Архива за Serbian Outdoor

Принц Јужног Кучаја

Сада просто знам да Малиник у човеку развија неку врсту здраве зависности. Већ годинама се враћам овој планини, која чини крајњи источни обронак масива јужног Кучаја, изнова се уверавајући у њену јединственост са којом ни данас не могу ништа да упоређујем. Незнам зашто, али свакако да није никаква случајност што је баш то подручје прво стављено под законску заштиту након Другог светског рата, колико год у међувремену био мало познат широј јавности. Пре неких 10-ак година, одлучила сам да дам максимални допринос да тако више не буде, и бацила се на истраживање, како на терену, тако и пребирајући по разним подацима, разговарајући са стручњацима. Снимила сам тада и краћи документарац, написала пуно тога, и питам се да ли бих уопште постала планинарски водич да није њега – Малиника, кога сам толико желела да покажем и на тај начин. Убеђена сам да просто није фер да не постоји прилика да се поштоваоцима природе не понуди и не прикаже један такав планински и природни драгуљ! Пре пет година, први пут сам провела туда планинаре, и чиним то до данас, али без оне првобитне сумње да сам можда субјективна, те да сам се због ко зна чега, кармички везала за овај предео. Не, јер је не мало планинара понављало ту акцију из године у годину. А кроз сво то време, вођена грозничавом радозналошћу коју он побуђује, прилично сам продрла у његов садржај, мада ми се чини да то и поред свега и даље звучи арогантно с’ моје стране. Али оно што посве скромно могу да тврдим јест да је Малиник нешто што никако не треба пропустити.

 

Велики је Јужни Кучај, али једна сам од оних, који када језде Зајечарском магистралом ка Бору, чим ми у очи упадне Ртањ, поглед ми са жудњом скреће лево, ишчекујући Малиник. Безазленог, питомог изгледа за оне који га не знају, али ма како мирно изгледала његова јужна падина онако са магистрале, и након одвајања за Подгорац и Злот, он брижно заклања Дубашничку висораван и северну страну, коју драматично оивичава Лазарев кањон, док према југу лагано пружа своја бујна била ка долини Црног Тимока.

Види се само шумски покривач, који тако из даљине изгледа као све друге шуме на овим просторима. Док не зађете у њих…  Тад схватате зашто кажу да се овде не иде НА планину, већ У планине. Гигантска букова стабла чине главницу ових, иначе веома ретких шума ПРАШУМСКОГ ТИПА, које су преостале на Балкану. Опкољени њима, мајушан човек мора бити задивљен. Најразличитији облици крошњи наткриљују прелепе стазе, као извезене по шумској стељи, а по стаблима разне врсте гљива (шкрипавац, буковаче, трудови итд.). Одавде се много планинара вратило са трофејима у виду рогова од срндаћа, који су овде заиста бројни.

До недавно, Малиник није имао никаквих маркација, али од пре неколико година, тамошњи планинари су се потрудили да лепо означе стазе свох краја, што је сјајна ствар, али то и даље нису правци којима ја волим да водим, јер оне не откривају оно што увек евидентно развија еуфорију код љубитеља природе, терајући их да рафално шкљоцају својим фотоапаратима. Такви призори су ретки, а Малиник их има у изобиљу и пружа их сваком ко му се ушушка у недра. Ако мало „загребете“ по геологији, нека запажања ће Вам лако инспирисати машту. Зато, када водим планинаре, уобичавам да му прилазимо од Брестовца, преко Црног врха, јер тад поуздано знам када ће сви затражити да аутобус застане ради фотографисања: спектакуларан профил Малиника и Дубашничке висоравни, које раздваја пукотина Лазаревог кањона, са Тилвом Њагром у оси – трећом у свету по реду величине геомагнетском аномалијом. Она је заправо једна од вулканских купа са источне стране долине Бељевине са високим садржајем руде гвожђа, што даје ефекат високе геомагнетске активности. Али, оно се не може експлоатисати, јер је руда (хематит) у облику микроскопски малих иглица. Када се пак са кичме Малиника гледа у правцу Тилве Њагре, пред Вама је призор из епохе стварања Земље: источно од Бељевине вулканске купе богате рудом, а западно, под Вашим ногама седиментне наслаге кречњака, које у себи крију велелепне катакомбе…

 Скривена складишта воде

       Леденице се сматрају својеврсним крашким феноменом. Јован Цвијић је у своје време описао 11 леденица у источној Србији, а професор Јован Петровић их је у својој књизи „Јаме и пећине Србије“ навео укупно 15. Само нам име говори да је реч о јамама у којима је лед, али је куриозитет што тај лед почиње да се ствара с’ пролећа, траје током целог лета, ма како врела она била, а почиње да се крави доласком првих хладнијих таласа с’ јесени. Обзиром на глобалну промену климе и угроженост шума, које штите отворе ових спелео-објеката од инсолације, данас је мање оних које чувају дебеле наслаге леда током дужег периода. На источним ободима Кучаја, односно Малинику, налазе се чак четири оваква спелео-објекта: Стојкова леденица, Ђин Шотача и две које зову истим именом – Гаура Фрђефунд, што на влашком значи бездан (гаура – јама, фрђе – без, фунд – дно). Једну је лако наћи, јер је ограђена и означена, пошто је спомен обележје и налази се са јужне стране гребена.

      За леденице су некада добро знали чобани, јер су представљале важан резервоар воде током сушних лета.

Након тога сужавам круг, приближавајући се селу Злот и његовим познатим пећинама, и наравно, видиковцима на Дубашничкој страни Лазаревог кањона. Кратка шетња до Капије у Лазаревом кањону, има за циљ сусрет са  ендемском биљком, реликтном принцезом –  Ramonda serbica, што понекад омете ниво воде. Лазарев кањон је потпуно засебна целина, и ако се налази непосредно уз планину, којој долазимо у походе. Па ипак, ове шетње око њега првога дана акције одлична су увертира којом сваке године начињемо сјајан викенд,  прожети карактеристичношћу предела који нас окружују, што практично почиње спуштањем од Црног врха према Злоту, када се пред нама указала долина, коју некако заштитинички надкриљава Малиник и са даљине видљива распуклина излазног коридора Лазаревог кањона. Нагласила бих да ове две целине, свака са својим аутентичним особинама, изузетних квалитета и амбијенталних лепота, ипак „мири“ врло лепа замишљена траса: Ковеј, гребен, оба врха, долина Веја, па кроз кањоне до Стобора одакле би се могло или ка врху Микуљ, или ка Злотском врелу, све зависно од тога колико се има времена.

Подземна катедрала

       Верњикица на влашком значи лепотица, и то име с’ правом носи једна од чувених Злотских пећина, јер тешко да је и једна друга надмашује по раскоши подземног накита и украса, што није случај са суседном Лазаревом пећином, и ако она има своје адуте. Ипак, многи ће Вам рећи, а и ја се слажем, да када је реч о лепоти, између Верњикице и Рајкове пећине је „мртва трка“.

      Реално, Верњикица држи рекорд, по висини једне од својих дворана, као највиша у Србији (60 m). Њена старост је велика, чему управо иду у прилог њене главне морфолошке одлике: димензије канала и дворана, грандиозни примерци пећинских украса, као и наслаге крупних блокова; они су последица и доказ дуготрајног обликовања овог подземног простора. Маштовити називи њених морфолошких целина: Вилинград, Готска катедрала, Колосеум, Венерин храм, и други, оне који је нису видели, остављају у слутњи, како ли те красоте могу да изгледају.

      Лазарева држи рекорд дужином својих канала, по чему је то наша највећа пећина. Њене дворане и галерије нису тако барокно накићене, али би рецимо биле идеалне за концерте, тако да незнам зашто се тога нико свих ових деценија није досетио. У њој је приликом истраживања 60-их година, пронађена огромна количина фосилних остатака пећинских медведа и других животиња из леденог доба, а данас је насељена колонијама ретких и ендемских врста слепих мишева (потковичара), због чега је врло чувана.

Осим лепоте призора, видиковци пружају могућност да се Малиник сагледа са северне, окомите стране и стекне представа где ћемо сутра да будемо, као и куда тачно да се крећемо. Одатле, иза највише уздигнуте купе, покривене густим шумама, од наших погледа остаje скривен Мали Малиник, али не мора све да се открије пре времена, нека нешто остане изненађење. По силаску, редовно смо посећивали чича Илију, пчелара, у чијем су меду преовлађивали мириси борова и то ових Лазаревих – реликтних, што расту самотњачки, суверено владајући највишим, глатким литицама кањона. Малени старац памтио је планинаре, вазда поздрављајући оне од прошле године, распитујући се за њих. А када смо га једном питали колико пчела има, одговорио је – Па немам их, оне дођу саме и оду. – Чича Илије више нема, што ме је посебно растужило, јер га познајем од како долазим у овај крај. Надам се да ће његов син наставити да сабира мед од нектара овог предела.

Тиме се заокружују утисци првог дана, након чега одлазимо на починак, како бисмо рано ујутро свежи и одморни кренули на успон.

Маркирана стаза до врхова Малиника води из села Злот, ми међутим крећемо директно на гребен према Ковеју, том истуреном северном степенику Малиника, са ког се пружају величанствени погледи на литице високе преко 350 метара, настављајући одатле ка гребену – једине локације са које се погледом могу обухватити сва четири крака Лазаревог кањона. Након тако сочног напајања чула, идемо ка превоју према Великом Малинику, кроз његове горостасне шуме. Насупрот очију, организам је овде већ озбиљно жедан, те се чутурице увек пуне на „Коритима“, или извору Ларг (поток Огашу а Ларг), да би нам сам врх овог Кучајског принца испијао даље чула оним вечито ведрим пропланком.

Први међу бољима

       Малиник карактеришу бујне букове шуме, горостасних стабала, прашумског типа, што се сматра великом природном драгоценошћу, јер су реткост. Али су овакве дефиниције, и ако објективне, некако мале и ништавне спрам доживљаја, када се нађете усред њих. Мало је познато, али је управо због таквих својих вредности, Малиник стављен под законску заштиту још 1949. године, као резерва и тиме постао прво заштићено подручје у нас након Другог светског рата. Године 1959., због угрожености јела које су пропадале на посном и крушљивом крашком тлу и биле нападнуте имелом, зона заштите је проширена. Међутим, оно што лаику не може да промакне је девастација коју спроводи „Србијашуме“ и то баш на пределу Поломе, где је заштићена прашума.    

Иначе, издвојена шумска заједница на Малинику је реликтна фитоцентоза (остаци биљних заједница које потичу из леденог доба) и то не само по свом распрострањењу у источној Србији, него и по свом разноликом (хетерогеном) саставу: јела, тиса, мечја леска и црни јасен.

А колски пут ка Ковеју води готово директно од подножја, од маленог моста, на 2,5 km километара иза Злота. Долазак на зараван Ковеја само је по себи предах. Одатле, на коју год страну да се крене, пут води ка несвакидашњој лепоти. А то ваља густирати. Зато треба кренути десно, ка најокомотијим литицама кањона, и уживати у призорима глатких вертикала, високих 375 метара, обраслих реликтним црним боровима. На Ковеју има неколико појата, тако да је цела јужна ивица кањона приступачна у већој мери. Али, као есенцијалну тачку за овај предах, бирамо ону, која је на његовом крајњем западном делу, а власништво госпође Дивне и Зорана из Злота. Широка ливада са старим стаблима воћки и камена колиба налази се уз сам кањон, тако да није чудо што планирају да „ту направе нешто“ за љубитеље природе попут нас… видећемо шта. За све који планинарске акције бирају само зарад кондиције, Малиник можда није прави избор. Није то „лака“ шетња, која не изискује кондицију, али је прелепа само за пуко набијање темпа. Ово је прави избор за онај сој планинара, који у природу иде ради уживања свега што она пружа, напајања душе, фотографисања, јер се креће кроз прелепе крајолике и величанствене видике.

Људи крену замном када проценим да је већ крајње време да их позовем да пођемо даље. Крећу некако „тешка срца“, али им пружам утеху са пуно разумевања – ‘ајмо полако ка гребену, оданде ћемо наставити са задовољством посматрања – Од Ковеја се ка гребену иде готово беспућем, али друге нема, а и не треба. Напредујући узбрдо, под солидним нагибом, поглед преко рамена уназад, мотивише да се попнете до звезда! Четворокрака пукотина Лазаревог кањона спектакуларно израња! Стога смо доживљај преласка гребена рециклирали, а дигиталним справама смо покушавали да бар делић тога овековечимо. Најзад, на врху гребена планирана пауза. А и да није планирана, била би спонтана. Фантастично!…

Силазећи са гребена, улазимо у шуме ка превоју, и извору Ларг. Свеже маркације су пријатно изненађење, било је крајње време, мада воде са јужне стране из самог Злота, али како год, сигурно ће допринети да у лепотама Малиника ужива већи број планинара и љубитеља природе. Чаробни пропланак и стаза ка Великом Малинику, прекривена многобројним траговима срндаћа, којима је овај извор очигледно такође важан. Осећам да су они ту негде, скривени, радознало зурећи у нас… Њиховим траговима кренули смо ка врху Велики Малиник, са чијег се пропланка указао, а ко други, него Ртањ са својом свитом. Један планинар је овде пре три године сјајно описао вечито исти изглед нашег одмора на овом месту – Људи, знате на шта личимо? Као да се срушио авион, а ми попадали са све стварима, разбацаним око нас! – И ко зна колико бисмо могли тако да уживамо, да се није морало напред, и да нас није чекало још тога…

Спуштајући се са Великог Малиника, излазимо на кратко из његових шума, и убрзо се пред нама отвара широка ливада Малог Малиника, на којој баба Марија (84 године) чува своје козе и овце, седећи на хоклици, са штапом у руци. Помаже јој шарпланинац, док она сва у чуду посматра – откуд оволика  омладина што излази из шуме –.  Знамо и њеног зета Миодрага, који нам је једном пожелео  добро јутро (након биваковања на превоју), питавши нас, јесмо ли за свеже млеко. О, како волим ову питому и тајанствену планину! Како само инспиришу и опијају миром њене ливаде са јужних падина ка Боговини, као живопис на сликарском платну!

За разлику од Великог, Мали Малиник није шумовит и налик је голетној главици која је ту изронила из околних шума, а његове ливаде у право време умеју бити веома издашне укусним гљивама. Међутим, право изненађење почиње на самом врху, прекривеном чудноватим метаморфним стенама. Та филитна поља изгледају посве нестварно, тако да се увек чују и одговарајући коментари – Шта је ово? Као да смо на Марсу! – И тад опет креће фотосешн, овога пута са акцентом на макроплан, јер је њихова текстура попут дрвета. Интересантно је да се та црвено-смеђа боја види са велике даљине, тако да је региструју и сателити, те ако баците поглед на Google Earth, лако ћете уочити како Мали Малиник има на снимку различиту боју, коју му заправо дају ове метаморфне стене.

Мали, а ванземаљски

       Лако цепљиве, крхке и ломљиве метаморфне стене са врха Малог Малиника се због таквих својих особина гравитационо спуштају са њега, низ обод ове планине, збуњујући око лаика, јер неодољиво подсећају на исцепкана дрва. Њихова упадљива слојевитост је иначе карактеристика метаморфисаних стена. Црвено-мрка боја потиче од оксида гвожђа, вероватно минерала хематита, што указује да се процес метаморфозе вероватно одвијао у воденој средини.

      Ове, највероватније филитне стене измењене су у условима високе температуре и притиска, а њихову старост  је на жалост немогуће одредити. Метаморфоза је секундаран процес, и данас не постоји ни једна метода којом би могло    да се утврди у ком геолошком периоду су настале.

   

      Њихово присуство, чини посебну амбијенталну карактеристику овог врха, која се види и на сателитском снимку, и посебно остаје у памћењу. Таман кад помислите да Вам је остало још само да сиђете доле, ова поља расутих глиновитих плочица опседну Вам пажњу и радозналост. Чак је и део колског пута усечен преко њих, што изгледа по мало нестварно, као и већи комади, од којих су многи налик правим пањевима. Ова партија пута се прелази од прилике баш када је сунце под таквим углом, да фантастично обасјава метаморфне наслаге плоча, што ову површину чини још чудноватијом, некако неземаљском.

Силазећи даље ка шуми, запажа се да је добар део масива изграђен од овог чудноватог материјала, чију старост, кажу геолози, није могуће проценити. Од многобројних начина да се сиђе са ове планине, последњи пут сам одабрала овај, као најлепши. Дуж Корњет Малиникули, стаза је водила право ка Ваља Рнж, где нас је чекао аутобус што заокружује предивну 20-окилометарску шетњу, са које се сви враћају са неотуђивим капиталом утисака, а неко и пуних руку, што биља, што трудова, и наравно, чича Илијиног меда са зрнцима саћа, ког су од мирисних нектара ових чаробних предела, сачиниле пчеле – „слободни уметници“.

Све ово стане у само два дана. Последњи пут беше то је 20-21. јунa 2009. године.

Гордана Атанасијевић

Капије тајни

У клисурама малених речица обале спајају високи камени мостови. Неки од њих су прави монументи, и леже скривени у тајанственим шумама источне Србије. Они су нема сведочанства далеке прошлости. Ови величанствени лукови – прерасти су заправо последње што остаје од пећина током њиховог постојања.

Природни камени мост

Природни камени мостови су изузетна природна реткост, а нигде у васцелом свету нема их колико у источној Србији. Налазе се скривени, далеко од очију пролазника и пут до њих је бајковит доживљај, који води кроз недирнуту природу, необичне митове о злим и добрим вилама и пределе одвајкада богате златом…

 

Позната је мудрост мајке природе да своје најлепше бисере љубоморно скрива, далеко од очију пролазника, дубоко у својим недрима. Управо зато, кањони и клисуре су уточиште многим реткостима и ризнице разноликих лепота, која се отварају само пасионираним поштоваоцима.

По евиденцији Међународног удружења љубитеља природних мостова, на целој Планети постоји око 470 природних, лучно извијених стена, при чему већину од њих чине тзв. „прозорци“, који уствари нису мостови, јер испод њих не постоји водоток. То су обични камени лукови, који су далеко бројнији од правих природних мостова – ПРЕРАСТИ, које су обликовале речице понорнице, током милиона година, својим ерозивним дејством на порозно крашко тло. Њих има много мање, али управо ти раритети једна су од главних одлика флувиокраса источне Србије.

           На једном малом, етнолошки и географски издвојеном делу територије Србије између Дунава, Велике Мораве и Тимока, простиру се предели најјужнијих обронака Карпата. Управо тај предео, нарочите рељефне орнаментике, са необично лепим клисурама и кањонима и изузетном, тачније – најучесталијом појавом подземних облика рељефа (пећине, јаме) по јединици површине на свету, одликује се и најбројнијом присутношћу прерасти на целој земљиној лопти. Нигде на свету, на тако малом простору не постоји толико (чак 13) ових изузетно ретких природних драгоцености.

Кажу да се на свим другим местима иде на планине, али у Источној Србији иде се у њих, упаво зато што њен динамичан рељеф садржи бројне драгоцености, скривених у једном другачијем окружењу, иначе најређе насељених делова земље, у којем су се задржали стари обичаји и пребиблијска веровања и сачували митови препричавањем с’ колена на колено. Сваки објекат природе овде је готово редовно део неке целовите тајне, а за саме прерасти, које царују таквим амбијентом, везана су од давнина многа фантазмагорична веровања мештана, што је важна карактеристика источне Србије.

Поглед на лучни свод, висине готово 40 метара, намеће питање – како су ови мостови настали? Обзиром да испод њих теку сасвим мале планинске речице, делује готово нестварно да су управо оне биле то длето којим је време, током дугих геолошких периода, исклесало ова тако вредна и ретка ремек дела.

Јован Цвијић је својевремено изнео теорију настанка природних мостова, обрушавањем пећинских таваница, илуструјући то примером вратњанских капија и скицом која приказује преображавање првобитне пећине у клисуру Вратне. Данас у тој клисури, на потезу од манастира до неких 3,5 km узводно, стоје три прерасти: Мала (прераст Мика), Велика (прераст Маре) и Сува прераст (прераст Сек). По тој предпоставци, клисура Вратне је милионима година раније била један велики пећински систем, чије су се таванице током геолошког старења обрушавале, тако да је настала клисура, којом данас протиче речица Вратна, у Цвијићево време звана Јабуковица, коју надкриљују три природна моста – последњи остаци пећине која је ту некада постојала, а чије трагове чувају ове прерасти у виду пећинских канала који прожимају њене масивне стубове. Мостове који су настали на овакав начин, геолози сврставају у тзв. саломне прерасти. Остале су настале или селективним понирањем речног тока кроз тло специфичног, разнородног састава (порозни кречњак и слојеви компактнијег материјала) – контактне прерасти; или кроз врат речног меандра – меандарске прерасти.

 

Прераст Шупља стена код Мајданпека је типичан пример контактне прерасти, јер је читава долина речице Ваља Прераст усечена у магматске стене, осим 1,3 km узводно, где је речно корито пресечено кречним појасом од стотинак метара. Управо ту, река је понирала, што је најпре довело до стварања понорске пећине, а касније и до формирања моста, кога можемо видети данас. Њене димензије су импресивне. То је иначе највиша прераст у нас (40 m), а њену грациозност употпуњава и узак отвор од свега 9,7 m. Она представља Etoile краса источне Србије и налази се 1,3 km узводно од ушћа у Шашку, усечена у виду величанственог лука у масивним титон-валендиским кречњацима, попут вилинског престола.

Трећа вратњанска капија – Сува прераст има интересантан положај. Овај масиван мост налази се на самом почетку клисуре реке Вратне на кречњачком гребену, који се као рт увлачи у укљештени меандар, тако да се са тог превиса пружа изванредан поглед на узводни и низводни део клисуре. Овај импозантан мост је типичан пример настајања прерасти понирањем речног тока у његовој кривини, тако да по свом настанку спада у меандарске прерасти.

По генези, истој групи припада и прераст у клисури Беле реке, код Рготског камена и ако је њено настајање нешто сложеније, као и облик (заостали јамски канал), на иначе врло неприступачном месту. Кроз њен коридор не протиче вода, осим на оном отвору, који је ближе самом кориту Беле реке, чијим понирањем је и настала. Усечена је у масивном кречњачку, а пропорције њених димензија 1:7, сврставају је у ред правих прерасти.

 

Карпато-балканске планине су веома разноликог литолошког састава и сложене тектонске структуре, и као такве представљају терен који нарочито погодује процесима који воде формирању природних мостова (речна ерозија и крашки процес). То можда наговештава одговор зашто их у источној Србији има толико.

Без обзира на сличност у настанку и морфолошком развоју, експерти се слажу да је сваки од ових мостова по нечему јединствен. Не ретко, у литератури се међу прерасти убрајају и пећине тунелског типа, тзв. пећуре (Сесалачка пећура, Велика пештера на Кашајни, пећура на Радованској реци, Равништарка), јер се сматрају прелазним облицима ка формирању мостова. Оне наиме, још увек не поседују аритметичке пропорције које одређују мост. Биће дакле потребни еони, током којих би им давно започети ерозивни процес, дао и ону круцијалну димензију, која ће их тако декларисати – висину. Јер, управо је то онај параметар, који разграничава тунеле и праве мостове. Сматра се да је за такву диференцијацију најзначајнији однос између висине и дужине канала, који најчешће износи 1:0,5 до 1:2,5. Неки аутори су мишљења да тај однос на изузетним примерима може да достигне и размеру 1:10. По тако постављеним оквирима, у источној Србији се налази шест изразитих прерасти, које њихове димензије чине правим мостовима. Али, и поред те чињенице, тек се на лицу места стиче права представа, на коју не могу утицати бројке.

            Тако, Рајска прераст на реци Замна, и поред пропорција које је сврставају у тунел који ће бити прави мост у далеком футуризму, када људска нога можда неће ни корачати Планетом, оставља у потпуности другачији утисак. То је раскошна камена композиција чију дужину, која је проглашава тунелом, потире импозантна висина; а вигледи на таваници представљају својеврсну филигранску орнаментику, којом је њен свод тако исцепан, да лаику намеће импресију као да се ради о троструком мосту. Пред њене посве инспиративне двери долази се након проласка уског кањонског процепа од неких 15-ак метара дужине, којом тече Медвеђа река, иза кога је лагуна где се улива Замна. Тај простор представља атријум ове јединствене резбарије, изложене како и приличи једном ремек делу.

Префикс „рајска“ у имену није случајан. За прерасти су везани многи митови из пребиблијских времена и фантазмагорична веровања мештана, по којима су то места где се сукобљавају силе добра и зла, предвођене својим вилама. Поред тога, у влаха, који иначе насељавају ове просторе, вода представља важан култ. Текућа, планинска вода има чистилачка, ослобађајућа својства, ако пролази „преко девет каменова“. Али, она која пролази испод прерасти сматра се симболички чистом и као таква се користи у магијским ритуалима. Прераст овде представља „свету границу“, која мења својства свему што туда пролази. По веровању влаха, камена капија испод које тече вода представља место где душе директно улазе у Рај, који ова древна култура представља као пасторалну слику планинског пропланка са великим дрветом и потоком у средини.

Посебан феномен, на који указује Паун Ес Дурлић, етнолог и негдашњи директор музеја у Мајданпеку представљају влве, које брину о времену, водећи облаке и управљају кишом од које зависи родност земље. Сваки крај има своје добре и зле влве. Оне обитавају крај самих прерасти и управљају кроз живе људе, који када дође час, остављају текући посао, падају у транс у коме, попут древних шамана, лете на небо.

За разлику од претходних, Осаничка прераст за пролазак захтева сагињање, али простор у коме је смештена, као и застор од бршљена, који прекрива њен улаз, даје јој специфичну ноту, по чему је многи посетиоци издвајају. И ако мала, она има правилно извијени лук, чију је унутрашњост фино углачала Осаница, што тече испод њега, у својој прелепој клисури, ка истоименом селу у дубини Хомоља.

Самар је по настанку контактна прераст. Својим готово правилним луком он наткриљује речицу Пераст дубоко у шумама на граници Хомољских планина и Јужног Кучаја. Овај мост образован је на активном раседу који попречно сече ову речну долину.  На месту садашње клисуре некада је постојао разгранат пећински систем од кога су заостале две хоризонталне пећине: једна у десном стубу саме прерасти, и друга, знатно већа, око 200 m узводно. Лагано уздизање узводног крила раседа условило је понирање речице и стварање прерасти, чему је погодовао један слој мермера у кречњачкој маси. Самар је заиста леп, витак лук – једино што је остало од пећине дуге 1800 m кроз чије је дворане и ходнике речица Пераст подземно протицала, пре него што се највећи део њене таванице урушио. Остала је клисура скривена у густој шуми и монументални споменик исклесан том чудесном, свемогућом руком Мајке Природе.

 

            Следећи путеве од прерасти до прерасти, пролазе се посве мистични предели из времена које превазилази митска сећања. Природни мостови по правилу леже скривени, необележени на картама. На путевима који воде њима, нема путоказа тако да их може видети само неко ко је то чврсто одлучио. То је путовање кроз лавиринт древних загонетки, које води преко разгранате мреже златоносних токова Пека и његових бројних горских притока; поред најлепше пећине на Балкану – Рајкове, чији ентеријер, пресвучен белим калцитом, бљешти попут штраса, одајући утисак дворца Ледене краљице; и крај места где је човечанство пре 7000 година искорачило из каменог у доба метала – Рудна глава. По запису Диадора са Сицилије, Јасон и древни Аргонаути су у потрази за златним руном забасали баш у ове крајеве и украли га змају, који по легенди и даље ту негде спава. Сусрет са њим не може бити известан, али традиција испирања самородног злата из речних алувијума је и данас витална делатност житеља ових крајева. А свим тим проткане су путање од прерасти до прерасти, и чини се да без свих тих легенди, митова, веровања, и историјских налаза, оне не би биле у потпуности оно што представљају на овим просторима, где их има више него игде у свету.

Гордана Атанасијевић