Архива за planinari

Тометино поље

Један од најлепших предела у нашој земљи тако наклоњен пешаку, јер нема места куда се не може проћи и где се не може прићи. Предео заносне лепоте, непрегледна пространства поља, брежуљака, и по њима раштрканих шумарака. Тометино Поље, препознатљиво је по пространим ливадама, боровим шумама, чистом ваздуху, белим брезама и црном камену и три брзе, мале планинске реке: Бела и Црна Каменица се спајају у Каменицу а негде успут им притиче и Козлица, као да хитају једна другој у сусрет, пречисте, пуне ракова и риба.

 Орлово гнездо

ПОЛАЗАК  у 7 h, са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125). Дођите 15 минута раније, како не бисмо каснили у  поласку! Успутну паузу за јутарњу кафу правимо на пумпи код улаза у Лајковац.

Пешачење почињемо у селу Тометино поље на месту где се спајају Бела и Црна Каменица у реку Каменицу (600 мнв), пратећи ток реке почињемо успон ка врху Голо брдо 710 мнв. Крећемо се колским путем , преко пашњака до видиковца Клик који се налази изнад ранча Орлово гнездо, одакле пуца поглед на кривудави ток реке Каменице, простране пашњаке, локална домаћинства, десетине брежуљака који се преплићу један преко другог, прекривени травом, камењем, усамљеним дрвећем, омањим шумарцима, белим брезама, стадима крава, оваца, просто мамећи посетиоца да до сваког узвишења дође.

Одатле се спуштамо на 525 мнв, прелазећи реку преко ипровизованог моста,  у домаћинство Милинковић на кафу и доручак (лепиња, кајмак) овај предах је у право време јер је иза нас остало 5,5 km. После паузе прелазимо код самог ушћа реку Козлицу, (скамена на камен ),  и пењемо се на гребен висине 639 m, и одатле стазом дужине 1,5 km стижемо на врх Влашић (716 мнв) који нам је све време у видокругу јер доминира околином. Са стазе се пружа поглед на Каменицу, Дивчибаре, огромна пространства овог предела јер је то највећи врх у близини. Поглед на две планинске реке и њихове кривудаве токове се не виђа сваки дан. Настављамо кроз борове и брезове шуме, каменитом стазом обраслом густим бокорима траве, кроз меке ливадске травњаке, преко камењара где сваког часа очекујете да се појави неки залутали Индијанац, јер предео је као из каубојских филмова. Предео необичне лепоте који никог не оставља равнодушним и буди жељу за поновним доласком. Ова се лепота неда сагледати ни из првог, ни из другод пута… Са ових узвишења понећете пуно позитивне енергије и дивних импресија, као нека блага грозница се увуче под кожу, и вуче вас ка још једном брежуљку, па опет ка још једном, али ми морамо да се окрећемо ка повратку…

Са врха се спуштамо стазом дужине 1 km поред поточића у корито реке Козлице (525 мнв), поново је прелазимо, и идемо крај ње прелазећи неколико пута сједне обале на другу, (скамена на камен), уживајући у сваком направљеном кораку, са безброј кадрова за љубитеље добре фотографије. У тако малом простору између два гребена , дуж тока реке од 1,5 km који пролазимо сместило се толико природне лепоте да то морате доживети и видети својим оком.

DSCI8889 DSCI9243
Из корита реке пењемо се благом падином остављајући ову лепоту за собом поново код наших домаћина на ручак и освежење. Враћамо се до нашег возила истом стазом којом смо дошли то јутро код наших домаћина на доручак (још 5,5 km).

DSCI9208 DSCI8917
Укупна дужина трасе је 16-17 km. Није кондиционо захтевна, али је неопходна адекватна обућа (гојзерице) и рачунајте на прелазак преко реке 3-4 пута (можда и са изувањем, зависи од водостаја и вештине оног што прелази).

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена враменским условима заштита од евентуалних падавина и подметач за седење за време ручка.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

1.400 дин  за чланове Клуба

За групу од 40 и више учесника цена се умањује за 200 дин

Цена оброка 500 дин (лепиња са кајмаком за доручак, кафа, домаћа чорба са лепињом за ручак) и за њега ћете се изјаснити приликом пријављивања.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20.00 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ВИСОКЕ ТАТРЕ – моћ природних лепота, еруптивне снаге, у пуном изражају!

 Татре су планински венац на граници Словачке и Пољске и представљају највиши део Карпата. Највећи део и  највиши врхови овог венца налазе се у Словачкој  међу којима је и највиши, Герлахов врх (Gerlachovský štít) са својих 2.655 m надморске висине. Долина реке Вах дели Татре на Високе и Ниске. Иначе, са преко 24 врха виших од 2.500 m надморске висине, оне су једини алпски предео у целом Kарпатском масиву, дугом 1200 km.Када се има жеља да се такав један простор доживи, намеће се сложена дилема – одакле почети и како их најбоље представити? Због свега наведеног биће то део гранитне раскоши која почива на територији Словачке. Критеријуми за даље сужавање избора били су: амбијентална лепота, географски смисао и историјски значај. Сходно томе, извесно су то сами по себи:  Криван, Бистра Лавка и Копровски штит, јер су идеално распоређени на трасама између главних речних долина: Бели Вах, Белански, Фуркотски и Хинцов поток. Криван је национални симбол, док су остала три врха тек повод да се прођу изузетно лепе и популарне трасе са више ледничких језера.

   

Зашто не Герлах? Једноставно зато што то захтева специфичну техничку опремљеност и одређен степен знања стеченог на алипинстичким курсевима, а то је ван оквира деловања нашег Клуба. Тај врх је спортски изазов за обучене људе, а и такви, за овај успон морају имати тамошњег специјализованог водича. За нас, Високе Татре пружају више него довољно изазова за које нам није потребно више од руку и ногу, да бисмо у њима уживали у потпуности.

Пошто сте већином нестрпљиви, дајемо на почетку табеларни приказ плана. Све после тога биће подробнији опис садржаја прoграма. Инсистирамо да га прочитате, ако сте заинтересовани. Ми од учесника очекујемо да је упознат са програмом, а Високе Татре да има одличну кондицију! Група је формирана и даље пријављивање биће могуће једино путем замена, ако одустане неко од учесника.

четвртак, 5. јули Полазак из Београда у 6 h, преко Хоргоша, посета Будимпешти (2 сата).  Пауза у Банској Бистрици (1 сат). Долазак у Штрбу и смештај. Трајање вожње 9 сати + два гранична прелаза.
петак, 6. јули Успон на Криван. Најјача тура! На врх полазимо од Три Студнички, а спуштамо на Јамске плесо. Повратак у вилу.
субота, 7. јули Успон на Фуркотски штит: Млинићка долина (водопад Скок и Capie pleso), Бистра Лавка, Фуркотски и Храби врх, Фуркотска долина (Горње и Доње Валенбергово језеро). Поподне крај Штрбског језера.
недеља, 8. јули Успон на Копровски штит Менгусовском долином, од Попрадског до Великог Хинцовог језера и даље до Копровског врха.  Ноћно путовање до Београда. Трајање вожње 9 сати + два гранична прелаза. Долазак у раним јутарњим часовима.

Четвртак, 5. јули:Будимпешта - Ланчани мост

ПОЛАЗАК тачно у 6:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125. Дођите 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку. До Хоргоша нас дели 2 h 15 min вожње, а до Будимпеште још сат и по и ту ћемо имати двочасовну паузу, за посету граду. Уколико задржавање на граничном прелазу са Мађарском пређе оквире процењеног, посете Будимпешти неће бити.

Банска БистрицаOд Пеште до границе са Словачком дели нас сат и по вожње. По уласку у Словачку, за сат и по стижемо у идиличан градић Банска Бистрица, где ћемо се задржати сат времена.

Пут настављамо преко НП Ниске Татре, право до виле „Боба“, где ћемо бити смештени током боравка у Словачкој. Дотле нам треба такође сат и по вожње. Вила Боба је комфорна и пружа пуну удобност. На располагању су нам две собе 2+2 (један дупли лежај + два кауча), две собе 4+1 (један дупли лежај + тросед + кауч), једна соба 3+1 (1 дупли лежај + 1 лежај + 1 кауч) и једна соба 4+0 (1 дупли лежај + два соло лежаја). Све собе имају купатило, тоалет и TV, а располажемо и са опремљеном кухињом где можемо сами спремати своје оброке.

Вила "Боба" Вила "Боба" Вила "Боба"

Из ове долине пред нама се уздижу величанствене Високе Татре – први европски прекогранични национални парк основан 1948. године у Словачкој (Tatranský národný park), а 1954. и у Пољској (Tatrzański Park Narodowy). Оба парка су 1993. уврштена у UNESCO-ву листу резервата биосфера (MAБ подручја, скраћено од „Man and Biosphere“). Поред амбијенталних карактеристика, које „пију из очију“ и врхова који изазивају страхопоштовање, ту су и многе ретке и ендемске биљне и животињске врсте.

Неће бити лако, али бићемо поносни када се будемо враћали! Зато, лепо спавајмо, пут је био дуг, а сутра нас чека солидан напор. Препорука је да на починак увек идемо раније, јер за планиране дневне активности са оваквим степеном тежине, морамо бити одморни!

 

Петак, 6. јули:

У Словачкој кажу да ко се није попео на Криван, тај није Словак! А обзиром да је данашња мисија кондиционо најзахтевнија у 8:00 h крећемо ка полазној тачки успона до које стижемо за пола сата вожње. Успон почињемо од Три Студнички (Tri studničky  Три бунара на словачком) обележеном шумском стазом поред Партизанског бункера и даље ка врху од кога нас дели 5,7 km са чак 1.280 m успона!

Криван (2494,7 m) је  национални симбол Словачке. Зову га и словачки Матерхорн, представља симбол слободе и независности – понос Словачке, а налази се и на Словачком евру. То је најзападнији врх Татри и целог масива Карпата, са кога се пружа величанствен поглед на добоке усеке, провалије и велика горска језера у наставку планинског ланца ка истоку. На основу визуелног процене, Криван се такмичио за статус највишег врха Високих Татри са Ломничким врхом, који доминира погледом са истока, све до 1793. када се шкотски лекар Роберт Таунсон попео на оба врха и дао њихове релативне надморске висине. Међутим, пошто се подиже са дна Копровске долине, Криван има највећу висину од своје базе у читавим Татрама, тако да ћете и данас чути да је он највиши, али се то не заснива на мерењима, већ визуелној импресији.

У својој књизи путовања, објављеној 1693. године, Daniel Georg Speer, наводи легенду  која објашњава како је Криван добио свој облик. Луцифер летео је преко Татра и носио неке људе у пакао. Међутим, дотакавши стопалом Криван, врх се накривио а Ђаво изгуби равнотежу, испустивши грешнике који тако населише округ Липтов. Записи рудара о Кривану датирају из прве половине  XV века. Њихово присуство се повећало током златне грознице у  XVI веку и претпоставља се да су неки од рудара стигли до врха, обзиром да су остаци њихових барака опстали под Прехиба гребеном на висини од око 2.000 m до данашњих дана, а највише, давно напуштено окно, налази се на само 60 m под врхом. Комерцијална експлоатација скромних наслага злата откривених у Кривану показала се једва одрживом и напуштена је у XVIII веку.

Доктор Таунсон је пружио доказе да је Криван био повремено планинарско одредиште већ у другој половини XVIII века. Његов водич из Важеца био је на врху неколико пута раније, а Таунсон га је видео како сакупља мале кованице испод камена на врху, где су их планинари остављали за срећу. Званично, први човек чији је успон на Криван забележен је лутерански пастор Андреас Јонас Цирбес, 4. августа 1773. године.

На YouTube постоји безброј снимака са успона на Криван (претражите под називом Výstup na Kriváň), што веома олакшава представу о томе шта нас чека. Од свега планираног за овај пут, ово је најзахтевнија траса! У нижим партијама (на почетку и на крају) ходамо уређеном шумском стазом по претежно земљаном терену. Са висином, превагнуће каменита подлога. На стени се крећемо полако и пажљиво, без дужих пауза, осим на самом врху.

Са врха се пружају фасцинирајући видици на лепоту суровости ових моћних планина, чему умногоме доприноси и призор неприступачних Терианских језера. Обзиром на свој положај, Криван даје идеалну позицију за панорамски поглед на венац високих Татри. Кад се то види, заиста се не жале уложени напори!

Са врха се спуштамо према Јамском језеру (Jamske pleso), до излетничке колибе на магистрали, где нас чека комби, а то значи 1.210 m спуста дуж 7,5 km стазе! Након освежења, враћамо се удобности наше виле до које стижемо за 15 минута вожње. Једно је сигурно: одлично ћемо спавати! 🙂

 Доње Терианско језеро, усађено у цирку 

Субота, 7. јули:

Данашња траса је изузетно атрактивна и спада међу најпопуларније међу планинарима који походе Татре: пролазак Млинићке и Фуркотске долине, четири језера, један водопад и два врха! У 8:30 h полазимо ка Штрбском језеру (Štrbske Pleso) и од чате Солишко (крај жичаре) улазимо у Млинићку долину. Стаза прати Млинићки поток који извире на 1.800 m надморске висине. Пролазимо и предиван водопад Скок на 1.740 m надморске висине и настављамо даље до језера Капи (Capie pleso на 2.080 m надморске висине), где почињемо успон уз кулоар до Бистре Лавке (Bystrá Lávka, 2300 m) на седло (Bystré sedlo) са којег се даље пењемо на Фуркотски (2.403 m) и Храби (2.428 m) врх.

На неким деловима ове стазе се сусрећемо са челичним ланцима за које се придржавамо – понесите рукавице како бисте избегли жуљеве! Фуркотски врх је на 260 m, а Храби на 500 m од Седла. Ко не жели до њих, спушта се у Фуркотску долину и чека остатак групе крај Горњег Валенберговог језера. Када се спусте сви, настављамо низ предивну долину ка Доњем Валенберговом језеру и даље, све до места када се стаза сасвим приближава Фуркотском потоку. Ту се одвајамо лево и пењемо (130 m) до колибе под Предњим Солишким врхом одакле се жичаром спуштамо до Штрбског језера где проводимо остатак поподнева.

 Capie pleso Водопад "Скок" Горње Валенбергово језеро

Недеља, 8. јули:

Дан пред повратак је испуњен успоном на Копровски врх (Kôprovský štít, 2.367 m) предивном трасом дуж Менгусовске долине до Великог Хинцовог језера. Она је за нијансу краћа од претходних, због чега смо је и распоредили пред пут, мада на оваквим теренима дужина трасе није показатељ тежине и времена које захтева за савлађивање.

Попрадско језера Попрадско језеро Копровски врх

Ујутро се поздрављамо са нашим домаћинима, напуштамо вилу у 8:30 h, са стварима и одвозимо се до Попрадског језера (Popradské Pleso), одакле почиње стаза. Попрадско језеро је заиста бајковит призор, дивне четинарске шуме око тиркизно зеленог планинског језера, а изнад њега горостасни врхови…  Стаза уз Менгусовску долину прати Хинцов поток и пролази између Малог и Великог Хинцовог језера (Hincove plesá).

Са те стазе се иначе одваја и она која води на врх Риси (Rysy, 2.503 m), али тамо ћемо из Пољске, наредне године. Иначе, Велико Хинцово језеро је највеће у Словачком делу Високих Татри. Одатле, десно се одваја стаза за Менгусовско седло, а ми ћемо лево на Копровски врх.

Овај снимак ће вам одлично дочарати трасу, која се, и ако је краћа од претходне две, никако не сме подценити, јер нам до врха треба добра 4 сата, а враћамо се истом стазом. Сам врх ће тај труд наградити предивним видицима. Махаћемо Рисију за следећу годину и кренути назад надахнути Татранском магијом… На пут полазимо до 18 h.

Небеско огледалце (Велико Хинцово језеро) Велико Хинцово језеро Велико Хинцово језеро

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: обзиром да се ради о високогорству, нема компромиса око опреме, ходамо у гојзерицама, а облачимо се слојевито, рачунајући на чињеницу да са висином пада температура. Капу и рукавице понети обавезно! Даље, потребни су штапови, мали ранац са водом и храном током успона. Такође, обавезно се треба заштитити од сунца, јер се лако и брзо изгори без заштите. Рукавице такође немојте заборавити; осим што су саставни део обавезне опреме у високогорству, биће важне и због придржавања за ланце!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

130 € + 1.500 дин

Због карактера акције и природе терена, број учесника је ограничен на 18.

ВАЖНЕ НАПОМЕНЕ:

  1. Описане трасе нису за почетнике. Учесници морају имати одличну физичку кондицију и високогорско искуство.
  2. У овој акцији не могу учествовати они који никада раније нису ишли са КАУП-ом и чије нам искуство и способност на сличним акцијама није познато.
  3. Учесници морају бити осигурани. Осигурање није уобичајено, путно и здравствено, већ обухвата ризичне околности високих планина. Уколико учесник већ поседује сопствено осигурање, то мора дати на увид, а котизација му се умањује за 600 дин.
  4. Све време, од поласка до повратка смо у истој временској зони.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Пријава учешћа подразумева достављање свих неопходних података (име, презиме, број пасоша и јмбг због полисе, контакт телефон и е-адреса) и измиривање аконтације. Подаци се достављају искључиво путем мејла, ради боље прегледности. На тај начин ће ваше пријаве бити уредно евидентиране. По Правилнику, у случају одустајања, новац се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања). За сада на слободно место чека двоје прекобројних.

      Акцију реализују:

Гордана Атанасијевић       и       Ненад Царевић

             065 377 14 74                   064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Предлог за необичан, али проверен Дочек Нове:

Место вам је познато – ТУ волимо да свратимо зими када се враћамо са Цера, или Гучева. Али, сваке године, ту је и потпуно феноменална новогодишња журка! Ако бисте за дочек Нове 2017-те одвојили саму ноћ између 31. децембра и 1. јануара, а да то буде необично, опуштено, забавно и проверено добро, предлажемо вам Термалну Ривијеру у Богатићу (на сат вожње од Београда).

Наиме, овде се већ трећу годину за редом организује дочек са купањем у термалној води температуре 38 степени уз живу музику, што значи да поноћ можете дочекати у топлом ђакузију или релакс базену са чашом шампањца у руци.

Можете уштедети на тоалети и шминки , будући да је заиста бити неопходан једино купаћи костим, папуче и бадемантил , али ако преферирате ни тоалета није забрањена! 🙂

Ако нисте пробали чари новогодишњег провода на отвореном, онда су термални базени Ривијере у Богатићу супер идеја! 🙂

ЦЕНА ДОЧЕКА:  30 €

На располагању вам је богат шведски сто током целе ноћи и једно пиће по избору, тзв. „Пиће добродошлице“
Информације, резервације и куповина карата на телефон: 064 363 56 13

Видимо се! 🙂

 

 

KАУП – 5 година са вама

Време од пет година, тачније оно што је стало у тај симболичан интервал, говори где смо када се упореди жељено и остварено. У свачему, па и у Клубу. На први поглед можда делује скромно, али оно што осећамо је много више од тога, тако да је било потпуно природно обележити полујубилеј и резимирати пред својима и са својима, време од оснивања до данас.

Завршне припреме... Стижу гости... И сала постаде мала!

Одлучили смо да то буде прави рођендан, са тортом и гостима, а да укратко представимо оно што је практично сложено у ову рубрику „Актуелно“ на сајту нашег Клуба. Јер, ако је прелистате (скролујете), некако ћете и сами заокружити целину.

Још једном је наша сала била мала да комфорно угости драге нам људе, али то ни најмање није сметало да се осети права рођенданска атмосфера. Добили смо и поклоне, баш као и када смо почињали, на том истом месту. Балони, шампањац, ракете, све што чини један прави рођендан

Почело је... Јана и Ружица Аца отвара шампањац! И најзад - ТОРТА! :-)

Ових пет година одликовало је много спонтаности, али и снага непатворене идеје, због чега се и дешавају овакве атмосфере. А то даје резултат, и те како! Мало ли је? И зато се још једном захваљујемо свима који сте били део тога, јер сте учинили да то вече  – бити КАУПОВАЦ, значи нешто заиста посебно. Наставимо заједно путем откривања уз неизоставно стварање момената за памћење!

Као посебно дирљив и леп тренутак истакли бисмо генерацијски контакт изражен у поезији, када је Јана изрецитовала песму коју је КАУП-у поводом изборне Скупштине написала Ружица Злојутро. Када је девојчица завршила, проломио се аплауз, а Ружица ју је загрлила… Погледајте како је то забележио Борис Миливојчевић:

Не ОМАНусмо!

Замислили смо да након акција правимо кратке (рецимо троминутне) спотове од фотки, као приказ где смо били и како нам је било. Направљена је и шпица, али и поред добре воље, ПРИЗНАЈЕМО – нисмо се показали (што не значи да се нећемо потрудити!). ОМАН је међутим био чудновата инспирација!

После два отказивања претходне године, у наслову смо били обазриви и гласио је: „да не ОМАНе“. А после свега, свежих утисака, у суботу увече сам размишљала: шта је то што неку акцију учини напросто савршеном и поред рецимо – магле?
Одговор има образац: супер друштво и снажна, ведра енергија коју оно може имати и наравно талентовани фотографи, који све то забележе!
После овог Омана, схватила сам да се после више година препричавају догађаји, а не лепота предела због које смо ми испланирали акцију, а ви одлучили да пођете. У томе је штос! А ове године је било више акција о којима ћемо још дуго причати. Чак толико да ћу са пуно топлине око срца испратити 2015. са жељом да ће се све то умножити у 2016. (здравља Боже)!

Ево коначно премијерно, првог спота из едиције „Где смо били“, а како нам је било – видећете! 🙂

Кликни да одгледаш спот! 🙂

Усуди се да верујеш (Драма на ТРЕМУ – други део)

            У нама никад не престаје потреба да верујемо у бајке. Само што тежњу да их остваримо, понекад сломи недостатак снаге или мудрости да се у њу верује. А онда се догоди ту поред нас и останемо затечени пред нечим што је и поред свега, у основи веома једноставно: чиста срца, пуна вере и снова. И нема ту „случајности“, потребно је безрезервно и недвосмислено веровати, без страхова и ма чега што поколеба, а о осталом ће се побринути Бог.

На судбоносном врху

14.02.2010. – Ноћ. Можда сам сањала. Боли…Живим! – лебдело јој је мислима док је ноћ бледела. Умало да ту бол пресече онај ледени дах ветра на Девојачком гробу и она бела лажна, умало фатална снежна степеница… Колико год неко био млад или стар, у тим ситуацијама се обично питамо – ЗАШТО. Након две године, Тања гласно каже – Бог ме је сачувао за Ненада – А тај исти Ненад ми је причао – Женићу се и у 40, или никад, али када сретнем заиста ПРАВУ –  Запросио ју је на врху Трем на првом сусрету, а једноставност и снага њихових одлука мени су остали потпора за смелост у изношењу неких животних ставова у које се данас мало ко усуђује да верује. 

погача у Вргудинцу за добродошлицу! :-) Сватови при успону на Дивну Горицу (1389 мнв)        

 „Гоци, пиши ме за Суву“ – јавила је Тања, чим је почело пријављивање. Акцију за прелазак Суве планине гребеном припремали смо две године и уложено је доста труда да она успе. Поред тога што је траса ултимативно лепа, карактерише је и одређен степен тежине. Оно што нисмо могли да знамо је да ће нас пратити екстремно висока температура, што са ограниченим залихама воде резултира једнаким исцрпљивањем као да ходате по дубоком снегу. Наравно, нисмо ни размишљали да ће та акција остати запамћена по венчању, каквог до тад није било.

           С времена на време, и када се пријавила за учешће, помишљала сам како ту девојку нешто више од планине вуче на то одредиште. Нисам могла да будем свесна колико сам интуитивно у праву. После две недеље, када је наша екипа већ била формирана, јавила се поново – Јел има места и за Нешу? – Е па нема, али пошто улази у Нишу и пошто је то НЕША, седећеш му у крилу до Вргудинца! – гласио је мој одговор 🙂 И ту је почело моје замешатељство, од ког сам у почетку по мало зазирала, плашећи се да постајем посесивна и надобудна. Пратећи Тањине токове, пожелела сам да чујем тог Нешу и кажем му пар ствари, као да је Тања малолетна. И како год то звучало, била сам озбиљна у томе, осећајући да ходам на „свом терену“. Окренула сам његов број – Хало зете, Гоца овде. Значи ми се видимо у петак. Нас са младине стране има 24-ро; када увече поседамо изложићеш нам своје аргументе у вези Тање, па ћемо да видимо за после – Настало је кратко ћутање, а потом је уследио одговор – Леле батеее! –

Домаћин Јоца је за сваки хитац викнуо за шта пуца! Девер Неша, из Радничког, пратио је Младу у стопу! ...и бринуо о њој све док је није предао Неши <3

Јавила сам у оба дома ко још са нама долази и ствар је одјекнула тако да није било никог у Нишу и околини ко за то није знао. Тањи сам предочила да не мора баш све да зна, али да сам заиста озбиљна да видим са ким овог пута има посла. Међутим, ту долази до најважнијег момента, за који нисам знала. Њихова прича је тек почела, али снажно и недвосмислено, чим су се срели. После две године од пада са литица Девојачког гроба, тек са њим је поново отишла ка Трему, и он ју је у наручју изнео на врх. Ту су се први пут пољубили. Јавила ми се са лица места да каже да је на Трему! Обоје су одлично знали шта од живота желе, а хтели су исто.

           Након позива, послала сам поруку обома – Еее, да се ви стварно венчавате, ја бих вас венчала на Трему… Онда је опет назвала и рекла да је то у начелу готова ствар. Е па кад је тако, онда другачије не може бити! Током само два дана, учесници акције су постали сватови и свако је имао одређену улогу. Много тога нисам ни морала сама да решавам, одвијало се спонтано, људи су били надахнути и посебно мотивисани и могу с поносом да кажем – достојни великог догађаја којег су медији врло селективно и оскудно испратили, плашећи се да то случајно не буде нечија „промоција“. Оно што је изузетно важно је да колико год сам све припремала, тешко да би било остварено како беше, без господина Зозе, нашег домаћина на Бојаниним водама. Поред младенаца, који су делили сан о таквом венчању (само што то нико није знао), моје маленкости (по чијем тексту су се Тања и Нешко пронашли), господин Зоза је неко коме су била пуна једра када је чуо за причу и необично је лепо било делити са њим све оперативне радње које су претходиле венчању на врху.

            У петак ујутро, возач се успавао, па смо га дигли из кревета у време када смо већ требали да кренемо. То време сам искористила да се вратим кући по личну карту, коју сам заборавила, а коју, као кума морам да имам. Код искључења са аутопута, пред Сићевачком клисуром, у комби је ушао и наш зет (сви су га већ тако звали), и то са буклијом како доликује. Заправо, једино што смо учинили мимо реда је то што се није ишло по Младу, већ обрнуто. Али, другачије се није могло, обзиром на сплет околности. У Вргудинцу су нас дочекали са погачом! Одатле, успон ка Дивној Горици је врло захтеван. Бројао је 1000 m успона и колико год да смо понели воде, потрошили смо је пре него смо стигли у дом. У касним вечерњим сатима, степениште још незавршеног здања на Пасарелу красиле су свеће за које су се побринули сватови – планинари. Ујутро, наш домаћин нас је испратио хицима у ваздух из своје пушке, пожелевши младенцима срећан живот. Кренули смо ка Трему, који је тог дана бацио у сенку и фестивал у Нишу! 

 Млада је била спремна - прва невеста у гојзерицама!

У последње време, венчања садрже елементе разних кореографија, које се недељама увежбавају, како би званице памтиле доживљај. Неки бирају ексцентрична места за то (под водом, у балону, и сл). Тања и Неша нису ништа увежбавали, а све ћемо памтити док нас има. Они су само следили своје снове. Када сам га упознала, било ми је јасно да ће Тању имати ко да води кроз живот, а када је изговорио завет стављајући јој бурму, све су очи биле пуне суза, колико нас је померио искреношћу изречених емоција и обећањем. А ја хтела да видим са ким Тања има посла!?  Више нисам бринула како ће њена мама да доживи све ово – да сам на њеном месту, била бих срећна. Тако је и било. Пукао је и шампањац, кум је бацио металне новчиће у ваздух, Тања бидермајер – свадба беше по протоколу! Дошли су сви који су могли и желели и свима је срце било пуно. То је ублажило чињеницу да смо до Девојачког гроба остали без воде. Касније смо препричавали комичну ситуацију са отварањем шампањца, горе на врху, јер је био попијен у трену само зато што је течан! На крају стазе, Саша је сачекивао све који су силазили са пуним канистерима воде, а на Бојаниним водама смо спремали роштиљ. Нешини планинари су донели и торту, коју су младенци пресекли цепином, а ми смо им после вечере уручили и поклон.

             Корачати коз живот отвореног срца, чисте душе, растерећен приземних интереса, стазом сопствених снова, је замисао коју негујем колико и она мене, а која ми је небројено пута оспоравана. Много тога и у мом личном искуству није томе ишло у прилог. Али, схватила сам одавно да је немогућност често само привид који намеће свакодневна урбана колотечина. Далеко од тога,  све чега смо свесни добија другачију, реалну димензију. Ту човек добије снагу само зато што јасније запажа и то је суштина моје нераскидиве везе са природом.

           Ова стварна прича јака је потпора јер развејава страхове свих врста чинећи могућом идеју која је у нашим животима најважнија. Зато и треба да остане записана и да буде водиља, јер немогуће постаје могуће само када се усудимо и ослободимо разних калкулација. Једино материјално је то што сам кумовала најраскошнијем икад приређеном венчању са још 23-је прекаљених  планинара Клуба активних уживалаца природе – на здравље! 

  

Кауповци, били смо део великог и најлепшег догађаја на планинама ИКАД, прославили тријумф љубави над замало трагедијом – ВЕРУЈМО!  A следећи пут, на Суву нас воде КУМОВИ!  🙂

 

 

Причу објавила „Моја планета“ (септембар 2012./број 24)