Архива за putovanja – Page 2

Пројекција: ТИБЕТ

Још једно далеко одредиште, које ће нам приближити велики путник и планинарски водич ПСД „Копаоник“ из Београда – Драган Павловић.

Пројекција ће бити одржана у среду 25. јануара у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли! 🙂

Тибет (тибетански: བོད་, Вајли: Bod , кин. 西藏自治区, 西藏自治區, Xīzàng Zìzhìqū) велика је висораван у централној Азији, североисточно од Хималаја, која представља традиционалну постојбину Тибетанаца као и других етничких група као што су Монпе, Цјан и Лоба, а у којој такође живи бројна заједница Хан Кинеза и Хуија. Назив Тибет, који се користи у већини европских језика потиче из арапског или персијског Töbän – висина, висораван. Тибетанци своју домовину називају Бод (изговара се по у неким дијалектима тибетаског). Сматра се да је најбољи превод те реци – отаџбина. кинески назив за Тибет је Ш’идзан’. Постоји више тумачења овог назива.

Тибетанска висораван је највиша висораван света, налази се просечној надморској висини од 4.900 m и често је називан Кров света. Највиши врх света Монт Еверест налази се на граници Тибета и Непала. Пустињска тибетска висораван је изграђена од магматских стена, гранита и кречњака, издвојена планинским ланцима и дубоким долинама, а због висине хладна. Северни Тибет је скоро беживотна пустиња, Цан Тан, са само 100-150 mm падавина годишње. Јужни Тибет је влажнији, иако и њему Хималаји ускраћују падавине. Иако су падавине на Тибету оскудне и снежне, на њему изивиру велике реке: Јангце, Хуангхе, Инд, Меконг, Брамапутра и Ганг. Бројна су и језера, пространа и висока. Највеће међу њима је Гегри Нор (2.500 km) на 5.627 m надморске висине. Још више је језеро Апорткона 6.465 m, а безимено језеро је највише на Земљи (6.858). Вода језера је најчешће слана и не отиче.

Економијом Тибета доминира натурална пољопривреда, иако се последњих деценија у Тибету развио и туризам. Доминантна религија Тибета је тибетански будизам, иако постоје и муслиманске и хришћанске мањине. Тибетански будизам даје снажан утицај уметности, музици и фестивалима у региону. Тибетанска архитектура одржава кинески и индијски утицај. Традиционална кухиња Тибета се темељи на печеном јечму, месу од јака и тибетански чај.

Већину становништва чине Тибетанци. Значајан проценат Кинеза доселио се на Тибет углавном током шездесетих и седамдесетих година XX века због тадашње комунистичке политике и покушаја асимилације Тибетанаца. Већина становништва служи се тибетанским језиком који је признат поред званичног кинеског. Доминантна религија јебудизам. Тибет је традиционални центар тибетанског будизма, који се проширио и ван његових граница. Такође је дом спиритуалистичке традиције зване Бен. Становништво говори великим бројем сродних дијалеката који чине јединствен тибетански језик, а постоји и тибетанско писмо. Доминантан је утицај будистичке културе. Палата Потала, бивша резиденција Далај Ламе и Норбулингка, летна резиденција Далај Ламе, су грађевине под заштитом УНЕСКО. Током шездесетих година XX века комунисти су уништили или оштетили велики део културног наслеђа.

Тренутну верзију тибетанске заставе представио је тринаести Далај Лама 1912. Године 1951. Тибет је заузела НР Кина. Влада Тибета предвођена четрнаестим Далај Ламом је 1959. била присиљена да напусти домовину и успостави владу у изгнанству у Дармсали у северној Индији. Влада у изгнанству тражи независност Тибета, позивајући се на историјско право и постојање древне тибетанске државе. Она је наставила је да користи заставу, чије је приказивање Влада Кине забранила да би спречила тежње ка независности.

Подручје Тибета чини неколико историјских регија: Амдо, Кхам и У-Тсанг. Више о историји Тибета видећете ако кликнете овде.

Желимо вам лепшу, бољу и срећну 2016.!

Драги КАУПОВЦИ и сви који се тако осећате,
желимо да вам наступајућа и преступна 2016. година донесе много радости, као и да у њој умножимо незаборавне доживљаје у природи!

Од срца,  КАУП тим 🙂

КЛИКНИ и погледај честитку!

 

НП ТАРА – првомајски празници

„ЈА ОВАКО ЗАМИШЉАМ РАЈ“ – изјавио је Др Еткин Кларк, директор Европске федерације за заштиту природе и националних паркова, када је 1996. године посетио Тару. У ма којој сезони, боравак на Тари је увек пун доживљај и љубитељи природе, свих жанрова, тамо увек радо проводе слободно време, тако да смо се ове године с лакоћом одлучили да вас позовемо да управо ту проведемо празничне дане

  манастир Рача

ПОЛАЗАК:   у четвртак, 1. маја, са паркинга Сава центра полазимо тачно у 7.00 h. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, да не каснимо у поласку, јер смо време богто осмислили. Путујемо ка Ваљеву, а паузу за кафу и доручак правимо по изласку из града, у ресторану „Храст“.

Пут настављамо ка превоју Дебело брдо, где напуштамо аутобус и припремамо се за пешачење, тј. успон на Велики Повлен. То је пешачка партија дуга 8 km у оба правца. Ходамо макадамским путем преко предивних ливада, и а  2 km представља успон каменитом шумском стазом пред сам врх. Врх је каменит а поглед са њега допире далеко у даљину.

Повлен Повленска кугла

По силаску, пут настављамо ка Перућцу, где проводимо наредних сат и по времена разгледајући живописан ток реке Врело (или Година, како је зову, због дужине од 365 метара). Врело се улива у Друну предивним водопадима, изнад којих је ресторан.

Ушће Врела у Дрину

Напуштамо Перућац и одвозимо се горе, на Тару и  у 20 h стижемо у село Јасиковица, где се смештамо у домаћој радиности. Вечера и дружење у дневном боравку до починка.

Петак, 2. мај

После кафе и доручка, у 10 h крећемо из нашег засеока Пашићи ка  Солотнику. Након краћег успона идемо гптово равно 2-3 km,  пратећи изохипсу, а онда се спуштамо ка воденици у селу Солотуша, где ћемо обићи и цркву, па се пењемо ка старој тврђави Солотник. Као и сва утврђења и он се налази на врху одакле је поглед на све стране овог предивног краја!

Солотник

Наше пешачење настављамо малим успоном до изласка на косу, a потом маркираном стазом до Калуђерских бара, где стижемо око
15 h. Остатак времена проводимо по слободном избору:  базен  хотела „Оморика“, сауна, куглана, ресторан, тениски терени, а коме није довољно пешачења  трим-стазу у боровој шуми, дужине 1.600 метара са справама за спорт и рекреацију, или уређене стазе за шетњу у дужини од 10 km. А морамо имати у виду да нас од хотела до смештаја дели 2 km шумском стазом!

 

Субота, 3. мај:

Из нашег села Јасиковица, у 8.00 h спуштамо се ка манастиру Рача.

Манастир Рача се налази у близини Бајине Баште поред реке Дрине и у подножју планине Таре. Пo предању, манастир је саградио српски краљ Драгутин (12761316). Више пута је уништаван и поново из пепела грађен. Садашња Црква је грађена 1826. За време турске владавине, манастир је био значајан центар преписивачке школе. Манастирска слава је Спасовдан, (Вознесење Господње).

Историја српске књижевности највећи део стваралаштва у XVII и првим деценијама XVIII века одређује појмом „Рачанска преписивачка школа“. Турски путописац дервиш Зулих познатији као Евлија Челебија је 1630. године записао да је скрипторија имала 300 калуђера-преписивача, које је опслуживало 400 чобанаковача, економа и друге послуге. У обезбеђењу је било 200 стражара. Рачанска преписивачка школа се налазила на око 40 минута хода уз речицу Рачу, близу врела Лађевац. Рачански калуђери-преписивачи су ово место још у XVII веку називали Бања јер је тепература воде 17°C целе године. У непосредној близини Лађевца, коме се до изградње пешачке стазе врло тешко приступало, се налази испосница посвећена Светом Ђорђу. Остаци средњовековне скрипторије још постоје и предмет су истраживања.

Срби су у рату Аустрије против Турске 16831699. учествовали на аустријској страни и после аустријског пораза код Качаника, Срби почели су да се селе на север под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем (1690) године. Многи калуђери из манастира Рача су стигли чак до Сент Андреје код Будимпеште. Управо захваљујући њима, тај град је постао културни центар Срба у Мађарској. После извесног времена ови калуђери су се повукли на југ у манастир Беочин код Сремске Митровице у подножје Фрушке горе, где су наставили да се баве преписивањем црквених књига. Међу њима су се нарочито истакли: Јеротеј Рачанин, који је написао „Путашаствије граду Јерусалиму“ – један од најстаријих сачуваних путописа у српској књижевности, Кипријан Рачанин, који је у Сент Андреји саставио „Буквар словенских писмен“ и Гаврил Стефановић Венцловић.

Хаџи МилентијеМанастир је 1795. реконструисао игуман Хаџи Милентије Стефановић (17661824). Он је био један од вођа у Првом српском устанку против Турака и врло успешан у ослобађању Ужица. Његов барјак из 1807. године се и данас чува у манастиру. Манастир је спалио 1813. године Мемиш ага Aјан сребренички. Обновљен је 1818. при чему је значајну помоћ дао кнез Милош Обреновић.

У Рачи је за време Другог светског рата чувано Мирослављево јеванђеље, највећи и најважнији
Мирослављево јеванђељедокумент српске књижевности. Игуман Платон Милојевић га је сачувао испод камених плоча у олтару цркве, што га је спасло од бугарске казнене експедиције која је 1943. спалила све манастирске објекте. Прича се да је Краљ Петар II Карађорђевић преноћио у њему приликом повлачења из Београда 1941.

Патријарх српски господин Павле је био једно време монах у Манастиру Рача. Захваљујући њему, део светих моштију краља Драгутина, оснивача и ктитора манастира, од скора се могу видети у манастиру.

У посети се задржавамо колико се договоримо на лицу места, а пешачење настављамо уређеном излетничком стазом покрај реке Раче до извора Лађевац који се низ стену од пар метара спушта у Рачу. То ће нам угрејати мишиће за 450 m успона до Соколине и стени Соколарици, која је изванредан видиковац, смештен изнад самог кањона реке Раче!

Лађевац на Соколарици

Даље нас пут води равно до спуштања ка малом вештачком језеру на Јаревцу. Прелазимо дрвени мост преко бране на другу обалу Раче и успоном од непуног километара кроз шуму излазимо на Борову Главу. 

црква Свих Светих (или Манастирски станови) стаза ка видиковцу Црњесково

Одатле макадамским путем стижемо до Калуђерских бара (5 km хода). Пролазимо крај  манастира  Свих Светих, видиковац Црњесково, ергелу коња, дивних пашњака. Цела стаза дугачка је 19 km, за шта ће нам требати цео дан, и до нашег села стижемо у поподневним сатима.

видиковац Црњесково оснивач ергеле и некадашњи директор Националног парка, Бошко Миловановић на делу!

Недеља, 4. мај:

Напуштамо наше домаћине у Јасиковици и 12.30 h полазимо са спакованим стварима ка Мокрој гори, где ћемо се возити старим возом Ћира чувеном Шарганском осмицом. Уговорен термин за вожњу је 13.30 h. Цена вожње је 600 дин и није укључена у цену овог излета.

Ћира једна од станица

Након вожње Ћиром, одлазимо за Дрвеград (Кустин Мећавник) и тиме завршавамо наше празновање. Враћамо се за Београд где стижемо око 22 h.

Дрвенград Дрвенград Дрвенград

ОПРЕМА: осим ствари које за сво време боравка носите у великом ранцу или путној торби, за свакодневно пешачење вам је потребан мали ранац са водом и храном за успут, гојзерице, штапови за пешачење, одећа прилагођена очекиваном времену (пролеће на планини уме бити променљиво!), заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина.

ЦрњесковоБићемо смештени у етно домаћинству Пашић у селу Јасиковица (засеок Пашић), непунa 2 km од центра Калуђерских бара, у двокреветним и трокреветним (по потреби и четворокреветним) собама са два купатила на двадесет људи. Ентеријер сасвим нов, и веома чист. Можемо се хранити у кући код наших домаћина, или у сопственој режији, јер имамо кухињу и фрижидер – ко како буде желео.

ЦЕНА:  путујемо минибусом

6.300 дин   (превоз, смештај, организациони трошкови),   тј.

6.200 дин  за чланове Клуба

8.200 дин  (са исхраном – доручак и вечера),   тј.

8.100 дин  за чланове Клуба

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

 Акцију реализује

Новица Радојичић – Ноле

065 55 99 346

nole@serbianoutdoor.com

Соколарица, изнад кањона Раче Соколарица, изнад кањона Раче

 Лађевац Лађевац

 Погледајте све шта смо спремили за 2014.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Хоћу да знаш

Захваљујући интересовању медија, многи од наших ранијих следбеника су сазнали за КАУП, који је ипак још увек млад клуб. Емисија „Хоћу да знаш“ посвећена је младим људима, а у августу 2012. смо се појавили и ту.

О ПУТОВАЊУ – Херман Хесе (1904.)

Ни сада, после више од 100 година не може се рећи другачије: есенцијално значење путовања је духовне природе и самим тим врло лично. Ова прича носи у себи врло лепо и прецизно описану суштину кретања кроз простор и специфичности које их чине посебним, а које зависе од нас самих. Уједно, то је и начин доживљавања предела који Клуб својим делатностима жели да подстакне и развије код појединаца.

Када је тражено од мене  да напишем нешто о поезији путовања, на први поглед ми је изгледало примамљиво да од срца нагрдим грозоте модерних тежњи за путовањима, помахниталу жељу за путовањем, једнолике модерне хотеле, градове за странце, као што је Интерлакен, за Енглезе и Берлинце, баденски Шварцвалд који је поружнео и постао безмерно скуп, олош из великих градова који жели да живи у Алпима као код куће, тениске терене у Луцерну, гостионичаре, келнере, хотелске обичаје и хотелске цене, домаће вино и народне ношње које су се исквариле. Али, када у возу између Вероне и Падове пред једном немачком породицом нисам крио овакве погледе, хладно и љубазно су ме замолили да ћутим; а када сам други пут у Луцерну ошамарио једног ниткова од келнера, нису ме замолили, већ су ме натерали да неодложно напустим кућу. Од тада сам научио да се савладавам.

Такође ми је пало на памет да сам изузетно много уживао на својим малим путовањима, да сам био задовољан и да сам са сваког од њих са собом понео веће или мање благо. Па чему онда грдња?

О томе како би модеран човек требало да путује постоји много књига и књижица, али колико ја знам, нема ни једне добре. Када неко креће на путовање требало би, коначно, да зна шта ради и зашто то ради. Данашњи варошанин то незна. Он путује зато што је лето у граду сувише врело. Он путује зато што се нада да ће променом ваздуха, гледањем друге околине и  људи да се одмори од уморног рада. Он путује у планине јер га с нејасном жељом мучи неразумљива чежња за природом, за земљом и растињем; он путује у Рим јер то спада у образовање. Али, углавном путује зато што путују његови рођаци и комшије, зато што после може о томе да прича и да се с тим размеће, зато што је то мода и зато што се после тога код куће опет осећа тако лепо и пријатно.

Све су то разумљиви и честити мотиви. Али зашто господин Кракауер путује у Бертесгаден, господин Милер у Граубинден, госпођа Шилер у Санкт Блазин? Господин Кракауер то ради зато што има толико много познаника који увек иду Бертесгаден, господин Милер зна да је Граубинден далеко од Берлина и да је у моди, а госпођа Шилер је чула да је у Санкт Блазину ваздух тако чист. Све троје би могло да промени своје планове за путовање и правце, и било би потпуно исто. Свуда може да буде познаника, свуда може да се да новац, а Европа је неизмерно богата местима са добрим ваздухом. Дакле, зашто баш Бертесгаден? Или у Санкт Блазин? Грешка је у овоме. Путовање би требало да представља стални доживљај а нешто вредно може да се доживи само у окружењу са којим постоје духовне везе. Неки симпатичан излет, весело проведено вече у било којој башти ресторана, вожња паробродом по омиљеном језеру, сами по себи нису никакви доживљаји, никакво обогаћивање нашег живота, нису подстицаји који имају трајну снагу. Они могу то да постану, али за господу Кракауера и Милера, тешко.

Вероватно за ове људе уопште нема ни једног места на земљи са којим имају дубље везе. За њих нема земље, нема обале или острва, нема планине, нема старог града који их привлачи снагом наслућивања, чији би изглед испунио њихове најдраже снове и чије би им упознавање значило сакупљање блага. Па ипак, кад већ морају да путују, могли би то да раде срећније и лепше. Пре путовања би морали, па макар само и на карти, да се бар површно обавесте о оном што је најбитније за земљу и место куда путују, какав је положај, какав облик земљишта, какви су клима и становништво у поређењу са домовином и уобичајеном оклином онога који путује. А за време боравка на непознатом месту морали би да покушају да се упуте у оно што је карактеристично за ту област. Морали би да планине, водопаде, градове не загледају само у пролазу као ефектне појаве, већ да науче да сваку од њих препознају као неопходну и израслу, и због тога и лепу појаву на том месту.

                  Ко има добру вољу, лако ће доћи до једноставних тајни уметности путовања. Неће пожелети минхенско пиво у Сиракузи и неће сматрати да је изветрело и скупо ако га тамо нађе. Неће путовати у стране земље, а да бар у извесној мери не познаје њихов језик. Природу, људе, обичаје, кухињу и вина у туђини неће мерити по мерилима своје домовине, неће желети да Венецијанци буду одречнији, Наполитанци мирнији, људи из Берна љубазнији, вино кијанти слађе, Ривијера хладнија, острва стрмија. Покушаће да свој начин живота прилагоди обичајима и карактеру места, па ће у Гринделвалду устајати раније, а у Риму касније итд. Свуда ће покушати да се приближи народу и да га разуме. Неће се дакле кретати у интернационалним хотелима, већ у гостионицама чији су власници и радници домаћи, или јш боље, код приватника, на основу чијег ће живота стећи слику о животу народа.

Било би невероватно смешно када би путник у Африци хтео да седне на камилу у героку и цилиндру. Али, сматра се нормалним да се у Цермату или Вангену носе париски костими, да се у француским градовима говори немачки, да се у Гешенену пије рајнско вино и да се у Орвиету једу иста јела као у Лајпцигу. Када ову врсту путника упиташ за Бернску Висију, причаће са негодовањем о високој цени карти за воз који иде преко врха Јунгфрау, а када почнеш са њима да причаш о Сицилији, сазнаћеш да тамо нема соба које се греју, али да у Таормини има првокласна француска кухиња. Питаш ли о тамошњем народу и животу, испричаће ти да носе исте, бескрајно смешне ношње и да говоре једним потпуно неразумљивим дијалектом.

Доста о томе. Хтео сам да говорим о лепоти путовања, а не о неразборитости већине путника. Поезија путовања није у одмору од свакодневнице, рада и љутње, није у случајним сусретима са другим људима и посматрању других слика. Она се не налази ни у задовољавању радозналости. Она је у доживљавању, што значи обогаћивању, у органском примању новостеченог, у повећању нашег разумевања јединства у разноврсности, великог ткања земље и човечанства, у поновном проналажењу старих истина и закона под сасвим новим околностима.

                  Уз то долази и нешто што бих специјално хтео да назовем романтиком путовања: разноврсност утисака, весело или плашљиво очекивање изненађења, али пре свега, оно највредније, однос са људима који су нам нови и непознати. Испитивачки поглед портира или келнера исти је у Берлину као и у Палерму, али поглед рецинског пастира, кога си изненадио на једном скровитом пашњаку у Граубиндну, нећеш заборавити. Нећеш заборавити ни малу породицу у Пистоји код које си једном боравио две недеље. Можда ћеш заборавити имена, вероватно се нећеш јасно сетити малих субина и брига тих људи, али никада нећеш заборавити како си се, најпре деци, а онда бледој жени, онда мужу или деди приближио у једном срећном часу. Јер, са њима ниси морао да причаш о познатим стварима, ниси се надовезивао на старо и заједничко, био си им толико нов и стран као и они теби, морао си да се оставиш конвенционалности, да црпиш из себе самог, да се вратиш коренима твога бића, да би могао нешто да им кажеш. Са њима си вероватно говорио о ситницама, али као човек са човеком, испитујући и питајући, са жељом да научиш да ове странце мало разумеш, да освојиш један део њиховог бића и живота и да га узмеш са собом.

Ко у страним пределима и градовима не иде само за познатим и најупадљивијим, већ прижељкује да разуме оно што је истинско и дубоко, и да га с љубављу прихвати, у његовим ће сећањима посебан сјај имати углавном случајности, ситнице. Када мислим на Фиренцу, као прву слику не видим катедралу или палату Сињорије, већ језерце са златним карашима у Гардино Боболију, где сам првог свог поподнева у Фиренци разговарао са неким  женама и њиховом децом, први пут чуо флорентински језик и град који ми је познат из многих књига по први пут осетио као нешто стварно и живо са чим могу да причам и што сам могао да ухватим рукама. Све ми се сигурно и јединствено појављује из веома малих, споредних догађаја, и ако сам заборавио и неколико лепих слика из Уфиција, имам зато сећања на вечери које сам провео ћаскајући са домаћицом у кухињи, са момцима и људима у малим винским крчмама, сећања на причљивог кројача из предграђа који је на својим кућним вратима на мени крпио поцепане панталоне, и уз то ме почастио ватреним политичким говором, оперским мелодијама и веселим народним песмицама. Такве маленкости често постају срж драгоцених сећања. Симпатични градић Кофинген и поред кратког задржавања – била су то два сата – нисам заборавио, јер сам се у њему песницама потукао са једним момком који је био заљубљен у крчмареву ћерку. Дражесног места Хамерштајн, јужно од баденског Блауена, са свим његовим крововима и лучицама не бих се тако јасно и лепо сећао, да га једном, касно увече, пошто сам био залутао у шуми, нисам случајно пронашао. Када сам скренуо код једног испуста, угледао сам га изненада и неочекивани како лежи доле испред мене, мирно и успавано, са кућама приљубљеним једна уз другу, а иза свега тога је управо излазио месец. Да сам овде стигао удобним друмом и прошетао, ништа више од тога не бих знао. Био сам тамо само један сат, а цео живот имам лепу, драгу слику. А са сликом овог сеоцета имам живу представу о читавом, јединственом пределу.

Ономе ко је у младости са мало новца и без пртљага препешачио једну добру деоницу, сигурно су познати ови утисци. Ноћ проведена у пољу детелине, или у свежем сену, измољен комад хлеба и сира у удаљеној бачији, неочекивани долазак у гостионицу у којој се одржава сеоска свадба на коју те позивају, све то чврсто остаје у сећању.

Само, због случајног не треба заборавити битно, због романтике не треба заборавити поезију. Опустити се на путовању и веровати у драги случај свакако је добра пракса, али свако путовање мора да има чврст, одређени садржај и смисао, ако се од њега очекује да буде пријатан доживљај у дубљем смислу. Да се иде около по страним земљама из досаде и површне радозналости, а да нас при том не занима и да нам је страно њихово унутрашње биће, недопустиво је и смешно. Управо као неко пријатељство или љубав који се негују и којима се приноси жртва, као нека књига која се са размишљањем изабира, купује и чита, тако и свако путовање из задовољства или студијско, мора значити љубав, жељу за учењем, предавање. Оно мора да има сврху да нека земља и народ, неки град и предео постану духовни посед путника који с љубављу и предавањем мора да ослушкује туђину и да се са истрајношћу помучи око тајне свога бића. Кобасичар који путује у Париз и Рим зато што се покондирио и због неравнина у образовању, нема ништа од тога. Али ко дуго, од ране младости носи у себи чежњу за Алпима, за морем, или за старим италијанским градовима, и ко је уштедео баш колико треба новца и времена за путовање, он ће сваки камен за обележавање миља, сваки сунчани и снежни врх и морски предео у туђини урезивати у себе и неће га пустити из срца пре него што разуме језик ових ствари, пре него што му мртво постане живо, пре него што немо проговори. Он ће у једном дану бескрајно много више да ужива и да доживи, него модеран путник годинама, и док је жив са собом ће носити благо радости, разумевања и срећног задовољства.

                  Ко не мора да штеди време и новац и ко жели да путује, морао би да има снажну потребу да земље за које слути да их његово око и срце прижељкују, део по део учини својим и да у лаганом учењу и уживању освоји за себе један део света, да у многим земљама ухвати корене и да са Истока и Запада сакупи камење за лепу грађевину једног свеобухватног разумевање жеље и њеног живота.

                  Не поричем да се већина данашњих људи који желе да путују састоји од уморних становника градова, који немају ни један други захтев осим да неко време осете освежавајућу и утешну близину живота у природи. Они радо причају о „природи“ и према њој имају извесну на пола плашљиву, на пола заштитничку љубав. Али, где је траже и колико њих је нађе?

...као и сваком путовању. Јер, то је начин да се са њега вратите испуњени новим

                  Веома је раширена заблуда да је довољно само отићи на неко лепо место да би се приближило „природи! И да би се доживеле њене силе и утехе. Потпуно је тачно да ће грађанину који је напустио своје вреле улице свакако морати да прија свежина и чистоћа ваздуха на мору или у планинама. И тиме се задовољава. Осећа се свежијим, дише дубље, спава боље, захвалан се враћа кући и мисли да је баш уживао у „природи“ и да ју је упио у себе. Незна да је од тога узео и разумео само најповршније, најнебитније, а да је оно најбоље, неоткривено оставио да лежи на путу. Он не уме да гледа, да тражи, да путује.

У основи је погрешно мишљење да је много једноставније и лакше да се у себе прими један део Швајцарске или Трипола, или Серверног мора, или Шварцвалда, него да се добије ваљана представа Фиренце или Сиене. Људи којима од Фиренце урезано у сећање не остаје ништа осим торња palazzo vecchio и куполе цркве, неће ни од језера Шлир са собом понети ништа осим обриса Венделштајна, а од Луцерна ништа осим једне слике Пилата и испарења плаветнила језера, и после неколико недеља ће по ономе што стварно имају у души, бити сиромашни као пре. Природа се пред ноге баца тако мало као и култура и уметност и управо од неуког човека из града захтева бескрајно давање пре него што му се разоткрије и преда.

Лепо је да се возом, или у поштанским колима путује преко Готарда, Бренера или Зимплона и лепо је да се путује Ривијером од Ђенове до Ливорна, или бродом од Венеције до Киођа. Али после таквих утисака ретко кад остане трајна својина. Само изузетно префињени и образовани људи су способни да приме и задрже карактеристике неког већег предела који су овлаш окрзнули. Већини остаје само општи утисак о морском ваздуху, плаветнилу воде и обрисима обале, а и то брзо нестане, као сећање на позоришну слику.  Тако је код скоро свих учесника омиљених групних путовања по Средоземљу.

Не мора све да се види и упозна. Ко је темељно прошао два брда и две долине швајцарских Алпа, боље познаје Швајцарску него неко ко је са картом за кружно путовање за исто време прошао целу земљу. Ја сам сигурно био пет пута у Луцерну и Фикнауу, а Фирвалдштетско језеро још увек нисам у себи схватио и докучио док нисам на њему провео седам дана сам, у чамцу на весла и прошао сваки затон и испробао сваку перспективу.  Од тада ми оно припада, од тада могу у сваком часу, без слика и карата да замислим сваки његом најмањи део и да га изнова волим и уживам у њему: облик и вегетацију обале, изглед и висину планина, свако село са црквеним торњем и пристаништем, боје и одсјаје воде у сваком часу дана. На основу ових чулно јасних представа могао сам и да разумем тамошње људе, да разликујем и разумем понашање и дијалекте у приобалним селима, типичне црте лица и презимена, карактер и историју појединих градића и кантона.

А венецијанска лагуна би ми, и поред моје велике љубави према Венецији, остала страни чудан и несхватљив куриозитет да нисам, уморан од глупог гледања једног истог, на осам дана и ноћи узео чамац, хлеб и кревет код једног рибара из Торчела. Веслао сам дуж острва, гацао сам режом по мрким, муљевитим спрудовима, упознао биљке и животиње лагуне, дисао и посматрао њен јединствен ваздух, и од тада ми је она присна и пријатељска. Тих осам дана сам вероватно могао да потрошим на Тицијана и Веронезеа, али у оном рибарском чамцу са троугластим златномрким једром научио сам да боље разумем Тицијана и Веронезеа, него у Академији и Дуждевој палати. И не само неколико слика, већ и читава Венеција није за мене више само лепа загонетка које се плашим, већ је постала много лепша стварност која ми припада и на коју, зато што је разумем, имам право.

Дуг је пут од лењог посматрања златне летње вечери и о д безбрижног, лагодног удисања лаког, чистог, планинског ваздуха, до унутрашњег разумевања природе и предела. Дивно је да се лагодни часови одмора проведу у лежању на ливади топлој од сунца. Алипотпун, стотину пута дубљи и племенитији ужитак има само онај коме је ова ливада са планином и потоком, и јовама и ланцем врхова у даљини, присан, потпуно познат део земље. Да се из једног таквог комадића тла читају његови закони, сагледавају неопходности његовог стварања и вегетације, да се схвати у односу на историју, темперамент, врсту градње и начин говора и ношњу тамошњег народа, то захтева љубав, давање, вежбу. Али такве муке се исплате. У земљи коју си својом великом жељом и љубављу учинио блиском и својом, свака ливада и свака стена на којој се одмараш, предаће ти своје тајне и приближиће те снагом коју неће дати другима.

                  Рећићете, не може свако да проучава парченце земље на коме живи недељу дана као геолог, историчар, истраживач дијалеката, ботаничар и агроном. Наравно, не. Ради се о осећању, а не о познавању имена. Наука још никог није учинила блаженим. Али ко има потребу да не направи ни један празан корак, ко стално живи у целини и ко осећа да је обухваћен ткањем света, томе очи свуда брзо иду на битно, на право, на оно што се налази на земљи. Свуда на земљи ће наћи дрвеће, облике планина, животиње и људе да их осећањем докучи и да се на њима заустави, уместо да трчи за случајностима. Он ће открити да се ово заједничко, типично, изражава и у најмањим цветовима, у најтањим бојама ваздуха, у најбезначајнијим нијансама дијалекта, облицима градње, народним играма и песмама, и у зависности од његове обдарености, једна шаљива реч омиљена у народу, или шум лишћа, или црквени торањ, или један мали, редак цветић, постаће за њега формула која потпуно и сигурно обухвата читаво постојање неког предела. А такве формуле се не заборављају.

Доста са овим. Хтео бих још да кажем да не верујем у неки посебан „таленат за путовања“ о којем се често говори. Људи којима на путовањима туђина брзо и срдачно постане блиска и који имају око за право и вредно, то су исти они људи који су у животу уопште препознали смисао и који знају да следе своју звезду. Јака носталгија за изворима живота, тежња да се осети пријатељство и јединство са свим што живи, ствара, расте, то је кључ за тајне света које ћете жељно и с радошћу следити не само на путовањима у далеке земље, већ и у ритму свакодневног живота и доживљавања.