Архива за putopis

Пројекција: На крајњем истоку Русије – последња станица – Владивосток!

Један од значајнијих записа о путовању кроз Сибир дао је Чехов, који је на пут према далеком истоку Русије кренуо крајем априла 1890. године. На путу до острва Сахалин, прелазио је хиљаде километара коњским запрегама, возом, паробродом по Волги и Ками, Бајкалу и Амуру, трасом будуће Трамссибирске пруге. Часопис „Ново Време“ штампа његове путописне записе из Сибира, а 1893.  Чехов објављује књигу путописне прозе „Пут за Сахалин“.

Да ли је нашег вечерашњег предавача, Зорана Симића инспирисао Чехов, видећемо. Али, и да није, ни најмање не сумњамо да је доста тога занимљивог и несвакидашњег стало у тих 24000 km за 25 дана! Зато среду 27. децембар у 20 h обавезно одвојте за ову пројекцију, која ће се догодити у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли! 🙂

Руски далеки исток (рус. Дальний Восток) је подручје најудаљеније од своје престонице на свету. Географски, историјски и по правцу миграција, оно се често зове и Забајкал. Његова површина чини 36% територије Руске Федерације, али је насељава тек 4,7% њеног становништва.

Реч је о претежно планинском простору који се протеже од Чукотског полуострва на северу до државне гарнице са Северном Корејом, Јапаном и Кином, обухватајући и острва Сахалин, Курилска и друга. Природа далеког истока је веома разноврсна. Крајњи север је целе године под снежним покривачем, док су најјужнији делови покривени суптропским шумама. Речна мрежа је густа, а највећа река је Амур. Приморски положај ублажава климу Далеког истока и смањује разлике између севера и југа. Клима има монсунске одлике: већина падавина стиже са летњим пљусковима. Камчатку и Курилска острва потресају чести земљотреси и вулканске ерупције. Северна ивична мора Тихог океана су богата рибом. Шуме дају обиље квалитетног дрвета. Злата има на Камчатки и по притокама Амура, а угља, нафте и природног гаса на Сахалину.

Иначе, у време царске Русије на острву Сахалин се налазио затворенички логор за принудни рад. Чехов је спровео попис локалног становништва, па и затвореника. Данас у Јужно-Сахалинску постоји Сахалински позоришни центар „Чехов“, ту се налази споменик овом писцу, као и музеј посвећен књизи „Острво Сахалин“.  Лик Чехова се налази чак и на магнетима који се продају као сувенири, док су на осталим сувенирима приказани медведи, затворенички ланци, црвени кавијар… Чехов, кавијар, нафта и гас су главни руски извозни артикли, а свега тога има на овом удаљеном острву. У том смислу, и ако веома далеко од Москве, оно ипак представља квинтесенцију Русије.

Сибир (рус. Сибирь) је део Русије који се простире у дужини од 7000 km у правцу исток-запад од планине Урал на западу до планина које чине пацифичку вододелницу. Од севера према југу има око 3.500 km од Арктичког океана (Северно поларно море) па до Казахстанских планина и граница са Монголијом и Народном Републиком Кином. Све осим крајње југозапаног дела Сибира, чини око 56% Руске територије са 9,6 милиона km², мада се границе Сибира не могу једнозначно и прецизно одредити. Подручје Далеког истока од Јакутије до тихоокеанске обале, која је са својих 6.179.900 km² површине већа од целог преосталог дела Сибира, изван Русије се обично прибраја Сибиру, али се у Русији сматра посебном регијом. Тако становници Камчатке или Сахалина под „Сибиром“ подразумевају регију која је више хиљада километара далеко од њихове домовине. Утврђивање сибирске територије разликује се зависно од угла гледања: географски, историјски или политички.

Име потиче изворно из монголског и дословно му је значење „земља која спава“, а односило се на Сибирски канат на подручју данашњег западног Сибира, који је настао распадом Златне хорде. Данас се изван Русије под Сибиром обично подразумева читав азијски део Русије. По другој верзији име је добио по јенисејском племену Сибири, које су касније асимиловали Сибирски Татари. Доктор Памела Кајл Крослеј, професор историје у Дармут колеџу, тврди да су Руси назвали Сибир по народу Сибе који данас живи у Кини. Модерно значење имена је ушло у руски језик после освајања Сибирског каната.

По висини Сибир се може грубо разграничити на седам делова: Западносибирска депресија, Северносибирска депресија, Средњосибирске планине, Јужносибирске планине, Средњејакутска низија, Источносибирска депресија и Источносибирске планине.

Највеће реке су Об, који одводњава огромну равницу источно од Урала, ЈенисејЛена и Амур. Поред Иркутска налази се “Сибирско око“ –  Бајкалско језеро, најдубље слатководно језеро на Земљи (1642 m), чија провидност премашује 40 m дибине! Далеко на истоку је и полуострво Камчатка са бројним вулканима.

У већем делу Сибира влада изражена континентална клима: врућа лета (до +40 °C) смењују крајње хладне зиме (до -67 °C). Земља често остаје под снегом до 9 месеци. Крајоликом углавном доминирају листопадне шуме (тајге), док у арктичким подручјима превладава тундра, крајолик без дрвећа. Између тога се налази мешовито, прелазно подручје. На југу тајга прелази у степу.

У великим деловима Сибира као облик тла превладава мерзлота (трајно залеђено тло). Најхладније насељено место на Земљи је источносибирски град Ојмјакон (јужно од Верхојанска).

Огромна пространства Сибира насељава 23 милиона становника, али густином од само 2,7 становника на km². Становништво је концентрисано у релативно уском појасу на југу и југозападу, односно дуж транссибирске железничке пруге која повезује важне велике градове и где је могућа пољопривреда.

У велике градове у том појасу спадају  Новосибирск, Омск, Краснојарск, Тјумењ, Томск, Иркутск, Хабаровск, Улан-Уде и далекоисточна пацифичка метропола Владивосток. Важна индустријска средишта у којима леже још неки велики градови су Хантијско-Мансијски аутономни округ као и Јамалско-ненецки аутономни округ где је тежиште нафтне индустрије и плина, као и јужносибирски „кузњецки базен угља“ (Кузбасс) са индустријским градом Кемерово.

Административном Сибир чине: Алтајски крај, Алтајска република, Бурјатија, Читинска област, Иркутска област, Хакасија, Кемеровска област, Краснојарски крај, Новосибирска област, Омска област, Јакутија, Томска област и Тува.

Већину становништва чине руски досељеници и русифицирани Украјинци који су овамо дошли у прошлим вековима. Већ у XVIII веку их је било више него староседелачког становништва.

Још у време царева забачено и негостољубиво подручје Сибира и средње Азије је служило као место изгона политичких противника и преступника. На страшан глас Сибир је дошао са појавом Солжењицинове  књиге  Архипелаг ГУЛАГ кад се сазнало о свим ужасима затвора и концентрационих логора створених за време Стаљинове владе. Тек са распадом Совјетског Савеза престала су депортовања у та подручја. Од 1920-их година појачава се индустријски развој Сибира, што је учврстило структуру становништва у досељеничку корист.

Староседелачко становништво сибирског севера и руског Далеког истока састоји се од народа алтајске и уралске језичне породице и других народа. Већи народи су Тувинци, Бурјати, Хакаси, Јакути и Алтајци. Мање етничке заједнице које немају своје федералне републике међу осталима су Чукчи, Евенки, Корјаци, Ненци, Ханти, Манси и Јукагири.

За време Совјетског Савеза већина староседелаца, који су одувек били номади, је била присиљена на трајно насељавање и колективизацију у совхозе.

Сибирски шаман

Највеће угрожавање за староседелачко становништво произлази из индустријског отварања и кориштења природних ресурса као што су нафта, природни плин, угаљ, дијаманти и злато у азијском делу Русије. Уз то, алкохолизам је огроман проблем. Језици већине малих народа су пред изумирањем, а посебно тамо где на основи индустријског развоја нестаје околина у којој се њима користило.

Након распада Совјетског Савеза, у Сибиру се појачано (делом илегално) насељавају Кинези, радећи углавном као трговци или предузетници.

Историја

Сибир су окупирале различите групе номадских народа као Јенети, Ненети, Хуни и Ујгури. Монголи су освојили област у XVI веку која је касније постала самостални Сибирски канат. Русија је почела са освајањем Сибира у шеснаестом веку, са освајањима козака Јермака Тимофејевича да би до средине XVII века контролисала област до Тихог океана. Још од цара Петра Првог, Сибир је коришћен за изградњу логора за принудни рад, а нарочито за време совјетске власти стварањем гулага. Прва велика промена у Сибиру је била изградња Транссибирске железнице између 1891. до 1903.

  

Транссибирска железница (рус. Транссибирская магистраль, Транссиб) је мрежа железница које спајају Москву и Европски део Русије са Руским далеким истоком, Монголијом, Народном Републиком Кином и Јапанским морем.

Главна траса железнице саобраћа између Москве и Владивостока преко Сибира. Дуга је 9.288 km, што је чини трећом по дужини на свету (после Доњецк-Владивосток и Москва-Пјонгјанг). Грађена је између 1891-1916. године, протеже се на 8 временских зона и потребно је седам дана да се пређе целом дужином.

Руски јувелир  Карл Петар Фаберже  је 1900. године направио за царску породицу Романов, јаје (Фабержеово јаје) са мотивом транссибирске железнице.

Неки занимљиви параметри пруге:

  • најхладније место је између Могоче (на 6906 километру од Москве) и Сковородина (7306. километар), где температуре падају до -62 °C
  • највиша тачка на пруги је 1.040 m на горском прелазу Јаблоновја (6110. километар од Москве) код Тургутуја
  • најнижа тачка пруге је уз обалу Пацифика код Амурског залива (9252. километар)
  • најдужи мост је преко реке Амур 2616 метара (на километру)
  • најдужи тунел има 7 km али се користи само за теретни саобраћај, налази се код Амура
  • најдужи тунел за путнички саобраћај има 2 km – Тармачукански тунел (8080. километар) код Аркаре
  • најскупљи део градње пруге је 260 km секција код језераБајкал, названа Циркум-бајкалска пруга

Путовање кроз Руску бајку

Транссибирска железница је остала главна саобраћајница унутар Русије. Око 30% руског извоза се транспортује преко ове пруге. После распада СССР-а и отварање граница Русије, железница је постала популарна за стране туристе, али и за Русе. Данас транссибирска железница превози око 20.000 контејнера годишње у Европу, укључујући и 8.300 контејнера из Јапана. Ово је ипак мали број, узимајући у обзир да Јапан извози у Европу око 360.000 контејнера годишње. Руско министарство транспорта очекује да ће број контејнера за Европу повећати на 100.000 до 2005. са око 120 возова на дан. Овим растом иде и потреба да се на деловима деоница са једном траком пруге постави дупли колосек.

Иначе, од главне трасе се одвајају: правац за Кину (Друга траса, од Тарскаје југоисточно до Пекинга, тзв. Трансманџурска железница), Монголију (од Улан Удеа, јужно према Улан Батору и Пекингу, тзв. Трансмонголска железница) и Бајкалскоамурска железница (БАМ), завршена је 1991, од Бајкалског језера, до Пацифика.

За време Руског царства, до 1917. уз композицију је био прикључен и вагон Руске православне цркве, који је служио у крајевима где још нису имали изграђену цркву, радницима који су радили транссибирску пругу и путницима. Након октобарске револуције и за време комунизма воз је био уклоњен а од априла 2005, у договору Руске православне цркве и Руских железница, воз је опет део транссибирске магистрале.

Неке од најинтересантнијих станица

  • станица Витебску Санкт Петербургу
  • највећа станица се налази у модерном градуНовосибирск, где се налази и железнички музеј.
  • Иркутск, станица у слогу класицизма
  • Северобајкаљск, станица у слогу француског Ла Корбизјеја
  • Сљудјанка, изграђена1904. сва у мермеру
  • Биробиђан, станица написана на хебрејском и Јеврејским орнаментима
  • Владивосток, стара, рестаурирана станица са орнаментима
  • Најдужу руту је донедавно саобраћао воз№ 53/54 Харков-Владивосток који је 9714 km прешао у 174 часа 10 минута. Касније је рекордно дугу руту радио воз Кијев-Владивосток.
  • Данас је најбржи воз који вози директно на релацији Москва-Владивосток№ 1/2 Русија, пут пређе у 6 дана и 2 часа.

Транссибирска железница имала је своју величаствену поставку на Међународном сајму ЕКСПО, који је био 1900. у Паризу. Имитација вожње по железници симулирана је померањем панораме, а „вожња“ је трајала један час. Панораму је сачињавао приказ руских градова Москву, Омск, Иркутск, следио је Велики кинески зид и Пекинг. Врло довршен приказ, који се дорађивао до 1903., добио је златну медаљу комисије под Густавом Ајфелом за мост Транссибирске железнице преко реке Јенисеј, царског инжењера Лавра Проскурјакова. Дорађена панорама је суделовала и на Међународном сајму ЕКСПО 1904. у америчком Сент Луису. Поставка се данас налази у петроградском Ермитажу и ради се на њеној поновној изложби у станици Витебск (Санкт Петербург), док ће копије бити изложене по другим железничким станицама у Русији.

Прва идеја за изградњу железнице кроз Сибир јавила се изградњом железнице Москва – Санкт Петербург у тадашњој царској Русији. Прва деоница железнице је изграђена између града Иркутска и Чите, пролазећи долином реке Амур до Пацифика. Пре 1880. године врх државе није подржавао пројекте за изградњу, због компликоване бирократије и страха од финансијског губитка које би железница могла направити. Пројекат од америчког инжењера В. Колинса је одбијен од централне власти, због покушаја власти да спречи утицај Британаца и Американаца у Сибиру. До 1880. пуно је пројеката одбијено за изградњу железнице. Ово је забрињавало власт јер је била јасна потреба изградње железнице између централне Русије и Сибира.

Израда пројекта је трајала скоро десет година, а пројектанти су морали да се боре са притисцима да смање трошкове изградње, на пример: да уместо мостова поставе трајекте преко река и слично. Али пројектанти су остали одлучни да изграде целу трасу железнице, без прекида.

За разлику од приватних пројеката да се железницом споје постојећи градови, Транссибирска железница није имала такав приоритет. Да би сачували новац и умањили спорове са власницима земље, одлучили су да железницу поставе изван градова. Тако је железница постављена 80 km на југ од највећег сибирског града Томска и тако је смањена повезаност градова са железницом. Данас је Томск повезан са железницом до транссибирске пруге и остаје један од пар градова кроз којег не пролази оригинална рута.

Владивосток је основан 1860, и већ до 1880. претворио се у велики лучки град на обали Пацифика. Једини недостатак је била ефикасна повезаност града и истока Русије са европским делом државе. Сергеј Вите, тадашњи министар финансија, је био задужен за надзор изградње железнице која је почела 1891. године.

Слично као код изградње прве трансконтиненталне железнице у САД-у, руски инжењери су почели изградњу са оба краја ка средини трасе. Железница се од Владивостока простирала северно, поред обале реке Усури до Хабаровска на реци Амур. Тај део железнице се звао Усури железница.

Са друге стране, 1890, саграђен је мост преко реке Урал, којим је отворен нови пут ка Азији. Мост преко реке Об је саграђен 1898, као и мали град Новониколаевск, основан 1883. То место се касније претворило у велики Сибирски центар Новосибирск. Први воз је дошао до Бајлакског језера и града Иркутска 1898. године. Касније је завршен последњи део железнице, којим су спојена два краја, између Иркутска и Хабаровска преко Шилка и реке Амур.

Мистериозна грађевина

На градњи железнице су били ангажовани осуђеници са острва Сахалин и из других места, као и руски војници. Једна од највећих препрека је била Бајкалско језеро, око 60 km источно од Иркутска. Језеро Бајкал је 640 km дугачко и преко 1.600 m дубоко. Пруга се завршавала са обе стране језера и купљен је специјални ледоломац из Енглеске да споји железницу док се не заврши део пруге поред јужне обале језера. До 1905. године на руским железницама возило је око 1500 локомотива и 30.000 вагона а на железници је било запослено око 750.000 људи, који су примали око 50% већу плату од просјека. Изградњом дела поред реке Амур на кинеској граници 1916. завршена је цела траса железнице.

Електрификација железнице је почела 1929. и завршена је 2002, као и могућност већег терета до 6.000 тона.

  

Фотографска експедиција Сергеја Прокудина-Горског

Године 1909. са благословом руског цара Николаја II на експедицију по транссибирској рути отишао је познати пионир фотографије у боји, члан Царског географског друштва Сергеј Михајлович Прокудин-Горски. Уживајући потпуну слободу и помоћ железничког особља Сергеј Прокудин направио је богату фотографску документацију дуж железнице. 1917. доласком револуције побегао је, срећом заједно са сликама, у Норвешку. Четири године након његове смрти, његова родбина је продала слике америчкој Конгресној библиотеци. Богат фотографски фонд је данас дигитализован и доступан јавности.

Џиновске снежне грудве

Изградњом железнице дошло је до развоја пољопривреде у Сибиру, где се јавила могућност извоза ка европској Русији и европским земљама спојивши, не само места око железнице, већ и територије и градове на рекама преко којих прелази пруга.

Сибирски пољопривредници су извозили доста јефтиније житарице на запад. Али због пољопривредника на западу, као и због тек почете реформе пољопривредног земљишта у Русији 1896., држава је увела тарифне баријере за житарице из Чељабинска, као и из Манџурије. Ова мера је променила начине извоза житарица, тако што су изграђени нови млинови у Алталу, Новосибирску и Томску, а многе фарме су прешле на произво

Лајка

дњу маслаца. Од 1896. до 1913., Сибир је извозио око 502.000 тона житарица и брашна годишње.

Са економским успоном Азије повећала се стратешка лега Транссибирске железнице. Уз координацију са Трансмонголском железницом контејнер из кинеског Пекинга до немачког Хамбурга путује 15 дана, из Јапана 25 дана. Према извјештају из 2009. возу је са руске обале Пацифика до западне руске границе требало 12 дана. Те године обелоданили су програм за убрзање те деонице на седам дана. Програм је вредан 11 милијарди долара у периоду од 5 година. Тиме би повећали просечну дневно пређену дужину са 900 km на око 1500 km.

Од јануара 2008. Кина,

Сибирски бели тигар

Монголија, Русија, Белорусија, Пољска и Немачка договориле су споразум о линији Пекинг – Хамбург. Возoм допрема блага је ⅓ до ½ бржа него морским путем. Са 2009. за 20% је смањен трошак превоза контејнера, тако трошак једног стандардног контејнера између Јокохаме и Пољске кошта 2820 долара, од корејског Пусана 2154 долара. Један од отежавајућих фактора је ширина колосека, воз треба двапут да мења подвозје, на граници са Европском унијом и Кином. У Монголији и Белорусији је ширина колосека такође руских 1520 mm.

Пројекција: На Аладиновом ћилиму – ИРАН, висине и долине

И ако је Драгана Павловића на овај пут повела жеља да се попне на Дамаванд, он је са својим другарима прошао много шири круг обишавши бројна занимљива места вођен срцем великог путника. Подсећамо да је чланак у два дела, објављен у часопису „Planet“, и на нашем сајту. Међутим, изворна верзија је претрпела веће измене, јер је Драган практично сажео своје предавање за репортажу на много страна. Слушала сам то предавање, као новинар, пре 13 година. И сада, као и онда мислим да оно има трајну вредност, коју вреди чути и доживети, или тачније, да га никако не треба пропустити!

Дођите зато у среду, 13. децембра у салу нашег Клуба (Устаничка 125 ц) и схватићете колико је наслов овог догађања веродостојан. Вожња ћилимом почиње у 20 h, добро нам дошли! 🙂

За увод, довољно је да прочитате репортажу (кликом на слику):

Ма колико ме овој, а и другим земљама као планинара призвале њене планине и врхови које још нисам открио, овде вас неизбежно понесе магија Истока, коју побуђује много тога што срећете на сваком кораку, нарочито када видите остатке градова који су били драгуљи људске цивилизације, центри својевремено најблиставијег царства које је икада постојало.“ – Драган Павловић

Пројекција: Уз фадо и порто… ПОРТУГАЛИЈА

Да ли знате да  је Португалски језик један од најраширенијих на свету и да њиме говори више од 230 милиона људи? Службени је језик у девет земаља, а највише је говорника у Бразилу. Или да се најдужи европски мост налази у Лисабону? Реч је о мосту Васка да Гама дугачком фасцинантних 17,2 km. Или да је популарни фадо на листи UNESCO-ве светске нематеријалне културне баштине? Или да овде жене, у просеку живе 6 година дуже од мушкараца? И ако је земља коју светска историја бележи као моћну колонијалну силу,  Португалија је прва која је још давне 1761. укинула ропство.

Ако то можда нисте знали, онда ћете много тога сазнати у среду 29. новембра, у сали нашег Клуба, када своје импресије са боравка у Португалији и њеним острвима са нама подели проф. Др Елеонора Гвозденовић! Добро нам дошли 🙂

Португалија, или званично Португалска Република је држава на западу и југозападу Иберијског полуострва у југозападној Европи, и најзападнија је земља континенталне Европе. Граничи се са Шпанијом на северу и истоку, а на западу и југу излази на Атлантски океан. У саставу Португалије су и два архипелага у Атлантику: Азори (Açores) и Мадера (Madeira). Тренутно најпознатији Португалац на свијету, Кристиано Роналдо, рођен је на Мадери!

Португалија је изразито атлантска земља, која заузима западни део Пиринејског полуострва, рт Рокаизмеђу Атлантског океана и Шпаније. Крајња западна тачка, која је истовремено крајња западна тачка континенталног дела Европе, је рт Рока (порт.: Cabo da Roca), док крајњу источну тачку чини место Миранда до Доуро. „Овде се земља завршава, а море почиње“ су стихови португалског националног песника Луиша де Камоиша (Luís Vaz de Camões, 1524. -1579.), који најбоље описују осећај када се попнете на Кабо да Року, најзападнију тачку континенталног дела Европе. Стеновити рт (како на српском гласи његов назив) висок је око 140 метара и поглед са његовог врха одузима дах. Испод вас је литица, а ту, одмах преко Атлантског океана налази се Америка!рт Рока

Са њених обала испловљавали су Васко да Гама, Педро Кабал и Фернандо Магелан и  као значајна поморска сила у прошлости је стекла велику прекоокеанску империју.

Име Португалија само по себи открива делове ране историје ове земље — оно потиче од римског имена Portus Cale, могуће мешавине грчког и латинског имена које значи „Лепа лука“, или чак мешавине келтског и латинског, или мешавине феничанског и латинског.

Белем кула Споменик географским открићима Споменик географским открићима Maгеланов брод - Викторија

Просторима Португалије током историје прошли су и задржали се многи народи и цивилизације:  Ибери,  Келти, Феничани и Картагињани, Грци, германска племена (Свеви и Визиготи) и Мавари својим културама оставили су трага у овој земљи. Као независна држава, први пут се појавила током средњег века (1179.), а свој утицај увећала је и проширила током XV и XVI века, у доба великих географских открића поставши велика економска, политичка и културна сила и створивши велику Португалску империју која се простирала од Бразила, преко Африке, Индије и Кине, до Источног Тимора у Индонезији. Португалија је била светска сила у доба открића, јер су португалски морепловци открили поморски пут до Америке, Африке, Индије и далеког Истока.

Крајем XVI века (1580.), Португалија је први пут у историји изгубила независност, нашавши се под влашћу Шпаније чиме је почело пропадање Португалије као велесиле. И после поновног успостављања независности (1640) Португалија је наставила да губи економску и политичку моћ, и то због низа догађаја као што су Земљотрес у Лисабону 1755, Наполеонова освајања, независност Бразила (1822.) и грађански рат између апсолутиста и либерала. Године 1910. збачена је монархија. Добар део ХХ века, (1927—1974) Португалија је провела под десничарском диктатуром. Дана 25. априла 1974, лево оријентисани војни пуч звани „Револуција каранфила“ збацио је репресивни режим после чега је земља прошла кроз велике демократске реформе. Године 1975, Португалија је дала независност својим преосталим колонијама. Португалија је једна од оснивача НАТО-а а од 1986. члан је Европске економске заједнице, данашње Европске уније.

Португалци народ је хомогена група типично медитеранског изгледа. Од 11 милиона становника 99,5%, чине Португалци, док на Бразилце, Шпанце и Енглезе отпада укупно 0,5%.

Више о старијој историји Португалије можете видети овде.

 Лисабон лети, предвече Мост "Васко да Гама"

Незаобилазна знамења Португалије су порто и фадо!

Фадо, врста меланхоличне музике и везује се са португалском речју saudad, који се може описати као чест људски осећај – као заљубљеност у некога, ко је врло далеко. Тај стил је чиста мешавина  туге,  бола,  носталгије,  среће и љубави. Фадо вероватно потиче од мешавине ритмова афричких робова и традиционалне музике португалских морнара, са арапским утицајем. Постоје две варијације фада – фадо из Лисабона и из Коимбре. Лисабонски фадо био је првенствено популарна музика, обично су га изводиле жене, док је фадо из Коимбре имао више литерарно обележје и обично су га изводили мушкарци. Оба правца су данас прихваћена као национална музика цењена у иностранству, више него у самој Португалији. У прилог томе говори и чињеница да се фадо налази се на попису Нематеријалне културне баштине коју саставља UNESCO.чаше за Порто

Обогаћено и јако црно вино, Порто  које је добило назив по истоименом лучком граду, засигурно је најпознатији национални производ. Ексклузивно се производи у долини Дуро на северу Португала, од чак 80 врста винове лозе. У питању је слатко црно вино, које се често сервира као дезертно, мада постоје и сува, полусува и бела варијанта. Обогаћена вина налик на порто праве се и ван Португала, али у Европи, по правилима о заштити порекла, само вина из Португала могу да носе ознаку порт или порто.  Ту је и средње слатки розе доста млађег бренда, Матеус (Португалци изговарају Матуш), који се флашира у специфичним боцама. Марка је настала 1942, а производња је почела после Другог светског рата. Ово вино је било нарочито по укусу тада убрзано растућег европског и северноамеричког тржишта. Производња је убрзано расла током педесетих и шездесетих година прошлог века, да би до осамдесетих, када му се придружила и бела верзија, оно чинило преко 40% извоза вина из Португала. У то време њихова продаја на светском тржишту достигла је 3,25 милиона пакета годишње. Иначе, на португалском се „Живели“, или „У здравље“ каже „Saúde“ (сауџи!)

А кад смо већ код вина, Храна у Португалу се прави претежно од рибе, поврћа и воћа. Једно од народних јела, бакаљау, се прави од сушене рибе са поврћем.  Најчешћи додаци су  маслиново уље, бели лук и сир. Португалци највише пију вино, а после оброка се пије јака кафа која се назива бика. Од осталих националних јела, вреди споменути Франго на пукара (кувана пилетина), Карбидела (пилетина кувана са пиринчем у сопственој крви) и Козидо а Португеса која се прави од кромпира и великог броја различитих меса и поврћа.

Геолошки, тло Португалије представља природно спуштање шпанске Мезете, грађене од старих кристаластих стена, према Атлантику. Речни токови поделили су висораван, која се лагано спушта према обали и претворили је у групе брегова.

 

На истоку државе простиру се планине, док је западни део низијски. Северни део Португалије чини планинска покрајина, која се пружа од реке Мињо до реке Доуро. Источни део ове покрајине чине висоравни, висине 700-800 m, настале у долинама истоимених река: Доуро и Мињо. Са тих висоравни дижу се бројне планине, висине 1000-1400 m. Овај крај се зове Траш ош Монтеш.

Спуштајући се према мору, долази се до равница на 200-300 m надморске висине, а онда у приморски обални део. Средњи део Португалије се разликује од северног дела. Од Доура до Тежа, преко Квимбре, иде изразита тектонска линија која условљава благе облике рељефа изграђене од гранита. Тектоника наводи реку Тежо да тече ка западу, да би потом скренула ка југозападу.

И овај део територије пресеца неколико планинских ланаца (сера), међу којима се истиче висока Сера де Естрела (1990 m). На овом планинском ланцу налази се и највиша тачка у континенталној Португалији. На њему се опажају трагови глацијације. Ипак највиши врх у земљи је угасли вулкан Пико (2371 m), на истоименом азорском острву, на коме се опажају трагови глацијације. Од венца Сера де Естрела од венца Сера де Синтра простире се Естремадуру, која је изграђена од мезозојских стена, а покривена је оскудним културама и слабом шумом. Јужно од Сеере де Естрела пружају се уз руб Мезете прво Терцијарни, затим Плеистоценски и најмлађи седименти, који спуштајући се према мору сачињавају висораван Ремадуру.

Југоисточно од ове висоравни пружају се равнице Рибатежо и Алентежо. Та равница се лагано уздиже у висораван Горњи Алентежо. Југозападно од Алентежа пружају се огранци Сере Морене, а јужно од њих пружа се висораван Алгарве, изграђена од мезозојских и терцијарних слојева, и делувијалних и алувијалних седимената.

У Португалији разликујемо две врсте климе: океанску и медитеранску. Прва влада на северу Португалије, под утицајем Атлантика и карактеришу је благе зиме и лета влажнија, не тако жарка као на југу. Планине на северозападу граде кишну баријеру облацима са Атлантика, па примају и више од 1000 mm кише годишње. У јужном делу земље преовладавају утицаји с Медитерана, па он има сушнију климу од северне Португалије. Овде су заступљена жарка и сушна лета и благе али влажне зиме са средњом јануарском температуром од 10 °C.

У унутрашњости државе лета су врела и сува, па су суше уобичајене на истоку, захваљујући планинама које онемогућавају киши са Атлантика да продре у унутрашњост. Утицај климатских фактора са мора јачи је од утицаја климатских фактора са копна, а ветрови су знатно јачи и чешћи са западног него с источног квадранта, а зависе од померања азорског антициклона.

Захваљујући изразитијим падавинама севернији део земље је шумовитији. Знатни простори у планинама су под травном формацијом. У песковитом приморју засађен је на великим површинама приморски бор. У унутрашњости већи значај има посебна врста храста од чије се коре добија плута )Португал је највећи извозник плуте, чак 70 % плуте потиче одавде!). Југ је мање шумовит, али је јужни део Алгарва познат по узгоју рогача, смокава и бадема. У нижим пределима широм земље узгајају се маслине.

У Португалији живи много дивљих сисара укључујући вукове, вепрове и рисове. Вук и рис су на ивици истребљења и упркос великим напорима власти, тај се тренд не поправља. Нарочито рис, јер у земљи постоји још свега неколико парова. Гмизаваца има у изобиљу, на југу посебно гуштера и камелеона. Птичији свет, међу којима и врсте својствене само Пиринејском полуострву, обогаћује се годишњим миграцијама до Африке и назад.

Речна мрежа у Португалији је густа. Скоро сви речни токови долазе из суседне Шпаније:  Мињо (гранична река на северу), затим Лима, Доуро (на чијем ушћу лежи Порто), Мондего, Тежо (најдужа река на Пиринејском полуострву са Лисабоном на самом ушћу), Садо и Гвадијана, гранична река на југу. Делимично се користе за пловидбу због велике разлике између летњег и зимског водостаја, док планинске реке на северу располажу високим хидропотенцијалом.

Атлантска обала је ниска, песковита и слабо разуђена. Деловање мора на португалску обалу, посебно плима и осека, које уздижу и спуштају дуж обале висину мора од 3,5 до 4,30 m, утицало је на стварање естуара. На стварање осталих изразитих облика обале доста утичу таласи, који се дижу и до 10 m висине, а имају ударну снагу до 20 тона по m². Они су знатно већи и јачи него на Медитерану.

Иначе, на португалском се „Живели“, или „У здравље“ каже „Saúde“ (сауџи!)

Пројекција: КАПАДОКИЈА

Вечерас нас Зоран Симић води у Кападокију. Полазак је у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“).

Немојте каснити, добро нам дошли! 🙂

Кападокија, (грчки.: Καππαδοκία) је древна регија која обухвата провинције Аксарај, Невшехир, Нигде, Кајсери и Киршехир у Централној Анадолији у централној Анадолији, данашњој Турској. У античком свету то је била велика територија у Малој Азији; у време Херодота, Кападочани су заузимали сву земљу од масива Таура до Црног мора. У географском смислу, Кападокија се на југу граничила са масивом Тауруса, на истоку са Еуфратом, на северу са Црним морем, а на западу са великим сланим језерима у унутрашњости Анатолије.

Оно што је чини широко популарном су свемирски пејзажи јединственог чуда природе у облику необичних и огромних камених стубова, тзв. Вилинских димњака. Крајолик необичних вулканских стена које су обликоване ерозијом у  aридној клими je, заједно са историјским локалитетима исклесаним у стенама Кападокије, уписан је на листу светске баштине UNESCO-a 1985. године. У шупљинама необичних скупина стена око града, налазе се подземна насеља из IV века, али и цркве и самостани из византијског доба, након иконоклазма. Неке од њих имају добро очуване фреске из раздобља од VII до XIV века.

Вулканска ерупција планине Ерџијес (turski: Erciyes Dağı), пре око 50 милиона година, огромне количине вулканског материјала, пепела и лаве, обликовали су мекане стене Горемеа (Национални парк Гореме , турски: Göreme), које су временом еродирале деловањем ветра и воде у данашње невероватне и јединствене формације, које представљају атракцију за туристе са свих страна света. Типични облици су стубови, торњеви, обелисци и игле висине до 40 m и они покривају подручје од око 20 000 km². Нестваран призор долине прошаране зеленилом, а на њеном дну се таласају брда у нијансама розе, драп и беле, која на другом крају прелазе у пругасте планине са тамно браон врховима. Најдоминантније брдо у долини je Акдаг (1325 m), док је оближњи вулкан Ерџијес још увек активан. Околни крајолик је аграрног типа са мноштвом раштрканих села.

Најзад, Овом јединственом делу мајке природе завршни печат су дали људи. Они су брзо увидели како се стене

Горема лако клешу и да су као такве погодне за стварање објеката попут мреже подземних стаништa. Тако су примитивним алатом почели да дубе меке вулканске стене и у њима праве своје домове, штале и голубарнике, светилишта и гробнице, повезујући их међусобно мрежом подземних ходника.

Али, од I века нове ере, Кападокија је постала склониште првих Хришћана, који су под њеним стенама нашли уточиште од прогона Римљана и ту формирали велику заједницу. Саградили су 36 подземних градова и више од 600 цркава, које и дан данас чине саставни део овог фантастичног простора. То је и разлог што Кападокију називају „колевком хришћанства“…

У IV веку je овде настала мала анахоретска заједница, делујући према учењу Светог Василија Великог . Они су исклесали монашке ћелије у меканим стенама. Током византијског иконоклазма (725.-842.) њихово

украшавање је сведено на минимум, обично само сликом симбола попут крста, али после тог раздобља оне су богато осликане фрескама, а подигнуте су и друге сеоске цркве на подручју целе Кападокије. Најпознатије су: Ел Назар (Х век), Eлмали Килисе (тзв. „Јабука црква“, једна је од најпознатијих и најбоље очуваних у читавом комплексу. Назив је вероватно добила црвенкасте лопте коју у левој руци држи арханђел Михајло на главној куполи, а  можда и због јабуковог дрвета које је расло у непосредној близини цркве.), Црква Свете Барбаре (XI век) Јилани (или „Црква са змијом са фреском Светог Теодора и Светог Ђорђа у борби са аждајом, која је у овом случају представљена као змија), Каранлик Килисеси (XI век, названа је „Тамна црква“, вероватно зато што је мали прозор из припрате био једини извор светлости у њој. Тај недостатак светлости је, међутим, учинио да су те фреске данас најбоље очуване у целој Кападокији.), Сарикли („Црква сандала“, названа због два отиска стопала на фресци крај улаза, за која су везане многе легенде), Ортахан, Дурмус Кадир, Јусуф Кос, Безиртан и највећа осликана Токали („Црква копча“) с краја XII века.

  

Први становници Кападокије правили су удубљења у вулканским стенама да би се заштитили од хладноће и дивљих животиња, а затим су их повећавали сходно својим потребама и повезују исклесане грађевине у мрежу подземних села, попут  Каjмаклија или Деринкуја, како би начинили склониште од инвазије Арапа. градови су се ширили и добијали нове и нове садржаје, неопходне за живот људи. Чак и људи који су живели на површини, у случају опасности су бежали у подземне градове, тако да је у то време већина кућа била тунелима повезана са подземним градовима. У свим подземним градовима постојали су вентилациони отвори, који су досезали и до 80 метара у дубину, и који су, осим за вентилацију, служили и за задовољавање потреба за водом. Ти  градови су се простирали испод површине земље и по неколико километара у ширину, а поједини делови имали су и по осам-девет нивоа, док је лавиринт уских тунела водио до соба различитих величина, којих је било на хиљаде. У градовима су постојале кухиње, собе са креветима, оставе за житарице и вино, салони за састанке, тоалети, све што је потребно за нормалан живот. Сваки од њих је имао специјалан начин заштите од уласка непријатеља – огроман камен, за чије је померање било потребно најмање двоје људи и којим се затварао улаз у град са унутрашње стране. Нико не може да каже колико има поџемних градова на територији Кападокије. Према неким предпоставкама, има их на стотине, али је до њих немогуће доћи, јер су им улази затрпани. За сада их је откривено око 40, а само шест је отворено за посетиоце.

Деринкуј у преводу значи дубоки бунар и најбоље је истражен од свих до сада откривених подземних градова. Открио га је 1963. године случајно један становник, који је рушио зид у својој кући-пећини и иза зида открио просторију о којој нико није имао појма, а која је водила у другу просторију, затим у трећу… Подземни град је отворен за посетиоце 1965 године.  По територији заузима површину од око 4 х 4 km, простирући се приближно 55 метара у дубину. Неки научници сматрају да град има око 20 нивоа, али истражено је и отворено за посетиоце само осам. Сматра се да је у Деринкују могло да живи истовремено чак 50.000 људи.

Околни крајолик краси и сијасет голубарника, уклесаних у стене. Иначе, Долина голубова (турски: Güvercin Vadisi) је атрактивна за пешачке туре, јер пружа уживање у идиличном амбијенту и зеленилу, уз посматрање стена са урезаним кућама и наравно, мноштвом голубарника, по којима је и добила име.

Иначе, град је током историје више пута мењао име и био познат као Корама, Матианa, Макан, те Aвсилар.

Најранији помен Кападокије је из VI века п.н.е. Она се помиње у великом тројезичном натпису двојице персијских царева, Дарија Великог и Ксеркса I. На персијском језику, име ове земље гласи Катпатука, али је јасно да се не ради о персијској речи. Највероватније, Кападокија значи „земља лепих коња“.

Под каснијим царевима Персије, Кападокија је била подељена у две сатрапије. Тако се временом издвојила област Понт, уз обалу Црног мора, као посебна историјско-географска област. Ово издвајање је већ било готово у време Ксенофонта.

У хеленистичкој епохи, остатак Кападокије (од сада ће овај чланак реферисати на Кападокију без Понта) је била формално независна држава. Главни град је била  Мазака  данашњи Кајсери, а други већи град била је Тијана, недалеко од Таура.

Премало се зна о Кападокији пре него што је постала персијска сатрапија. Зна се само да је у време Хета била веома значајна земља и да се управо у њој налазила хетска престоница  Хатуша. Иако сатрапија у персијско време, Кападокија је сачувала известан степен самосталности. У једном часу, поред сатрапа, појавили су се локални владари. Тако је Аријарат I, у време  Александра Великог, постао самостални владар. Када је Персија прешла у руке Александра Великог, он је задржао на кападокијском престолу Аријарата I.

Континуитет владајуће династије у Кападокији је само прекинут када је после Александрове смрти, македонски регент Пердика дао да се разапне Аријарат. Међутим, његов син је поново успоставио власт у Кападокији.

Под Аријаратом IV, Кападокија је дошла у контакт са Римом, прво као његов непријатељ и савезник римског противника Антиоха III, а затим као његов савезник против македонског краља  Персеја. Наредни кападокијски краљ Аријарат V у великој мери је помогао Римљанима у обрачуну против Аристоника 130. п.н.е., који је покушао да узурпира престо Пергама, државе која је у том часу постајала римска провинција Азија.

Рим је подржао Кападочане у борби против Митридата VI. Рат између две силе се у великој мери водио управо на територији Кападокије, нарочито у Другом и Трећем митридатском рату. Римски поредак је успостављен у Малој Азији, тиме и у Кападокији, након Помпејевог похода у Трећем Митридатском рату, 63. п.н.е.. У римском грађанском рату, Кападокија је била на страни Помпеја против Цезара, а касније на страни Марка Антонија против Октавијана Августа. Након ових ратова, Кападокија је била нејака клијентска држава, без стварне самосталности. Крај династије је дошао коначно 17. године, када је цар Тиберије, начинио од Кападокије римску провинцију.

У раном хришћанству, стара престоница Кападокије, Мазака, под новим именом Кесарија (Ћесарија) била је важно епископско средиште. Тројица кападокијских очева – Василије Велики, Григорије Ниски и Григорије Назијанзин, су необично важни за рану историју цркве. Укупно, Кападокија је било необично важна земља за рану историју хришћанства. Све до 1071. године била је део Византије. Више од три хиљаде цркава, сведоче о православном и грчком карактеру прошлости Кападокије. Последњи православни хришћани су напустили Кападокију током етничког чишћења, и геноцида које је Турска спровела над Грцима од 1922. до 1924. године.

 Назари, традиционални турски талисмани против "злог погледа" 

Пројекција: Цивилизација Кишних шума

Вечерас вас позивамо на предавање о једној вишеструко занимљивој теми. Наш гост је др Рајко Голић, географ, који ће нас приближити ендемским људским заједницама које живе независно од свега што се дешавало током историје, од постања до данас. Таквих заједница има на неколико места у свету, али је Амазонија највеће пространство где тако нешто може остати скривено од свевидећег ока глобалне, модерне данашњице.

Среду, 20. септембар свакако одвојте за овај догађај који ће бити приређен у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“) и дођите да заједно откривамо вечиту тајну Амазонске цивилизације.

Пре текста којим желимо да вас уведемо у тему, подсећамо вас на феноменалну причу наше новинарке Нађе Новаковић и препоручујемо да прочитате у целости транскрипт фантастичног предавања етноботаничара, Марка Плоткина „Шта људи из Амазоније знају, а Ви не знате“ и  чланак Михаила Ракића о Кавахива племенима.

Амазонија је огромно прашумско пространство на северу Јужне Америке. Име је добило по реци Амазон и простире се на површини од 5,5 милиона квадратних километара, преко територија девет држава: Бразил (60% прашуме), Перу, Колумбија, Венецуела,  Еквадор,  Боливија,  Гвајана,  Суринам и Француска Гвајана.

Геолози сматрају да су Анди, приликом судара геолошких плоча, заокружили све воде Јужне Америке. Ерозијом источне обале оне су потекле ка Атлантском океану, створивши тзв. плућа данашњег човечанства.

Разбацана по том зеленом океану, миљама далеко од урбане културе нашег света, потпуно изоловани од свега што нама може бити познато, али и обрнуто, живе племена људи у исконском маниру, као тек настали, срасли са бујним животом својих станишта, где нико од нас не би преживео ноћ.

Марк Плоткин каже: Ја сам етноботаничар, научник који ради у тропским прашумама да би забележио како људи корПлућа светаисте локалне биљке. Ово радим већ јако дуго; и желим да вам кажем да ти људи познају те шуме и та медицинска блага боље него што ћемо их ми икада познавати. Али исто тако, те урођеничке културе, нестају много брже од самих шума. Најзначајнија и најугроженија врста у прашуми Амазоније није јагуар, није орао харпија, већ су то изолована, неконтактирана племена.

Непозната племена без контактафото: Ricardo Stuckert са спољним светом живе и у џунглама Бразила, Колумбије, Еквадора, Венецуеле, Боливије и Парагваја. Све њих угрожавају компаније и појединци који секу шуме или се баве недозвољеним ловом.

Тропске прашуме су назване највећим изразом живота на земљи. Оне садрже одговоре на питања која тек треба да поставимо. Али, познато је да оне врло брзо нестају. Амазонија је најмоћнији од свих предела. То је место лепоте и чуда, а неконтактирани народи имају мистичну и исконску улогу у нашој машти. То су људи који најбоље познају природу. Они заиста живе у потпуној хармонији са природом. По нашим мерилима, неки би ове људе одбацили као примитивне, па ипак, они знају ствари које ми не знамо и пуно тога бисмо могли од њих да научимо. Они не умеју да запале ватру, или нису умели када су први пут контактирани. Али они познају шуму далеко боље од нас – тврди Плоткин.

Зашто су ови људи изоловани? Они знају да ми постојимо, знају да постоји спољни свет, али су одабрали да остану изоловани. Зашто се крију од човека? Вероватно је то почело 1892. када је потражња за природном гумом из Амазона довела уфото: Ricardo Stuckert „Смарагдно царство“ Хулиа Арана, чији су људи, његово предузеће, и слична предузећа убијала, масакрирала, мучила и касапила затечене староседеоце џунгле. Исконско ДОБРО препознало је исконско ЗЛО и тако су направили свој избор.

Недавно (22. децембра 2016. године) је Британски Гардијан објавио вест о открићу још једног изолованог племена у Амазонији. За њих је боље да остану изоловани, каже Бразилски фотограф, Ricardo Stuckert који их је фотографисао. У истом хелихоптеру је био и познати стручњак за Бразилске домороце са 40-шњим искуством, Jose Carlos Meireles, који каже: “Никада нису ступили у контакт ни са ким, немамо појма којим језиком говоре нити ко су они. Срећом да не знамо. Онога дана када сазнамо за њих почињу проблеми”, тврди он.

Stuckert је тад био посебно импресиониран бојом на телу једног од мушкараца, за шта је помислио да је камуфлажа, али му је Meireles објаснио – Кадфото: Ricardo Stuckertа је хладно ми на себе ставимо одећу, док они користе ту боју како би се заштитили. Фотограф је изразио уверење да је за те људе најбоље да остану изоловани. Помислио сам у себи ‘Мораш да снимиш, ово мора бити сачувано’, испричао је фотограф, а идентичан став има и Meireles, описујући три изоловане групе у држави Акре, које је пронашао 1988. године. “Они користе секире, мачете, тањире, знају за наш свет, али им је слабо познат”, објаснио је. Верује да се у племену налази око 300 људи и да узгајају банане, слатки кромпир, маниоку и кикирики, као и да се баве ловом и риболовом. Драго му је што изгледају здраво, и додаје како нико не зна име тог племена. “Зовемо их Индијанци с горњег тока ријеке Хумаита”, рекао је Meireles.

Многи урођеници из области Амазона имају контакт са спољашним светом већ 500 година, али многи избегавају сусрет са остатком цивилизације и живе у изолацији. У Бразилу је данас познато за око 896.000 Индијанаца у 238 племена. Већина урођеника је током периода од пет векова ишчезла, углавном због изложености болестима и насиљу.

Данас живимо у безбојном свету глобализације, неолибералног, корпоративно издресираног друштва, које сатире живот појединца путем сијасет лицемерних парола. Стога и је заиста право чудо да постоје очуване, рекла бих ендемске људске заједнице, потпуно изоловане од остатка истрошеног и контаминираног света; племена која живе у ловачко-сакупљачким друштвима, непромењеним начином живота већ хиљадама година, и које су у потпуности заобишли историјски токови и пошасти свакојаког напретка. Као карактеристику њиховог живота, неки новинати износе своја паушална запажања како ти људи немају проблема са храном и смештајем, јер им је све надохват руке, али суштина је у чињеници да модеран човек не би преживео ни 24 сата на њиховом месту!

фото: Ricardo Stuckert

Пројекција: ПЕРСИЈА

Зорана Симића, нашег вечерашњег путника-предавача, многи знају и као Симу пећинара 🙂 Он ће нека своја занимљива путовања ове године поделити са нама кроз слике и причу, а древна Персија, данашњи Иран је прва од таквих.

Чекамо вас у среду у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“) – ДОБРОДОШЛИ! 🙂

До XX века уобичајени назив Персија потиче од ахеменида, који су у VI веку п.н.е. основали прво персијско царство. Оно се састојало из простора око садашње провинције Фарс око града Шираз, од које се изводи Фарси, назив персијског језика. Стари грци су ту провинцију звали Персис. Ради се о просторима данашњег Ирана.

Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран.

Иран (персијски ایران), или званично Исламска Република Иран (перс. جمهوری اسلامی ایران) је држава у југозападној Азији . На западу се граничи са Ираком и Турском, на северу са Јерменијом, Азербејџаном и Туркменистаном и на истоку с Авганистаном и Пакистаном. Осим тога, на северу излази на Каспијско море, а на југу на Персијски залив и Омански залив, део Индијског океана.

Персијско царство је било серија владарских династија са седиштем у Персији (сада Иран), са границама које укључивале и проистекле је из тог језгра. Прва од њих је основана пре више од 2.500 година, 550. године п. н. е. , али владавина династије са седиштем у том региону била је одсутана у периоду од 850 година, од 651. до 1501. године.

Династије које се рачунају као Персијско царство су:

  • Ахеменидско царство (550-330. п. н. е.), још познато као „Прво персијско царство“,
  • Селеукидско царство
  • Партијско царство (247. п. н. е.-224. н. е.), још познато „Арсасидско царство“,
  • Сасанидско царство (224-651), још познато као „Новоперсијско царство“ или „Друго персијско царство“,

Историја Ирана под:

  • Сафавидима (1501-1736)
  • Авшаридима (1736-1796)
  • Зандима (1750-1794)
  • Каџарима (1785-1925)
  • Пахлавима (1925-1979)

Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран. Више о историји сазнаћете када кликнетеовде.

 

Иранци своју државу зову Иран још од давнина. Староирански облик тог имена је Арјанам са значењем земља аријеваца. Становништво чини широка лепеза етничких група и већина припада медитеранској, кавкаској или алпској грани индоевропске породице народа, потомцима првих аријевских досељеника на иранску висораван, али су честе миграције и освајања учинили да иранско становништво чине и бројне друге етничке групе: Турци, Курди, Балучи, Лури, Туркмени, Арапи, Јермени и Асирци. Такође, у Ирану тренутно живи и око милион и по припадника номадских племена Кучан, Кашкаи, Шахшеван, Афшар, Бахтијар, Гилак и других. Велике политичке и економске промене у ширем и ближем окружењу земље утицале су на састав становништва. Иран је последњих деценија привукао многобројне избеглице из иностранства као и радну снагу, првенствено с индијског потконтинента и из југоисточне Азије, што је још више допринело разноликости његовог становништва.

Географски појам Иран, обухвата целокупну иранску висораван. То јест, државу Иран као и поједине области суседних држава. Иранским пејзажом преовладавају планински ланци између којих се налазе многе долине и према истоку и југоистоку пустињске висоравни. У источном делу земље превладавају слабо насељене равне пустиње Дешт-и-Лут и Дешт-и-Кевир (Велика слана пустиња) с повременим  сланим језерима, које се настављају источније у западном Пакистану и јужном Авганистану.

Северозападни део земље који је плоднији и најнасељенији је уједно и најбрдовитији. На северу се налази високи планински ланац  Елбрус са највишим врхом Ирана, 5.607 m високим Дамавандом. На југозападу од Оманског залива све до сланог језера Урмије, протеже се други велики кречњачки ланац Загрос са највишим крашким врховима Динар-Кух (4.976 m), Оштран-Кух (4.328 m) и Кукалар-Кух („Кукасти врх“, 4.298 m). Ирански плато је висораван која се пружа између поменутих планинских ланаца у средишту и на истоку земље.

У широком подручју између планина налазе се велика пољопривредна и урбана средишта као Исфахан или Шираз.

У земљи не постоје већи речни системи, а саобраћај се током историје одвијао караванима које су пролазиле кроз кланце и превоје у планинама. Високе планине су такође представљале проблем у приступу према Персијском заливу и Каспијском језеру. Већих слатководних језера нема, а на северозападу је плитко полуслано језеро Урмија.

У Ирану влада углавном сушна и полусушна клима. Изузетак је равница уз Каспијско језеро где влада блага суптропска клима океанског типа; овде температуре зими ретко падају испод 0 °C и клима је влажна током целе године, док се температуре лети ретко пењу изнад 29 °C. Уз обале Персијског залива је сушна полупустињска клима где владају умерене зиме и врло сува и врућа лета. Иран се налази у сеизмички врло активном делу света који често погађају земљотреси (Дамаванд је вулкан!).

Биљни и животињски свет у Ирану је због великог броја биома и станишта врло разнолик. У биљном покривачу постоји изразити климатски градијент, од полупустињских летопадних грмљака уз јужне обале, до бујних влажних шума океанског типа на северу уз Каспијско море. На истоку су голе пустиње са ретким травнатим оазама, а у средишту земље на пространој унутрашњој висоравни превладавају за Иран посебни лоптасто-јежасти трњаци (трагантиди) отпорни на овдашњу сушно-хладну климу (мразовите зиме и жарка лета). У полупустињским подручјима живи велики број великих мачака као евроазијски рис, манул и преживари индијска газела или персијска газела. Неке од њих налазе се пред истребљењем каоирански гепард (Acinonux jubatus venaticus) којих је још остало од 50 до 60, а на североистоку живе и малобројни лавови. У Ирану постоји много ендемских врста као персијски јелен којег данас има још врло мало. На подручју државе живи и велики број птичјих врста као: риђи мишар, обична ветрушка, орао брадаш и др. У шумама на северним планинама могу се наћи дивље свиње, медведи, јелени и козорози.

О очувању животне средине држава је почела водити бригу од 1950-их, након деградације околине и превеликог искоришћавања природних ресурса. Иран је основао 1956. друштво за заштиту дивљих животиња, па 1967. организацију за лов и риболов и на крају 1971. министарство за заштиту животне средине. Циљ свих ових организација била је заштита околине.

Култура Ирана је мешавина преисламске и исламске културе. Иранска култура је дуго времена била доминантна култура на простору Блиског истока и средње Азије, а персијски је сматран језиком интелектуалаца. Готово сви филозофски, научни и књижевни радови у исламским царствима писани су пахлавијем, па преведена на арапски језик. Сасанидска ера је била посебно значајан период у коме је иранска култура утицала на Кину, Индију и римску цивилизацију. Много тога што се сматра исламским наслеђем у књижевности, праву, филозофији, медицини и природним наукама се базира на наслеђу од Сасанидских Персијанаца.

Врло важна карактеристика културе је и персијска уљудност тароф (تعارف) која налаже поштовање према старијима и према женама, употребу пристојног језика и широку гостољубивост према странцима.

Две религије су се зачеле на подручју Ирана:  зороастризам (између 1800. и 600. п. н. е.) и бахаизам (у XIX веку). Зороастријанаца данас има свега око 20.000 у Ирану. Бахајска религија није званично дозвољена у Ирану, њени припадници су дискриминисани, а претпоставља се да их има 350.000. После исламизације, исламски ритуали су продрли у иранску културу. Најзначајнији од њих је поштовање имама Хусеина ибн Алија. За празник ашура већина Иранаца, чак и зороастријанаца и Јермена, учествује у церемонији туговања за мученицима битке код Карбале. Шиитски ислам је тесно испреплетен са иранском културом, уметношћу и свакодневним животом.

Иранска нова година (норуз) је древна традиција која се обележава 21. марта и означава почетак пролећа. Слави се још у  Азербејџану,  Авганистану,  Узбекистану,  Туркменистану,  Таџикистану,  Казахстану, а некад се обележавала у Јерменији и Грузији. Овај празник славе и Курди.

Поред персијског језика, у Ирану се књижевност ствара и на језицима мањина,  азерском  и  курдском. Персијски језик је индоевропски језик индоиранске гране. У VIII веку персијски језик је претрпео јак утицај арапског и преузео арапско писмо у модификованом облику. Доминантан утицај у стандардизовању и очувању персијског језика кроз векове одиграо је национални еп  Шахнаме  песника  Фердосија.  Персијска књижевност је посебно препознатљива по епској, историјској, филозофској и љубавној поезији. Поезија је био доминантан вид књижевног стваралаштва у Ирану, тако да су и филозофски и научни радови стварани у стиху. Око половине дела древног лекара Авицене је записано у стиховима. У плејаду персијских средњовековних песника спадају Руми, Омар Хајам, Хафез и Саади. Персијски песници као Сади, Хафез и Руми читани су у целом свету, а имали су велики утицај на књижевност у многим земљама.

Шире подручје Ирана је колевка неких од најзначајнијих уметничких традиција у историји човечанства. Ту се развила карактеристична архитектура, сликарство, ткање (посебно  ћилима), калиграфија, обрада метала и камена. Персијанци су први користили математичка и астрономска знања у архитектури. Посебно су били вешти у изради масивних купола. Чак се и архитектура Маузолеја у Халикарнасу, једног од Седам светских чуда древне архитектуре, базира на персијским узорима. Касније су ове технике коришћене за изградњу џамија и палата.

Вероватно у свету најпознатије подручје иранске уметности је израда тепиха (фарш فرش). Сви сагови израђују се ручно и од природних материјала, а за израду је обично потребно неколико месеци. Постоји више врста персијских сагова, а у балканском подручју најпознатији је номадски тепих зван ћилим (персијски: гелим گلیم , турски: килим).

Још једно познато подручје персијске уметности су минијатуре. Ове минијатуре обично украшавају књиге или су рађене посебно за албум минијатура. Персијске минијатуре

карактерише изузетна сложеност, а обично приказују теме из персијске митологије и песништва.

Персијска калиграфија тј. калиграфија писана персијским језиком датира из предисламског времена, а с временом развијено је више стилова. Данас постоји покрет ревитализирања ове уметности спајањем с осталим облицима уметности.

Персијску архитектуру карактеришу велике куполе које се често могу видети на пијацама и џамијама. Ове куполе су обично уређене мозаицима. Персијанци су познати по употреби математике, геометрије и астрономије у архитектури.

Персијска архитектура из разних раздобља може се наћи у подручјима од Сирије до северне Индије и кинеске границе и од Кавказа до Занзибара.

Иран се налази на 7. месту Унесковог пописа земаља по броју археолошких рушевина. Петнаест Унескових споменика светске баштине дела су иранске архитектуре, а Маузолеј у Халикарнасу  означен је као једно од седам светских чуда старог света.

Музика на подручју данашњег Ирана има историју стару неколико хиљада година, још из доба  неолита. Ово потврђују археолошка истраживања еламитске културе на југозападу Ирана. Потребно је разликовати музикологију (Елм-е Musiqi) тј. науку о музици, од музичког извођења (Тараб, Навакхтех, Таснееф, Таранех или у новије вријеме Музик) које је често у сукобу с вјерским властима.

Иранска класична музика (Musiqi Асил) је снажно утемељена на теоријама естетике. Овај музички жанр сачувао је елементе још из сасанидиског раздобља. Популарна и фолкфлорна музика игра важну улогу у свакодневном животу Иранаца, поготово у руралним подручјима, као нпр. фолкфлорне пјесме у  Курдистану  и  Хорасану.

Иранци су још у античко доба градили канате да осигурају приступ свежој води. Прва ветрењача појавила се у Ирану у IX веку. Иранци су значајно допринели разумевању многих научних подручја попут астрономије, медицине, математике и филозофије.  Мухамед ел Хорезми се сматра оцем алгебре. Исти научник се служио Паскаловим троуглом готово седамсто година пре рођења Блеза Паскала. Омар Хајам је дефинисао персијски календар који је и дан данас у употреби и који је прецизнији од шест векова млађег грегоријанског календара. Откриће етанола (алкохола) приписује се персијском алхемичару Мухамеду ибн Закариуа Разију. Теорије хелиоцентризма и еволуције биле су познате иранским научницима вековима пре рођења Коперника, односно Дарвина. За време средњег века основе филозофије и математике из античке Персије и Грчке очуване су у персијским научним круговима. Академија у Гундишапуру било је најпознатији научни центар тог времена и сматра га се првим универзитетом на свету, значајно првенствено по медицинским открићима у чему су били водећи током VI и VII века. У то доба Иран је постао и светски центар производње научних инструмената, и ту су репутацију задржали све до XIX века.

 

Пројекција: КРАЉЕВИНА МАРОКО

Позивамо вас да упознате још једну лепу и занимљиву земљу  – Мароко. Пројекција ће бити одржана у среду у 20:00 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли 🙂

Високи АтласКраљевина Мароко је земља на северозападу Африке. Излази на Атлантски океан и Средоземно море и граничи се са Алжиром на истоку, Мауританијом и Шпанијом (енклаве Сеута и Мелиља). Пуно арапско име се може превести као Западно Краљевство.  Ал-Магреб  (арапски  المغرب‎) значи запад. Само име Мароко потиче од имена бивше престонице Маракеш (значи „Божија земља“ на берберском језику). Релативно широку низију уз обалу Атлантског океана уоквирују са севера планина Риф, паралелно медитеранској обали, а са истока и југа планине АтГибралтарласа у којем се налази и највиши врх, Џебел Тубкал (4.167 m). Главни језици становништва су арапски, односно његово наречје који се значајно разликује од стандардног језика, те наречја берберског којима се говори углавном у планинским подручјима. Становништво Марока је мешавина многих скупина, од староседелаца Бербера, преко досељеника из северне и подсахарске Африке, до избеглица с Иберијског полуострва након реконкисте.

Први забележени становници подручја данашњег Марока били су Бербери. Крајем VII века с истока су стигли арапски освајачи и донели ислам. У XI веку подручје је постало део државе Алморавида, а у XII веку Алмохада. У XVI веку Мароканци су се успели одупрети покушајима европске колонизације и отоманским освајачима који су заузели суседни Алжир и на тај начин створили засебни идентитет. Године 1666. локални владар са североистока Ар-Рашид заузео је Фес, а нешто касније и већину мароканске унутрашњости, утемељивши тако династију Алави која влада Мароком до данас.

Године 1830. Французи су освојили суседни Алжир, али је Мароко остао независан све до почетка XX века када је Велика Британија попустила пред захтевима Француске и отворила јој пут према већем утицају у земљи. Француским претензијама у Мароку противила се Немачка, па је дипломатска криза у два наврата, 1906. и 1911. замало прерасла у оружани сукоб великих сила. Године 1912. Мароко је постао француски протекторат под формалном управом султана, али са стварном моћи у рукама француског главног резидента. Северни део земље доспео је под управу Шпаније са средиштем у Тетуану, а Тангер је постао међународни град.

За време француске власти административни центар Марока премештено је из унутрашњости на обалу. Лука Казабланка је израсла у милионски град, индустријски и финансијски центар са значајном заједницом Европљана, а Рабат постао нова престоница. Након Другог светског рата све су израженије биле тежње Мароканаца за самосталношћу, отелотворене у личности султана Мухамеда V. Француска је покушала да заустави осамостаљење, али је у другој половини 50-их година XX века морала да попусти и Мароко је 1956. постао независна монархија, а годину дана касније султан Мухамед је проглашен за краља.

Мароканску независност обележила је дуга (1961—1999) владавина краља Хасана II, који је комбинацијом ауторитарне и умерено реформистичке политике успео да одржи јединство и политичку стабилност земље. Мароко је за разлику од многих арапских земаља остао чврсто на страни Запада у Хладном рату. Године 1976. Хасан је у Шефшауен - Плави градсавезништву с Мауританијом заузео суседну Западну Сахару, бившу шпанску колонију с вредним налазиштима фосфата, отпочевши тиме сукоб са западносахарским герилским покретом Полисарио, ког је подржавао суседни Алжир.

Током 90-их година ХХ века у Мароку је започео процес поступне демократизације. Хасана је наследио син Мухамед VI, који је убрзао политичке и друштвене реформе.Краљевска породица (Краљ Мохамед VI и принцеза Лала Салма)

Мароко је монархија у којој постоји парламент и независно судство. На челу државе је краљ. Он председава Саветом министара, именује премијера на основу резултата избора, именује све министре у влади на предлог премијера и има право да распусти скупштину, распише нове изборе и смени министре. Краљ је врховни командант војске и религијски лидер.

Шефшауен - Плави град Шефшауен - Плави град Шефшауен - Плави град Шефшауен - Плави град

Пројекција: Шри Ланка и Малдиви

Вечерас ће нас Миливоје Ристић повести у егзотичне пределе рајског амбијента! Полазак је тачно у 20:00 h, место: сала нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Немојте каснити,

добро нам дошли! 🙂

Демократска Социјалистичка Република Шри Ланка, (раније име Цејлон, а позната и као Сри Ланка) је острвска држава у јужној Азији. Северозападно од Шри Ланке налази је Индија, а југозападно – Малдивски архипелаг. Писана историја Шри Ланке дужа је од 3.000 година али постоје и теорије да су на овом острву пре 125.000 година  постојале и преисторијске људске насеобине. Захваљујући свом географском положају и обали погодној за изградњу лука имала је велики стратешки значај од древног Пута свиле до Другог светског рата.

Ова предивна, далека земља налази се на Индијској тектонској плочи, унутар Индо-аустралијске плоче. Смештена је југозападно од Бенгалског залива. Од Индијског потконтинента одвојена је заливом Манар и мореузом Палк. Према хинду митологији некада је ово острво земљоузом било повезано са Индијом. Земљоуз је наводно било могуће препешачити све до 1480. године када су циклони продубили канал.

Шри Ланка је мултикултурна земља, у којој се среће мноштво религија, народа и језика. У њој_живе Синхалези, шриланчански и индијски Тамили, Маври, Бургери, Малајци, Кафири и домородачки народ Веда. На острву је присутно богато будистичко наслеђе, а најстарији будистички спис у Шри Ланки је Палијски канон настао 29. године пре нове ере. Новију историју земље обележио је тридесетогодишњи грађански рат завршен 2009. године победом владиних снага над организацијом Ослободилачки тигрови тамилског илама. Више о историји видећете када кликнете овде.

По друштвеном уређењу Шри Ланка је унитарна република са председничким системом. Значајан је произвођач чаја, кафе, драгуља, кокоса, гуме и цимета. Острво обилује тропским шумама и разноврсним крајоликом са богатом флором и фауном.

Острвом преовлађују равне и благо заталасане равнице, са планинама које се уздижу само у средини јужног дела. Највиша тачка је Пидурталагала, висине 2.524 метра. Острво је богато минералима као што су илменит, фелдспат, графит, силицијум диоксид, каолинит, лискун, и торијум. У заливу Манар откривене су значајне количине нафте и гаса.

У приобаљу Шри Ланке налазе се развијени екосистеми корала и морске траве. На Шри Ланки се налази 45 естуара и 40 лагуна. Захваљујући мангровама, које се пружају на више од 7.000 хектара, ублажене су последице разорног цунамија из 2004. године у Индијском океану.

Недалеко су и рајски Малдиви…

Малдиви или Малдивска острва, званично Малдивска Република је острвска држава Индијског океана у јужној Азији. Малдиви су групе атола распрострањених јужно од индијских Лакадива, између острва Миникој (на крајњем северу) и архипелага Чагос (на југу) и око 700 километара југозападно од Шри Ланке у Лакадивском мору Индијског океана. Двадесет шест малдивских атола покрива територију на којој се налази 1126 острваца, од којих је две стотине острва насељено. Атол је иначе корално острво. Окружују га корали који расту око вулканских острва у тропским морима, нарочито у Тихом и Индијском океану. Атоли имају облик прстена, али и полукруга, на средини је плитки залив — лагуна. Већи атоли су насељени, где нема извора слатке пијаће воде, зато живот становника зависи од кишнице.

 Малдивски атоли 

Малдиви имају двадесет шест природних атола и неколико острвских група на изолованим гребенима. Сви они су подељени на двадесет једану административну јединицу – атоле и град Мале. Начелнике ових административних јединица именује председник државе. Све јединице су груписане у 7 региона, а град Мале је посебни престолни регион. Зграда парламента се налази у Малеу, а први устав ове Републике проглашен је 1968.

Етнички идентитет становника Малдива представља мешавину култура народа који су се населили на острвима, утопљену у једну веру и језик. Најранији досељеници су вероватно били из јужне Индије и Шри Ланке. Ти досељеници су имали језички и етнички карактер Индијског потконтинента и нама су данас познати као етнички Дивехи или једноставно Малдивци.

Почетком XX века, Малдиви су имали око 100.000 становника, да би данас тај број износио око 400.000. Од тог броја, 77.000 су страни радници, док се процењује да још 33.000 има илегално усељених имиграната. Већина Малдиваца су сунитски муслимани.

Пројекција: КРИТ

У среду, 12. априла ма Крит нас води др Елеонора Гвозденовић. Полазак у 20:00 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Немојте закаснити, улаз је слободан, добро нам дошли!

Крит је највеће острво Грчке и пето по величини у Медитерану. Претежно je планинско, али се у северном делу пружају приморске равнице, погодније за живот. Налази се на раскрсници три континента Европе, Азије и Африке. Запљускују га три мора Либијско, Егејско и Јонско. Обала је врло разуђена са доста залива, полуострва, ртова и увала, и дужине од 1046 km. Истраживањима обављеним током ХХ века дошло се до сазнања да су у II миленијуму п. н. е. у базену Егејског мора постојале цивилизације развијене попут Египатске, Вавилонске и многих других. До насељавања земаља Егејског мора дошло је почетком доба неолита тј. око VII-VI миленијума п. н. е., на шта указују пронађени остаци многобројних насеобина и гробова из тог доба.

Врхунац свог развоја Крит достиже у периоду од 2600-1100п.н.е. развојем Минојске цивилизације. У том периоду изграђене су многе палате као што је и она у Кнососу, развијала се трговина са Кипром, Египтом и Сиријом а основане су и прве колоније. Минојска цивилизација се развијала до 1450 п.н.е. након чега су острво потресали земљотреси, вулканска ерупција острва Тхера (Санторини). Критски земљотрес је изазвао цунами који је разорио Александрију.

У току Римске владавине која је трајала до 330 хришћанство постаје главна религија, а апостол Павле оснива прву цркву. Иако под влашћу Римљана,  на острву је задржан грчки језик и обичаји, а латински се користио само у административне сврхе. Током векова Крит су освајали многи народи а један од најзначајнијих печата на садашњи изглед градова оставили су Венецијанци који су на острву били око 400 година. Многа утврђења, луке, цркве, манастири, јавне зграде, тргови дело су Венецијанске архитектуре. Под турском окупацијом острво је било све до 1898.године. Након припајања Грчкој, после балканских ратова,  Крит дели судбину Грчке државе у току I и II светског рата.

Пројекција: ФИЛИПИНИ

Вечерас се спремите за путовање у егзотичан острвски предео, познат по пејсажима који сваком буде жељу да их види и доживи. Један од наших кауповаца, ће свој свеже доживљено путовање вечерас поделити са нама. Пројекција ће се одржато у среду, 22. марта у 20:00 h, у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“), никако немојте пропустити! Добро нам дошли 🙂

Република Филипини је острвска је држава у југоисточној Азији. Име су добили по шпанском краљу Филипу II. Шпански истраживач Руј Лопез де Виљалобос је 1542. острва Лејте и Самар назвао Felipinas по ондашњем Принцу од Астурије, да би касније израз Las Islas Filipinas почео да се користи за целокупни архипелаг. Пре тога је називан и Islas del Poniente (Острва запада), а коришћен је и Магеланов назив San Lázaro. Током историје овај архипелаг је неколико пута мењао име, а садашњи назив је озваничен после Другог светског рата.

Филипине обухвата архипелаг са 7.107 острва смештених између 116° 40′, и 126° 34′ ИГД и 4° 40′ и 21° 10′ СГШ. Према истоку се граничи са Филипинским, према западу са Јужнокинеским а према југу са Селебеским морем. Острво Борнео је смештено неколико стотина километара југозападно, док се Тајван налази северно од филипинског архипелага. Молучка и острва Сулавеси налазе се јужно и југозападно, док се Палау налази источно од Филипина. Острва су сврстана и три целине: Лузон, Висаја и Минданао. Главни град је Манила, док је највећи град Кезон Сити; оба града заједно чине метрополитанско подручје Маниле.

Оно што сви прво помислимо када се спомену Филипини су фотографије предивних обала и тиркизног мора. Северно од Филипина преко Лузонског мореуза налази се Тајван; Вијетнам је са западне стране Јужнокинеског мора; према југозападу Сулуско море одваја Филипине од острва Борнео, а Целебеско море одваја га од других индонежанских острва; према истоку излази на Филипинско море. Острва филипинског архипелага су вулканског порекла, брдовита и покривена тропским кишним шумама. Највиша планина је Маунт Апо, са висином од 2954 метра, најдужа река  Кагајан, а највеће језеро Лагуна де Бај, већи заливи Субик, Давао, и Моро.

С обзиром да се налазе у Ватреном појасу Пацифика на Филипинима је честа сеизмичка и вулканска активност. Архипелаг дневно погоди око двадесет углавном слабијих земљотреса. Ту је и више активних вулкана као што су Мајон, Маунт Пинатубо, и Тал. Ерупција Маунт Пинатуба у јуну 1991. била је друга највећа ерупција на свету у двадесетом веку.

А вулканско порекло значи и обиље руда, па су тако Филипини, други у свету по резервама злата. Из истог разлога, земља обилује и геотермалном енергијом по чему су такође други у свету.

Филипини имају умерено тропску климу коју карактерише велика влажност и врућина. Присутна су три годишња доба,  монсуни Хабагат и  Амихан, а како се налазе у средишту тајфунског појаса, филипински архипелаг годишње погоди око деветнаест тајфуна.

Ова острва насељавају бројне етничке групе. Први становници Филипина су били Негрити који су се настанили још у преисторијско доба. Након њих, у таласима су пристизали аустронезијски народи. Током векова овде су се настанили припадници разних нација чему је допринела и трговина са Кинезима, Малајцима, Индусима и исламским државама. Данас, од 100 милиона становника, око 12 милиона живи ван матице, тако да је Филипинска дијаспора је једна од најбројнијих у свету.

Долазак Фернанда Магелана 1521. означио је почетак шпанске колонизације. Шпански истраживач Руј Лопез де Виљалобос назвао је архипелаг Las Islas Filipinas у част шпанског краља Филипа II од Шпаније. Доласком Мигела Лопеза де Легазпија 1565. из Мексико Ситија основана је прва стална шпанска насеобина на филипинском архипелагу. Филипини су више од триста година били део Шпанске империје. Током овог раздобља католичка религија постала је преовлађујућа а Манила је служила као главно чвориште за шпанску трговачку флоту у Азији.

Крајем XIX и почетком XX века су се одиграле Филипинска револуција и Филипинско-амерички рат. САД су, изузев за време јапанске окупације, имале власт над архипелагом све до 1947. године. Након Другог светског рата Филипинима је призната независност. Од тада ова земља има прилично бурна политичка искуства. Филипини су учествовали у оснивању Уједињених нација, Светске трговинске организације, АСЕАН-а, и Самита Источне Азије. Више о историји Филипина можете видети ако кликнете овде.

Пројекција: ГРУЗИЈА

Ова земља није ни мало често у понуди, а такве дестинације буде знатижељу путника сладокусаца… Наш вечерашњи предавач то свакако јесте – Драган Павловић.

Пројекција ће бити одржана у среду 8. фебруара у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли! 🙂

Грузија, позната и као Ђурђија (грузијски: საქართველო – Sakartvelo), је држава у источној Европи. Граничи се са Русијом на северу и североистоку, Турском и Јерменијом на југу, и Азербејџаном на југоистоку, док на западу излази на обале Црног мора.  Њеним доминирају високи планински ланци Великог Кавказа на северу са бројним врховима који прелазе 4.000 m надморске висине, укључујући и највиши врх у земљи Шхару (на надморској висини од 5.200 m) и Малог Кавказа на југу. Црноморско приморје је доста ниско и замочварено и од обале ка унутрашњости се у виду левка шири пространа Колхидска низија. Низијска подручја се налазе и у источним и централним деловима земље и прате токове највећик грузијских река Куре (или Мткварија) и њених притока. Западни део земље припада сливу Црног мора, док источни део отиче ка Каспијском језеру управо преко реке Куре.

Главни и највећи град у земљи је Тбилиси који је седиште председника и националне владе, док је од маја 2012. град Кутаиси центар законодавне власти (парламента). Већи градови су још и Батуми који има функцију административног центра аутономне републике Аџарије и Рустави (оба преко 100 000 становника). Град Поти који лежи у централном делу црноморске обале је најважнија грузијска лука. Већину популације (преко 80%) чине етнички Грузини, службени језик је грузијски (изузев на територији отцепљених република где се говоре абхаски и осетски језик), а око 80% популације су припадници Грузијске православне цркве. По државном уређењу Грузија је унитарна полупарламентарна држава у којој извршну власт деле председник и влада.

Република Грузија лежи на подручју геополитичке регије Закавказје, на самој граници између источне Европе и југозападне Азије, те се стога може сматрати подједнако и европском и евроазијском државом. Сами Грузини своју земљу називају балконом Европе. У геополитичком и културолошком погледу Грузија се сматра искључиво делом европског континента. Брда и планине покривају 87% површина. На северу се налази ланац планина Велики Кавказ. На југу су западне падине Малог Кавказа и вулканска област која је део Јерменске висоравни. Измећу њих се налази Колхидска низија.

Највиши врх је Шхара на Великом Кавказу са 5.068,9 m. Најдужа река Грузије је 1.364 km дуга река Кура (грузијски: Мтквари), која кроз Грузију тече 351 km, од југа ка истоку земље. Друге веће реке су: Аласани (351 km), Риони (333 km) и Енгури (213 km). Највеће језеро је Паравани (37,5 km²) на 2.073 m надморске висине. Пећина Вороња је са 2.190 m дубине најдубља пећина на свету. Планине Кавказа штите Грузију од хладног ваздуха са севера, док утицај Црног мора доноси топлије време. Клима Грузије је влажно-суптропска на западу до сушне и умерене климе на истоку. Просечна годишња температура ваздуха је 15 °C на западу, а 11 до 13 °C на истоку. На западу годишње падне 3.000 mm падавина, а на истоку само 400.

Изворно име за Грузију је Сакартвело (грузијски  საქართველო) и у приближном преводу означава картвелијанску земљу. Термин је кованица две речикартвел-и (грузијски  ქართველ-ი) која представља етноним и односи се на становнике централног грузијског региона Картли који се може сматрати језгром древне грузинске државе, и циркумфикса „са + народ + о“ који представља класичну конструкцију у грузијском језику за етнониме (у буквалном преводу „територија где живе …“). Од почетка 9. века термин Сакартвело је захваљујући ширењу јединствене вере, језика и културе постепено почео да се односи на подручје свих грузијских држава изван самог региона Картли. Грузини себе називају Картвелеби (грузијски  ქართველები), а свој језик картули (ქართული).

Према древним грузијским рукописима (грузијски  ქართლის ცხოვრება; Картлис цховреба) предак древник Картвелијанаца је био Картлос који је по предању био праунук најстаријег синабиблијског пророка Ноје, Јафета од којег су после великог потопа настали сви европски народи (јафетити). Антички грчки и римски аутори су становнике данашње западне Грузије називали Колхиђанима, а њихову земљу Колхидом, док су они на истоку били Иберијанци или Иверани, а њихова земља Иверија.

Термини Георгија, односно Георгијанци у западноевропским средњовекивним црквеним списима су у директној вези са ранохришћанским светитељем Светим Георгијем (тј. Св. Ђорђем или Св. Ђурђом, па отуд и назив Ђурђија) који је у то време међу хришћанским становницима Кавказа био веома поштован (и који се и данас поштује и слави као заштитних грузијске државе и народа). На подручју данашње Грузије постојала су још током античких времена моћна и независна краљевства. Краљевине Колхида и Иберија су још у IV веку примиле хришћанство, па се Грузија може убрајати међу најстарије хришћанске земље на свету. За више о историји Грузије кликните овде.

ПРОЈЕКЦИЈА: Монголија

Традиционални стари јарт, пустиња Гоби, Џингис Кан симболишу једну од многих далеких земаља које је обишао наш пријатељ, Јован Икономовски, који ће нам у среду 10. фебруара дочарати лепоту ове далекоисточне земље.

Монголија је и данас ретко насељена земља коју чине степа, планине и пустиња. Положај на централноазијској висоравни доноси Монголији једну од екстремних континенталних али и аридних клима на свету. Већ су разлике у просечним температурама између дана и ноћи необично велике, док оне између зиме и лета достижу чак 100 °C. То је разлог због ког се у Монголији налазе најјужнија подручја трајно залеђене земље која се, осим горњих неколико центиметара, никада не одледи, а осим тога и најсеверније пустиње на Земљи.

Монголи су традиционално номадски народ, народ јахача. До средине прошлог века њихов свакодневни живот био је нераскидиво повезан са коњима. Још и данас изван градова деца науче јахати пре него што проходају. Након 1990. године, људи се покушавају вратити својим коренима и номадском животу. Нажалост, континуитет у преносу неопходних знања за преживљавање у таквим условима је већим делом изгубљен. Мукотрпно се покушава оживети сећања старих људи и обилази онај мали део становништва који је успео одупрети се покушајима „модернизовања“ у време зависности о Совјетском Савезу како би се за будућа покољења сачувала успомена на традицију стару више векова.

Улаз је слободан, добро нам дошли!