Архива за putovanje

У ритму чардаша

Сегедин је град у јужној Мађарској на ушћу реке Муреш у Тису. Представља регионални центар југоисточног дела земље и главни је град жупаније Чонрад. Сматра се да је Атила Бич Божји у одређеном временском тренутку имао седиште баш на овом простору, што није немогуће, мада за то не постоје чврсти докази…

За нас је ово одредиште интересантно када дани постану хладни и кратки, јер пружа могућности малих и лаких пешачких партија и пријатно опуштање у термалним водама 🙂

  

ПОЛАЗАК:  са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“) у 6:00 h (дођите 10-ак минута раније ради поласка на време).

Идемо аутопутем ка Мађарској и због дужине пута и задражавања на граничном прелазу нећемо правити паузу за кафу. По доласку у Сегедин, возило нас оставља испред тржног центра Аркад где ћемо направити кафе-паузу и разменити новац.

Наравно, нећемо игнорисати чињеницу да се ту налази и DECATHLON – где се може наћи планинарска опрема по врло повољним ценама!

Али, поред Декатлона, пре него се бацимо у термалне воде бање Морахалом, предстоји нам и лагана шетња и обилазак Сегедина ( Синагога, Заветна црква, Сечењи трг…)

Синагога је урађена у маварском стилу и позната је по својим витражима и дуборезима, док је Црква урађена у нео-готском стилу у чијем склопу се налази више мањих цркава. Унутрашњост је шарена и раскошна, а позната је и по оргуљама са 11000 цеви.

Након тога мостом прелазимо на другу страну реке Тисе и настављамо шетњу градским парком Св. Јелисавете који се протеже на површини од 15 ha; потом рукавцем  реке Марош који предствља једнo од главних шеталишта и одморишта за житеље Сегедина (дужине око 4 km), одакле се уз обалу реке Тисе стиже до Герго шуме .  Стижемо до обале Тисе где се кроз шумицу утабаном стазом поред реке враћамо до Аква парка , где нас чека бус, којим се одвозимо до Морахалом бање 🙂

Дужина стазе коју прелазимо је око 11 km, није кондиционо и технички захтевна, приступачна за сваког.

Полазак за Србију је планиран око 19 h, а долазак у Београд до поноћи, у зависности од задржавања на граничном прелазу.

ОПРЕМА:  патике или гојзерице (због евентуалног блата крај Тисе); они који желе на базен, понеће опрему и прибор за то.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Ненад Јовановић
065 99 22 782
nenad@serbianoutdoor.com

morahalom

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Национални парк Плитвичка језера

Зашто октобар? Још увек je топло, а јесења палета фасцинира 🙂

У вези Плитвичких језера, једног од најлепших националних паркова у Европи, члана UNESCO породице светске баштине, не постоји дилема како, већ само питање – када. Уређене стазе прилагођене посетиоцима између двадесетак језера међусобно су спојених небројеним каскадама и слаповима кристално зелене боје, биће доживљај о коме ћете још дуго мислити. За сам обилазак потребно је 4-6 сати, а знајући какве апетите за фотографисањем, или тек пуким гледањем буде ови призори, одвојили смо довољно времена!

јесен на Плитвицама јесен на Плитвицама јесен на Плитвицама

Ова, по свему, најинтересантнија крашка целина Динарског подручја, проглашена је за национални парк 8. априла 1949., а 30 година касније, због јединствених вредности и амбијенталне лепоте, увршћена је и на листу светске природне баштине (UNESCO).

Познат је по величанственим бигреним слаповима која стварају бистра језера у Као последица сталног биодинамичког процеса стварања и раста бигра, настали су величанствени слапови између 16 степенасто поређаних језера, подељених на горња (Прошћанско језеро, Цигиновац, Округљак, Батиновац, Велико језеро, Мало језеро, Вир, Галовац, Милино језеро, Градинско језеро, Велики Бургет и језеро Козјак) и доња (Милановац, Гавановац, Калуђеровац и Новаковића Брод). Горња су језера већа и дубља, док су доња мања и плића.

панорама: ¾ парка је прекривено шумом провидност јесен на Плитвицама

Велики слап је висок 78 m и настаје обрушавањем потока низ стрму литицу, док остале слапове стварају језера. Тако сједињени, бројни потоци а међу њима Плитвица, речице и језерске воде, чине почетак тока крашке реке Коране. Кад се од Великог слапа настави према горњим језерима, нижу се филмски призори. Највеће и најдубље од Плитвичких језера је Козјак (дубина износи 47 m), где је и  средиште туристичких активности.

Велики слап пастрмке јесен на Плитвицама

 Географски положај у залеђу Велебита (60 km ваздушне удаљености од мора), на надморској висини од 418-1279 m, те крашка геолошка подлога, омогућили су развој богатог и разноликог биљног света. На подручју регистровано је 72 ендемске и 22 заштићене врсте. Богатство флоре броји 1267, а фауне 50 врста сисара, 20 врста слепих мишева, 157 врста птица, 321 врста лептира…

Кастел Млинови у Крупи

Субота, 13. октобар:
ПОЛАЗАК тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125. Дођите 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем преко Хрватске до Градишке, одакле скрећемо ка граничном прелазу за Републику Српску. Након доласка у Бања Луку обилазимо манастир траписта. Овај монашки ред је најпознатији по производњи чувеног сира.

Одлазимо до центра да ручамо – у изворно место где се спрема прави Бањалучки ћевап!

Ћевабџиница Пријало је и Нолету! Млинови на Крупи

 Након обеда, одлазимо до реке ради вожње ДАЈАК чамцем. Вожња овим чамцима кошта 15 €, односно 5 € по особи, обзиром да један чамац прима три особе.

Крупа на Врбасу град Бочац

 У попдневним сатима одвозимо се до Kрупе на Врбасу и слапова где је неколико воденица, а кад смо већ ту, нећемо заобићи ни истоимени манастир. Обзиром да је ово изузетно леп кутак, нећемо журити са повратком у Бања Луку, него ћемо повечерје овде дочекати.

Бања Лука, Брбас Дајак

Коначимо у Бања Луци, хостел „Хавана“ (шесто-, пето-, четворо-, тро- и двокреветне собе са купатилом).

Недеља, 14. октобар:
Устајемо рано, како бисмо тачно у 6 h пошли ка НП Плитвице преко Бихаћа. Стижемо за три сата вожње и све време до поласка за Београд користимо за уживање у лепотама Плитвичких језера (тачније, од 10.30 до 16.00 h разгледамо језера). Парк ћемо већим делом обићи пешке, возити се бродом и разгледати га са панорамског воза.

 

Полазак у 16 h за Београд од кога нас дели 6 сати вожње, очекивано време доласка око 24 h (дужина путовања зависи и од преласка границе!).

ОПРЕМА: обзиром да су сва одредишта уређена, није неопходна планинарска опрема. Понећете ствари које су вам потребне у односу на садржај програма и временске прилике. Храну можете понети, или је купити тамо, на лицу места.

јесен на Плитвицама

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

75 € + 800 дин

75 € + 700 дин  за чланове Клуба

Цена обухвата: превоз, смештај, путно и здравствено осигурање, организационе трошкове

Цена НЕ обухвата: улазнице за Национални парк, храну и вожњу чамцима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Пријава учешћа подразумева достављање свих неопходних података (име, презиме, број пасоша и јмбг због полисе, контакт телефон и е-адреса) и измиривање аконтације од 50 €. Подаци се достављају на мејл, ради боље прегледности. По Правилнику, у случају одустајања, новац се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања).

Акцију реализујe Стоја Богојевић

061 170 29 55

stoja@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ПИРИН – царство језера

Ако сте неким случајем током претходних похода на Пирин, успоном на Вихрен и Тодорку, помислили да сте га апсолвирали, језерска свита резервата Јулен (Юлен) ће вас сасвим сигурно за свагда у то разуверити. Бугари с поносом кажу да је Пирин „най-величествената и страховита българска планина“. Национални парк Пирин је од 1983. године на UNESCO-вој листи светског природног наслеђа. По том огромном пространству мермерних и гранитних стена, расуто је пар стотина ледничких језера, као јединствени украс у општој амбијенталној раскоши, која заувек плени већ при првом сусрету. Заносна лепота језера, угњежђених у сурим цирковима чува легенде о херојствима и несрећним љубавима… 

 вођство: Неша и Гоца - Ход по води? фото: Валио Иванов

Та небеска огледалца бескрајне чистоте су овога пута тежиште наше приче и повод за три трасе које ће вам представити раскош ледничких језера магичне лепоте као знамења ове, за мене најлепше планине, која их има више него и једна друга! 

дивокоза  горско око

Без знатно дужег боравка, немогуће је видети их све, али смо зато одабрали најлепша и осмислили трасе које их ултимативно повезују. И ако успони на врхове нису приоритет, трасе нису лаке (ни једна нема мање од 1.100 m успона!). Врхови су нужност, када се нађу на планираној траси, тако да ћемо их имати укупно 5 и сви су изнад 2000 m.

 Поглед на Брезнишко језеро са Кадијевог врха  

А како природа љубоморно чува своја најлепша блага, до дома не можемо комбијем, већ жичаром. Јер, хижа Безбог је база за све који дођу ради језера, па тако и нама овога пута. А ујутро, чим отворимо очи, бићемо пред стазом. Само на време обезбедите слободан петак, ВРЕДЕЋЕ! Пре него је овај програм постављен на сајт, анкетирали смо чланство и учеснике наших ранијих похода на Пирин о дужини боравка, тј. да ли да путујемо ноћу. Скоро без изузетка, били су за ноћна путовања, због тешкоће да се обезбеде три слободна дана. Тако да коначан план изгледа овако:

Четвртак, 30. август:

ПОЛАЗАК:   у 16.00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125. Потребно је доћи пола сата раније како бисмо се прозвали, попаковали и кренули на време, што је изузетно важно обзиром да нам предстоји осмочасовно путовање до коначишта! Наравно, са неопходним успутним паузама и задржавањем на граничном прелазу.

НАПОМЕНА: у Бугарској је источно-европска временска зона (1 час унапред), тако да и ако ту кратко боравимо, померамо сатове ради лакшег договарања. Мобилни телефони се и онако аутоматски  пребацују на дату временску зону. На граници, при повратку, враћамо 1 сат уназад.

  

Петак, 31. август:

Пут настављамо према Добриништу, где се смештамо (2 h иза поноћи) у приватном смештају. Пошто одспавамо, у 8 h полазимо кa жичари, двоседежници, са стварима до Хиже Безбог на обали Безбошког језера на 2.240 m надморске висине.

НАПОМЕНА: обзиром да се до и од хиже Безбог транспортујемо двоседежницом, ствари морају бити спаковане искључиво у ранчевима! Жичара ради од 9 до 16 h и карта кошта 18 лева по особи.

двоседежница од х. Гоце Делчев до х. Безбог хижа Безбог 

Собе су шестокреветне са Wi-Fi, TV, фрижидером и тоалетом. На располагању нам је и трпезарија где можемо јести било своју храну, или пансионску (храна у хижи кошта 14 лева по особи). Али оно што је најважније и због чега смо баш ту је што све „језерске стазе“ полазе управо одатле. Пошто се сместимо, полазимо на највише језеро у Бугарској – Горње Полежанско, на 2.700 m надморске висине!

Доње Полежанско Горње Полежанско

Траса је дуга 10,5 km са успоном од 1.100 m и полази од језера Безбог, ка Доњем и Горњем Полежанском, до Горњег Газејског језера. Спуштамо се до језера и враћамо преко Безименог (2.838 m) и Безбошког врха (2.653 m).  Ово је комплетна траса, са два успона при повратку. Али, ако бисмо смањили напоре, можемо без спуштања до Газејског језера и успона на Безимен врх (у том случају, дужина трасе је 9 km, а укупан успон и спуст 900 m). Да би било јасније, дајемо приказ на карти и детаљан опис кретања:

Полазећи од језера Безбог, пратећи жуто-зелене ознаке, до Горњег Полежанског имамо 5 km са 710 m успона. Одатле даље можемо према планираној траси (силажење до Горњег Газејског језера, па успон на Безимен врх), или гребеном у правцу спуста, што обухвата и успон на врх Безбог (2.610 m). Такав спуст до дома мери 4 km са 720 m спуста и 185 m успона.

Пошто на оваквим теренима мања дужина трасе није показатељ и мање тежине, а у високогорству је важно добро се осећати, без слабости и бити концентрисан. Све што се не стигне једном, моћиће се неки други пут 🙂 Обзиром да је иза нас и ноћно путовање, ова опција је најобјективнија.

На крају оваквог дана, треба нам добар сан, јер сутрадан нас очекује фантастичан круг обиласка Кременских, Брезнишких, Каменишких, Рибних, те Аргировог, Ледног и Поповог језера. Дакле, препорука гласи: што пре у крпице, како бисмо ујутро кренули одморни – сутрашња траса нема опција за прекраћивање!

 

Субота, 1. септембар:

Устанак, доручак и полазак у сусрет са: Џангалским, или Кременским и Брезнишким језерима, која су понела имена по косама и врховима под којима су, што значи да ћемо се попети на Кременски врх (2.467 m), Кадиев рид (2.709 m) и Џано (2.657 m). Погледом ћемо добацити и до Каменишких, Ледног, Аргировог, Митревог и најзад, Поповог језера, које је и највеће на Пирину, са низом мањих Рибних језераца.

Траса је дуга 15 km, са успоном од 1400 m и исто толиким спустом. Опет ћемо нагласити да су на оваквом терену то озбиљни параметри, који захтевају спремност и издржљивост. Зато ћемо дати графички приказ трасе са описом кретања:

На данашњој траси неће бити опција за њено скраћивање. Полазимо од Безбошког језера крећемо се према Кременском врху, са кога гребенски настављамо на Хамбар тепе (2.502 m) и најзад Кадијев рид (2.709 m), који је и престона тачка са које се пружа царски поглед на Брезнишко језеро!

Овај врх је истурен и до њега долазимо тако што се одвајамо 850 m са наше кружне трасе. Призор за разгледницу, или desktop wallpaper! Одавде се враћамо на кружну трасу и пењемо врх Џано (2.657 m). По силаску са њега, настављамо према Поповом језеру, а до краја више нема врхова

Уморни? Сигурно… Али, леп је то умор, таман колико да надахнути уснимо 🙂

Недеља, 2. септембар:

Дан повратка. Напуштамо хижу Безбог и спуштамо се жичаром до нашег возила и одлазимо на пријатну релаксацију у „Римску бању“, крај Банског. Ко не буде желео у базене, време до поласка може провести у Банском. У 15:00 h полазимо за Београд, где стижемо пре поноћи.

Масив Пирина је вулканског порекла, што има за последицу постојање термалних извора. У центру Банског је фонтана са таквом водом, а више хотела из тог разлога поседује термалне базене.

Банско је диван градић, тако да ћемо мало одморити, разгледати, посетити туристичко информативни центар, ко жели да купи карте, или предахнути у некој од традиционалних механа, типичних за овај градић који је током зиме у пуном животу, јер га сматрају једним од најбољих ски центара у Европи.

 Банско Банско инфо центар у Банском

Прелеп градић Банско представља капију националног парка Пирин. Он је мешавина старог и новог, традиционалног и модерног. Улице поплочане каменим облуцима, старе куће са дебелим зидовима које изгледају као тврђаве. У свакој улици се налази по пар традиционалних „механа“. То је град који има своју богату прошлост и аутентичност архитектуре, начина живота и обичаја, имају своје посебно наречје, мешавина грчког, македонског и бугарског.

НАПОМЕНА: обзиром да се до и од хиже Безбог транспортујемо двоседежницом, ствари морају бити спаковане искључиво у ранчевима! Жичара ради од 9 до 16 h и карта кошта 18 лева по особи.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, штапови за пешачење, рукавице, мали ранац са водом и храном током успона, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина. Остало (лични прибор, пресвлака, пиџама итд.) спакујте одвојено у транспортни ранац због лакшег транспорта (ношења) ствари жичаром! Наравно, не заборавите исправе, нарочито пасош!

НАПОМЕНЕ:

  • Ова акција није за почетнике и захтева искуство, као и одличну физичку кондицију!
  • Учесници морају бити осигурани. Осигурање није путно и здравствено, већ спортско осигурање које се односи на планинарске активности. Уколико учесник већ поседује сопствено осигурање, то мора дати на увид, а котизација му се умањује за 400 дин.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

90 € + 1.500 дин  (односно 1.400 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

котизација обухвата: превоз, смештај и осигурање, трошкове организације

козизација необухвата: исхрану, карту за жичару, индивидуалне трошкове

Због природе терена и карактера акције, не планира се велика група, тако да је број места ограничен.

За пријављивање је неопходно да достављање података (име, презиме, број пасоша, контакт телефон и ЈМБГ за полису ) и измирење аконтације у износу од 50 €  на састанцима Клуба. По Правилнику, у случају одустајања, аконтација се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања). Рок за пријављивање до 8. августа!

Акцију реализују:

Гордана Атанасијевић         и          Ненад Царевић

           065 377 14 74                       064 684 01 37

     gordana@serbianoutdoor.com                        nesa@serbianoutdoor.com

  

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења

ВИСОКЕ ТАТРЕ – моћ природних лепота, еруптивне снаге, у пуном изражају!

 Татре су планински венац на граници Словачке и Пољске и представљају највиши део Карпата. Највећи део и  највиши врхови овог венца налазе се у Словачкој  међу којима је и највиши, Герлахов врх (Gerlachovský štít) са својих 2.655 m надморске висине. Долина реке Вах дели Татре на Високе и Ниске. Иначе, са преко 24 врха виших од 2.500 m надморске висине, оне су једини алпски предео у целом Kарпатском масиву, дугом 1200 km.Када се има жеља да се такав један простор доживи, намеће се сложена дилема – одакле почети и како их најбоље представити? Због свега наведеног биће то део гранитне раскоши која почива на територији Словачке. Критеријуми за даље сужавање избора били су: амбијентална лепота, географски смисао и историјски значај. Сходно томе, извесно су то сами по себи:  Криван, Бистра Лавка и Копровски штит, јер су идеално распоређени на трасама између главних речних долина: Бели Вах, Белански, Фуркотски и Хинцов поток. Криван је национални симбол, док су остала три врха тек повод да се прођу изузетно лепе и популарне трасе са више ледничких језера.

   

Зашто не Герлах? Једноставно зато што то захтева специфичну техничку опремљеност и одређен степен знања стеченог на алипинстичким курсевима, а то је ван оквира деловања нашег Клуба. Тај врх је спортски изазов за обучене људе, а и такви, за овај успон морају имати тамошњег специјализованог водича. За нас, Високе Татре пружају више него довољно изазова за које нам није потребно више од руку и ногу, да бисмо у њима уживали у потпуности.

Пошто сте већином нестрпљиви, дајемо на почетку табеларни приказ плана. Све после тога биће подробнији опис садржаја прoграма. Инсистирамо да га прочитате, ако сте заинтересовани. Ми од учесника очекујемо да је упознат са програмом, а Високе Татре да има одличну кондицију! Група је формирана и даље пријављивање биће могуће једино путем замена, ако одустане неко од учесника.

четвртак, 5. јули Полазак из Београда у 6 h, преко Хоргоша, посета Будимпешти (2 сата).  Пауза у Банској Бистрици (1 сат). Долазак у Штрбу и смештај. Трајање вожње 9 сати + два гранична прелаза.
петак, 6. јули Успон на Криван. Најјача тура! На врх полазимо од Три Студнички, а спуштамо на Јамске плесо. Повратак у вилу.
субота, 7. јули Успон на Фуркотски штит: Млинићка долина (водопад Скок и Capie pleso), Бистра Лавка, Фуркотски и Храби врх, Фуркотска долина (Горње и Доње Валенбергово језеро). Поподне крај Штрбског језера.
недеља, 8. јули Успон на Копровски штит Менгусовском долином, од Попрадског до Великог Хинцовог језера и даље до Копровског врха.  Ноћно путовање до Београда. Трајање вожње 9 сати + два гранична прелаза. Долазак у раним јутарњим часовима.

Четвртак, 5. јули:Будимпешта - Ланчани мост

ПОЛАЗАК тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125. Дођите 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку. До Хоргоша нас дели 2 h 15 min вожње, а до Будимпеште још сат и по и ту ћемо имати двочасовну паузу, за посету граду. Уколико задржавање на граничном прелазу са Мађарском пређе оквире процењеног, посете Будимпешти неће бити.

Банска БистрицаOд Пеште до границе са Словачком дели нас сат и по вожње. По уласку у Словачку, за сат и по стижемо у идиличан градић Банска Бистрица, где ћемо се задржати сат времена.

Пут настављамо преко НП Ниске Татре, право до виле „Боба“, где ћемо бити смештени током боравка у Словачкој. Дотле нам треба такође сат и по вожње. Вила Боба је комфорна и пружа пуну удобност. На располагању су нам две собе 2+2 (један дупли лежај + два кауча), две собе 4+1 (један дупли лежај + тросед + кауч), једна соба 3+1 (1 дупли лежај + 1 лежај + 1 кауч) и једна соба 4+0 (1 дупли лежај + два соло лежаја). Све собе имају купатило, тоалет и TV, а располажемо и са опремљеном кухињом где можемо сами спремати своје оброке.

Вила "Боба" Вила "Боба" Вила "Боба"

Из ове долине пред нама се уздижу величанствене Високе Татре – први европски прекогранични национални парк основан 1948. године у Словачкој (Tatranský národný park), а 1954. и у Пољској (Tatrzański Park Narodowy). Оба парка су 1993. уврштена у UNESCO-ву листу резервата биосфера (MAБ подручја, скраћено од „Man and Biosphere“). Поред амбијенталних карактеристика, које „пију из очију“ и врхова који изазивају страхопоштовање, ту су и многе ретке и ендемске биљне и животињске врсте.

Неће бити лако, али бићемо поносни када се будемо враћали! Зато, лепо спавајмо, пут је био дуг, а сутра нас чека солидан напор. Препорука је да на починак увек идемо раније, јер за планиране дневне активности са оваквим степеном тежине, морамо бити одморни!

 

Петак, 6. јули:

У Словачкој кажу да ко се није попео на Криван, тај није Словак! А обзиром да је данашња мисија кондиционо најзахтевнија у 8:00 h крећемо ка полазној тачки успона до које стижемо за пола сата вожње. Успон почињемо од Три Студнички (Tri studničky  Три бунара на словачком) обележеном шумском стазом поред Партизанског бункера и даље ка врху од кога нас дели 5,7 km са чак 1.280 m успона!

Криван (2494,7 m) је  национални симбол Словачке. Зову га и словачки Матерхорн, представља симбол слободе и независности – понос Словачке, а налази се и на Словачком евру. То је најзападнији врх Татри и целог масива Карпата, са кога се пружа величанствен поглед на добоке усеке, провалије и велика горска језера у наставку планинског ланца ка истоку. На основу визуелног процене, Криван се такмичио за статус највишег врха Високих Татри са Ломничким врхом, који доминира погледом са истока, све до 1793. када се шкотски лекар Роберт Таунсон попео на оба врха и дао њихове релативне надморске висине. Међутим, пошто се подиже са дна Копровске долине, Криван има највећу висину од своје базе у читавим Татрама, тако да ћете и данас чути да је он највиши, али се то не заснива на мерењима, већ визуелној импресији.

У својој књизи путовања, објављеној 1693. године, Daniel Georg Speer, наводи легенду  која објашњава како је Криван добио свој облик. Луцифер летео је преко Татра и носио неке људе у пакао. Међутим, дотакавши стопалом Криван, врх се накривио а Ђаво изгуби равнотежу, испустивши грешнике који тако населише округ Липтов. Записи рудара о Кривану датирају из прве половине  XV века. Њихово присуство се повећало током златне грознице у  XVI веку и претпоставља се да су неки од рудара стигли до врха, обзиром да су остаци њихових барака опстали под Прехиба гребеном на висини од око 2.000 m до данашњих дана, а највише, давно напуштено окно, налази се на само 60 m под врхом. Комерцијална експлоатација скромних наслага злата откривених у Кривану показала се једва одрживом и напуштена је у XVIII веку.

Доктор Таунсон је пружио доказе да је Криван био повремено планинарско одредиште већ у другој половини XVIII века. Његов водич из Важеца био је на врху неколико пута раније, а Таунсон га је видео како сакупља мале кованице испод камена на врху, где су их планинари остављали за срећу. Званично, први човек чији је успон на Криван забележен је лутерански пастор Андреас Јонас Цирбес, 4. августа 1773. године.

На YouTube постоји безброј снимака са успона на Криван (претражите под називом Výstup na Kriváň), што веома олакшава представу о томе шта нас чека. Од свега планираног за овај пут, ово је најзахтевнија траса! У нижим партијама (на почетку и на крају) ходамо уређеном шумском стазом по претежно земљаном терену. Са висином, превагнуће каменита подлога. На стени се крећемо полако и пажљиво, без дужих пауза, осим на самом врху.

Са врха се пружају фасцинирајући видици на лепоту суровости ових моћних планина, чему умногоме доприноси и призор неприступачних Терианских језера. Обзиром на свој положај, Криван даје идеалну позицију за панорамски поглед на венац високих Татри. Кад се то види, заиста се не жале уложени напори!

Са врха се спуштамо према Јамском језеру (Jamske pleso), до излетничке колибе на магистрали, где нас чека комби, а то значи 1.210 m спуста дуж 7,5 km стазе! Након освежења, враћамо се удобности наше виле до које стижемо за 15 минута вожње. Једно је сигурно: одлично ћемо спавати! 🙂

 Доње Терианско језеро, усађено у цирку 

Субота, 7. јули:

Данашња траса је изузетно атрактивна и спада међу најпопуларније међу планинарима који походе Татре: пролазак Млинићке и Фуркотске долине, четири језера, један водопад и два врха! У 8:30 h полазимо ка Штрбском језеру (Štrbske Pleso) и од чате Солишко (крај жичаре) улазимо у Млинићку долину. Стаза прати Млинићки поток који извире на 1.800 m надморске висине. Пролазимо и предиван водопад Скок на 1.740 m надморске висине и настављамо даље до језера Капи (Capie pleso на 2.080 m надморске висине), где почињемо успон уз кулоар до Бистре Лавке (Bystrá Lávka, 2300 m) на седло (Bystré sedlo) са којег се даље пењемо на Фуркотски (2.403 m) и Храби (2.428 m) врх.

На неким деловима ове стазе се сусрећемо са челичним ланцима за које се придржавамо – понесите рукавице како бисте избегли жуљеве! Фуркотски врх је на 260 m, а Храби на 500 m од Седла. Ко не жели до њих, спушта се у Фуркотску долину и чека остатак групе крај Горњег Валенберговог језера. Када се спусте сви, настављамо низ предивну долину ка Доњем Валенберговом језеру и даље, све до места када се стаза сасвим приближава Фуркотском потоку. Ту се одвајамо лево и пењемо (130 m) до колибе под Предњим Солишким врхом одакле се жичаром спуштамо до Штрбског језера где проводимо остатак поподнева.

 Capie pleso Водопад "Скок" Горње Валенбергово језеро

Недеља, 8. јули:

Дан пред повратак је испуњен успоном на Копровски врх (Kôprovský štít, 2.367 m) предивном трасом дуж Менгусовске долине до Великог Хинцовог језера. Она је за нијансу краћа од претходних, због чега смо је и распоредили пред пут, мада на оваквим теренима дужина трасе није показатељ тежине и времена које захтева за савлађивање.

Попрадско језера Попрадско језеро Копровски врх

Ујутро се поздрављамо са нашим домаћинима, напуштамо вилу у 8:30 h, са стварима и одвозимо се до Попрадског језера (Popradské Pleso), одакле почиње стаза. Попрадско језеро је заиста бајковит призор, дивне четинарске шуме око тиркизно зеленог планинског језера, а изнад њега горостасни врхови…  Стаза уз Менгусовску долину прати Хинцов поток и пролази између Малог и Великог Хинцовог језера (Hincove plesá).

Са те стазе се иначе одваја и она која води на врх Риси (Rysy, 2.503 m), али тамо ћемо из Пољске, наредне године. Иначе, Велико Хинцово језеро је највеће у Словачком делу Високих Татри. Одатле, десно се одваја стаза за Менгусовско седло, а ми ћемо лево на Копровски врх.

Овај снимак ће вам одлично дочарати трасу, која се, и ако је краћа од претходне две, никако не сме подценити, јер нам до врха треба добра 4 сата, а враћамо се истом стазом. Сам врх ће тај труд наградити предивним видицима. Махаћемо Рисију за следећу годину и кренути назад надахнути Татранском магијом… На пут полазимо до 18 h.

Небеско огледалце (Велико Хинцово језеро) Велико Хинцово језеро Велико Хинцово језеро

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: обзиром да се ради о високогорству, нема компромиса око опреме, ходамо у гојзерицама, а облачимо се слојевито, рачунајући на чињеницу да са висином пада температура. Капу и рукавице понети обавезно! Даље, потребни су штапови, мали ранац са водом и храном током успона. Такође, обавезно се треба заштитити од сунца, јер се лако и брзо изгори без заштите. Рукавице такође немојте заборавити; осим што су саставни део обавезне опреме у високогорству, биће важне и због придржавања за ланце!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

130 € + 1.500 дин

Због карактера акције и природе терена, број учесника је ограничен на 18.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Описане трасе нису за почетнике. Учесници морају имати одличну физичку кондицију и високогорско искуство.
  2. У овој акцији не могу учествовати они који никада раније нису ишли са КАУП-ом и чије нам искуство и способност на сличним акцијама није познато.
  3. Учесници морају бити осигурани. Осигурање није уобичајено, путно и здравствено, већ обухвата ризичне околности високих планина. Уколико учесник већ поседује сопствено осигурање, то мора дати на увид, а котизација му се умањује за 600 дин.
  4. Све време, од поласка до повратка смо у истој временској зони.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Пријава учешћа подразумева достављање свих неопходних података (име, презиме, број пасоша и јмбг због полисе, контакт телефон и е-адреса) и измиривање аконтације. Подаци се достављају искључиво путем мејла, ради боље прегледности. На тај начин ће ваше пријаве бити уредно евидентиране. По Правилнику, у случају одустајања, новац се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања). За сада на слободно место чека двоје прекобројних.

      Акцију реализују:

Гордана Атанасијевић       и       Ненад Царевић

             065 377 14 74                   064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Охридска легенда, или Т’га за југ – одлучиће Први мај!

За празничне дане увек брижљиво бирамо, где бисмо их и како провели на што лепши начин. Овога пута не можемо рећи да је било тешко одлучити, јер Охрид је прича за себе. Препуна и пребогата; он је велика књига која се радо чита и више пута. Јер, то је једно од најстаријих језера на свету, раме уз раме са Бајкалом и Тангањиком. Његова нестварно бистра вода има провидност чак 24 метра и тај ефекат тешко могу описати речи, па чак и саме фотографије. То се једноставно мора видети, доживети… Напаја се из 40 река и бројних подводних извора. Наука још увек нема објашњење зашто су се баш у Охридском језеру, као у неком џиновском склоништу, сачувале тако бројне врсте животињског и биљног света, које не постоје у другим језерима. У његовим водама сачувано је око 200 ендемских врста, од којих су неке старе до 30 000 000 година, и одавно су изумрле у осталим деловима света. Због тога, али и још много чега приде, UNESCO је овај предео 1980. године уврстио на листу светске баштине.

  

Али, у шест празничних дана, стаје не само Охрид, са својим пејсажимa и бројним, историјским и културним знаменитостима и карактеристичном јужњачком гостољубивошћу, већ и само путовање које смо испланирали као део комплетног празничног доживљаја. Упознаћете стари град Охрид, његову богату историју и аутентичну архитектуру; уживати са врха Галичице (Национални парк) у јединственом панорамском погледу на Преспанско и Охридско језеро. Шетње бедемима старих утврђења вратиће нас за трен у у далеку прошлост и оживети успомене на давнашње јунаке као што је Марко Краљевић.

Показаћемо вам Марков град и очаравајуће гранитне формације планине Златне, осећајући величину простора под собом – пространство највеће македонске равнице Пелагоније и њених дуванских поља.

 Сушење дувана - Пелагонија Галичица Црни Дрим

И Прилеп, Душанову престоницу.

И раскошан кањон Матка, лауреат једног од 77 званичних светских чуда,

А у завршници виртуозни кањон Вучјанке, са већ историјском хидроцентралом која ради oд 1903. године.

Ал’ да кренемо од почетка:

Петак, 27. април:  Београд-Охрид

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег клуба (Устаничка 125, Коњарник), тачно у 16.00 часова. Дођите 15-так минута раније, како бисмо се спаковали и на време кренули ка јужној граници. Чека нас дуг пут, тако да ћемо правити мање и веће паузе. Планирано време доласка у Охрид је око поноћи. Смештај, ноћење.

 

Субота, 28. април:   Охрид, стари град, вожња чамцем, Залив на коските, Биљанини извори

Након доручка и јутарње кафе кренућемо у обилазак старог језгра града Охрида, који је пун културно историјских споменика. Кажу да Охрид има цркава колико је дана у години. Прошетаћемо улицама у којима се налазе куће музеји, галерије, неки од њих се сматрају најрепрезнтативнијим објектима градске архитектуре у Македонији. Ту су цркве Свете Софије и Богородице Перивлепте,  антички театар стар два миленијума. Над градом доминира Самуилова тврђава, која је у средњем веку била једна од највећих градова на територији Македоније.

  

Незаобилазни је Плаошник и храм свети Пантелејмон, који доминира својом величином. Спуштањем ка језеру, долазимо до места на самој обали, које симболише Охрид – манастир светог Јована Богослова Канео, најсликанији перизор града. Саграђен је и живописан у XIII веку, ктитор није познат. Што због видика, што због изузетног амбијента, са тог места се не одлази брзо.

Да ли је, заиста, бисер настао оне ноћи када се Месец окупао у океану? Легенда из XIII века каже да је Месечево светло било толико јако да је на морску површину измамило и – шкољке. Отворило их и спустило на њих капи небеске росе. Али, чувени охридски бисери не настају у шкољкама. Праве их породице Талев и Филев, од крљушти  Охридске плашице („рибље сребро“), тако да су Охридски бисери драгоцен колико и аутентичан сувенир који одавде можете понети.

Израда бисерне перле по фазамаДалеке 1928. године у Охриду, син Николе Филева, угоститеља и власника кафане “Велика Србија”, Михајло Филев у ресторану упознао је једног тајнственог госта Јована Субановича, емигранта из далеке Русије. Како је у Охриду остао дуже време, и између Јована и Михаила се створило велико пријатељство. Шетајући обалом Охридског језера и разговарајући о многим темама и животним причама, срели су рибаре, који су такође били и ујаци Михајла Филева. Они су носили кошеве плашица, врсте рибе из породице шарана (Alburnus albidus), која живи у Охридском језеру. Видевши рибу, Јован је схватио, да ону тајну, коју је носио са собом из Русије, тачније са Бајкалског језера, могао је да открије овде. А тајна је била у крљуштима плашице, од којих се може правити бисер. Тако, у част њиховог великог пријатељства, Субанович је упознао господина Михајла Филева са тајанственом техником израде бисера.

У Охриду се раније није знало за овај занат. После тога породице Филеви и Талеви почеле израду бисера, преносећи породичну тајну од колена до колена, од оца ка сину. Израда се заснива на ручној производњи. Огрлица ТалевихОснова бисера је шкољка, тј. језгро шкољке, која се бруси и од ње се израђују различити облици и величине. Од крљушти плашице се прави седефна емулзија, што је најспецифичнији део производње бисера. Она се наноси на основу четкицом од веверичјег репа. Седеф се суши, па се поново наноси, онолико пута колики је пречник перле.

Краљ Александар је прву ниску бисера из дућана Филевих, даровао краљици Марији, а њихов накит красио је попрсја краљица Данске, Шведске, Холандије, Бугарске, Енглеске и принцезе Дајане, али и прву даму некадашње Југославије, Јованку Броз, потом, Катрин Данев, Елизабет Тејлор, Жулијет Бинош, изабраницу славног шпанског тенора Хозе Карераса, до победнице Евровизије – Руслане.

За крај дана оставили смо лагану шетњу до Музеја на води (Залива костију) и Биљаниних извора са епилогом у истоименом ресторану. Ако буде било довољно заинтересиваних, пловићено до тамо чамцем. Како год, ресторан крај извора где „Биљана платно белеше“, одлично је место да се замерачи уз традиционалну гастрономију и вечне песме! 🙂

У Заливу Костију, на 13 km од Охрида на путу за Свети Наум је 8. децембра 2008. године отворен својеврстан и јединствен Музеј на води који представља реконструисано праисторијско насеље сојеница где су изложени артефакти који приказују начин живота оригиналних житеља овог насеља с краја бронзаног доба.

фото: Александар Вељковић

На дубини од 3-5 метара, на дну језера су пронађени бројни дрвени стубови и обиље покретног археолошког материјала датираног с краја бронзаног и почетка гвозденог доба. У даљем истраживању, од 1998. до краја 2002. ископано је 3102 стуба. До краја ископавања, 2005. године, пронађено је 6000 остатака дрвених стубовафото: Александар Вељковић пречника између 13 и 30 cm, а мерењем је утврђено да се насеље простирало на око 8.500 m2. Најближи стубови су нађени на 12 m од обале, што значи да је приступ са копна био могућ само преко моста.

Такође, дно језера је било густо прекривено целим или сломљеним  керамичким посудама, каменим артефакатима, као и финим животињским костима.  Пронађена керамика је грубе израде без орнаментике, а доминантан је кружни облик са ручкама и конусом на ивици. Од костију домаћих животиња нађени су фрагменти јелена и срне, вероватно коришћени као оруђе. Резултати истраживања подводног терена и анализе пронађеног материјала потврђују да је Охридско језеро било насељено већ у касном бронзаном и раном гвозденом добу, у периоду од 1500 до 700 година пре нове ере.

 

Овај необичан и крајње занимљив музејски комплекс, заједно са зидинама некадашњег римског утврђења које га окружује представља врло атрактивно одредиште које свакако вреди посетити. Околина је угодна, Музеј је окружен уређеним парком, где се у миру можете препустити утисцима далеке прошлости…

Недеља, 29. април:   НП Галичица, манастир, Св. Наум, извори Црног Дрима

У 8.30 часова, након јутарње кафе и доручка, паковања ранца, обучени у планинарску опрему, одвозимо се према Нациналном парку Галичица, до места где започиње наша пешачка тура. Полазимо на успон на највиши врх планине Галичице, Магаро врв (2.245 м.н.в), од кога нас дели око 9 km стазе са 650 m успона. Планина већим делом није покривена шимом, па ћемо током успона уживати у много лепих видиковаца. А на крају следи права награда, поглед на оба језера, Охридско и Преспанско. На врху ћемо остати довољно дуго да упијемо ту лепоту и заувек је понесемо у својим сећањима.

Галичица, фото: Александар Вељковић

Описан успон је средње захтеван и представља нешто за шта се вреди мало потридити. Али, ако неко ипак не буде желео да се пење на Магаро, алтернатива је останак у Охриду или целодневна посета Светом Науму и извору Црног Дрима.

Поглед на оба језера са врха Магаро

Између Охридског и Преспанског језера уздиже се крашка планина Галичица, захваљујући чему се са њеног највишег врха могу видети оба језера. Сигирно ћете дуго посматрати језеро са висине и приметићете како његову глатку површину пара уздужно једна струја… То је Црни Дрим, који извире код манастира Свети Наум,  улива се у Охридско језеро, а из њега истиче у Струги.

Галичица је 1958. године проглашена за национални парк. Одликује је изузетно висок степен биодиверзитета, што би се можда најбоље могло изразити чињеницом да на њој расту готово све биљне врсте које постоје у Македонији, али 12 врста су ендемске и расту једино на њеним билима. Од представника фауне, Галичицу насељава чак 26 ендемских врста. На њој гнезда свија 266 врста птица, што је 84% од укупне орнитофауне Македоније и 51 врста сисара, што је 62% од укупне популације сисара у Македонији. Амбијенталне карактеристике ћете доживети и сигурно приметити карактеристичан мирис. Да, као што воде језера миришу, тако и ова планина и то врло карактеристично. Ваљда отуд и толики лептири, чак 1644 врсте!

Након силаска, одлазимо до манастира Свети Наум и Црног Дрима, где ћемо се задржати до вечери, уживати у јединственом крајолику, а изворе можемо обићи пешке или их разгледати возећи се у чамцу. Има и ресторана тако да ни окрепљење неће изостати. Следи повратак до смештаја и слатки снови.

Манастир Св. Наум Извор Црног Дрима

Понедељак, 30. април:    Прилеп, Варошки манастир, Маркови Кули, манастир Трескавец, Златноврв

У 8.00 часова, обучени за планинарење, са спакованим раннчевима крећемо преко Пелагоније пут древног града Прилепа, где ћемо доручковати и попити кафу. Затим се одвозимо до подножја Марковог града, посећујемо манастир Св. Ахранђела Михаила (Варош), у магматским стенама утврђене планине, на 758 м.н.в. изнад Варошке махале града Прилепа, која је позната као природно-архитектонски комплекс Маркови Кули.

Марков Град или Маркове Куле односно Прилепски Град је средњовековна тврђава изнад Прилепа. Смештена је на високом каменом узвишењу над данашњим насељем на простору који због своје фото: Rowerowa-Rodzinkaспецифичности проглашен за природно добро Републике Македоније. Пирлапон је византијски назив за утврду од кога је настао данашњи назив града Прилеп. Током средњег века био је једна од престоница Српског царства под Душаном (краљ 1331–1345, цар 1345–1355), а потом и државе српског краља Марка  из династије Мрњавчевића (1371–1395). По имену овог српског владара тврђава је и добила свој народни назив. Тврђава се састојала од више појасева камених бедема са кулама, донжон куле и двора. Данас је већим делом у рушевинама, али се и даље може наслутити његова некадашња монументалност која је искоришћена за снимање неких сцена борби у партизанском филму Капетан Леши.

Тврђава је смештена на стеновитом врху који се диже над Прилепом прекривеном великим каменим формацијама које су због своје спектакуларности проглашене за природно добро републике Македоније. Ове формације су искоришћене као основа за градњу кула и бедема. Сам врх поседује четири засебна велика камена узвишења на којима је подигнута тврђава са цитаделом смештеном на највишем од њих (северозападном). Целокупан простор који је некада обухватала тврђава налази се северозападно од данашњег града.

Прва утврда на простору Марковог Града подигнута је највероватније у X веку од стране Византинаца и на моменте се налазила у саставу Првог бугарског царства. После његове пропасти и устанка Комитопула тврђава се нашла у саставу тзв. Македонског царства које је створио Самуило. После битке на Беласици 1014. године Самуило је у Прилепу сачекао своју ослепљену војску и ту је на лицу места умро од последицa срчаног удара.

Град се после тога налазио у саставу Византије, Бугарске и Епирске деспотовине, а крајем XIII века га осваја краљ Милутин (1282–1321). Душан Силни га назива великославним градом и у њему смешта један својих дворова царских. Он га 1350. године предаје на управу свом жупану Вукашину Мрњавчевићу (1366–1371), који је 1366. године проглашен за краља. После пропасти браће Мрњавчевић на Марици 1371. године Прилепски Град постаје престоница Вукашиновог сина Марка који је као османлијски вазал са титулом краља управљао околином све до своје погибије у бици на Ровинама 1395. године. После његове смрти Османлије анектирају целокупну његову област и преузимају контролу над Прилепом. У самом граду нису дуго задржали своју посаду и он је наскоро био напуштен и препуштен пропадању.

Од манастира крећемо стазом , па преко стена до крста, на 945 мнв,  који је подигнут на највишој тачки гранитног масива. Успон траје до сат времена, лаганим кораком уз мноштво добрих фотографија, на неким местима можда неће бити лак, али је свакако вредан труда. Пролазећи поред  добро очуваних остатака од утврђења, епског јунака Краљевића Марка. Осим тога што је са ове тачке имао одличан преглед кретања по друмовима Пелагоније, имао је и уживање у дивним видицима, што је нама главни циљ. Са зидина старог града, простире се велелепан поглед на Прилеп и Пелагонију.

Марков град Камене гробнице

Након боравка на врху, крећемо ка Златној планини, чији је масив истог састава, само са новим фасцинантним облицима стена. Од Марковог града крећемо према северу макадамским путем, па настављамо ка свом циљу прелазећи каменити предео Зелник на 993 m. Пред подножјем Златноврва је смештен манастир Трескавец (1.280 мнв), који је страдао више пута. У конаку се може освежити и одморити.

Гајење дувана је вишевековна традиција у Пелагонији

Светилиште на месту Трескавец, који данас представља један од највећих духовних центара Македоније, постојао је још у античка времена. У епохи римске владавине (II-III век) спадају два натписа на пронађеним у Трескавецу мермерним постаментима, посвећеним Аполону и Артемиди, где се спомиње и назив светилишта – Колобаиса.  У близини светилишта су пронађена бројна места погреба жреца и прислужника из хеленистичког и римског времена. Судећи по археолошким подацима, Колобаиса је била посећена од стране ходочасника из различитих земаља античког света. На крају античког доба на месту пређашњег паганског храма, је била подигнута хришћанска црква.

До врха Златноврв нас дели 140 мнв и ко је вешт у пењању по стенама и буде желио, уз нашу помоћ испећемо се на врх, који је мали и само пар особа може у исто време бити на њему. Иначе, дужина трасе износи свега 6 km, са висинском разликом 650 m.

Алтернатива: обилазак оба манастира без успона. Долазак у Охрид, ноћење.

Манастир Св. Архангела Михаила (Варош) Манастир Трескавец

Уторак, 1.мај:  Резерват природе кањон Матка

У 8.30 h спакованих ствaри и ранчева, у планинарској опреми, напуштамо Охрид, поздрављамо са љубазним домаћинима и крећемо пут Скопља и кањона Матка. Оставили смо за крај овај невероватно леп предео а и стазу која је многима најатрактивнија на овом нашем путовању. Ако смо предходних дана били сами на неким местима и осетили мир и спокој, то данас неће бити случај. Пошто се тако поклопило да баш данас идемо у најпопуларније излетиште у Македонији, бићемо у повећем друштву.

  

Матка (са значењем „материца“) је кањон којим протиче река Треска и налази се западно од Скопља у Републици Македонији. Пружа се на отприлике 5.000 hа и једно је од најпопуларнијих излетничких одредишта Македонији. Ту је и неколико средњовековних манастира. Језеро Матка у склопу кањона Матка је најстарије вештачко језеро у земљи.
У њој је 10 пећина, најкраћа дужине 20 m и најдужа дужине 176 мm. Ту су и две вертикалне јаме, обе се грубо протежу око 35 m у дубину. Кањон је један од најистакнутијих у области Македоније за алпско планинарење. Сезона пењања почиње око Васкрса и завршава се у новембру. Веслање кајаком на Трески је популарна активност на овом подручју, као што су риболов, лов, и пливање.

Пећина Врело, на десној обали Треске је наведена као једна од 77 најзанимљивијих природних локација на свету у оквиру пројекта Седам светских чуда природе. Богата је накитом, има много сталактита, укључујући један велики у средини пећине познат као „Шишарка“ који је име дугује свом облику. Постоје два језера на крају пећине. Мање језеро је 8 m дужине на најширем делу и 15 m дубине на најдубљем месту. Веће језеро је 35 m дугачко на најширем делу и 18 m дубоко у најдубљем месту.
Иако је тачна дубина пећине непозната, неки спекулишу да би то могла бити најдубља подводна пећина на свету.

Подручје кањона је дом неколико историјских цркава и манастира. Манастир Светог Андрије налази се у клисури реке Треске. Саградио га је Андрија Мрњавчевић син краља Вукашина 1389. године, садржи фреске које је насликао Јован Митрополит.
Манастир Светог АндријеМанастир Матка, или манастир Свете Богородице, саграђена у XIV веку, се налази на левој обали Треске. Према натпису на цркви, жена по имену Милица нашла је цркву у лошем стању и без крова 1497. године. Заменила је кров, додала нове фреске, изградила степениште и саградила виноград.

Манастир Свети Никола се налази на литици изнад кањона и манастира Светог Андрије. Датум изградње цркве је непознат. Први помен овог манастира био је у XVII веку, за време османске владавине. Иконстас цркве је осликан 1645, док су фреске на западној страни осликани 1630. године. Манастир је напуштен у XVIII веку. Монах је нашао цркву без крова 1816. и покушао да га оживи, али је поново напуштен 1897. године. Манастир пружа јединствен поглед високо изнад кањона.

Кањон Матка је дом разних биљака и животиња, од којих су неке ендемске врсте за ово подручје. Око 20% биљног живота се може наћи само у овом кањону. Кањон је такође дом 77 ендемских врста лептира. Пећине овог кањона су дом за велике популације слепих мишева.

У кањону постоје добро обележене стазе, неколико цркава и манастира,  на располагању су вожње чамцима по зеленој бистрој реци Трески, окрепљења у неком од ресторана. Одвојићемо довољно времена, како би уживали у овом предивном пределу. После 18:00 часова полазимо ка граници и одлазимо у Врање на конак.

Среда, 2. мај:   Врање, кањон Вучјанке и хидроцентрала Вучје

Буђење, кафа, доручак, паковање ствари и ранца…, а у 10:00 h крећемо према кањону Вучјанке и хидроцентрали у Вучју. Цео крајолик и кањон је обавијен у зелено. План је да обиђемо зграду, они спретнији, прођу делом кањона (потребно је мало вештине преласка преко стена) и уређеном стазом, која води узбрдо, изађемо на пар видиковаца и видимо кањон са висине, а овом стазом се такође може доћи и до краја кањона.

Вучјанка извире на 1100 метара надморске висине у шумском бисеру југа – планини Кукавици, која је име добила по бројним женама које су кукале за својим мужевима и синовима након Косовског боја. После 18 km виртуозног тока улива се у Ветерницу. Међутим, у средњем делу, између врхова Китка (988 m) и Самарић (619 m), Вучјанка је уклесала 2 km  дуг кањон, дубок 300 m. Обзиром на пад реке од 300 m, кањон Вучјанке обилује водопадима од којих се истичу Водопад безименог потока (висок преко 30 m, каскадног типа и периодичног карактера), а на излазу из кањона има много вирова и слапова.

Ђокини вирови се налазе у најужем делу кањона где ширина самог кањона код горњег вира износи свега 5 m. Горњи вир широк је 15 и дугачак 5 m док дубина у њему износи 2,5 m. На његовом почетку је Горњи водопад висине 9 m, а на крају Доњи водопад висине 11 mа и из њега вода пада право у доњи вир који је широк 20 m. Температура воде лети износи око 23o C. Иако су вирови идеално место за купањe, препоручују се само добрим пливачима.

Река Вучјанка протиче кроз градско насеље Вучје, на 17 km од Лесковца, a ту је 1903. године саграђена  Хидроелектрана друга је по старости хидроелектрана у Србији и на Балкану. Најзаслужнији за њену изградњу је професор Ђорђе Станојевић, лични пријатељ Николе Тесле и родоначелник електрификације у Србији.

Хидроелектрана је подигнута новцем 168 акционара „Лесковачког електричног друштва“ и отворена је на Дан ослобођења Лесковца од Турака. Овде је изграђен први далековод у Србији који је спајао 16 km дугу деоницу Од Вучја до Лесковца.

Хидроелектрана Вучје је и данас у функцији и део је система Електропривреде Србије. Од 2005. године увршћена је у Светску баштину технике у коју улази још свега шездесетак објеката широм света.

Река Вучјанка од  изворишта до ушћа има укупан висински пад од око 1000 m. Према записима који датирају из прве   половине XX века, на  реци Вучјанки је постојало 13 воденица смештених у делу тока са највећим падом и све су радиле, углавном млеле жито.Неке од тих воденица и данас раде и мељу пшеницу и кукуруз на традиционалан начин.Од ваљаваца, које су такође постајеле на реци, и у којима се удешавало платно за ношњу није остала ниједна.

  

У непосредној близини су и остаци средњевековног Зеленграда, о чему можете више сазнати овде. Планирано време задржавања је до 16:00 часова. Након освежења у оближњем ресторану, полазимо за Београд. Због дужине пута, направићемо најмање једну успутну паузу, а очекивано време доласка у Београд у раним вечерњим сатима.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац, штапови, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина, одећа прилагођена временским условима, лична апотека и наравно документа.

СМЕШТАЈ: четири ноћења у Охриду у вилама са вишекреветним собама, једно ноћење у Врању у хотелу, у вишекреветним собама са доручком,

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:   145 € (за групу од 40 учесника износ се умањује за 15 €)

(учесници са незмиреном годишњом чланарином уплаћују још 100 дин)

Котизација обухвата:  превоз, пешачке и планинарске акције, пет ноћења са свим боравишним таксама, трошкови организације

Котизација НЕобухвата:  исхрана за време акције, рентирање чамаца, излетничке активности бродом, остале индивидуалне и непоменуте трошкове, улазнице у музеје, галерије, тврђаву, путно здравствено осигурање је обавезно.  Ко га нема може га обезбедити преко Клуба под најповољним условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Приликом пријављивања доставити: контакт телефон, број пасоша, јмбг и аконтацију у износу од 50 €, а остатак у ратама до 4.4.2018.). По Правилнику након уплате прве рате, одустајање могуће једино уз замену.

Акцију реализује Новица Радојичић

061 170 29 55

nole@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Сусрет неба и земље – празнични дани на Медитерану

Сретење је празник сусрета Бога и човека, неба и земље, а уједно и прилика да се празнично време испуни свепрожимајућим утисцима. Ми смо одлучили да вас поведемо на Медитеран, до краљевства мимозе које слави њено цветање, али у епском тону који ће дати прелазак величанствених Црногорских планина и престоним Цетињем, и у духу спокоја какав може да дарује манастир Василија Острошког у коме проводимо једну ноћ.

Зимска пучина Јадрана, нежне, мирисне цвасти; звуци карневала и звона, море, планине, камен и стих и мирис Медитерана, обећавају ведра сећања. Стазе су лагане и кратке, тако да може учествовати свако, без обзира на физичку кондицију.

Цетиње Море и мимозе Манастир Светог Василија Острошког

Сретење је празник сусрета Бога и човека, неба и земље, догађај када се старцу Симеону названом Богопримац испунила жеља и обећање Духа Светога да неће напустити овај свет док не види Бога у телу, обећаног Спаситеља. Тако се и догодило. У четрдесети дан по Рођењу Христовом, Богородица и Јосиф  по обичају јеврејском  донеше  дете у храм. Узевши Христа на руке и препознавши у њему сина Божијег, Симеон је заблгодарио Богу на испуњењу свога обећања.

Кроз историју, наш народ је бројне значајне догађаје из прошлости повезивао са догађајима из Христовог живота, па се тако на Сретење слави Дан државности Србије, у спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издат и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије — Сретењски устав. Уједно, то је и Дан уставности Србије, као и дан сећања на почетак Српске револуције. Дан државности Србије се славио до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године. Овај датум је најбитнији у политичком, културном и историјском календару Србије.

Ми смо одлучили да ово прелепо путовање започнемо посетом манастиру Острог и сусрету са Богом и Светитељем у тајновитим острошким врлетима.

  

Среда, 14. фебруар:

ПОЛАЗАК   са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 ц, тачно у 21:00 h. Ноћно путовање ка Подгорици, са успутним паузама.

Четвртак, 15. фебруар:

И Подгорицу стижемо у рано преподне и поред паузе за доручак, посетићемо предиван Саборни храм Христовог Васкрсења, чија је изградња започета 9. августа 1993. године. Освећен је 7. октобра 2013. године и представља доминантну реперну тачку у простору града  Подгорице, као објекат који тежи ка вечној или ванвременској логосној архитектури.  Изведен је у народној традицији и обрађен природним аутохтоним материјалима црногорског крша. За овај храм кажу да подсећа на Византијску раскош и док се Подгоричани њиме веома поносе, свештеници верују да ће „људе звона дозвати“.

Након посете Саборном Храму, пут настављамо ка Никшићу до, вероватно најпосећенијег манастира на Балкану – Острог. Смештен је у окомитој стени са које се пружа поглед на равницу Бјелопавлића. Основао га је херцеговачки митрополит Василије у XVII веку. Касније је канонизован. Он је Светац Чудотворац. Тело му почива у ћивоту у пећинској цркви, где бројни верници долазе на поклоњење и молитву, тражећи исцељење и спас. Отац Сергије (економ манастира) каже да људе привлачи исцељујућа благодат Божија и да нико ту случајно није дошао. А братство манастира уредно документује чудесна исцељења.

 

Сам манастир је обновљен 1923—1926. године, после пожара, којег су биле поштеђене пећинске црквице. Оне представљају главну споменичку вредност. Манастир Острог састоји се из Горњег и Доњег манастира. У Горњем манастиру, посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице, налази се испосница у којој је последњих пет година свог живота живео Свети Василије Острошки. Та мала испосница, која сада чува његове мошти, делује топло. Породилиште људске среће и Божанске утехе. Ми ћемо ту коначити.

Постоји старо веровање да посету Манастиру не ваља дуго планирати, нити се о томе хвалити около, тј. причати. То је место на које се долази са вером и молитвом, а одлази са миром и срећом. И да, ништа одатле немојте понети – ни цвет, ни камен; чућете зашто…

Петак, 16. фебруар:

После доручка, пут настављамо ка мору и посећујемо духовни и културно уметнички центар Црне Горе, њену вековну престоницу – Цетиње. Смештен је на југу Црне Горе,  између Боке Которске, Скадарског језера и Јадранског мора. у истоименом крашком пољу, подно планине Ловћен, на надморској висини од 670 m са око 13.000 житеља. Име је добило по реци Цетини која је вероватно у XVII веку напустила површински ток и нестала у неком од бројних понора. Насеље се у историјским изворима први пут помиње 1440. године, а око 1450. године, на Цетињу је подигнута црква, позната под именом Влашка црква. Настанак данашњег Цетиња веже се XV век и владара Зете Ивана Црнојевића.

 

Мало је дан да би се виделе све историјске знаменитости овог прелепог града. Због своје аутентичне архитектуре и великог броја историјских грађевина, реликвија, манастира, цркава и музеја, назван је  „град-музеј“. Ми ћемо посетити Цетињски манастир, јер је то најзначајнији споменик града под Ловћеном и место у коме се одвијала и решавала судбина црногорског народа.

Цетињски манастир је посвећен рођењу Богородице. Сазидао га је 1484. године Иван Црнојевић и тада је постао седиште Зетске епархије. После 1493. владике ове епархије звали су се „црногорски и приморски“. Манастир је срушен до темеља 1692. од стране Турака, а обновио га је владика Данило, на месту недалеко од првобитне локације. Том приликом у нови манастир је уграђено камење из старог, а пренета је и плоча са грбом Црнојевића и посветом Ивана Црнојевића. Године 1712. манастир је био спаљен од босанског везира Ахмет паше, а обновио га је око 1743. црногорски митрополит Сава Петровић Његош. Махмуд-паша Бушатлија га је спалио 1785. године а обновио га је Петар I Петровић Његош. Владимир Броневски почетком XIX века манастирску цркву помиње као петокуполну, а данас нема такав изглед. Више пута је дограђиван, а садашњи изглед датира из 1927. године. У манастиру се налази Црква Рођења Богородице у којој се налазе мошти Светог Петра Цетињског.  У манастиру се чувају: рука Светог Јована Крститеља, мошти Светог Петра Цетињског (Петра I Петровића Његоша), честица Часног крста Господњег, епитрахељ Светог Саве (Растка Немањића) из XIII века, оснивача Српске православне цркве, круна српског краља Стефана Дечанског из династије Немањића из XIV века, која је била истоветно и круна црногорског краља Николе I Петровића којом је крунисан 1910. године, штап првог црногорског владара Ивана I Црнојевића из XV века
разноразни стари црквени барјаци (међу њима и сумњиве аутентичности Бошка Југовића) I Цетињски летопис.

Пут настављамо ка Превлаци и Острву цвећа. Уствари, ми ћемо посетити острво Превлака Светог архангела Михаила или Острво цвећа како су га звали у време старе Југославије. То је једно мало острвце недалеко од аеродрома Тиват које је једним краћим мостом повезано са копном. На њему се налази истоимени манастир посвећен Светом архангелу Михаилу у коме се налазе мошти Светих мученика Превлачких. Ту је било седиште Зетске епископије коју је основао Свети Сава, а о богатом историјском  животу сведоче археолошка налазишта на том подручју.

Оно што оставља утисак јесте мирис моштију Светих мученика Превлачких, монаха који су средином XV отровани по налогу  Млечана (Римокатолика) како би се смањио утицај Православне цркве у циљу покатоличења Срба у Боки и приморју. Након Другог светског рата по налогу Комунистичке партије, Превлака постаје ексклузивно летовалиште са хотелом и бунгаловима за војна лица и њихове породице. Мења назив у Острво цвећа и то остаје све до пропасти Југославије, а у новом веку враћа му се изворни назив и долази до обнове манастира и монашког живота. На лицу места ћемо чути врло интересантне приче везане за овај важан манастир.

Након посете острву, стижемо у Котор где ћемо посетити стари град и лаганом шетњом уз обалу од неких 5 km стижемо до Доброте на чијем нас крају чека возило. Одатле настављамо вожњу до Херцег Hовог где ћемо бити смештени у удобне собе са купатилима.

Овај диван приморски град, на улазу у Боку Которску, подно планине Орјен је сваког фебруара врло жив, јер се цветање мимозе слави карневалима, поворкама мажореткиња и бројним концертима, тако да ћемо лепо и са лакоћом испунити мало слободног времена (у време нашег доласка догађа се „Велика фешта на шкверу“ 🙂

Субота, 17. фебруар:

И док за данашњи дан програм домаћина града организује дечји карневал, ми ћемо након доручка и јутарње кафе поћи у лагану шетњу обалом до манастира Савина. Назван је по Светом Сави, а смештен на најлепшем узвишењу Бококоторског залива са кога се пружа прелеп поглед. Он је сведок једног времена јер је Његош ту боравио, порисуствовао службама и написао своје славно дело „Горски вијенац“.  У порти манастира је 2008. године одиграна представа „Горски вијенац“. Овај манастир није само дика и понос сваког Бокеља, већ и значајан историјски споменик. Није задужбина владара и грађен је неколико стотина година, залагањем калуђера и добротвора у хармоничну целину која се састоји од три цркве, конака и гробља где почивају они који су помогли подизање храма.

Након посете манастиру полазимо на пешачку партију до Тајног брда изнад града одакле се пружа прелеп поглед на залив са дужином трасе од 9 km и надморском висином од 490 m. Захваљујући планинарима из ПК „Субра“, овај важан локалитет више није тајна, јер су га очистили и означили Кнефецовим црвено белим круговима.

или ћемо се определити за лакшу туру шетње поред мора и кружном туром шумским путем изнад града одакле се такође пружа леп поглед на залив у дужини око 8 km и мањим успоном. Све у зависности од расположења и договора.

Недеља, 18. фебруар:

Полазак за Београд је предвиђен у јутарњим часовима, након доручка. Путујемо преко Требиња, чиме практично затварамо причу о овом предивном пределу, богате историје и чаробне природе. У Требињу ћемо направити и паузу, ради разгледања града. Ту је рођен Јован Дучић (15. фебруара 1874.), снимана серија „Рањени орао“…

Требиње је град на самом југу Херцеговине у најјужнијем делу Републике Српске, под  планином Леотар, на ободу Требињског поља, у долини некада највеће европске реке понорнице Требишњице, која протиче кроз град. Име града потиче или од латинске ријечи трибунус (tribunus militum је заповедник једне веће или више мањих јединица римске војске) или од словенске ријечи треб, што значи жртва (жртвовати). За Требиње се каже да је „град сунца и платана“ и један је од најлепших градова.

Најстарији становници Требиња били су Илири, а у VII веку п. н. е. се досељавају и Грци. Спомен њиховог присуства остао је у топонимима. Римљани долазе у требињски крај у III веку п. н. е. Од њиховог доласка овај крај је познат под називом Травунија. Долазак Словена се веже за VI век. У раном словенском периоду се зна за више обласних господара који су владали подручјем. Након што је бугарски цар Симеон Велики збацио са власти Захарија Прибислављевића, владар Травуније Михајло Вишевић се окренуо савезу са краљем Хрватске Томиславом. После његове смрти Травунија је опет била дио Чаславове Србије.
Године 1168. Травунију је преузео Стефан Немања. Под влашћу Немањића ће и остати све до краја династије. Касније је Требиње до доласка Турака било и у саставу босанске државе Твртка I, а након њега се смењују многи обласни господари.
Турска владавина трајала је од 1466. па све до 1878, када их смењују Аустроугари. Српска војска је у Требиње ушла 11. новембра 1918. године.
У делу Требиња изнад насеља Полице налазе се остаци поређаног камена у правилно распоређеним линијама за које се верује да имају астрономско значење.

Настављамо ка Београду уз краћу успутну паузу и стижемо у касним вечерњим до 22 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац за дневно пешачење, лична докуметна. Остале ствари спакујте у транспортни ранац, како бисте их лакше носили до конака у Острогу.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

6.500 дин + 50 € (чланови Клуба који нису измирили годишњу чланарину, доплаћују 100 дин)

Идемо искључиво у малој групи, комби превозом.

Котизација обухвата: превоз, смештај у манастиру Острог, два ноћења у Херцег Новом и организациони трошкови.

Котизација НЕобухвата: индивидуални трошкови, храна

ПРИЈАВЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Ненад Јовановић:

065 99 22 782,  nenad@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Пројекција: На крајњем истоку Русије – последња станица – Владивосток!

Један од значајнијих записа о путовању кроз Сибир дао је Чехов, који је на пут према далеком истоку Русије кренуо крајем априла 1890. године. На путу до острва Сахалин, прелазио је хиљаде километара коњским запрегама, возом, паробродом по Волги и Ками, Бајкалу и Амуру, трасом будуће Трамссибирске пруге. Часопис „Ново Време“ штампа његове путописне записе из Сибира, а 1893.  Чехов објављује књигу путописне прозе „Пут за Сахалин“.

Да ли је нашег вечерашњег предавача, Зорана Симића инспирисао Чехов, видећемо. Али, и да није, ни најмање не сумњамо да је доста тога занимљивог и несвакидашњег стало у тих 24000 km за 25 дана! Зато среду 27. децембар у 20 h обавезно одвојте за ову пројекцију, која ће се догодити у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли! 🙂

Руски далеки исток (рус. Дальний Восток) је подручје најудаљеније од своје престонице на свету. Географски, историјски и по правцу миграција, оно се често зове и Забајкал. Његова површина чини 36% територије Руске Федерације, али је насељава тек 4,7% њеног становништва.

Реч је о претежно планинском простору који се протеже од Чукотског полуострва на северу до државне гарнице са Северном Корејом, Јапаном и Кином, обухватајући и острва Сахалин, Курилска и друга. Природа далеког истока је веома разноврсна. Крајњи север је целе године под снежним покривачем, док су најјужнији делови покривени суптропским шумама. Речна мрежа је густа, а највећа река је Амур. Приморски положај ублажава климу Далеког истока и смањује разлике између севера и југа. Клима има монсунске одлике: већина падавина стиже са летњим пљусковима. Камчатку и Курилска острва потресају чести земљотреси и вулканске ерупције. Северна ивична мора Тихог океана су богата рибом. Шуме дају обиље квалитетног дрвета. Злата има на Камчатки и по притокама Амура, а угља, нафте и природног гаса на Сахалину.

Иначе, у време царске Русије на острву Сахалин се налазио затворенички логор за принудни рад. Чехов је спровео попис локалног становништва, па и затвореника. Данас у Јужно-Сахалинску постоји Сахалински позоришни центар „Чехов“, ту се налази споменик овом писцу, као и музеј посвећен књизи „Острво Сахалин“.  Лик Чехова се налази чак и на магнетима који се продају као сувенири, док су на осталим сувенирима приказани медведи, затворенички ланци, црвени кавијар… Чехов, кавијар, нафта и гас су главни руски извозни артикли, а свега тога има на овом удаљеном острву. У том смислу, и ако веома далеко од Москве, оно ипак представља квинтесенцију Русије.

Сибир (рус. Сибирь) је део Русије који се простире у дужини од 7000 km у правцу исток-запад од планине Урал на западу до планина које чине пацифичку вододелницу. Од севера према југу има око 3.500 km од Арктичког океана (Северно поларно море) па до Казахстанских планина и граница са Монголијом и Народном Републиком Кином. Све осим крајње југозапаног дела Сибира, чини око 56% Руске територије са 9,6 милиона km², мада се границе Сибира не могу једнозначно и прецизно одредити. Подручје Далеког истока од Јакутије до тихоокеанске обале, која је са својих 6.179.900 km² површине већа од целог преосталог дела Сибира, изван Русије се обично прибраја Сибиру, али се у Русији сматра посебном регијом. Тако становници Камчатке или Сахалина под „Сибиром“ подразумевају регију која је више хиљада километара далеко од њихове домовине. Утврђивање сибирске територије разликује се зависно од угла гледања: географски, историјски или политички.

Име потиче изворно из монголског и дословно му је значење „земља која спава“, а односило се на Сибирски канат на подручју данашњег западног Сибира, који је настао распадом Златне хорде. Данас се изван Русије под Сибиром обично подразумева читав азијски део Русије. По другој верзији име је добио по јенисејском племену Сибири, које су касније асимиловали Сибирски Татари. Доктор Памела Кајл Крослеј, професор историје у Дармут колеџу, тврди да су Руси назвали Сибир по народу Сибе који данас живи у Кини. Модерно значење имена је ушло у руски језик после освајања Сибирског каната.

По висини Сибир се може грубо разграничити на седам делова: Западносибирска депресија, Северносибирска депресија, Средњосибирске планине, Јужносибирске планине, Средњејакутска низија, Источносибирска депресија и Источносибирске планине.

Највеће реке су Об, који одводњава огромну равницу источно од Урала, ЈенисејЛена и Амур. Поред Иркутска налази се “Сибирско око“ –  Бајкалско језеро, најдубље слатководно језеро на Земљи (1642 m), чија провидност премашује 40 m дибине! Далеко на истоку је и полуострво Камчатка са бројним вулканима.

У већем делу Сибира влада изражена континентална клима: врућа лета (до +40 °C) смењују крајње хладне зиме (до -67 °C). Земља често остаје под снегом до 9 месеци. Крајоликом углавном доминирају листопадне шуме (тајге), док у арктичким подручјима превладава тундра, крајолик без дрвећа. Између тога се налази мешовито, прелазно подручје. На југу тајга прелази у степу.

У великим деловима Сибира као облик тла превладава мерзлота (трајно залеђено тло). Најхладније насељено место на Земљи је источносибирски град Ојмјакон (јужно од Верхојанска).

Огромна пространства Сибира насељава 23 милиона становника, али густином од само 2,7 становника на km². Становништво је концентрисано у релативно уском појасу на југу и југозападу, односно дуж транссибирске железничке пруге која повезује важне велике градове и где је могућа пољопривреда.

У велике градове у том појасу спадају  Новосибирск, Омск, Краснојарск, Тјумењ, Томск, Иркутск, Хабаровск, Улан-Уде и далекоисточна пацифичка метропола Владивосток. Важна индустријска средишта у којима леже још неки велики градови су Хантијско-Мансијски аутономни округ као и Јамалско-ненецки аутономни округ где је тежиште нафтне индустрије и плина, као и јужносибирски „кузњецки базен угља“ (Кузбасс) са индустријским градом Кемерово.

Административном Сибир чине: Алтајски крај, Алтајска република, Бурјатија, Читинска област, Иркутска област, Хакасија, Кемеровска област, Краснојарски крај, Новосибирска област, Омска област, Јакутија, Томска област и Тува.

Већину становништва чине руски досељеници и русифицирани Украјинци који су овамо дошли у прошлим вековима. Већ у XVIII веку их је било више него староседелачког становништва.

Још у време царева забачено и негостољубиво подручје Сибира и средње Азије је служило као место изгона политичких противника и преступника. На страшан глас Сибир је дошао са појавом Солжењицинове  књиге  Архипелаг ГУЛАГ кад се сазнало о свим ужасима затвора и концентрационих логора створених за време Стаљинове владе. Тек са распадом Совјетског Савеза престала су депортовања у та подручја. Од 1920-их година појачава се индустријски развој Сибира, што је учврстило структуру становништва у досељеничку корист.

Староседелачко становништво сибирског севера и руског Далеког истока састоји се од народа алтајске и уралске језичне породице и других народа. Већи народи су Тувинци, Бурјати, Хакаси, Јакути и Алтајци. Мање етничке заједнице које немају своје федералне републике међу осталима су Чукчи, Евенки, Корјаци, Ненци, Ханти, Манси и Јукагири.

За време Совјетског Савеза већина староседелаца, који су одувек били номади, је била присиљена на трајно насељавање и колективизацију у совхозе.

Сибирски шаман

Највеће угрожавање за староседелачко становништво произлази из индустријског отварања и кориштења природних ресурса као што су нафта, природни плин, угаљ, дијаманти и злато у азијском делу Русије. Уз то, алкохолизам је огроман проблем. Језици већине малих народа су пред изумирањем, а посебно тамо где на основи индустријског развоја нестаје околина у којој се њима користило.

Након распада Совјетског Савеза, у Сибиру се појачано (делом илегално) насељавају Кинези, радећи углавном као трговци или предузетници.

Историја

Сибир су окупирале различите групе номадских народа као Јенети, Ненети, Хуни и Ујгури. Монголи су освојили област у XVI веку која је касније постала самостални Сибирски канат. Русија је почела са освајањем Сибира у шеснаестом веку, са освајањима козака Јермака Тимофејевича да би до средине XVII века контролисала област до Тихог океана. Још од цара Петра Првог, Сибир је коришћен за изградњу логора за принудни рад, а нарочито за време совјетске власти стварањем гулага. Прва велика промена у Сибиру је била изградња Транссибирске железнице између 1891. до 1903.

  

Транссибирска железница (рус. Транссибирская магистраль, Транссиб) је мрежа железница које спајају Москву и Европски део Русије са Руским далеким истоком, Монголијом, Народном Републиком Кином и Јапанским морем.

Главна траса железнице саобраћа између Москве и Владивостока преко Сибира. Дуга је 9.288 km, што је чини трећом по дужини на свету (после Доњецк-Владивосток и Москва-Пјонгјанг). Грађена је између 1891-1916. године, протеже се на 8 временских зона и потребно је седам дана да се пређе целом дужином.

Руски јувелир  Карл Петар Фаберже  је 1900. године направио за царску породицу Романов, јаје (Фабержеово јаје) са мотивом транссибирске железнице.

Неки занимљиви параметри пруге:

  • најхладније место је између Могоче (на 6906 километру од Москве) и Сковородина (7306. километар), где температуре падају до -62 °C
  • највиша тачка на пруги је 1.040 m на горском прелазу Јаблоновја (6110. километар од Москве) код Тургутуја
  • најнижа тачка пруге је уз обалу Пацифика код Амурског залива (9252. километар)
  • најдужи мост је преко реке Амур 2616 метара (на километру)
  • најдужи тунел има 7 km али се користи само за теретни саобраћај, налази се код Амура
  • најдужи тунел за путнички саобраћај има 2 km – Тармачукански тунел (8080. километар) код Аркаре
  • најскупљи део градње пруге је 260 km секција код језераБајкал, названа Циркум-бајкалска пруга

Путовање кроз Руску бајку

Транссибирска железница је остала главна саобраћајница унутар Русије. Око 30% руског извоза се транспортује преко ове пруге. После распада СССР-а и отварање граница Русије, железница је постала популарна за стране туристе, али и за Русе. Данас транссибирска железница превози око 20.000 контејнера годишње у Европу, укључујући и 8.300 контејнера из Јапана. Ово је ипак мали број, узимајући у обзир да Јапан извози у Европу око 360.000 контејнера годишње. Руско министарство транспорта очекује да ће број контејнера за Европу повећати на 100.000 до 2005. са око 120 возова на дан. Овим растом иде и потреба да се на деловима деоница са једном траком пруге постави дупли колосек.

Иначе, од главне трасе се одвајају: правац за Кину (Друга траса, од Тарскаје југоисточно до Пекинга, тзв. Трансманџурска железница), Монголију (од Улан Удеа, јужно према Улан Батору и Пекингу, тзв. Трансмонголска железница) и Бајкалскоамурска железница (БАМ), завршена је 1991, од Бајкалског језера, до Пацифика.

За време Руског царства, до 1917. уз композицију је био прикључен и вагон Руске православне цркве, који је служио у крајевима где још нису имали изграђену цркву, радницима који су радили транссибирску пругу и путницима. Након октобарске револуције и за време комунизма воз је био уклоњен а од априла 2005, у договору Руске православне цркве и Руских железница, воз је опет део транссибирске магистрале.

Неке од најинтересантнијих станица

  • станица Витебску Санкт Петербургу
  • највећа станица се налази у модерном градуНовосибирск, где се налази и железнички музеј.
  • Иркутск, станица у слогу класицизма
  • Северобајкаљск, станица у слогу француског Ла Корбизјеја
  • Сљудјанка, изграђена1904. сва у мермеру
  • Биробиђан, станица написана на хебрејском и Јеврејским орнаментима
  • Владивосток, стара, рестаурирана станица са орнаментима
  • Најдужу руту је донедавно саобраћао воз№ 53/54 Харков-Владивосток који је 9714 km прешао у 174 часа 10 минута. Касније је рекордно дугу руту радио воз Кијев-Владивосток.
  • Данас је најбржи воз који вози директно на релацији Москва-Владивосток№ 1/2 Русија, пут пређе у 6 дана и 2 часа.

Транссибирска железница имала је своју величаствену поставку на Међународном сајму ЕКСПО, који је био 1900. у Паризу. Имитација вожње по железници симулирана је померањем панораме, а „вожња“ је трајала један час. Панораму је сачињавао приказ руских градова Москву, Омск, Иркутск, следио је Велики кинески зид и Пекинг. Врло довршен приказ, који се дорађивао до 1903., добио је златну медаљу комисије под Густавом Ајфелом за мост Транссибирске железнице преко реке Јенисеј, царског инжењера Лавра Проскурјакова. Дорађена панорама је суделовала и на Међународном сајму ЕКСПО 1904. у америчком Сент Луису. Поставка се данас налази у петроградском Ермитажу и ради се на њеној поновној изложби у станици Витебск (Санкт Петербург), док ће копије бити изложене по другим железничким станицама у Русији.

Прва идеја за изградњу железнице кроз Сибир јавила се изградњом железнице Москва – Санкт Петербург у тадашњој царској Русији. Прва деоница железнице је изграђена између града Иркутска и Чите, пролазећи долином реке Амур до Пацифика. Пре 1880. године врх државе није подржавао пројекте за изградњу, због компликоване бирократије и страха од финансијског губитка које би железница могла направити. Пројекат од америчког инжењера В. Колинса је одбијен од централне власти, због покушаја власти да спречи утицај Британаца и Американаца у Сибиру. До 1880. пуно је пројеката одбијено за изградњу железнице. Ово је забрињавало власт јер је била јасна потреба изградње железнице између централне Русије и Сибира.

Израда пројекта је трајала скоро десет година, а пројектанти су морали да се боре са притисцима да смање трошкове изградње, на пример: да уместо мостова поставе трајекте преко река и слично. Али пројектанти су остали одлучни да изграде целу трасу железнице, без прекида.

За разлику од приватних пројеката да се железницом споје постојећи градови, Транссибирска железница није имала такав приоритет. Да би сачували новац и умањили спорове са власницима земље, одлучили су да железницу поставе изван градова. Тако је железница постављена 80 km на југ од највећег сибирског града Томска и тако је смањена повезаност градова са железницом. Данас је Томск повезан са железницом до транссибирске пруге и остаје један од пар градова кроз којег не пролази оригинална рута.

Владивосток је основан 1860, и већ до 1880. претворио се у велики лучки град на обали Пацифика. Једини недостатак је била ефикасна повезаност града и истока Русије са европским делом државе. Сергеј Вите, тадашњи министар финансија, је био задужен за надзор изградње железнице која је почела 1891. године.

Слично као код изградње прве трансконтиненталне железнице у САД-у, руски инжењери су почели изградњу са оба краја ка средини трасе. Железница се од Владивостока простирала северно, поред обале реке Усури до Хабаровска на реци Амур. Тај део железнице се звао Усури железница.

Са друге стране, 1890, саграђен је мост преко реке Урал, којим је отворен нови пут ка Азији. Мост преко реке Об је саграђен 1898, као и мали град Новониколаевск, основан 1883. То место се касније претворило у велики Сибирски центар Новосибирск. Први воз је дошао до Бајлакског језера и града Иркутска 1898. године. Касније је завршен последњи део железнице, којим су спојена два краја, између Иркутска и Хабаровска преко Шилка и реке Амур.

Мистериозна грађевина

На градњи железнице су били ангажовани осуђеници са острва Сахалин и из других места, као и руски војници. Једна од највећих препрека је била Бајкалско језеро, око 60 km источно од Иркутска. Језеро Бајкал је 640 km дугачко и преко 1.600 m дубоко. Пруга се завршавала са обе стране језера и купљен је специјални ледоломац из Енглеске да споји железницу док се не заврши део пруге поред јужне обале језера. До 1905. године на руским железницама возило је око 1500 локомотива и 30.000 вагона а на железници је било запослено око 750.000 људи, који су примали око 50% већу плату од просјека. Изградњом дела поред реке Амур на кинеској граници 1916. завршена је цела траса железнице.

Електрификација железнице је почела 1929. и завршена је 2002, као и могућност већег терета до 6.000 тона.

  

Фотографска експедиција Сергеја Прокудина-Горског

Године 1909. са благословом руског цара Николаја II на експедицију по транссибирској рути отишао је познати пионир фотографије у боји, члан Царског географског друштва Сергеј Михајлович Прокудин-Горски. Уживајући потпуну слободу и помоћ железничког особља Сергеј Прокудин направио је богату фотографску документацију дуж железнице. 1917. доласком револуције побегао је, срећом заједно са сликама, у Норвешку. Четири године након његове смрти, његова родбина је продала слике америчкој Конгресној библиотеци. Богат фотографски фонд је данас дигитализован и доступан јавности.

Џиновске снежне грудве

Изградњом железнице дошло је до развоја пољопривреде у Сибиру, где се јавила могућност извоза ка европској Русији и европским земљама спојивши, не само места око железнице, већ и територије и градове на рекама преко којих прелази пруга.

Сибирски пољопривредници су извозили доста јефтиније житарице на запад. Али због пољопривредника на западу, као и због тек почете реформе пољопривредног земљишта у Русији 1896., држава је увела тарифне баријере за житарице из Чељабинска, као и из Манџурије. Ова мера је променила начине извоза житарица, тако што су изграђени нови млинови у Алталу, Новосибирску и Томску, а многе фарме су прешле на произво

Лајка

дњу маслаца. Од 1896. до 1913., Сибир је извозио око 502.000 тона житарица и брашна годишње.

Са економским успоном Азије повећала се стратешка лега Транссибирске железнице. Уз координацију са Трансмонголском железницом контејнер из кинеског Пекинга до немачког Хамбурга путује 15 дана, из Јапана 25 дана. Према извјештају из 2009. возу је са руске обале Пацифика до западне руске границе требало 12 дана. Те године обелоданили су програм за убрзање те деонице на седам дана. Програм је вредан 11 милијарди долара у периоду од 5 година. Тиме би повећали просечну дневно пређену дужину са 900 km на око 1500 km.

Од јануара 2008. Кина,

Сибирски бели тигар

Монголија, Русија, Белорусија, Пољска и Немачка договориле су споразум о линији Пекинг – Хамбург. Возoм допрема блага је ⅓ до ½ бржа него морским путем. Са 2009. за 20% је смањен трошак превоза контејнера, тако трошак једног стандардног контејнера између Јокохаме и Пољске кошта 2820 долара, од корејског Пусана 2154 долара. Један од отежавајућих фактора је ширина колосека, воз треба двапут да мења подвозје, на граници са Европском унијом и Кином. У Монголији и Белорусији је ширина колосека такође руских 1520 mm.

Шаргански вез: Мокра Гора и Тара

Парк природе „Шарган – Мокра гора“ налази се између Таре и Златибора. Док није постала туристичка атракција  било је ту сеоце са неких хиљаду становника. Дуго је Мокра Гора била неоткривена, јер ми често нисмо ни свесни шта би све с поносом могли показати. А онда је Куста на брду Мећавник направио Дрвенград и име Мокре Горе прочуло се на далеко.

 mokra-gora1

Полигон за овај викенд биће НП ТАРА И Парк природе „Шарган – Мокра гора“! Попећемо се на два врха, корачати путевима старина, на развођу старих и нових времена и видети два грађевинска подвига из различитих периода! На врху кречњачке стене скривене су многе тајне средњовековног утврђења: ко је ту живео и у ком периоду, како се долази до његових зидина, због чега је саграђен на тако тешко приступачном терену… су само нека од питања која до данас немају поуздан одговор.

Субота, 20. мај

ПОЛАЗАК: Окупљамо се на паркингу крај нашег Клуба у Устаничкој 125 и тачно у 6.00 h крећемо пут планинске лепотице Таре. Успут правимо паузу од 30 минута, за јутарњу кафу и доручак.

У селу Солотуша, код цркве напуштамо наше возило одакле креће пешачка тура и успон на Солотник.

До утврђења се може доћи из два правца, зависно од тога да ли желите да осетите мало адреналина или не.

Код цркве је и воденица од које креће пешачка стаза, постоје и маркације. Краћа стаза, уз саму стену је прилично стрма и захтевна. Али зато је награда врхунска, поглед ка обронцима Таре, Соколским стенама, Повлену и Дебелом брду просто је фантастичан…Они којима пењање преко стена не причињава задовољство, кренуће другим правцем, налево кроз село и блажом узбрдицом се попети до утврђења. Тако да ће једна група ући на северни а друга на јужни улаз у утврђење. Утврђење уопште није велико, то није неки утврђени град већ прави средњовековни замак, дом ко зна кога племића. Смештен на стени, а ми можемо само замислити како је изграђен и како је некада изгледао.

Са рушевина се пружа поглед који одузима дах, на околину и стену под њим.

035 Tara_5

Од подножја до врха ћемо савладати 200 m висинске разлике.

Након паузе на врху, крећемо сви заједно сеоским путем који води преко ливада и четинарских шума. Ако нам се посрећи, можда видимо крдо срна и јелена, чији дом су ова пространства. Стаза дуга око 9,5 километара са незнатном висинском разликом, нас води до центра Калуђерских Бара, где нас чека наше возило.

После оваквог дана утиске ћемо сабирати у мирису и шуму ветрића у боровим гранама  на Тари. Смештај у апартманима у близини центра.

Следи окрепљење, вечера, дружење и слободно време.

mokra111

Недеља, 21. мај

У 8.00 h, након јутарње кафе и паковања, опраштамо се од својих домаћина и настављамо у још чудесније пределе непресушне лепоте и инспирације Моктре Горе. На путу нећемо заобићи и чесму у Шаргану, одакле ћемо понети своје залихе воде.

Откривање чаролије ових предела почиње од Шаргана на око 1.000 мнв, па преко доста превоја до до највишег врха Таре (Збориште 1544 m). Пут нас води кроз дивне четинарске шуме са столетним боровима карактеристичног изгледа, сведока каквим се ветровима одупиру у свом опстајању. Поглед на Мећавник, Шарганску осмицу и захукталу локомотиву се не заборавља. Пролазећи засеоке, може се осетити тај несаломиви дух овдашњих горштака  у вечитој борби са овoм прелепом али исто тако суровом природом. Изнад засеока Турудићи, налази се импозантан кречњачки масив Подстење који скрива неколико пећина и прераст. На његовим негостољубивим литицама живот проводе  не тако бројни столетни борови. Слике мешавина четинарских, листопадних шума и мириса расцветалих пропланака ће се урезати дубоко унутар наших бића.

Настављамо ка највишем врху Мокре Горе Иверу 1478 мнв.

Са врха Ивер се пружа величанствен поглед на суседне врхове, врх Златибора…

Спуштајући се ка нижим тачкама парка проћићемо поред филмског села где се снимао филм Емира Кустурице „Завет“, где нас чека наше возило.

Иза нас је остало 12 километара са висинском разликом око 500 мнв. Освежење и окрепљење у најпознатијем етно селу на овим просторима а вероватно и шире – „Дрвенграду“.

drven

За Београд полазимо у 17.30 h. Уз једну краћу успутну паузу стижемо до 22.00 h.

ОПРЕМА: гојзерице, одећа адекватна временским условима, штапови, мали ранац за храну и воду, преобука, заштита од ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

3.500 дин

3.400 дин   за чланове клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, смештај (у комфорним четворокреветним апартманима, недалеко од Калуђерских Бара), боравишна такса и огранизациони трошкови.

Акцију реализује Новица Радојичић

061 170 29 55

nole@serbianoutdoor.com

 mokra-gora drvengrad

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Првомајски рафтинг Таром и Лимом плус Увац!

Сезона рафтинга почиње током првомајског празновања. Реке у то време пружају екстремније услове за овај доживљај и прворангиране реке за то су Тара и Лим. Ми вас позивамо НА ОБЕ. Хајде да поделимо доживљај који ћемо памтити, препричавати и понављати!

Поред узбудљивих спустова низ две прелепе и за рафтинг најпопуларније реке, план предвиђа и одлазак у Специјални резерват природе Увац и пешачку партију до популарног видиковца Молитва, са кога се пружа поглед на јединствене меандре Увца! Једном речју – ово се не пропушта!

Субота, 29. април:

ПОЛАЗАК:  са паркинга код Београдског сајма, тачно у 8:00 h. Молимо вас да дођете 45 мин пре заказаног поласка како бисмо се сви спаковали и кренули на време. путујемо у правцу Златибора где стижемо у поподневне и правимо већу паузу , а потом настављамо у правцу Прибоја , где се смештамо манастир Куманицау хотел „Лим“. У хотелу нас вечера и слободно време до спавања. Препоручујемо да се лепо наспавате, јер нас сутра чека наша узбудљива авантура .

Недеља, 30. април

Након доручка, спремамо се и посећујемо манастир Куманицу, који се налази на путу до полазне тачке за рафтинг, у долини Лима између Пријепоља и Бијелог Поља , недалеко од границе са Црном Гором.

Након посете манастиру, предстоји нам 30 km дуг рафтинг Лимом, на потезу Куманица – Петровац, пролазимо 16 букова, поред осталих и бук „Стругови“ где је одржан европски куп и државно првенство у рафтингу.

Овај адреналински догађај је зачињенманастир Милешева и призорима фасцинантних крајолика долине Лима, а по доласку у Петровац, храбри и одважни ће  имати прилике да скачу са вишеметарских скакаоница, на месту где се иначе и одржава такмичење у скоковима у воду!

У повратку са рафтинга посећујемо манастир Милешеву, познатог по фресци Бели анђео.

Стижемо у хотел, где нас чека вечера и ВЕЛИКА ЖУРКА!

Понедељак, 1. мај:

Доручкујемо и полазимо у један од најлепших резервата природе у Србији – Специјални резерват природе Увац, који је станиште изузетно ретке врсте – Белоглавог супа. Од Увачког језера, почиње траса до чувеног видиковца Молитва, одакле се пружа најлепши поглед на чудесне меандре Увца, овековечен и приказан на многим фотографијама. На ивицама литица дуж кањона видеће се гнезда Белоглавог супа, а ове фасцинантне птице, чији је распон крила и преко 3 m, величанствено ће крстарити небом изнад нас.

Враћамо се у наш хотел у Прибоју и одлазимо у Прибојску бању, где се купамо у базенима њених лековитих вода . По повратку из Прибојске бање у хотелу нас чека вечера, а после ње, ОПЕТ ЖУРКА!

Уторак, 2. мај:

Доручкујемо, напуштамо хотел „Лим“ и полазимо у авантуру спуста низ Сузу Европе, како иначе зову реку Тару. Возимо се аутобусом до Фоче, а потом теренским возилима до  рафтинг кампа у Бастасима. Током краћег предаха, добијамо рафтинг опрему и одвозимо се теренским возилима до Брштановице одакле почиње четворочасовни рафтинг најузбудљивијим делом прелепе реке Таре, од Брштановице до Шћепан Поља.

Дуж 25 km спуста пролазимо 23 бука у јединствено лепом амбијенту по коме је ова река позната широм света, а код нас миљеница љубитеља рафтинга. У зависности од водостаја рафтинг ће трајати од 2 до 4 сата, а током спуста праве се паузе за купање, фотографисање и освежење.

Спуст се завршава код кампа у Бастасима где се пресвлачимо и спремамо. У еко кампу нас чека у ручак састављен од етно специјалитета.

Одвозимо се до Фоче, одакле настављамо за Београд. Успут ћемо посетити Андрићград у Вишеграду, а у Београд стижемоу касним вечерњим сатима.

ОПРЕМА:  неопходна за пешачку партију другог дана и то – гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина (ипак је пролеће). За рафтинге нам је опрема обезбеђена, а за слободне активности понесите шта сматрате потребним. Не заборавите лична документа, као и опрему за базен!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

100 € и 7500 дин

100 € и 7600 дин  за чланове са неизмиреном годишњом чланарином

За смештај у двокреветним собама, доплаћује се 1.000 дин

Котизација обухвата :

– Превоз и све неопходне трасфере теренским возилима,

– Три полупансиона у хотелу „Лим“ у центру Прибоја,

– Улаз за журке у Прибоју,

– Боравишна такса

– Улазница за СРП Увац

– Једнодневни рафтинг Лимом са професионалним лиценцираних скипера уз обезбеђену опрему,

– Једнодневни рафтинг Таром са професионалним лиценцираних скипера уз обезбеђену опрему,

– Ручак у рафтинг кампу на Тари,

– Трошкове организације,

– Путно и здравствено осигурање

Котизација НЕобухвата:

– Индивидуални трошкови

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ:

  • за исхрану је обезбезбеђен доручак, вечера у ручак по завршетку спуста Таром. Остало из ранца, или купујемо где можемо и желимо (индивидуални трошкови).
  • Рок за пријављивање је до 04.2017
  • Приликом пријављивања, обавезно се измирује аконтација у износу од 100 e.
  • Минимални број учесника

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37, nesa@serbianoutdoor.com

 Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења

Празнично надахнуће: МЕТЕОРИ, Олимп, Вергина, Солун, Лептокариа, Лутра (Грчка)

За празничне дане смо креирали путовање кроз време и уживање у несвакидашњим даровима природе! Од антике и родног места Александра Великог, до раног хришћанства на Метеорима, кањона Енепее у Националном парку Олимп, клисуре Темпи са Фонтаном младости и рајским призором природних термалних извора у Лутри. Како је све то упаковано у четири дана, видећете у редовима који следе. Биће то празник за памћење, придружите се!

Солун, статуа Александра Великог Метеори Вреле воде у Лутри

петак, 28. април:

ПОЛАЗАК са паркинга крај нашег Клуба у 20 h. Следи ноћна вожња са краћим задржавањима због граничних процедура и успутних пауза.

субота, 29. април:

Стижемо и Солун у јутарњим сатима. Обилазимо српско војничко гробље на Зејтинлику, после чега до поласка за Лептокарију (16 h) где нам је коначиште, имамо слободно време за обилазак града. Кликом на доњe фотографијe отвориће вам се згодан приручник, да се припремите за посету овом старом лучком граду, са богатом историјом.

За Лептокарију полазимо у 16 h, а стижемо у касно поподне и смештамо се у апартмане.

Лептокрија

недеља, 30. април:

Данашњи дан је предвиђен за посету Националном парку Олимп. Већину нас он привлачи својим врхом Митикас и Стефани – митолошкој престоници богова. Али, том приликом прескачемо предивне пејсаже у долини, којима овог пута дајемо предност.

На 90 km југозападно од Солуна, у подножју планине Олимп, на најлепшем делу обале Егејског мора смештена је Лептокарија. Над њом се издиже митски ОлимпМоја маленкост на Олимпу 2004., први национални парк у Грчкој. Његов врх, од 2918 m највиши је у Грчкој и други по висини на Балкану! Али, под „хлад“ његових висина, сакрила се чињеница да је Олимп пре свега Национални парк. И зато овај план томе посвећује пуну пажњу! Јер осим висине, ова планина поседује низ других атрибута, које је чине посебно вредном, а то се спознаје, не само успоном на његове врхове, већ и на друге начине. Успони су само један, мањи сегмент његове приче…

Уздижући се својим врховима са Егејске обале, Олимп пружа импресију необуздане моћи и снаге једног неограниченог естетског савршенства. Велика шареноликост и структура рељефа Олимпа, његове висоравни, водопади, потоци, и висови над њима, близина мора, богатство флоре и фауне, учиниле су да му године 1983. UNESCO званично додели титулу резервата биосфере (MAB area).

Олимп

Полазимо ујутро у 9 h, а замишљене су две пешачке варијанте: активна (тежа) и туристичка (лакша), коме како буде тог тренутка одговарало.

а) активна варијанта: чињеница да ово путовање организује туристичка агенција, значи да тежа варијанта није тешка ни за једног од чланова нашег Клуба, али се мора бити опремљен!. Она предвиђа пролазак кањона реке Енипее, посету новом и старом манастиру Светог Дионисија, као и његову испосницу,  и водопад на реци Енепеас, за кога многи погрешно мисле да је то извор те реке. Полазимо од Прионија на 1100 мнв и спуштамо се у Литохоро. Траса је валовита, са неколико мањих успона и спустова, дуга 14 km, спада у средње захтевне стазе и у извесним деловима захтева опрез.

Енипеа, фото: Крсто Жижић Енипеа, фото: Крсто Жижић стаза, фото: Крсто Жижић

б) туристичка варијанта: обилазак старог манастира Светог Дионисија, обилазак водопада Енипее, Литохоро и шетња ДО кланца Енипее са Афродитиним и  Зевсовим кадама.

манастир Св. Дионисија, фото: Крсто Жижић   

По завршетку својих пешачких тура, обе групе се налазе у Литохору и поподне заједно враћају у Лептокарију.

Понедељак, 1. мај:

Данас посећујемо неземаљске призоре Метеора, што је вероватно већину вас определило за ово путовање. О овом изузетном пределу, на нашем сајту можете прочитати репортажу из које ћете много сазнати и после које ће вам овај доживљај бити потпун. Ујутро, у 9 h полазимо према Каламбаки.

 

Пoсетићемо и радионицу икона Зиндрос, где осим што их можемо купити, на лицу места ћемо видети и цео процес њихове израде!

Дуборез Осликавање Иконе се позлаћују 24-каратном златном фолијом и имају сертификат на полеђини Израђују се у свим величинама, са или без дубореза... Цене су прилагођене за свачије могућности и жеље

При повратку, возимо се прелепом клисуром реке Темпи где застајемо ради посете цркви Свете Петке и извору свете воде.

река Темпи црква Свете Петке иконостас Извор свете воде

Међутим, локалитет чини контраверзним прича о тзв „Фонтани младости„. Ради се наиме о легенди да се у овим изворима купала Афродита, те ко се том водом умије, остаће заувек млад и леп. Свакако не може да нашкоди 🙂

клисура Темпи "Фонтана младости" 

У Лептокарију стижемо до 18 h, слободно време, ноћење.

Уторак, 2. мај:

Дан повратка. Напуштамо апартмане и полазимо из Лептокарије у  8 h. За крај смо спремили нешто заиста посебно: Вергину и Лутраки!

Мало место Аигаи (грчки: Αιγαί) су археолози деценијама истраживали знајући да је у близини изгубљени древни град. Све до 8. новембра 1977. У међувремену (1922.), градић је добио име Вергина, а његово име је одјекнуло светом, када је грчки археолог Манолис Андроникос  пронашао краљевску гробницу породице највећег освајача света – Александра Великог. Орнамент са златних артефаката – Сунце Вергине, постао је шором света познат симбол грчке Македоније. Имаћемо прилику да посетимо подземни Музеј са изузетно вредном и занимљивом поставком.

Улаз у подземни музеј Сунце Вергине - симбол грчке Македоније Круна Филипа Македонског и златни ларнакс са посмртним остацима

Пут настављамо према једном заиста фантастичном месту. За море и Енипеу је било прерано да бисмо размишљали о купању, али ту је Лутра Аридеа са својим природним термалним изворима и слаповима! Осим што су топле, ове воде су и лековите. Посетиоцима је на располагању базен и природно купалиште са слаповима, као и могућност да се окрепе.

Лутра Пожар  

Одморни и релаксирани, у 15 h полазимо ка граници. Предстоји нам дневна и ноћна вожња са краћим задржавањима због граничних процедура и успутних пауза. У Београд стижемо око поноћи. 

ОПРЕМА: Из програма ћете лако закључити шта ћете понети, у складу са потребама и временским приликама. Ко жели да прође активну варијанту у НП Олимп, кањоном Енипее, мора бити планинарски опремљен (гојзерице, штапови за пешачење, камашне, мали ранац са водом и храном за успут и заштита од сунца и могућих падавина). Свакако понесите лична документа и путне исправе!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у сали МЗ „Шумице“ у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“).

због бројних туристичких елемената, организација путовања је поверена лиценцираној туристичкој агенцији са којом имамо потписан Протокол о сарадњи.

Приликом пријављивања, закључује се уговор о путовању, измирује аконтација у износу од 40 € и прилажу неопходни лични подаци. На располагању је формулар, кога можете донети/послати попуњеног. Остатак износа се уплаћује најкасније 15 дана пред полазак.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић:

065 377 14 74,  gordana@serbianoutdoor.com

ЦЕНА ПУТОВАЊА: 

110 €  по особи у трокреветном смештају

120 €  по особи у двокреветном смештају

Једнокреветних соба НЕМА.

Деци до 10 година се не наплаћује смештај, уколико спавају са родитељима, што цену аранжмана (за децу до 10 година) умањује за 20 €  у трокреветној, тј. за 30 €  у двокреветној соби.

Плаћање је у динарској противредности по продајном курсу ProCredit банке, а на састанцима Клуба ће због тога увек бити присутно службено лице Агенције организатора.

Цена обухвата:

  • Превоз аутобусом високе туристичке класе (клима, ДВД) по програму путовања
  • 3 ноћења у Лептокарији у апартманима/студијима
  • Сви излети наведени у програму путовања
  • Услуге агенције и стручно вођење током целог пута и свих излета

Цена НЕобухвата:

  • Индивидуалне трошкове током пута
  • Улазнице: за манастир Велики Метеори (3 €), за музеј у Вергини (8 €), коришћење базена у бањи Лутраки (2 €)
  • Путно и здравствено осигурање 344 динара

Програм је прављен за минимум 40 путника. У случају недовољног броја пријављених путника организатор може отказати путовање  најкасније 10 дана пре почетка програма.

 

Уз овај програм важе општи услови путовања туристичке агенције ТопЛукс као организатора пута.

ПРОЈЕКЦИЈА: 10 дана у Израелу са Лидијом

Недавно смо имали сјајну прилику да нас са овом блискоисточном земљом упозна др Елеонора Гвозденовић, а сада ће вас кроз Израел провести наша Лидија Ешкенази, која је део живота провела у овој лепој земљи, а за октобар пропремила изузетан програм који можете видети на нашем сајту.

Како ће то изгледати и шта све пружити учесницима, обзиром на заиста јединствен програм („Планинарским и Библијским путевима Израела“), који обухвата карактеристичну природу и незаобилазне знаменитости видећете и чути из прве руке!

Пројекција ће се одржати у просторијама нашег Клуба (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“), у среду 19. априла у 20 h. Улаз је слободан, добро нам дошли! 🙂

Пројекција: КРИТ

У среду, 12. априла ма Крит нас води др Елеонора Гвозденовић. Полазак у 20:00 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Немојте закаснити, улаз је слободан, добро нам дошли!

Крит је највеће острво Грчке и пето по величини у Медитерану. Претежно je планинско, али се у северном делу пружају приморске равнице, погодније за живот. Налази се на раскрсници три континента Европе, Азије и Африке. Запљускују га три мора Либијско, Егејско и Јонско. Обала је врло разуђена са доста залива, полуострва, ртова и увала, и дужине од 1046 km. Истраживањима обављеним током ХХ века дошло се до сазнања да су у II миленијуму п. н. е. у базену Егејског мора постојале цивилизације развијене попут Египатске, Вавилонске и многих других. До насељавања земаља Егејског мора дошло је почетком доба неолита тј. око VII-VI миленијума п. н. е., на шта указују пронађени остаци многобројних насеобина и гробова из тог доба.

Врхунац свог развоја Крит достиже у периоду од 2600-1100п.н.е. развојем Минојске цивилизације. У том периоду изграђене су многе палате као што је и она у Кнососу, развијала се трговина са Кипром, Египтом и Сиријом а основане су и прве колоније. Минојска цивилизација се развијала до 1450 п.н.е. након чега су острво потресали земљотреси, вулканска ерупција острва Тхера (Санторини). Критски земљотрес је изазвао цунами који је разорио Александрију.

У току Римске владавине која је трајала до 330 хришћанство постаје главна религија, а апостол Павле оснива прву цркву. Иако под влашћу Римљана,  на острву је задржан грчки језик и обичаји, а латински се користио само у административне сврхе. Током векова Крит су освајали многи народи а један од најзначајнијих печата на садашњи изглед градова оставили су Венецијанци који су на острву били око 400 година. Многа утврђења, луке, цркве, манастири, јавне зграде, тргови дело су Венецијанске архитектуре. Под турском окупацијом острво је било све до 1898.године. Након припајања Грчкој, после балканских ратова,  Крит дели судбину Грчке државе у току I и II светског рата.