Архива за Serbian outdoor club

РЕЗЕРВАТИ ЂЕРДАПА: Голубац-Велика Чука-Венац-Соколовица-Брњица

У читавом свом току, дугом 2888 km, најлепшим делом пролази управо кроз Србију, а Ђердапска клисура  је круна све његове лепоте и врх свих његових вредности. Баш у том делу, дугом стотинак километара, Дунав достиже своје екстремне димензије: највећу дубину, највећу ширину, али и најужи део корита! Овом акцијом смо својевремено почели да утемељавамо циклус Ђердапских резервата и настављамо, јер је ова траса један од правих Ђердапских бисера! 

Наше пешачење започињемо успоном на Велику Чуку, са које се види онај најшири део Дунава (4 km), као и Голубачка тврђава.

 Поглед са Велике Чуке... Ка Великој Чуки...

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време).  Путујемо ауто путем према Пожаревцу, а даље ка Градишту и Дунавском магистралом до Голупца. Пешачење почињемо пре тврђаве и колским путем се пењемо од резервата Голубац на врх Велика Чука (слика горе). Ево неких занимљивости у вези овог, по много чему посебног утврђења и стене Баба Кај, која штрчи из Дунава… (некада, пре изградње хидроцентрале, много више таквих стена парало је немирну површ ове реке).

За постанак имена Голубац везане су бројне легенде. Према једној од њих, у Шешир кули која доминира градом, била је заточена византијска принцеза Јелена. Да би ублажила своју тугу и самоћу, гајила је голубове, по чему је касније град добио име. Друга легенда казује да је овде живала девојка по имену Голубана и приче о њеној лепоти стигоше и до турског паше. Доносио јој је свилу и бисере не би ли се удала за њега. Голубана је све дарове одбијала, па је паша наредио да се казни тако што ју је везао за стену која је штрчала из Дунава. Мучили су је и оставили птицама које су унаказиле њено тело. Постоје и приче да је град добио назив по изгледу кула на литицама које делују као голубови на стенама. Има и оних који тврде да су се на литицама настанили дивљи голубови и да отуд потиче име града.

Време изградње тврђаве није познато. Први пут се спомиње у Угарској повељи 1335. године, али је су је много раније изградили Срби. Његова основа, као и очувани остаци бедема и кула јасно указују на његову важну стратешку улогу и као такав имао бурну историју. Утврђење је са једне стране било обезбеђено Дунавом, док са свих осталих – масивом окомитих стена. Прилагођено је та борбу хладним оружјем, а Турци су доградили топовску кулу. Основа тврђаве не неправилног облика, прилагођена конфигурацији терена, са ДЕВЕТ кула висине од по 25 m повезаних градским зидинама. Спратови, степеништа и кровови били су од дрвета, а испред бедема спољног утврђења, налазио се водени ров. Претпоставља се да је град напуштен средином XIX века.

 Голубачки град, ускоро, након реконструкције

У току су радови на реконструкцији тврђаве (пројекта вредног 6,5 милиона евра, аутор Марија Јовин). Магистрални пут је измештен, а грађевина ће бити испуњена културно-туристичким садржајем. У доње делове тврђаве и кулама које се налазе ниже биће  музеј са археолошким експонатима који су ископани на овој локацији. Такође, ту ће бити и амфитеатар, керамичарски и сликарски атељеи, визиторски центар, базен са пречишћеном дунавском водом. Простор за витешке турнире, мале и спортове на води, апартмани, марина, рибљи ресторани, рибарско село и друго. Видиковци би били уређени на вишим кулама. Све то, биће урађено по узору на архитектуру из доба када је твђава настала.

стена Баба кај Утврђење Голубачки град са наше и стена Баба Кај са румунске стране означавају улазак у највећу и најлепшу клисуру у Европи.

Шиљату стену Баба Кај, спомиње Јован Цвијић. Легенда каже да носи име по баби Каји из времена када је била много виша него сада. Неки кажу да њено име у преводу значи Кајин отац. Међутим, дунавски лоцови, сачували су једну трагичну причу…

Беше љубав забрањена између туркиње из харема и локалног младића. Он је украде, те побегну на Дунав. Али, Турци кренуше за њима, ухвате их, момку одсекоше главу, а девојку су оковали за стену уз речи „Бабо кај се“. Са стене су се чули језиви крици, а кажу да гаврани и данас облећу изнад ње, а док ветар дува чује се снажно фијукање. На стени постоје металне букагије, али су вероватно служиле за бродове. Иначе, пре ного је подигнута брана код Кладова, из Дунава је штрчало на десетине сличних шиљатих стена, обликованих током времена огромном ерозионом силом реке пробојнице над карактеристичним литолошким саставом корита.

После Велике Чуке, наставак трасе води поред резервата Бојанине воде до врха Венац, преко салаша и лепих видиковаца Зимовник и Љиљар…. Са трасе скрећемо до имања где се налази најлепша чесма коју сам икада видела. Вода из ње тече, али је кућа напуштена. Ипак, види се да је потомци посећују…

IMG_7036  

Док полако стижемо на Венац, остављајући за собом Велику Чуку, још увек погледом можемо да добацимо на Дунав који је ту најшири у целом свом току. А сам Венац је место – Богом дано за пландовање! Ту дакле правимо лепу паузу, пре него наставимо према Соколовици.

 После пријатног развлачења по Венцу, настављамо ка Соколарици

Одатле настављамо према Соколовици – предивном стеновитом видиковцу изнад кањона реке Брњице. Баш као што фотографије покаузују. Све време се крећемо колским путем, тако да се ово може сматрати комфорном планинарском трасом. На стеновитој Соколовици уживамо у призору који пружа стена изнад чувеног кањона реке Брњице. Углавном, после Венца више нема успона и остатак трасе је спуштање.

  

Са ових предивних, изазовних литица, спуштамо се полако ка селу Брњица…

Поглед са Соколовице на кањон Брњице

Они који су прошли кањон Брњице, претпоставиће да испод оних стена Црног врха почиње други, завршни теснац, тако да ћемо овом акцијом апсолвирати Брњицу и одозго 🙂

Видиковац са ког се тешко полази даље...

Описана траса дуга је 16,5 km са 600 m успона, што представља праву рекреативну варијанту планинарења, обзиром на чињеницу да се крећемо претежно широким колским путем.

Соколовица, изнад Брњице

Пре него пођемо натраг за Београд, уприличићемо предах и освежење у неком од ресторана крај Дунава. Крећемо до 20 h, а у Београд стижемо око 22.00 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина.за пландовање :-)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.800 динара

(котизација обухвата и улазницу за НП Ђердап и обавезну пратњу ренџера)

За велику групу (бус) котизација се умањује за 200 динара.

Акцију реализује Годана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Бисери Хомоља: ВРАЊ (манастир Витовница, Мијуцића пећина и водопади)

Мислим да нема оног ко није чуо за мисао – Какве су ти мисли, такав ти је живот – нашег великог духовника, оца Тадеја, настојатеља манастира  Витовница, где је и полазна тачка нашег пешачења.  Одатле,  кроз простране и бујне шуме Треста корачамо ка једном од престоних хомољских гребена – врху Велики Врањ. Како смо  уживали ранијих година на овој акцији, можете видети у овом фото албуму.

са врха Велики Врањ...

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време). Путујемо ауто путем до Пожаревца, а даље према Петровцу на Млави до манастира Витовница.

Манастир се налази на обали Витовнице, на излазу из њене клисура Скоп, између Фаце, Урлаје и Суморовца. До данас нису сачувани докази који би нам указали на време изградње манастира, али несумњиво је он, после Тршке цркве, најстарији у Браничевском округу. Двојезични натпис (на старосрбском и јерменском) на камену узиданом у северни зид, говори о цркви светих апостола Петра и Јакова, коју је 1218 године подигао Владо, син Бабугов.

Име манастира се у средњем веку јавља као Вителница, Витеоница, Витаоница, Витомница, Витовница. Ако је име добио по реци, онда у корену леже речи именица „витл“ која означава точак који вода окреће (напр. воденица са два витла), што упућује на воденице или ваљарице којих је било на овој брзој планинској реци. Међутим, име се може извести и из глагола  „витати“ – обитавати, боравити, гнездити, што упућује на гостионицу („виталница“), или на сам манастир који се у средњем веку назива „виталиште инока“, тј. обитавалиште монаха, а то је

Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Наше противљење неће нашкодити Богу јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима. Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: „Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити.“ Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена, она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо, да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо.исто што и реч „обитељ“, како се манастирска братства називају у богослужбеним чиновима.

Отац Тадеј се родио 1914. године у имућној и образованој породици Штрбуловић у селу Витовница. Након завршене основне школе, родитељи га одводе у манастир Горњак. Касније је рукоположен, био игуман Пећке патријаршије, Тумана, Светогорац, али је последње године живота провео као игуман Витовнице, служећи вери и свом народу, оставивши за собом вредне и племените мисли.

Након посете манастиру Витовница, упутићемо се узводно кроз Трест ка Пајкином извору, после кога скрећемо лево на Врањ. Осим пред сам врх, крећемо се колским путем, пролазећи изворе.

Сам призор који се пружа са Врања, бесмислено је описивати…Јер, то је један од оних врхова са кога се тешко одлази.

Сасвим природно, да ћемо се ту задржати, уживати у призору, фотографисати… Искористите максимално боравак на овом врху !

 каменити врх пространа ливада

Са Врања се спуштамо преко једне предивне широке ливаде ка Мијуцића пећини и водопадима крај старе напуштене воденице, а потом куж Крепољинске реке ка нашем возилу.

Мијуцића водопад ту постаје јасно зашто су воденице биле инспирација у старим песмама

Описана траса дуга је 18 km сa 570 m успона (који је постепен) и ево њеног приказа на карти:

приказ трасе на карти

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина. Ако се будемо спустили до 17 h,  свратићемо у аквапарк Ждрело, тако да треба понети купаћи, пешкир и пресвлаку. Ако не, будите сигурни да утисци неће мањкати!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

1.500 дин за чланове Клуба

Велико возило НЕ може да приђе месту где силазимо, путујемо искључиво комбијем.

Акцију реализује Зоран Стејић

064 453 83 04

zokimen@serbianoutdoor.com

 ...са прелепом орнаментиком врх!

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Старица – понор Паскове реке – Рајкова пећина

Старица…заштитнички издигнута над Мајданпеком који као да јој се свио под скуте. Митски град уткан у предање о Јасону и Аргонаутима, са најбогатијом рударском историјом на Старом континенту. Са ове атрактивне стене, која над њим доминира  пружа се предиван панорамски видик на околне површинске копове и брдовити хоризонт

  Мајданпек и околина

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимo тачно у 06:30 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо аутопутем до Пожаревца, па преко Кучева до Мајданпека.

Возило напуштамо код полазне тачке успона на Старицу (796 m), једног другог језера – Велики Затон. Рајкова и Паскова река истичу из својих пећина творећи Мали Пек, од кога је, тик низводно, направљена ова вештачка језерска акумулација.

Одатле до врха води широк макадам, јер је горе предајник, али силазимо другачије.  Поглед са врха је диван и надамо се да  видљивост неће бити ограничена разним „зимским завесама“. Са врха се упућујемо стазом ка понору Паскове реке, кога још називају и Римски бунар.

На крају трасе је легендарна Рајкова пећина коју сматрају најлепшом на Балкану, због специфичног накита од белог калцита, који украсима даје предивну светлуцавост. Њеној лепоти парира једино Верњикица, али о њој у једном другом програму… Мештани су и данас сигурни да је благо хајдучког  харамбаше Рајка још увек ту скривено, али пошто није нађено, ово је вероватно најбоље чувана пећина на свету! Иначе је уређена за посетиоце и ко буде желео, моћиће да се увери у ове описе (цена улазнице ће бити позната непосредно пре акције, али мислимо да за групне посете износи 250 динара).

 

Ту нас чека наше возило којим одлазимо до Мајданпека ради окрепљења пре поласка за Београд.

Укупна дужина ове заиста живописне трасе износи око 12 km са успоном од 520 m  –  идеалне размере за зимску акцију без превише напора! Ево и графичког приказа предвиђене путање:

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА:  гојзерице, камашне и штапови по потреби, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита, примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ (минибус):

1.750 динара

1.650 динара за чланове Клуба са измиреном годишњом чланарином

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”).

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо тачно у 06:30 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Долазак у Београд у вечерњим сатима, између 22 и 23 h.

Акцију реализује

Зоран Вујошевић – Буца
063 283 558

buca@serbianoutdoor.com

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

РЕЗЕРВАТИ ЂЕРДАПА: Голубац-Велика Чука-Венац-Соколовица-Брњица

Драги Кауповци, места за ову туру су попуњена. Због великог интересивања акцију поново изводимо у понедељак, 17. априла (дан после Васкрса)

У читавом свом току, дугом 2888 km, најлепшим делом пролази управо кроз Србију, а Ђердапска клисура  је круна све његове лепоте и врх свих његових вредности. Баш у том делу, дугом стотинак километара, Дунав достиже своје екстремне димензије: највећу дубину, највећу ширину, али и најужи део корита! Овом акцијом смо својевремено почели да утемељавамо циклус Ђердапских резервата и настављамо, јер је ова траса један од правих Ђердапских бисера! 

Наше пешачење започињемо успоном на Велику Чуку, са које се види онај најшири део Дунава (4 km), као и Голубачка тврђава.

 Поглед са Велике Чуке... Ка Великој Чуки...

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време).  Путујемо ауто путем према Пожаревцу, а даље ка Градишту и Дунавском магистралом до Голупца. Пешачење почињемо пре тврђаве и колским путем се пењемо од резервата Голубац на врх Велика Чука (слика горе). Ево неких занимљивости у вези овог, по много чему посебног утврђења и стене Баба Кај, која штрчи из Дунава… (некада, пре изградње еидроцентрале, много више таквих стена парало је немирну површ ове реке).

За постанак имена Голубац везане су бројне легенде. Према једној од њих, у Шешир кули која доминира градом, била је заточена византијска принцеза Јелена. Да би ублажила своју тугу и самоћу, гајила је голубове, по чему је касније град добио име. Друга легенда казује да је овде живала девојка по имену Голубана и приче о њеној лепоти стигоше и до турског паше. Доносио јој је свилу и бисере не би ли се удала за њега. Голубана је све дарове одбијала, па је паша наредио да се казни тако што ју је везао за стену која је штрчала из Дунава. Мучили су је и оставили птицама које су унаказиле њено тело. Постоје и приче да је град добио назив по изгледу кула на литицама које делују као голубови на стенама. Има и оних који тврде да су се на литицама настанили дивљи голубови и да отуд потиче име града.

Време изградње тврђаве није познато. Први пут се спомиње у Угарској повељи 1335. године, али је су је много раније изградили Срби. Његова основа, као и очувани остаци бедема и кула јасно указују на његову важну стратешку улогу и као такав имао бурну историју. Утврђење је са једне стране било обезбеђено Дунавом, док са свих осталих – масивом окомитих стена. Прилагођено је та борбу хладним оружјем, а Турци су доградили топовску кулу. Основа тврђаве не неправилног облика, прилагођена конфигурацији терена, са ДЕВЕТ кула висине од по 25 m повезаних градским зидинама. Спратови, степеништа и кровови били су од дрвета, а испред бедема спољног утврђења, налазио се водени ров. Претпоставља се да је град напуштен средином XIX века.

 Голубачки град, ускоро, након реконструкције

У току су радови на реконструкцији тврђаве (пројекта вредног 6,5 милиона евра, аутор Марија Јовин). Магистрални пут је измештен, а грађевина ће бити испуњена културно-туристичким садржајем. У доње делове тврђаве и кулама које се налазе ниже биће  музеј са археолошким експонатима који су ископани на овој локацији. Такође, ту ће бити и амфитеатар, керамичарски и сликарски атељеи, визиторски центар, базен са пречишћеном дунавском водом. Простор за витешке турнире, мале и спортове на води, апартмани, марина, рибљи ресторани, рибарско село и друго. Видиковци би били уређени на вишим кулама. Све то, биће урађено по узору на архитектуру из доба када је твђава настала.

стена Баба кај Утврђење Голубачки град са наше и стена Баба Кај са румунске стране означавају улазак у највећу и најлепшу клисуру у Европи.

Шиљату стену Баба Кај, спомиње Јован Цвијић. Легенда каже да носи име по баби Каји из времена када је била много виша него сада. Неки кажу да њено име у преводу значи Кајин отац. Међутим, дунавски лоцови, сачували су једну трагичну причу…

Беше љубав забрањена између туркиње из харема и локалног младића. Он је украде, те побегну на Дунав. Али, Турци кренуше за њима, ухвате их, момку одсекоше главу, а девојку су оковали за стену уз речи „Бабо кај се“. Са стене су се чули језиви крици, а кажу да гаврани и данас облећу изнад ње, а док ветар дува чује се снажно фијукање. На стени постоје металне букагије, али су вероватно служиле за бродове. Иначе, пре ного је подигнута брана код Кладова, из Дунава је штрчало на десетине сличних шиљатих стена, обликованих током времена огромном ерозионом силом реке пробојнице над карактеристичним литолошким саставом корита.

После Велике Чуке, наставак трасе води поред резервата Бојанине воде до врха Венац, преко салаша и лепих видиковаца Зимовник и Љиљар…. Са трасе скрећемо до имања где се налази најлепша чесма коју сам икада видела. Вода из ње тече, али је кућа напуштена. Ипак, види се да је потомци посећују…

IMG_7036  

Док полако стижемо на Венац, остављајући за собом Велику Чуку, још увек погледом можемо да добацимо на Дунав који је ту најшири у целом свом току. А сам Венац је место – Богом дано за пландовање! Ту дакле правимо лепу паузу, пре него наставимо према Соколовици.

 После пријатног развлачења по Венцу, настављамо ка Соколарици

Одатле настављамо према Соколовици – предивном стеновитом видиковцу изнад кањона реке Брњице. Баш као што фотографије покаузују. Све време се крећемо колским путем, тако да се ово може сматрати комфорном планинарском трасом. На стеновитој Соколовици уживамо у призору који пружа стена изнад чувеног кањона реке Брњице. Углавном, после Венца више нема успона и остатак трасе је спуштање.

  

Са ових предивних, изазовних литица, спуштамо се полако ка селу Брњица…

Поглед са Соколовице на кањон Брњице

 

Они који су прошли кањон Брњице, претпоставиће да испод оних стена Црног врха почиње други, завршни теснац, а десно се могу видети брда која пролазимо шумском стазом, између два теснаца. Ето, овом акцијом апсолвираћемо Брњицу и одозго 🙂

Видиковац са ког се тешко полази даље...

Описана траса дуга је 16,5 km са 600 m успона, што представља праву рекреативну варијанту планинарења, обзиром на чињеницу да се крећемо широким колским путем.

Соколовица, изнад Брњице

Пре него пођемо натраг за Београд, уприличићемо предах и освежење у ресторану „Јенић“, на обали Дунава, код Голубачког града. Крећемо до 20 h и стижемо најкасније до 22.30 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина.за пландовање :-)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 динара

1.500 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

За велику групу (бус) котизација се умањује за 300 динара.

Акцију реализује Годана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Бисери Хомоља: ВРАЊ (манастир Витовница, Мијуцића пећина и водопади)

Драги пријатељи, места за одлазак на Врањ 18. марта, су попуњена. Због великог интересовања, реприза ће бити наредне суботе – 25. марта!

Мислим да нема оног ко није чуо за мисао – Какве су ти мисли, такав ти је живот – нашег великог духовника, оца Тадеја, настојатеља манастира  Витовница, где је и полазна тачка нашег пешачења.  Одатле,  кроз простране и бујне шуме Треста корачамо ка једном од престоних хомољских гребена – врху Велики Врањ. Како смо  уживали ранијих година на овој акцији, можете видети у овом фото албуму.

са врха Велики Врањ...

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време). Путујемо ауто путем до Пожаревца, а даље према Петровцу на Млави до манастира Витовница.

Манастир се налази на обали Витовнице, на излазу из њене клисура Скоп, између Фаце, Урлаје и Суморовца. До данас нису сачувани докази који би нам указали на време изградње манастира, али несумњиво је он, после Тршке цркве, најстарији у Браничевском округу. Двојезични натпис (на старосрбском и јерменском) на камену узиданом у северни зид, говори о цркви светих апостола Петра и Јакова, коју је 1218 године подигао Владо, син Бабугов.

Име манастира се у средњем веку јавља као Вителница, Витеоница, Витаоница, Витомница, Витовница. Ако је име добио по реци, онда у корену леже речи именица „витл“ која означава точак који вода окреће (напр. воденица са два витла), што упућује на воденице или ваљарице којих је било на овој брзој планинској реци. Међутим, име се може извести и из глагола  „витати“ – обитавати, боравити, гнездити, што упућује на гостионицу („виталница“), или на сам манастир који се у средњем веку назива „виталиште инока“, тј. обитавалиште монаха, а то је

Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Наше противљење неће нашкодити Богу јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима. Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: „Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити.“ Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена, она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо, да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо.исто што и реч „обитељ“, како се манастирска братства називају у богослужбеним чиновима.

Отац Тадеј се родио 1914. године у имућној и образованој породици Штрбуловић у селу Витовница. Након завршене основне школе, родитељи га одводе у манастир Горњак. Касније је рукоположен, био игуман Пећке патријаршије, Тумана, Светогорац, али је последње године живота провео као игуман Витовнице, служећи вери и свом народу, оставивши за собом вредне и племените мисли.

Након посете манастиру Витовница, упутићемо се узводно кроз Трест ка Пајкином извору, после кога скрећемо лево на Врањ. Осим пред сам врх, крећемо се колским путем, пролазећи изворе.

Сам призор који се пружа са Врања, бесмислено је описивати…Јер, то је један од оних врхова са кога се тешко одлази.

Сасвим природно, да ћемо се ту задржати, уживати у призору, фотографисати… Искористите максимално боравак на овом врху !

 каменити врх пространа ливада

Са Врања се спуштамо преко једне предивне широке ливаде ка Мијуцића пећини и водопадима крај старе напуштене воденице, а потом куж Крепољинске реке ка нашем возилу.

Мијуцића водопад ту постаје јасно зашто су воденице биле инспирација у старим песмама

Описана траса дуга је 18 km сa 570 m успона (који је постепен) и ево њеног приказа на карти:

приказ трасе на карти

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина. Ако се будемо спустили до 17 h,  свратићемо у аквапарк Ждрело, тако да треба понети купаћи, пешкир и пресвлаку. Ако не, будите сигурни да утисци неће мањкати!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

1.500 дин за чланове Клуба

Велико возило НЕ може да приђе месту где силазимо, путујемо искључиво комбијем.

Акцију реализује Зоран Стејић

064 453 83 04

zokimen@serbianoutdoor.com

 ...са прелепом орнаментиком врх!

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Старица – понор Паскове реке – Рајкова пећина

Старица…заштитнички издигнута над Мајданпеком који као да јој се свио под скуте. Митски град уткан у предање о Јасону и Аргонаутима, са најбогатијом рударском историјом на Старом континенту. Са ове атрактивне стене, која над њим доминира  пружа се предиван панорамски видик на околне површинске копове и брдовити хоризонт

  

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред центра „Сава“ тачно у 6:00 h (молим вас да дођете 15-ак минута раније. Ово је врло важно, јер је дан кратак, а вожња дужа, па вас молим да то испоштујете како бисмо кренули на време и удахнемо дан!). Путујемо аутопутем до Пожаревца, па преко Кучева до Мајданпека.

Возило напуштамо код полазне тачке успона на Старицу (796 m), једног другог језера – Велики Затон. Рајкова и Паскова река истичу из својих пећина творећи Мали Пек, од кога је, тик низводно, направљена ова вештачка језерска акумулација.

Одатле до врха води широк макадам, јер је горе предајник, али силазимо другачије.  Поглед са врха је диван и надамо се да  видљивост неће бити ограничена разним „зимским завесама“. Са врха се упућујемо стазом ка понору Паскове реке, кога још називају и Римски бунар.

На крају трасе је легендарна Рајкова пећина коју сматрају најлепшом на Балкану, због специфичног накита од белог калцита, који украсима даје предивну светлуцавост. Њеној лепоти парира једино Верњикица, али о њој у једном другом програму… Мештани су и данас сигурни да је благо хајдучког  харамбаше Рајка још увек ту скривено, али пошто није нађено, ово је вероватно најбоље чувана пећина на свету! Иначе је уређена за посетиоце и ко буде желео, моћиће да се увери у ове описе (цена улазнице је 200, оо динара).

 

Ту нас чека наше возило којим одлазимо до Мајданпека ради окрепљења пре поласка за Београд.

Укупна дужина ове заиста живописне трасе износи 12 km са успоном од 520 m  –  идеалне размере за зимску акцију без превише напора! Ево и графичког приказа предвиђене путање:

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА:  гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ЦЕНА (до 40 пријава):

1.750 динара

1.650 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

У случају преко 40 пријава, цена се умањује за 300 динара!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц  (Коњарник, код хотела Србија)

Акцију реализује

Зоран Буца Вујошевић

063 283 558

buca@serbianoutdoor.com

Једно мало подсећање са Старице…беше зима, 13. март 2010. 

А онда је оздравила и следеће 2011. године она нама ово:

Е онда је следеће 2012. УДАДОСМО и то како доликује… Кума Тајчи 🙂

 

Погледајте све шта смо припремили за 2014.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ЂЕРДАП: Голубачки град – Велика Чука – Венац – Соколарица – Брњица

У читавом свом току, дугом 2888 km, најлепшим делом пролази управо кроз Србију, а Ђердапска клисура  је круна све његове лепоте и врх свих његових вредности. Баш у том делу, дугом стотинак километара, Дунав је и најшири и најужи, и најдубљи.

Наше пешачење започињемо успоном на Велику Чуку, са које се види онај најшири део Дунава (4 km), као и Голубачка тврђава.

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред центра „Сава“ тачно у 7.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време).  Путујемо ауто путем према Пожаревцу, а даље ка Градишту и Дунавском магистралом до Голупца. Пешачење почињемо пре тврђаве и колским путем се пењемо на Велику Чуку (слика горе). Ево неких занимљивости у вези овог, по много чему посебног утврђења и стене Баба Кај, која штрчи из Дунава… (некада, пре изградње еидроцентрале, много више таквих стена парало је немирну површ ове реке).

За постанак имена Голубац везане су бројне легенде. Према једној од њих, у Шешир кули која доминира градом, била је заточена византијска принцеза Јелена. Да би ублажила своју тугу и самоћу, гајила је голубове, по чему је касније град добио име. Друга легенда казује да је овде живала девојка по имену Голубана и приче о њеној лепоти стигоше и до турског паше. Доносио јој је свилу и бисере не би ли се удала за њега. Голубана је све дарове одбијала, па је паша наредио да се казни тако што ју је везао за стену која је штрчала из Дунава. Мучили су је и оставили птицама које су унаказиле њено тело. Постоје и приче да је град добио назив по изгледу кула на литицама које делују као голубови на стенама. Има и оних који тврде да су се на литицама настанили дивљи голубови и да отуд потиче име града.

Време изградње тврђаве није познато. Први пут се спомиње у Угарској повељи 1335. Године, али је су је много раније изградили Срби. Његова основа, као и очувани остаци бедема и кула јасно указују на његову важну стратешку улогу и као такав имао бурну историју. Утврђење је са једне стране било обезбеђено Дунавом, док са свих осталих – масивом окомитих стена. Прилагођено је та борбу хладним оружјем, а Турци су доградили топовску кулу. Основа тврђаве не неправилног облика, прилагођена конфигурацији терена, са ДЕВЕТ кула висине од по 25 m повезаних градским зидинама. Спратови, степеништа и кровови били су од дрвета, а испред бедема спољног утврђења, налазио се водени ров. Претпоставља се да је град напуштен средином XIX века.

Али, у плану је његова скора реконструкција, вредна 6,5 милиона евра, а аутор пројекта је Марија Јовин. Магистрални пут би ту био измештен, а грађевина ће бити испуњена културно-туристичким садржајем. У доње делове тврђаве и кулама које се налазе ниже биће  музеј са археолошким експонатима који су ископани на овој локацији. Такође, ту ће бити и амфитеатар, керамичарски и сликарски атељеи, визиторски центар, базен са пречишћеном дунавском водом. Простор за витешке турнире, мале и спортове на води, апартмани, марина, рибљи ресторани, рибарско село и друго. Видиковци би били уређени на вишим кулама. Све то, биће урађено по узору на архитектуру из доба када је твђава настала.

   

Утврђење Голубачки град са наше и стена Баба Кај са румунске стране означавају улазак у највећу и најлепшу клисуру у Европи.

Шиљату стену Баба Кај, спомиње Јован Цвијић. Легенда каже да носи име по баби Каји из времена када је била много виша него сада. Неки кажу да њено име у преводу значи Кајин отац. Међутим, дунавски лоцови, сачували су једну трагичну причу…

Беше љубав забрањена између туркиње из харема и локалног младића. Он је украде, те побегну на Дунав. Али, Турци кренуше за њима, ухвате их, момку одсекоше главу, а девојку су оковали за стену уз речи „Бабо кај се“. Са стене су се чули језиви крици, а кажу да гаврани и данас облећу изнад ње, а док ветар дува чује се снажно фијукање. На стени постоје металне букагије, али су вероватно служиле за бродове. Иначе, пре ного је подигнута брана код Кладова, из Дунава је штрчало на десетине сличних шиљатих стена, обликованих током времена огромном ерозионом силом реке пробојнице над карактеростичноим литолошким саставом корита.

 

После Велике Чуке, наставак трасе води до врха Венац, преко салаша и лепих видиковаца Зимовник и Љиљар…

DSC_3707p

 

Још увек се види Велика Чука, али ускоро ћемо замаћи даље, ка Венцу…

 DSC_3731

Баш као што видите на фотки, све време се крећемо колским путем, тако да се ово може сматрати комфорном планинарском трасом. На два места се мало одвајамо са тог пута: први пут када будемо ишли на врх Венац, а други када се упутимо ка стеновитој Соколовици, да бисмо уживали у призору који пружа стена изнад чувеног кањона реке Брњице. Углавном, после Венца више успона нема, остатак трасе је спуштање.

Са ових предивних, изазовних литица, спуштамо се полако ка селу Брњица…

Golubac-Venac-Brnjica 2

Они који су прошли кањон Брњице, претпоставиће да испод оних стена Црног врха почиње други, завршни теснац, а десно се могу видети брда која пролазимо шумском стазом, између два теснаца. Ето, овом акцијом апсолвираћемо Брњицу и одозго 🙂

Ова траса дуга је 15 km са 560 m успона, што представља праву рекреативну варијанту планинарења, обзиром на чињеницу да се крећемо широким колским путем. Ево графичког приказа кретања:

Пре него пођемо натраг за Београд, уприличићемо предах и освежење у ресторану „Тома“, на обали Дунава у селу Брњица. Крећемо до 20 h и стижемо до 22.30 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ЦЕНА (до 40 пријава):

1.500 динара

1.400 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

У случају преко 40 пријава, цена се умањује за 300 динара!

АКЦИЈУ РЕАЛИЗУЈЕ

Зоран Вујошевић – Буца

063 283 558

buca@serbianoutdoor.com

DSC_7554p

Погледајте и остале акције за 2014.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Бисери Хомоља: ВРАЊ (манастир Витовница, Мијуцића пећина и водопади)

Мислим да нема оног ко није чуо за мисао – Какве су ти мисли, такав ти је живот – нашег великог духовника, оца Тадеја, настојатеља манастира  Витовница, где је и полазна тачка нашег пешачења.  Одатле,  кроз простране и бујне шуме Треста корачамо ка једном од престоних хомољских гребена – врху Велики Врањ. Како смо  уживали ранијих година на овој акцији, можете видети у овом фото албуму.

Какве су ти мисли, такав ти је живот

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред центра „Сава“ тачно у 6.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време). Путујемо ауто путем до Пожаревца, а даље према Петровцу на Млави до манастира Витовница.

Манастир се налази на обали Витовнице, на излазу из њене клисура Скоп, између Фаце, Урлаје и Суморовца. До данас нису сачувани докази који би нам указали на време изградње манастира, али несумњиво је он, после Тршке цркве, најстарији у Браничевском округу. Двојезични натпис (на старосрбском и јерменском) на камену узиданом у северни зид, говори о цркви светих апостола Петра и Јакова, коју је 1218 године подигао Владо, син Бабугов.

Име манастира се у средњем веку јавља као Вителница, Витеоница, Витаоница, Витомница, Витовница. Ако је име добио по реци, онда у корену леже речи именица „витл“ која означава точак који вода окреће (напр. воденица са два витла), што упућује на воденице или ваљарице којих је било на овој брзој планинској реци. Међутим, име се може извести и из глагола  „витати“ – обитавати, боравити, гнездити, што упућује на гостионицу („виталница“), или на сам манастир који се у средњем веку назива „виталиште инока“, тј. обитавалиште монаха, а то је

Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Наше противљење неће нашкодити Богу јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима. Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: „Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити.“ Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена, она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо, да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо.исто што и реч „обитељ“, како се манастирска братства називају у богослужбеним чиновима.

Отац Тадеј се родио 1914. године у имућној и образованој породици Штрбуловић у селу Витовница. Након завршене основне школе, родитељи га одводе у манастир Горњак. Касније је рукоположен, био игуман Пећке патријаршије, Тумана, Светогорац, али је последње године живота провео као игуман Витовнице, служећи вери и свом народу, оставивши за собом вредне и племените мисли.

 

Након посете манастиру Витовница, упутићемо се узводно кроз Трест ка Пајкином извору, после кога скрећемо лево на Врањ. Осим пред сам врх, крећемо се колским путем, пролазећи изворе.

Сам призор који се пружа са Врања, бесмислено је описивати…Јер, то је један од оних врхова са кога се тешко одлази.

са врха Велики Врањ...

Сасвим природно, да ћемо се ту задржати, уживати у призору, фотографисати… Искористите максимално боравак на овом врху !

 каменити врх пространа ливада

Са Врања се спуштамо преко једне предивне широке ливаде ка Мијуцића пећини и водопадима крај старе напуштене воденице, а потом куж Крепољинске реке ка нашем возилу.

Мијуцића водопад ту постаје јасно зашто су воденице биле инспирација у старим песмама

Описана траса дуга је 18 km сa 570 m успона (који је постепен) и ево њеног приказа на карти:

приказ трасе на карти

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина. Ако се будемо спустили до 17 h,  двратићемо у аквапар Ждрело, тако да треба понети купаћи, пешкир и пресвлаку. Ако не, будите сигурни да утисци неће мањкати!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

1.500 дин за чланове Клуба

За групу од 40 учесника, износ котизације се умањује за 200 динара.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

office@serbianoutdoor.com

 ...са прелепом орнаментиком врх!

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

О ПУТОВАЊУ – Херман Хесе (1904.)

Ни сада, после више од 100 година не може се рећи другачије: есенцијално значење путовања је духовне природе и самим тим врло лично. Ова прича носи у себи врло лепо и прецизно описану суштину кретања кроз простор и специфичности које их чине посебним, а које зависе од нас самих. Уједно, то је и начин доживљавања предела који Клуб својим делатностима жели да подстакне и развије код појединаца.

Када је тражено од мене  да напишем нешто о поезији путовања, на први поглед ми је изгледало примамљиво да од срца нагрдим грозоте модерних тежњи за путовањима, помахниталу жељу за путовањем, једнолике модерне хотеле, градове за странце, као што је Интерлакен, за Енглезе и Берлинце, баденски Шварцвалд који је поружнео и постао безмерно скуп, олош из великих градова који жели да живи у Алпима као код куће, тениске терене у Луцерну, гостионичаре, келнере, хотелске обичаје и хотелске цене, домаће вино и народне ношње које су се исквариле. Али, када у возу између Вероне и Падове пред једном немачком породицом нисам крио овакве погледе, хладно и љубазно су ме замолили да ћутим; а када сам други пут у Луцерну ошамарио једног ниткова од келнера, нису ме замолили, већ су ме натерали да неодложно напустим кућу. Од тада сам научио да се савладавам.

Такође ми је пало на памет да сам изузетно много уживао на својим малим путовањима, да сам био задовољан и да сам са сваког од њих са собом понео веће или мање благо. Па чему онда грдња?

О томе како би модеран човек требало да путује постоји много књига и књижица, али колико ја знам, нема ни једне добре. Када неко креће на путовање требало би, коначно, да зна шта ради и зашто то ради. Данашњи варошанин то незна. Он путује зато што је лето у граду сувише врело. Он путује зато што се нада да ће променом ваздуха, гледањем друге околине и  људи да се одмори од уморног рада. Он путује у планине јер га с нејасном жељом мучи неразумљива чежња за природом, за земљом и растињем; он путује у Рим јер то спада у образовање. Али, углавном путује зато што путују његови рођаци и комшије, зато што после може о томе да прича и да се с тим размеће, зато што је то мода и зато што се после тога код куће опет осећа тако лепо и пријатно.

Све су то разумљиви и честити мотиви. Али зашто господин Кракауер путује у Бертесгаден, господин Милер у Граубинден, госпођа Шилер у Санкт Блазин? Господин Кракауер то ради зато што има толико много познаника који увек иду Бертесгаден, господин Милер зна да је Граубинден далеко од Берлина и да је у моди, а госпођа Шилер је чула да је у Санкт Блазину ваздух тако чист. Све троје би могло да промени своје планове за путовање и правце, и било би потпуно исто. Свуда може да буде познаника, свуда може да се да новац, а Европа је неизмерно богата местима са добрим ваздухом. Дакле, зашто баш Бертесгаден? Или у Санкт Блазин? Грешка је у овоме. Путовање би требало да представља стални доживљај а нешто вредно може да се доживи само у окружењу са којим постоје духовне везе. Неки симпатичан излет, весело проведено вече у било којој башти ресторана, вожња паробродом по омиљеном језеру, сами по себи нису никакви доживљаји, никакво обогаћивање нашег живота, нису подстицаји који имају трајну снагу. Они могу то да постану, али за господу Кракауера и Милера, тешко.

Вероватно за ове људе уопште нема ни једног места на земљи са којим имају дубље везе. За њих нема земље, нема обале или острва, нема планине, нема старог града који их привлачи снагом наслућивања, чији би изглед испунио њихове најдраже снове и чије би им упознавање значило сакупљање блага. Па ипак, кад већ морају да путују, могли би то да раде срећније и лепше. Пре путовања би морали, па макар само и на карти, да се бар површно обавесте о оном што је најбитније за земљу и место куда путују, какав је положај, какав облик земљишта, какви су клима и становништво у поређењу са домовином и уобичајеном оклином онога који путује. А за време боравка на непознатом месту морали би да покушају да се упуте у оно што је карактеристично за ту област. Морали би да планине, водопаде, градове не загледају само у пролазу као ефектне појаве, већ да науче да сваку од њих препознају као неопходну и израслу, и због тога и лепу појаву на том месту.

                  Ко има добру вољу, лако ће доћи до једноставних тајни уметности путовања. Неће пожелети минхенско пиво у Сиракузи и неће сматрати да је изветрело и скупо ако га тамо нађе. Неће путовати у стране земље, а да бар у извесној мери не познаје њихов језик. Природу, људе, обичаје, кухињу и вина у туђини неће мерити по мерилима своје домовине, неће желети да Венецијанци буду одречнији, Наполитанци мирнији, људи из Берна љубазнији, вино кијанти слађе, Ривијера хладнија, острва стрмија. Покушаће да свој начин живота прилагоди обичајима и карактеру места, па ће у Гринделвалду устајати раније, а у Риму касније итд. Свуда ће покушати да се приближи народу и да га разуме. Неће се дакле кретати у интернационалним хотелима, већ у гостионицама чији су власници и радници домаћи, или јш боље, код приватника, на основу чијег ће живота стећи слику о животу народа.

Било би невероватно смешно када би путник у Африци хтео да седне на камилу у героку и цилиндру. Али, сматра се нормалним да се у Цермату или Вангену носе париски костими, да се у француским градовима говори немачки, да се у Гешенену пије рајнско вино и да се у Орвиету једу иста јела као у Лајпцигу. Када ову врсту путника упиташ за Бернску Висију, причаће са негодовањем о високој цени карти за воз који иде преко врха Јунгфрау, а када почнеш са њима да причаш о Сицилији, сазнаћеш да тамо нема соба које се греју, али да у Таормини има првокласна француска кухиња. Питаш ли о тамошњем народу и животу, испричаће ти да носе исте, бескрајно смешне ношње и да говоре једним потпуно неразумљивим дијалектом.

Доста о томе. Хтео сам да говорим о лепоти путовања, а не о неразборитости већине путника. Поезија путовања није у одмору од свакодневнице, рада и љутње, није у случајним сусретима са другим људима и посматрању других слика. Она се не налази ни у задовољавању радозналости. Она је у доживљавању, што значи обогаћивању, у органском примању новостеченог, у повећању нашег разумевања јединства у разноврсности, великог ткања земље и човечанства, у поновном проналажењу старих истина и закона под сасвим новим околностима.

                  Уз то долази и нешто што бих специјално хтео да назовем романтиком путовања: разноврсност утисака, весело или плашљиво очекивање изненађења, али пре свега, оно највредније, однос са људима који су нам нови и непознати. Испитивачки поглед портира или келнера исти је у Берлину као и у Палерму, али поглед рецинског пастира, кога си изненадио на једном скровитом пашњаку у Граубиндну, нећеш заборавити. Нећеш заборавити ни малу породицу у Пистоји код које си једном боравио две недеље. Можда ћеш заборавити имена, вероватно се нећеш јасно сетити малих субина и брига тих људи, али никада нећеш заборавити како си се, најпре деци, а онда бледој жени, онда мужу или деди приближио у једном срећном часу. Јер, са њима ниси морао да причаш о познатим стварима, ниси се надовезивао на старо и заједничко, био си им толико нов и стран као и они теби, морао си да се оставиш конвенционалности, да црпиш из себе самог, да се вратиш коренима твога бића, да би могао нешто да им кажеш. Са њима си вероватно говорио о ситницама, али као човек са човеком, испитујући и питајући, са жељом да научиш да ове странце мало разумеш, да освојиш један део њиховог бића и живота и да га узмеш са собом.

Ко у страним пределима и градовима не иде само за познатим и најупадљивијим, већ прижељкује да разуме оно што је истинско и дубоко, и да га с љубављу прихвати, у његовим ће сећањима посебан сјај имати углавном случајности, ситнице. Када мислим на Фиренцу, као прву слику не видим катедралу или палату Сињорије, већ језерце са златним карашима у Гардино Боболију, где сам првог свог поподнева у Фиренци разговарао са неким  женама и њиховом децом, први пут чуо флорентински језик и град који ми је познат из многих књига по први пут осетио као нешто стварно и живо са чим могу да причам и што сам могао да ухватим рукама. Све ми се сигурно и јединствено појављује из веома малих, споредних догађаја, и ако сам заборавио и неколико лепих слика из Уфиција, имам зато сећања на вечери које сам провео ћаскајући са домаћицом у кухињи, са момцима и људима у малим винским крчмама, сећања на причљивог кројача из предграђа који је на својим кућним вратима на мени крпио поцепане панталоне, и уз то ме почастио ватреним политичким говором, оперским мелодијама и веселим народним песмицама. Такве маленкости често постају срж драгоцених сећања. Симпатични градић Кофинген и поред кратког задржавања – била су то два сата – нисам заборавио, јер сам се у њему песницама потукао са једним момком који је био заљубљен у крчмареву ћерку. Дражесног места Хамерштајн, јужно од баденског Блауена, са свим његовим крововима и лучицама не бих се тако јасно и лепо сећао, да га једном, касно увече, пошто сам био залутао у шуми, нисам случајно пронашао. Када сам скренуо код једног испуста, угледао сам га изненада и неочекивани како лежи доле испред мене, мирно и успавано, са кућама приљубљеним једна уз другу, а иза свега тога је управо излазио месец. Да сам овде стигао удобним друмом и прошетао, ништа више од тога не бих знао. Био сам тамо само један сат, а цео живот имам лепу, драгу слику. А са сликом овог сеоцета имам живу представу о читавом, јединственом пределу.

Ономе ко је у младости са мало новца и без пртљага препешачио једну добру деоницу, сигурно су познати ови утисци. Ноћ проведена у пољу детелине, или у свежем сену, измољен комад хлеба и сира у удаљеној бачији, неочекивани долазак у гостионицу у којој се одржава сеоска свадба на коју те позивају, све то чврсто остаје у сећању.

Само, због случајног не треба заборавити битно, због романтике не треба заборавити поезију. Опустити се на путовању и веровати у драги случај свакако је добра пракса, али свако путовање мора да има чврст, одређени садржај и смисао, ако се од њега очекује да буде пријатан доживљај у дубљем смислу. Да се иде около по страним земљама из досаде и површне радозналости, а да нас при том не занима и да нам је страно њихово унутрашње биће, недопустиво је и смешно. Управо као неко пријатељство или љубав који се негују и којима се приноси жртва, као нека књига која се са размишљањем изабира, купује и чита, тако и свако путовање из задовољства или студијско, мора значити љубав, жељу за учењем, предавање. Оно мора да има сврху да нека земља и народ, неки град и предео постану духовни посед путника који с љубављу и предавањем мора да ослушкује туђину и да се са истрајношћу помучи око тајне свога бића. Кобасичар који путује у Париз и Рим зато што се покондирио и због неравнина у образовању, нема ништа од тога. Али ко дуго, од ране младости носи у себи чежњу за Алпима, за морем, или за старим италијанским градовима, и ко је уштедео баш колико треба новца и времена за путовање, он ће сваки камен за обележавање миља, сваки сунчани и снежни врх и морски предео у туђини урезивати у себе и неће га пустити из срца пре него што разуме језик ових ствари, пре него што му мртво постане живо, пре него што немо проговори. Он ће у једном дану бескрајно много више да ужива и да доживи, него модеран путник годинама, и док је жив са собом ће носити благо радости, разумевања и срећног задовољства.

                  Ко не мора да штеди време и новац и ко жели да путује, морао би да има снажну потребу да земље за које слути да их његово око и срце прижељкују, део по део учини својим и да у лаганом учењу и уживању освоји за себе један део света, да у многим земљама ухвати корене и да са Истока и Запада сакупи камење за лепу грађевину једног свеобухватног разумевање жеље и њеног живота.

                  Не поричем да се већина данашњих људи који желе да путују састоји од уморних становника градова, који немају ни један други захтев осим да неко време осете освежавајућу и утешну близину живота у природи. Они радо причају о „природи“ и према њој имају извесну на пола плашљиву, на пола заштитничку љубав. Али, где је траже и колико њих је нађе?

...као и сваком путовању. Јер, то је начин да се са њега вратите испуњени новим

                  Веома је раширена заблуда да је довољно само отићи на неко лепо место да би се приближило „природи! И да би се доживеле њене силе и утехе. Потпуно је тачно да ће грађанину који је напустио своје вреле улице свакако морати да прија свежина и чистоћа ваздуха на мору или у планинама. И тиме се задовољава. Осећа се свежијим, дише дубље, спава боље, захвалан се враћа кући и мисли да је баш уживао у „природи“ и да ју је упио у себе. Незна да је од тога узео и разумео само најповршније, најнебитније, а да је оно најбоље, неоткривено оставио да лежи на путу. Он не уме да гледа, да тражи, да путује.

У основи је погрешно мишљење да је много једноставније и лакше да се у себе прими један део Швајцарске или Трипола, или Серверног мора, или Шварцвалда, него да се добије ваљана представа Фиренце или Сиене. Људи којима од Фиренце урезано у сећање не остаје ништа осим торња palazzo vecchio и куполе цркве, неће ни од језера Шлир са собом понети ништа осим обриса Венделштајна, а од Луцерна ништа осим једне слике Пилата и испарења плаветнила језера, и после неколико недеља ће по ономе што стварно имају у души, бити сиромашни као пре. Природа се пред ноге баца тако мало као и култура и уметност и управо од неуког човека из града захтева бескрајно давање пре него што му се разоткрије и преда.

Лепо је да се возом, или у поштанским колима путује преко Готарда, Бренера или Зимплона и лепо је да се путује Ривијером од Ђенове до Ливорна, или бродом од Венеције до Киођа. Али после таквих утисака ретко кад остане трајна својина. Само изузетно префињени и образовани људи су способни да приме и задрже карактеристике неког већег предела који су овлаш окрзнули. Већини остаје само општи утисак о морском ваздуху, плаветнилу воде и обрисима обале, а и то брзо нестане, као сећање на позоришну слику.  Тако је код скоро свих учесника омиљених групних путовања по Средоземљу.

Не мора све да се види и упозна. Ко је темељно прошао два брда и две долине швајцарских Алпа, боље познаје Швајцарску него неко ко је са картом за кружно путовање за исто време прошао целу земљу. Ја сам сигурно био пет пута у Луцерну и Фикнауу, а Фирвалдштетско језеро још увек нисам у себи схватио и докучио док нисам на њему провео седам дана сам, у чамцу на весла и прошао сваки затон и испробао сваку перспективу.  Од тада ми оно припада, од тада могу у сваком часу, без слика и карата да замислим сваки његом најмањи део и да га изнова волим и уживам у њему: облик и вегетацију обале, изглед и висину планина, свако село са црквеним торњем и пристаништем, боје и одсјаје воде у сваком часу дана. На основу ових чулно јасних представа могао сам и да разумем тамошње људе, да разликујем и разумем понашање и дијалекте у приобалним селима, типичне црте лица и презимена, карактер и историју појединих градића и кантона.

А венецијанска лагуна би ми, и поред моје велике љубави према Венецији, остала страни чудан и несхватљив куриозитет да нисам, уморан од глупог гледања једног истог, на осам дана и ноћи узео чамац, хлеб и кревет код једног рибара из Торчела. Веслао сам дуж острва, гацао сам режом по мрким, муљевитим спрудовима, упознао биљке и животиње лагуне, дисао и посматрао њен јединствен ваздух, и од тада ми је она присна и пријатељска. Тих осам дана сам вероватно могао да потрошим на Тицијана и Веронезеа, али у оном рибарском чамцу са троугластим златномрким једром научио сам да боље разумем Тицијана и Веронезеа, него у Академији и Дуждевој палати. И не само неколико слика, већ и читава Венеција није за мене више само лепа загонетка које се плашим, већ је постала много лепша стварност која ми припада и на коју, зато што је разумем, имам право.

Дуг је пут од лењог посматрања златне летње вечери и о д безбрижног, лагодног удисања лаког, чистог, планинског ваздуха, до унутрашњег разумевања природе и предела. Дивно је да се лагодни часови одмора проведу у лежању на ливади топлој од сунца. Алипотпун, стотину пута дубљи и племенитији ужитак има само онај коме је ова ливада са планином и потоком, и јовама и ланцем врхова у даљини, присан, потпуно познат део земље. Да се из једног таквог комадића тла читају његови закони, сагледавају неопходности његовог стварања и вегетације, да се схвати у односу на историју, темперамент, врсту градње и начин говора и ношњу тамошњег народа, то захтева љубав, давање, вежбу. Али такве муке се исплате. У земљи коју си својом великом жељом и љубављу учинио блиском и својом, свака ливада и свака стена на којој се одмараш, предаће ти своје тајне и приближиће те снагом коју неће дати другима.

                  Рећићете, не може свако да проучава парченце земље на коме живи недељу дана као геолог, историчар, истраживач дијалеката, ботаничар и агроном. Наравно, не. Ради се о осећању, а не о познавању имена. Наука још никог није учинила блаженим. Али ко има потребу да не направи ни један празан корак, ко стално живи у целини и ко осећа да је обухваћен ткањем света, томе очи свуда брзо иду на битно, на право, на оно што се налази на земљи. Свуда на земљи ће наћи дрвеће, облике планина, животиње и људе да их осећањем докучи и да се на њима заустави, уместо да трчи за случајностима. Он ће открити да се ово заједничко, типично, изражава и у најмањим цветовима, у најтањим бојама ваздуха, у најбезначајнијим нијансама дијалекта, облицима градње, народним играма и песмама, и у зависности од његове обдарености, једна шаљива реч омиљена у народу, или шум лишћа, или црквени торањ, или један мали, редак цветић, постаће за њега формула која потпуно и сигурно обухвата читаво постојање неког предела. А такве формуле се не заборављају.

Доста са овим. Хтео бих још да кажем да не верујем у неки посебан „таленат за путовања“ о којем се често говори. Људи којима на путовањима туђина брзо и срдачно постане блиска и који имају око за право и вредно, то су исти они људи који су у животу уопште препознали смисао и који знају да следе своју звезду. Јака носталгија за изворима живота, тежња да се осети пријатељство и јединство са свим што живи, ствара, расте, то је кључ за тајне света које ћете жељно и с радошћу следити не само на путовањима у далеке земље, већ и у ритму свакодневног живота и доживљавања.