Архива за rezervat prirode

У царству господара неба: меандри Увца и слапови Сопотнице

Овог викенда вас водимо у најлепше пределе Западне Србије, тамо где господари по земљи не ходају. Са тих висина и распоном својих крила од скоро 3 метра, краљевским летом, то потврђују и поручују да је ово прелепо место првенствено њихов дом. Посматрачу преостаје само да му се диви.

Али то није све…

Недалеко је Сопотница, малена река за коју кажу да не тече, него пада. На потезу од тек неколико стотина метара, она се се обрушава низ 20 m високе стене, чинећи на далеко чувене водопаде, нанизане у неколико каскада, што је један од најпознатијих призора природних лепота наше земље. Управо у ово време, када су воде набујале, водопад је најраскошнији, а хук воде  најснажнији; он вам купа и испуњава душу, чиме као да у неповрат односи наше бриге и напетост накупљених током свакодневнице. Призори које ћете видети остаће вам трајно у сећању и држати данима у добром расположењу. Биће то два дана за незаборав, потпуно одвајање од света који нас окружује, пун исконске лепоте, снажних утисака и лепог дружења.

фото: Исаиловић

Субота, 13.април:

ПОЛАЗАК:   У 6:00 h са паркинга крај просторија нашег клуба (Устаничка 125 ц). Путујемо ка Пријепољу и Спотници, а како је пут дуг, уприличићемо паузу на Златобору за доручак и освежење.

У Сопотницу стижемо после подне, смештамо се у два приватна објекта  домаће радиности  (двокреветне и трокреветне собе, са заједничким купатилом) и одмах припремамо за пешачење до слапова Сопотнице. Својом јединственом лепотом они остављају снажан утисак на посматрача, а њихов хук преноси причу о овом маленом селу надалеко. Не остаје нам ништа друго него да се препустимо и опустимо пред несвакидашњом  лепотом, ремек делом природе, све до повечерја. Потом се враћамо код домаћина на вечеру,  дружење и конак.

Легенда каже да су се први становници доселили у село Сопотницу са безводне Пештери, али је врело покрај кога су се населили пресушило. Разочарани због лоше судбине која их прати, придошлице реше да иду даље у потрази за водом. Ноћ пред сеобу, јави им се неки чудан глас испод Јадовника и упита их: ,, Бирајте људи, шта да вам поклоним, воду или срећу“? Сељаци из свег гласа повикаше: ,, Воду, воду нам даруј, а срећу ћемо ако Бог да, сами стварати.“ И тако вода потече на све стране.

Сопотница је малено село на падинама планине Јадовник између река Милешевке и Лима крај Пријепоља, до кога се се стиже макадамским путем који води кроз густе букове и храстове шуме. Сам назив Сопотница означава воду која сопоће, хучи. И ко зна да ли бисмо икада чули за то село да није серије величанствених водопада које баш ту твори река Сопотница на свом путу до Лима. Они уживају посебан степен заштите, као споменик природе „Слапови Сопотнице“. До њих се стиже пешице, каменитим путем. Слапови, старе воденице и ваљавице, као и околина, чине јединствен природни амбијент, због чега је ово један од најзначајнијих споменика природе Србије, добро познат свим љубитељима природних лепота.

Споменик природе обухвата извориште површинског тока реке Сопотнице са више сталних и повремених карстних врела и извора који формирају токове. Оно што карактерише реку Сопотницу јесте велика висинска разлика између ушћа на 465 м.н.в. и највишег извора на 1.150 м.н.в. Морфо-хидролошке вредности представљају четири крашка врела, више извора и седам бигрених тераса преко којих отичу врелски водотоци градећи живописне водопаде и слапове.

Бигар је настао од изворских сегмената око горњег тока реке Сопотнице и простире се од највиших врела испод кречњачког одсека Подстијења на 1.120 м.н.в., па све до последњег водопада на 850 м.н.в. Ово је бигар са највећим висинским растојањем у Србији од 270 m. Акумулиране наслаге бигра чини седам нивоа заравњаних лепезастих каскада, различитих димензија и изражености. Основну вредност чине бројни водопади на ивицама бигрених тераса. Најатрактивнији је „Велики водопад“, висок чак 20 m. Идиличном амбијенту доприносе олистале крошње, обиље маховине и зеленила као и саме стене. Након свега 3,5 km ова горска чаробница меша се са водама Лима.

Међутим, Сопотница има и друга знамења. Њену биосферу одликује и завидно висок степен диверзитета. Са растом посећености, развија се и туризам, па тако у селу постоји неколико домаћинстава који нуде смештај, а на уласку у заштићено подручје постоји планинарски дом. Подручје има многобројне обележене стазе, а за оне пасивније, ту су лепо уређена излетишта око воденица. Такође могу да уживају у богатој гастрономској понуди, домаћи сир, кајмак, пршута, мед, пита од хељде…

Краљевство белоглавог супа поседује егзотичан амбијент. Чаробни меандри Увца,  три језера (Сјеничко, Радоињско, Златарско), један од највећих пећинских ситема у Србији, белоглави суп као заштитни знак, те заносна природа, само су неки од адута овог бајковитог краја, који за поклонике природе представља место ходочашћа.

  

Недеља, 14. април:

Ујутру рано,  у 7:00 h полазимо ка Сјеници, до места, Крстац (око 1.000 м.н.в.), одакле ћемо се, лаганом узвишицом, преко предивних предела кретати у правцу видиковца и врха Молитва (1.247 м.н.в.), на планини Јавор. Успут ћемо уживати у величанственим призорима резервата. Овде се природа својски постарала да невероватним рељефом импресионира посетиоца. Чиста природа, проткана пашњацима, стеновитим литицама, реком која чудновато кривуда по чему је и названа Увац. Огроман и предивно исклесан кречњачки простор, узвишења прошарана белим стенам са којих супови, појединачно или у групама, попут почасне страже, мотре… Ако ово није Рај, онда је сигурно његово предворје. Ко није раније долазио схватиће зашто слике из овог дела Србије, најчешће се користе за промоцију наше лепе земље.

Меандри Увца, фото: Александар Вељковић

Након доласка на врх Молитва 1.247 м.н.в., спустићемо се до видиковаца Молитва и Бела Кања, након невероватних призора и прикупљања утисака, враћамо се истим путем ка нашем возилу. Дужина стазе износи 13 km са висинском разликом око 600 m. Ова стаза спада у лаке и погодна је за све узрасте, али не без иоле кондиције.

  

Ако буду временски услови то дозвољавали и сви се усагласимо можемо се возити чамцима (минимум 10 особа) по језеру и тако сагледати језеро и околне литице, из друге перспективе и обићи предивну Ледену пећину.

За Београд полазимо у 16.30 h. Предстоји нам око шест сати путовања, наравно са успутним паузама, а очекивано време доласка у Београд око 23 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.300 дин

Котизација обухвата:

Превоз, ноћење, организационе трошкове акције, улазницу у специјални резерват природе Увац.

Котизација не обухвата:

вожњу чамцима и посету Леденој пећини (1.150 дин доплата за вожњу чамцима), исхрану током акције

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са јачим ђоном), штапови, мали ранац, батеријска (чеона) лампа, вода, храна за успут, одећа слојевита, у складу са временским приликама, добра  заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина. Подлошку за седење је добро имати из практичних разлога.

НАПОМЕНЕ:

  • Због ограниченог смештаја, број учесника је ограничен на па препоручујемо благовремено пријављивање.
  • Смештамо се у сеоским домаћинствима, без засебних купатила (неколико соба на једно купатило)
  • У домаћинсатвима се могу организовати оброци за 350 дин, или храна из ранца

ИНФОРМАЦИЈЕ и пријављивање на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Пријављивање подразумева измирење аконтације у износу од 3.000,оо динара.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Још једном, на бис: У царству господара неба: меандри Увца и слапови Сопотнице

Група за ову акцију је попуњена за само три дана постојања на сајту. Предео јесте прелеп, али такав одзив ипак нисмо очекивали. Главу горе, ккако за доста вас није било места, одрганизовали смо репризу! 🙂

Овог викенда вас водимо у најлепше пределе Западне Србије, тамо где господари по земљи не ходају. Са тих висина и распоном својих крила од скоро 3 метра, краљевским летом, то потврђују и поручују да је ово прелепо место првенствено њихов дом. Посматрачу преостаје само да му се диви.

Али то није све…

Недалеко је Сопотница, малена река за коју кажу да не тече, него пада. На потезу од тек неколико стотина метара, она се се обрушава низ 20 m високе стене, чинећи на далеко чувене водопаде, нанизане у неколико каскада, што је један од најпознатијих призора природних лепота наше земље. Управо у ово време, када су воде набујале, водопад је најраскошнији, а хук воде  најснажнији; он вам купа и испуњава душу, чиме као да у неповрат односи наше бриге и напетост накупљених током свакодневнице. Призори које ћете видети остаће вам трајно у сећању и држати данима у добром расположењу. Биће то два дана за незаборав, потпуно одвајање од света који нас окружује, пун исконске лепоте, снажних утисака и лепог дружења.

фото: Исаиловић

Субота, 21.април:

ПОЛАЗАК:   У 6:00 h са паркинга крај просторија нашег клуба (Устаничка 125 ц). Путујемо ка Пријепољу и Спотници, а како је пут дуг, уприличићемо паузу на Златобору за доручак и освежење.

У Сопотницу стижемо после подне, смештамо се у два приватна објекта  домаће радиности  (двокреветне и трокреветне собе, са заједничким купатилом) и одмах припремамо за пешачење до слапова Сопотнице. Својом јединственом лепотом они остављају снажан утисак на посматрача, а њихов хук преноси причу о овом маленом селу надалеко. Не остаје нам ништа друго него да се препустимо и опустимо пред несвакидашњом  лепотом, ремек делом природе, све до повечерја. Потом се враћамо код домаћина на вечеру,  дружење и конак.

Легенда каже да су се први становници доселили у село Сопотницу са безводне Пештери, али је врело покрај кога су се населили пресушило. Разочарани због лоше судбине која их прати, придошлице реше да иду даље у потрази за водом. Ноћ пред сеобу, јави им се неки чудан глас испод Јадовника и упита их: ,, Бирајте људи, шта да вам поклоним, воду или срећу“? Сељаци из свег гласа повикаше: ,, Воду, воду нам даруј, а срећу ћемо ако Бог да, сами стварати.“ И тако вода потече на све стране.

Сопотница је малено село на падинама планине Јадовник између река Милешевке и Лима крај Пријепоља, до кога се се стиже макадамским путем који води кроз густе букове и храстове шуме. Сам назив Сопотница означава воду која сопоће, хучи. И ко зна да ли бисмо икада чули за то село да није серије величанствених водопада које баш ту твори река Сопотница на свом путу до Лима. Они уживају посебан степен заштите, као споменик природе „Слапови Сопотнице“. До њих се стиже пешице, каменитим путем. Слапови, старе воденице и ваљавице, као и околина, чине јединствен природни амбијент, због чега је ово један од најзначајнијих споменика природе Србије, добро познат свим љубитељима природних лепота.

Споменик природе обухвата извориште површинског тока реке Сопотнице са више сталних и повремених карстних врела и извора који формирају токове. Оно што карактерише реку Сопотницу јесте велика висинска разлика између ушћа на 465 м.н.в. и највишег извора на 1.150 м.н.в. Морфо-хидролошке вредности представљају четири крашка врела, више извора и седам бигрених тераса преко којих отичу врелски водотоци градећи живописне водопаде и слапове.

Бигар је настао од изворских сегмената око горњег тока реке Сопотнице и простире се од највиших врела испод кречњачког одсека Подстијења на 1.120 м.н.в., па све до последњег водопада на 850 м.н.в. Ово је бигар са највећим висинским растојањем у Србији од 270 m. Акумулиране наслаге бигра чини седам нивоа заравњаних лепезастих каскада, различитих димензија и изражености. Основну вредност чине бројни водопади на ивицама бигрених тераса. Најатрактивнији је „Велики водопад“, висок чак 20 m. Идиличном амбијенту доприносе олистале крошње, обиље маховине и зеленила као и саме стене. Након свега 3,5 km ова горска чаробница меша се са водама Лима.

Међутим, Сопотница има и друга знамења. Њену биосферу одликује и завидно висок степен диверзитета. Са растом посећености, развија се и туризам, па тако у селу постоји неколико домаћинстава који нуде смештај, а на уласку у заштићено подручје постоји планинарски дом. Подручје има многобројне обележене стазе, а за оне пасивније, ту су лепо уређена излетишта око воденица. Такође могу да уживају у богатој гастрономској понуди, домаћи сир, кајмак, пршута, мед, пита од хељде…

Краљевство белоглавог супа поседује егзотичан амбијент. Чаробни меандри Увца,  три језера (Сјеничко, Радоињско, Златарско), један од највећих пећинских ситема у Србији, белоглави суп као заштитни знак, те заносна природа, само су неки од адута овог бајковитог краја, који за поклонике природе представља место ходочашћа.

  

Недеља, 22. април:

Ујутру рано,  у 7:00 h полазимо ка Сјеници, до места, Крстац (око 1.000 м.н.в.), одакле ћемо се, лаганом узвишицом, преко предивних предела кретати у правцу видиковца и врха Молитва (1.247 м.н.в.), на планини Јавор. Успут ћемо уживати у величанственим призорима резервата. Овде се природа својски постарала да невероватним рељефом импресионира посетиоца. Чиста природа, проткана пашњацима, стеновитим литицама, реком која чудновато кривуда по чему је и названа Увац. Огроман и предивно исклесан кречњачки простор, узвишења прошарана белим стенам са којих супови, појединачно или у групама, попут почасне страже, мотре… Ако ово није Рај, онда је сигурно његово предворје. Ко није раније долазио схватиће зашто слике из овог дела Србије, најчешће се користе за промоцију наше лепе земље.

Меандри Увца, фото: Александар Вељковић

Након доласка на врх Молитва 1.247 м.н.в., спустићемо се до видиковаца Молитва и Бела Кања, након невероватних призора и прикупљања утисака, враћамо се истим путем ка нашем возилу. Дужина стазе износи 13 km са висинском разликом око 600 m. Ова стаза спада у лаке и погодна је за све узрасте, али не без иоле кондиције.

  

Ако буду временски услови то дозвољавали и сви се усагласимо можемо се возити чамцима (минимум 10 особа) по језеру и тако сагледати језеро и околне литице, из друге перспективе и обићи предивну Ледену пећину.

За Београд полазимо у 16.30 h. Предстоји нам око шест сати путовања, наравно са успутним паузама, а очекивано време доласка у Београд око 23 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.100 дин

4.000 дин  за чланове Клуба

Котизација обухвата:

Превоз минибусом, ноћење, организационе трошкове акције, улазницу у специјални резерват природе Увац.

Котизација не обухвата:

вожњу чамцима и посету Леденој пећини (1.150 дин доплата за вожњу чамцима)

исхрану током акције

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са јачим ђоном), штапови, мали ранац, батеријска (чеона) лампа, вода, храна за успут, одећа слојевита, у складу са временским приликама, добра  заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина. Подлошку за седење је добро имати из практичних разлога.

НАПОМЕНЕ:

  • Због ограниченог смештаја, број учесника је
  • ограничен на 18, пријавите се на време.
  • У домаћинствима се могу организовати оброци по цени од 300,00 динара.

ИНФОРМАЦИЈЕ и пријављивање на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Пријављивање подразумева измирење аконтације у износу од 2.000,оо динара.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Специјални резерват природе КРАЉЕВАЦ

Некада, ту је текла река Обсова, а онда је Марија Терезија изградила канал који је „прогутао“ њен ток од ког је остало оно што је данас на картама означено као језеро Краљевац. Позивамо вас да откријете и упознате специјални резерват природе „Краљевац“, богат разноврсним биљним и животињским светом! Проведите активан дан у природи далеко од градске буке у шетњи 10 km дугом стазом здравља, вожњо чамцем по језеру, уживању у спортском риболову, посматрању птица, фото-сафарију, купању у језеру и упознавању најдрагоценијих делова резервата уз стручног водича!

 

Знамо да већина вас не воли да чита програм. Зато вам дајемо план пута одмах, на почетку, а потом следи опис предела, чиме желимо да укажемо зашто је баш ово одредиште нашло место у овогодишњем календару КАУП-а 🙂

ПОЛАЗАК   у 8.00 h са паркинга испред дома здравља „Шумице“, потребно је доћи 15-ак минута раније како бисмо кренули на време.

Возимо се преко Панчева према Специјалном резервату природе „Краљевац“ чију јединственост и лепоту ће нам открити и дочарати наши домаћини.

Након кафе и доручка, поћићемо на пешачење дуго 10 km, уз стручног водича који ће нам приближити вредности живог света резервата. Ова опуштајућа шетња ће уједно бити и својеврстан фото-сафари!

Вожња чамцем и поглед из друге перспективе на плутајућа острва и станиште птица су нешто што се не пропушта! А цео доживљај се може употпунити купањем у језеру, уколико нам време дозволи.

А за потпун угођај у знак добродошлице домаћини ће нам направити заједнички ручак: рибља чорба, пржена риба са кромпир салатом и пиће.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

2.100 дин

2.000 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, стручне водиче (предавање), вожњу чамцима у пратњи водича, ручак и организационе трошкове.

Не планира се већа група и број места је ограничен на 19 учесника.

ПОТРЕБНА ОПРЕМА: лагана спортска одећа светлих боја, капа, заштита од сунца (и евентуалних падавина), купаћи костим, папуче и пешкир.

НАПОМЕНА: акција је прилагођена свим узрастима и свим кондицијама.

До 22 h долазак у Београд.

Deliblato_Sands,_Foggy_morning RVN_5036vrnrg

На рубу Делиблатске пешчаре, усред војвођанске равнице, у живописном селу Делиблато простире се оаза мира и тишине Специјални резерват природе „Краљевац”. Језеро Краљевац са плутајућим острвима, околним тршћацима, шумама, ливадама и пашњацима одликују се богатством и разноврсношћу биљног и животињског света.

300x300 91692171 23322138

Ово је подручје јединствене природне лепоте где плутајућа острва померана јаким ветром по површини воде непрекидно мењају околни пејзаж. Она представљају остатке низијских тресава – најређих и најугроженијих типова станишта, као и једно од последњих уточишта ретке биљне заједнице барске папрати и мочварне иве на нашим просторима. Плутајућа и стална острва са воденим окнима и подземним изворима који не мрзну ни током највећих зима представљају значајно станиште за рибе, укључујући и глобално угрожену врсту Umbra kramerii, као и зимовалиште и одмориште за птице током пролећних и јесењих сеоба. Резерват је део међународно значајног подручја за птице (IBA) и биодиверзитет и представља значајно гнездилиште бројних ретких врста птица мочварица, међу којима се истичу мрка и жута чапља, гак, чапљица, еја мочварица, као и глобално угрожена патка њорка. Белобрада и црна чигра, као велики и мали вранац овде се редовно се хране рибом.

91692209 SRP-Kraljevac-Spasovina-Vasilije-Ritopečki2 17114215148_2f868a5aca

Лесни одсеци који окружују језеро Краљевац су место где се гнезде велике колоније пчеларица. Оближњи пашњаци са остацима континенталне степе једно су од последњих уточишта угрожених врста степских глодара текунице и слепог кучета у Војводини. Резерват пружа посетиоцима изванредне могућности за бављење спортским риболовом, пешачењем, веслањем, посматрањем птица и фотографисањем природе. Уједно резерват представља јединствен научни полигон и учионицу на отвореном за ђаке, студенте и истраживаче.

vojvodina20in211012b  plac-sa-vikendicom-jezero-kraljevac-3878993-6367221

Овај резерват се истиче својом јединственом природном лепотом и очуваношћу предела и нуди идеалне услове за активан одмор и уживање у природи. За љубитеље пешачења у природи предвиђена је еко стаза која се простире уз обалу језера Краљевац и завршава на пашњаку Спасовина у дужини од 1 km са успутним програмом упознавања са флором и фауном и предеоном разновсрношћу резервата. Затим кружна стаза здравља која се простире уз обалу језера Краљевац и води до Богомоље – водица Српске православне цркве посвећене Усековању главе Светог Јована Крститеља на путу Делиблато – Мраморак, наставља се читавом дужином просторне целине „Обзовик” и завршава на пашњаку „Спасовина” у дужини од 10 km. У непосредној близини резервата пролазе међународне и националне бициклистичке руте EuroVelo 6, Banat Greenway network, Банатска бициклистичка рута Ковин – Алибунар и Дунавска рута.

Foto-1

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Новица Радојичић

065 55 99 346

nole@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ЗАБОРАВЉЕНИ РАЈ

          Ако једном одлучите да упознате боље источну Србију, и свој пут почнете са севера, од Ђердапа, завршићете га кањоном реке Јерме на крајњем југоистоку. А можда, поведени овим редовима, или близином места у коме већ живите, кренете баш с југа… А много тога би вас могло привући, што од прелепих пејсажа, који просто заробљавају својом лепотом сва чула, што склоп рељефа,  погодан за рекреативно пешачење и планинарење, или можда готово заборављен, архаичан начин живота житеља ових крајева који су увек расположени да приме сваког госта који дође из далека.

          Стрме литице планина крију гнезда поносних орлова, а тајновите густе шуме отворе пећина и легенде о скривеном благу у њима. И нема путељка који вам, док ходите неће пресецати потоци и речице, или ћете ви њих прелазити преко брвна, малених старих ћуприја, или старих камених мостова, попут оног преко Блаташнице, у Звоначкој бањи, којим је некада до 1963-ће године пуштао пару никада заборављени Ћира.

          Чак и да сте из веома урбане средине, убрзо схватате да овде у овако богатој природној ризници, уз мало познавања живог света не можете остати ни гладни ни жедни, јер је око вас обиље шумских плодова, а шумовите падине препуне извора, од којих су многи и лековити, попут оног имена Слоново уво, који је кажу добар за вид, те га ваља и пити, али се и умивати отворених очију. Мештани, али и монаси оближњег Погановског манастира, радо ће вам причати о историји и животу ових људи у прошлости. А живот ту, и поред прелепе природе којом је Бог несебично даривао овај крај, готово никада није био лак. И данас ово је на жалост (или на срећу свих нас који волимо нетакнуту природу), један од можда најпасивнијих крајева земље.

          Турци су вековима убирали плода од ове земље, а народ није желео да она  храни туђина поробљивача. И тако је сељанима Доброшева дошло на ум да саде винову лозу, али наопачке полажући гране, како се не би ни примила. Али, лозе су се ипак примиле, а кад то турци видеше, рекоше – Какав ли је ово поган народ, те лозу сади наопако – и селу наденуше име Поганово. Недалеко од тог села, пред крај XIV века, у долини реке Јерме, непосредно пред дверима њеног кањона, подигнут је манастир Св. Јована Богослова, који се сматра бисером средњевековног градитељства и сликарства иконописаца који су припадали грчко-егејској и охридској школи. Погановски манастир је задужбина Константина и Јелене Дејановић, а неки мотиви са фресака могу се видети једино ту и нигде више (Извор мудрости, Алегоријско учење Св. Јована Златоустог и др.), и од 1979-те године је под заштитом UNESCO-а. На жалост, обострано сликана икона, поклон царице Јелене, и још неке реликвије су  након пустошења током Другог с.р. бугари однели и данас се чувају у крипти Цркве Александра Невског у Софији.

          Преко пута манастира, с друге стране Јерме, некада је била железничка станица, али пошто више нема ускопружне железнице, сада је то ресторан, где можете уживати у традиционалним специјалитетима овога краја: јагњетина, салата од сремуша, пиротски качкаваљ, сармице од лозовог листа, у оригиналном етно-амбијенту. Али, ако сте жељни акције, и уз то још одговарајуће опремљени, наставићете даље дуж тока Јерме, кроз њен величанствен кањон ка селу Власи, па маленом, кривудавом стазом кроз густу грабову шуму изнад села Власи, ка пећини Ветрена дупка, која је име добила по хладном ваздуху који из ње избија, јер се дворане са обиљем пећинског накита, бигреним каскадним кадицама и малим језером налазе на 30-ак метара вертикално од улаза.

          Пут дуж тока Јерме до села Власи, усечен у стену, просто је грех прећи каквим превозним средством, јер призори кањона, са окомитим, готово усправним литицама висине 800-993 m,  пружају незабораван доживљај. Али, осећај правог сједињења са Мајком Природом даје, осим уживања у пејсажима и садржај који подразумева праву акцију: жеља да се попне високо, ближе небу, на врх планине и са висина којом лете грабљивице – древни становници пустих литица, осмотри и шира околина. Тако сам учинила и ја не тако давне 2003. са циљем да направим ову репортажу. Пријавила сам се за учешће у планинарској акцији коју и данас реализује искусни Здравко Шево. Следећи пут, повела сам и своју децу, да виде ту лепоту, и поново смо се пели на Влашку планину (1443 m), и Асеново кале (1032 m), силазили у пећину Ветрена дупка, умивали се на Слоновом уху, лишени потребе за икаквом посебном опремом, осим оне уобичајене коју морате имати за одлазак на планине. Ја сам ове стазе прешла у патикама, што није препорука, али ми тада ни најмање није сметало. Стазе су довољно лагане и за почетнике, што сам и сама била на тој акцији. Све што је на врху Влашке планинепотребно је жеља да спознате чари овог простора, фотоапарат и ранац са нечим што ће вам утолити жеђ, али и неки од фактора за сунчање, како небисте осим лепе, преплануле боје, евентуално „изгорели“ на чистом, али проређеном планинском ваздуху.

          Прешавши тако реку Јерму, почели смо лагано да се пењемо газећи пурпурно црвену земљу подножја Влашке планине, лагано се приближавајући опустелом, старом селу Трнско Одоровце. По цветним ливадама још пасу стада оваца, коза, и говеда, али се нигде не чује дечји смех и игра. Тек шимшир, испред једне куће чија врата одавно чува катанац, јер је на брави паук исплео мрежу, казује нам да је ту некада била дивна башта, у којој се играло много деце, која су сад у неким градовима… Становништво старо, куће од набоја, а отпали креч са старих фасада открива црвену земљу од које су грађене. Стара кола која коњи одавно нису вукли, јарам који одавно није обгрлио воловске вратове… Као да се ништа није мењало читав век.

          Застали смо поред извора да се освежимо и напунимо своје чутуре, а по изласку из села четинари – бели борови и клеке нам својим присуством дискретно указују на којој смо висини. Стаза је сада била знатно ужа, да би се већ при крају претворила у праву козију, али уредно означену планинарским знацима. На стенама лишајеви живописних боја. Близу смо.

          Кршевити пропланак врхова Влашке планине, покривен жутим јагорчевинама и љубичастим пресличицама; свеж мирис планинских висина, радост због постигнутог циља, одмор, сунчање, опуштање. Испред нас погледом досежемо стотинаме километара ка хоризонима: планински масиви у суседној Бугарској са Зеленградом у једном од подножја; нешто ближе је Руј (или – голо брдо), преко кога прелази гранична линија. Лево је Видлич у чијем подножју је Димитровград, а даље, такође са леве стране Стара планина и врх Миџор, и ближе у правцу Ниша – Сува планина и Трем. С десне стране може се видети Власинско језеро, близу кога извире река Јерма,  и над њим масив Чемерника. Помислих како би било дивно спустити се параглајдом, и крстарити попут птице над овом лепотом…Асеново кале

          Наредног дана, чекао нас је мањи успон, на Асеново кале, узвишење наспрам саме Звоначке бање, које је добило назив по бугарском цару Асену, који је ту саградио утврђење, што историја пак није потврдила, већ су име сачували бугарски калуђери променивши првобитни српски назив – Јасеново кале (названо по јасеновом дрвету). Како год, остаци темеља и зидова утврђења постоје од тесане бигре и опеке, и предпоставља се да га је саградио деспот Стефан Лазаревић почетком XV века, али су Турци искористили одлазак војске на богослужење у Одоровачки манастир, те заузели утврђење, а манастир порушили.

          Прешавши реку Блаташницу преко старог каменог моста, којим је ишао Ћира својом уском пругом, кренули смо ка врху – ка рушевинама старих зидина неутврђеног порекла. Са леве стране моста лековити извор Слоново уво, а даље чим се пређе мост – узак, дубоки процеп, кратког кањона Блаташнице назван од давнина Цедилка. Ту је место где ћете проклињати себе, ако сте којим случајем заборавили фото-апарат! Одмах по преласку моста, уска пруга пролази кроз два мала камена тунела, и намеће се размишљање – коме ли је требало да уништава уску пругу? Никоме не би сметала све ове године, а сада би била сјајна туристичка атракција баш као што негде и јесте, попут „Шарганске осмице“ рецимо…

          Идући ка врху, прелазили смо ливаде и пашњаке, разговарали са чобанима, а сво време, од поласка из Звоначке бање и назад, пратио нас је Мики – малени пас, мешанац. И заиста, стаза је лагана, и могло би је (осим при самом врху) прећи и дете. Прави ужитак за рекреативце – љубитеље активног одмора, или бар викенда. На врху сте награђени уживањем у предивном погледу на панораму Звоначке бање, село Звонце, планину Стол, Влашку планину, Бугарску са Рилом на хоризонту.

          При силаску идемо ка Ветренском језеру. Земљани пут пресеца безброј поточића. Забехарена стабла воћа, и опојни мирис процвалих јоргована. Брвна која воде до извора. Напуштена воденица, без воденичног точка ког је некад окретала Блаташница. Унутра сав алат као да је до јуче ту млинар живео и радио, али уместо домаћина затичемо закључана врата и две посмртне листе старог брачног пара. Последњи млин у овом крају. Можда се неко сети да овој воденици врати живот, па да се уз хук ове речице чује и звук воденичног камена.

          Из разговора са старим мештанима сазнајемо да је рудник каменог угља у оближњем селу Ракита био жила куцавица целог овог краја. Радио је од 1925 до 1963-ће године, и давао је угаљ који је био један од најквалитетнијих у Европи – бољи од чувеног Шлеског! На питање, чиме се сада људи овде баве, рекли су нам – ничим, призводе само за своје потребе да се прехране, а млади одлазе у оближње градове, или даље, јер овде немају шта да раде. Мештани се надају да ће им рудник у Ракити опет бити отворен и да ће то вратити живот овом крају. А ту је почетком двадесетих година прошлог века постојала и пруга, и хидроцентрала која је снабдевала крај електричном струјом, а развијени су били и трговина, занатство, сточарство и воћарство. Ваљавице сукна којима су одавно одбројани дани, стоје као неми сведоци бољих времена, и једна је претворена у пилану на воду. Надамо се да  другу неће оставити запуштену како би остала бар као спомен на минула времена. Одговор на питање једном мештанину, да ли би им значило када би рудник у Ракити био поново отворен, био је више него дирљив – Да, значило би нам као мајска киша пшеници -.

Ђавоља дупка

 У својој књизи “Гробови под каменим небом”, проф. др Јован Петровић Ветрену дупку назива Ђавољом, и наглашава да таквих ђавољих пећина има у нас  на десетине. А зашто? „У њиховим дубинама немани имају и своје градове у шта ће вас уверавати 80-огодишњи старац, али и његов 10-годишњи унук. Зато се  и плаше пећина. За време летњих жега они преко дана спавају, па док хрчу из пећине дувају тако јаки ветрови да могу одувати човека са улаза. Понекад се пробуди, те се од рике цела гора тресе, а слабије гласове испуштају они јадници који су у пећину пошли да нађу скривено благо па се отуд више никад нису вратили у село. Предање каже да је у турско доба пред пећином у ладу пландовало стадо оваца под будним оком младог, јаког и неустрашивог чобанина који се чак смејао онима који су се пећине плашили. Али, у зло доба, наиђе јако невреме, муње су севале на све стране. Ошамућене овце се подигоше и једна за другом нестадоше у пећини, а за њима и храбри чобанин.“ каже у својој књизи покојни професор Петровић који је био најбољи познавалац пећина у нашој земљи.

Трећа по дубини јама у Србији

Пећина Ветрена дупка састоји се из две морфолошке целине: изворског дела од улаза који се налази у шуми изнад села Власи, и понорског дела – јаме Пештерице. Да би сте дошли до дворана са сталактитима и осталим украсима, морате бити опремљени, јер пећина није туристичка, нема светла и мора се спуштати 20-ак метара вертикално. Али, труд се награђује уживањем у богатом и разноликом пећинском накиту, чудноватих облика. У њој је и језерце – сифонско, и оно представља спој са јамом Пештерицом (180 m), трећом по дубини, после Немачког и Буроновог понора. Она својим отворм зјапи на падини Влашке планине, с друге стране. Јаму је открио, и то кроз врло узбудљиву и неизвесну спасилачку авантуру професор Јован Петровић са својом већ легендарном групом спелеолога, и све то описао у својој књизи Гробови под каменим небом.

ПРАШУМЕ СРБИЈЕ – проф. Др Милан Медаревић, декан Шумарског факултета и Бранислав Бркић, председник Фото савеза Србије (пројекција)

КЛИК на слику!

Погледајте и остале најављене пројекције

 

Прашума ФЕЉЕШАНА, Данилова врела, нова прераст Гаура Урсули, Бреза и кањон Црне реке

Првомајски празник 2012. године испратила је и дневна штампа! Провели смо га управо ту, и то 4 дана, и открили велику природну вредност, која је научној јавности била непозната до тад: нову прераст – Гаура Урсули.  Овај предео смо систематски проучавали и акције у изведене по њему су аутентична тековина КАУП-а. Зато вас и ове године позивамо у овај несвакидашње леп крај! Наредне године (Боже здравља), ова акција имаће другачију шему 🙂

Вест у "Политици"

ПОЛАЗАК: обзиром да је ова акција богато осмишљена, полазак у 6.00 h је неопходност да бисмо квалитетно искористили дан пред нама. Дођите пред центар САВА (паркинг) 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Успутне паузе нећемо правити (осим ако је по среди „виша сила“), јер пут није кратак. Зато понесите кафу да палимо што пре из града. До 10 h стижемо до полазне тачке, подно Брезе и полазимо ка Фељешани – строгом резервату природе. Пратимо узводно њен ток, и пењемо се ка Брези. 

Строги природни резервати су заштићени и намењени очувању природног фонда и научно-истраживачком раду. Они имају неизмењени и добро очуван екосистем у којем је човеков утицај сведен на минимум (pрашума је еколошки стабилна шума са чврстим и динамички уравнотеженим односима). На основу проучавања букових прашума Фељешане, она је уз Винатовачу и Малиник међу три највредније шуме прашумског типа, и то не само  овог региона, већ много шире, што је мало познато (Међу првим заштићеним природним добрима у Србији су букови резервати Мустафа и Фељешана заштићени 1948. године). Слапови Данилових врела су један од њених украса који ћемо видети…

И тако, моју романсирану конструкцију значења ових топонима, да је Мустафа био неки турски главешина, заљубљен у локалну лепотицу Фељешану, а заувек их раздвојио известан Тодор, руше казивања мештана. Наиме, сва имена у тој околини носе имена турских вазала који су водили и надгледали радове на ћумуранама за потребе топионице Пи-пексјор. То је вероватно случај са Краку Мустафа. Међутим, мештани кажу да су Мустафу убили због пара, а по легенди, његово благо светли о Ђурђевдану… Фељешана је име целог старог система за израду дрвених прагова, тзв. „талпи“ за потребе рудника у Мајданпеку. Настала од речи „фериз“, што на влашком и румунском значи тестера, Фиришана, или Фиљешана у буквалном преводу значи стругара. Али, пре ће бити да се ово односи на оближњу Феризану.

Али, оно због чега такође желимо да вам покажемо овај крај је и његова лепота. Гребен Брезе  и видици које пружа, заиста је очаравајући. Али пре него ли на њега крочимо, обилазимо Гауру Урсули, коју открисмо тог маја 2012…

Под сводом Мечје рупе

Одатле, на стотинак метара, почиње гребен Брезе, кога бисмо требали да затекнемо, као и лане, зеленог и у цвату јоргована (обзиром какву смо зиму имали)

С почетка гребена Брезе

Врх је просто такав да се са њега не може лако отићи. Уживаћемо у видицима у пуних 360 степени!

Врх Брезе

Поглед са врха на копове око Мајданпека

Али, велики адут ове трасе је у чињеници да су и успон и силазак једнако лепи као и сам врх, дословно!

Силазак са Брезе

Прелепа пространства са врло мало преосталих житеља…

Велика вртача и ми са десне стране

 А спуштамо се ка кањону Црне реке, кроз који прлазимо. Кањоном се крећемо колским путем, и најзад излазимо на магистралу где нас чека наше возило, којим одлазимо у Дебели Луг на освежење, и потом повратак за Београд, где бисмо требали да стигнемо до 23.00 h

Дужина планиране трасе износи 15 km са успоном од 700 m.

Силазак са Брезе, на жалост, води поред многих, напуштених појата...  кањон Црне реке

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, адекватна одећа за време какво нас чека, заштита од ветра и евентуалних падавина.

ЦЕНА: 

1.300 дин

1.200 дин (за чланове Клуба)

(доплата 300 дин ако путујемо минибусом)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Вредности овог изузетног предела, показаће вам:

Гордана Атанасијевић          и       Зоран Вујошевић

office@serbianoutdoor.com                   buca@serbianoutdoor.com

065 377 14 74                 063 283 558

Ево и приказа кретања на карти:

графички приказ трасе на карти

 Моменат за памћење у Гаури Урсули  Бреза У кањону Црне реке

Погледајте све шта смо припремили за 2014.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

 

ЗЛАТНА ГРОЗНИЦА – Првомајска потрага за златним руном

Доводила сам вас ту, али увек на један дан. Сада имамо нову могућност! Пријатељ Клуба, Шумарски факултет у Београду, нам је домаћин, тако да ћемо имати хотелски комфор, а и најквалитетнију могућу логистику, обзиром да ћемо боравити између два резервата: Фeљешане и Краку Мустафе!

Уједно, биће ово прилика за уживање у недирнутом Хомољу, обзиром да ће актуелна истраживања за златном рудом девастирати простор од Жагубице до Црног врха 🙁

У тзв. Мајданпечкој домени, бораве студенти и наставно особље Шумарског факултета. Њихове собе и трпезарија, биће нам на располагању за Првомајски празник. Сваки дан обезбеђен нам је поподневни ручак и пиће (пиво/кола). То одприлике изгледа овако:

 

 

 

 

 

А сада, да бисте лакше пратили сам садржај планиране акције, ево његовог шематског приказа:

 

Субота, 28. април:

Окупљамо се на паркингу испред центра САВА, и тачно у 6.00 h полазимо аутопутем ка Пожаревцу, а даље, преко Петровца и Жагубице ка Јасикову. Возило напуштамо на Бигерју (пре Јасикова), остављајући у њему све осим онога што је потребно за пешачење, и крећемо према Здравчи и Купиновој Глави. Враћамо се на Чока Њамци и настављамо  ка долини Тодорове реке и смештамо се у собе. У трпезарији нас чека вечера.

 

Разумем ја да ће Здравча немушто да вас задржава, али ћемо смањити паузу, да бисмо је погледали са Купинове Главе! 🙂

 

Иначе, до Купинове Главе ћемо стићи пошто се одвојимо лево од Чока Њамци. Са Купинове Главе се враћамо до Чока Њамци, те настављамо гребеном, до спуста у долину Тодорове реке, тј. места где се у њу улива Бреза. Даље је лако: макадамом до Дебелог Луга – нема скретања!

 Ова траса је дуга 20 km са 400 m успона. Ако је то неком много, нека пође аутобусом до Дебелог Луга и крене нам у сусрет на Тодоровој реци 🙂

Недеља, 29. април:

Данашња стаза пролази кроз први од два строга природна резервата и то ће бити ново свима, па и онима који су раније ишли на Дупеш Чоку. На пешачење полазимо у 8.00 h долином Грабове реке, познате по најтежем груменчићу злата ових крајева, који је испран баш у њеном току (42 грама).

Када дођемо до старог окна напуштеног рудника злата, скрећемо ка Дупеш Чоки, што је једини део трасе који садржи успон. Ту је и гомила кварцног шљунка, и обично свако жели да понесе неки комадић који има сјајног лискуна 🙂

 На Дупеш Чоки ће бити пријатно за предах, а потом ћемо се полако спустити кроз строги резерват природе Краку Мустафа у долину Тодорове реке, где нас чека мали курс испирачког заната, али и ручак у природи.

 

Издвојена шумска површина недалеко од села Дебели Луг и Мајданпека, ужива карактер строгог природног резервата од 20. маја 1950. године, када је донето решење о стављању под заштиту државе шумске састојине мезијске букве и храста китњака на месту званом ’Мустафа’ (Решење о заштити, Слуужбени Гласник НРС бр. 24/50).

У време издвајања, површина резервата представљала је најочуванији део шума у овом подручју. Подручје резервата ‘Мустафа’ и његова непосредна околина представљају изразито шумовит предео, са очуваном високом шумском вегетацијом у овом рударском крају. Треба нагласити да је општина Мајданпек подручје са највећом шумовитошћу у Србији, која износи 71,1%. Релативно мале надморске висине (око 600 m) и мали висински распон (300 m) одредили су основну карактеристику висинског смењивања вегетације на истраживаном локалитету, која се у највишим деловима завршава појасом букве.

На месту званом ‘Мустафа’, као одраз деловања посебне мезо- и микроклиме, сачувана је богата сложена мезофилна реликтна полидоминантна шумска заједница означена као Fagetum montanum silicicolum mixtum (Мишић 1972.)

 

Перица је професионални испирач злата, који је обишао свет у потрази за срећом, али се скрасио у завичају

Ова траса је дуга 14 km са 430 m успона. А, када падне ноћ, можемо изаћи на корзо до сеоске кафане  која носи име нашег сутрашњег циља – „Бреза“; пробајте да сазнате зашто је Дебели Луг – ВЕРОНА источне Србије…

Понедељак, 30. април:

Након доручка и кафе, већ како ко, у 9.00 h полазимо ка Фељешани – другом обећаном строгом резервату природе. Пратимо узводно њен ток, и пењемо се ка Брези.

Прашума је еколошки стабилна шума са чврстим и динамички уравнотеженим односима.
Међу првим заштићеним природним добрима у Србији су букови резервати Мустафа и Фељешана заштићени 1948. године.
Строги природни резервати су заштићени и намењени очувању природног фонда и научно-истраживачком раду. Они имају неизмењени и добро очуван екосистем у којем је човеков утицај сведен на минимум. На основу проучавања букових прашума Фељешане, она је уз Винатовачу и Малиник међу три највредније шуме прашумског типа, и то не само  овог региона, већ много шире, што је мало познато. Слапови истоимене речице су један од њених украса који ћемо видети…

И тако, моју романсирану конструкцију значења ових топонима, да је Мустафа био неки турски главешина, заљубљен у локалну лепотицу Фељешану, а заувек их раздвојио известан Тодор, руше казивања мештана. Наиме, сва имена у тој околини носе имена турских вазала који су водили и надгледали радове на ћумуранама за потребе топионице Пи-пексјор. То је вероватно случај са Краку Мустафа. Међутим, мештани кажу да су Мустафу убили због пара, а по легенди, његово благо светли о Ђурђевдану… Фељешана је име целог старог система за израду дрвених прагова, тзв. „талпи“ за потребе рудника у Мајданпеку. Настала од речи „фериз“, што на влашком и румунском значи тестера, Фиришана, или Фиљешана у буквалном преводу значи стругара. Али, пре ће бити да се ово односи на оближњу Феризану.

 

  А цела површ Брезе заиста напаја душу! Предео као створен за брутални хедонизам!

Са Брезе савијамо ка Црвеном Кршу и пролазимо кањон Црне реке. Нема квашења! Овим кањоном пролази чак колски пут!

 

 До асфалта пратимо Црну реку, потом скрећемо лево до места где нас чека возило и враћамо се у нашу базу у Дебелом Лугу, где нас чека топла вечера

Ова траса дуга је 16 km са 480 m успона.

И да знате, ми ћемо бити први који су прошетали овим кањоном као организовани уживаоци природе!

Уторак, 1. мај:

Уранак? Наравно! Али не толико због празника, већ амбициозног плана (у смислу богатог садржаја). Крећемо  у 6.00 h, како бисмо остварили несвакидашњу идеју, начету прошле године. Спаковане ствари уносимо у пртљажник возила које ће нас чекати на крају трасе, а носимо само оно што нам је потребно за пешачење (мали ранац, вода, нешто за ужину).  Требаће нам времена из два разлога: много ћете сликати, а финале је тек у Рудној Глави, на археолокалитету, где су преисторијска окна најстаријег рудника метала у Европи! А до тамо треба такође пешачити.

Полазимо ка језеру површинског копа Мајданпека – Ваља Фундата, тереном који личи на Сахару!

фото: Маријана Туфонић

 фото: Душко Опачић

Нема разлога да будемо герилци, имамо благослов директора рудника, пошто је упознат са циљевима нашег Клуба. Запамтите ове призоре. Сигурно не желимо да нам Хомоље претворе у велико јаловиште које ће затровати његове питке златоносне речице! Са нама ће бити и Маријана Туфонић из ТО Мајданпек, и од ње ћемо моћи доста да сазнамо како изгледа када се деси да оваква вода пробије пут до реке… (еколошка катастрофа из ’74.)

фото: Душко Опачић

Настављамо даље ка Крсту и спуштамо се пред споменик природе Ваља Прераст, где нас чека возило којим идемо на архео металуршки локалет Рудна Глава.

Ово место има у најмању руку исту вредност као Лепенски Вир, али до данас није заштићено. Како је шездесетих година прошлог века откривено и како је човек пре 6000 година почео одатле да црпи руду и прави метал, завршавајући тиме камено доба, испричаће нам инг. Бора Крчмаревић, кустос Музеја у Мајданпеку.

Након посете Рудној Глави, идемо у Близну на ручак, а и да мало средимо утиске пред повратак.

Траса од Дебелог Луга до Прерасти дуга је 10 km са 200 m успона.

Одлазак до до археолокалитета на брду Окно и назад износи укупно 5 km са 200 м  успона.

Пут до Београда ће трајати 3 сата. Будите опуштени; ако стигнемо касније, имаћете цео сутрашњи дан да се спремите за почетак радне недеље 🙂

Ови крајеви деценијама се означавају као пасивни, забачени. Да су били више посећени, више би људи било свесно значаја његове много боље заштићености, и као такво би много више давало својим преосталим житељима. Крај располаже необично занимљивом историјом и рударском традицијом, од преисторијскох времена. Зато ће наш Клуб сваке године организовати догађање, које ће подсећати јавност колико је то важно.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац за пешачење, заштита од ветра и евентуалних падавина, храна коју ћете носити док пешачите (у Дебелом Лугу постоји продавница) и остало што вам је потребно за та четири дана. Ствари спакујте у путну торбу, јер их нећете носити  током доласка и одласка (биће у пртљажнику аутобуса)

Цена (са корекцијом услед два поскупљења горива):

5.200 динара (за чланове Клуба)

5.400 динара (за остале, који нису чланови Клуба)

a обухвата:

превоз, три ноћења,  вечера првог дана и ручак у преостала два дана и ручак у Близни трећег дана.

Акцију организује SERBIAN OUTDOOR CLUB BELGRADE, под вођством Гордане Атанасијевић.

Ако сте заинтересовани, контактирајте нас (телефоном, мејлом, а ускоро и на састанцима Клуба)