Архива за ponor

Старица – понор Паскове реке – Рајкова пећина

Старица…заштитнички издигнута над Мајданпеком који као да јој се свио под скуте. Митски град уткан у предање о Јасону и Аргонаутима, са најбогатијом рударском историјом на Старом континенту. Са ове атрактивне стене, која над њим доминира  пружа се предиван панорамски видик на околне површинске копове и брдовити хоризонт

  Мајданпек и околина

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимo тачно у 06:30 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо аутопутем до Пожаревца, па преко Кучева до Мајданпека.

Возило напуштамо код полазне тачке успона на Старицу (796 m), једног другог језера – Велики Затон. Рајкова и Паскова река истичу из својих пећина творећи Мали Пек, од кога је, тик низводно, направљена ова вештачка језерска акумулација.

Одатле до врха води широк макадам, јер је горе предајник, али силазимо другачије.  Поглед са врха је диван и надамо се да  видљивост неће бити ограничена разним „зимским завесама“. Са врха се упућујемо стазом ка понору Паскове реке, кога још називају и Римски бунар.

На крају трасе је легендарна Рајкова пећина коју сматрају најлепшом на Балкану, због специфичног накита од белог калцита, који украсима даје предивну светлуцавост. Њеној лепоти парира једино Верњикица, али о њој у једном другом програму… Мештани су и данас сигурни да је благо хајдучког  харамбаше Рајка још увек ту скривено, али пошто није нађено, ово је вероватно најбоље чувана пећина на свету! Иначе је уређена за посетиоце и ко буде желео, моћиће да се увери у ове описе (цена улазнице ће бити позната непосредно пре акције, али мислимо да за групне посете износи 250 динара).

 

Ту нас чека наше возило којим одлазимо до Мајданпека ради окрепљења пре поласка за Београд.

Укупна дужина ове заиста живописне трасе износи око 12 km са успоном од 520 m  –  идеалне размере за зимску акцију без превише напора! Ево и графичког приказа предвиђене путање:

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА:  гојзерице, камашне и штапови по потреби, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита, примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ (минибус):

1.750 динара

1.650 динара за чланове Клуба са измиреном годишњом чланарином

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације: телефоном, мејлом или средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”).

ПОЛАЗАК: са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо тачно у 06:30 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Долазак у Београд у вечерњим сатима, између 22 и 23 h.

Акцију реализује

Зоран Вујошевић – Буца
063 283 558

buca@serbianoutdoor.com

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ЊЕНО ВЕЛИЧАНСТВО СТАРА ПЛАНИНА: водопади Арбиња – Копрен – кањон Росомаче и Владикине Плоче

Стара планина је, не само у географском смислу, јединствен сплет природних лепота, изузетних вредности и нарочитих амбијенталних особености; то је један свет који се сваком поштоваоцу природе уреже у сећање за сва времена, и свака реч је недовољна да то опише. После изузетно успешно реализоване прошлогодишње акције, и овог лета позивамо у Арбиње – срце овог предивног масива и срж његове лепоте, дуж тока Дојкиначке реке. С тим што ћемо се овога пута пењати на Копрен. Ако до сада нисте били на Старој, ово ће бити идеално упознавање и знајте да ћете јој се увек враћати, јер не постоји ништа слично Њој!
Драганов вир

Петак, 15. јули:

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125), тачно у 17 h, како бисмо до 22 h стигли до села Дојкинци, где ћемо коначити. Пут је дуг, наравно имаћемо успутну паузу. Смештамо се, по личном избору у реновирани планинарски дом, или у шаторе. По том питању ћете се изјаснити приликом пријављивања.

Субота, 16. јули:

Устајемо рано и у 8.00 h полазимо на две акције: a) пешачење долином Дојкиначке реке – Арбиња  и  б) успон на Копрен.  Ову одлуку ћете моћи да донесете касније, али ћете приликом пријављивања рећи своју прелиминарну жељу идете ли на успон, како бисмо знали однос пешака и пењача у групи. Напомињемо да је успон на Копрен врло захтеван и изискује одличну кондицију!

ка Копрену поглед на Три Чуке са Копрена Копрен!

Сву учесници заједно полазе трактором, како трасе не би биле предуге (нарочито Копрен, за ко би без ове помоћи трасаводопад Три кладенца прелазила 30 km).  Трактор напуштамо на 10 km од села, на месту које мештани зову Плоче. Учесници који се пењу на Копрен одатле иду пешице, макадамом до водопада Три кладенца. Ту, код овог прекрасног водопада мало ћемо се задржати, али не превише, јер нам предстоји још доста хода. Учеснике који су се определили за пешачку трасе дуж Арбиња предводи Ноле Радојичић и они се лагано спуштају пешице долином Дојкиначке реке – чувеним Арбињем. Ради се наиме о горњем току Дојкиначке реке, који се сматра најлепшим делом Старе планине. Мишљења смо да је овде јако тешко лицитирати шта је најлепше, али Арбиње званично носи тај епитет. Пешачка траса води све време макадамом и пружа опчињавајуће призоре бистре реке са пуно слапова у живописном пурпурном кориту од црвених пешчара.

Арбиње Арбиње

Застајемо крај водопада Драганов вир и Тупавица. Овај водопад је репрезент Старе планине у свим материјалима ТО Пирот. Али, и да није такав, цела ова долина је очаравајућих пејсажних карактеристика које ћете дуго посматрати и теже се од њих одвајати, тако да сматрамо реалним да крајња тачка ове трасе буде место које мештани зову Плоче.

Драганов вир Тупавица Плоче

Дојкиначка река се ту разлива по глатком црвеном пешчару у фантастичном амбијенту! Обично се ту људи размиле; фоткају и медитирају комбиновано. Ко први пут долази на Стару, ту се неопозиво заљубљује у ову планину. Природа је маестрално извајала корито Дојкиначке реке црвеним пешчаром и учинила га својим знамењем фасцинирајуће лепоте! Првој групи се ту завршава путања и враћају се истом према Скрипчановој чесми, односно Дојкинцима.

Дојкиначка река Дојкиначка река (Плоче) 

Првој групи се ту завршава путања и враћају се истом према Скрипчановој чесми, односно Дојкинцима. Траса све време води колским путем, тј. макадамом и дуга је 10 km без битнијег нагиба, јер се пружа речном долином.

Учеснике који желе да се попну на врх Копрен (1963 m), предводи Неша Царевић, који иначе сваке године учествује у трци „24 сата Копрен“. Ова траса је дуга 22,3  km са успоном од 985 m, и морате знати да је за њено савлађивање неопходна одлична физичка кондиција, тако да одлуку о успону морате донети одговорно! Срећом,боровнице још неће бити зреле, те се успон неће одвијати под „отежаним условима“, јер брање боровница свакако задржава, колико и освежава 🙂

поглед са Копрена према Бугарској гранични камен

Озбиљан успон захтева одлучан темпо, без дугих пауза и треба се вратити до села за дана! Молимо све заинтересоване да ово не губе из вида. Ко не може да хода (пење) континуирано пo 3 km са паузом од 10 минута, не треба да пође на овај успон.

цветни Копренски плато и поглед на Три Чуке

Свакако подсећамо на присутност клеке. Она често обраста путеве и отежава кретање, али је то карактеристика Старе планине . ко није напунио панталоне клеком, вероватно се на овој планини пењао само на Миџор! 🙂 Она ће нарочито бити присутна при успону и то оном делу после водопада Три кладенца:

Након водопада постижемо висину те ће нам убрзо указати Три Чуке:

DSCF0886p

Али, ми настављамо југоисточно, ка Копрену, наилазећи на изворишта Дојкиначке реке (кладенчићи)

DSCF0915 DSCF0892p

Са Копрена се спуштамо се ка Стражној чуки и Понору – занимљиве крашке депресије (без површинског отицања воде) која има један веома атрактиван феномен, виђено очима лаика, нешто попут пећинског водопада… Тек, у његовој удубини је стеновити отвор понора, на чијем улазу теку слапови воде која понире у гротло широко мање од метра.

IMG_5292 DSCF0867

На 1400 m надмрске висине, под Бодиним врхом, воде са више околних извора, сливају се у Понор, али оно што се очима види представља загонетку… Треба мало времена да се схвати откуда тече вода на тој висини ниодкуда? Текући даље крашким катакомбама, она извире недалеко од самих Дојкинаца.  Понор је тачка коју је бесмислено заобићи и она је одредила део трасе. Из птичје перспективе ова депресија је врло маркантне структуре, што можете видети на крају програма, где је приказ трасе на карти – попут кратера.

Стижемо до Дома и спремамо за излазак у село, на вечеру и освежење! 🙂

Недеља, 17. јули:

Устајемо опет рано и спакованих ствари у 8 h напуштамо село Дојкинци и одвозимо се до села Славиња где обилазимо кањон Росомаче, а потом и село Рсовци у коме је црква у пећини са иконом ћелавог Исуса.

кањон Росомаче - Грло црква у стени у селу Рсовци Ћелави Исус

Иначе, у селу је и огромно стабло црног бора, које је једно од првих природних вреднклисура Владикине Плочеости на Старој планини, које је појединачно стављено под заштиту. Одатле настављамо уз Рудину ка клисури Владикине Плоче и најзад, силазимо ка селу Паклештица, где нас чека возило.

Ова траса је дуга 7,5 km са успоном од 260 m. У Паклештици ручамо и коначно полазимо ка Београду. Због дужине пута, имаћемо успутну паузу. Пред Сава центром смо до  23.00 h.

Приликом конципирања акције водили смо се циљем да вам покажемо само срце Старе планине који је по многима и њен најлепши део, али и да при том буде максимално приступачна што ширем спектру пешака, колико је то могуће. Зато се првога дана делимо на две екипе, а другога дана су активности исте за све, без већих кондиционих захтева. Обзиром на успешан исход прошлогодишње акције, ове године нисмо мењали ништа осим врха на који се пењемо. Али, велика је Стара, предстоји још много траса за године што следе. Нови моменти који су утицали на овогодишњу организацију су реновиран планинарски дом у Дојкинцима и ресторан у истом селу, који се учесницима посебно допао.

Хит фотка са прошле акције! (Немања и Милена)

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац и штапови за пешачење, одећа прилагођена времену, батеријске лампе, прибор за јело, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина, пресвлака, храна из ранца. Ко жели да спава у свом шатору, носи пуну опрему, дакле шатор, врећу и подлошку.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

4.800 дин

4.700 дин за чланове Клуба

Котизација обухвата: превоз, тракторски транспорт и трошкове организације.

Путујемо искључиво комбијем, што значи да је број учесника ограничен.

НАПОМЕНА: учесници могу спавати у својим шаторима, или у домаћој радиности, где је цена ноћења од 1.280 до 1.480 дин. Смештај  у реновираном планинарском дому за сада још није могуће резервисати, јер нема употребну дозволу, тако да ће могућност смештаја у њему бити накнадно објављена.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализују:

Новица Радојичић              и          Ненад Царевић

nole@serbianoutdoor.com                                   nesa@serbianoutdoor.com

065 55 99 346                           064 684 01 37

               Росомачко грло граница Тупавица

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Старица – понор Паскове реке – Рајкова пећина

Старица…заштитнички издигнута над Мајданпеком који као да јој се свио под скуте. Митски град уткан у предање о Јасону и Аргонаутима, са најбогатијом рударском историјом на Старом континенту. Са ове атрактивне стене, која над њим доминира  пружа се предиван панорамски видик на околне површинске копове и брдовити хоризонт

  

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред центра „Сава“ тачно у 6:00 h (молим вас да дођете 15-ак минута раније. Ово је врло важно, јер је дан кратак, а вожња дужа, па вас молим да то испоштујете како бисмо кренули на време и удахнемо дан!). Путујемо аутопутем до Пожаревца, па преко Кучева до Мајданпека.

Возило напуштамо код полазне тачке успона на Старицу (796 m), једног другог језера – Велики Затон. Рајкова и Паскова река истичу из својих пећина творећи Мали Пек, од кога је, тик низводно, направљена ова вештачка језерска акумулација.

Одатле до врха води широк макадам, јер је горе предајник, али силазимо другачије.  Поглед са врха је диван и надамо се да  видљивост неће бити ограничена разним „зимским завесама“. Са врха се упућујемо стазом ка понору Паскове реке, кога још називају и Римски бунар.

На крају трасе је легендарна Рајкова пећина коју сматрају најлепшом на Балкану, због специфичног накита од белог калцита, који украсима даје предивну светлуцавост. Њеној лепоти парира једино Верњикица, али о њој у једном другом програму… Мештани су и данас сигурни да је благо хајдучког  харамбаше Рајка још увек ту скривено, али пошто није нађено, ово је вероватно најбоље чувана пећина на свету! Иначе је уређена за посетиоце и ко буде желео, моћиће да се увери у ове описе (цена улазнице је 200, оо динара).

 

Ту нас чека наше возило којим одлазимо до Мајданпека ради окрепљења пре поласка за Београд.

Укупна дужина ове заиста живописне трасе износи 12 km са успоном од 520 m  –  идеалне размере за зимску акцију без превише напора! Ево и графичког приказа предвиђене путање:

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА:  гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ЦЕНА (до 40 пријава):

1.750 динара

1.650 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

У случају преко 40 пријава, цена се умањује за 300 динара!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц  (Коњарник, код хотела Србија)

Акцију реализује

Зоран Буца Вујошевић

063 283 558

buca@serbianoutdoor.com

Једно мало подсећање са Старице…беше зима, 13. март 2010. 

А онда је оздравила и следеће 2011. године она нама ово:

Е онда је следеће 2012. УДАДОСМО и то како доликује… Кума Тајчи 🙂

 

Погледајте све шта смо припремили за 2014.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ЛАЗАРЕВ КАЊОН – Гордана Атанасијевић (мултимедијална презентација)

КЛИК на слику!

Лазарев кањон

 

 

Много пута су ме питали да скачим на тјуб своје емисије о Лазаревом кањону. Ја сам свих пет наставака спојила у један филм који сада можете гледати. Биће и други део, још увек радим на томе, но све у свеје време… 🙂

 

 

Погледајте и остале најављене пројекције

Осма капија

Стазама открића:

„Желели смо да својим приступом померимо границе, покажемо скривене лепоте нашег природног трезора, истраживачки, без стереотипне форме која спутава; да свежим ветром инвентивности прхнемо у једра слободе људима који воле боравак у природи… Али, нисмо могли очекивати да ће наша званично прва клупска акција бити овенчана новим открићем“
Гордана Атанасијевић

Не вреди…Морам, по ко зна који пут да почнем тим незаборавним првим утиском, када сам угледала Ваља Прераст пред сутон и остала задивљена пред  монументом нашег геонаслеђа. Висок, елегантан камени лук, чију је глатку, водом углачану унутрашњост обасјавало руменило залазећег сунца. Из даљине се чинило као да  се ради о вештачкој расвети, али нашавши се пред задивљујућом природном грађевином, схватила сам да је она под идеалним углом који јој омогућава да увек у предвечерје буде овако украшена.

Ти природни мостови, такозване прерасти, веома су ретки, и углавном представљају последње што остаје од пећине, након што се или њене таванице уруше, или их обликује вода крашким процесом. Током дугих геолошких периода, кречњачки слојеви нестају, а местимично остаје понеки лук, да као сведок епохе, немуштим језиком приповеда о томе како су настали. У делу источне Србије, коју називамо „карпатском“, геоморфолози су описали 7 изразитих природних мостова, и 4 чије размере још увек одговарају тунелима (пећуре, тунелске пећине), и који ће постати прерасти тек у далекој будућности.

После више од десет година дивљења овим изузетним експонатима под ведрим небом, импресије њиховим индивидуалним особеностима и даље су гласније од свих материјалних чињеница које сам о њима сазнала. А њихова чудноватост је људе опчињавала миленијумима, далеко пре него се ико од научника њима позабавио. Многа веровања из пребиблијских времена, нарочито су везана баш за прерасти. По њима, ту се сукобљавају силе добра и зла; душе мртвих, управо туда улазе у Рај, те отуд често затичемо речицу окићену цвећем (за нечију душу). Веровало се (и још увек се верује), у изузетно снажну магијску моћ воде која тече испод прерасти и њено лустративно дејство, којим ослобађа од свих злих чини. За неке се верује да имају исцелитељска својства, и колико год биле забачене, посећиване су често од оних који верују да им могу помоћи. Све то их на овим просторима, где су репрезентативно заступљене, чини оним што заиста јесу, у пуном смислу. Другим речима, немогуће је проћи пут од једне до друге прерасти, а да и даље ову појаву доживљавате само као орнаментику флувиокраса.

Првомајска четвородневна акција Клуба активних уживалаца природе (serbianoutdoor.com) на северном Хомољу, у околини Мајданпека, била је осмишљена да покаже људима нове стазе уживања и спознаје са нагласком на древну историју обраде метала, јер управо ту, налази се најстарији рудник метала у Европи, тако да се зна да је баш изнад Рудне Главе, пре 7000 година, човечанство искорачило из каменог у доба метала! Опуштена истраживачка атмосфера, која је окупила неколико жанрова на овом догађању, и која дозвољава скретања са стазе ако се спази нешто занимљиво, довела је до обелодањивања нечег што нико није могао да очекује – откриће нове прерасти – ОСМЕ  КАПИЈЕ, чије ће се тајне тек одгонетати…

 

Напредујући опуштено од Фељешане ка Брези, мимо зацртаног трека у GPS-у, на превоју, пред сам гребен уприличили смо предах, и припремали се за наредних 5 km хода под опсадом прелепих мотива за фотографисање. Али, нису сви седели на пропланку у хладу. Неко је поведен трилерима из мојих прича зашао у оближње шуме, ка месту где је на топо-карти означен извор. И можда би се само вратили са напуњеним чутурама, без посебних сензација, да учесник из Смедерева, Часлав Влајић, није споменуо ПЕЋИНУ! Повела нас је радозналост, обзиром да на карти ту нема никакве пећине, већ само вртаче. Заправо је и нема, стаза ка извору је водила кроз КАПИЈУ! Пред  лучно извијеним каменим дверима, које су отварале пролаз ка извору понорнице, чекала ме је учесница са питањем „Гоцо, јел ово ПРЕРАСТ?“.  Почела сам аутоматски „Па не, види…ПРЕРАСТ је МОСТ, дакле испод ње мора протицати барем неки поточић…пази поточић!“, спазих и са неверицом крочих под округли свод, видевши истог трена други отвор и речицу.  Да, то је ПРЕРАСТ! Камени лук који надкриљује речицу. Не могавши да верујем да их има још и да смо управо код једне о којој нисам прочитала ни један рад… Дакле, она је јавности непозната. Била.

Остатком дана, екипа је делила расположење са пуно емоција. Оно што смо могли је да фотографишемо и апроксимативно одредимо димензије, како бих исто вече вест проследила стручњацима и медијима. То што ми је интернет исто вече заказао, беше пријатан изговор, да дамо одушка нашој еуфорији. Међутим, чим сам допутовала послала сам вест свим редакцијама; „Политика“ је објавила новост, читаоци „Планете“ добијају комплетну причу, а нашем Кауповцу др Срђану Белију из Завода за заштиту природе Србије и Академском спелео алпинистичком клубу (АСАК-у) проследила сам и званичан допис са свим потребним подацима, као позив да проуче појаву. Договор је пао брзо и једва сам чекала да сване тај дан када ћу видети како то изгледа када стручна екипа идентификује ново откриће, о чему сам раније само слушала, распитујући се. Ишчекивани догађај међутим, био је све осим рутинске идентификације!

Наравно, много пре него што смо се ми тамо појавили, мештани разбацаних појата на Брези, од давнина су добро знали  малену понорницу и њен мост – Гаура Урсули, како су звали и једно и друго, што у преводу са влашког значи Мечја рупа. Овај топоним иначе не постоји на топо картама. Поред др Белија, геоморфолога Завода за заштиту природе Србије, четворочлану екипу АСАК-а чинили су: Предраг Стошић, Борис Станојевић, хидрогеолог инг. Михаило Мандић – Зис и др Јелена Ћалић, геоморфолог из Института „Јован Цвијић“ (САНУ). Да наведемо и петогодишњег Тому, спелеолошко дете, коме је вероватно бесмислена песмица о „Једној пећини строгој у којој живи Баба Рога“, јер ни најмање није зазирао од скакутања око понора са мачем у руци. Сјајан тим за истраживачку лекцију. Али, када смо крочили пред двери Мечје рупе, осим дивљења, развијала се и резерва при изјавама, јер се испоставило да је овај мост по много чему другачији од оних које знамо до сада, те да ће неки одговори захтевати даља истраживања. Њен лук чини кречњак; речица не пролази својим током испод њеног свода, већ напрасно под њим понире, што ни код једне прерасти није случај. Испитивањем једног од два бочна канала, спелео екипа је установила да се он вероватно спаја са понором којим отиче речица, али је запушен. Сложили су се око тога да је узводни лук резултат рада воде, док се у вези низводног лука мишљења разилазе, тј. тезе умножавају. Слушам и размишљам – нешто је ипак морало пробити ову стену, а верујем да је овакве облине могла извајати једино вода. Оно што до тад нисам чула, а тицало се чињенице да је ово кречњачки свод, јесте јачина коју лучна творевина поседује самим тим што има такав облик. Опет, и ако је кречњачке структуре, компактнији је од околног материјала, кога узводно чине туфови и пешчари.

Што се водотока тиче, од мештана Илије Бабића сазнајемо да се воде понируће Гауре Урсули, појављују на Даниловим врелима. Ни овог топонима нема на картама, али обзиром да је то једини извор са те стране, логично би било да се њене воде појављују баш ту (ако подземни водотокови уопште имају логику). Али је интригантна могућност да је Мечју рупу у неком претходном геолошком периоду пробио неки други ток обрнутог смера од садашњег! И још нешто: даћу себи слободу да кажем да ми се један термин нарочито допао – палеопрераст. Изговорен је несташним тоном, испраћен осмехом, по чему претпостављам да се ради о жаргону смишљеном на лицу места. Међутим, прво што сам тад помислила, била је прераст у Рготском камену, која се данас налази поред, а не преко тока реке која ју је обликовала док је имала другачији ток (меандарска прераст).

Колико год да сам пасионирана, не могу као лаик да судим о основаности теза које сам тога дана чула. Држећи камеру у руци, од присутних ауторитета нисам тражила коначан суд, већ сам желела да снимим само први утисак, ништа више. Али, ти утисци и њихова дискусија су нешто што заиста покреће машту. А за то, (можда) за разлику од стручњака, имам бесконачан простор. Па ипак, стрпљење ће бити потребно и мени и њима, јер још доста тога требати докучити у овом ребусу званом Гаура Урсули, који ће очигледно бити преседан, што се тиче генезе природних мостова. А здрава истраживачка машта пасионираних увек има упориште негде између импресије и гласа науке. Јер и они и ми имамо једну заједничку црту: тежњу да током времена, посматрајући нешто довољно дуго, разумемо камен и воду кад проговоре. И не само то, с културолошког аспекта, за сада је јасно једино порекло назива, јер у левом стубу моста постоји уздигнуто удубљење, карактеристично за склониште (брлог) медведа, којих је овде некада било. Али шта је са осталим култним веровањима, која се по правилу нижу у околини сваке прерасти? И то треба сазнати од преосталих, иначе све ређих житеља Брезе.

Обзиром на неистраженост ових предела и њихов карактеристичан литолошки састав, прича о овим изузетним природним феноменима – каменим мостовима, очигледно није завршена. Потребно је истраживати и уопште не сумњати у извесност нових открића. A oд 13 – 15. jула, КАУП (serbianoutdoor.com) вас води у обилазак прерасти источне Србије, овога пута као неко ко је постао део аутентичне истраживачке приче! Због обимности свега што ће се том приликом видети и сазнати, учесници добијају CD са мултимедијалном ауторском презентацијом. Биће то прилика да се прерасти виде и доживе из прве руке у пуном светлу њихове лепоте и значења.

 

За часопис „Моја планета“ (број 21/20.06.2012.): Гордана Атанасијевић

Председник Клуба активних уживалаца природе Београд