Архива за priroda

ЦАРСКИ РТАЊ!

Уобичајен и омиљен почетак планинарске сезоне!

Ртањ и то ЦАРСКИ 🙂

Ради се наиме о традиционалном 36-ом по реду Божићном успону на Ртањ у организацији клуба „Драган Радосављевић из Зајечара. Ми смо га назвали ЦАРСКИМ јер га реализује Ненад Царевић, који је прошлог лета на овој планини победио у трци преживљавања!

Ртањ

ПОЛАЗАК:   тачно у 5.45 h  са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 15-ак минута раније, како бисмо пошли на време.

Путујемо аутопутем до Параћина, одакле се одвајамо магистралним путем за Зајечар до „Балашевића“ где скрећемо за насеље Ртањ. Прва група која се до врха пење северном (захтевнијом) страном, полази од сепарације , док друга група наставља аутобусом до рударског насеља, одакле полази група која ће се до врха попети јужном (лакшом) страном  (успон 1000 мнв).

Поглед на Ртањ са Бељанице зимски успон на Ртањ

Обе групе по завршетку успона силазе јужном страном планине до насеља, где нас чека наше возило.

пред Шиљком пред Шиљком 

Пред повратак за Београд, свратићемо на окрепљење у ресторан „Балашевић“. Полазак се планира у 18:00 h, а у Београд стижемо до 23:00 h

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА:  гојзерице, ранац са водом и храном за успут; штапови за пешачење, камашне, зимска опрема примерена зимским условима (капа, рукавице…); заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина као и пресвлака.

Поглед на Тупижницу са врха Шиљак 

НАПОМЕНА:  описана акција, је кондиционо захтевна и мора се схватити озбиљно, утолико што се одвија у зимским условима, те као таква НИЈЕ за почетнике.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом од 20 h, на састанцима Клуба. Молимо вас да се благовремено пријављујете.

 

Акцију реализује Ненад Царевић

         nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

на врху Шиљак

 Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Kaд је Вукан био Куделинов…

Felix Kanitz је своја путовања овим крајевима поредио са онима из „1001 ноћи“.  Можда је мало претерао, али сами знамо колико волимо да идемо на Вукајла! Међутим, ова дивна Хомољска планина има скривене бисере за које многи још увек не знају и то смо вам први пут показали прошле године, када је ова акција изазвала БУМ задовољства (што је сасвим довољан разлог да се опет нађе у нашем календару) У овом албуму, кога су управо ти учесници назвали „Ломатање – лудо радовање“ можете видети како нам је било…

Приказ трасе на Гуглу Млава... Нема сведочанства у стенама Вукана

НАПОМЕНА: због природе терена и трасе успона, у случају неповољног времена, које би омело њено одвијање, акција ће се одвијати стазом од извиђачког дома у селу Ждрело, преко врха Велики и Мали Вукан и спуст до извора „4 луле“.

Наиме, на коси изнад магистрале лежи заборављена тврђава, Куделинов град, до које је ПД „Вукан“ из Пожаревца ре пар година уредио стазу, којом ћемо поћи најпре ка Малом Вукану, а потом и Великом Вукану. Стаза до ње је врло стрма, тако да учесници рачунају на то, да ако желе да виде тврђаву, морају бити спретни на стеновитом терену. Из истог разлога, ова акција није за децу.

Горњачка клисура представља врата Хомоља. Дуга је 16 km и чине је четири велика меандра. Име је добила по ветру који дува њоме и широм околином.

У клисури се налазе и бројни остаци утврђења старог српског града који је престао да живи после пада Смедерева. На улазу у клисуру могу се видети разрушене стражарске куле, које су некада служиле за одбрану римског војног пута (Via militaris) што је пролазио овуда водећи за Ниш. У Горњачкој клисури такође се могу видети и остаци средњовековне српске митрополије.

Услед свог специфичног географског положаја, Хомољски крај се налази помало изван главних путева, тако да су у њему најбоље сачувана обележја старе балканске културе, народних обичаја, старих заната и традиционалне архитектуре. У Горњачкој клисури, и на Вукану и на Јежевцу, налази се више бедема средњевековних утврђења, а у Ждрелу и темељи града Дрмана и Куделина.

А све је почело пре пар година, када је наш пријатељ и сјајан планинар – тата Слоба Божић, прошао овом тада НЕстазом од чесме „Четири луле“ до тврђаве и даље на врхове, што је тако узбуркало планинарску чаршију, да су другари из „Вукана“ трасирали путању, чиме су тајну Вукана учинили приступачном свима нама.

ПОЛАЗАК:  тачно у 7:00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Морамо доћи 15-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем до Пожаревца, а одатле ка Петровцу и Горњачкој клисури, до извора „Четири луле“, одакле почињемо успон.

Почетак трасе, од магистрале до тврђаве је стеновит и радикално стрм. Стаза је маркирана и на пар места су постављени ланци (рукавице!), а доње фотографије (аутора Драгице Коцић и Зорана Таврића) најбоље дочаравају зашто се већа група не планира:

фото: Драгица Коцић фото: Зоран Таврић фото: Зоран Таврић фото: Драгица Коцић

Од тврђаве настављамо стазом без критичног нагиба ка врху Мали Вукан (732 m), а потом дуж превоја на Велики Вукан (825 m). Ова планина је дивна, а њени врхови, убијају вољу да се са њих крене јер пружају прелепе видике. Од тврђаве до врха Мали Вукан прелазимо непуна 2 km трасе дуж косе са прелепим видицима.

дуж косе... фото: Драгица Коцић фото: Зоран Таврић Врх... 

Од врха Велики Вукан до села Ждрело где нас чека наше возило, преостаје лагани спуст дуж 4,5 km. После акције одвозимо се до бање „Ждрело“ где употпуњавамо доживљај у термалним водама. Ко буде желео, може и да руча, а у 20:00 h полазимо натраг, за Београд, где стижемо до 22:30 h.   фото: Дејан Ковачевић

Куделинов град је тврђава која се налази 13 km југоисточно од Петровца на Млави, над реком Млавом  код  истоименог села. У историји је познато као упориште  бугарских великаша, браће  Дрмана  и Куделина (Друго бугарско царство крајем XIII века) који су из њега, као полунезависни владари тада управљали Браничевом (1273-1291.), нападајући западне државе, превасходно  краљевину Мађарску и Драгутинову Сремску краљевину (краљ Србије  1276-1282. краљ Срема 1282—1316). Историчари сматрају да су Дрман и Куделин  куманског порекла. Браћа су се користила слабљењем централне власти у Бугарском царству да би се осамосталили у области Браничева 1273. године. Владали су независно од бугарског цара и располагали војском коју су чинили углавном Бугари, Татари и Кумани.

Владислав IV Арпад (1272—1290) је покушао да их фото: Драгица Коцићсузбије 1285. године, али су његове трупе претрпеле пораз у Горњачкој клисури. Милутин је 1282. године на српском престолу наследио свога брата Драгутина, остављајући му северне делове државе (Сремска краљевина). Драгутин је био ожењен  Каталином – ћерком Угарске краљице Јелисавете, која је Драгутину  дала Мачванску и Усорско-солску бановину. Године 1282-4. она је послала трупе на Браничево, али су и њени напади одбијени, а вазалне земље опљачкане од стране Дрмана и Куделина у знак одмазде. Већ 1285. године, Драгутин је са својом таштом предузео још једну, такође неуспешну војну акцију против Дрмана и Куделина. Браћа поново односе победу након чега су похарали Драгутинове територије. Међутим, после тога, Милутин притиче брату у помоћ фото: Зоран Таврићи тада Браничево по први пут долази под српску власт и прикључује се Сремској краљевини. Вероватније је да су Дрман и Куделин страдали у овим биткама, него ли протерани, јер се након 1291. године не спомињу у историјским изворима. Данило у Житију краљева и архиепископа српских описује поход Драгутина и Милутина против куманских владара.

Након пораза Дрмана и Куделина, Српску краљевину је напао видински кнез Шишман (оснивач бугарске  династије Шишман). Напад је завршен неуспехом, а у контранападу, Милутин је заузео Видин и приморао Шишмана да се ожени ћерком свог великаша Драгоша. Од некадашње утврде, данас су остали само темељи, док је све остало зарушено.

приказ трасе на топо карти са параметрима

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА:  гојзерице и камашне обавезно, штапови за пешачење, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита, прилагођена временским приликама; заштита од ветра и евентуалних падавина и пресвлака. Ко жели на базен, носи наравно купаћи, пешкир и остало што је за то потребно.

НАПОМЕНЕ:

  • траса успона од магистрале до тврђаве је маркирана, врло окомита (на пар делова је оклинчена ланцем за придржавање), терен до Малог Вукана је стеновит, а после је стаза мирнија;
  • у Ждрелу може да се руча, а ко хоће, може у базен (групна улазница за базен је 400,оо дин).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

1.500 дин  за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Због природе терена, велика група се не планира.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

+42 нa -3 ! бања Ждрело

  Акцију реализују:

         Гордана Атанасијевић         и        Немања Манчић

                 065 377 14 74                     064 878 78 78

                  gordana@serbianoutdoor.com                    nemanja@serbianoutdoor.com

Врх - фото: Милош Бранковић  ПД "Вукан" на задатку трасирања стазе до тврђаве

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ПРОЈЕКЦИЈА: Гљиве – шумски дар

Печурке, или гљиве?

Јестиве, или не, живот ових важних створења од изузетног је значаја за пулс природе. Многи механизми у процесу кружења материје не би били могући без њих. Дрвеће у шуми живи у симбиози са гљивама и преко њих стабла међусобно размењују поруке. Деси се да током боравка у природи не видимо ни једну, а понекад нас изненаде својом разноврсношћу и бројним присуством. Можемо ли и њих имати у свом животном простору, ван њихових природних станишта? Због овога и много чега још, оне су за нас тајанствена бића.

Вечерас је изузетна прилика да о гљивама и печуркама сазнамо важне и занимљиве чињенице од нашег госта Бориса Иванчевића, председника Миколошког друштва Србије. Предавање ће бити одржано у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц са почетком у 20 часова. Улаз је слободан, добро нам дошли!

Тометино поље

Један од најлепших предела у нашој земљи тако наклоњен пешаку, јер нема места куда се не може проћи и где се не може прићи. Предео заносне лепоте, непрегледна пространства поља, брежуљака, и по њима раштрканих шумарака. Тометино Поље, препознатљиво је по пространим ливадама, боровим шумама, чистом ваздуху, белим брезама и црном камену и три брзе, мале планинске реке: Бела и Црна Каменица се спајају у Каменицу а негде успут им притиче и Козлица, као да хитају једна другој у сусрет, пречисте, пуне ракова и риба.

 Орлово гнездо

ПОЛАЗАК  у 7 h, са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125). Дођите 15 минута раније, како не бисмо каснили у  поласку! Успутну паузу за јутарњу кафу правимо на пумпи код улаза у Лајковац.

Пешачење почињемо у селу Тометино поље на месту где се спајају Бела и Црна Каменица у реку Каменицу (600 мнв), пратећи ток реке почињемо успон ка врху Голо брдо 710 мнв. Крећемо се колским путем , преко пашњака до видиковца Клик који се налази изнад ранча Орлово гнездо, одакле пуца поглед на кривудави ток реке Каменице, простране пашњаке, локална домаћинства, десетине брежуљака који се преплићу један преко другог, прекривени травом, камењем, усамљеним дрвећем, омањим шумарцима, белим брезама, стадима крава, оваца, просто мамећи посетиоца да до сваког узвишења дође.

Одатле се спуштамо на 525 мнв, прелазећи реку преко ипровизованог моста,  у домаћинство Милинковић на кафу и доручак (лепиња, кајмак) овај предах је у право време јер је иза нас остало 5,5 km. После паузе прелазимо код самог ушћа реку Козлицу, (скамена на камен ),  и пењемо се на гребен висине 639 m, и одатле стазом дужине 1,5 km стижемо на врх Влашић (716 мнв) који нам је све време у видокругу јер доминира околином. Са стазе се пружа поглед на Каменицу, Дивчибаре, огромна пространства овог предела јер је то највећи врх у близини. Поглед на две планинске реке и њихове кривудаве токове се не виђа сваки дан. Настављамо кроз борове и брезове шуме, каменитом стазом обраслом густим бокорима траве, кроз меке ливадске травњаке, преко камењара где сваког часа очекујете да се појави неки залутали Индијанац, јер предео је као из каубојских филмова. Предео необичне лепоте који никог не оставља равнодушним и буди жељу за поновним доласком. Ова се лепота неда сагледати ни из првог, ни из другод пута… Са ових узвишења понећете пуно позитивне енергије и дивних импресија, као нека блага грозница се увуче под кожу, и вуче вас ка још једном брежуљку, па опет ка још једном, али ми морамо да се окрећемо ка повратку…

Са врха се спуштамо стазом дужине 1 km поред поточића у корито реке Козлице (525 мнв), поново је прелазимо, и идемо крај ње прелазећи неколико пута сједне обале на другу, (скамена на камен), уживајући у сваком направљеном кораку, са безброј кадрова за љубитеље добре фотографије. У тако малом простору између два гребена , дуж тока реке од 1,5 km који пролазимо сместило се толико природне лепоте да то морате доживети и видети својим оком.

DSCI8889 DSCI9243
Из корита реке пењемо се благом падином остављајући ову лепоту за собом поново код наших домаћина на ручак и освежење. Враћамо се до нашег возила истом стазом којом смо дошли то јутро код наших домаћина на доручак (још 5,5 km).

DSCI9208 DSCI8917
Укупна дужина трасе је 16-17 km. Није кондиционо захтевна, али је неопходна адекватна обућа (гојзерице) и рачунајте на прелазак преко реке 3-4 пута (можда и са изувањем, зависи од водостаја и вештине оног што прелази).

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена враменским условима заштита од евентуалних падавина и подметач за седење за време ручка.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

1.400 дин  за чланове Клуба

За групу од 40 и више учесника цена се умањује за 200 дин

Цена оброка 500 дин (лепиња са кајмаком за доручак, кафа, домаћа чорба са лепињом за ручак) и за њега ћете се изјаснити приликом пријављивања.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20.00 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Знамења Горње Ресаве: манастир Манасија, Лисине, Бушан камен

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што природне бисере овог краја промовише и представља уживаоцима природе. Са другарима из КАУП-Ресавица настављамо са представљањем великог природног богатства овог краја. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоје званично шест споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Велика Атула, Бушан камен, Јама Вртачеље; Хидрокомплекс лисине са водопадом Велики Бук и Великим Врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

На овај начин желимо да вам покажемо део кањона Ресаве; Хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање леп водопад у близини Великог Бука; Бушан камен као и кањона реке Чемернице до места где се види и улаз у пећину  Велика Атула.

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник) и тачно у 7.00 h полазимо аутопутем ка Свилајнцу, oдакле натављамо ка нашем првом одредишту – манастиру Манасија.

Константин Филозоф је записао да је Деспот Стефан Лазаревић, тржећи где би подигао обитељ, стан за ћутање, управо овде нашао најприкладније и најбоље место где је требало да буде дом, помоли се, прихвати се посла и постави темељ у име Свете тројице сведржавнога божанства.

Двa килoмeтрa сeвeрoзaпaднo oд Дeспoтoвцa, на десној обали Ресаве, у живoписнoj клисури кojу чинe oбрoнци плaнинe Бeљaницe, нaлaзи сe мaнaстир Maнaсиja, пoзнaт и пoд имeнoм Рeсaвa. Maнaсиja je зaдужбинa дeспoтa Стeфaнa Лaзaрeвићa, пoсвeћeнa Свeтoj Tрojици, пoдигнутa и живoписaнa измeђу 1407. и 1418 гoд. и прeстaвљa мaузoлej дeспoтa Стeфaнa. Toкoм вeкoвa мaнaстир je вишe путa пљaчкaн и пaљeн. Tурцимa je служиo кao утврђeњe, црквa кao кoњушницa aустрoугaрскoj вojсци, a припратa кao бaрутaнa кoja сe jeднoм и зaпaлилa. Oбнoвљeнa je 1845.гoд. Moћнe зидинe сa 11 кулa, мaнaстирскa здaњa и aрхитeктурa црквe сa нaглaшeнoм вeртикaлoм кoja дaje цркви пoсeбну eлeгaнциjу, мaнaстиру Maнaсиja сa мaнaстирoм Висoки Дeчaни дaje eпитeт нajвeћих грaдoвa срeдњoвeкoвнe Србиje. Кao спoмeник културe oд изузeтнoг знaчaja, Maнaсиja je и пoтeнциjaлни кaндидaт Србиje зa листу свeтскe културнe и прирoднe бaштинe. Знaчajнa је и кao вeлики духoвни и културни цeнтaр срeдњoвeкoвнe Србиje.

Сa мaсивних зидoвa тврђaвe дижe сe 11 кулa мeђу кojимa сe висинoм истичe Дeспoтoвa кулa сa сeвeрнe стрaнe. Maнaсиja припaдa aрхитeктури мoрaвскe шкoлe и кao пeтoкупaoнa грaђeвинa нajсличниja je мaнaстиру Рaвaницa. Зидaнa је нaизмeничним рeзaњeм кaмeних тeсaникa вeзaних дeбeлним спojницaмa мaлтeрa бeз oпeкe, сa aркaдним укрaсимa. Пo тoмe Maнaсиja пoдсeћa нa спoмeникe рaшкe шкoлe, jeр су у пoдизaњу хрaмa учeствoвaли мajстoри из примoрja.

Пoсeбну врeднoст Maнaсиje чини њeн живoпис, кojи пo лeпoти спaдa мeђу нajзнaчajниja oствaрeњa у стaрoм српскoм сликaрству. To je пoслeдњи спoмeник мoрaвскoг стилa. Фрeскe, oстaрeлe и oштeћeнe и дaнaс узбуђуjу рaскoшнoм лeпoтoм.  Сa фрeскaмa пoзнaти пoд нaзивoм „Свeти Рaтници“, рaђeнe у стрoгoм визaнтиjскoм стилу дoдaт je витeшки стaв тaкo дa прeдстaвљajу Свети ратнициуспeшну кoмбинaциjу зaпaднo рeнeсaнснoг стилa и визaнтиjскe трaдициje. Пo сличнoсти сa фрeскaмa у црквaмa у Сoлуну и Свeтoj Гoри, смaтрa сe дa су глaвни мajстoри дoшли из Сoлунa, цeнтрa срeдњoвeкoвнoг сликaрствa нa Бaлкaну. Oд брojних фрeсaкa сe истичу мoнумeнтaлнa ктитoрскa кoмпoзициja (нa зaпaднoм зиду, лeвo oд улaзa) нa кojoj je прикaзaн дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић, Успeњe Прeсвeтe Бoгoрoдицe (висoкo нa зaпaднoм зиду), Свeти рaтници у oбe пeвничкe aпсидe, Пaрaбoлa o зaблудeлoм сину (у jужнoj пeвници), причa o цaрскoj свaдби и причa o бoгaтaшу и убoгoм Лaзaру (у сeвeрнoj пeвници), принцeзe aпoстoлa нa oлтaру, пoпрсje свeтитeљa у цeнтрaлнoм кубeту и друге. Maнaсиja je грaђeнa сa нaмeрoм ктитoрa дa прeдстaвљa рeпрeзeнтaтивни oбjeкaт.

Oсим Maнaсиje у Дoњoj Рeсaви пoстojaлa je групa мaњих мaнaстирa, пo игумaну Филaрeту сeдaм, кojи су имaли сличну прeписивaчку дeлaтнoст кao нajвeћи мeђу мaнaстиримa Рeсaвe-Maнaсиja. Зa вeћину мaлих мaнaстирa у Дoњoj Рeсaви смaтрa сe дa je ктитoр бaш дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић. И у oвим мaнaстиримa су, пo лeтoпису Mиљкoвoг мaнaстирa „у тишини рaдили књижeвници рeсaвски“. Oд тe мoнaшкe oaзe у Дoњoj Рeсaви дaнaс пoстoje три мaнaстирa: Toмић, Злaтeнaц и Mиљкoв мaнaстир.

Одвозимо се до Лисина где почиње наше пешачење. Обилазимо хидрокомплекс Лисине и водопад Велики Бук.

водопад Велики Бук

Хидро комплекс Лисине са извориштима, водотоковима и водопадом представља  геоморфолошко-хидролошки комплекс живописне лепоте и вредности научног, образовног и културног значаја, те представља природно добро националног ранга. Налази се у подножју планине Бељаница на око 20 km од Деспотовца и око 150 km од Београда. Комплекс Лисине носи име по истоименој котлини у којој се налази. Лисине својим природним лепотама привлачи велики број туриста из земље и иностранства као и бројне организоване школске екскурзије, који прилику за одмор током викенда проналазе баш у овом делу општине Деспотовац. Хидро комплекс Лисине је заштићен уредбом Владе воденицаРепублике Србије 1995. године као споменик природе Лисине на површини од 10 ha, и обухвата два природна објекта извориште Велико Брело и  водопад Велики Бук.

Водопад Велики Бук представља јединствену појаву међу акумулационим биграним водопадима Србије. Непосредно од извора ток Великог Врела има велики пад градећи неколико мањих каскада, а на око 300м од изворишта бигарне наслаге су саградиле један од најлепших водопада Србије. Водопад је висок 25 m и док нису пронађени водопади на Старој планини и Копаонику, сматран је највећим водопадом у Србији. Бистра и хладна вода, најпре преко малих бигарних каскада укупне висине око 5 m, а затим низ вертикални бигарни одсек висок преко 20м, стропоштава се уз велику буку у амфитеатар на чијем се дну налази језеро дубине до 5 m. Количина воде се креће од 120 l/s до 10.000 l/s.

Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

Велико врело припада малобројној групи снажних некаптиранх крашких извора и истиче се као изузетан пример гравитационих врела. Појављује се под вертикалним кречњачким одсецима планине Бељанице, дуж северног обода котлине Лисине. Вода истиче у дну дугачког сипара између великих кречњачких блокова. Некада су воде Великог Врела покретале воденице и ваљаонице за сукно. За време максималне издашности врело даје и преко 10 mводе у секунди док за време суша једва 120 l/s. Предпоставља се да врело храни подземна река која протиче кроз широке пећинске канале чији су излазни отвори покривени каменим блоковима. Као и сва крашка врела богат је растопљеним солима калцијум и магнезијум карбоната. Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

После обиласка првог Споменика природе „Хидрокомплекса Лисине“, пешачимо кањоном  Чемерничке реке до прелепе ливаде са које се пружа величанствен поглед на још један Споменик природе прераст „Бушан камен“, као и високо у стени Бељанице отвор Велике Атуле, једне од највећих пећина Горње Ресаве, која је такође Споменик природе.

Бушан камен Бушан камен

Бушан камен представља природни камени мост звани Пераст. Налази се на средишњем дели јужне стране планине Бељаница, на површи званој Хајдучки ток, изнад тока реке Чемернице која је заслужна за његов настанак. Заштићен је као споменик природе 1978. године.

На ливади правимо паузу, а ту крећемо уз Чемернички поток ка Головршцу (951 m) и спуштамо се ка Хидрокомплексу Лисине добро познатом стазом преко Церјака и видиковца „Мечија леска“ . Како год, доживљај је загарантован! Са поменутих видиковаца посматраћемо кањон Ресаве, Виту букву, улаз у Пејкову пећину, Вртачеље…

Неша :-)  Наша екипа летос на провери стазе

Река Ресава је најдужа десна притока Велике Мораве, дужине око 70 км са сливом од 685 км2. Представља основу хидролошке мреже подручја заједно са својим притокама. Творе је Злотска и Бобовачка река које се спајају на 663 м нв. Извориште јој је на преко 1.150 м нв, а ушће на 95 м нв. У хидрографској мрежи Ресаве заступљене су понорнице, и сама Ресава је понорница. Између ушћа Кулиног и Станојевог потока у Ресаву налази се и први већи кањон на реци, Глоп. Овде се река већ спустила на висину од 517 м нв, а литице глопског крша досежу до 855 м нв. Укупна дужина глопског кањона је 5,5 км. У једном делу глопског кањона, у једној пукотини Ресава понире, да би се поново појавила на излазу из самог кањона. Ушће Дебелог потока у реку Ресаву са десне стране, чини излаз из Глопског кањона, а улаз у Сомицки (склопски) кањон или Склоп са врхом од 890 м нв док река у овом делу свог тока тече на око 403 м нв. Дужина кањона је око 10 km. Име Склоп потиче од тога што су се вертикалне стране кањона толико приближиле једна другој да се гледане одоздо готово склапају. Ресаву од извора до ушћа Суваје чини кањонски део реке дугачак 25 km. Кањони Ресаве са 884.65 ha, су заштиђени као Резерват природе.

Акцију даље настављамо до ушћа Дебелог потока у реку Ресаву где нас чека превоз до Лисина, где ћемо сумирати утиске у неком од лепих ресторана са домаћом кухињом. У Београд стижемо до 22.15 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита примерена временским условима, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.700 дин

1.600 дин за чланове Клуба са измиреном годишњом чланарином

За групу од 40 учесника износ котизације се умањује за 200 динара.

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Царевић

nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Јужни Кучај: Грза – Пештерац – Сисевац

Нећемо ваљда чекати пролеће да бисмо отишли на слапове Грзе? Добро, легенда каже како су некада пролећа била влажнија од киша и снегова који се топе, те остаде веровање да су потоци, речице и њихови водопади тада раскошнији, са више воде, те да једино с пролећа вреди ићи на врела Грзе. Осим што данас те ствари могу бити и знатно другачије, ови вазда издашни извори увек имају довљно воде да хуче и стварају раскошну слику пенушавих слапова. Чак и да је што „легенда“ каже, тиркизно зелене воде Грзе у контрасту са бакарним шумама око ње, умеју бити чаробан призор, тако да се Грза и ја, готово ритуално дружимо сваке јесени. Уосталом, јесен је време њеног другог хидролошког максимума, што се тиче количине воде!

 

Она настаје спајањем Иванштице („Мале Грзе“) и Велике Честобродице, између туристичког насеља Грза и села Извор и тече 23 km до Црнице у коју се  улива. Масив Јужног Кучаја је огроман сплет само њему својствених особености. По много чему посебне, многе његове вредности се и званично представљају у суперлативу. Грза са својом околином је репрезент јужних обронака овог предивног и посебног предела, препознатљива по лепоти природног амбијента. А тај амбијент, људи су уредили стазама, клупама, ознакама и он ће бити полазна тачка за наш провод у природи 🙂

  

ПОЛАЗАК:  тачно у 6:00 h, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је доћи 10-ак минута раније, како би не бисмо каснили при поласку. Дани су краћи и време је у толико важније – Carpe Diem! Путујемо аутопутем до  Параћина, затим магистралним до Дома на Грзи, где напуштамо возило, које ће нас чекати предвече у Сисевцу.

Ово место је једно од култних за љубитеље природе. Шетња узводно, до врела Грзе, и видиковаца одвија се стазама, а сам ток Грзе је рај за очи. Све је обележено, а шумске клупе и столови омогућавају предах на отвореном, да се ни за трен не раздвајамо од лепих призора. A ту лепоту чине вредности, захваљујући којима овај предео, у непосредној околини врела Грзе, ужива статус споменика природе.

 

Полазимо од језера, према врелима Грзе, и видиковцима, а потом се одвајамо са стазе и урањамо у Кучај… По доброј видљивости, са другог видиковца се, на линији хоризонта, јасно види Копаоник, а језера и Грза су испод, у првом плану. Проћићемо и Извор испод букве за кога тврде да је лековит.

Језерца... одатле смо пошли... На линији хоризонта Коп! Кад се зумира, јасије је - КОПАОНИК :-)

Обележену стазу напуштамо  после другог видиковца, настављајући на горе, кроз шуму ка Пештерцу. Због деонице као што је ова, неко би ову туру назвао „истраживачком“. Али, ништа се не истражује, само ходамо чистом шумом, лепом и мирисном. Док нам лишће шушти под корацима, смењују се граб, буква и јеле, пролазимо крај извора Иванштице (тзв. Мале Грзе) и ловачког дома. Када пређемо Пештерац, следи лаган спуст, колским путем, све до Сисевца.

Предивна шума за ход шуме Кучаја 

У Сисевцу ћемо одморити и освежити се. На располагању нам је ресторан, а и базен са термалном водом; од хладне Грзе до топле терме – заслужили смо! 🙂 С тим што вода није толико топла као у Ждрелу и Богатићу.  Испод, десно, приказана је описана траса, са параметрима, а за Београд полазимо у 19:30 h како бисмо стигли до 22:00 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, пешачки штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима. И купаћи, ако желите у базен.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.900 дин

1.700 дин за групу од 40 учесника

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија).

  Акцију реализују:

         Гордана Атанасијевић        и        Немања Манчић

                  065 377 14 74                   064 878 78 78

                   gordana@serbianoutdoor.com                   nemanja@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

РАВНОМ ГОРОМ РАВНЕ МИСЛИ: од Равне Горе преко Сувобора до Рајца

Равна Гора се простире на западним и југозападним обронцима Сувобора. Висораван, оивичена густим шумама и сувим долинама, прекривена је бујним ливадама и пашњацима, због чега је у прошлости веома погодовала сточарству, па је до 1941. на њој било око 120 колиба. До 1984. године остало их је свега 5.

Скоро пола века се Равна Гора није смела спомињати, а камоли посећивати. Тешко се и могло планином без пута, струје, воде и коначишта. Повремено су долазили само планинари, али су и они морали да објасне зашто овим стазама пролазе. Зар лепоте није било и другде? Али, данас је овај предео омиљен љубитељима природе, јер је питом, лаган за ход, а уредно обележене стазе пружају бројне могућности како искористити дан. Читава Гора је прошарана пашњацима, боровим шумама и ћувицима, а близу нама Београђанима, те као таква омиљен простор да себи дамо одушка, чим нам се укаже време.

Како јесен уме бити дивна, позивамо вас овог пута да у њеним бојама уживамо дуж једне краће путање од Равне Горе, преко Сувобора до Рајца. А можда нађемо и неку печурку за вечеру…

фото: Игор Бардић

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7 h. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо Ибарском магистралом а после Лазаревца ка Мионици, где ћемо имати получасовну паузу за јутарњу кафу и доручак. Потом одлазимо у Струганик и обилазимо меморијални комплекс – родну кућу војводе Живојина Мишића.

Мионица Родна кућа војводе Живојина Мишића у Струганику детаљ са једног (много) ранијег одласка на ову трасу :-)

Овако надахнути, одвозимо се до полазне тачке наше пешачке партије – Цркви Светог Ђорђа на Равној Гори. Одатле се крећемо ка Сувобору…

Равна Гора Траса 

Читав овај предео, веома је наклоњен пешацима. Та благо заталасана брда Богом су дана за опуштајућу шетњу и то баш за свакога, јер не поставља посебне захтеве, нити посебно добру кондицију. Ту предивну благост ових терена дивно приказују и фотографије Игора Бардића:

фото: Игор Бардић фото: Игор Бардић

Са врха Сувобора спуштамо се према планинарској кући ПК „Победа“  –  „Добра вода“ и даље до планинарског дома „Душко Јовановић“ на Рајцу, где нас чека комби. У дому ћемо се окрепити пред повратак.

"Добра Вода"

Наведена траса је дуга 12,5 km са успоном од 280 m. Обзиром на такве параметре, као и врсту терена – акција је приступачна свим категоријама уживалаца природе.

ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике ако је време суво), мали ранац са водом и храном за успут, слојевита одећа примерена временским условима, заштита од ветра и евентуалних падавина, пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

1.400 дин за чланове Клуба

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37

nesa@serbianoutdoor.com

фото: Дуле Опачић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Мала и Велика ТРЕСТА – извор Ресаве – СТРАЖА

Лево највиши врх Јужног Кучаја, десно чак једна Бељаница, а опет, све то као да је подчињено фантастичним одсецима Страже; као да је све около ту само зато да би их Она надгледала, да би се само са њеног гребена могли посмтрати… Иза су Лисац, Црни врх, Крш и Стол, али их она заклања, опет зато да бисмо у том призору само са њених плећа могли уживати… 
Претерујемo?
Ни најмање – видећете и сами.

Погледајте фото албум на нашем сајту о одласцима на Стражу протеклих година.

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.00 h (по обичају, доћићете 15-ак минута раније) полазимо ауто путем, до одвајања ка Деспотовцу, а возило напуштамо крај прашуме Винатоваче, одакле полазимо ка Малој и Великој Трести.

Од недавно овде постоје и маркације – АЛИ ПАЗИТЕ: од Тресте НЕ пратимо њих, јер бисмо завршили на Лисцу! Једноставно, следите вођу и не брините.

 

Део између врха Велике Тресте до превоја ка Стражи је деликатан због густе шуме, тако да ћемо се на врху сачекати док се сви не сакупимо и држећи на оку једни друге, избити на чистину гребена.

 

Пролазимо извор Ресаве – Хајдучки кладенац, а потом избијамо на феноменалну чистину почетка гребена Страже.

 

А прелазак гребена се густира, из много разлога, или без и једног. То је још један у низу оних наших КАУПОВСКИХ одредишта, која сама по себи не представљају спортски подухват, већ пре свега спознаја јединствене географске средине високих пејсажних вредности и прелепих амбијенталних карактеристика.

 

Још мало призора…

  

Са гребена се спуштамо преко Малог врха на Краку Урсули, до места где нас чека наше возило. Одлазимо на предах у “Жубор Ресаве”. За Београд полазимо у 19 h, а стижемо најкасније до 22.30 h.

Укупна дужина ове планиране трасе износи 14 km са успоном од 430 m; ево и приказа на карти:

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут; штапови за пешачење, заштита од ветра и евентуалних падавина, камашне

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.800 дин

1.700 дин

Због карактера прилазног пута, путујемо искључиво комбијем

 Акцију реализују:

            Зоран Стејић       и        Дарко Цветковић

   064 453  83 04                  066 613 39 35

zokimen@serbianoutdoor.com                  darko@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Дели Јован

Посету Дели Јовану, планини кутиозитетног геолошког састава, са које се прижају прелепи видици и спектакуларан залазак Сунца иза силуета Стола и Крша, овога пута смо замислили једноставно. Наравно, уз посету Рајачким и Рогљевским пимницама, Бледерији, Буковском манастиру и родној кући Стевана Стојановића Мокрањца.

Поглед на Велики крш и Борски Стол са Дели Јована

Петак, 12. октобар:

ПОЛАЗАК:  тачно у 17 h са паркинга крај нашег Клуба у устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 15 минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо Дунавском магистралом до Милановца, а после Поречког залива, скрећемо ка Мосни и до 22 h стижемо у Неготин, где се смештамо у хотел „Инекс“.

Субота, 13. октобар:

Ујутро, у 6 h полазимо на успон. Комбијем се одвозимо до Стевањских ливада одакле почињемо лагани успон на Дели Јован гребенском путањом. Са врха се враћамо на исти место, одакле смо почели нашу пешачка партију, дугу 12 km.

У повратку посећујемо манастир Буково, из XV века, који негује винску традицију. Године 2009. су на површини од 2 ha засадили црну тамјанику и прву бербу имали 2012. Њихова вина „Филигран“, данас су већ позната. Касније, после одмора и родну кућу Стевана Мокрањца.

Манастир Буково, посвећен Светом Оцу Николају Чудотворцу, налази се 4 km западно од Буковски манастирНеготина, на путу Зајечар-Неготин, на благој падини Братујевачке косе. Име манастира Буково по предању потиче од околних „букових шума“ или птице „бука“, које су живеле овде у некадашњим ритовима. Писаних података о ктитору манастира нема, али постоји више предања која о томе говоре. По једном, манастир Буково је задужбина српског краља Милутина са краја XIII века, подигнут после победе над бугарским царем Сишманом. По другом предању, ктитор манастира Буково је Свети Никодим Тисмански који је живео у Тимочкој Крајини и изградио много цркава у XIV века. По трећем предању, ктитор манастира Буково је био неко из властеле источне Србије и потиче из XV века.

Током своје историје манастир Буково је више пута страдао и обнављан. Кнез Милош је после обнове 1837. године поклонио звона манастиру Буково, а 1839. године су подигнута два конака. Припрата на цркви манастира Буково је дозидана 1877. године. Уочи другог светског рата, 1940. године, на северној страни изнад улаза подигнут је звоник квадратне основе и чини саставни део улаза у манастирски комплекс. У оквиру порте манастира Буково налази се извор посвећен животворном источнику – Пресветој Богородици и бројна су се исцељења догодила од овог Источника.

У унутрашњости су два слоја фресака у манастиру Буково, од којих је најстарији слој представљен фрескама Светог Арханђела Михајла, фрагментима светих ратника у северној певници и фреском Пресвете Богородице окружене анђелима, на своду цркве из 1682. године у време Игумана Михаила Дечанца, уз ктиторство кнеза Симеуна из села Трњана. Живопис који данас постоји и захвата највећу површину потиче из 1902. године. Рад је живописца Милисава Марковића из Малог Извора. У манастиру Буково је знаменити српски књижевник Светолик Ранковић написао свој познати роман „Порушени идеали“.

Недеља, 14. октобар:

После доручка напуштамо хотел. Данас посећујемо винарско село Рајачке, или Рогљевске пимнице и водопад Бледерија.

Рајачке пимнице, као јединствен архитектонски комплекс винских подрума у Неготинском виногорју о којима први записи датирају из XIX века, представљају важан део српске баштине, а кандидат су за Листу светске културне баштине. Пимнице су насеља винских подрума у Неготинској крајини и омиљена су дестинација љубитеља вина на путу по Србији. Винова лоза се у том крају гаји још од римског доба, а у средњем веку, ова грана пољопривреде била је толико важна да су нека домаћинства имала чак сто хиљада чокота винове лозе. Почетком прошлог века крајинска вина су носила епитет најјачих у Европи, а медаље су освајала на изложбама у Лондону и Паризу. Произвођачи вина из виногорја које се данас простире на око хиљаду хектара, кажу да то вино не опија. Оно подстиче да се добро мисли, боље говори, а најбоље пева. Од аутохтоних сорти негује се багрина, зачинак, прокупац, вранац и смедеревка.
У неготинској крајини богату винарску историју имају села Рајац, Рогљево и Смедовац за која кажу да имају најмириснија црвена вина, настала из срећног споја добре земље, пуно сунца и надморске висине од 150 до 250 метара. У тим селима, или изван њих, али увек далеко од сваке врсте загађења, грађене су пимнице. Зидане су од камена или од брвана, зидова дебелих и до 60 центиметара. Подруми у којима се чувало вино делимично су Рајачке пимницеукопани у земљу, како би се одржавала константна температуре ваздуха. Били су правоугаоног облика и ту се могло сместити неколико бачви за пет хиљада литара вина, десетак буради запремине око 700 литара, још много мањих буради и винских справа. На спрату су просторије у којима су у време бербе боравили виноградари, а биле су и место за дегустацију вина и разна славља. Због породичних веза, често се у низу зидало по неколико пимница.
Кауповци на винском ручку :-)Рајачке пимнице су грађене од половине 18. века до 30-тих година прошлог века око трга, где је збијено 270 јединствених кућа за вино.Куће су ушорене и повезане кривудавим сокацима. Имају два наспрамна улаза или прозора кроз који се постављао дрвени олук – гурма за сипање грожђа у кацу. У пимницама се одвијао цео процес производње вина, па се зато и каже да су то куће у којима је одувек становало вино.
У селу Рогљево има око 150 пимница које су углавном грађене Мора да се проба :-)од меког, каменог пешчара. Свака изнад улаза има уклесану годину градње, па најстарија, камена, датира из 1861. године, док су пимнице брвнаре далеко старије.
Куће за вино сачуване су још у два села која су надомак Неготина, али је много више нестало. У то доба, свако домаћинство је имало вински подрум који је често био квалитетније грађен од куће за становање, јер је вино било важно и неизбежно у свим животним циклусима. До пре десетак година ови подруми су били доста запуштени, али са обнављањем виноградарске традиције и винског туризма у Србији, обнављају се и пимнице. Рајачке пимнице годишње посети око 15.000 знатижељника из разних крајева света.

водопад Бледерија

Бледеријски водопад, изузетна природна атракција налази се у близини села Река, на око 15 km од Кладова. Река Бледерија извире на 190 m надморске висине, и тече на југоисток. Вода, која се вертикално, са висине од око 7 m, после преливања преко бигрене пречаге, обрушава у облику водене завесе у бигрену каду, велики вир или мало језеро, je тиркизно зелене боје. Са стране великог водопада постоји још један мали, који током лета, када река смањује свој капацитет воде, нестаје али га увек има с пролећа, када је река богата водом и до више стотина метара у секунди. Изнад водопада, на око 2 km растојања са десне стране, налазе се извори субтермалне воде са температуром од 17º C.
Интересантан податак за овај крај је и то да је овуда пролазила пречица римског пута из Пореча, преко Мироча ка Дунаву и Кључу док Трајан није пробио пут кроз Казане. Осим тога, у селу Река постоји једина воденица у овом крају која још увек ради.

Како год, после предаха за Београд крећемо у 20 h, како бисмо пред Клубом били до 23 h.

ОПРЕМА: мали ранац, гојзерице, вода и храна за успут, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

5.500 дин

5.400 дин  – за чланове Клуба са плаћеном чланарином

(Планира се МАЛА група!)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и инфорамације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Зоран Стејић

064 453 83 04,   zokimen@serbianoutdoor.com

Дели Јован залазак Сунца, гледан са Дели Јована

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Кањон Караша (Румунија)

Кањони…ти фасцинантни планински ходници који љубоморно заклањају лепоту реке која га је стварала, чији високо извијени зидови изазивају дивљење и увек буде жељу за природом. Масив Карпата има сијасет заносних кањона а кањон реке Караш један је од приступачних, што због стазе која се пружа целим кањоном, што због близине која омогућава да га прођемо у једном дану. Нека то буде дан кога ћемо се сећати, јер ово је најбоље време за одлазак у Национални парк Семеник – предворје величанствених Карпата… Иначе, кањон Караша је природно добро под строгом заштитом.

План пута је једноставан: полазимо у 6:00 h ујутро и стижемо на место са кога се спуштамо у кањон, пролазимо кањон Караша. Пролазимо га низводно, излазимо у Карашову и враћамо се натраг за Београд. Траса је дуга 9 km, не гази се вода, хода се стазом све време. Добро је имати гојзерице, или евентуално теренске патике са крампоном.

ПОЛАЗАК:  тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Пођите од куће на време и будете тамо 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо преко Беле Цркве, ка граничном прелазу код Калуђерова. Другим речима, до границе се возимо добра два сата. Не можемо знати колико ће трајати гранична процедура, али када пређемо границу, до места где стајемо и полазимо у кањон предстоји још сат и по вожње. Требало би да до 10:30 h стигнемо на место где напуштамо возило.

ВАЖНА НАПОМЕНА: молимо вас да током граничне процедуре не излазите из возила већ седите на својим местима.

Спуштамо се у кањон реке Караш и ходамо необележеном стазом до кањона; на даље је стаза обележена. На овом почетном делу правила колоне се априори морају поштовати, како не бисмо морали да се тражимо! Када се сви окупимо, полазимо кроз кањон. Нема потребе да газимо реку, осим ако неко баш хоће. Једна од две пећине је са друге стране реке и до ње би се морала прећи река, али нема потребе за тим. Ем није уређена, ем је прилаз изузетно стрм, ем је тај део тока Караша врло леп и без да је пећина ту 🙂

Настављамо даље низводно приближавајући се остацима утврђења, које ће нам указати да смо прошли пола кањона. и то онај најатрактивнији део где су лонци дубљи, река живописне боје, а орнаментика самог кањона раскошнија. Стаза постепено постаје мирнија. Последњу четвртину трасе карактерише присуство двеју пећина. Коначно, излазимо из кањона у Карашову, где нас чека наше возило. Ово велико, мирно село има крај пута и ресторан, где примају евре, а  мештани говоре српски 🙂 Ако ту будемо ручали, полазимо у 19 h.

НАПОМЕНА:  и ако траса није дуга (свега 9 km), пролазак кањона неће бити кратак и не смете га подценити. Нарочито почетни део, када улазимо у кањон. Будите стрпљиви, предивни утисци ће засигурно то надјачати! 🙂

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима и чеона лампа.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.900 динара

1.800 динара за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125-ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Краљевско виногорје – Букуља, Венчац и Опленац

У срцу Шумадије, над Аранђеловцем и Буковичком бањом издижу се, једна уз другу Венчац и Букуља. Обе су вулканског порекла. Венчац је познат по мермеру („бели Венчац“) од кога су сачињене многобројне скулптуре које красе парк Буковичке бање, чесму у Кнез Михаиловој у Београду, фасаду Цркве Свeтог Ђорђа на Опленцу, део Беле куће у Вашингтону и много тога још. Гранитна Букуља  је некада представљала јужну границу до које се простирало Панонско море, и била једно од његових многобројних острва. Из ње извире минерална вода „Књаз Милош“. Омиљено је излетиште Аранђеловчана и бањских гостију и на њеном врху  је за посетиоце отворена јединствена осматрачница висине 19 m, са које се пружа величанствен поглед на велики део Шумадије: Рудник, Сувобор, Маљен, Овчар, Каблар, Космај, Авала, Гружанске планине и Поморавље.

Осматрачница на врху Букуље Поглед са осматрачнице могућ је у пуном кругу

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“) у 8.00 h. Молимо вас да дођете 15 минута раније како бисмо кренули на време. Oд Аранђеловца нас дели сат вожње аутопутем.

Након  паузе за кафу, крећемо на туру од Народног музеја у Аранђеловцу ка врху Букуље одакле се пружа предиван поглед на околину.  Дужина трасе је 3 km, а висинска разлика око 300 m. Од врха Букуље пешачимо ка Венчацу у дужини од 10 km. Одатле се спуштамо ка манастиру Светог Архангела Михаила где се завршава наша пешачка партија.

 Поглед са Букуље фото: Кристина Нешић 

На Венчацу пролазимо и Дворине, место где се налазе остаци средњевековног града последњег српског деспота – Павла Бакића. Он је био најзнаменитија личност Шумадије у средњем веку. Поседовао је двор на Венчацу и 50 села у свом властелинству. После пада Смедерева 1459. године и Београда 1521. године, иселио се у Угарску 1525. у децембру.

Павиљон Књаз Милош је подигнут 1907. године на месту најстаријег извора минералне воде у Србији, а био је и прва фабрика за флаширање минералне воде.

Надајући се повратку у слободну Србију, са избеглим српским јунацима борио се против отоманске најезде према Бечу и Европи све до 12. октобра 1537. године, када је погинуо у битци код Горјана, у близини Ђакова.

У непосредној близини Дворина је и мало, бистро језеро, створено из извора у самом мермеру!

Укупна дужина трасе је око 14 km и није кондиционо захтевна. Наком посете манастиру аутобус нас вози до Опленца где ћемо посетити дворски комплекс и цркву маузолеј Карађорђевића на Опленцу.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, гојзерице или патике (лаган терен), вода и храна из ранца, одећа прилагођена временским условима и заштита од ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.500 дин

1.400 дин  за чланове Клуба са плаћеном чланарином

За групу од 40 учесника, износ се умањује за 200 дин

Котизација НЕобухвата улазницу за дворски комплекс на Опленцу у износу (400 дин)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

 Акцију реализује Ненад Јовановић

nenad@serbianoutdoor.com

065 99 22 782

Опленачка берба Црква Светог Ђорђа на Опленцу

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Ђердап, с румунске стране: Portile de Fier (Парк природе „Гвоздена врата“)

Оно што је Плиније давно записао „Magnum est stare in Danubii ripa“ (величанствено је стајати на обали Дунава, лат.), је непорециво и то добро зна свако ко је стајао на Штрпцу, Плочама, Ковилову, Соколовцу и многим другим величанственим видиковцима Ђердапа. Стојећи на њима, често смо се питали како ли је када се гледа оданде… Са Мироча смо сликали  уклесани лик дакијског вође, Дећебала; са Кошобрда се дивили вулканском врату Трескавца, вероватно чули и многе приче о „Три куле“, стени Бабакај, тако да је сазрело да вам то и покажемо.

  

И док са наше стране, обала Ђердапа има статус Националног парка на чијој територији нису евидентирана станишта мрког медведа, Румуни имају Парк природе Portile de Fier, што у преводу значи Гоздена врата, а отисци медвеђих шапа нису редак налаз… Али не брините, медведи су врло стидљиви. А доминираће Дунавска рапсодија… Овај програм се дуго крчкао до форме коју сматрамо оптималном за викенд, са више акције, мање вожње и правим упознавањем Парка Природе „Гвоздена врата“, у чему смо прошлог септембра успели у потпуности. Сада вам пружамо нешто другачији, освежен садржај 🙂

ДОБРО ДОШЛИ!

Субота, 22. септембар:

ПОЛАЗАК са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 и тачно у 6.00 h крећемо преко Ковина и Беле Цркве према граничном прелазу Калуђерово, а по уласку у Румунију, ка Дунаву и прво застајемо да изблиза видимо стену Бабакај. Поред легенди о њеном имену, стена је важна јер подсећа како је некада изгледао Дунав у својој клисури, по чему његов ток у овом делу и носи назив Гвоздена врата. Покушајте да замислите дно Дунава које је назубљено оваквим стенама. Многе од њих су парале површину Велике реке, чинећи да се вода ковитла као да кључа у казану. Биле су то воде по којима је најтеже било пловити, али то је дужа прича…

стена Бабакај, на почетку Ђердапске клисуре Дунав на графици из XVII века

А легенда чува сећање на прелепу девојку Данку, коју је из Беле Цркве, испрошену и верену, отео Керим – диздар града Голупца. Превео ју је у ислам и дао име Зејна. Лепа Зејна никада није заборавила свог вереника, племића из Беле Цркве, а ни он њу. Прерушен у коњушара Јошка запослио се код Керим-паше и једне ноћи украо своју Данку и са њом се дао чамцем преко Дунава. Са тврђаве је на њих отворена ватра и рањени Јошка је своју љубав бацио у Дунав, речима: ‘Носи водо, да нема ниједном!’. Кад је хтео да скочи за њом у чамац упаде Керим и уби га. Турци су Зејну разапели на стену насред Дунава и гледали како јој гавран вади очи вичући ‘Баба, кај се!’ И данас, кад фијуче кошава, дижући таласе који се разбијају о стену Бабакај, стари верују да ветар носи њен вапај…

Потом настављамо пут уз Дунав, све до полазне тачке успона на Трескавац (Varful Trescovat 755 m). Ова маркантна вулканска купа у Румунском Парку природе Гвоздена Врата (Parcul Natural Portile de Fier), лежиште је терогених вулканита и упадљива је са обе Дунавске обале. Ходамо по релативно каменитом терену, стазом солидног успона, тако да и поред чињенице да је кратка, до врха ће нам требати три сата лаганог корака. Задржавамо се пола сата, како бисмо мало одморили пред лепим пејсажима и фотографисали. Укупна дужина трасе износи 10 km, са успоном од 670 m.

Ђердапска клисура, место стварања… На месту најстарије европске цивилизације, тече река за чије кањонске литице стручњаци кажу да су „геолошки буквар Балкана“. Преко пута Лепенског Вира, издиже се преживели, мумифицирани сведок времена када људска нога још није ходала земљом. Геолози његов облик називају енглеском речју “neck“ (врат), јер кажу, да је то некада био вулкан. Да не лицитирамо лаички стратиграфијом, радије запажамо да силуета ове чудновате вулканске купе лако заокупља пажњу сваког посматрача. А како је на врху једног палео кратера, није тешко сазнати, обзиром да је до њега потребно пешачити свега 5 km, што ову акцију чини приступачном свим категоријама љубитеља природе. Силазак је исте дужине. Завршни део успона је израженији, док се део спуста пружа преко крушљивог земљишта. Ако томе додамо и чињенице да је сам врх стеновит, као и да се, поред колских путева, крећемо претежно шумским стазама, јасно је да се ради о терену који захтева гојзерице! Понесите довољно воде, јер на извор наилазимо тек после врха, негде на пола спуста.

„Гледајући из Лепенског вира, поглед као магнет привлачи моћни врх Трескавац с румунске стране, који се одвајкада у народу користи као својеврстан календарски „инструмент“.

Истраживачи, архитекта Христивоје Павловић и др Александра Бајић су кренули трагом локалног предања да се на летњу дугодневицу сунце „два пута рађа“ на Лепенском виру. У праскозорје први сунчев зрак као сноп рефлектора накратко блесне крај левог бока Трескавца, а затим клисура поново утоне у сумрак.

Сунчеви зраци иза брда потом праве ореол око његовог тамног троугла, а врхунац природног спектакла је кад сунчев круг „искаче“ тачно на врх Трескавца где засија као огромно око.“ – Б. Субашић,  новости.

Стаза којом се спуштамо избија директно на магистрални пут где нас чека наше возило. Одвозимо се у Свињицу где нас чека заједничка вечера и смештај у домаћој радиности… Овај део организације знатно је помогао предусретљиви  градоначелник Никола Кулић , што уопште није чудо, обзиром да 93 % становништва овог предела чине Срби, тако да споразумевање са домаћинима не треба ни најмање да вас брине 🙂 Важно је да легнемо раније, пошто је сутрашњи програм врло садржајан и као такав захтева време.

Недеља, 23. септембар:

Данашњи богат и шаролик план намеће потребу раног устајања. После доручка, напуштамо своје собе и у 7:30 h полазимо према кањонском делу Ђердапа, Малом Казану. Али, пре тога, на свега 5 km после Свињице, тачно преко пута Доњег Милановца, наилазимо на остатке средњевековног утврђења Три куле. Тачно преко је Доњи Милановац, а поред амонита и казанске лале, Три куле су на амблему Парка природе Portile de Fier. Проћићемо поред њих, али од прошле године им је немогуће прићи, јер је дека оградио повртњак и тиме онемогућио прилаз.

Високе по 10 m, у форми троугла са врхом окренутим ка Дунаву, ове куле су саграђене у XV веку са циљем да се заустави отоманско ширење према западу. Након изградње хидроцентрале једна је потопљена и може се видети само током ниског водостаја (у пролеће), док друге две још увек пркосе времену, с тим што је трећу знатно оштетио лед током зиме 1924. године.

 

Стижемо пред кањонски део Гвоздених врата – Мали Казан. Управо је ту Дунав најужи и најдубљи у читавом свом току. У зависности од водостаја, дубок је око 90 m, а растојање између обала око 100 m. Овде је и полазнa тачкa наше прве данашње пешачке трасе – Чукарул Маре Понићова, која се пружа до рубова Малог Казана са кога се пружају величанствени видици (означено их је седам!).

Траса је дуга 4,7 km са око 150 m успона, али је немојте подценити само зато што је кратка; рачунајте на природу кречњачког терена (обавезне гојзерице!).

Најужи део Дунава - улазак у Велики Казан поглед са Чукарул Маре

По спусту, настављамо вожњу пролазећи Дубову и одвозимо се према Великом Казану, другом Ђердапском кањону и пењемо на врх и прелеп видиковац Чукарул мик, шетном стазом укупне дужине 3,8 km са 285 m успона и предивним погледом на казане и Штрбце са наше стране.

поглед са Чукарул Мик приказ трасе

„Отежавајући фактор“ успона на обе трасе биће чињеница да ће прелепи крајолици вабити фотографске страсти. Све можемо постићи, али да не губимо из вида временски оквир. Јер, ако желимо све да видимо и вратимо до поноћи, темпо кретања мора бити одлучнији!

Иначе, када је реч о Ђердапским стенама, морамо да истакнемо ендемску врсту: банатску, или казанску жуту лалу (Tulipa hungarica), која их краси и са наше стране, али су је Румуни ставили на амблем овог Парка природе. Заштићена је законом и расте на стрмим и сунчаним падинама Казана. Цветови су јој искључиво жуте боје и красе ову величанствену клисуру током априла. Њена појава је јединствена и расте још само на Мехединци планинама. У литератури је први пут спомиње В. Борбас 1884. године, а постоји и подврста Tulipa hungarica undulatifolia која расте у Gura Vaii и Valea Oglanicului.

А у Великом Казану је и пар знаменитости које ћемо посетити пре него се одвојимо од Дунава, по спусту са Чукарул мик. На самој обали Дунава је манастир Мракоња са црквом посвећеној Светом Илији.

Застаћемо 20-ак минута ради посете манастиру, а потом одлазимо километар даље до стене са уклесаним ликом Децебала –  мотив који смо много пута мерачили са наше стране (а направио га је наш човек! 🙂 )

Децебал је последњи краљ Дачана који је владао у раздобљу од 87. до 106. године. После готово једног века неслоге, ујединио је дачанска племена и дуго је успешно одолевао римској експанзији. Али, и поред све упорности, није се могао одупрети
надмоћнијој војсци цара Трајана, која је у два наврата продрла у земљу Дачана. После пада дачанске престонице, Децебал је наставио отпор на северу земље. Након што је био опкољен, извршио је самоубиство. Тиме је нестала и самосталност Дачана, а њихова земља постала је римска провинција Дакија.

Децебалово право име је било Диурпанеј, али је након победа у ратовима током 84—85. године против Римљана, назван Децебал што вероватно значи „снага Дачана“ (balus је изведено из индоевропског корена *бал што значи снага и Деце што је вероватно генитив множине речи Даци, а у преводу би значило Дачана или од Дачана).

У савременој Румунији, где се Дачани сматрају прецима данашњих Румуна, Децебал је због своје дуготрајне, упорне и већим делом успешне борбе против освајача добио статус националног хероја, те му је посвећен велики број књижевних и уметничких дела. Међу њима се истиче спектакуларни историјски филм Дачани Сергиуа Николескуа из 1966. где је Децебалов лик тумачио Амза Пелеа. Децебалово самоубиство је такође 2005. реконструисано и у другој епизоди британске играно-документарне серије Life and Death in Rome. Његов портрет великих димензија, уклесан је на једној стени на румунској страни Ђердапске клисуре, у Казану.

Након кратког разгледања скулптуре, ка граничном прелазу, до кога предстоји сат времена вожње. После граничних процедура, чије трајање не можемо да предвидимо, од Београда нас дели 2 сата вожње и успутну паузу ћемо уприличити само по потреби. Због ових ствари, изузетно је важно да се држимо предвиђене сатнице и будемо агилни. Ујутро ћемо имати о томе кратак брифинг, како бисмо успешно испунили дан, као што програм предвиђа. Држећи се плана, уз регуларно задржавање током преласка границе, у Београду смо најкасније до поноћи.

  Казани, гледани са врха Чукарул Мик

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима, купаћи и пешкир (чисто да се нађе, ако пожелите да се бућнете). Наравно, прво спакујте пасош! Храна из ранца.Велики Казан (фото: Александар Вељковић)

НАПОМЕНА: наведене трасе нису превише тешке, али вас молимо да имате у виду да ћемо имати енергичан темпо. Моћићемо да уживамо у призорима, фотографишемо, али без прекомерног, беспотребног развлачења. Гојзерице су обавезне!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  50 €  за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

За ову акцију се не планира велика група.

Котизација обухвата: превоз, смештај, вечеру у суботу и организационе трошкове.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија)

НАПОМЕНЕ: 

  • у Свињици не постоји мењачница, а у Румунији не примају евре, тако да ћемо у по преласку границе у Молдови разменити новац
  • пријављивање подразумева обавезно измирење аконтације у износу од 30 €

Акцију реализују:

   Гордана Атанасијевић        и       Александар Радовановић

                                            065 377 14 74                 063 555 966

                 gordana@serbianoutdoor.com                 aca@serbianoutdoor.com

Трескавац Дећебал www.putokaz.me

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.