Архива за putovanja

У царству господара неба: меандри Увца и слапови Сопотнице

Овог викенда вас водимо у најлепше пределе Западне Србије, тамо где господари по земљи не ходају. Са тих висина и распоном својих крила од скоро 3 метра, краљевским летом, то потврђују и поручују да је ово прелепо место првенствено њихов дом. Посматрачу преостаје само да му се диви.

Али то није све…

Недалеко је Сопотница, малена река за коју кажу да не тече, него пада. На потезу од тек неколико стотина метара, она се се обрушава низ 20 m високе стене, чинећи на далеко чувене водопаде, нанизане у неколико каскада, што је један од најпознатијих призора природних лепота наше земље. Управо у ово време, када су воде набујале, водопад је најраскошнији, а хук воде  најснажнији; он вам купа и испуњава душу, чиме као да у неповрат односи наше бриге и напетост накупљених током свакодневнице. Призори које ћете видети остаће вам трајно у сећању и држати данима у добром расположењу. Биће то два дана за незаборав, потпуно одвајање од света који нас окружује, пун исконске лепоте, снажних утисака и лепог дружења.

фото: Исаиловић

Субота, 13.април:

ПОЛАЗАК:   У 6:00 h са паркинга крај просторија нашег клуба (Устаничка 125 ц). Путујемо ка Пријепољу и Спотници, а како је пут дуг, уприличићемо паузу на Златобору за доручак и освежење.

У Сопотницу стижемо после подне, смештамо се у два приватна објекта  домаће радиности  (двокреветне и трокреветне собе, са заједничким купатилом) и одмах припремамо за пешачење до слапова Сопотнице. Својом јединственом лепотом они остављају снажан утисак на посматрача, а њихов хук преноси причу о овом маленом селу надалеко. Не остаје нам ништа друго него да се препустимо и опустимо пред несвакидашњом  лепотом, ремек делом природе, све до повечерја. Потом се враћамо код домаћина на вечеру,  дружење и конак.

Легенда каже да су се први становници доселили у село Сопотницу са безводне Пештери, али је врело покрај кога су се населили пресушило. Разочарани због лоше судбине која их прати, придошлице реше да иду даље у потрази за водом. Ноћ пред сеобу, јави им се неки чудан глас испод Јадовника и упита их: ,, Бирајте људи, шта да вам поклоним, воду или срећу“? Сељаци из свег гласа повикаше: ,, Воду, воду нам даруј, а срећу ћемо ако Бог да, сами стварати.“ И тако вода потече на све стране.

Сопотница је малено село на падинама планине Јадовник између река Милешевке и Лима крај Пријепоља, до кога се се стиже макадамским путем који води кроз густе букове и храстове шуме. Сам назив Сопотница означава воду која сопоће, хучи. И ко зна да ли бисмо икада чули за то село да није серије величанствених водопада које баш ту твори река Сопотница на свом путу до Лима. Они уживају посебан степен заштите, као споменик природе „Слапови Сопотнице“. До њих се стиже пешице, каменитим путем. Слапови, старе воденице и ваљавице, као и околина, чине јединствен природни амбијент, због чега је ово један од најзначајнијих споменика природе Србије, добро познат свим љубитељима природних лепота.

Споменик природе обухвата извориште површинског тока реке Сопотнице са више сталних и повремених карстних врела и извора који формирају токове. Оно што карактерише реку Сопотницу јесте велика висинска разлика између ушћа на 465 м.н.в. и највишег извора на 1.150 м.н.в. Морфо-хидролошке вредности представљају четири крашка врела, више извора и седам бигрених тераса преко којих отичу врелски водотоци градећи живописне водопаде и слапове.

Бигар је настао од изворских сегмената око горњег тока реке Сопотнице и простире се од највиших врела испод кречњачког одсека Подстијења на 1.120 м.н.в., па све до последњег водопада на 850 м.н.в. Ово је бигар са највећим висинским растојањем у Србији од 270 m. Акумулиране наслаге бигра чини седам нивоа заравњаних лепезастих каскада, различитих димензија и изражености. Основну вредност чине бројни водопади на ивицама бигрених тераса. Најатрактивнији је „Велики водопад“, висок чак 20 m. Идиличном амбијенту доприносе олистале крошње, обиље маховине и зеленила као и саме стене. Након свега 3,5 km ова горска чаробница меша се са водама Лима.

Међутим, Сопотница има и друга знамења. Њену биосферу одликује и завидно висок степен диверзитета. Са растом посећености, развија се и туризам, па тако у селу постоји неколико домаћинстава који нуде смештај, а на уласку у заштићено подручје постоји планинарски дом. Подручје има многобројне обележене стазе, а за оне пасивније, ту су лепо уређена излетишта око воденица. Такође могу да уживају у богатој гастрономској понуди, домаћи сир, кајмак, пршута, мед, пита од хељде…

Краљевство белоглавог супа поседује егзотичан амбијент. Чаробни меандри Увца,  три језера (Сјеничко, Радоињско, Златарско), један од највећих пећинских ситема у Србији, белоглави суп као заштитни знак, те заносна природа, само су неки од адута овог бајковитог краја, који за поклонике природе представља место ходочашћа.

  

Недеља, 14. април:

Ујутру рано,  у 7:00 h полазимо ка Сјеници, до места, Крстац (око 1.000 м.н.в.), одакле ћемо се, лаганом узвишицом, преко предивних предела кретати у правцу видиковца и врха Молитва (1.247 м.н.в.), на планини Јавор. Успут ћемо уживати у величанственим призорима резервата. Овде се природа својски постарала да невероватним рељефом импресионира посетиоца. Чиста природа, проткана пашњацима, стеновитим литицама, реком која чудновато кривуда по чему је и названа Увац. Огроман и предивно исклесан кречњачки простор, узвишења прошарана белим стенам са којих супови, појединачно или у групама, попут почасне страже, мотре… Ако ово није Рај, онда је сигурно његово предворје. Ко није раније долазио схватиће зашто слике из овог дела Србије, најчешће се користе за промоцију наше лепе земље.

Меандри Увца, фото: Александар Вељковић

Након доласка на врх Молитва 1.247 м.н.в., спустићемо се до видиковаца Молитва и Бела Кања, након невероватних призора и прикупљања утисака, враћамо се истим путем ка нашем возилу. Дужина стазе износи 13 km са висинском разликом око 600 m. Ова стаза спада у лаке и погодна је за све узрасте, али не без иоле кондиције.

  

Ако буду временски услови то дозвољавали и сви се усагласимо можемо се возити чамцима (минимум 10 особа) по језеру и тако сагледати језеро и околне литице, из друге перспективе и обићи предивну Ледену пећину.

За Београд полазимо у 16.30 h. Предстоји нам око шест сати путовања, наравно са успутним паузама, а очекивано време доласка у Београд око 23 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.300 дин

Котизација обухвата:

Превоз, ноћење, организационе трошкове акције, улазницу у специјални резерват природе Увац.

Котизација не обухвата:

вожњу чамцима и посету Леденој пећини (1.150 дин доплата за вожњу чамцима), исхрану током акције

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са јачим ђоном), штапови, мали ранац, батеријска (чеона) лампа, вода, храна за успут, одећа слојевита, у складу са временским приликама, добра  заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина. Подлошку за седење је добро имати из практичних разлога.

НАПОМЕНЕ:

  • Због ограниченог смештаја, број учесника је ограничен на па препоручујемо благовремено пријављивање.
  • Смештамо се у сеоским домаћинствима, без засебних купатила (неколико соба на једно купатило)
  • У домаћинсатвима се могу организовати оброци за 350 дин, или храна из ранца

ИНФОРМАЦИЈЕ и пријављивање на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Пријављивање подразумева измирење аконтације у износу од 3.000,оо динара.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Знамења Горње Ресаве: манастир Манасија, Лисине, Бушан камен

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што природне бисере овог краја промовише и представља уживаоцима природе. Са другарима из КАУП-Ресавица настављамо са представљањем великог природног богатства овог краја. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоје званично шест споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Велика Атула, Бушан камен, Јама Вртачеље; Хидрокомплекс лисине са водопадом Велики Бук и Великим Врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

На овај начин желимо да вам покажемо део кањона Ресаве; Хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање леп водопад у близини Великог Бука; Бушан камен као и кањона реке Чемернице до места где се види и улаз у пећину  Велика Атула.

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник) и тачно у 7.00 h полазимо аутопутем ка Свилајнцу, oдакле натављамо ка нашем првом одредишту – манастиру Манасија.

Константин Филозоф је записао да је Деспот Стефан Лазаревић, тржећи где би подигао обитељ, стан за ћутање, управо овде нашао најприкладније и најбоље место где је требало да буде дом, помоли се, прихвати се посла и постави темељ у име Свете тројице сведржавнога божанства.

Двa килoмeтрa сeвeрoзaпaднo oд Дeспoтoвцa, на десној обали Ресаве, у живoписнoj клисури кojу чинe oбрoнци плaнинe Бeљaницe, нaлaзи сe мaнaстир Maнaсиja, пoзнaт и пoд имeнoм Рeсaвa. Maнaсиja je зaдужбинa дeспoтa Стeфaнa Лaзaрeвићa, пoсвeћeнa Свeтoj Tрojици, пoдигнутa и живoписaнa измeђу 1407. и 1418 гoд. и прeстaвљa мaузoлej дeспoтa Стeфaнa. Toкoм вeкoвa мaнaстир je вишe путa пљaчкaн и пaљeн. Tурцимa je служиo кao утврђeњe, црквa кao кoњушницa aустрoугaрскoj вojсци, a припратa кao бaрутaнa кoja сe jeднoм и зaпaлилa. Oбнoвљeнa je 1845.гoд. Moћнe зидинe сa 11 кулa, мaнaстирскa здaњa и aрхитeктурa црквe сa нaглaшeнoм вeртикaлoм кoja дaje цркви пoсeбну eлeгaнциjу, мaнaстиру Maнaсиja сa мaнaстирoм Висoки Дeчaни дaje eпитeт нajвeћих грaдoвa срeдњoвeкoвнe Србиje. Кao спoмeник културe oд изузeтнoг знaчaja, Maнaсиja je и пoтeнциjaлни кaндидaт Србиje зa листу свeтскe културнe и прирoднe бaштинe. Знaчajнa је и кao вeлики духoвни и културни цeнтaр срeдњoвeкoвнe Србиje.

Сa мaсивних зидoвa тврђaвe дижe сe 11 кулa мeђу кojимa сe висинoм истичe Дeспoтoвa кулa сa сeвeрнe стрaнe. Maнaсиja припaдa aрхитeктури мoрaвскe шкoлe и кao пeтoкупaoнa грaђeвинa нajсличниja je мaнaстиру Рaвaницa. Зидaнa је нaизмeничним рeзaњeм кaмeних тeсaникa вeзaних дeбeлним спojницaмa мaлтeрa бeз oпeкe, сa aркaдним укрaсимa. Пo тoмe Maнaсиja пoдсeћa нa спoмeникe рaшкe шкoлe, jeр су у пoдизaњу хрaмa учeствoвaли мajстoри из примoрja.

Пoсeбну врeднoст Maнaсиje чини њeн живoпис, кojи пo лeпoти спaдa мeђу нajзнaчajниja oствaрeњa у стaрoм српскoм сликaрству. To je пoслeдњи спoмeник мoрaвскoг стилa. Фрeскe, oстaрeлe и oштeћeнe и дaнaс узбуђуjу рaскoшнoм лeпoтoм.  Сa фрeскaмa пoзнaти пoд нaзивoм „Свeти Рaтници“, рaђeнe у стрoгoм визaнтиjскoм стилу дoдaт je витeшки стaв тaкo дa прeдстaвљajу Свети ратнициуспeшну кoмбинaциjу зaпaднo рeнeсaнснoг стилa и визaнтиjскe трaдициje. Пo сличнoсти сa фрeскaмa у црквaмa у Сoлуну и Свeтoj Гoри, смaтрa сe дa су глaвни мajстoри дoшли из Сoлунa, цeнтрa срeдњoвeкoвнoг сликaрствa нa Бaлкaну. Oд брojних фрeсaкa сe истичу мoнумeнтaлнa ктитoрскa кoмпoзициja (нa зaпaднoм зиду, лeвo oд улaзa) нa кojoj je прикaзaн дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић, Успeњe Прeсвeтe Бoгoрoдицe (висoкo нa зaпaднoм зиду), Свeти рaтници у oбe пeвничкe aпсидe, Пaрaбoлa o зaблудeлoм сину (у jужнoj пeвници), причa o цaрскoj свaдби и причa o бoгaтaшу и убoгoм Лaзaру (у сeвeрнoj пeвници), принцeзe aпoстoлa нa oлтaру, пoпрсje свeтитeљa у цeнтрaлнoм кубeту и друге. Maнaсиja je грaђeнa сa нaмeрoм ктитoрa дa прeдстaвљa рeпрeзeнтaтивни oбjeкaт.

Oсим Maнaсиje у Дoњoj Рeсaви пoстojaлa je групa мaњих мaнaстирa, пo игумaну Филaрeту сeдaм, кojи су имaли сличну прeписивaчку дeлaтнoст кao нajвeћи мeђу мaнaстиримa Рeсaвe-Maнaсиja. Зa вeћину мaлих мaнaстирa у Дoњoj Рeсaви смaтрa сe дa je ктитoр бaш дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић. И у oвим мaнaстиримa су, пo лeтoпису Mиљкoвoг мaнaстирa „у тишини рaдили књижeвници рeсaвски“. Oд тe мoнaшкe oaзe у Дoњoj Рeсaви дaнaс пoстoje три мaнaстирa: Toмић, Злaтeнaц и Mиљкoв мaнaстир.

Одвозимо се до Лисина где почиње наше пешачење. Обилазимо хидрокомплекс Лисине и водопад Велики Бук.

водопад Велики Бук

Хидро комплекс Лисине са извориштима, водотоковима и водопадом представља  геоморфолошко-хидролошки комплекс живописне лепоте и вредности научног, образовног и културног значаја, те представља природно добро националног ранга. Налази се у подножју планине Бељаница на око 20 km од Деспотовца и око 150 km од Београда. Комплекс Лисине носи име по истоименој котлини у којој се налази. Лисине својим природним лепотама привлачи велики број туриста из земље и иностранства као и бројне организоване школске екскурзије, који прилику за одмор током викенда проналазе баш у овом делу општине Деспотовац. Хидро комплекс Лисине је заштићен уредбом Владе воденицаРепублике Србије 1995. године као споменик природе Лисине на површини од 10 ha, и обухвата два природна објекта извориште Велико Брело и  водопад Велики Бук.

Водопад Велики Бук представља јединствену појаву међу акумулационим биграним водопадима Србије. Непосредно од извора ток Великог Врела има велики пад градећи неколико мањих каскада, а на око 300м од изворишта бигарне наслаге су саградиле један од најлепших водопада Србије. Водопад је висок 25 m и док нису пронађени водопади на Старој планини и Копаонику, сматран је највећим водопадом у Србији. Бистра и хладна вода, најпре преко малих бигарних каскада укупне висине око 5 m, а затим низ вертикални бигарни одсек висок преко 20м, стропоштава се уз велику буку у амфитеатар на чијем се дну налази језеро дубине до 5 m. Количина воде се креће од 120 l/s до 10.000 l/s.

Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

Велико врело припада малобројној групи снажних некаптиранх крашких извора и истиче се као изузетан пример гравитационих врела. Појављује се под вертикалним кречњачким одсецима планине Бељанице, дуж северног обода котлине Лисине. Вода истиче у дну дугачког сипара између великих кречњачких блокова. Некада су воде Великог Врела покретале воденице и ваљаонице за сукно. За време максималне издашности врело даје и преко 10 mводе у секунди док за време суша једва 120 l/s. Предпоставља се да врело храни подземна река која протиче кроз широке пећинске канале чији су излазни отвори покривени каменим блоковима. Као и сва крашка врела богат је растопљеним солима калцијум и магнезијум карбоната. Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

После обиласка првог Споменика природе „Хидрокомплекса Лисине“, пешачимо кањоном  Чемерничке реке до прелепе ливаде са које се пружа величанствен поглед на још један Споменик природе прераст „Бушан камен“, као и високо у стени Бељанице отвор Велике Атуле, једне од највећих пећина Горње Ресаве, која је такође Споменик природе.

Бушан камен Бушан камен

Бушан камен представља природни камени мост звани Пераст. Налази се на средишњем дели јужне стране планине Бељаница, на површи званој Хајдучки ток, изнад тока реке Чемернице која је заслужна за његов настанак. Заштићен је као споменик природе 1978. године.

На ливади правимо паузу, а ту крећемо уз Чемернички поток ка Головршцу (951 m) и спуштамо се ка Хидрокомплексу Лисине добро познатом стазом преко Церјака и видиковца „Мечија леска“ . Како год, доживљај је загарантован! Са поменутих видиковаца посматраћемо кањон Ресаве, Виту букву, улаз у Пејкову пећину, Вртачеље…

Неша :-)  Наша екипа летос на провери стазе

Река Ресава је најдужа десна притока Велике Мораве, дужине око 70 км са сливом од 685 км2. Представља основу хидролошке мреже подручја заједно са својим притокама. Творе је Злотска и Бобовачка река које се спајају на 663 м нв. Извориште јој је на преко 1.150 м нв, а ушће на 95 м нв. У хидрографској мрежи Ресаве заступљене су понорнице, и сама Ресава је понорница. Између ушћа Кулиног и Станојевог потока у Ресаву налази се и први већи кањон на реци, Глоп. Овде се река већ спустила на висину од 517 м нв, а литице глопског крша досежу до 855 м нв. Укупна дужина глопског кањона је 5,5 км. У једном делу глопског кањона, у једној пукотини Ресава понире, да би се поново појавила на излазу из самог кањона. Ушће Дебелог потока у реку Ресаву са десне стране, чини излаз из Глопског кањона, а улаз у Сомицки (склопски) кањон или Склоп са врхом од 890 м нв док река у овом делу свог тока тече на око 403 м нв. Дужина кањона је око 10 km. Име Склоп потиче од тога што су се вертикалне стране кањона толико приближиле једна другој да се гледане одоздо готово склапају. Ресаву од извора до ушћа Суваје чини кањонски део реке дугачак 25 km. Кањони Ресаве са 884.65 ha, су заштиђени као Резерват природе.

Акцију даље настављамо до ушћа Дебелог потока у реку Ресаву где нас чека превоз до Лисина, где ћемо сумирати утиске у неком од лепих ресторана са домаћом кухињом. У Београд стижемо до 22.15 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита примерена временским условима, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.700 дин

1.600 дин за чланове Клуба са измиреном годишњом чланарином

За групу од 40 учесника износ котизације се умањује за 200 динара.

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Царевић

nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Још једном, на бис: У царству господара неба: меандри Увца и слапови Сопотнице

Група за ову акцију је попуњена за само три дана постојања на сајту. Предео јесте прелеп, али такав одзив ипак нисмо очекивали. Главу горе, ккако за доста вас није било места, одрганизовали смо репризу! 🙂

Овог викенда вас водимо у најлепше пределе Западне Србије, тамо где господари по земљи не ходају. Са тих висина и распоном својих крила од скоро 3 метра, краљевским летом, то потврђују и поручују да је ово прелепо место првенствено њихов дом. Посматрачу преостаје само да му се диви.

Али то није све…

Недалеко је Сопотница, малена река за коју кажу да не тече, него пада. На потезу од тек неколико стотина метара, она се се обрушава низ 20 m високе стене, чинећи на далеко чувене водопаде, нанизане у неколико каскада, што је један од најпознатијих призора природних лепота наше земље. Управо у ово време, када су воде набујале, водопад је најраскошнији, а хук воде  најснажнији; он вам купа и испуњава душу, чиме као да у неповрат односи наше бриге и напетост накупљених током свакодневнице. Призори које ћете видети остаће вам трајно у сећању и држати данима у добром расположењу. Биће то два дана за незаборав, потпуно одвајање од света који нас окружује, пун исконске лепоте, снажних утисака и лепог дружења.

фото: Исаиловић

Субота, 21.април:

ПОЛАЗАК:   У 6:00 h са паркинга крај просторија нашег клуба (Устаничка 125 ц). Путујемо ка Пријепољу и Спотници, а како је пут дуг, уприличићемо паузу на Златобору за доручак и освежење.

У Сопотницу стижемо после подне, смештамо се у два приватна објекта  домаће радиности  (двокреветне и трокреветне собе, са заједничким купатилом) и одмах припремамо за пешачење до слапова Сопотнице. Својом јединственом лепотом они остављају снажан утисак на посматрача, а њихов хук преноси причу о овом маленом селу надалеко. Не остаје нам ништа друго него да се препустимо и опустимо пред несвакидашњом  лепотом, ремек делом природе, све до повечерја. Потом се враћамо код домаћина на вечеру,  дружење и конак.

Легенда каже да су се први становници доселили у село Сопотницу са безводне Пештери, али је врело покрај кога су се населили пресушило. Разочарани због лоше судбине која их прати, придошлице реше да иду даље у потрази за водом. Ноћ пред сеобу, јави им се неки чудан глас испод Јадовника и упита их: ,, Бирајте људи, шта да вам поклоним, воду или срећу“? Сељаци из свег гласа повикаше: ,, Воду, воду нам даруј, а срећу ћемо ако Бог да, сами стварати.“ И тако вода потече на све стране.

Сопотница је малено село на падинама планине Јадовник између река Милешевке и Лима крај Пријепоља, до кога се се стиже макадамским путем који води кроз густе букове и храстове шуме. Сам назив Сопотница означава воду која сопоће, хучи. И ко зна да ли бисмо икада чули за то село да није серије величанствених водопада које баш ту твори река Сопотница на свом путу до Лима. Они уживају посебан степен заштите, као споменик природе „Слапови Сопотнице“. До њих се стиже пешице, каменитим путем. Слапови, старе воденице и ваљавице, као и околина, чине јединствен природни амбијент, због чега је ово један од најзначајнијих споменика природе Србије, добро познат свим љубитељима природних лепота.

Споменик природе обухвата извориште површинског тока реке Сопотнице са више сталних и повремених карстних врела и извора који формирају токове. Оно што карактерише реку Сопотницу јесте велика висинска разлика између ушћа на 465 м.н.в. и највишег извора на 1.150 м.н.в. Морфо-хидролошке вредности представљају четири крашка врела, више извора и седам бигрених тераса преко којих отичу врелски водотоци градећи живописне водопаде и слапове.

Бигар је настао од изворских сегмената око горњег тока реке Сопотнице и простире се од највиших врела испод кречњачког одсека Подстијења на 1.120 м.н.в., па све до последњег водопада на 850 м.н.в. Ово је бигар са највећим висинским растојањем у Србији од 270 m. Акумулиране наслаге бигра чини седам нивоа заравњаних лепезастих каскада, различитих димензија и изражености. Основну вредност чине бројни водопади на ивицама бигрених тераса. Најатрактивнији је „Велики водопад“, висок чак 20 m. Идиличном амбијенту доприносе олистале крошње, обиље маховине и зеленила као и саме стене. Након свега 3,5 km ова горска чаробница меша се са водама Лима.

Међутим, Сопотница има и друга знамења. Њену биосферу одликује и завидно висок степен диверзитета. Са растом посећености, развија се и туризам, па тако у селу постоји неколико домаћинстава који нуде смештај, а на уласку у заштићено подручје постоји планинарски дом. Подручје има многобројне обележене стазе, а за оне пасивније, ту су лепо уређена излетишта око воденица. Такође могу да уживају у богатој гастрономској понуди, домаћи сир, кајмак, пршута, мед, пита од хељде…

Краљевство белоглавог супа поседује егзотичан амбијент. Чаробни меандри Увца,  три језера (Сјеничко, Радоињско, Златарско), један од највећих пећинских ситема у Србији, белоглави суп као заштитни знак, те заносна природа, само су неки од адута овог бајковитог краја, који за поклонике природе представља место ходочашћа.

  

Недеља, 22. април:

Ујутру рано,  у 7:00 h полазимо ка Сјеници, до места, Крстац (око 1.000 м.н.в.), одакле ћемо се, лаганом узвишицом, преко предивних предела кретати у правцу видиковца и врха Молитва (1.247 м.н.в.), на планини Јавор. Успут ћемо уживати у величанственим призорима резервата. Овде се природа својски постарала да невероватним рељефом импресионира посетиоца. Чиста природа, проткана пашњацима, стеновитим литицама, реком која чудновато кривуда по чему је и названа Увац. Огроман и предивно исклесан кречњачки простор, узвишења прошарана белим стенам са којих супови, појединачно или у групама, попут почасне страже, мотре… Ако ово није Рај, онда је сигурно његово предворје. Ко није раније долазио схватиће зашто слике из овог дела Србије, најчешће се користе за промоцију наше лепе земље.

Меандри Увца, фото: Александар Вељковић

Након доласка на врх Молитва 1.247 м.н.в., спустићемо се до видиковаца Молитва и Бела Кања, након невероватних призора и прикупљања утисака, враћамо се истим путем ка нашем возилу. Дужина стазе износи 13 km са висинском разликом око 600 m. Ова стаза спада у лаке и погодна је за све узрасте, али не без иоле кондиције.

  

Ако буду временски услови то дозвољавали и сви се усагласимо можемо се возити чамцима (минимум 10 особа) по језеру и тако сагледати језеро и околне литице, из друге перспективе и обићи предивну Ледену пећину.

За Београд полазимо у 16.30 h. Предстоји нам око шест сати путовања, наравно са успутним паузама, а очекивано време доласка у Београд око 23 h.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.100 дин

4.000 дин  за чланове Клуба

Котизација обухвата:

Превоз минибусом, ноћење, организационе трошкове акције, улазницу у специјални резерват природе Увац.

Котизација не обухвата:

вожњу чамцима и посету Леденој пећини (1.150 дин доплата за вожњу чамцима)

исхрану током акције

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или патике са јачим ђоном), штапови, мали ранац, батеријска (чеона) лампа, вода, храна за успут, одећа слојевита, у складу са временским приликама, добра  заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина. Подлошку за седење је добро имати из практичних разлога.

НАПОМЕНЕ:

  • Због ограниченог смештаја, број учесника је
  • ограничен на 18, пријавите се на време.
  • У домаћинствима се могу организовати оброци по цени од 300,00 динара.

ИНФОРМАЦИЈЕ и пријављивање на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“). Пријављивање подразумева измирење аконтације у износу од 2.000,оо динара.

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Пројекција: На Аладиновом ћилиму – ИРАН, висине и долине

И ако је Драгана Павловића на овај пут повела жеља да се попне на Дамаванд, он је са својим другарима прошао много шири круг обишавши бројна занимљива места вођен срцем великог путника. Подсећамо да је чланак у два дела, објављен у часопису „Planet“, и на нашем сајту. Међутим, изворна верзија је претрпела веће измене, јер је Драган практично сажео своје предавање за репортажу на много страна. Слушала сам то предавање, као новинар, пре 13 година. И сада, као и онда мислим да оно има трајну вредност, коју вреди чути и доживети, или тачније, да га никако не треба пропустити!

Дођите зато у среду, 13. децембра у салу нашег Клуба (Устаничка 125 ц) и схватићете колико је наслов овог догађања веродостојан. Вожња ћилимом почиње у 20 h, добро нам дошли! 🙂

За увод, довољно је да прочитате репортажу (кликом на слику):

Ма колико ме овој, а и другим земљама као планинара призвале њене планине и врхови које још нисам открио, овде вас неизбежно понесе магија Истока, коју побуђује много тога што срећете на сваком кораку, нарочито када видите остатке градова који су били драгуљи људске цивилизације, центри својевремено најблиставијег царства које је икада постојало.“ – Драган Павловић

Пројекција: Уз фадо и порто… ПОРТУГАЛИЈА

Да ли знате да  је Португалски језик један од најраширенијих на свету и да њиме говори више од 230 милиона људи? Службени је језик у девет земаља, а највише је говорника у Бразилу. Или да се најдужи европски мост налази у Лисабону? Реч је о мосту Васка да Гама дугачком фасцинантних 17,2 km. Или да је популарни фадо на листи UNESCO-ве светске нематеријалне културне баштине? Или да овде жене, у просеку живе 6 година дуже од мушкараца? И ако је земља коју светска историја бележи као моћну колонијалну силу,  Португалија је прва која је још давне 1761. укинула ропство.

Ако то можда нисте знали, онда ћете много тога сазнати у среду 29. новембра, у сали нашег Клуба, када своје импресије са боравка у Португалији и њеним острвима са нама подели проф. Др Елеонора Гвозденовић! Добро нам дошли 🙂

Португалија, или званично Португалска Република је држава на западу и југозападу Иберијског полуострва у југозападној Европи, и најзападнија је земља континенталне Европе. Граничи се са Шпанијом на северу и истоку, а на западу и југу излази на Атлантски океан. У саставу Португалије су и два архипелага у Атлантику: Азори (Açores) и Мадера (Madeira). Тренутно најпознатији Португалац на свијету, Кристиано Роналдо, рођен је на Мадери!

Португалија је изразито атлантска земља, која заузима западни део Пиринејског полуострва, рт Рокаизмеђу Атлантског океана и Шпаније. Крајња западна тачка, која је истовремено крајња западна тачка континенталног дела Европе, је рт Рока (порт.: Cabo da Roca), док крајњу источну тачку чини место Миранда до Доуро. „Овде се земља завршава, а море почиње“ су стихови португалског националног песника Луиша де Камоиша (Luís Vaz de Camões, 1524. -1579.), који најбоље описују осећај када се попнете на Кабо да Року, најзападнију тачку континенталног дела Европе. Стеновити рт (како на српском гласи његов назив) висок је око 140 метара и поглед са његовог врха одузима дах. Испод вас је литица, а ту, одмах преко Атлантског океана налази се Америка!рт Рока

Са њених обала испловљавали су Васко да Гама, Педро Кабал и Фернандо Магелан и  као значајна поморска сила у прошлости је стекла велику прекоокеанску империју.

Име Португалија само по себи открива делове ране историје ове земље — оно потиче од римског имена Portus Cale, могуће мешавине грчког и латинског имена које значи „Лепа лука“, или чак мешавине келтског и латинског, или мешавине феничанског и латинског.

Белем кула Споменик географским открићима Споменик географским открићима Maгеланов брод - Викторија

Просторима Португалије током историје прошли су и задржали се многи народи и цивилизације:  Ибери,  Келти, Феничани и Картагињани, Грци, германска племена (Свеви и Визиготи) и Мавари својим културама оставили су трага у овој земљи. Као независна држава, први пут се појавила током средњег века (1179.), а свој утицај увећала је и проширила током XV и XVI века, у доба великих географских открића поставши велика економска, политичка и културна сила и створивши велику Португалску империју која се простирала од Бразила, преко Африке, Индије и Кине, до Источног Тимора у Индонезији. Португалија је била светска сила у доба открића, јер су португалски морепловци открили поморски пут до Америке, Африке, Индије и далеког Истока.

Крајем XVI века (1580.), Португалија је први пут у историји изгубила независност, нашавши се под влашћу Шпаније чиме је почело пропадање Португалије као велесиле. И после поновног успостављања независности (1640) Португалија је наставила да губи економску и политичку моћ, и то због низа догађаја као што су Земљотрес у Лисабону 1755, Наполеонова освајања, независност Бразила (1822.) и грађански рат између апсолутиста и либерала. Године 1910. збачена је монархија. Добар део ХХ века, (1927—1974) Португалија је провела под десничарском диктатуром. Дана 25. априла 1974, лево оријентисани војни пуч звани „Револуција каранфила“ збацио је репресивни режим после чега је земља прошла кроз велике демократске реформе. Године 1975, Португалија је дала независност својим преосталим колонијама. Португалија је једна од оснивача НАТО-а а од 1986. члан је Европске економске заједнице, данашње Европске уније.

Португалци народ је хомогена група типично медитеранског изгледа. Од 11 милиона становника 99,5%, чине Португалци, док на Бразилце, Шпанце и Енглезе отпада укупно 0,5%.

Више о старијој историји Португалије можете видети овде.

 Лисабон лети, предвече Мост "Васко да Гама"

Незаобилазна знамења Португалије су порто и фадо!

Фадо, врста меланхоличне музике и везује се са португалском речју saudad, који се може описати као чест људски осећај – као заљубљеност у некога, ко је врло далеко. Тај стил је чиста мешавина  туге,  бола,  носталгије,  среће и љубави. Фадо вероватно потиче од мешавине ритмова афричких робова и традиционалне музике португалских морнара, са арапским утицајем. Постоје две варијације фада – фадо из Лисабона и из Коимбре. Лисабонски фадо био је првенствено популарна музика, обично су га изводиле жене, док је фадо из Коимбре имао више литерарно обележје и обично су га изводили мушкарци. Оба правца су данас прихваћена као национална музика цењена у иностранству, више него у самој Португалији. У прилог томе говори и чињеница да се фадо налази се на попису Нематеријалне културне баштине коју саставља UNESCO.чаше за Порто

Обогаћено и јако црно вино, Порто  које је добило назив по истоименом лучком граду, засигурно је најпознатији национални производ. Ексклузивно се производи у долини Дуро на северу Португала, од чак 80 врста винове лозе. У питању је слатко црно вино, које се често сервира као дезертно, мада постоје и сува, полусува и бела варијанта. Обогаћена вина налик на порто праве се и ван Португала, али у Европи, по правилима о заштити порекла, само вина из Португала могу да носе ознаку порт или порто.  Ту је и средње слатки розе доста млађег бренда, Матеус (Португалци изговарају Матуш), који се флашира у специфичним боцама. Марка је настала 1942, а производња је почела после Другог светског рата. Ово вино је било нарочито по укусу тада убрзано растућег европског и северноамеричког тржишта. Производња је убрзано расла током педесетих и шездесетих година прошлог века, да би до осамдесетих, када му се придружила и бела верзија, оно чинило преко 40% извоза вина из Португала. У то време њихова продаја на светском тржишту достигла је 3,25 милиона пакета годишње. Иначе, на португалском се „Живели“, или „У здравље“ каже „Saúde“ (сауџи!)

А кад смо већ код вина, Храна у Португалу се прави претежно од рибе, поврћа и воћа. Једно од народних јела, бакаљау, се прави од сушене рибе са поврћем.  Најчешћи додаци су  маслиново уље, бели лук и сир. Португалци највише пију вино, а после оброка се пије јака кафа која се назива бика. Од осталих националних јела, вреди споменути Франго на пукара (кувана пилетина), Карбидела (пилетина кувана са пиринчем у сопственој крви) и Козидо а Португеса која се прави од кромпира и великог броја различитих меса и поврћа.

Геолошки, тло Португалије представља природно спуштање шпанске Мезете, грађене од старих кристаластих стена, према Атлантику. Речни токови поделили су висораван, која се лагано спушта према обали и претворили је у групе брегова.

 

На истоку државе простиру се планине, док је западни део низијски. Северни део Португалије чини планинска покрајина, која се пружа од реке Мињо до реке Доуро. Источни део ове покрајине чине висоравни, висине 700-800 m, настале у долинама истоимених река: Доуро и Мињо. Са тих висоравни дижу се бројне планине, висине 1000-1400 m. Овај крај се зове Траш ош Монтеш.

Спуштајући се према мору, долази се до равница на 200-300 m надморске висине, а онда у приморски обални део. Средњи део Португалије се разликује од северног дела. Од Доура до Тежа, преко Квимбре, иде изразита тектонска линија која условљава благе облике рељефа изграђене од гранита. Тектоника наводи реку Тежо да тече ка западу, да би потом скренула ка југозападу.

И овај део територије пресеца неколико планинских ланаца (сера), међу којима се истиче висока Сера де Естрела (1990 m). На овом планинском ланцу налази се и највиша тачка у континенталној Португалији. На њему се опажају трагови глацијације. Ипак највиши врх у земљи је угасли вулкан Пико (2371 m), на истоименом азорском острву, на коме се опажају трагови глацијације. Од венца Сера де Естрела од венца Сера де Синтра простире се Естремадуру, која је изграђена од мезозојских стена, а покривена је оскудним културама и слабом шумом. Јужно од Сеере де Естрела пружају се уз руб Мезете прво Терцијарни, затим Плеистоценски и најмлађи седименти, који спуштајући се према мору сачињавају висораван Ремадуру.

Југоисточно од ове висоравни пружају се равнице Рибатежо и Алентежо. Та равница се лагано уздиже у висораван Горњи Алентежо. Југозападно од Алентежа пружају се огранци Сере Морене, а јужно од њих пружа се висораван Алгарве, изграђена од мезозојских и терцијарних слојева, и делувијалних и алувијалних седимената.

У Португалији разликујемо две врсте климе: океанску и медитеранску. Прва влада на северу Португалије, под утицајем Атлантика и карактеришу је благе зиме и лета влажнија, не тако жарка као на југу. Планине на северозападу граде кишну баријеру облацима са Атлантика, па примају и више од 1000 mm кише годишње. У јужном делу земље преовладавају утицаји с Медитерана, па он има сушнију климу од северне Португалије. Овде су заступљена жарка и сушна лета и благе али влажне зиме са средњом јануарском температуром од 10 °C.

У унутрашњости државе лета су врела и сува, па су суше уобичајене на истоку, захваљујући планинама које онемогућавају киши са Атлантика да продре у унутрашњост. Утицај климатских фактора са мора јачи је од утицаја климатских фактора са копна, а ветрови су знатно јачи и чешћи са западног него с источног квадранта, а зависе од померања азорског антициклона.

Захваљујући изразитијим падавинама севернији део земље је шумовитији. Знатни простори у планинама су под травном формацијом. У песковитом приморју засађен је на великим површинама приморски бор. У унутрашњости већи значај има посебна врста храста од чије се коре добија плута )Португал је највећи извозник плуте, чак 70 % плуте потиче одавде!). Југ је мање шумовит, али је јужни део Алгарва познат по узгоју рогача, смокава и бадема. У нижим пределима широм земље узгајају се маслине.

У Португалији живи много дивљих сисара укључујући вукове, вепрове и рисове. Вук и рис су на ивици истребљења и упркос великим напорима власти, тај се тренд не поправља. Нарочито рис, јер у земљи постоји још свега неколико парова. Гмизаваца има у изобиљу, на југу посебно гуштера и камелеона. Птичији свет, међу којима и врсте својствене само Пиринејском полуострву, обогаћује се годишњим миграцијама до Африке и назад.

Речна мрежа у Португалији је густа. Скоро сви речни токови долазе из суседне Шпаније:  Мињо (гранична река на северу), затим Лима, Доуро (на чијем ушћу лежи Порто), Мондего, Тежо (најдужа река на Пиринејском полуострву са Лисабоном на самом ушћу), Садо и Гвадијана, гранична река на југу. Делимично се користе за пловидбу због велике разлике између летњег и зимског водостаја, док планинске реке на северу располажу високим хидропотенцијалом.

Атлантска обала је ниска, песковита и слабо разуђена. Деловање мора на португалску обалу, посебно плима и осека, које уздижу и спуштају дуж обале висину мора од 3,5 до 4,30 m, утицало је на стварање естуара. На стварање осталих изразитих облика обале доста утичу таласи, који се дижу и до 10 m висине, а имају ударну снагу до 20 тона по m². Они су знатно већи и јачи него на Медитерану.

Иначе, на португалском се „Живели“, или „У здравље“ каже „Saúde“ (сауџи!)

Пројекција: КАПАДОКИЈА

Вечерас нас Зоран Симић води у Кападокију. Полазак је у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“).

Немојте каснити, добро нам дошли! 🙂

Кападокија, (грчки.: Καππαδοκία) је древна регија која обухвата провинције Аксарај, Невшехир, Нигде, Кајсери и Киршехир у Централној Анадолији у централној Анадолији, данашњој Турској. У античком свету то је била велика територија у Малој Азији; у време Херодота, Кападочани су заузимали сву земљу од масива Таура до Црног мора. У географском смислу, Кападокија се на југу граничила са масивом Тауруса, на истоку са Еуфратом, на северу са Црним морем, а на западу са великим сланим језерима у унутрашњости Анатолије.

Оно што је чини широко популарном су свемирски пејзажи јединственог чуда природе у облику необичних и огромних камених стубова, тзв. Вилинских димњака. Крајолик необичних вулканских стена које су обликоване ерозијом у  aридној клими je, заједно са историјским локалитетима исклесаним у стенама Кападокије, уписан је на листу светске баштине UNESCO-a 1985. године. У шупљинама необичних скупина стена око града, налазе се подземна насеља из IV века, али и цркве и самостани из византијског доба, након иконоклазма. Неке од њих имају добро очуване фреске из раздобља од VII до XIV века.

Вулканска ерупција планине Ерџијес (turski: Erciyes Dağı), пре око 50 милиона година, огромне количине вулканског материјала, пепела и лаве, обликовали су мекане стене Горемеа (Национални парк Гореме , турски: Göreme), које су временом еродирале деловањем ветра и воде у данашње невероватне и јединствене формације, које представљају атракцију за туристе са свих страна света. Типични облици су стубови, торњеви, обелисци и игле висине до 40 m и они покривају подручје од око 20 000 km². Нестваран призор долине прошаране зеленилом, а на њеном дну се таласају брда у нијансама розе, драп и беле, која на другом крају прелазе у пругасте планине са тамно браон врховима. Најдоминантније брдо у долини je Акдаг (1325 m), док је оближњи вулкан Ерџијес још увек активан. Околни крајолик је аграрног типа са мноштвом раштрканих села.

Најзад, Овом јединственом делу мајке природе завршни печат су дали људи. Они су брзо увидели како се стене

Горема лако клешу и да су као такве погодне за стварање објеката попут мреже подземних стаништa. Тако су примитивним алатом почели да дубе меке вулканске стене и у њима праве своје домове, штале и голубарнике, светилишта и гробнице, повезујући их међусобно мрежом подземних ходника.

Али, од I века нове ере, Кападокија је постала склониште првих Хришћана, који су под њеним стенама нашли уточиште од прогона Римљана и ту формирали велику заједницу. Саградили су 36 подземних градова и више од 600 цркава, које и дан данас чине саставни део овог фантастичног простора. То је и разлог што Кападокију називају „колевком хришћанства“…

У IV веку je овде настала мала анахоретска заједница, делујући према учењу Светог Василија Великог . Они су исклесали монашке ћелије у меканим стенама. Током византијског иконоклазма (725.-842.) њихово

украшавање је сведено на минимум, обично само сликом симбола попут крста, али после тог раздобља оне су богато осликане фрескама, а подигнуте су и друге сеоске цркве на подручју целе Кападокије. Најпознатије су: Ел Назар (Х век), Eлмали Килисе (тзв. „Јабука црква“, једна је од најпознатијих и најбоље очуваних у читавом комплексу. Назив је вероватно добила црвенкасте лопте коју у левој руци држи арханђел Михајло на главној куполи, а  можда и због јабуковог дрвета које је расло у непосредној близини цркве.), Црква Свете Барбаре (XI век) Јилани (или „Црква са змијом са фреском Светог Теодора и Светог Ђорђа у борби са аждајом, која је у овом случају представљена као змија), Каранлик Килисеси (XI век, названа је „Тамна црква“, вероватно зато што је мали прозор из припрате био једини извор светлости у њој. Тај недостатак светлости је, међутим, учинио да су те фреске данас најбоље очуване у целој Кападокији.), Сарикли („Црква сандала“, названа због два отиска стопала на фресци крај улаза, за која су везане многе легенде), Ортахан, Дурмус Кадир, Јусуф Кос, Безиртан и највећа осликана Токали („Црква копча“) с краја XII века.

  

Први становници Кападокије правили су удубљења у вулканским стенама да би се заштитили од хладноће и дивљих животиња, а затим су их повећавали сходно својим потребама и повезују исклесане грађевине у мрежу подземних села, попут  Каjмаклија или Деринкуја, како би начинили склониште од инвазије Арапа. градови су се ширили и добијали нове и нове садржаје, неопходне за живот људи. Чак и људи који су живели на површини, у случају опасности су бежали у подземне градове, тако да је у то време већина кућа била тунелима повезана са подземним градовима. У свим подземним градовима постојали су вентилациони отвори, који су досезали и до 80 метара у дубину, и који су, осим за вентилацију, служили и за задовољавање потреба за водом. Ти  градови су се простирали испод површине земље и по неколико километара у ширину, а поједини делови имали су и по осам-девет нивоа, док је лавиринт уских тунела водио до соба различитих величина, којих је било на хиљаде. У градовима су постојале кухиње, собе са креветима, оставе за житарице и вино, салони за састанке, тоалети, све што је потребно за нормалан живот. Сваки од њих је имао специјалан начин заштите од уласка непријатеља – огроман камен, за чије је померање било потребно најмање двоје људи и којим се затварао улаз у град са унутрашње стране. Нико не може да каже колико има поџемних градова на територији Кападокије. Према неким предпоставкама, има их на стотине, али је до њих немогуће доћи, јер су им улази затрпани. За сада их је откривено око 40, а само шест је отворено за посетиоце.

Деринкуј у преводу значи дубоки бунар и најбоље је истражен од свих до сада откривених подземних градова. Открио га је 1963. године случајно један становник, који је рушио зид у својој кући-пећини и иза зида открио просторију о којој нико није имао појма, а која је водила у другу просторију, затим у трећу… Подземни град је отворен за посетиоце 1965 године.  По територији заузима површину од око 4 х 4 km, простирући се приближно 55 метара у дубину. Неки научници сматрају да град има око 20 нивоа, али истражено је и отворено за посетиоце само осам. Сматра се да је у Деринкују могло да живи истовремено чак 50.000 људи.

Околни крајолик краси и сијасет голубарника, уклесаних у стене. Иначе, Долина голубова (турски: Güvercin Vadisi) је атрактивна за пешачке туре, јер пружа уживање у идиличном амбијенту и зеленилу, уз посматрање стена са урезаним кућама и наравно, мноштвом голубарника, по којима је и добила име.

Иначе, град је током историје више пута мењао име и био познат као Корама, Матианa, Макан, те Aвсилар.

Најранији помен Кападокије је из VI века п.н.е. Она се помиње у великом тројезичном натпису двојице персијских царева, Дарија Великог и Ксеркса I. На персијском језику, име ове земље гласи Катпатука, али је јасно да се не ради о персијској речи. Највероватније, Кападокија значи „земља лепих коња“.

Под каснијим царевима Персије, Кападокија је била подељена у две сатрапије. Тако се временом издвојила област Понт, уз обалу Црног мора, као посебна историјско-географска област. Ово издвајање је већ било готово у време Ксенофонта.

У хеленистичкој епохи, остатак Кападокије (од сада ће овај чланак реферисати на Кападокију без Понта) је била формално независна држава. Главни град је била  Мазака  данашњи Кајсери, а други већи град била је Тијана, недалеко од Таура.

Премало се зна о Кападокији пре него што је постала персијска сатрапија. Зна се само да је у време Хета била веома значајна земља и да се управо у њој налазила хетска престоница  Хатуша. Иако сатрапија у персијско време, Кападокија је сачувала известан степен самосталности. У једном часу, поред сатрапа, појавили су се локални владари. Тако је Аријарат I, у време  Александра Великог, постао самостални владар. Када је Персија прешла у руке Александра Великог, он је задржао на кападокијском престолу Аријарата I.

Континуитет владајуће династије у Кападокији је само прекинут када је после Александрове смрти, македонски регент Пердика дао да се разапне Аријарат. Међутим, његов син је поново успоставио власт у Кападокији.

Под Аријаратом IV, Кападокија је дошла у контакт са Римом, прво као његов непријатељ и савезник римског противника Антиоха III, а затим као његов савезник против македонског краља  Персеја. Наредни кападокијски краљ Аријарат V у великој мери је помогао Римљанима у обрачуну против Аристоника 130. п.н.е., који је покушао да узурпира престо Пергама, државе која је у том часу постајала римска провинција Азија.

Рим је подржао Кападочане у борби против Митридата VI. Рат између две силе се у великој мери водио управо на територији Кападокије, нарочито у Другом и Трећем митридатском рату. Римски поредак је успостављен у Малој Азији, тиме и у Кападокији, након Помпејевог похода у Трећем Митридатском рату, 63. п.н.е.. У римском грађанском рату, Кападокија је била на страни Помпеја против Цезара, а касније на страни Марка Антонија против Октавијана Августа. Након ових ратова, Кападокија је била нејака клијентска држава, без стварне самосталности. Крај династије је дошао коначно 17. године, када је цар Тиберије, начинио од Кападокије римску провинцију.

У раном хришћанству, стара престоница Кападокије, Мазака, под новим именом Кесарија (Ћесарија) била је важно епископско средиште. Тројица кападокијских очева – Василије Велики, Григорије Ниски и Григорије Назијанзин, су необично важни за рану историју цркве. Укупно, Кападокија је било необично важна земља за рану историју хришћанства. Све до 1071. године била је део Византије. Више од три хиљаде цркава, сведоче о православном и грчком карактеру прошлости Кападокије. Последњи православни хришћани су напустили Кападокију током етничког чишћења, и геноцида које је Турска спровела над Грцима од 1922. до 1924. године.

 Назари, традиционални турски талисмани против "злог погледа" 

Пројекција: ПЕРСИЈА

Зорана Симића, нашег вечерашњег путника-предавача, многи знају и као Симу пећинара 🙂 Он ће нека своја занимљива путовања ове године поделити са нама кроз слике и причу, а древна Персија, данашњи Иран је прва од таквих.

Чекамо вас у среду у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“) – ДОБРОДОШЛИ! 🙂

До XX века уобичајени назив Персија потиче од ахеменида, који су у VI веку п.н.е. основали прво персијско царство. Оно се састојало из простора око садашње провинције Фарс око града Шираз, од које се изводи Фарси, назив персијског језика. Стари грци су ту провинцију звали Персис. Ради се о просторима данашњег Ирана.

Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран.

Иран (персијски ایران), или званично Исламска Република Иран (перс. جمهوری اسلامی ایران) је држава у југозападној Азији . На западу се граничи са Ираком и Турском, на северу са Јерменијом, Азербејџаном и Туркменистаном и на истоку с Авганистаном и Пакистаном. Осим тога, на северу излази на Каспијско море, а на југу на Персијски залив и Омански залив, део Индијског океана.

Персијско царство је било серија владарских династија са седиштем у Персији (сада Иран), са границама које укључивале и проистекле је из тог језгра. Прва од њих је основана пре више од 2.500 година, 550. године п. н. е. , али владавина династије са седиштем у том региону била је одсутана у периоду од 850 година, од 651. до 1501. године.

Династије које се рачунају као Персијско царство су:

  • Ахеменидско царство (550-330. п. н. е.), још познато као „Прво персијско царство“,
  • Селеукидско царство
  • Партијско царство (247. п. н. е.-224. н. е.), још познато „Арсасидско царство“,
  • Сасанидско царство (224-651), још познато као „Новоперсијско царство“ или „Друго персијско царство“,

Историја Ирана под:

  • Сафавидима (1501-1736)
  • Авшаридима (1736-1796)
  • Зандима (1750-1794)
  • Каџарима (1785-1925)
  • Пахлавима (1925-1979)

Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран. Више о историји сазнаћете када кликнетеовде.

 

Иранци своју државу зову Иран још од давнина. Староирански облик тог имена је Арјанам са значењем земља аријеваца. Становништво чини широка лепеза етничких група и већина припада медитеранској, кавкаској или алпској грани индоевропске породице народа, потомцима првих аријевских досељеника на иранску висораван, али су честе миграције и освајања учинили да иранско становништво чине и бројне друге етничке групе: Турци, Курди, Балучи, Лури, Туркмени, Арапи, Јермени и Асирци. Такође, у Ирану тренутно живи и око милион и по припадника номадских племена Кучан, Кашкаи, Шахшеван, Афшар, Бахтијар, Гилак и других. Велике политичке и економске промене у ширем и ближем окружењу земље утицале су на састав становништва. Иран је последњих деценија привукао многобројне избеглице из иностранства као и радну снагу, првенствено с индијског потконтинента и из југоисточне Азије, што је још више допринело разноликости његовог становништва.

Географски појам Иран, обухвата целокупну иранску висораван. То јест, државу Иран као и поједине области суседних држава. Иранским пејзажом преовладавају планински ланци између којих се налазе многе долине и према истоку и југоистоку пустињске висоравни. У источном делу земље превладавају слабо насељене равне пустиње Дешт-и-Лут и Дешт-и-Кевир (Велика слана пустиња) с повременим  сланим језерима, које се настављају источније у западном Пакистану и јужном Авганистану.

Северозападни део земље који је плоднији и најнасељенији је уједно и најбрдовитији. На северу се налази високи планински ланац  Елбрус са највишим врхом Ирана, 5.607 m високим Дамавандом. На југозападу од Оманског залива све до сланог језера Урмије, протеже се други велики кречњачки ланац Загрос са највишим крашким врховима Динар-Кух (4.976 m), Оштран-Кух (4.328 m) и Кукалар-Кух („Кукасти врх“, 4.298 m). Ирански плато је висораван која се пружа између поменутих планинских ланаца у средишту и на истоку земље.

У широком подручју између планина налазе се велика пољопривредна и урбана средишта као Исфахан или Шираз.

У земљи не постоје већи речни системи, а саобраћај се током историје одвијао караванима које су пролазиле кроз кланце и превоје у планинама. Високе планине су такође представљале проблем у приступу према Персијском заливу и Каспијском језеру. Већих слатководних језера нема, а на северозападу је плитко полуслано језеро Урмија.

У Ирану влада углавном сушна и полусушна клима. Изузетак је равница уз Каспијско језеро где влада блага суптропска клима океанског типа; овде температуре зими ретко падају испод 0 °C и клима је влажна током целе године, док се температуре лети ретко пењу изнад 29 °C. Уз обале Персијског залива је сушна полупустињска клима где владају умерене зиме и врло сува и врућа лета. Иран се налази у сеизмички врло активном делу света који често погађају земљотреси (Дамаванд је вулкан!).

Биљни и животињски свет у Ирану је због великог броја биома и станишта врло разнолик. У биљном покривачу постоји изразити климатски градијент, од полупустињских летопадних грмљака уз јужне обале, до бујних влажних шума океанског типа на северу уз Каспијско море. На истоку су голе пустиње са ретким травнатим оазама, а у средишту земље на пространој унутрашњој висоравни превладавају за Иран посебни лоптасто-јежасти трњаци (трагантиди) отпорни на овдашњу сушно-хладну климу (мразовите зиме и жарка лета). У полупустињским подручјима живи велики број великих мачака као евроазијски рис, манул и преживари индијска газела или персијска газела. Неке од њих налазе се пред истребљењем каоирански гепард (Acinonux jubatus venaticus) којих је још остало од 50 до 60, а на североистоку живе и малобројни лавови. У Ирану постоји много ендемских врста као персијски јелен којег данас има још врло мало. На подручју државе живи и велики број птичјих врста као: риђи мишар, обична ветрушка, орао брадаш и др. У шумама на северним планинама могу се наћи дивље свиње, медведи, јелени и козорози.

О очувању животне средине држава је почела водити бригу од 1950-их, након деградације околине и превеликог искоришћавања природних ресурса. Иран је основао 1956. друштво за заштиту дивљих животиња, па 1967. организацију за лов и риболов и на крају 1971. министарство за заштиту животне средине. Циљ свих ових организација била је заштита околине.

Култура Ирана је мешавина преисламске и исламске културе. Иранска култура је дуго времена била доминантна култура на простору Блиског истока и средње Азије, а персијски је сматран језиком интелектуалаца. Готово сви филозофски, научни и књижевни радови у исламским царствима писани су пахлавијем, па преведена на арапски језик. Сасанидска ера је била посебно значајан период у коме је иранска култура утицала на Кину, Индију и римску цивилизацију. Много тога што се сматра исламским наслеђем у књижевности, праву, филозофији, медицини и природним наукама се базира на наслеђу од Сасанидских Персијанаца.

Врло важна карактеристика културе је и персијска уљудност тароф (تعارف) која налаже поштовање према старијима и према женама, употребу пристојног језика и широку гостољубивост према странцима.

Две религије су се зачеле на подручју Ирана:  зороастризам (између 1800. и 600. п. н. е.) и бахаизам (у XIX веку). Зороастријанаца данас има свега око 20.000 у Ирану. Бахајска религија није званично дозвољена у Ирану, њени припадници су дискриминисани, а претпоставља се да их има 350.000. После исламизације, исламски ритуали су продрли у иранску културу. Најзначајнији од њих је поштовање имама Хусеина ибн Алија. За празник ашура већина Иранаца, чак и зороастријанаца и Јермена, учествује у церемонији туговања за мученицима битке код Карбале. Шиитски ислам је тесно испреплетен са иранском културом, уметношћу и свакодневним животом.

Иранска нова година (норуз) је древна традиција која се обележава 21. марта и означава почетак пролећа. Слави се још у  Азербејџану,  Авганистану,  Узбекистану,  Туркменистану,  Таџикистану,  Казахстану, а некад се обележавала у Јерменији и Грузији. Овај празник славе и Курди.

Поред персијског језика, у Ирану се књижевност ствара и на језицима мањина,  азерском  и  курдском. Персијски језик је индоевропски језик индоиранске гране. У VIII веку персијски језик је претрпео јак утицај арапског и преузео арапско писмо у модификованом облику. Доминантан утицај у стандардизовању и очувању персијског језика кроз векове одиграо је национални еп  Шахнаме  песника  Фердосија.  Персијска књижевност је посебно препознатљива по епској, историјској, филозофској и љубавној поезији. Поезија је био доминантан вид књижевног стваралаштва у Ирану, тако да су и филозофски и научни радови стварани у стиху. Око половине дела древног лекара Авицене је записано у стиховима. У плејаду персијских средњовековних песника спадају Руми, Омар Хајам, Хафез и Саади. Персијски песници као Сади, Хафез и Руми читани су у целом свету, а имали су велики утицај на књижевност у многим земљама.

Шире подручје Ирана је колевка неких од најзначајнијих уметничких традиција у историји човечанства. Ту се развила карактеристична архитектура, сликарство, ткање (посебно  ћилима), калиграфија, обрада метала и камена. Персијанци су први користили математичка и астрономска знања у архитектури. Посебно су били вешти у изради масивних купола. Чак се и архитектура Маузолеја у Халикарнасу, једног од Седам светских чуда древне архитектуре, базира на персијским узорима. Касније су ове технике коришћене за изградњу џамија и палата.

Вероватно у свету најпознатије подручје иранске уметности је израда тепиха (фарш فرش). Сви сагови израђују се ручно и од природних материјала, а за израду је обично потребно неколико месеци. Постоји више врста персијских сагова, а у балканском подручју најпознатији је номадски тепих зван ћилим (персијски: гелим گلیم , турски: килим).

Још једно познато подручје персијске уметности су минијатуре. Ове минијатуре обично украшавају књиге или су рађене посебно за албум минијатура. Персијске минијатуре

карактерише изузетна сложеност, а обично приказују теме из персијске митологије и песништва.

Персијска калиграфија тј. калиграфија писана персијским језиком датира из предисламског времена, а с временом развијено је више стилова. Данас постоји покрет ревитализирања ове уметности спајањем с осталим облицима уметности.

Персијску архитектуру карактеришу велике куполе које се често могу видети на пијацама и џамијама. Ове куполе су обично уређене мозаицима. Персијанци су познати по употреби математике, геометрије и астрономије у архитектури.

Персијска архитектура из разних раздобља може се наћи у подручјима од Сирије до северне Индије и кинеске границе и од Кавказа до Занзибара.

Иран се налази на 7. месту Унесковог пописа земаља по броју археолошких рушевина. Петнаест Унескових споменика светске баштине дела су иранске архитектуре, а Маузолеј у Халикарнасу  означен је као једно од седам светских чуда старог света.

Музика на подручју данашњег Ирана има историју стару неколико хиљада година, још из доба  неолита. Ово потврђују археолошка истраживања еламитске културе на југозападу Ирана. Потребно је разликовати музикологију (Елм-е Musiqi) тј. науку о музици, од музичког извођења (Тараб, Навакхтех, Таснееф, Таранех или у новије вријеме Музик) које је често у сукобу с вјерским властима.

Иранска класична музика (Musiqi Асил) је снажно утемељена на теоријама естетике. Овај музички жанр сачувао је елементе још из сасанидиског раздобља. Популарна и фолкфлорна музика игра важну улогу у свакодневном животу Иранаца, поготово у руралним подручјима, као нпр. фолкфлорне пјесме у  Курдистану  и  Хорасану.

Иранци су још у античко доба градили канате да осигурају приступ свежој води. Прва ветрењача појавила се у Ирану у IX веку. Иранци су значајно допринели разумевању многих научних подручја попут астрономије, медицине, математике и филозофије.  Мухамед ел Хорезми се сматра оцем алгебре. Исти научник се служио Паскаловим троуглом готово седамсто година пре рођења Блеза Паскала. Омар Хајам је дефинисао персијски календар који је и дан данас у употреби и који је прецизнији од шест векова млађег грегоријанског календара. Откриће етанола (алкохола) приписује се персијском алхемичару Мухамеду ибн Закариуа Разију. Теорије хелиоцентризма и еволуције биле су познате иранским научницима вековима пре рођења Коперника, односно Дарвина. За време средњег века основе филозофије и математике из античке Персије и Грчке очуване су у персијским научним круговима. Академија у Гундишапуру било је најпознатији научни центар тог времена и сматра га се првим универзитетом на свету, значајно првенствено по медицинским открићима у чему су били водећи током VI и VII века. У то доба Иран је постао и светски центар производње научних инструмената, и ту су репутацију задржали све до XIX века.

 

Пројекција: КРАЉЕВИНА МАРОКО

Позивамо вас да упознате још једну лепу и занимљиву земљу  – Мароко. Пројекција ће бити одржана у среду у 20:00 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли 🙂

Високи АтласКраљевина Мароко је земља на северозападу Африке. Излази на Атлантски океан и Средоземно море и граничи се са Алжиром на истоку, Мауританијом и Шпанијом (енклаве Сеута и Мелиља). Пуно арапско име се може превести као Западно Краљевство.  Ал-Магреб  (арапски  المغرب‎) значи запад. Само име Мароко потиче од имена бивше престонице Маракеш (значи „Божија земља“ на берберском језику). Релативно широку низију уз обалу Атлантског океана уоквирују са севера планина Риф, паралелно медитеранској обали, а са истока и југа планине АтГибралтарласа у којем се налази и највиши врх, Џебел Тубкал (4.167 m). Главни језици становништва су арапски, односно његово наречје који се значајно разликује од стандардног језика, те наречја берберског којима се говори углавном у планинским подручјима. Становништво Марока је мешавина многих скупина, од староседелаца Бербера, преко досељеника из северне и подсахарске Африке, до избеглица с Иберијског полуострва након реконкисте.

Први забележени становници подручја данашњег Марока били су Бербери. Крајем VII века с истока су стигли арапски освајачи и донели ислам. У XI веку подручје је постало део државе Алморавида, а у XII веку Алмохада. У XVI веку Мароканци су се успели одупрети покушајима европске колонизације и отоманским освајачима који су заузели суседни Алжир и на тај начин створили засебни идентитет. Године 1666. локални владар са североистока Ар-Рашид заузео је Фес, а нешто касније и већину мароканске унутрашњости, утемељивши тако династију Алави која влада Мароком до данас.

Године 1830. Французи су освојили суседни Алжир, али је Мароко остао независан све до почетка XX века када је Велика Британија попустила пред захтевима Француске и отворила јој пут према већем утицају у земљи. Француским претензијама у Мароку противила се Немачка, па је дипломатска криза у два наврата, 1906. и 1911. замало прерасла у оружани сукоб великих сила. Године 1912. Мароко је постао француски протекторат под формалном управом султана, али са стварном моћи у рукама француског главног резидента. Северни део земље доспео је под управу Шпаније са средиштем у Тетуану, а Тангер је постао међународни град.

За време француске власти административни центар Марока премештено је из унутрашњости на обалу. Лука Казабланка је израсла у милионски град, индустријски и финансијски центар са значајном заједницом Европљана, а Рабат постао нова престоница. Након Другог светског рата све су израженије биле тежње Мароканаца за самосталношћу, отелотворене у личности султана Мухамеда V. Француска је покушала да заустави осамостаљење, али је у другој половини 50-их година XX века морала да попусти и Мароко је 1956. постао независна монархија, а годину дана касније султан Мухамед је проглашен за краља.

Мароканску независност обележила је дуга (1961—1999) владавина краља Хасана II, који је комбинацијом ауторитарне и умерено реформистичке политике успео да одржи јединство и политичку стабилност земље. Мароко је за разлику од многих арапских земаља остао чврсто на страни Запада у Хладном рату. Године 1976. Хасан је у Шефшауен - Плави градсавезништву с Мауританијом заузео суседну Западну Сахару, бившу шпанску колонију с вредним налазиштима фосфата, отпочевши тиме сукоб са западносахарским герилским покретом Полисарио, ког је подржавао суседни Алжир.

Током 90-их година ХХ века у Мароку је започео процес поступне демократизације. Хасана је наследио син Мухамед VI, који је убрзао политичке и друштвене реформе.Краљевска породица (Краљ Мохамед VI и принцеза Лала Салма)

Мароко је монархија у којој постоји парламент и независно судство. На челу државе је краљ. Он председава Саветом министара, именује премијера на основу резултата избора, именује све министре у влади на предлог премијера и има право да распусти скупштину, распише нове изборе и смени министре. Краљ је врховни командант војске и религијски лидер.

Шефшауен - Плави град Шефшауен - Плави град Шефшауен - Плави град Шефшауен - Плави град

Пројекција: Шри Ланка и Малдиви

Вечерас ће нас Миливоје Ристић повести у егзотичне пределе рајског амбијента! Полазак је тачно у 20:00 h, место: сала нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Немојте каснити,

добро нам дошли! 🙂

Демократска Социјалистичка Република Шри Ланка, (раније име Цејлон, а позната и као Сри Ланка) је острвска држава у јужној Азији. Северозападно од Шри Ланке налази је Индија, а југозападно – Малдивски архипелаг. Писана историја Шри Ланке дужа је од 3.000 година али постоје и теорије да су на овом острву пре 125.000 година  постојале и преисторијске људске насеобине. Захваљујући свом географском положају и обали погодној за изградњу лука имала је велики стратешки значај од древног Пута свиле до Другог светског рата.

Ова предивна, далека земља налази се на Индијској тектонској плочи, унутар Индо-аустралијске плоче. Смештена је југозападно од Бенгалског залива. Од Индијског потконтинента одвојена је заливом Манар и мореузом Палк. Према хинду митологији некада је ово острво земљоузом било повезано са Индијом. Земљоуз је наводно било могуће препешачити све до 1480. године када су циклони продубили канал.

Шри Ланка је мултикултурна земља, у којој се среће мноштво религија, народа и језика. У њој_живе Синхалези, шриланчански и индијски Тамили, Маври, Бургери, Малајци, Кафири и домородачки народ Веда. На острву је присутно богато будистичко наслеђе, а најстарији будистички спис у Шри Ланки је Палијски канон настао 29. године пре нове ере. Новију историју земље обележио је тридесетогодишњи грађански рат завршен 2009. године победом владиних снага над организацијом Ослободилачки тигрови тамилског илама. Више о историји видећете када кликнете овде.

По друштвеном уређењу Шри Ланка је унитарна република са председничким системом. Значајан је произвођач чаја, кафе, драгуља, кокоса, гуме и цимета. Острво обилује тропским шумама и разноврсним крајоликом са богатом флором и фауном.

Острвом преовлађују равне и благо заталасане равнице, са планинама које се уздижу само у средини јужног дела. Највиша тачка је Пидурталагала, висине 2.524 метра. Острво је богато минералима као што су илменит, фелдспат, графит, силицијум диоксид, каолинит, лискун, и торијум. У заливу Манар откривене су значајне количине нафте и гаса.

У приобаљу Шри Ланке налазе се развијени екосистеми корала и морске траве. На Шри Ланки се налази 45 естуара и 40 лагуна. Захваљујући мангровама, које се пружају на више од 7.000 хектара, ублажене су последице разорног цунамија из 2004. године у Индијском океану.

Недалеко су и рајски Малдиви…

Малдиви или Малдивска острва, званично Малдивска Република је острвска држава Индијског океана у јужној Азији. Малдиви су групе атола распрострањених јужно од индијских Лакадива, између острва Миникој (на крајњем северу) и архипелага Чагос (на југу) и око 700 километара југозападно од Шри Ланке у Лакадивском мору Индијског океана. Двадесет шест малдивских атола покрива територију на којој се налази 1126 острваца, од којих је две стотине острва насељено. Атол је иначе корално острво. Окружују га корали који расту око вулканских острва у тропским морима, нарочито у Тихом и Индијском океану. Атоли имају облик прстена, али и полукруга, на средини је плитки залив — лагуна. Већи атоли су насељени, где нема извора слатке пијаће воде, зато живот становника зависи од кишнице.

 Малдивски атоли 

Малдиви имају двадесет шест природних атола и неколико острвских група на изолованим гребенима. Сви они су подељени на двадесет једану административну јединицу – атоле и град Мале. Начелнике ових административних јединица именује председник државе. Све јединице су груписане у 7 региона, а град Мале је посебни престолни регион. Зграда парламента се налази у Малеу, а први устав ове Републике проглашен је 1968.

Етнички идентитет становника Малдива представља мешавину култура народа који су се населили на острвима, утопљену у једну веру и језик. Најранији досељеници су вероватно били из јужне Индије и Шри Ланке. Ти досељеници су имали језички и етнички карактер Индијског потконтинента и нама су данас познати као етнички Дивехи или једноставно Малдивци.

Почетком XX века, Малдиви су имали око 100.000 становника, да би данас тај број износио око 400.000. Од тог броја, 77.000 су страни радници, док се процењује да још 33.000 има илегално усељених имиграната. Већина Малдиваца су сунитски муслимани.

Пројекција: ФИЛИПИНИ

Вечерас се спремите за путовање у егзотичан острвски предео, познат по пејсажима који сваком буде жељу да их види и доживи. Један од наших кауповаца, ће свој свеже доживљено путовање вечерас поделити са нама. Пројекција ће се одржато у среду, 22. марта у 20:00 h, у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“), никако немојте пропустити! Добро нам дошли 🙂

Република Филипини је острвска је држава у југоисточној Азији. Име су добили по шпанском краљу Филипу II. Шпански истраживач Руј Лопез де Виљалобос је 1542. острва Лејте и Самар назвао Felipinas по ондашњем Принцу од Астурије, да би касније израз Las Islas Filipinas почео да се користи за целокупни архипелаг. Пре тога је називан и Islas del Poniente (Острва запада), а коришћен је и Магеланов назив San Lázaro. Током историје овај архипелаг је неколико пута мењао име, а садашњи назив је озваничен после Другог светског рата.

Филипине обухвата архипелаг са 7.107 острва смештених између 116° 40′, и 126° 34′ ИГД и 4° 40′ и 21° 10′ СГШ. Према истоку се граничи са Филипинским, према западу са Јужнокинеским а према југу са Селебеским морем. Острво Борнео је смештено неколико стотина километара југозападно, док се Тајван налази северно од филипинског архипелага. Молучка и острва Сулавеси налазе се јужно и југозападно, док се Палау налази источно од Филипина. Острва су сврстана и три целине: Лузон, Висаја и Минданао. Главни град је Манила, док је највећи град Кезон Сити; оба града заједно чине метрополитанско подручје Маниле.

Оно што сви прво помислимо када се спомену Филипини су фотографије предивних обала и тиркизног мора. Северно од Филипина преко Лузонског мореуза налази се Тајван; Вијетнам је са западне стране Јужнокинеског мора; према југозападу Сулуско море одваја Филипине од острва Борнео, а Целебеско море одваја га од других индонежанских острва; према истоку излази на Филипинско море. Острва филипинског архипелага су вулканског порекла, брдовита и покривена тропским кишним шумама. Највиша планина је Маунт Апо, са висином од 2954 метра, најдужа река  Кагајан, а највеће језеро Лагуна де Бај, већи заливи Субик, Давао, и Моро.

С обзиром да се налазе у Ватреном појасу Пацифика на Филипинима је честа сеизмичка и вулканска активност. Архипелаг дневно погоди око двадесет углавном слабијих земљотреса. Ту је и више активних вулкана као што су Мајон, Маунт Пинатубо, и Тал. Ерупција Маунт Пинатуба у јуну 1991. била је друга највећа ерупција на свету у двадесетом веку.

А вулканско порекло значи и обиље руда, па су тако Филипини, други у свету по резервама злата. Из истог разлога, земља обилује и геотермалном енергијом по чему су такође други у свету.

Филипини имају умерено тропску климу коју карактерише велика влажност и врућина. Присутна су три годишња доба,  монсуни Хабагат и  Амихан, а како се налазе у средишту тајфунског појаса, филипински архипелаг годишње погоди око деветнаест тајфуна.

Ова острва насељавају бројне етничке групе. Први становници Филипина су били Негрити који су се настанили још у преисторијско доба. Након њих, у таласима су пристизали аустронезијски народи. Током векова овде су се настанили припадници разних нација чему је допринела и трговина са Кинезима, Малајцима, Индусима и исламским државама. Данас, од 100 милиона становника, око 12 милиона живи ван матице, тако да је Филипинска дијаспора је једна од најбројнијих у свету.

Долазак Фернанда Магелана 1521. означио је почетак шпанске колонизације. Шпански истраживач Руј Лопез де Виљалобос назвао је архипелаг Las Islas Filipinas у част шпанског краља Филипа II од Шпаније. Доласком Мигела Лопеза де Легазпија 1565. из Мексико Ситија основана је прва стална шпанска насеобина на филипинском архипелагу. Филипини су више од триста година били део Шпанске империје. Током овог раздобља католичка религија постала је преовлађујућа а Манила је служила као главно чвориште за шпанску трговачку флоту у Азији.

Крајем XIX и почетком XX века су се одиграле Филипинска револуција и Филипинско-амерички рат. САД су, изузев за време јапанске окупације, имале власт над архипелагом све до 1947. године. Након Другог светског рата Филипинима је призната независност. Од тада ова земља има прилично бурна политичка искуства. Филипини су учествовали у оснивању Уједињених нација, Светске трговинске организације, АСЕАН-а, и Самита Источне Азије. Више о историји Филипина можете видети ако кликнете овде.

Пројекција: ИЗРАЕЛ

Вечерас ће своје утиске и доживљаје са тронедељног боравка у овој предивној земљи, изузетно богатог садржаја, са нама поделити др Елеонора Гвозденовић. Обзиром да вас КАУП ове године у октобру води управо тамо, наша чланица Лидија Ашкенази ће вам представити како ће изгледати тих десетак дана.

Израел (хебрејски  ישראל — Јисраел; арапски إسرائيل — Исраил) је блискоисточна земља, данас парламентарна република која се налази на источној обали Средоземља и граничи се са Либаном на северу, Сиријом на североистоку, Јорданом на истоку и Египтом на југозападу. Израел се први пут спомиње у историјским списима у каменорезу фараона Мернептаха из 1230. године п. н. е. Упркос постојању два званична језика -хебрејског и арапског и чињеници да је ово једина држава са већинским јеврејским становништвом, њена јединственост је и у томе што на њеном древном тлу постоје три светске религије.

Упркос малој површини, Израел се одликује разновсном физичко-географском структуром. Пустиња Негев је на југу, а затим следе Галилеја и Кармел, све до Голанске висоравни на северу. У оквиру Израелског обалног појаса живи 70% становништва. Источно од централне висоравни лежи долина реке Јордан која је део 6.500 km дуге Велике разводне долине. Река Јордан тече од планине Хермон кроз језеро Хула и Галилејско језеро све до ушћа у Мртво море Јужно је Вади Араба који се улива у Акабски залив, део Црвеног мора. Јединствено за Израел и Синајско полуострво су ерозивни циркови, од којих је Рамон највећи, у пустињи Негев. Израел има највише врста биљака по метру квадратном од свих држава медитеранског појаса.

Као што знате, пројекција ће се одржати у среду 8. марта у 20:00 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц. Добро нам дошли! 🙂

Пројекција: ГРУЗИЈА

Ова земља није ни мало често у понуди, а такве дестинације буде знатижељу путника сладокусаца… Наш вечерашњи предавач то свакако јесте – Драган Павловић.

Пројекција ће бити одржана у среду 8. фебруара у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли! 🙂

Грузија, позната и као Ђурђија (грузијски: საქართველო – Sakartvelo), је држава у источној Европи. Граничи се са Русијом на северу и североистоку, Турском и Јерменијом на југу, и Азербејџаном на југоистоку, док на западу излази на обале Црног мора.  Њеним доминирају високи планински ланци Великог Кавказа на северу са бројним врховима који прелазе 4.000 m надморске висине, укључујући и највиши врх у земљи Шхару (на надморској висини од 5.200 m) и Малог Кавказа на југу. Црноморско приморје је доста ниско и замочварено и од обале ка унутрашњости се у виду левка шири пространа Колхидска низија. Низијска подручја се налазе и у источним и централним деловима земље и прате токове највећик грузијских река Куре (или Мткварија) и њених притока. Западни део земље припада сливу Црног мора, док источни део отиче ка Каспијском језеру управо преко реке Куре.

Главни и највећи град у земљи је Тбилиси који је седиште председника и националне владе, док је од маја 2012. град Кутаиси центар законодавне власти (парламента). Већи градови су још и Батуми који има функцију административног центра аутономне републике Аџарије и Рустави (оба преко 100 000 становника). Град Поти који лежи у централном делу црноморске обале је најважнија грузијска лука. Већину популације (преко 80%) чине етнички Грузини, службени језик је грузијски (изузев на територији отцепљених република где се говоре абхаски и осетски језик), а око 80% популације су припадници Грузијске православне цркве. По државном уређењу Грузија је унитарна полупарламентарна држава у којој извршну власт деле председник и влада.

Република Грузија лежи на подручју геополитичке регије Закавказје, на самој граници између источне Европе и југозападне Азије, те се стога може сматрати подједнако и европском и евроазијском државом. Сами Грузини своју земљу називају балконом Европе. У геополитичком и културолошком погледу Грузија се сматра искључиво делом европског континента. Брда и планине покривају 87% површина. На северу се налази ланац планина Велики Кавказ. На југу су западне падине Малог Кавказа и вулканска област која је део Јерменске висоравни. Измећу њих се налази Колхидска низија.

Највиши врх је Шхара на Великом Кавказу са 5.068,9 m. Најдужа река Грузије је 1.364 km дуга река Кура (грузијски: Мтквари), која кроз Грузију тече 351 km, од југа ка истоку земље. Друге веће реке су: Аласани (351 km), Риони (333 km) и Енгури (213 km). Највеће језеро је Паравани (37,5 km²) на 2.073 m надморске висине. Пећина Вороња је са 2.190 m дубине најдубља пећина на свету. Планине Кавказа штите Грузију од хладног ваздуха са севера, док утицај Црног мора доноси топлије време. Клима Грузије је влажно-суптропска на западу до сушне и умерене климе на истоку. Просечна годишња температура ваздуха је 15 °C на западу, а 11 до 13 °C на истоку. На западу годишње падне 3.000 mm падавина, а на истоку само 400.

Изворно име за Грузију је Сакартвело (грузијски  საქართველო) и у приближном преводу означава картвелијанску земљу. Термин је кованица две речикартвел-и (грузијски  ქართველ-ი) која представља етноним и односи се на становнике централног грузијског региона Картли који се може сматрати језгром древне грузинске државе, и циркумфикса „са + народ + о“ који представља класичну конструкцију у грузијском језику за етнониме (у буквалном преводу „територија где живе …“). Од почетка 9. века термин Сакартвело је захваљујући ширењу јединствене вере, језика и културе постепено почео да се односи на подручје свих грузијских држава изван самог региона Картли. Грузини себе називају Картвелеби (грузијски  ქართველები), а свој језик картули (ქართული).

Према древним грузијским рукописима (грузијски  ქართლის ცხოვრება; Картлис цховреба) предак древник Картвелијанаца је био Картлос који је по предању био праунук најстаријег синабиблијског пророка Ноје, Јафета од којег су после великог потопа настали сви европски народи (јафетити). Антички грчки и римски аутори су становнике данашње западне Грузије називали Колхиђанима, а њихову земљу Колхидом, док су они на истоку били Иберијанци или Иверани, а њихова земља Иверија.

Термини Георгија, односно Георгијанци у западноевропским средњовекивним црквеним списима су у директној вези са ранохришћанским светитељем Светим Георгијем (тј. Св. Ђорђем или Св. Ђурђом, па отуд и назив Ђурђија) који је у то време међу хришћанским становницима Кавказа био веома поштован (и који се и данас поштује и слави као заштитних грузијске државе и народа). На подручју данашње Грузије постојала су још током античких времена моћна и независна краљевства. Краљевине Колхида и Иберија су још у IV веку примиле хришћанство, па се Грузија може убрајати међу најстарије хришћанске земље на свету. За више о историји Грузије кликните овде.