Архива за Ramonda Serbica

Реликтна принцеза

Објављено у Планинарском гласнику број 52

И ако се многи наши локалитети одликују присутношћу разних природних реткости и драгоцености, због чега уживају законску заштиту, овдашњи љубитељи природе, као да се никада на то неће довољно навићи. Увек се изнова дивимо и чудимо – од куда баш код нас тако нешто, и толико тога баш овде? А све има своје зашто, па тако и чињеница о необичним и ретким облицима рељефа, или распрострањењу живих врста баш ту, на просторима централног Балкана, има солидну основу, коју су експерти одавно објаснили.

Не само Балканско полуострво, већ и читав медитерански басен, садржи изузетно вредне центре биодиверзитета, односно разноликости живог света, каквих је у свету тек тридесетак. Шта више, са 2700 врста ендемских биљака, ботаничари Балканско полуострво сматрају центром ендемизма, и ако ту чињеницу свесно прихватимо, онда би нашим лаичким чуђењима могао доћи крај, као и интерпретацијама, која не ретко нису баш аутентична, већ мало преобраћена управо тим неуким, пуким дивљењем, када се нађемо на месту где расте таква једна врста, па нас заокупи снажна емоција, налик на смешу локално-патриотског поноса и Сојеровске еуфорије пред нечим, чега „нигде нема осим овде“.

А како може бити другачије, када се нађете у скровитој пукотини огромног кањона, оивиченог суровим вертикалама, које обрастају армије нежних бусенчића са светло љубичастим цвастима у облику розета? Сва та огромна, рапава кречњачка симфонија, уфејдована нежним тоновима, добија мекши, питомоји израз. А онда Вам неко каже да ТО расте само ту, што наједном развије осећање почасти што можете да је видите, дотакнете, фотографишете. Нарочито на местима где се кањонско корито шири, и даље заклоњено високим крошњама, попут страже, као да сте у некој од палата њене престонице. А истина је тек нешто мање узвишена, колико да развеје мистику свих ових метафора.

После свих ових година бављења природом, схватам да сам се све време трудила да управо то превазиђем, у тежњи да објасним оно што оком могу да видим, а што плени свачије биће. И даље не одолевам веровању да оно што је највредније и најлепше, природа најљубоморније скрива на сразмерно теже приступачним местима. Многе биљке су смештене тамо, где се може доћи једино ако се има жеља за тим и уложи одређен труд. Захваљујући тој чињеници, неке популације су већином очуване. Такав је случај и са симболом планина – рунолистом, али и са рамондом, која стасава на много нижим висинама. Оне на жалост ипак страдају од стране колекционара, углавном на местима где су приступачније, и где се број преосталих јединки може избројати и изразити у десетинама појединачних примерака.

Рамонде су веома занимљиве и ретке биљке Србије. Оне су љупког изгледа који подсећа на афричку љубичицу коју гајимо по кућама. У народу су познате и као колачићи.
За рамонде је везана једна необична и ретка појава: чак и ако се потпуно осуше, могу поново оживети када их залијемо. Вероватно захваљујући овој особини, рамонде су преживеле чак и последње ледено доба.
Пронашао ју је први Јосиф Панчић 1874. године и назвао  је српска рамонда (лат. Ramonda serbica). Биљка је пронађена најпре на Ртњу, а касније и у околини Ниша.
У то доба на српском двору живео је краљ Милан Обреновић са својом прелепом принцезом, а касније и краљицом Наталијом. Краљ је веома волео да борави у у Нишу, тадашњој другој престоници Србије. Са краљем и краљицом је увек путовао и др Сава Петровић, дворски лекар. Доктор Сава Петровић је био изузетно образован човек, а поврх свега је волео ботанику. Много времена је проводио у дугим шетњама по природи. Тако је открио да у околини Ниша живи још једна врста, коју је назвао нишка рамонда (лат. Ramonda nissanа). Али, то име нова врста никада није званично понела.

Легенда каже да је уважени дворски лекар био очаран лепотом краљице Наталије. У њену част је променио име нишка рамонда у Наталијина рамонда (лат. Ramonda nathaliae).

Рамонде су по много чему занимљиве и ретке биљке. Први их је идентификовао и описао Јосиф Панчић 1874. године, пронашавши је најпре на Ртњу и у околини Ниша. Један од њених варијетета носи име краљице Наталије, јер је, како се причало, дворски лекар, Сава Петровић, иначе и пасионирани ботаничар, био очаран лепотом наше краљице, која је у своје време важила за једну од најлепших жена света.

У стручној литератури, Ramonda serbica се често назива Српски феникс (Serbian phoenix flower), због своје јединствене особине да чак и када се задуго потпуно осуши, могу је оживети нове кишне капи. Сматра се да је управо захваљујући тој особини, ова врста преживела последње ледено доба, које се завршило пре 25000 година.

Име ове малене и посве инспиративне биљчице, чије присуство краси само неке одабране планине и клисуре, носи и посебно признање које сваке године, под покровитељством Скупштине града Ниша, књижевна колонија „Сићево“ уручује исто тако само одабраним књижевницима за њихова дела.

Рамонде су вишегодишње зељасте биљке и спадају у терцијарне реликте, једна од неколико врста које припадају тропско-суптропској фамилији Gesneriaceae. Као таква, она је пример живог фосила балканске и европске флоре. Предпоставља се да потиче од афричке флоре из периода терцијара. Рамонде су ендемити централног Балкана (Србија, Црна Гора, западна Македонија, Албанија Грчка, Бугарска), и њихова станишта налазе се у клисурама и нижим планинским гребенима на висини од 150 до 1800 m, у пукотинама кречњачких стена, заштићених шумском вегетацијом, и то углавном на оним које су  окренуте ка северу. Код нас су распрострањене на Ртњу, северним падинама Сврљишких планина, Сувој планини, Јелашничкој, Сићевачкој и клисури Миљковачке реке, Лазаревом кањону, Радованском камену, Чифлику, Копривнику, Руговској и клисури Сушице, Жљебу, крај извора Дрима, у кањону Ибра, Коритнику, клисури Призренске Бистрице и клисурама северних огранака Шарпланине, Ошљаку и Пастрику.

 

Једно од највелелепнијих станишта Рамонде посећивала сам годинама, наилазећи само на њене прецветале остатке. Али, прошла зима, која беше блага, без снега, а пролеће без већих падавина, учиниле су Лазарев кањон проходним у време њеног пуног цвета, ког сам коначно могла да видим после осам година похођења тог места. Признајем, да ми је радозналост прерасла у опсесију, обзиром на чињеницу да када цвета, од таквих као ја, чувају је хучне, набујале воде Вејске реке, које кањон чине непроходним.

Субота, 3. јуни 2007-ме, Дубашница обасјана сунцем, у Лазаревом кањону раскошна игра светлосних снопова, а од звукова природе, нису присутни једино они које прозводи вода. Његове двери биле су отворене острашћеним радозналцима, а пукотине високог коридора отварале су Рамонде, приказујући његовe пролећне тонове у пуном сјају. Овакав утисак не умањује сазнање да ово није њено једино станиште, већ напротив, истиче свом снагом магијску особину скровитости овог терена, идеалног да у њему нађе уточиште ова прелепа, мала реликтна принцеза. Крхког, још тананијег изгледа, спрам сурих кречњачких литица, у којима се гнезде орлови, својом суптилном појавом, она снажно истиче један контраст, својствен само овом крајолику.

Заиста, доживљај проласка многих предела, може бити потпун тек када знамо поред чега све пролазимо и по чему корачамо. А када то знамо, враћаћемо му се много пута, не бисмо ли га доживели у свим његовим издањима, од којих сваки има посебан смисао једне исте целине наше тако гламурозне природе. Већ после недељу дана, водила сам на то исто место групу планинара. Успели смо да дођемо до првих стена на којима станују рамонде, али су набујале воде, својствене пролећу ограничиле наш даљи пролаз. Верујем, да је и то била и те каква привилегија упорних трагалаца за ретким и драгоценим призорима. Један од разлога што успон на Малиник водим увек у то време, јесте и овај, како бисмо имали бар шансу да уловимо тренутак, када ће воде бити довољно ниске, да нас пусте до њених првих одаја, у време када цвета.

Нежан цвет посвећен тужној краљици

Краљица Наталија рођена је 1859. године у Фиренци. Отац јој је био руски пуковник, а мајка принцеза од Молдавије. Удала се за српског кнеза Милана Обреновића 1875. године. Имали су само једно дете, сина Александра.
Краљица Наталија је важила за једну од најлепших жена света. Један француски књижевник рекао је да она представља лепоту грчке богиње.
На жалост, прича се није завршила као у бајкама и краљ и краљица нису живели срећно до краја живота. Развели су се 1888. године. Наталија је протерана из Србије и отишла у манастир.
Своју имовину оставила је Универзитету, манастирима и црквама Србије.

Гордана Атанасијевић

Принц Јужног Кучаја

Сада просто знам да Малиник у човеку развија неку врсту здраве зависности. Већ годинама се враћам овој планини, која чини крајњи источни обронак масива јужног Кучаја, изнова се уверавајући у њену јединственост са којом ни данас не могу ништа да упоређујем. Незнам зашто, али свакако да није никаква случајност што је баш то подручје прво стављено под законску заштиту након Другог светског рата, колико год у међувремену био мало познат широј јавности. Пре неких 10-ак година, одлучила сам да дам максимални допринос да тако више не буде, и бацила се на истраживање, како на терену, тако и пребирајући по разним подацима, разговарајући са стручњацима. Снимила сам тада и краћи документарац, написала пуно тога, и питам се да ли бих уопште постала планинарски водич да није њега – Малиника, кога сам толико желела да покажем и на тај начин. Убеђена сам да просто није фер да не постоји прилика да се поштоваоцима природе не понуди и не прикаже један такав планински и природни драгуљ! Пре пет година, први пут сам провела туда планинаре, и чиним то до данас, али без оне првобитне сумње да сам можда субјективна, те да сам се због ко зна чега, кармички везала за овај предео. Не, јер је не мало планинара понављало ту акцију из године у годину. А кроз сво то време, вођена грозничавом радозналошћу коју он побуђује, прилично сам продрла у његов садржај, мада ми се чини да то и поред свега и даље звучи арогантно с’ моје стране. Али оно што посве скромно могу да тврдим јест да је Малиник нешто што никако не треба пропустити.

 

Велики је Јужни Кучај, али једна сам од оних, који када језде Зајечарском магистралом ка Бору, чим ми у очи упадне Ртањ, поглед ми са жудњом скреће лево, ишчекујући Малиник. Безазленог, питомог изгледа за оне који га не знају, али ма како мирно изгледала његова јужна падина онако са магистрале, и након одвајања за Подгорац и Злот, он брижно заклања Дубашничку висораван и северну страну, коју драматично оивичава Лазарев кањон, док према југу лагано пружа своја бујна била ка долини Црног Тимока.

Види се само шумски покривач, који тако из даљине изгледа као све друге шуме на овим просторима. Док не зађете у њих…  Тад схватате зашто кажу да се овде не иде НА планину, већ У планине. Гигантска букова стабла чине главницу ових, иначе веома ретких шума ПРАШУМСКОГ ТИПА, које су преостале на Балкану. Опкољени њима, мајушан човек мора бити задивљен. Најразличитији облици крошњи наткриљују прелепе стазе, као извезене по шумској стељи, а по стаблима разне врсте гљива (шкрипавац, буковаче, трудови итд.). Одавде се много планинара вратило са трофејима у виду рогова од срндаћа, који су овде заиста бројни.

До недавно, Малиник није имао никаквих маркација, али од пре неколико година, тамошњи планинари су се потрудили да лепо означе стазе свох краја, што је сјајна ствар, али то и даље нису правци којима ја волим да водим, јер оне не откривају оно што увек евидентно развија еуфорију код љубитеља природе, терајући их да рафално шкљоцају својим фотоапаратима. Такви призори су ретки, а Малиник их има у изобиљу и пружа их сваком ко му се ушушка у недра. Ако мало „загребете“ по геологији, нека запажања ће Вам лако инспирисати машту. Зато, када водим планинаре, уобичавам да му прилазимо од Брестовца, преко Црног врха, јер тад поуздано знам када ће сви затражити да аутобус застане ради фотографисања: спектакуларан профил Малиника и Дубашничке висоравни, које раздваја пукотина Лазаревог кањона, са Тилвом Њагром у оси – трећом у свету по реду величине геомагнетском аномалијом. Она је заправо једна од вулканских купа са источне стране долине Бељевине са високим садржајем руде гвожђа, што даје ефекат високе геомагнетске активности. Али, оно се не може експлоатисати, јер је руда (хематит) у облику микроскопски малих иглица. Када се пак са кичме Малиника гледа у правцу Тилве Њагре, пред Вама је призор из епохе стварања Земље: источно од Бељевине вулканске купе богате рудом, а западно, под Вашим ногама седиментне наслаге кречњака, које у себи крију велелепне катакомбе…

 Скривена складишта воде

       Леденице се сматрају својеврсним крашким феноменом. Јован Цвијић је у своје време описао 11 леденица у источној Србији, а професор Јован Петровић их је у својој књизи „Јаме и пећине Србије“ навео укупно 15. Само нам име говори да је реч о јамама у којима је лед, али је куриозитет што тај лед почиње да се ствара с’ пролећа, траје током целог лета, ма како врела она била, а почиње да се крави доласком првих хладнијих таласа с’ јесени. Обзиром на глобалну промену климе и угроженост шума, које штите отворе ових спелео-објеката од инсолације, данас је мање оних које чувају дебеле наслаге леда током дужег периода. На источним ободима Кучаја, односно Малинику, налазе се чак четири оваква спелео-објекта: Стојкова леденица, Ђин Шотача и две које зову истим именом – Гаура Фрђефунд, што на влашком значи бездан (гаура – јама, фрђе – без, фунд – дно). Једну је лако наћи, јер је ограђена и означена, пошто је спомен обележје и налази се са јужне стране гребена.

      За леденице су некада добро знали чобани, јер су представљале важан резервоар воде током сушних лета.

Након тога сужавам круг, приближавајући се селу Злот и његовим познатим пећинама, и наравно, видиковцима на Дубашничкој страни Лазаревог кањона. Кратка шетња до Капије у Лазаревом кањону, има за циљ сусрет са  ендемском биљком, реликтном принцезом –  Ramonda serbica, што понекад омете ниво воде. Лазарев кањон је потпуно засебна целина, и ако се налази непосредно уз планину, којој долазимо у походе. Па ипак, ове шетње око њега првога дана акције одлична су увертира којом сваке године начињемо сјајан викенд,  прожети карактеристичношћу предела који нас окружују, што практично почиње спуштањем од Црног врха према Злоту, када се пред нама указала долина, коју некако заштитинички надкриљава Малиник и са даљине видљива распуклина излазног коридора Лазаревог кањона. Нагласила бих да ове две целине, свака са својим аутентичним особинама, изузетних квалитета и амбијенталних лепота, ипак „мири“ врло лепа замишљена траса: Ковеј, гребен, оба врха, долина Веја, па кроз кањоне до Стобора одакле би се могло или ка врху Микуљ, или ка Злотском врелу, све зависно од тога колико се има времена.

Подземна катедрала

       Верњикица на влашком значи лепотица, и то име с’ правом носи једна од чувених Злотских пећина, јер тешко да је и једна друга надмашује по раскоши подземног накита и украса, што није случај са суседном Лазаревом пећином, и ако она има своје адуте. Ипак, многи ће Вам рећи, а и ја се слажем, да када је реч о лепоти, између Верњикице и Рајкове пећине је „мртва трка“.

      Реално, Верњикица држи рекорд, по висини једне од својих дворана, као највиша у Србији (60 m). Њена старост је велика, чему управо иду у прилог њене главне морфолошке одлике: димензије канала и дворана, грандиозни примерци пећинских украса, као и наслаге крупних блокова; они су последица и доказ дуготрајног обликовања овог подземног простора. Маштовити називи њених морфолошких целина: Вилинград, Готска катедрала, Колосеум, Венерин храм, и други, оне који је нису видели, остављају у слутњи, како ли те красоте могу да изгледају.

      Лазарева држи рекорд дужином својих канала, по чему је то наша највећа пећина. Њене дворане и галерије нису тако барокно накићене, али би рецимо биле идеалне за концерте, тако да незнам зашто се тога нико свих ових деценија није досетио. У њој је приликом истраживања 60-их година, пронађена огромна количина фосилних остатака пећинских медведа и других животиња из леденог доба, а данас је насељена колонијама ретких и ендемских врста слепих мишева (потковичара), због чега је врло чувана.

Осим лепоте призора, видиковци пружају могућност да се Малиник сагледа са северне, окомите стране и стекне представа где ћемо сутра да будемо, као и куда тачно да се крећемо. Одатле, иза највише уздигнуте купе, покривене густим шумама, од наших погледа остаje скривен Мали Малиник, али не мора све да се открије пре времена, нека нешто остане изненађење. По силаску, редовно смо посећивали чича Илију, пчелара, у чијем су меду преовлађивали мириси борова и то ових Лазаревих – реликтних, што расту самотњачки, суверено владајући највишим, глатким литицама кањона. Малени старац памтио је планинаре, вазда поздрављајући оне од прошле године, распитујући се за њих. А када смо га једном питали колико пчела има, одговорио је – Па немам их, оне дођу саме и оду. – Чича Илије више нема, што ме је посебно растужило, јер га познајем од како долазим у овај крај. Надам се да ће његов син наставити да сабира мед од нектара овог предела.

Тиме се заокружују утисци првог дана, након чега одлазимо на починак, како бисмо рано ујутро свежи и одморни кренули на успон.

Маркирана стаза до врхова Малиника води из села Злот, ми међутим крећемо директно на гребен према Ковеју, том истуреном северном степенику Малиника, са ког се пружају величанствени погледи на литице високе преко 350 метара, настављајући одатле ка гребену – једине локације са које се погледом могу обухватити сва четири крака Лазаревог кањона. Након тако сочног напајања чула, идемо ка превоју према Великом Малинику, кроз његове горостасне шуме. Насупрот очију, организам је овде већ озбиљно жедан, те се чутурице увек пуне на „Коритима“, или извору Ларг (поток Огашу а Ларг), да би нам сам врх овог Кучајског принца испијао даље чула оним вечито ведрим пропланком.

Први међу бољима

       Малиник карактеришу бујне букове шуме, горостасних стабала, прашумског типа, што се сматра великом природном драгоценошћу, јер су реткост. Али су овакве дефиниције, и ако објективне, некако мале и ништавне спрам доживљаја, када се нађете усред њих. Мало је познато, али је управо због таквих својих вредности, Малиник стављен под законску заштиту још 1949. године, као резерва и тиме постао прво заштићено подручје у нас након Другог светског рата. Године 1959., због угрожености јела које су пропадале на посном и крушљивом крашком тлу и биле нападнуте имелом, зона заштите је проширена. Међутим, оно што лаику не може да промакне је девастација коју спроводи „Србијашуме“ и то баш на пределу Поломе, где је заштићена прашума.    

Иначе, издвојена шумска заједница на Малинику је реликтна фитоцентоза (остаци биљних заједница које потичу из леденог доба) и то не само по свом распрострањењу у источној Србији, него и по свом разноликом (хетерогеном) саставу: јела, тиса, мечја леска и црни јасен.

А колски пут ка Ковеју води готово директно од подножја, од маленог моста, на 2,5 km километара иза Злота. Долазак на зараван Ковеја само је по себи предах. Одатле, на коју год страну да се крене, пут води ка несвакидашњој лепоти. А то ваља густирати. Зато треба кренути десно, ка најокомотијим литицама кањона, и уживати у призорима глатких вертикала, високих 375 метара, обраслих реликтним црним боровима. На Ковеју има неколико појата, тако да је цела јужна ивица кањона приступачна у већој мери. Али, као есенцијалну тачку за овај предах, бирамо ону, која је на његовом крајњем западном делу, а власништво госпође Дивне и Зорана из Злота. Широка ливада са старим стаблима воћки и камена колиба налази се уз сам кањон, тако да није чудо што планирају да „ту направе нешто“ за љубитеље природе попут нас… видећемо шта. За све који планинарске акције бирају само зарад кондиције, Малиник можда није прави избор. Није то „лака“ шетња, која не изискује кондицију, али је прелепа само за пуко набијање темпа. Ово је прави избор за онај сој планинара, који у природу иде ради уживања свега што она пружа, напајања душе, фотографисања, јер се креће кроз прелепе крајолике и величанствене видике.

Људи крену замном када проценим да је већ крајње време да их позовем да пођемо даље. Крећу некако „тешка срца“, али им пружам утеху са пуно разумевања – ‘ајмо полако ка гребену, оданде ћемо наставити са задовољством посматрања – Од Ковеја се ка гребену иде готово беспућем, али друге нема, а и не треба. Напредујући узбрдо, под солидним нагибом, поглед преко рамена уназад, мотивише да се попнете до звезда! Четворокрака пукотина Лазаревог кањона спектакуларно израња! Стога смо доживљај преласка гребена рециклирали, а дигиталним справама смо покушавали да бар делић тога овековечимо. Најзад, на врху гребена планирана пауза. А и да није планирана, била би спонтана. Фантастично!…

Силазећи са гребена, улазимо у шуме ка превоју, и извору Ларг. Свеже маркације су пријатно изненађење, било је крајње време, мада воде са јужне стране из самог Злота, али како год, сигурно ће допринети да у лепотама Малиника ужива већи број планинара и љубитеља природе. Чаробни пропланак и стаза ка Великом Малинику, прекривена многобројним траговима срндаћа, којима је овај извор очигледно такође важан. Осећам да су они ту негде, скривени, радознало зурећи у нас… Њиховим траговима кренули смо ка врху Велики Малиник, са чијег се пропланка указао, а ко други, него Ртањ са својом свитом. Један планинар је овде пре три године сјајно описао вечито исти изглед нашег одмора на овом месту – Људи, знате на шта личимо? Као да се срушио авион, а ми попадали са све стварима, разбацаним око нас! – И ко зна колико бисмо могли тако да уживамо, да се није морало напред, и да нас није чекало још тога…

Спуштајући се са Великог Малиника, излазимо на кратко из његових шума, и убрзо се пред нама отвара широка ливада Малог Малиника, на којој баба Марија (84 године) чува своје козе и овце, седећи на хоклици, са штапом у руци. Помаже јој шарпланинац, док она сва у чуду посматра – откуд оволика  омладина што излази из шуме –.  Знамо и њеног зета Миодрага, који нам је једном пожелео  добро јутро (након биваковања на превоју), питавши нас, јесмо ли за свеже млеко. О, како волим ову питому и тајанствену планину! Како само инспиришу и опијају миром њене ливаде са јужних падина ка Боговини, као живопис на сликарском платну!

За разлику од Великог, Мали Малиник није шумовит и налик је голетној главици која је ту изронила из околних шума, а његове ливаде у право време умеју бити веома издашне укусним гљивама. Међутим, право изненађење почиње на самом врху, прекривеном чудноватим метаморфним стенама. Та филитна поља изгледају посве нестварно, тако да се увек чују и одговарајући коментари – Шта је ово? Као да смо на Марсу! – И тад опет креће фотосешн, овога пута са акцентом на макроплан, јер је њихова текстура попут дрвета. Интересантно је да се та црвено-смеђа боја види са велике даљине, тако да је региструју и сателити, те ако баците поглед на Google Earth, лако ћете уочити како Мали Малиник има на снимку различиту боју, коју му заправо дају ове метаморфне стене.

Мали, а ванземаљски

       Лако цепљиве, крхке и ломљиве метаморфне стене са врха Малог Малиника се због таквих својих особина гравитационо спуштају са њега, низ обод ове планине, збуњујући око лаика, јер неодољиво подсећају на исцепкана дрва. Њихова упадљива слојевитост је иначе карактеристика метаморфисаних стена. Црвено-мрка боја потиче од оксида гвожђа, вероватно минерала хематита, што указује да се процес метаморфозе вероватно одвијао у воденој средини.

      Ове, највероватније филитне стене измењене су у условима високе температуре и притиска, а њихову старост  је на жалост немогуће одредити. Метаморфоза је секундаран процес, и данас не постоји ни једна метода којом би могло    да се утврди у ком геолошком периоду су настале.

   

      Њихово присуство, чини посебну амбијенталну карактеристику овог врха, која се види и на сателитском снимку, и посебно остаје у памћењу. Таман кад помислите да Вам је остало још само да сиђете доле, ова поља расутих глиновитих плочица опседну Вам пажњу и радозналост. Чак је и део колског пута усечен преко њих, што изгледа по мало нестварно, као и већи комади, од којих су многи налик правим пањевима. Ова партија пута се прелази од прилике баш када је сунце под таквим углом, да фантастично обасјава метаморфне наслаге плоча, што ову површину чини још чудноватијом, некако неземаљском.

Силазећи даље ка шуми, запажа се да је добар део масива изграђен од овог чудноватог материјала, чију старост, кажу геолози, није могуће проценити. Од многобројних начина да се сиђе са ове планине, последњи пут сам одабрала овај, као најлепши. Дуж Корњет Малиникули, стаза је водила право ка Ваља Рнж, где нас је чекао аутобус што заокружује предивну 20-окилометарску шетњу, са које се сви враћају са неотуђивим капиталом утисака, а неко и пуних руку, што биља, што трудова, и наравно, чича Илијиног меда са зрнцима саћа, ког су од мирисних нектара ових чаробних предела, сачиниле пчеле – „слободни уметници“.

Све ово стане у само два дана. Последњи пут беше то је 20-21. јунa 2009. године.

Гордана Атанасијевић