Архива за Rgotski kamen

Осма капија

Стазама открића:

„Желели смо да својим приступом померимо границе, покажемо скривене лепоте нашег природног трезора, истраживачки, без стереотипне форме која спутава; да свежим ветром инвентивности прхнемо у једра слободе људима који воле боравак у природи… Али, нисмо могли очекивати да ће наша званично прва клупска акција бити овенчана новим открићем“
Гордана Атанасијевић

Не вреди…Морам, по ко зна који пут да почнем тим незаборавним првим утиском, када сам угледала Ваља Прераст пред сутон и остала задивљена пред  монументом нашег геонаслеђа. Висок, елегантан камени лук, чију је глатку, водом углачану унутрашњост обасјавало руменило залазећег сунца. Из даљине се чинило као да  се ради о вештачкој расвети, али нашавши се пред задивљујућом природном грађевином, схватила сам да је она под идеалним углом који јој омогућава да увек у предвечерје буде овако украшена.

Ти природни мостови, такозване прерасти, веома су ретки, и углавном представљају последње што остаје од пећине, након што се или њене таванице уруше, или их обликује вода крашким процесом. Током дугих геолошких периода, кречњачки слојеви нестају, а местимично остаје понеки лук, да као сведок епохе, немуштим језиком приповеда о томе како су настали. У делу источне Србије, коју називамо „карпатском“, геоморфолози су описали 7 изразитих природних мостова, и 4 чије размере још увек одговарају тунелима (пећуре, тунелске пећине), и који ће постати прерасти тек у далекој будућности.

После више од десет година дивљења овим изузетним експонатима под ведрим небом, импресије њиховим индивидуалним особеностима и даље су гласније од свих материјалних чињеница које сам о њима сазнала. А њихова чудноватост је људе опчињавала миленијумима, далеко пре него се ико од научника њима позабавио. Многа веровања из пребиблијских времена, нарочито су везана баш за прерасти. По њима, ту се сукобљавају силе добра и зла; душе мртвих, управо туда улазе у Рај, те отуд често затичемо речицу окићену цвећем (за нечију душу). Веровало се (и још увек се верује), у изузетно снажну магијску моћ воде која тече испод прерасти и њено лустративно дејство, којим ослобађа од свих злих чини. За неке се верује да имају исцелитељска својства, и колико год биле забачене, посећиване су често од оних који верују да им могу помоћи. Све то их на овим просторима, где су репрезентативно заступљене, чини оним што заиста јесу, у пуном смислу. Другим речима, немогуће је проћи пут од једне до друге прерасти, а да и даље ову појаву доживљавате само као орнаментику флувиокраса.

Првомајска четвородневна акција Клуба активних уживалаца природе (serbianoutdoor.com) на северном Хомољу, у околини Мајданпека, била је осмишљена да покаже људима нове стазе уживања и спознаје са нагласком на древну историју обраде метала, јер управо ту, налази се најстарији рудник метала у Европи, тако да се зна да је баш изнад Рудне Главе, пре 7000 година, човечанство искорачило из каменог у доба метала! Опуштена истраживачка атмосфера, која је окупила неколико жанрова на овом догађању, и која дозвољава скретања са стазе ако се спази нешто занимљиво, довела је до обелодањивања нечег што нико није могао да очекује – откриће нове прерасти – ОСМЕ  КАПИЈЕ, чије ће се тајне тек одгонетати…

 

Напредујући опуштено од Фељешане ка Брези, мимо зацртаног трека у GPS-у, на превоју, пред сам гребен уприличили смо предах, и припремали се за наредних 5 km хода под опсадом прелепих мотива за фотографисање. Али, нису сви седели на пропланку у хладу. Неко је поведен трилерима из мојих прича зашао у оближње шуме, ка месту где је на топо-карти означен извор. И можда би се само вратили са напуњеним чутурама, без посебних сензација, да учесник из Смедерева, Часлав Влајић, није споменуо ПЕЋИНУ! Повела нас је радозналост, обзиром да на карти ту нема никакве пећине, већ само вртаче. Заправо је и нема, стаза ка извору је водила кроз КАПИЈУ! Пред  лучно извијеним каменим дверима, које су отварале пролаз ка извору понорнице, чекала ме је учесница са питањем „Гоцо, јел ово ПРЕРАСТ?“.  Почела сам аутоматски „Па не, види…ПРЕРАСТ је МОСТ, дакле испод ње мора протицати барем неки поточић…пази поточић!“, спазих и са неверицом крочих под округли свод, видевши истог трена други отвор и речицу.  Да, то је ПРЕРАСТ! Камени лук који надкриљује речицу. Не могавши да верујем да их има још и да смо управо код једне о којој нисам прочитала ни један рад… Дакле, она је јавности непозната. Била.

Остатком дана, екипа је делила расположење са пуно емоција. Оно што смо могли је да фотографишемо и апроксимативно одредимо димензије, како бих исто вече вест проследила стручњацима и медијима. То што ми је интернет исто вече заказао, беше пријатан изговор, да дамо одушка нашој еуфорији. Међутим, чим сам допутовала послала сам вест свим редакцијама; „Политика“ је објавила новост, читаоци „Планете“ добијају комплетну причу, а нашем Кауповцу др Срђану Белију из Завода за заштиту природе Србије и Академском спелео алпинистичком клубу (АСАК-у) проследила сам и званичан допис са свим потребним подацима, као позив да проуче појаву. Договор је пао брзо и једва сам чекала да сване тај дан када ћу видети како то изгледа када стручна екипа идентификује ново откриће, о чему сам раније само слушала, распитујући се. Ишчекивани догађај међутим, био је све осим рутинске идентификације!

Наравно, много пре него што смо се ми тамо појавили, мештани разбацаних појата на Брези, од давнина су добро знали  малену понорницу и њен мост – Гаура Урсули, како су звали и једно и друго, што у преводу са влашког значи Мечја рупа. Овај топоним иначе не постоји на топо картама. Поред др Белија, геоморфолога Завода за заштиту природе Србије, четворочлану екипу АСАК-а чинили су: Предраг Стошић, Борис Станојевић, хидрогеолог инг. Михаило Мандић – Зис и др Јелена Ћалић, геоморфолог из Института „Јован Цвијић“ (САНУ). Да наведемо и петогодишњег Тому, спелеолошко дете, коме је вероватно бесмислена песмица о „Једној пећини строгој у којој живи Баба Рога“, јер ни најмање није зазирао од скакутања око понора са мачем у руци. Сјајан тим за истраживачку лекцију. Али, када смо крочили пред двери Мечје рупе, осим дивљења, развијала се и резерва при изјавама, јер се испоставило да је овај мост по много чему другачији од оних које знамо до сада, те да ће неки одговори захтевати даља истраживања. Њен лук чини кречњак; речица не пролази својим током испод њеног свода, већ напрасно под њим понире, што ни код једне прерасти није случај. Испитивањем једног од два бочна канала, спелео екипа је установила да се он вероватно спаја са понором којим отиче речица, али је запушен. Сложили су се око тога да је узводни лук резултат рада воде, док се у вези низводног лука мишљења разилазе, тј. тезе умножавају. Слушам и размишљам – нешто је ипак морало пробити ову стену, а верујем да је овакве облине могла извајати једино вода. Оно што до тад нисам чула, а тицало се чињенице да је ово кречњачки свод, јесте јачина коју лучна творевина поседује самим тим што има такав облик. Опет, и ако је кречњачке структуре, компактнији је од околног материјала, кога узводно чине туфови и пешчари.

Што се водотока тиче, од мештана Илије Бабића сазнајемо да се воде понируће Гауре Урсули, појављују на Даниловим врелима. Ни овог топонима нема на картама, али обзиром да је то једини извор са те стране, логично би било да се њене воде појављују баш ту (ако подземни водотокови уопште имају логику). Али је интригантна могућност да је Мечју рупу у неком претходном геолошком периоду пробио неки други ток обрнутог смера од садашњег! И још нешто: даћу себи слободу да кажем да ми се један термин нарочито допао – палеопрераст. Изговорен је несташним тоном, испраћен осмехом, по чему претпостављам да се ради о жаргону смишљеном на лицу места. Међутим, прво што сам тад помислила, била је прераст у Рготском камену, која се данас налази поред, а не преко тока реке која ју је обликовала док је имала другачији ток (меандарска прераст).

Колико год да сам пасионирана, не могу као лаик да судим о основаности теза које сам тога дана чула. Држећи камеру у руци, од присутних ауторитета нисам тражила коначан суд, већ сам желела да снимим само први утисак, ништа више. Али, ти утисци и њихова дискусија су нешто што заиста покреће машту. А за то, (можда) за разлику од стручњака, имам бесконачан простор. Па ипак, стрпљење ће бити потребно и мени и њима, јер још доста тога требати докучити у овом ребусу званом Гаура Урсули, који ће очигледно бити преседан, што се тиче генезе природних мостова. А здрава истраживачка машта пасионираних увек има упориште негде између импресије и гласа науке. Јер и они и ми имамо једну заједничку црту: тежњу да током времена, посматрајући нешто довољно дуго, разумемо камен и воду кад проговоре. И не само то, с културолошког аспекта, за сада је јасно једино порекло назива, јер у левом стубу моста постоји уздигнуто удубљење, карактеристично за склониште (брлог) медведа, којих је овде некада било. Али шта је са осталим култним веровањима, која се по правилу нижу у околини сваке прерасти? И то треба сазнати од преосталих, иначе све ређих житеља Брезе.

Обзиром на неистраженост ових предела и њихов карактеристичан литолошки састав, прича о овим изузетним природним феноменима – каменим мостовима, очигледно није завршена. Потребно је истраживати и уопште не сумњати у извесност нових открића. A oд 13 – 15. jула, КАУП (serbianoutdoor.com) вас води у обилазак прерасти источне Србије, овога пута као неко ко је постао део аутентичне истраживачке приче! Због обимности свега што ће се том приликом видети и сазнати, учесници добијају CD са мултимедијалном ауторском презентацијом. Биће то прилика да се прерасти виде и доживе из прве руке у пуном светлу њихове лепоте и значења.

 

За часопис „Моја планета“ (број 21/20.06.2012.): Гордана Атанасијевић

Председник Клуба активних уживалаца природе Београд

Капије тајни

У клисурама малених речица обале спајају високи камени мостови. Неки од њих су прави монументи, и леже скривени у тајанственим шумама источне Србије. Они су нема сведочанства далеке прошлости. Ови величанствени лукови – прерасти су заправо последње што остаје од пећина током њиховог постојања.

Природни камени мост

Природни камени мостови су изузетна природна реткост, а нигде у васцелом свету нема их колико у источној Србији. Налазе се скривени, далеко од очију пролазника и пут до њих је бајковит доживљај, који води кроз недирнуту природу, необичне митове о злим и добрим вилама и пределе одвајкада богате златом…

 

Позната је мудрост мајке природе да своје најлепше бисере љубоморно скрива, далеко од очију пролазника, дубоко у својим недрима. Управо зато, кањони и клисуре су уточиште многим реткостима и ризнице разноликих лепота, која се отварају само пасионираним поштоваоцима.

По евиденцији Међународног удружења љубитеља природних мостова, на целој Планети постоји око 470 природних, лучно извијених стена, при чему већину од њих чине тзв. „прозорци“, који уствари нису мостови, јер испод њих не постоји водоток. То су обични камени лукови, који су далеко бројнији од правих природних мостова – ПРЕРАСТИ, које су обликовале речице понорнице, током милиона година, својим ерозивним дејством на порозно крашко тло. Њих има много мање, али управо ти раритети једна су од главних одлика флувиокраса источне Србије.

           На једном малом, етнолошки и географски издвојеном делу територије Србије између Дунава, Велике Мораве и Тимока, простиру се предели најјужнијих обронака Карпата. Управо тај предео, нарочите рељефне орнаментике, са необично лепим клисурама и кањонима и изузетном, тачније – најучесталијом појавом подземних облика рељефа (пећине, јаме) по јединици површине на свету, одликује се и најбројнијом присутношћу прерасти на целој земљиној лопти. Нигде на свету, на тако малом простору не постоји толико (чак 13) ових изузетно ретких природних драгоцености.

Кажу да се на свим другим местима иде на планине, али у Источној Србији иде се у њих, упаво зато што њен динамичан рељеф садржи бројне драгоцености, скривених у једном другачијем окружењу, иначе најређе насељених делова земље, у којем су се задржали стари обичаји и пребиблијска веровања и сачували митови препричавањем с’ колена на колено. Сваки објекат природе овде је готово редовно део неке целовите тајне, а за саме прерасти, које царују таквим амбијентом, везана су од давнина многа фантазмагорична веровања мештана, што је важна карактеристика источне Србије.

Поглед на лучни свод, висине готово 40 метара, намеће питање – како су ови мостови настали? Обзиром да испод њих теку сасвим мале планинске речице, делује готово нестварно да су управо оне биле то длето којим је време, током дугих геолошких периода, исклесало ова тако вредна и ретка ремек дела.

Јован Цвијић је својевремено изнео теорију настанка природних мостова, обрушавањем пећинских таваница, илуструјући то примером вратњанских капија и скицом која приказује преображавање првобитне пећине у клисуру Вратне. Данас у тој клисури, на потезу од манастира до неких 3,5 km узводно, стоје три прерасти: Мала (прераст Мика), Велика (прераст Маре) и Сува прераст (прераст Сек). По тој предпоставци, клисура Вратне је милионима година раније била један велики пећински систем, чије су се таванице током геолошког старења обрушавале, тако да је настала клисура, којом данас протиче речица Вратна, у Цвијићево време звана Јабуковица, коју надкриљују три природна моста – последњи остаци пећине која је ту некада постојала, а чије трагове чувају ове прерасти у виду пећинских канала који прожимају њене масивне стубове. Мостове који су настали на овакав начин, геолози сврставају у тзв. саломне прерасти. Остале су настале или селективним понирањем речног тока кроз тло специфичног, разнородног састава (порозни кречњак и слојеви компактнијег материјала) – контактне прерасти; или кроз врат речног меандра – меандарске прерасти.

 

Прераст Шупља стена код Мајданпека је типичан пример контактне прерасти, јер је читава долина речице Ваља Прераст усечена у магматске стене, осим 1,3 km узводно, где је речно корито пресечено кречним појасом од стотинак метара. Управо ту, река је понирала, што је најпре довело до стварања понорске пећине, а касније и до формирања моста, кога можемо видети данас. Њене димензије су импресивне. То је иначе највиша прераст у нас (40 m), а њену грациозност употпуњава и узак отвор од свега 9,7 m. Она представља Etoile краса источне Србије и налази се 1,3 km узводно од ушћа у Шашку, усечена у виду величанственог лука у масивним титон-валендиским кречњацима, попут вилинског престола.

Трећа вратњанска капија – Сува прераст има интересантан положај. Овај масиван мост налази се на самом почетку клисуре реке Вратне на кречњачком гребену, који се као рт увлачи у укљештени меандар, тако да се са тог превиса пружа изванредан поглед на узводни и низводни део клисуре. Овај импозантан мост је типичан пример настајања прерасти понирањем речног тока у његовој кривини, тако да по свом настанку спада у меандарске прерасти.

По генези, истој групи припада и прераст у клисури Беле реке, код Рготског камена и ако је њено настајање нешто сложеније, као и облик (заостали јамски канал), на иначе врло неприступачном месту. Кроз њен коридор не протиче вода, осим на оном отвору, који је ближе самом кориту Беле реке, чијим понирањем је и настала. Усечена је у масивном кречњачку, а пропорције њених димензија 1:7, сврставају је у ред правих прерасти.

 

Карпато-балканске планине су веома разноликог литолошког састава и сложене тектонске структуре, и као такве представљају терен који нарочито погодује процесима који воде формирању природних мостова (речна ерозија и крашки процес). То можда наговештава одговор зашто их у источној Србији има толико.

Без обзира на сличност у настанку и морфолошком развоју, експерти се слажу да је сваки од ових мостова по нечему јединствен. Не ретко, у литератури се међу прерасти убрајају и пећине тунелског типа, тзв. пећуре (Сесалачка пећура, Велика пештера на Кашајни, пећура на Радованској реци, Равништарка), јер се сматрају прелазним облицима ка формирању мостова. Оне наиме, још увек не поседују аритметичке пропорције које одређују мост. Биће дакле потребни еони, током којих би им давно започети ерозивни процес, дао и ону круцијалну димензију, која ће их тако декларисати – висину. Јер, управо је то онај параметар, који разграничава тунеле и праве мостове. Сматра се да је за такву диференцијацију најзначајнији однос између висине и дужине канала, који најчешће износи 1:0,5 до 1:2,5. Неки аутори су мишљења да тај однос на изузетним примерима може да достигне и размеру 1:10. По тако постављеним оквирима, у источној Србији се налази шест изразитих прерасти, које њихове димензије чине правим мостовима. Али, и поред те чињенице, тек се на лицу места стиче права представа, на коју не могу утицати бројке.

            Тако, Рајска прераст на реци Замна, и поред пропорција које је сврставају у тунел који ће бити прави мост у далеком футуризму, када људска нога можда неће ни корачати Планетом, оставља у потпуности другачији утисак. То је раскошна камена композиција чију дужину, која је проглашава тунелом, потире импозантна висина; а вигледи на таваници представљају својеврсну филигранску орнаментику, којом је њен свод тако исцепан, да лаику намеће импресију као да се ради о троструком мосту. Пред њене посве инспиративне двери долази се након проласка уског кањонског процепа од неких 15-ак метара дужине, којом тече Медвеђа река, иза кога је лагуна где се улива Замна. Тај простор представља атријум ове јединствене резбарије, изложене како и приличи једном ремек делу.

Префикс „рајска“ у имену није случајан. За прерасти су везани многи митови из пребиблијских времена и фантазмагорична веровања мештана, по којима су то места где се сукобљавају силе добра и зла, предвођене својим вилама. Поред тога, у влаха, који иначе насељавају ове просторе, вода представља важан култ. Текућа, планинска вода има чистилачка, ослобађајућа својства, ако пролази „преко девет каменова“. Али, она која пролази испод прерасти сматра се симболички чистом и као таква се користи у магијским ритуалима. Прераст овде представља „свету границу“, која мења својства свему што туда пролази. По веровању влаха, камена капија испод које тече вода представља место где душе директно улазе у Рај, који ова древна култура представља као пасторалну слику планинског пропланка са великим дрветом и потоком у средини.

Посебан феномен, на који указује Паун Ес Дурлић, етнолог и негдашњи директор музеја у Мајданпеку представљају влве, које брину о времену, водећи облаке и управљају кишом од које зависи родност земље. Сваки крај има своје добре и зле влве. Оне обитавају крај самих прерасти и управљају кроз живе људе, који када дође час, остављају текући посао, падају у транс у коме, попут древних шамана, лете на небо.

За разлику од претходних, Осаничка прераст за пролазак захтева сагињање, али простор у коме је смештена, као и застор од бршљена, који прекрива њен улаз, даје јој специфичну ноту, по чему је многи посетиоци издвајају. И ако мала, она има правилно извијени лук, чију је унутрашњост фино углачала Осаница, што тече испод њега, у својој прелепој клисури, ка истоименом селу у дубини Хомоља.

Самар је по настанку контактна прераст. Својим готово правилним луком он наткриљује речицу Пераст дубоко у шумама на граници Хомољских планина и Јужног Кучаја. Овај мост образован је на активном раседу који попречно сече ову речну долину.  На месту садашње клисуре некада је постојао разгранат пећински систем од кога су заостале две хоризонталне пећине: једна у десном стубу саме прерасти, и друга, знатно већа, око 200 m узводно. Лагано уздизање узводног крила раседа условило је понирање речице и стварање прерасти, чему је погодовао један слој мермера у кречњачкој маси. Самар је заиста леп, витак лук – једино што је остало од пећине дуге 1800 m кроз чије је дворане и ходнике речица Пераст подземно протицала, пре него што се највећи део њене таванице урушио. Остала је клисура скривена у густој шуми и монументални споменик исклесан том чудесном, свемогућом руком Мајке Природе.

 

            Следећи путеве од прерасти до прерасти, пролазе се посве мистични предели из времена које превазилази митска сећања. Природни мостови по правилу леже скривени, необележени на картама. На путевима који воде њима, нема путоказа тако да их може видети само неко ко је то чврсто одлучио. То је путовање кроз лавиринт древних загонетки, које води преко разгранате мреже златоносних токова Пека и његових бројних горских притока; поред најлепше пећине на Балкану – Рајкове, чији ентеријер, пресвучен белим калцитом, бљешти попут штраса, одајући утисак дворца Ледене краљице; и крај места где је човечанство пре 7000 година искорачило из каменог у доба метала – Рудна глава. По запису Диадора са Сицилије, Јасон и древни Аргонаути су у потрази за златним руном забасали баш у ове крајеве и украли га змају, који по легенди и даље ту негде спава. Сусрет са њим не може бити известан, али традиција испирања самородног злата из речних алувијума је и данас витална делатност житеља ових крајева. А свим тим проткане су путање од прерасти до прерасти, и чини се да без свих тих легенди, митова, веровања, и историјских налаза, оне не би биле у потпуности оно што представљају на овим просторима, где их има више него игде у свету.

Гордана Атанасијевић