, ниједна  у нас не крије у себи толики број углавном очуваних средњевековних манастира, по чему је, као и по уметничкој вредности, ова група манастира одмах иза Фрушкогорске. Овчарско-кабларска клисура је дуго остала изван животних токова. Тек оснивањем монашких заједница овај простор почиње да се користи, а доцнијим ретким истраживањима, то је постао примарни мотив посете.

Ова акција посвећена је управо томе и зато смо изабрали лагану стазу, без успона на врхове, како бисмо се посветили знамењима која су такође њени значајни атрибути. У техничком смислу, то значи да акција није кондиционо захтевна и као таква је приступачна свима. Пролазимо трасу која повезује четири манастира и бигрене слапове на Моравици. За оне који нису толики штребери, ту је и базен у Овчар бањи 🙂

 

Међу најстарије материјале о овом пределу, спадају путописи Евлије Челебије из 1662-ге године, где се између осталог наводи:

“… У близини овог насеља у планинама богатим дрвећем, налазе се купке села Бање. Још у доба хришћанских краљева на овој лековитој води подигнуте су величанствене високе куполе, велики басен, многобројни хладњаци, халвати и свлачионице. Ту се годишње у доба лубеница сакупи 40-50 хиљада душа, одржавају панођури, тргује. То је величанствено излетиште и место за уживање. Како је вода тих бања јако топла, то се води купке додаје нешто хладне воде.”

А Каниц Феликс бележи следеће:

“… И Србија има свој Монферато и свој Атлас. Само он није ни као први који је из земље изникао попут високе купе окружене брежуљцима, ни као други, који је “планинска катедрала анатолског хришћанства” господари валовима Стримонског залива; у дубокој клисури између Овчара и Каблара леже на обале реке по четири манастира, са својим причама о некадашњим чудима, тако скривени од погледа пролазника

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.00 h. Путујемо Ибарском магистралом до Овчарко кабларске клисуре. Ту напуштамо возило и одатле почињемо пешачење стазом  од манастира Преображење, стазом дугом 13 km са висинском разликом од око 750 m.

Овај манастир се првобитно налазио са друге (леве) стране Западне Мораве али је срушен 1910. због градње железнице Чачак-Вишеград. У њему се живи по »јерусалимском типику« по којем живе и монаси Хиландарци на Светој Гори. Био и остао поштован као велика светиња.

Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. годину. Стари манастир Преображење је порушен како би се изградила железничка пруга према Ужицу. Постоје бројни записи о томе какве су последице имали људи који су одобрили и наредили рушење овог манастира. Старо Преображење је било пусто све до обнове 1811. године када је обновљен од Епископа Никифора. Манастир су посећивали Јоаким Вујић, Вук Караџић, када је био и калуђер манастира, Исаија, који је још за живота био поштован као светац. Манастир је одувек живео са молитвом и од молитве, монашки скромно.

Ново Преображење је подигнуто на супротној (десној) страни Мораве, у подножју планине Овчар. Нови манастир Преображење је освештао Владика Николај Велимировић, тада епископ Жички, на дан Покрова Пресвете Богородице 1. (14.) октобра 1940. године. Владика је том приликом поставио игумана Васијана за старешину манастира. »Тада им је Владика Николај дао флашу вина, просфору и једну флашу уља. У аманет им је оставио да не смеју имати стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде извор прихода.«

Црква манастира Преображење је мала, проширена затвореним тремом. Украшена је руком Ивана Мељеникова 1940. године када је урадио иконе, дуборез иконостаса и две фреске. Слава манастира је Преображење Господње 19. августа (6. августа по јулијанском календару). Под управом Манастира Преображење су и две необичне светиње у непосредној близини, Црква Савиње и Кађеница.

Пут до манастира Сретење води нас 2 km уз Короњски до. ка врху планине Овчар на 800 метара надморске висине и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

По писаним подацима овај манастир се први пут помиње у манастиру Јовању 1571. године, а спомиње се и његово рушење 1623. године, што његово настајање и постојање датује за претходни временски период. Предање вели да је са врха Овчара бачена круна(корона) па се гледало где ће да падне, ту ће се градити црква. По том догађају се и брдо изнад самог манастира зове Короњско брдо. Манастирска црква је обновљена трудом монаха Никифора Максимовића, који је после обнове манастира Преображења, 1818. године почео обнову манастира Сретење, тада је обновљена црква, конак, бедеми. По жељи Кнеза Милоша, ради великих заслуга је произведен за архимандрита манастира Сретење, а касније је хиротонисан за Епископа Ужичког, Нићифора Максимовића. Упокојио се 1853. године и сахрањен је у сретењској цркви.

Живопис наоса, олтарског простора и зидане олтарксе преграде из 1844. године рад је Живка Павловића из Пожаревца, док је Никола Јанковић аутор сликане декорације припрате. На строгост у избору, како иконографских тако и ликовних решења, и овако конзервативног зографског сликарства, са тек понеким елементом барока, утицао је дубоко религиозан Нићифор Максимовић. Олтарска фреска приказује свештеника коме је Анђео везао руке јер је недостојан и неспреман да служи Свету Литургију.

Наредна 2,5 km настављамо преко Сретенске косе према манастиру Свете Тројице, угњежђеном на шумовитој падинини Овчара, у атару села Дучаловићи, на територији општине Лучани и представља споменик културе од великог значаја. За оближња села он је  парохијска црква, а по лепоти се битно издваја од осталих манастира.

Сматра се да је манастир Свете Тројице настао кад и манастир Благовештење, у XIII веку. Поуздано се зна да су га градили калуђери манастира Сретење. О њему су први писали Јоаким Вујић и Вук Ст. Караџић у својим делима у XIV  веку. Први пише о терору Ћаја-паше и одвођењу робља током Другог српског устанка, као и факат да је то робље спасао, плативши оштету Милош Обреновић маја 1815. године. Вук описујући манастир, налази да је „тврђи“ од Благовештења, да има кубе и да унутрашњост није „моловата“ – виде се голи зидови. Око цркве је десетак конака на спрат, а има и других зграда које су у лошем стању. Такође Вук није нашао ту калуђере, јер их није било. Живела су ту два свештеника, отац и син са породицама, који су морали да иду и раде у надницу по „својој нурији“ (парохији).

Манастир је пострадао од воде која је извирала изнад манастира, али лоше каналисана оштетила је саму цркву и здања, јер се у порти изливала. У међуратном периоду манастир је потпадао под манастир Сретење. У запуштеној унутрашњости није било ничега. Више пута је напуштан и обнављан, да би пред Други светски рат Владика Николај Жички уз помоћ сретењског игумана Атанасија обновио манастир, међутим манастир је убрзо, 1941. године, два пута бомбардован од стране Немаца. Манастир се коначно обнавља 1979. године и слави Силазак Светог Духа на Апостоле (или: духови, тројице,педесетница) празнује се педесети дан по Васкрсу. У њему је иконостас који је урадио Никола Марковић 1868. године и две вредне фреске из XVII века. Света Литургија се служи сваке суботе, недеље и празником са почетком у 8 часова.

Спуштамо се изнад тока Тројичког потока до Моравице у Овчар бањи и одлазимо  до места чаробне лепоте, које се ретко посећује – бигрене каскаде Моравице, илити Бањски поток са бројним слаповима и водопадом! Од манастира до Бањског потока дели нас 2,5 km, углавном спуста.

фото: Милош КараклићДо следеће одреднице дели нас километар. Спуштамо се до Мораве, прелазимо с друге стране моста, и посећујемо манастир Благовештење. Он се налази под Кабларом узводно уз Мораву, с леве стране реке, изнад саме хидроцентрале Овчар Бања и убраја се у споменике културе од великог значаја. Иначе, да је монашки живот ових предела и даље врло динамичан сведоче новији догађаји, као они у манастирима Стјеник на Јелици, Вазнесење на Овчару, па и у овом. Чућете о томе на лицу места…

Црква има основу у облику крста са апсидом на истоку. На западу уз њу је у новије време прислоњен један трем с дрвеним стубовима. Кубе носе луци подухваћени пандантифима. Свод је обличаст. Осмострани тамбур кубета израђен је од тесане сиге. Судећи по кубету, могло би се претпоставити да је и остали део цркве од истог материјала. Изузетак би вероватно чинио олтар за који је Вук забележио „да је нађиват“ пошто се „некад био одвалио и срушио доњу страну ћелија“.

Извесни архитектонски елементи указују да је Благовештење могло бити сазидано у време процвата тзв. „рашке школе“, тј у XII-XIII веку. Међутим натпис изнад улазних врата на западном зиду цркве, у трему, каже да је храм подигнут 1602. Године:  „Изволенијем оца и поспешенијем сина и свршенијем Светог духа сазда се сиј свети и божествени храм Благовештеније пресвјатија владичице наше Богородице и присно дјеве Марије в времена тешка и нужна, трудом и усердијем игумана кир Никифора с братијами и сврши се в лето 7110. тј. 1602. године.

Други запис у цркви на северном зиду који одваја наос од припрате, обавештва да је унутрашњост храма жиописана 1632. године.

Од старог иконостаса је остала сачувана престолна икона са Христом из времена оснивања. Манастир је познат по преписивачкој школи.

Враћамо се у Овчар бању и у 19.30 h полазимо за Београд, где стижемо до 22.30 h. Ову акцију одликује умерена кондициона захтевност, што је чини приступачном и за почетнике.

ОПРЕМА:   гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина, а ко жели и неопходан прибор за базен.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ се обавља испуњавањем формулара испод, или на састанцима Клуба средом у 20 h, када можете добити и детаљније информације директно од организатора акције.

Приступницу можете преузети ОВДЕ.

Поглед са Овчара

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

ПРОЈЕКЦИЈА: Гљиве – шумски дар

Печурке, или гљиве?

Јестиве, или не, живот ових важних створења од изузетног је значаја за пулс природе. Многи механизми у процесу кружења материје не би били могући без њих. Дрвеће у шуми живи у симбиози са гљивама и преко њих стабла међусобно размењују поруке. Деси се да током боравка у природи не видимо ни једну, а понекад нас изненаде својом разноврсношћу и бројним присуством. Можемо ли и њих имати у свом животном простору, ван њихових природних станишта? Због овога и много чега још, оне су за нас тајанствена бића.

Вечерас је изузетна прилика да о гљивама и печуркама сазнамо важне и занимљиве чињенице од нашег госта Бориса Иванчевића, председника Миколошког друштва Србије. Предавање ће бити одржано у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц са почетком у 20 часова. Улаз је слободан, добро нам дошли!

Јужни Кучај: Грза – Пештерац – Сисевац

Нећемо ваљда чекати пролеће да бисмо отишли на слапове Грзе? Добро, легенда каже како су некада пролећа била влажнија од киша и снегова који се топе, те остаде веровање да су потоци, речице и њихови водопади тада раскошнији, са више воде, те да једино с пролећа вреди ићи на врела Грзе. Осим што данас те ствари могу бити и знатно другачије, ови вазда издашни извори увек имају довљно воде да хуче и стварају раскошну слику пенушавих слапова. Чак и да је што „легенда“ каже, тиркизно зелене воде Грзе у контрасту са бакарним шумама око ње, умеју бити чаробан призор, тако да се Грза и ја, готово ритуално дружимо сваке јесени. Уосталом, јесен је време њеног другог хидролошког максимума, што се тиче количине воде!

 

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

  

ПОЛАЗАК:  тачно у 6:00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. Дани су краћи и време је у толико важније – Carpe Diem! Путујемо аутопутем до  Параћина, затим магистралним до Дома на Грзи, где напуштамо возило, које ће нас чекати предвече у Сисевцу.

Ово место је једно од култних за љубитеље природе. Шетња узводно, до врела Грзе, и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

 

Полазимо од језера, према врелима Грзе, и видиковцима, а потом се одвајамо са стазе и урањамо у Кучај… По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит.

Језерца... одатле смо пошли... На линији хоризонта Коп! Кад се зумира, јасије је - КОПАОНИК :-)

Обележену стазу напуштамо  после другог видиковца, настављајући на горе, кроз шуму ка Пештерцу. Због деонице као што је ова, неко би ову туру назвао „истраживачком“. Али, ништа се не истражује, само ходамо чистом шумом, лепом и мирисном. Док нам лишће шушти под корацима, смењују се граб, буква и јеле, пролазимо крај извора Иванштице (тзв. Мале Грзе) и ловачког дома. Када пређемо Пештерац, следи лаган спуст, колским путем, све до Сисевца.

Предивна шума за ход шуме Кучаја 

У Сисевцу ћемо одморити и освежити се. На располагању нам је ресторан, а и базен са термалном водом; од хладне Грзе до топле терме – заслужили смо! 🙂 С тим што вода није толико топла као у Ждрелу и Богатићу.  Испод, десно, приказана је описана траса, са параметрима, а за Београд полазимо у 19:30 h како бисмо стигли до 22:00 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима. И купаћи, ако желите у базен.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.900 дин

1.700 дин за групу од 40 учесника

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија).

  Акцију реализују:

         Гордана Атанасијевић        и        Немања Манчић

                  065 377 14 74                   064 878 78 78

                   gordana@serbianoutdoor.com                   nemanja@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ЛЕПЕ ШУМЕ СРБИЈЕ