Архива за putovanje – Page 2

Дочек Нове 2017-те – три испуњена празнична дана!

Замишљено је да за сваки дочек Нове одаберемо посебно место; предео чији ће нас садржај испунити током празничних дана. Тако смо ове године требали планирати дочек негде на југу Србије. АЛИ… захваљујући томе што је Вишеградска Нова у свих учесника оставила невероватно снажан утисак, мимо свих очекивања, одлучили смо да овај догађај поновимо! Кликом на фотографију испод, можете видети како је изгледао прошлогодишњи дочек у Вишеграду:

Овако је било прошле године

А ко зна колико бисмо знали о Вишеграду да живот касабе и старог моста као његове душе, Иво Андрић није сажео у дело за сва времена. Беше то разлог што смо лане ту боравили и вратисмо се надахнути и пуних срца. Шетње обалама Дрине, крај легендарне ћуприје као да нас изместише у временске димензије које памти стара Ћуприја оживљавајући, на махове, ликове из романа „На Дрини Ћуприја“…

Поучени претходним искуством, ове године смо у програму начинили извесне измене, заједно са нашим домаћинима, у складу са вашим запажањима, како би и овога пута доживљај остао незабораван!

Субота, 31. децембар:

ПОЛАЗАК: окупљамо се ујутро у 7.30 h на паркингу код нашег Клуба (Устаничка 125 ц)  и тачно у 8.00 h полазимо према Ваљеву и Дебелом брду. Јутарњу кафу пијемо у аутентичном рустичном амбијенту крчме „Вајат“ у Јовањи, код крчмарице Снежане, а потом настављамо пут ка Бајиној Башти. Опраштамо се на кратко са Дрином и прелазимо планину Тару, где ћемо застати ради једне кратке али лепе пешачке партије до предивног видиковца који по легенди посетиоцима доноси љубавну срећу!

Видиковац среће Кремна 

Даље, пут настављамо ка Кремни, где посећујемо кућу пророка Тарабића, а потом путујемо према граничном прелазу код Вардишта.

Одатле нас до Вишеграда дели још 18 km. Непосредно иза границе Црни и Бели Рзав се спајају у Рзав. Пратећи његов ток до ушћа у Дрину, стижемо до Вишеграда пред хотел „Андрићев конак“ (три звездице), крај саме ћуприје на Дрини, где нам је на располагању пун комфор и необична срдачност домаћина. Сместићемо се брзо, пошто знамо бројеве својих соба, те почињемо са припремама за „најлуђу ноћ“!

Јеловник предвиђа време поста, као и госте који су вегетаријанци и приликом пријављивања ћете се изјаснити који од четири понуђена менија бирате за свечану вечеру.

Наш хотел је на самој обали Дрине, скроз десно  

Недеља, 1. јануар:

Дан када је тешко претпоставити када ће ко да се пробуди и разбуди, тако да је време после доручка до 15 h слободно да га искористите како вам највише одговара.

Андрићград, или Каменград је врло близу и сигурно га нећете прескочити, а препоручујемо и шетње: до куће Иве Андрића, те видиковаца и то с’друге стране ћуприје (стаза је кратка и обележена), затим оног где живеше „лијепа и мудра Фата Атлагина“ што је живот предала Дрини, бацивши се са Ћуприје на дан свог несуђеног венчања; затим до стене на Бикавцу (у близини хотела) и Маркове куле. Ни једна од нанедених шетњи није кондиционо захтевна, а наградиће ваша сећања трајном успоменом 🙂  Да бисте се боље снашли, на располагању Вам је ова карта, али и трекови које за предложене шетње можете употребити помоћу својих GPS уређаја, или андриод телефона 🙂

 На једном од видиковаца...(поглед на Бикавац) Маркова кула 

У 15 h смо у холу хотела, спремни за одлазак у Вишеградску бању. Базен је намењен искључиво за госте бање, али у овом случају и нас. Благотворне термалне воде биће прави третман пред још једну журку 🙂 На овом линку можете видети избор менија за ово вече.

Понедељак, 2. јануар:

Напуштамо хотел и заједно посећујемо спомен учионицу Иве Андрића.  По силаску у град полазимо на пут пратећи Рзав узводно, до манастира Добрун. Ту застајемо ради посете манастиру.

Спомен учионица Иве Андрића Манастир Добрун Дрвенград

Пред нама је гранични прелаз, после кога идемо ка Мокрој Гори, у Дрвенград на Мећавнику.

Након обиласка Мећавника, а по силаску у Бајину Башту, уприличићемо ручак у ресторану „Студенац“, где такође имамо одговарајући избор менија (посно/мрсно, салата и једно пиће по избору). После ручка настављамо ка Гвоздачким стенама, Дебелом брду, Ваљеву и стижемо у Београд до 21.30 h.Кућица на Дрини

ОПРЕМА:  лепо расположење, лепе жеље, све што треба да увече будете свечани и лепи, гојзерице и мали ранац за пешачење, прибор за базен. Не заборавите личну карту, неопходну за гранични прелаз!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба средом у 20 h. Без обзира на који начин ћете се пријавити (путем мејла, телефоном, или доласком на састанак), попуњавање овог формулара је неопходно за сваког учесника.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  90 € + 3.500 дин (подразумева се да су сви учесници чланови Клуба)

  • Котизација обухвата: превоз, смештај у хотелу са доручком у петак и суботу, две свечане вечере, улаз у базен Вишеградске бање и Дрвенград, улазница за Спомен учионицу, боравишну таксу, ручак у „Студенцу“ при повратку и путно и здравствено осигурање.
  • Приликом пријављивања је обавезно дати попуњен формулар за учешће и измирење аконтације у износу од 70 €

НАПОМЕНА:  последњи рок за пријаве је 15. децембар! Препоручујемо да  то учините на време, како бисте обезбедили жељени смештај.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Одштампајте програм, или га преузмите у pdf. формату

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Сирија и Јордан

У среду, 14. децембра, имаћемо прилику да се предамо утисцима са блиског истока уз причу и фотографије Миливоја Ристића – Рилета, који ће са нама поделити импресију са свог путовања по Сирији и Јордану.

Пројекција ће се одржати на састанку Клуба у среду 14. децембра у нашој сали у устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“), у 20 h. Добро нам дошли 🙂

„Босански лонац“ – празнично издање!

Шта смо вам „скували“ за празничне дане?

Пределе нестварне лепоте, боја, звука, где време стоји, док вода протиче стварајући најлепшу музику за уши и душу! Предели нетакнуте природе, пуне зеленила и водотокова, оазе мира и чистоте које остају заувек у срцу и никад се не заборављају!

Одакле почети? Шта издвојити? Није лако било одабрати, али смо одлучили да вас упознамо са „воденим бисерима“: најлепша река региона, водопад у срцу града, највећи извор пијаће воде у Европи, драгуљ Крајине… Водила нас је идеја да вам ови дани остану незаборавни и ослонили на чињеницу да такво јемство Босна пружа свакако!

Петак, 29. април:

ПОЛАЗАК  у 6:30 h са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Возимо се кроз Босну од Бјељине ка Бања Луци. Ту правимо паузу за оброк у рибљем ресторану, или самостално по свом избору, а може и оно што сте сами понели уз шетњу поред тврђаве.

Настављамо пут према историјском граду Јајцу чија историја почиње још у неолиту и завршава другим заседањем АВНОЈ-а, односно формирањем СФРЈ. На овом невеликом простору отвара се несвакидашња могућност да се једним погледом обухвате чак четири царства (Римско, Византско, Османско и Аустро-Угарско), три краљевства (Босанско, Угарско и Југословенско), три светске монотеистичке религије – хиршћанство (православље и католичанство), ислам и јудаизам- најразличитији архитектонски стилови и животни обичаји.

jajce_vodopad Untitled_2_9 sprachkurs-bosnia-jajce-2010888-h

Као што мајка чува и брине о својој дјеци у топлом и меканом наручју, тако и ријека Плива, штити свој град мотрећи на њега даноноћно. Док је Плива текла према своме ушћу, тратинчице које су се отимале вјетру спазише испред себе великог стаситог младића који прилази прелијепој Пливи којој су птичице и рибице управо правиле најљепше плетенице од росних капи. Ослушкујући кораке који су долазили све ближе и ближе, срце Пливино поче немирно лупати, једва дочекавши да јој се он приближи.

apartments-pliva-flyfishing-radoja-izlet-jajce-3 jajce_vodopad-300x450 1364567710_1-jajce-4

Врбас, широких рамена, висока стаса, те усправног хода, приђе лијепој Пливи онако како то раде прави џентлмени, приближи јој се, њежно је погледа, наклони се, те је њежно пољуби у руку. Осјетивши јаке дрхтаје тијела, Врбас рашири свој водени плашт, те је привуче је к себи и њежно пољуби. На торњу св.Луке, пођоше звонити звона, пробудише се Табије и Катакомбе, пробуди се и Медвјед кула, прошири се весеље градом, те заплесаше Травничка и Бањалучка капија, па својим веселим плесом пробудише и џамију Есме Султаније, а велики и бијели кристални слапови, што рађали су се све више и више правећи бијелу пјену љубави, пробудише Бедеме наговјештавајући своме граду исконску љубав, као у оној о Синиши и Нери. Љубећи је непрестано, Врбас зави Пливу у своје водено рухо шапћући јој тихо и чило како је жели имати уз себе до краја свога живота, дајући јој завјет на слаповима Водопада да ће он од сада и надаље штити и бодрити овај вјечни град воде, показујући свијету сву љепоту и раскош краљевског града Јајца.

Љубица Бртан Цвитановић

Најснажнија одредница града, његов заштитни знак, је величанствени- 22 метара висок водопад (место где се река Плива низ бигрену стену обрушава у Врбас). Водопад украшава сам центар града, што ово место чини  јединственим у свету.  А ту је и незаобилазан стари град. Нешто што се не сме изоставити су воденице на реци Пливи, 5 km од центра, датирају још из средњег века.

jajce2 jajce Pliva

Наше путовање настављамо даље према Шипову које ће бити наш домаћин у ове празничне дане.

Шипово – бајка на пет река, бисер Крајине, у чијој околини је толико природних лепота да се с правом може назвати најлепшим малим местом у Републици Српској.

Овај градић са 10.000 становника, ушушкан између модрозелених планина Виторога, Плазенице, Равне Горе, Горице, Лисине и Чардака сачекаће нас раскошна оаза према којој је природа била изузетно дарежљива. Прелепа Плива, која извире на осам километара од Шипова, река Јањ са својим Јањским отоцима, речице Сокочница, Љубовица и Воларица чине овај крај као

из бајке…

Осим пет река на којима лежи Шипово, ту су и Олићко језеро и језеро Ђол.

Поред природе, уз Шипово се неизоставно веже и гастрономски ужитак, треба пробати пастрмку из Пливе, припремљену на жару, или надалеко чувен јањски кајмак и сир , млада јагњетина и сви остали производи који су домаћи и који стижу са надморске висине од 1.000 до 1.500 метара.

Смештамо се у своје собе, ноћење.

Субота, 30. април:

Устајање по сопственом биоритму, али до 8.00 h мора се обавити јутарња кафа, доручак и припрема за целодневно упознавање знаменитих природних лепота овог краја. Аутобусом ћемо се одвести до извора (има их чак три) реке Пливе. Један од извора, излази испод огромне стене правећи мало језерце, наизглед мирно, из кога се невероватном снагом обрушава бистра и брза река. Друга два извора по својој лепоти не заостају за првим.

Лепота зелене реке

Истински рај на земљи, нетакнута природа, бистра, зелена река Плива, прави одмор за очи и душу. Плива извире на чак три места (481 мнв). Један од извора, који је можда и најлепши, излази испод огромне стене.Одмах испод стене, извор прави мало језерце, наизглед мирно, из којег се, готово невероватном снагом, обрушава бистра и брза река.Друга два крака, готово један до другог, из којих извире Плива, су у непосредној близини и не заостају по лепоти за оним првим. Најлепше је доћи  на извор Пливе у периоду од марта до маја, када је водостај виши и када се од заглушујуће хуке воде дгуго ништа и не чује.

Настављамо пешке према прелепом кањону реке Сокочнице, који је дугачак 10 km у ком се налази мноштво малих водопада који често мењају своје положаје и висине. На реци се налази 18 воденица, од којих је само неколико у функцији. Успон до остатака тврђаве Сокол град, до које није лако доћи али се напор свакако исплати јер се са овог места пружа невероватан видиковац на стрми кањон реке и њену запенушану воду.

Кањон Сокочнице и успон на Сокол градкањон Сокочнице

У прелепом кањону Сокочнице, који је дугачак десет километара, налази се мноштво малих водопада који често мењају своје положаје и висине.На реци се налази укупно 18 воденица, од којих је само неколико у функцији. Попадала стабла су природне бране преко реке, јер се у овом пределу нетакнуте природе могу срести веома ретке породице даброва у свом природном станишту.Ту се крије и Соколачка пећина која је свакодневно доступна посетиоцима.

Сокоград (1366. године)

Сокоград је фантастична тврђава надвијена над кањоном реке Сокочнице. Вероватно је настао крајем прве половине XIII века, када су се у тадашњој бановини Босни почеле градити прве јаче тврђаве. Угарски краљ Лајош I Анжујски је приликом свог напада на Босну покушао да у јулу 1363. године заузме Соко Град, али га је у томе спречила јуначка одбрана града и он се након три дана борбе повукао. На челу одбране стајао је војвода Вукац, који је због тих заслуга добио од бана Твртка Пливску жупу са све Соко Градом. Мађари су поново покушали да заузму град 1405. године, али су опет били поражени. Последњи деспот Србије и краљ Босне Стефан Томашевић је кратко време провео у тврђави током агоније у којој се срушила краљевина Босна, након чега коначно улази у састав краљевине Угарске. Током борби Турака и Мађара у другој половини XV и почетком XVI века Соко Град се налазио у саставу угарске Јајачке бановине, све до 1521. године када га Турци коначно заузимају. Соко Град је служио Отоманској империји до 1833. године, када га је напустила војна посада. Ова тврђава је била тада, а наравно и сада на врло тешко доступном месту, али ће вам се напор успона исплатити, јер се са овог места пружа невероватан видиковац на стрми кањон реке и њену запенушану воду.

По повратаку вожња аутобусом до Јањских отока, пешачење крај  реке Јањ до  њеног врела, и натраг.

Јањ је десна притока је реке Пливе. Име Јањ означава и област јужно од Шипова према Купресу сачињену од многобројних села, која се налазе у и око кањона реке Јањ који је и заштићени природни резерват.Река Јањ је изузетно богата пастрмком и липљеном и извор питке воде за општину Шипово.

Јањски отоци

Четири километра од извора ријеке Јање (612 мнв) налазе се Јањски отоци (550 мнв), најпознатије и најатрактивније излетиште у Шипову.

Јањске отоке су место са разноликим пејзажом где река Јањ ствара чаробан изглед овога краја, мноштво слапова, водопада ове реке остављају незабораван утисак.Велелепни пејзаж, који подсећа на низ ренесансних паркова, где се бујно зеленило преплиће са бистрим поточићима, пенушавим и бучним бигреним каскадама и малим водопадима ријеке Јањ.

То је природно чудо крашког света, где је Јањ исталожио дебеле бигрене наслаге преко којих се растаче у велики број рукаваца и млазева, да би се на крају све те воде прикупиле градећи високи пенушави водопад који лети прави росу, а зими снежно искричасто иње.

Вечера код домаћина, ноћење.

Недеља, 1. мај:

Име су јој дали Римљани, као јединој тако лепој. Даме које се зову као Она – не плаћају улазницу за Национални парк! Овај дан смо одвојили да очима упијемо несвакидашње лепоте јединствене Уне!

8.00 h, после јутарње кафе и доручка крећемо аутобусом ка пределу бајковите лепоте. Симбиоза флоре и фауне у интеракцији са културом и традицијом људи који настањују простор Национални парк УНА од најстаријих времена до данас , чине га јединственим у европским али и светским размерама.

По уласку у парк пешачење у дужини од 4,5 km, кроз недирнути природни амбијент до Штрбачког бука.

То  је водопад импресивне лепоте и снаге воде која се обрушава преко већих или мањих бигрених баријера. Највиши је водопад на реци Уни и највећа природна атракција у БиХ. Састоји се од три бигрена одсека ширине 40 m а висине 23,5 m.

У повратку шетња лаганом стазом која води уз реку Уну у насељеном месту Орашац у дужини од 7 km.

Аутобусом ћемо се превести до Мартин Брода. Шетња и обилазак површински највећег водопада на реци УниMaнастир Рмањ познатог као Миланчев бук.

Посета манстиру Рмањ који је подигнут 1443. године, а посвећен св. Николају Мирликсијском. Приписује се као задужбина Катарине Бранковић. Кроз бурну историју ових простора манастир је више пута уништаван и обнављан све до данашњих дана.

Наставак шетње до Горњег села и обилазак старе воденице, еколошке веш машине зване Бучница која је једна од туристичких атракција места Мартин Брод, а уједно и део традиције овдашњег становништва коју кроз овакве и сличне програме НП Уна жели промовисати и отргнути од заборава.

Вечера код домаћина, ноћење.

Una6 prir. veš mašina Martin Brod_slapovi Unca

Понедељак, 2. мај:

Устајање по сопственом био ритму, али до 8.00 сати мора се обавити јутарња кафа, доручак и паковање кофера, спремити се за почетак путовања-повратак за Београд. Аутобусом крећемо ка још неким лепим местима које ћемо посетити пре укључивања на ауто пут за Београд, а то су: место где се Крупа улива у Врбас (Крупа на Врбасу) са изузетним природним и културним вредностима као што су слапови, млинови и извори Крупе, Стрикина пећина, Манастир Крупа на Врбасу и средњовековни град Гребен (1192).

Mlinovi_u_Krupi Slobodan Čavić-Krupa kruppa

У етно село“Љубачево“ направићемо паузу за ручак,  а при посети Самостану Марија Звијезда можемо купити аутентичан сир трапист.

У  Београд стижемо у касним поподневним сатима.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, одећа слојевита, у складу са временским приликама; добра  заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина.

ИНФОРМАЦИЈЕ и пријављивање на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

85 €  + 2.600 дин

85 €  + 2.500 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

што обухвата: превоз, смештај, улазнице у НП Уна и боравишне таксе.

НАПОМЕНЕ:

  • Рок за пријављивање је 5. април 2016. године на састанцима клуба средом у 20 h.
  • Приликом пријављивања уплата обавезно је измирење аконтације у износу од 50 €,  као и достављање личних података (име, презиме, контакт телефон, е-адреса, број личне карте и путне исправе). Преостали део котизације измирује се до 20. априла.
  • Редослед пријављивања ће бити и редослед распоређивања код смештаја. Собе су двокреветне, токреветне и четворокреветне са купатилом и са заједничким купатилом.
  • Ако се одлучите за храну код домаћина, цена доручка је  2,5 €, а вечере 5-6 € (по договору)
  • Обзиром да путно и здравствено осигурање многи учесници већ имају обезбеђено, остали, који то немају моћи ће по најповољнијим условима да обезбеде у Клубу (105 дин по дану), јер смо потписали уговор са WIENER STADTISCHEДетаљније о томе можете погледати овде.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

065 55 99 346

DSC02134-1-1024x768 800px-Rijeka_Krupa_222 jajce3 (1)

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ЗЛАКУСА: Потпећка пећина, Терзића авлија, Градина

И да никада овде нисте били, сигурно знате да је овај предео је познат по традиционалној изради грнчарије. Али, као и многи крајеви Србије, и овај има СВОЈУ причу… Потпећка пећина је одавно уређена за посете и одликује се највишим улазним луком, док сам врх Градина има историјску причу од античких времена до Другог светског рата. Све то, био је довољан повод да ово одредиште уврстимо у овогодишњи план активности…

Планирана стаза води  кроз прелепу природу,  пролазимо видиковце,  уживамо у пећинском амбијенту и најзад традицији.  Траса су смо осмислили као прилагодљиву, што значи да ће по идеалном времену бити изведена као што је изложено, али ће по мање идеалном времену дужина стазе бити промењена. На остатак садржаја, време свакако не може да утиче!

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.30 h. После два часа вожње правимо паузу у ресторану (30 минута пре Милановца). У Злакусу стижемо у 11 h и најпре обилазимо Потпећку пећину.

Потпећка пећина у ствари и нема име! Названа је по селу Потпећ док је село добило име по пећини (село под пећином). Из далека подсећа на огромну потковицу урезану у камену литицу. И није једна пећина, већ две доња је неприступачна, јер су њени ходници поплављени водом понорнице Петнице. У прошлости ова речица коришћена је за покретање камена воденица и ваљаонице, а данас се вода Петнице користи за бројне рибњаке пастрмке.Са грандиозним отвором високим 72 метра (највишим у Србији), Потпећка пећина спада у оне од којих је тешко одвојити поглед. Кружно степениште са више од седамсто степеника, представља прави тест издржљивости али се труд итекако исплати. За туристе је истражен, осветљен и уређен горњи део пећине дужине 555 метара. Потпећка пећина у својим дворанама и ходницима скрива раскошне сталактитске фигуре које носе називе „Палма“, „Снежана и седам патуљака“, „Октопод“, „Дон Кихот“, „Змајева дворана“, бела сталагмитска провидна драперија је названа „Невестински вео“, а ту је и „Пролаз слепих мишева“. Ресторан недалеко од улаза у пећину сачувао је изворну лепоту овдашњег грађевинарства и право је место за предах и опуштање.

Улаз у пећину спада у ред  монументалних дела природе. Џиновски портал у облику потковице, висок  50 m (од корита периодског тока  до свода), а широк 12 m при дну, односно 22 m при врху, највиши је пећински улаз у Србији. Издубљен на  кречњачкој литици, чији је вертикални део висок 72 m. Итсражена и уређена дужина за посетиоце је 555 m.  Улазно силазна стаза има преко 700 степеника. Потпећка печина је изворског типа њу су изградиле воде понорница које пониру у Дрежничкој долини и после  подземног тока у дужини од 4-5 km (у правој линији), избијају из пећине или врела испред пећине и граде  Петницу-пећинску реку.

РЕЧИЦА ПЕТНИЦА настаје из врела ипсред саме Потпећке пећине. Од јесени до почетка лета активно је још једно врело,  односно водени ток који истиче из саме пећине, Доњег дела пећине који је језерског типа, када је виши  водостај у њему. Дуж воденог тока Петнице, до њеног уливања у реку Ђетињу, налази се више рибњака са  калифорнијском пастрмком, као и три рибља ресторана. На Петници се налази пар живописних водопада као  и више старих воденица поточара од којих су неке у фунцкији и данас.

По изласку из пећине, започињемо пешачење (успон) маркираном стазом која води до Караџиних стена (први видиковац), кроз засеок Тешићи до Забоја, а одатле стеновитом стазом према врху Дрежничке Градине (931 m). Овај врх је и својеврстан видиковац  у пуном кругу од 360о!
Пешачење, односно спуст, настављамо према видиковцу на Вршњаку, настављамо до видиковца који се налази на Јоцовом брду, одатле низбрдо, пут води до Терзића авлије, где завршавамо нашу пешачку туру.

023 Zlakusa_2 Терзића авлија 

Обилазимо етно село Терзића авлија, и музеј грчанства, ко жели може купири сувенире, или грнчарију, ручати.

ТЕРЗИЋА АВЛИЈА  је  драгуљ овог краја  – обновљено сеоско домаћинство с почетка прошлог века, прави музеј на отвореном и затвореном, ауторско дело и власништво инжењера Саше Дрндаревића (праунука Гвоздена Терзића). Иако је једно време радио у Београду, Сашин прави дом је био и остао у овом веселом дворишту у које се вратио за стално, обновио га и попунио старим украсним и употребним предметима деценијма пажљиво прикупљаним по целом крају. Уместо времеплова, за повратак у прошлост искористите овај етно музеј. Од две српске куће изворне архитектуре једна је стара 105 година и грађена је од непечене цигле а покривена старим бибер црепом.

            У дворишту се налази и крчма брвнара, економски објекти (млекара, шупа, салаш), неколико новоизграђених летњиковаца, мала летња позорница на којој се одржавају фолклорне и књижевне манифестације, једна брвнара за продају сувенира и бунар дубок 12 метара са хладном буковом водом. Цела авлија у летњим месецима просто трепери од жарких боја кућица и цвећа, жубора воде и веселих гласова очараних посетилаца који не знају шта би прво да погледају и сликају. Гостима се нуди смештај у три савремена апартмана са елементима етно стила (категорисана са 4 звездице) а кућа у којој је радила школа сада је музеј; ретко ко ће остати равнодушан у дрвеним „скамијама“ опремљеним рачунаљкама „абакусима“ и ђачким дневницима и успоменама старим 70 година.

            Кроз двориште вијуга вештачки поток са језерцима а столови живописног ресторана „раштркани“ су поред потока и испод густих крошања. Један мањи вајат (са два лежаја са сламарицама) је опремљен за преноћиста планинара а авантуристи могу у делу уређеном за камповање изабрати и ноћење под звездама. Овај необичан музеј на отвореном прима госте целе године и омиљено је место за одмор и стварање многим уметницима и љубитељима фолклора, старих заната и етнологије. „Терзића авлија“ је добитник највећег признања у области сеоског туризма – „Туристички цвет 2008“ за допринос развоју туризма у Србији и као најуспешније сеоско туристичко домаћинство у Србији које додељује Туристичка организација Србије.

ГРНЧАРИЈА

Улаз у пећину је обогаћен поставком грнчарских предмета израђених вештим рукама злакуских грнчара, радови су тако укомпоновани у амбијент да су се просто стопили са ентеријером пећине, па има посетилаца који мисле да су ове рукотворине заправо – праисторијске ископине.

Злакуски грнчари чувени широм Европе, јер већ четири века старом техником, глинено посуђе израђују на спором, ручном колу и пеку на отвореној ватри што је јединствен случај на ширим балканским просторима.

Злакуски грнчари су мајстори за израду разних употребних судова као што су лонци, ђувечаре, пржуље, сачеви, а ретко ко ће одбити вашу љубазну молбу да мало кибицујете док на точку обрћу и „вајају“ своја дела. Храна спремљена у земљаним посудама је изузетног укуса и мириса а ови предмети често могу користити и као леп украс у стану.

7 promocija-grncarije-na-koncertima-etno-udruzenja-zavicaj-1 pecina_14_1

Током 5 сата пешачења, прелазимо трасу дугу 11,4 km са успоном од 500 m и исто толиким спустом; највиша кота је 931 m – Градина). Кондициона тежина  4/10, техничка тежина 3/10, дакле – акција за све!

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима, пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.650 дин

1.550 дин  за чланове Клуба

Улазница за пећину (160 дин), и Терзића авлију  (150 дин) нису урачунате.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Новица Радојичић

065 55 99 346

nole@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

У сусрет Новој, бољој и лепшој – дочекајмо заједно 2016-ту!

Дочек Нове и боље године, свесно или не буди жељу за свечаним тренутком.  У то име, бирамо историјско место, лепу природу и надахнуће. До Вишеграда, пре него се сместимо на самој обали Дрине, крај легендарне ћуприје и обучемо тоалету, као и при повратку, посетићемо занимљива места, а сам град, изместиће нас у временске димензије које памти стари мост и подсетити на ликове из романа „На Дрини Ћуприја“.

Оно на шта морамо да Вам скренемо пажњу је да за пријављивање постоји ограничен временски рок. Наиме, до краја новембра, наше резервације морају бити уплаћене хотелу „Андрићев конак“, али верујемо да ћете после ових редова лако одлучити.

continue reading…

ПЛАНИНЕ, ПАЛАТЕ И БАЗАРИ (Иран I део)

Колико сте пута помислили да се упутите на источну страну света, ван свог Старог континента, ка границама далеких царстава, којих више нема, али о којима нас још задивљују легенде и пребогата уметничка баштина? Толико мало о томе се зна, обзиром да оно што до нас допире путем медија, углавном може само да нам угаси апетит за једном таквом амбицијом. Па ипак, помисао на приче из 1001-не ноћи, и довитљиву Шехерезаду увек побуђују машту и разгарају жељу да се крочи на тло где је створен  Хамурабијев закон – око за око; а свако дете зна за Али-Бабу, Аладинову чаробну лампу, летеће ћилиме…Дамаванд, свитање 

            На безброј пута постављено питање – зашто се пењем на планине – престао сам да дајем одговоре, јер их има бесконачно много. Ипак, дубоко у себи знам да постоји само један једини: да бих упознао себе, открио све своје слабости и на крају изашао као победник, превазилазећи их. Тако сам летос са гупом своје пасиониране сабраће кренуо пут Ирана ка његовом највишем врху – Дамаванд  (5671 m), симболу ове далеке и древне земље, иначе још увек живом вулкану, чију последњу ерупцију човек не памти. Он је заправо у својој последњој фази активности – на издисају, и зато још увек злокобно избацује симпор-водоник као последњи трзај своје некадашње динамичне активности, и као такав представља велику опасност за све оне који су решили да освоје његов поносни врх.

Оно што је Олимп за Грчку, Фуџи за Јапан или Килиманџаро за читаву Африку то је Дамаванд за Иран, јер је овај врх позорница античких јунака старе Персије, попут Џасмана, Ростима и Ферејдуна,Дамаванд описаних у Књизи краљева (Шахнаре), тада највећег епског писца – Аболгасем Фердоуси (940 старе ере – 1020 нове ере), која по лепоти ни мало не заостаје за Хомеровом „Илијадом“ или „Одисејом“. Први га је освојио енглез, W.T. Thompson 1837.  године, да би тек 1975. те то учинили српски планинари, међу којима је била и једна дама – Јелена Радовић. Наши планинари овде нису чести посетиоци, те смо нас четворица, Зоран Филиповић, Милан Косановић, Драган Вулетић и моја маленкост, први после пуних 29 година. Сваки пут ка оријенту значи авантуру. Ми смо се за ову припремали похађајући кратак курс персијског језика, а затим, стопама својих претходника, кренули аутобусом ка „Путу свиле“.

Истанбул затичемо у раним јутарњим сатима и после краћег одмора проналазимо иранску агенцију за превоз путника где обезбеђујемо полазак за Техеран. Пошто се налазимо у делу света где се време не мери ни минутима, ни сатима, него данима, ни мало нас није изнервирало, па чак ни изненадило што смо уместо у 14 h кренули тек у 17 h. За то време посматрали смо са интересовањем драму која само што није прерасла у тучу између шофера и групе Курда који су желели да користе превоз. Шофер их првобитно одбија, без обзира што их је свега десетак, објашњавајући да је то међународна линија и не вози унутар Турске. Али, после трочасовне расправе долази до разумевања, чак се изљубише и сви уђоше у аутобус. Кренули смо. До негдашње престонице Ирана, града Табриза дели нас 30 сати вожње.

Арарат – загонетка Ноеве барке

Ово је најдужа и највиша планина у Турској (5165 m). То је стратовулкан, за који се предпоставља да је своју последњу ерупцију имао пре 10 000 година. Према Старом Завету, на овој планини се насукала Ноева барка после 150-тодневног потопа, седмога месеца, седамнаестога дана, док је вода опадала све до првог дана десетог месеца, када су се указали врхови Арарата. Ово је тешко проверити као чињеницу, јер су Урартске Араратпланине велике, са стотину врхова, мада је Арарат највиши. Осим тога, горњи делови ове вулканске планине покривени су изломљеним деловима лаве, што је чини веома тешком за успон, а нарочито силазак разних животиња, из Ноеве барке. Па ипак, за овај масив везане су бројне приче очевидаца нечега у шта су се заклињали да су остаци Ноеве барке, нарочито 1850-те године. Како год, али таква сведочења су једини разлог бројних истраживања на овој планини. После опсежних истраживања спроведених кроз сво то време, коректно би било рећи, да ако се остаци Ноеве барке заиста налазе на планини Арарат, остаје да се испитају још неки њени делови. Од свих истраживања обављених на земљи и из ваздуха, укључујући и она са употребом софистицираних мапа, високе прецизности, нека предпостављају могућност да се остаци Ноеве барке налазе испод леденог покривача, што експедиција која је уследила 1988. год. Араратније потврдила, а следећа је била неуспешна.

Можда је интересантно то што су неки геолози, међу њима и  др Clifford Burdick (припадник „седмодневних адвентиста“) нашли јастучасте комаде лаве на висини од 14 000 стопа. Такви лоптасти облици лаве настају када она директно тече у водену средину и ту се хлади, што значи да је ниво воде некада уистину био близу кратера, али КАДА ? Налажењем јастучасте лаве поменути доктор нашао је доказ да је тада био вулканизам, али не и не велики потоп. За ма какво озбиљно закључивање, овде је неопходно утврђивање старости јастучастих облика лаве. Свака прича која те податке не садржи, просто се не може сматрати озбиљном, и представљала би манипулацију.

Пут преко непрегледне анадолијске висоравни је као пут кроз време. Првобитно крај вас промичу нове и модерне грађевине, а како вожња одмиче, савремене призоре смењују предели и људи из неких минулих времена. Као из древних легенди појављују се номади са својим непрегледним стадима, села за која бисмо могли рећи да се вековима нису мењала да није једног јединог детаља – сателитских антена на крововима! Контраст нестваран, колико и истинит, јер се крећемо путевима свиле.

Ближимо се турско-иранској граници. Пред нама се појављује старозаветни призор – прелеп снежни врх планине Арарат. Застаје нам дах. Магија постаје стварна. Пролазимо пределе о којима су писали пророци, идемо ка тлу једне од највећих и најстаријих цивилизација.

Земља племенитих

            Назив Иран води порекло од античких речи „а-ир-ја-нем ва-и-јо“, које у зороастријској светој књизи – Авести – означавају земљу Аираца. Овај термин односи се на одређене висоравни које су насељавали Индо-Иранци, народ који је такође припадао  Аирцима. Временом, реч „Аир“ трансформисала се у „Ер“ и најзад у „Ир“, што је на древним језицима тог времена значило – племство. Званичан назив Ирана у периоду Сасанида (400-600 године после Христа) било је Ираншатр или Ираншахр. „Шатр“ или „Шахр“ значе земља, тако да Ираншахр значи Земља Племенитих или Земља Племстава.

Вероватно данас нема земље на свету о којој постоји више предрасуда него што је Иран. Исламска револуција, рат са Ираком, данашњи рат у Ираку, многи неспоразуми са светом, хистерична Шарене планине у близини Табризапропаганда у медијима, учинили су то да човек поверује да залутали путник износи из ове земље главу на раменима само случајно и уз много среће. Многи мисле да ће у Ирану срести фанатике који попреко гледају сваког човека друге вере, или уплашене и повучене људе који се боје да са странцем контактирају. Права истина је да ће Вас осмеси, отвореност, срдачност и љубазност овдашњих житеља сусретати на сваком кораку. Све предрасуде падају већ на граници, где нас љубазни службеник са осмехом преко реда води на преглед пасоша, при чему нам ствари и не погледају.

Мајсторство без конкуренције

            Оријентални теписи се ручно израђују од Турске до Кине, у многим земљама оријента, али персијски свакако држе примат. Израђивали су се пре нове ере, а најстарији је нађен приликом археолошких ископавања у Сибиру, у скитским гробовима, а сматра се да потиче из V века пре н.е. и да је управо персијског порекла. Други, у свету чувени оријентални тепих познат је под именом „Хозројево пролеће“, назван по Персијском владару из VI века наше ере. И уопште, када је реч о историјском развоју уметности ткања ових тепиха, у Персији је она увек била повезана са владарским династијама. По предању, у Ктезифону, престоници Сасанида, у владарској палати је постојао тепих огромних димензија са представом врта, проткан златом и сребром и украшен драгим камењем.

            Персијанци су одувек били изузетне занатлије са посебно развијеним уметничким даром. Најстарији тепих данас потиче из Персије (период између 300-500 година пре Христа), зове се Пазирик и чува се у Ермитажу (Петроград, Русија).

            Град Табриз, и данас је чувени ткачки центар ових дивних тепиха, а обзиром на његов географски положај, тј. близину Анадолије, не сме се заобићи ни тамошња умешност, јер Марко Поло је тврдио да се најбољи и најлепши теписи праве управо ту. И у Анадолији, и у Персији XVI и XVII век је време процвата производње тепиха.

            Израда чворованих тепиха је мукотрпано тежак посао у коме су спретније жене, које дневно могу да израде 6000 до 10 000 чворова. Интересантно је свето правило у исламским земљама да када неудата жена почне да ради тепих, нема право да се уда докле год га не заврши.

У двомилионски Табриз стижемо у раним јутарњим часовима. То је некадашња престоница Ирана, сада удаљена око 200 km од турско-иранске границе. Налази се у азербејџанској области и данас представља један од најзначајнијих ткачких центара где се израђују надалеко познати персијски Сахандтеписи украшени различитим мотивима.

Циљ нашег доласка у Табриз била су два врха која се налазе у непосредној близини овог града. Први је Саханд висок 3700 m, а други је Сабалан који достиже 4811 m, и до њих сигурно нећемо на летећим ћилимима. Оба треба да нам послуже као нека врста тренинга за горостасног Дамаванда, јер упутити се директно тамо значило би кренути у авантуру без припреме, аклиматизације и без познавања елеметарних услова боравка на овдашњим висинама.

Између вулканских кратера и пустињских пространстава

            Бистри извори, воћњаци нара, плантаже пистаћа, редови топола, логори номадских сточара у разним сезонама, високе планине, простране низије, снегом покривени стари вулкани, бујне шуме планина Елбурз, обале Каспијског мора и Персијског залива су препознатљиви призори природе Ирана.

            Високе планине, простране неистражене пустиње и бројне реке и језера, чине топли минерални извор на падини Сабаланајединствене услове, важне за туризам, јер у свако доба године, овде можете наћи сва годишња доба. Топле воде Персијског залива и Каспијске обале и зими омогућавају, ужитак у пријатном пролећном времену, истовремено када планине Ирана имају погодне услове за зимске и планинске спортове.

            Велика надморска висина иранског платоа као и знатан број региона смештених на висини већој од 1000 m, условила је популарност планинарског спорта. Величанствене и високе Елбурзшке планине на северу, планински венац Загрос на западу који се пружа од Корасана до Балукистана на истоку, окружене су Иранском висоравни. Најважнији врхови Ирана су: Дамаванд (5671 m) североисточно од Техерана, Сабалан (4880 m) западно од Ардебила; Саханд (3707 m) јужно од Табриза; Такт-е-Солејман (4820 m) у центру Мазандарана; Зардкух (4550 m) у провинцији Бактиари; Дена (4309 m) северно од Јасуја; Тафтан (3941 m) јужно од Зедана и још десетак других врхова на разним странама земље.

            Планине Ирана припадају периоду кенозоика, и на некима од њих, које су ледничко језеро на Сабаланувулканског порекла, појављују се термални извори. Од преко 500 познатих минералних вода и термалних извора, већина се налази на Елбурзшким планинама, у области Азербејџана, затим на планинама Загрос, а неки су близу Исфахана, Мешид и Бандар Абас. Термални извори Ардебила, Ларијан на падинама Елуорза, као и Махалат привлачи посетилаца ради рекреације, или терапије.     

            Јужне обале Каспијског језера, чине дивљи предели бујне природе и обронци Елбурза покривени густим шумама, али и питоме пешчане плаже. Јужне обале и острва имају своје посебне природне и туристичке атракције, нарочито зими. Чувене пустиње Лут и Велика Слана пустиња (Кавир), са својом површином од око 360 000 km2, спадају међу најзанимљивије и још увек неистражене просторе. 

У првој шетњи Табризом упознајемо много људи. Радо причамо са њима и они са нама, питају одакле долазимо, а када кажемо из Србије и Југославије старији изговарају име Тита, неки знају за Босну, али је обавезно руковање и традиционално и гостопримљиво питање „треба ли вам помоћ?“ Све предрасуде о верским фанатицима и хистеричне медијске пропаганде о затворености иранског народа падају пред осмесима и љубазним понудама овдашњих људи, а када упознајемо младића по имену Сијамак који перфектно говори енглески, без проблема остварујемо планирану шетњу до једног врло интересантног старог и старог насеља, неке врсте иранске Кападокије – село Кандован одакле крећемо на наш први успон.

Кандован Кандован Кандован

Пут до Кандована је пут кроз прошлост. Пролазимо пределе без вегетације, а када се дође у ово село које је настало пре око 700 година када су Персијанци бежали пред најездом Монгола и сво се налази у пећинама на висини од 2000 m, као да се времеплов зауставио у време раног средњег века. У пећинама у којима су се тада склонили, остали су до данашњих дана.

Након обиласка Кандована, на наш први успон, на планину Саханд, кренули смо око осам сати изјутра. На пола пута налазимо извор и ту правимо одмор са повећом групом људи. Иранци искључиво пију чај, алкохол је забрањен, али постоји и култ воде.

Одмор не траје дуго и већ настављамо даље. Успон је релативно благ, вегетација је проређена, налазимо искључиво жбунасто, трновито и расцветало растиње и негде око један сат по подне доспевамо на планирани врх. Тамо затичемо велики број иранских планинара, а међу њима и породице са децом. Схватамо да је ово веома популаран спорт у Ирану. Поново се масовно упознајемо са људима, постављамо или одговарамо на иста питања као у Табризу или се чак сликамо са њиховим женама.

Дође и време повратку. Из само меСабаланни знаних разлога заостајем за групом неких тридесетак метара док ми мисли лутају бесциљно. Изненада поред пута сусрећем човека који седи поред једне камене плоче на коју је ставио јабуку. Руком ми показује да седнем и да је поједемо заједнички. Љубазно га одбијам и журим да стигнем своје, не схватајући да сам човеку нанео велику увреду. Тек касније сам од Сијамака сазнао да је то у Ирану чин великог гостопримства и пријатељства као што је код нас дочекивање са хлебом и сољу. Било ми је искрено жао што сам се тако лакомислено понео и одбио незнаног пријатеља.

Већ следећи дан крећемо аутобусом за град Мешкин, удаљен око 200 km од Табриза. Пут нас поново води кроз пустињски предео којим су се некада кретали каравани са свилом, зачинима, теписима. Идемо ка другом циљу који се зове Монт Сабалан за који мислимо да је идеалан за аклиматизацију. У Мешкину поново побуђујемо радозналост мештана и опет иста питања „ко смо, шта смо“. Тражимо превоз до подножја планине и склоништа које је удаљено неких 30 km даље. Налазимо власника „ландровера“, али он тражи 150 хиљада риала (око 15 евра) да би нас пребацио тамо. Нудимо му 75 хиљада и после ценкања које је за њега представљало велику почаст превоззакључујемо цену од 100 хиљада риала или око 10 евра.

Крећемо у нову авантуру. Време, међутим, стаде да се мења, поче киша, а кад уђосмо у планински кланац, сачека нас магла. На проблем са видљивошћу надовезао се и проблем са предњим точком, јер су на тако “добром” друму поиспадала три шрафа! Кроз густу маглу назиремо провалију испод себе и закључујемо да је јако добро што се слабо види. Возач успешно отклања квар тако што користи бројне резервне шрафове и ускоро крећемо даље. Са повећањем висине магла лагано нестаје, а уместо ње појављује се снежни покривач. Стижемо до склоништа и ту проводимо ноћ уз праву снежну олују која траје скоро до зоре.

Устајемо рано, око 6 h, јер тога дана планирамо успон. Све се умирило, видљивост је одлична, а процењујемо да је дубина снега око 40 cm.

Као да су са неба пали, изненадно се појављују осморица иранских планинара. Упознајемо се и крећемо за њима, пратећи истовремено маркацију која води ка врху и која јСаханде овде у виду заставица, а не обојених знакова на стенама. На висини од око 4300 m једном иранском планинару је позлило и на наше запрепашћење његов колега му даје ињекцију дексаметазона. Већ на 300 m више одустају од даљег успона, а ми настављамо сами. Око три сата поподне, после седам сати успона, доспевамо на 4811 m и освајамо наш други циљ – Монт Сабалан.

Силазак са планине могао је бити кобан за све. Из искуства знамо да је понекад много тежи него успон, па се то правило овога пута поновило. Зоран се на несрећу оклизнуо, али се све завршило са повећом посекотином на челу. Прошло је без прелома, а могло је бити много горе и за њега и за нас…

Коначно, срећно стижемо у склониште, где смо коначили, а сутрадан одморни и задовољни кренусмо за Мешкин. На пола пута сусрећемо номадски народ Лаури и Кашкаи који вековима живе на исти начин, напасајући огромна стада оваца, коза, камила и коња. Они не признају нити познају било какве административне поделе, већ хиљадама година иду тамо где је паша боља, разапињући своје шаторе. Радо пристају да се сликамо заједно.

Стижемо у Мешкин, а затим аутобусом настављамо за Табриз. На путу имамо проблем са кондуктером који тражи да се за пртљаг наплати много више него за нас. Прихватамо то нерадо и тек после објашњења једне младе иранске девојке, а потом стижемо у Табриз где нас чека Сијамак. Остајемо у Табризу до увече, а онда се растајемо са драгим пријатељем и крећемо за Техеран ка главном циљу нашег путешествија који се зове Дамаванд, прастари стратовулкан чију последњу ерупцију човек не памти. Имамо ли снаге да га освојимо?као Краљ...

 – крај првог дела –