Архива за planinarenje

ЈEЖЕВАЦ који не познајете – кроз катакомбе до врха, па низ Козји грб! (од манастира Горњак до бање Ждрело)

Овај излет је права бомбона за краће и хладније дане: атрактивна и кратка траса, прелепи видиковци и на крају термални базен! Немате нарочиту кондицију, или сте већ били? Овога пута, Јежевац ће бити посве другачије искуство, те ако сте већ били, требали бисте и сада, јер ћемо ићи другачијим стазама. Ко воли авантуристички жанр, УЖИВАЋЕ! Наиме, код манастира ћемо проћи тајне тунеле које је копала војска и за које можете чути много конспиративних верзија прича од мештана. А са врха ћемо се спустити окомитом стазом дуж Козјег грба право на Млаву! 

ПД "Горњак" из Петровца ПД "Горњак" из Петровца ПД "Горњак" из Петровца

ПД „Горњак“ из Петровца су марљиво сређивали тај правац, а прича о тунелима нам је била доступна из прве руке! 🙂

Горњачка клисура: лево вукан, десно Јежевац Манастир Горњак крај Млаве

Овде можете погледати кратак видео запис са једне од наших ранијих акција на Јежевцу 🙂

 Горњачка клисура означава улазак у Хомоље и усечена је између Вукана са десне и Јежевца са леве стране тока Млаве, која њоме протиче. У њеним литицама су остаци средњевековне Митрополије, извор “Четири луле”, и један много интригантнији, јер су му воде надалеко познате по лековитости за бубреге. Манастир посвећен Ваведењу је задужбина кнеза Лазара и грађен је у периоду од 1376-1380. године.  Кнез Милош Бринуо је и за обнову и одржавање Горњака, али по писању Вука Караџића, ту је похранио и неке драгоцености, међу којима и барјак цара Душана Силног… У кругу манастира је и капела посвећена Светом Николи.

 

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125) тачно у 7.00 h. Путујемо ауто путем, до Пожаревца, и даље преко Петровца до Капије Хомоља – Горњачке клисуре. Возило напуштамо крај манастира Горњак, кога посећујемо и одакле почиње стаза ка врху Јежевца. Обзиром на куриозитет трасе и природе терена, кретаћемо се лаганим темпом, јер, све ћемо стићи; циљ је искористити дан!

На почетку трасе увек се пролазе тајанствени отвори – тунели. Сада ћемо у њих завирити… Након Другог светског рата започети су велики војни радови у Горњачким планинама на изградњи фабрика оружја и других војних ефектива. Иако не постоји званична документација и докази, „прича се” да је у политичким превирањима година „информбироа“, главни пројектант и инжењер који је изводио радове на тим објектима пребегао у СССР па су због откривања локације потенцијалних војних циљева радови обустављени и како се касније испоставило све пресељено у Нови Травник (Босна).

  

Данас још увек стоје напуштени објекти у масиву планина и хиљаде квадратних метара ходника, хала и простора, „заборављени“ случајно. Као другде по бившој Југославији и Србији довитљиви предузетници повремено користе (улазне) делове ових простора за гајење шампињона.

Крајолик је диван, надајмо се да ће време употпунити доживљај. Манастие Горњак се налази крај Млаве, а до врха се крећемо кроз шуму.

Пред сам врх, излазимо на кршевиту подлогу, са фантастичним видиком! Наравно, задржаћемо се на врху довољно да одморимо, уживамо, сликамо… јер, чека нас јак спуст (уз свест да следи спа третман у „Ждрелу“ 🙂 )

Јежић на врху :-) Једне зиме...

Сам назив Козји грб говори доста о томе какав нас чека спуст. Али, обзиром да од врха до Млаве имамо 2 km, свака тензија је сувишна. Опремите се стрпљивошћу и успећемо! Цела траса је дуга 6,5  km, тако да је одлучујући фактор воља и решеност да се прође овим стазама, а не физичка кондиција.

са врха на Козји грб…

Возило нас чека крај моста на Млави и по силаску нас вози у бању Ждрело на уобичајену сеансу у термалним водама температуре 42 С. У ресторану ако желите, можете јести, а они који су у базену, могу ручати и крај базена. Цена групне улазнице је 400 динара, и са њом имате право и на сауну.

2014-01-14_24321525  

У 20.00 h смо сви у комбију и полазимо за Београд, где стижемо најкасније до 23.00 h.

Укупна дужина ове планиране трасе износи 6,5 km са успоном од 500 m и спустом од 660 m.

ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут; штапови за пешачење, чеона лампа, заш тита од ветра и евентуалних падавина, пресвлака.
За оне који желе у базен: купаћи и пешкир.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације
на састанцима клуба, сваке среде у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:изглед трасе на топо карти   1.700 динара  (за групу од 45 учесника износ котизације се умањује за 200 динара)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Мали и Велики ВУКАН – бања ЖДРЕЛО

Вукан – дивна Хомољска планина, која у свако доба године може да пружи много, па и када јој снегове развејава хладни северац, звани Горњак, док су трагови минулих времена уснули под белином зиме и када је свему томе супротстављена топлина лековитих вода бање „Ждрело“. Tраса којом се крећемо пружа изванредне видике, што ће обезбедити лепе фотографске мотиве, као и само врхови 🙂

Oва траса успона на Велики и Мали Вукан није тешка, већ средње захтевна, што значи да ипак морате имати неку кондицију, јер вас чека успон, а не само пешачење. Од планинарског дома у Ждрелу, преко Малог и Великог Вукана, до Горњачке клисуре коју усеца зелена Млава између Вукана и Јежевца, у било које годишње доба, 650 m висинске разлике коју треба савладати тим путем, не представљају препреку ни за једну старосну категорију, или профил љубитеља природе. Средње захтевна по зими, у кондиционом смислу, то је лепа траса, дуга 13 km, коју воле пасионирани шетачи и планинари.

Стигли пред дом Вукановаца! :-) Млава живописна Горњачка клисура

ПОЛАЗАК:  тачно у 7:00 h, са паркинга у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем до Пожаревца, а одатле ка Петровцу и Горњачкој клисури, све до села Ждрело и извиђачког дома, одакле почињемо успон.

стаза мами шкљоцања... 

Стаза је обележена и води најпре на врх Велики Вукан (825 m), па дуж превоја и до Малог Вукана (732 m) . Одатле се спуштамо према чесми „Четири луле“, где нас чека наше возило. Одлазимо до бање „Ждрело“ и употпуњавамо доживљај до 19:30 h када полазимо натраг, за Београд, где би требало да стигнемо до 22 h.

+42 нa -3 ! бања Ждрело

ОПРЕМА:  гојзерице и камашне обавезно, штапови за пешачење, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита, прилагођена временским приликама; заштита од ветра и евентуалних падавина и пресвлака. Ко жели на базен, носи наравно купаћи, пешкир и остало што је за то потребно.

НАПОМЕНА:  ко хоће, у Ждрелу може и да руча, а групна улазница за базен је 400,оо дин.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.500 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

Да бисте учествовали у акцији, морате бити члан Клуба.

Са Вукана

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

КРИЛАШ (бања Ждрело)

Село Шетоње, надомак Горњачке клисуре нам је добро познато, али када се настави даље и прође село, убрзо наилазимо на прекрасна језера, која су лети савршено место за камп. Али, околне планине нису тако посећене, а нису за подценити. Језера нас неће интересовати у децембарском дану, тако да ће наша „мета“ бити Крилаш! Траса од свега 15 km са 550 m успона, идеална је за краће, хладније дане, нарочито ако се финале планира у термалним базенима Ждрела 🙂

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00  h. Полазимо аутопутем према Пожаревцу и даље ка Петровцу, до села Везичево, одакле почињемо пешачење.

Успон није радикалан, крећемо се колским путем, најпре шумом, а касније излазимо на брисан простор гребена. Са Великог врха пружа се леп видик на села, али и околне планине (Вукан, Јежевац, Лисичји врх…). На Крилашу се налази Ћопина градина која представља утврђено насеље гвозденог доба, док су трагови римског пута видљиви у Турским орницама, али онда када нема снега. Наводимо то тек да подсетимо како ово место заслужује пажњу и није „анонимно“.

Постоје најмање две варијанте куда наставити са врха, тј. којим путем сићи. Зато је у уводу споменуто Кореничко језеро, као одличну базу, када током лета одлучите да „опајате“ овај предео својим корацима 🙂 Како је зимски дан краћи, али и због лепе долине Ћовдинског потока, спустићемо се овог пута у Ћовдин. У самом завршетку је црква пећина. Већ рекох колико је дуга траса и успон, тако да у овој акцији могу узети учешћа сви који су се опробали по оближњим Хомољским висовима (Вукан, Јежевац…). Траса је средње захтевна по снегу, док би лети (или без снега) била баш лака.

поглед на Вукан и параглајдеристи 

Изненадиће вас шаролике шуме лишћара и јелкица, а можда, ако време буде ведро, угледамо и параглајдеристе, којима је Крилаш згодно узлетиште 🙂

А у Ћовдину нас чека наше возило, којим се одвозимо до Ждрела, бањамо се, ко жели може и да руча. За Београд полазимо у 19.30 h, како бисмо у Београд стигли до 22 h.

ОПРЕМА:  гојзерице и камашне обавезно; штапови за пешачење, мали ранац са водом и храном за успут. Одећа слојевита и мора бити одговарајућа временским приликама. У ранцу увек треба имати заштиту од ветра или евентуалних падавина и пресвлаку. Ко жели касније у базен, нека понесе купаћи и  пешкир.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.500 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и детаљније детаљније информације можете добити средом у 20 h на састанцима Клуба, или директно од организатора акције.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 02 37,  nesa@serbianoutdoor.com

Ако до сада већ нисте, риступницу можете преузети ОВДЕ.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Знамења Горње Ресаве: манастир Манасија, Лисине, Бушан камен

Ресавски крај је готово свима познат по својим природним лепотама, а КАУП још познатији по томе што природне бисере овог краја промовише и представља уживаоцима природе. Са другарима из КАУП-Ресавица настављамо са представљањем великог природног богатства овог краја. У Горњој Ресави, пределу нарочитих природних лепота, постоје званично шест споменика природе: Ресавска пећина, Радошева пећина, Велика Атула, Бушан камен, Јама Вртачеље; Хидрокомплекс лисине са водопадом Велики Бук и Великим Врелом; три строга резервата природе: Винатовача, клисура реке Ресаве, и кањон Суваја; меморијални споменик природе Мијајлова јама; природни простор око непокретног културног добра манастира Манасија; и још пуно природних објеката који немају никакав вид заштите: водопад Прскало, Ивков понор, Речке, понор реке Некудово и Клочанице…

На овај начин желимо да вам покажемо део кањона Ресаве; Хидрокомплекс „Лисине“ са водопадом Велики Бук, извором реке на којој се налази водопад „Велико врело“ и још један мање познати, а ништа мање леп водопад у близини Великог Бука; Бушан камен као и кањона реке Чемернице до места где се види и улаз у пећину  Велика Атула.

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник) и тачно у 7.00 h полазимо аутопутем ка Свилајнцу, oдакле натављамо ка нашем првом одредишту – манастиру Манасија.

Константин Филозоф је записао да је Деспот Стефан Лазаревић, тржећи где би подигао обитељ, стан за ћутање, управо овде нашао најприкладније и најбоље место где је требало да буде дом, помоли се, прихвати се посла и постави темељ у име Свете тројице сведржавнога божанства.

Двa килoмeтрa сeвeрoзaпaднo oд Дeспoтoвцa, на десној обали Ресаве, у живoписнoj клисури кojу чинe oбрoнци плaнинe Бeљaницe, нaлaзи сe мaнaстир Maнaсиja, пoзнaт и пoд имeнoм Рeсaвa. Maнaсиja je зaдужбинa дeспoтa Стeфaнa Лaзaрeвићa, пoсвeћeнa Свeтoj Tрojици, пoдигнутa и живoписaнa измeђу 1407. и 1418 гoд. и прeстaвљa мaузoлej дeспoтa Стeфaнa. Toкoм вeкoвa мaнaстир je вишe путa пљaчкaн и пaљeн. Tурцимa je служиo кao утврђeњe, црквa кao кoњушницa aустрoугaрскoj вojсци, a припратa кao бaрутaнa кoja сe jeднoм и зaпaлилa. Oбнoвљeнa je 1845.гoд. Moћнe зидинe сa 11 кулa, мaнaстирскa здaњa и aрхитeктурa црквe сa нaглaшeнoм вeртикaлoм кoja дaje цркви пoсeбну eлeгaнциjу, мaнaстиру Maнaсиja сa мaнaстирoм Висoки Дeчaни дaje eпитeт нajвeћих грaдoвa срeдњoвeкoвнe Србиje. Кao спoмeник културe oд изузeтнoг знaчaja, Maнaсиja je и пoтeнциjaлни кaндидaт Србиje зa листу свeтскe културнe и прирoднe бaштинe. Знaчajнa је и кao вeлики духoвни и културни цeнтaр срeдњoвeкoвнe Србиje.

Сa мaсивних зидoвa тврђaвe дижe сe 11 кулa мeђу кojимa сe висинoм истичe Дeспoтoвa кулa сa сeвeрнe стрaнe. Maнaсиja припaдa aрхитeктури мoрaвскe шкoлe и кao пeтoкупaoнa грaђeвинa нajсличниja je мaнaстиру Рaвaницa. Зидaнa је нaизмeничним рeзaњeм кaмeних тeсaникa вeзaних дeбeлним спojницaмa мaлтeрa бeз oпeкe, сa aркaдним укрaсимa. Пo тoмe Maнaсиja пoдсeћa нa спoмeникe рaшкe шкoлe, jeр су у пoдизaњу хрaмa учeствoвaли мajстoри из примoрja.

Пoсeбну врeднoст Maнaсиje чини њeн живoпис, кojи пo лeпoти спaдa мeђу нajзнaчajниja oствaрeњa у стaрoм српскoм сликaрству. To je пoслeдњи спoмeник мoрaвскoг стилa. Фрeскe, oстaрeлe и oштeћeнe и дaнaс узбуђуjу рaскoшнoм лeпoтoм.  Сa фрeскaмa пoзнaти пoд нaзивoм „Свeти Рaтници“, рaђeнe у стрoгoм визaнтиjскoм стилу дoдaт je витeшки стaв тaкo дa прeдстaвљajу Свети ратнициуспeшну кoмбинaциjу зaпaднo рeнeсaнснoг стилa и визaнтиjскe трaдициje. Пo сличнoсти сa фрeскaмa у црквaмa у Сoлуну и Свeтoj Гoри, смaтрa сe дa су глaвни мajстoри дoшли из Сoлунa, цeнтрa срeдњoвeкoвнoг сликaрствa нa Бaлкaну. Oд брojних фрeсaкa сe истичу мoнумeнтaлнa ктитoрскa кoмпoзициja (нa зaпaднoм зиду, лeвo oд улaзa) нa кojoj je прикaзaн дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић, Успeњe Прeсвeтe Бoгoрoдицe (висoкo нa зaпaднoм зиду), Свeти рaтници у oбe пeвничкe aпсидe, Пaрaбoлa o зaблудeлoм сину (у jужнoj пeвници), причa o цaрскoj свaдби и причa o бoгaтaшу и убoгoм Лaзaру (у сeвeрнoj пeвници), принцeзe aпoстoлa нa oлтaру, пoпрсje свeтитeљa у цeнтрaлнoм кубeту и друге. Maнaсиja je грaђeнa сa нaмeрoм ктитoрa дa прeдстaвљa рeпрeзeнтaтивни oбjeкaт.

Oсим Maнaсиje у Дoњoj Рeсaви пoстojaлa je групa мaњих мaнaстирa, пo игумaну Филaрeту сeдaм, кojи су имaли сличну прeписивaчку дeлaтнoст кao нajвeћи мeђу мaнaстиримa Рeсaвe-Maнaсиja. Зa вeћину мaлих мaнaстирa у Дoњoj Рeсaви смaтрa сe дa je ктитoр бaш дeспoт Стeфaн Лaзaрeвић. И у oвим мaнaстиримa су, пo лeтoпису Mиљкoвoг мaнaстирa „у тишини рaдили књижeвници рeсaвски“. Oд тe мoнaшкe oaзe у Дoњoj Рeсaви дaнaс пoстoje три мaнaстирa: Toмић, Злaтeнaц и Mиљкoв мaнaстир.

Одвозимо се до Лисина где почиње наше пешачење. Обилазимо хидрокомплекс Лисине и водопад Велики Бук.

водопад Велики Бук

Хидро комплекс Лисине са извориштима, водотоковима и водопадом представља  геоморфолошко-хидролошки комплекс живописне лепоте и вредности научног, образовног и културног значаја, те представља природно добро националног ранга. Налази се у подножју планине Бељаница на око 20 km од Деспотовца и око 150 km од Београда. Комплекс Лисине носи име по истоименој котлини у којој се налази. Лисине својим природним лепотама привлачи велики број туриста из земље и иностранства као и бројне организоване школске екскурзије, који прилику за одмор током викенда проналазе баш у овом делу општине Деспотовац. Хидро комплекс Лисине је заштићен уредбом Владе воденицаРепублике Србије 1995. године као споменик природе Лисине на површини од 10 ha, и обухвата два природна објекта извориште Велико Брело и  водопад Велики Бук.

Водопад Велики Бук представља јединствену појаву међу акумулационим биграним водопадима Србије. Непосредно од извора ток Великог Врела има велики пад градећи неколико мањих каскада, а на око 300м од изворишта бигарне наслаге су саградиле један од најлепших водопада Србије. Водопад је висок 25 m и док нису пронађени водопади на Старој планини и Копаонику, сматран је највећим водопадом у Србији. Бистра и хладна вода, најпре преко малих бигарних каскада укупне висине око 5 m, а затим низ вертикални бигарни одсек висок преко 20м, стропоштава се уз велику буку у амфитеатар на чијем се дну налази језеро дубине до 5 m. Количина воде се креће од 120 l/s до 10.000 l/s.

Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

Велико врело припада малобројној групи снажних некаптиранх крашких извора и истиче се као изузетан пример гравитационих врела. Појављује се под вертикалним кречњачким одсецима планине Бељанице, дуж северног обода котлине Лисине. Вода истиче у дну дугачког сипара између великих кречњачких блокова. Некада су воде Великог Врела покретале воденице и ваљаонице за сукно. За време максималне издашности врело даје и преко 10 mводе у секунди док за време суша једва 120 l/s. Предпоставља се да врело храни подземна река која протиче кроз широке пећинске канале чији су излазни отвори покривени каменим блоковима. Као и сва крашка врела богат је растопљеним солима калцијум и магнезијум карбоната. Заштићено је 1995. године као споменик природе у оквиру хидрокомплекса Лисине.

После обиласка првог Споменика природе „Хидрокомплекса Лисине“, пешачимо кањоном  Чемерничке реке до прелепе ливаде са које се пружа величанствен поглед на још један Споменик природе прераст „Бушан камен“, као и високо у стени Бељанице отвор Велике Атуле, једне од највећих пећина Горње Ресаве, која је такође Споменик природе.

Бушан камен Бушан камен

Бушан камен представља природни камени мост звани Пераст. Налази се на средишњем дели јужне стране планине Бељаница, на површи званој Хајдучки ток, изнад тока реке Чемернице која је заслужна за његов настанак. Заштићен је као споменик природе 1978. године.

На ливади правимо паузу, а ту крећемо уз Чемернички поток ка Головршцу (951 m) и спуштамо се ка Хидрокомплексу Лисине добро познатом стазом преко Церјака и видиковца „Мечија леска“ . Како год, доживљај је загарантован! Са поменутих видиковаца посматраћемо кањон Ресаве, Виту букву, улаз у Пејкову пећину, Вртачеље…

Неша :-)  Наша екипа летос на провери стазе

Река Ресава је најдужа десна притока Велике Мораве, дужине око 70 км са сливом од 685 км2. Представља основу хидролошке мреже подручја заједно са својим притокама. Творе је Злотска и Бобовачка река које се спајају на 663 м нв. Извориште јој је на преко 1.150 м нв, а ушће на 95 м нв. У хидрографској мрежи Ресаве заступљене су понорнице, и сама Ресава је понорница. Између ушћа Кулиног и Станојевог потока у Ресаву налази се и први већи кањон на реци, Глоп. Овде се река већ спустила на висину од 517 м нв, а литице глопског крша досежу до 855 м нв. Укупна дужина глопског кањона је 5,5 км. У једном делу глопског кањона, у једној пукотини Ресава понире, да би се поново појавила на излазу из самог кањона. Ушће Дебелог потока у реку Ресаву са десне стране, чини излаз из Глопског кањона, а улаз у Сомицки (склопски) кањон или Склоп са врхом од 890 м нв док река у овом делу свог тока тече на око 403 м нв. Дужина кањона је око 10 km. Име Склоп потиче од тога што су се вертикалне стране кањона толико приближиле једна другој да се гледане одоздо готово склапају. Ресаву од извора до ушћа Суваје чини кањонски део реке дугачак 25 km. Кањони Ресаве са 884.65 ha, су заштиђени као Резерват природе.

Акцију даље настављамо до Лисина, где ћемо сумирати утиске у неком од лепих ресторана са домаћом кухињом. У Београд стижемо до 22.15 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа слојевита примерена временским условима, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  

1.700 дин

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

   Акцију реализује Ненад Царевић

nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Тометино поље

Ово је предео аутентичне амбијенталне, лепоте коју карактеришу непрегледни хоризонти по којима су расуте формације борова и бреза, што у јесен даје изузетне контрасте боја. Кроз тако заносан крајолик, вијугаво тече Каменица и могло би се рећи да у нашој земљи нема много предела тако наклоњених пешаку, јер нема места куда се не може проћи и где се не може прићи. Свуда се пред вама простиру видици, заталасана пространства ливада, поља и брежуљака, прошараних белим стадима, боровим шумама, белим брезама на црним стенама, те брзим и бистрим планинским речицама: Белом и Црном Каменицом, које се спајају у Каменицу а негде успут им притиче и Козлица; пречисте и пуне ракова и риба.

Иначе, Тометино поље се простире у подножју Маљена, између Пожеге и Дивчибара, на 750 m надморске висине и једно је од оних места где се не долази случајно, већ искључиво са намером. Ретко насељено (број житеља је у константном опадању), својим амбијентом потпуно одудара од суседних, шумовитих и туристима крцатих Дивчибара.

Оно што плени је неописива ширина простора, што Тометино поље чини посебним и препознатљивим. Отуд се са ове акције увек доносе предивне фотографије! У том смислу, захваљујемо нашем члану Зорану Симићу, чије фотографије илуструју овај програм.

 ранч "Орлово гнездо"

ПОЛАЗАК  у 7 h, са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125). Дођите 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у  поласку. Без кафе паузе, за 2 сата стижемо до тачке где напуштамо возило и крећемо у брда. Не брините, кафу и доручак имаћемо на много лепшем месту   🙂

Пешачење почињемо у селу Тометино поље на месту где се спајају Бела и Црна Каменица у реку Каменицу. Пратећи њен ток почињемо успон ка врху Голо брдо. Крећемо се колским путем, преко пашњака до видиковца Клик који се налази изнад ранча Орлово гнездо, одакле пуца поглед на кривудави ток Каменице, простране пашњаке, локална домаћинства, разбацана по брежуљцима прекривених травом, камењем, усамљеним дрвећем, омањим шумарцима, белих бреза и белим стадима.

Са врха Влашића

Одатле се спуштамо на Kaменицу, прелазимо је преко моста и после пређених 5,5 km, стижемо у домаћинство Милинковић на кафу и доручак (лепиња и кајмак). После паузе прелазимо код самог ушћа реку Козлицу, (с’камена на камен ), пењемо се на гребен висине 639 m и одатле стазом дужине 1,5 km стижемо на врх Влашић (716 m нв) који нам је све време у видокругу јер доминира околином. Са стазе се пружа поглед на Каменицу, Дивчибаре, огромна пространства овог предела јер је то највећи врх у близини. Поглед на две планинске реке пружа леп, надахњујући призор. Настављамо кроз борове и брезове шуме, каменитом стазом обраслом густим бокорима траве, преко меких ливадских травњака, и  камењара. Импресије из ових предела човеку заиста „обнове батерије“, а необична ширина хоризонта вуче ка још једном брежуљку, па другом, петом и чини се да би тако могли од свитања до сумрака!

Са врха се спуштамо у корито реке Козлице (525 мнв), поново је прелазимо, и идемо крај ње прелазећи je неколико пута с’ камена на камен, уживајући у сваком направљеном кораку, са безброј кадрова за љубитеље добре фотографије.

Из корита Козлице, савијамо на горе, ка Цицовићима и за 3 km стижемо до пута који води до места где нас чека наше возило, до кога одатле ходамо још 2 km.

Траса није напорна, захтева средње кондиционе способности и дуга је 14,5 km са 690 m и 660 m спуста. Неопходна је адекватна обућа (гојзерице) и рачунајте на прелазак реке 3-4 пута (можда и са преобувањем,

што зависи од водостаја, али и вештине оног што прелази). Овде можете видети висински профил и теренски приказ трасе.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена временским условима заштита од ветра и евентуалних падавина и подметач за седење за време ручка.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ1.700 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20.00 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,   gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

РАВНОМ ГОРОМ РАВНЕ МИСЛИ: од Равне Горе преко Сувобора до Рајца

Равна Гора се простире на западним и југозападним обронцима Сувобора. Висораван, оивичена густим шумама и сувим долинама, прекривена је бујним ливадама и пашњацима, због чега је у прошлости веома погодовала сточарству, па је до 1941. на њој било око 120 колиба. До 1984. године остало их је свега 5.

Скоро пола века се Равна Гора није смела спомињати, а камоли посећивати. Тешко се и могло планином без пута, струје, воде и коначишта. Повремено су долазили само планинари, али су и они морали да објасне зашто овим стазама пролазе. Зар лепоте није било и другде? Али, данас је овај предео омиљен љубитељима природе, јер је питом, лаган за ход, а уредно обележене стазе пружају бројне могућности како искористити дан. Читава Гора је прошарана пашњацима, боровим шумама и ћувицима, а близу нама Београђанима, те као таква омиљен простор да себи дамо одушка, чим нам се укаже време.

Како јесен уме бити дивна, позивамо вас овог пута да у њеним бојама уживамо дуж једне краће путање од Равне Горе, преко Сувобора до Рајца. А можда нађемо и неку печурку за вечеру…

фото: Игор Бардић

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7 h. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо Ибарском магистралом а после Лазаревца ка Мионици, где ћемо имати получасовну паузу за јутарњу кафу и доручак. Потом одлазимо у Струганик и обилазимо меморијални комплекс – родну кућу војводе Живојина Мишића.

Мионица Родна кућа војводе Живојина Мишића у Струганику детаљ са једног (много) ранијег одласка на ову трасу :-)

Овако надахнути, одвозимо се до полазне тачке наше пешачке партије – Цркви Светог Ђорђа на Равној Гори. Одатле се крећемо ка Сувобору…

Равна Гора Траса 

Читав овај предео, веома је наклоњен пешацима. Та благо заталасана брда Богом су дана за опуштајућу шетњу и то баш за свакога, јер не поставља посебне захтеве, нити посебно добру кондицију. Ту предивну благост ових терена дивно приказују и фотографије Игора Бардића:

фото: Игор Бардић фото: Игор Бардић

Са врха Сувобора спуштамо се према планинарској кући ПК „Победа“  –  „Добра вода“ и даље до планинарског дома „Душко Јовановић“ на Рајцу, где нас чека комби. У дому ћемо се окрепити пред повратак.

"Добра Вода"

Наведена траса је дуга 12,5 km са успоном од 280 m. Обзиром на такве параметре, као и природу терена – акција је приступачна свим категоријама уживалаца природе.

ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике ако је време суво), мали ранац са водом и храном за успут, слојевита одећа примерена временским условима, заштита од ветра и евентуалних падавина, пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37,  nesa@serbianoutdoor.com

фото: Дуле Опачић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Торничка Бобија – кров Азбуковице

Ако сте чули за Азбуковицу, чули сте и за лепоту која одликује овај брдско-планински предео на крајњем западу Србије, ако нисте то је зато што је овај крај некако остао по страни због слабо развијене путне мреже. Азбуковица је простор оивичен Дрином на југозападу, Ваљевским планинама на истоку и Соколским планинама на северу. Испресецана је сплетом мањих река од којих су најпознатије Трешњица и Љубовиђа. И да знате, ова насловна фотка није никаква шминка, такав призор би требало да затекнемо!

Својим највишим врхом Торничка Бобија (1272 m н.в.), као и положајем и експонираношћу, са правом, носи епитет Кров Азбуковице. Ова дивна планина налази се на крајњем западу низа Ваљевских планина. Одликује је изузетна разноликост флоре и фауне,али оно због чега је сви воле су не само бројни феноменални видиковци, већ и нарочита уређеност, захваљујући Стојану и шумару Пери, који брину о Бобији, као о својој кући и дворишту, те се има утисак да сте у каквом планинском парку. Иако својим лепотама заслужује да буде редовна дестинација сваког љубитеља природе, због лоше путне мреже неоправдано је остала релативно мало посећена. Ми смо разбили та „табу“, заволели сте Бобију.  Погледајте како је то једном изгледало 🙂

Аца и Јаца

За извођење ове акције изабрали смо средину октобра очекујући шарену јесен, што ће целокупан амбијент и видиковце учинити раскошним: листопадне крошње добију жуто црвене нијансе, четинари их прошарају зеленим тоновима, а на још зеленим ливадама као печурке никну стогови прикупљеног сена. Фотографије у програму су летње, али овога пута ћемо их направити и у јесењем спектру! 🙂

У ишчекивању заласка Сунца... Залазак над Бобијом, гледан с Јабланика

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6:00 h,  правимо кратку паузу за јутарњу кафу код Ваљева, а затим настављамо преко Пецке до наше полазне тачке. Молим вас да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

видиковац Стојковац брижљиво негована стаза, зар не?

Нашу пешачку партију почињемо у атару села Савковић. Одатле пешачимо 2 km макадамом до планинарског дома и одатле почиње Бобијска рапсодија!  Лепо уређеном стазом од дома, стижемо пред први видиковац – Стојковац. После малог предаха, ради уживања и фоткања, настављамо даље, ка следећем видиковцу:

После овог видиковца ћемо скренути са трасе ка извору Трибуће – да видимо где се рађа река позната по феноменалном кањону! Враћамо се на колски пут и настављамо ка врху Торничке Бобије (1272 m), чији ће вас призор распаметити.

Лаганим корацима... до оивиченог прилаза врху... чија је површ оивичена у облику великог срца!

Погледом ћете обухватити све испред себе; један од оних врхова где вам се чини да ништа друго не постоји и свакако онај због ког ова планина носи атрибут Кров Азбуковице. Наравно, овде је најбоље место да извадимо ручак из својих ранчева.

врх Торничке Бобије

Даље настављамо према Оштрој стени у чијој је непосредној близини рудник барита. Стаза ка њеном врху је уска и у финалу готово козја, али је то кратак потез. Сада преостаје још 3,5 km до заиста спектакуларног Дражиног видиковца, са кога се најлепше види Медведник, изнад кога се ту рађа сваки нови дан!

Дражин видиковац

Сада смо већ при крају трасе (свега километар до шумске куће, где нас чека топла чорбица). Али, пре тога стижемо до Дражине цркве. Oва црква брвнара, позната и као Рачићева црква, посвећена је Светом цару Лазару, подигнута је 1943. године, а освећена 11. јуна 1946. године. Подизање цркве се доводи у везу са пуковником Драгославом Рачићем, четничким командант Церско-мајевичке групе корпуса, као иницијатором за подизање.

Аутор: Ванилица - Сопствено дело, CC BY-SA 4.0, wikipedia

Траса није напорна, дуга је 15 km са 580 m успона и 560 m спуста. Стазе су лепо уређене, претежно се крећемо колским путем. Овде можете видети висински профил трасе и теренски приказ.

Полазимо у 18:00 h, јер треба сићи до возила 2 km, а до Београда предстоји 2 и по сата вожње.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, штапови за ходање (нису обавезни, али ко је навикао, нека их понесе), заштита од  ветра и евентуалних падавина, чеона лампа.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.700 дин

ПРИЈАВЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

 Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,  gordana@serbianoutdoor.com

Бобија и поље невена... Поглед на Медведник са Дражиног видиковца

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

СОКОЛСКЕ ПЛАНИНЕ: Добри Поток – Соко град и манастир, врх Рожањ – духовни центар Светог владике Николаја

На 15 km од Љубовије, између стеновитих бедема Соко и Калкан је клисура, а под њима Духовни центар Светог владике Николаја. У време Отоманске владавине, ту је било губилиште и пијаца робља, а изнад, на стенама Сокола беше једно од последњих турских упоришта, неосвојиви Соко град – „Невеста султанова“. Одатле се мотрило на целу Азбуковицу и чувао „пут сребра“, који је водио из римског Аргентаријума и Домавије, доцније српске средњовековне Сребрнице, преко Мачковог камена и Крупња ка Шапцу, и преко врха Соколске планине Рожња, Прослопа и Пецке ка Ваљеву. Његове зидине и клисура, биле су симбол тог мучног времена и дигнуте су у ваздух 1862-ге године, када је и последњи турски војник напустио Србију. Пред ждрелом клисуре, на месту ужасних страдања, почива Духовни центар Светог владике Николаја. Подигао гa је владика Шабачко Ваљевски Лаврентије 1989-те, као задужбину, на месту где се по предању налазила ранохришћанска црква. Природа је свугде лепа, али ово је наш мотив да вас поведемо на Соколске планине, да крочивши на Соко и Калкан, знамо шта те стене памте.

Иначе, Соколска је најдужа од четири Подрињске планине (поред Јагодње, Борање и Гучева). Она одваја Рађевину и Јадар од Шапца. Омеђена токовима Дрине, Узовнице, Љубовије, Криве Реке и Богоштице, пружа се Динарски од Шапца и Мачковог камена до Прослопа на југоистоку. Највиши врх јој је Рожањ (973 m), у подножју почива манастир Светог Николаја, а на обронцима остаци некада неосвојивог, легендарног Соко града…

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој, тачно у 6.00 h. Дођите 10-ак минута раније, да не каснимо у поласку. Наш план обухвата и  Добри поток, тако да путујемо према Крупњу, где посећујемо комплекс цркве Успења Пресвете Богородице у Добром Потоку. Мало дуже, због чега и крећемо раније, али вреди 🙂

Црква Успења Пресвете Богородице Добри Поток Добри Поток капела у срени, Добри Поток

Пут настављамо ка Соколским планинама и манастиру Светог владике Николаја Велимировића . Он се налази на лепој, широкој заравни, на обали Соколске реке, испод стрме стене, на којој је Соко град. Манастирска црква изграђена је 1989. године и налази се на улазу. Испред манастира уређено је језеро, кроз које пролазе Соколска река и Лазањски поток.

Након посете манастиру, полазимо „Стазом Вере“ до врха на којој је Крст који је подигнут на самим рушевинама старе тврђаве Соко града (650 m) са кога се као на длану види манастир Св. Николаја (390 m) и долина Соколске реке. На самом почетку макадама, свраћамо до водопада на Шипљанској реци, а потом настављамо до остатака кула Соко града.

 

До Соко града и крста води кривудав макадамски пут, дужине око 2 km. Манастир је на око 400 мнв, Соко град је на око 600 мнв, тако да је потребно савладати висину од свега 200 m. Овај део трасе је познат као „Пут вере“, јер је на њему равномерно, на сваких 200 m распоређено десет капелица и свака је посвећена по једној од десет божјих заповести. Пред самим Сокоградом, пре десете Божије заповести је извор и пријатно место за предах.

Пењемо се до Крста, који је постављен 24. марта 2000-те године од стране немачког градитеља и музеолога из Саксоније, Хорста Вробела, пријатеља владике Лаврентија, у знак извињења Србији за НАТО агресију у којој је учествовала и Немачка. Господин Хорст је манастиру поклонио позлаћен иконостас, који је сам резбарио.

Иначе, те исте 2000-те године, у Србију је дошла Сибила Лер, унука генерала Фон Лера, који је 1941-ве године командовао ваздушним нападом на Београд. Она се замонашила и свој световни живот води у манастиру Соко, као монахиња Јована.

НЕОСВОЈИВА ТВРЂАВАСоко град

Соко Град је тврђава у западној Србији у близини Љубовије, која никада није освојена борбом већ је увек мењала господаре мировним уговорима. Она је једна од тврђава у којој су се Турци најдуже задржали, због чега је остао синоним непобедивости, један од последњих бастиона турске власти и доминације у Србији. Отуд и његов епитет „султанове невесте“. После сукоба Срба и Турака 1862. Соко је миниран, у ваздух га је дигао срески капетан рађевски Петар Радојловић. Тада је дигнут у ваздух и Ужички Град, док су преостала четири утврђена града предата кнезу Михајлу Обреновићу 1867. године.

По силаску са „Крста“, односно локалитета где су остаци Сокограда, настављамо пут ка руском манастиру са црквом посвећеној Светом Николају Острошком. Ово је женски манастир, у чијој непосредној близини је и сам врх Рожањ (973 m), са прелепим видицима.

Након уобичајеног предаха на врху, настављамо даље, спуштајући се у правцу Великог Виса. Пре самог спуста до манастира, излазимо на врх Калкан (666 m), чија се стена издиже изнад самог манастира, пуца најлепши поглед на дубоке клисуре и заталасане висове Соколске планине, све до плавих врхова босанских планина на хоризонту.

Спуштамо се до манастира Св. Николаја где нас чека наш превоз. Описана траса је дуга 12 km са успоном од 650 m, спустом од 700 m и захтева средњу кондицију. Све време се крећемо макадамом и колским путем. Траса уопште није обележена, што је само разлог више да се стриктно придржавамо правила колоне! Овде можете видети висински профил трасе и теренски приказ.

Полазак за Београд до 19.30 h како бисмо стигли до 22:15 h.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, штапови као стална препорука, камашне опционо, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина, одећа слојевита, примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.700 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h, на састанцима Клуба средом од 19 h.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74,   gordana@serbianoutdoor.com

 

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Овчарско-кабларска клисура, врх Каблар, меандри западне Мораве

Овчарско-кабларска клисура се налази у централном делу Србије, 8 km западно од Чачка, у Западном Поморављу, и раздваја високу Шумадију, на северу, од Драгачева и Старовлашко-рашке висије на југу. Једно од оних подручја у Србији чије су природне лепоте и споменичке вредности познате широј јавности, којој вековима привлачи пажњу. Огрнута у лепе и тајанствене шуме, са незаборавним видиковцем на Каблару, још је лепша кад њено небо запара кликтај сивог сокола, или када звук звона одјекне у смирај дана међу њеним литицама и доловима. Заиста, ниједна клисура у нас не крије у себи толики број углавном очуваних средњевековних манастира, по чему је, као и по уметничкој вредности, ова група манастира одмах иза Фрушкогорске.

Укљештени меандри Мораве испосница Светог Саве Морава између Овчара и Кабларас, фото: Предраг Загорац

Њено основно обележје чини рељеф, упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име и Западна Морава која између њих твори изразите, тзв. укљештене меандре. Мало је која клисура тако украшена, и још приде обогаћена лековитим, термалним изворима као ова. Ево и плана:

ПОЛАЗАК: са паркинга у Устаничкој 125 ц (Коњарник), тачно у 7.00 h. Путујемо Ибарском магистралом до Овчар бање, одакле полазимо на пешачку туру ка врху Каблара и прелепом видиковцу на меандре Западне Мораве.

Полазимо на стазу од wellness центра, благим успоном до  манастира Благовештење и одатле настављамо шумском стазом до ливаде подно летње бачије Митровића. Пролазимо Бачију и настављамо колским путем до подно врха Каблара  на коме је путоказни стуб са мапом планинских врхова који се са те тачке виде (дело планинара Ратка Рабреновића). На два минута хода од стуба долазимо на прелепи видиковац на меандре Западне Мораве и суседни Овчар, односно целокупну Овчарско Кабларску клисуру.

 

Успон траје око 4 сата са паузама и висинском разликом од око 600 m. Са врха Каблара се спуштамо колским путем, шумском стазом поред засеока Чвркићи и даље до манастира Никоље у трајању од око два  сата умереног хода. Обилазимо манастир Никоље и потом одлазимо на купање и уживање у термалним водама „Wellness“ центра Каблар (температура воде 32 °C). Укупна дужина стазе око 11 km и шест сати активног боравка у природи. По завршетку пешачког дела акције, одлазимо у „Wellness“ центра Каблар (улазница за базен је 300 дин).

Овчар спрам Каблара 0013K

За Београд полазимо у 19.30 h и стижемо најкасније до до 22.30 h. Ову акцију красе предивне путање, неколико антологијских видиковаца и лепе знаменитости, а чињеница да нису кондиционо захтевне, чине их приступачним и за почетнике.

ОПРЕМА:   гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина, а ко жели и неопходан прибор за базен.испосница Св. Саве у стени крај стазе којом се пење на врх Каблара

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600дин

НАПОМЕНА: котизацијом није обухваћена исхрана; храну можете понети за све време током боравка, а ко хоће може ручати у ресторану wellnessa.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h.

Акцију реализује Ненад Царевић

064 684 01 37

nesa@serbianoutdoor.com

Panorama-Ovcarsko-kablarska-klisura

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

СТАЗОМ ПЕТРУШКИХ МОНАХА – Мала Света Гора у клисури Црнице

Кањон реке Црнице налази се у атару села Забрега, 18 km од Параћина. У време пре Немањића ту су подигнути бројни манастири и цркве од којих су данас остали само трагови. Сматра се да су их основали хиландарски монаси, због чега овај крај називају и Малом Светом Гором. Над селом је некада доминирао град Петрус, од кога су остале само рушевине као сведоци давно прошлих времена, чијим трагом ћемо ходати, од Сисевца до Забреге.

Петрус

Тзв. „Стаза петрушких монаха почиње у селу Забрега  и даље се прати  маркација која води на узвишење са врло лепим погледом на долину Црнице и остатке манастира Намасија. За  45 минута хода стазицом низ падину силази се у кањон Црнице. Ову необичну долину, вредну поштовања и дивљења, и предивни стазу извезену по њој,  откривало нам је Удружење „Петрус“ из Забреге,  тако да вас и овог лета позивамо да доживите овај јединствен предео, прелепих крајолика.

Црница није много удаљена од главних путева. Ипак, у њеној краткој долини снева десетак манастира над којима бди један древни град. Она извире у снажном млазу испод огромне стене, на јужном делу Кучајских планина, код рударског насеља Сисевац. На извору је потпуно бела од кречњачких стена, по чему се некад звала Белица. Име су јој променили након масакра силног света који се окупио на сабору код Цркве, у доњем току реке. Крв је обојила белу реку, коју од тад зову Црница. Али, за разлику од Турака, старији мештани причају  да Немци током Другог светског рата, нису ниједанпут ушли у село, јер нису знали да постоји.

ПОЛАЗАК:  тачно у 6.00 h са паркинга са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 15-так минута раније, како не бисмо каснили у поласку.

Путујемо аутопутем до Параћина, затим магистралним путем ка Зајечару и након краће вожње скрећемо ка Поповцу и Петрушкој области одакле почиње наше пешачење необично лепим пределом историјски гледано кроз средњовековну Србију…стазом мале Свете Горе у клисури реке Црнице.

Екипа РТС-а, као и многе друге телевизије, је врло заинтересована за културно-историјско наслеће и природне лепоте у сливу реке Црнице (емисија „Од злата јабука“). Удружења граћана „Петрус“ Забрега, КАУП Београд и КАУП Ресавица неуморно раде на промоцији ових бисера. Уз већ постојећу „Стазу петрушких монаха“ ускоро ће бити представљена и нова стаза која ће пролазити кроз ове пределе и спојити Забрегу и Ресавицу. Велику захвалност дугујемо члановима УГ „Петрус“ из Забреге што су нас позвали да учествујемо у овом дивном пројекту. Oвде можете видети како изгледа „Стаза петрушких монаха“ са детаљним описима свих манастира.

То је стаза којом су некада, пре седам векова ходали чувари православља, монаси петрушке области.

Траса стазе полази из Поповца (Холцим копови) колским путем и након 10-так минута долазимо до реке Црнице коју прелазимо онижим гвозденим висећим мостом, улазимо у шумицу, пролазимо остатке мале средњовековне Цркве Краса и након десетак минута долазимо до места где прелазимо реку газећи је до испод колена што је свакој групи до сада био велики ужитак. Ако је водостај низак могуће је и да се не смочимо. Лепом шумском стазом долазимо до манастира Петруша и остатака Цркве Света Огњена Марија, по жељи одлазимо до лековитог извора хладне воде у самој реци. Потом се шумском стазом пењемо до остатака древног града Петруса (наилазимо на остатке керамичких комадића старих више стотина година) и Крстате Стене (кота 345 m) из које расте чудновата вишња из камена. Након паузе на прелепом видиковцу, спуштамо се до манастира Светог Јована Главосека и речице Црнице где правимо одмор за уживање у амбијенту са погледом на пећину испод Крстасте стене на северној падини Чокића брда. У спусту, при крају шуме имамо освештани извор пијаће воде. Пешачење настављамо до села Забрега и Цркве Свете Петке.

Први део стазе је дугачак око 9 km, са малом висинском разликом. Наш превоз нас чека у центру села Забрега, и они који желе да остатак дана проведу на термалном базену (температура воде око 36,6 С) у близини ресторана Поточара пут ће наставити ка насељу Сисевац, уз успутни обилазак манастира Раваница. У селу Забрега можемо купити домаће интегрално брашно млевено на старински начин у воденицама поточарама као и гајену пастрмку из рибњака за понети .

04

Група која жели наставак пешачења и авантуре у прелепој природи и при том поседује солидну кондицију, наставља необележеном стазом до манастира Намасија (успут прелазимо лепи висећи мост), затим шумском стазом до видиковца Камен Ђулине испод пећине Масни Камен, поред цркве Светог Ђорђа, затим Цркве Свете Недеље од које се у непосредној близини поново прелази – гази река и хода блажим успоном до остатака манастира Свети Арханђели и даље стазом према Сисевцу до манасира Светог Сисоја. Овај изванредни наставак је у дужини од 8,5 km. Стижемо на заслужени одмор у Сисевцу где можемо обићи манастир Светог Сисоја, затим извор реке Црнице, купати се у термоминералном базену ресторана Поточара и уживати у посматрању пастмки у рибњацима. У непосредној близини је и језеро са уређеном пешачком стазом, што је лепа опција за оне који евентуално не желе на базен.

За Београд полазимо из Сисевца у 19 h, преко Раванице и Сења, до аутопута, уз успутну паузу на некој од пумпи и стижемо најкасније до 22 h. Понети са собом купаћи костим (опрему за купање уколико желите да се купате на термоминералним базенима) .

Манастир Сисојевац, на самом извору Црнице, подигао је 1380. године духовник кнеза Лазара, Сисоје Синајит. Опустео је крајем XVII века, а обновљен 1978. Поред манастира, на извору Црнице сада су рибњак и мотел.

Низводно од Сисојевца река Црница улази у кањон у коме се налази десетак манастиришта, чије је остатке обрасла вегетација. Код села Забрега река прави велику кривину и излази из кањона крај остатака манастира Намасија или Манасињца. Беше то значајан манастир са одбрамбеним зидинама и јаком кулом. Црква, посвећена светом Николи конзервирана је и обновљена у једном малом делу. Низводно од манастира су воденице, рибњак и мост преко реке.

Село Забрега је подигнуто на десној обали Црнице, са занимљивим старим очуваним кућама и новим које су међусобно повезане правим мостовима.

После Забреге, Црница поново улази у кањон и на њеној левој обали сневају остатци храма светог Јована Главосека. Подаци о овој Цркви су врло оскудни и познато је само да је обновљена 1520. године. У близини је стаза која води десном обалом, навише ка стотинак метара високом узвишењу, до моћне стена на заравњеном платоу и велике пећина испод њега. Призор који се на платоу указује вредан је пешачења. На платоу, ког Црница са три стране окружује дубоким кањоном, почива огроман камени мегалит, о чијем настанку говори легенда. По предању, камен је донела деспотица Јерина у својој кецељи у средиште свог дворца. На самој ивици амбиса се налазе рушевине куле, па се претпоставља да су то остаци града Петруса – највећег утврђеног града у средњем Поморављу, по коме се цео овај крај звао Петрушка област. Од града се стаза стрмо спушта наниже ка реци. А на самој обали, приљубљена уз стену и покривена густом вегетацијом, крије се Црква посвећена Благој Марији Петрушкој. Сабор и кланица у којој су Турци побили народ, кад је рек

а зацрнила своје име, догодио се крај ове светиње.

Господар Петруса, жупан Вукосав, је подигао још једну богомољу ближе Грзи, крај села Лешје на падини планине Баба, где нећемо овог пута ићи. Ова манастирска црква, посвећена Пресветој Богородици грађена је по угледу на руске манастире и као таква се потпуно разликује од свих српских манастира. Поред Цркве се налазе три чувена извора на које је долазила краљица Наталија да пије воду,  и једно необично стабло: врба из које расте дуд крај манастира. Мештани верују да је напитак од тог лишћа добар за нероткиње. Поред Цркве се налази и кула Орловића Павла, која је чувала улаз са Честобродице у Поморавље.

За Крстату стену, мештани воле да кажу да је послужила као инспирација Ђури Јакшићу за песму “Отаџбина“. Међутим, како је у време када је ту песму написао, Ђура живео и радио у Подгорцу и  Сумраковцу, тако да је надахнуће за „Отаџбину“ добио посматрајући Ртањ. Од наших домаћина ћете чути још легенди о овом иначе прелепом крају.

Можда сте скептични у вези базена, али у њему су благотворне термалне воде, а ко жели, може поћи кући са свежим пастрмкама. Цена карте за базен – 300 дин; стандардни мени (пастрмка, помфрит, лепиња) – 550 дин; салата – 100 дин; пиће – 120 до 200 дин; кафа – 80 дин.

ОПРЕМА:  мали ранац, гојзерице, вода и храна за успут, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина. Купаћи костим, пешкир, фактор заштите.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба

Акцију реализује Неша Царевић

  nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

  

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Стазама ресавских рудара

Део КАУП фамилије, из Ресавице, осмислио је серијал акција под насловом „Блага Јужног Кучаја“, са циљем да тако представи све природне, културно-историјске и индустријске споменике Јужног Кучаја. Акције су осмишљене тако да  обухватају баш све поменуте потенцијале које нам пружају ове изузетне планине. Прелепа природа масива Јужног Кучаја, биће само оквир за богату причу.

Јер, данас мало ко зна да су управо у овом малом рударском насељу које је покренуло индустрију у Србији, настали и незаборавни хитови „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“ које је Дарко Краљић компоновао баш у Сењском Руднику у чијем се музеју чува клавир на коме су настале. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људи у Сењском Руднику, пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Коначно, у овом малом месту богате историје, године 1980.  отворен је Музеј. Сење је место у коме и даље ради најстарији рудник у Србији, отворен још давне 1853. године.

Видећемо манастире Раваницу и Сисојевац, културну целину Сењски Рудник, меморијални споменик природе Мијајлова јама, прелеп а мало познат водопад Доњи Бигар и све чари Сисевца као туристичко рекреативног места.

ПОЛАЗАК у 6.00 h са паркинга испред дома здравља „Шумице“. Потребно је доћи 15-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо ауто путем до Ћуприје и даље ка Сењу и манастиру Раваница…

„Пошто беше сазидана само неколико година пред Косовске битке, она је после те трегедије могла изгледати као надгробни споменик славе и величине српске, као маузолеум, подигнут над сахрањеном слободом и самосталношћу државе српске.“ – рекао је за Раваницу др Владимир Петковић.

Градња Раванице је започела 1375. године а завршена осликавањем храма 1381. године. Када је саграђена представљала је први српски храм после Хиландара који је био опасан зидинама и кулама са пиргом. Задужбина је кнеза Лазара који је градио да му буде склониште за живота а и после смрти и центар православља и народне културе. У лепоти манастира велики кнез је уживао свега осам година, а онда је изабрао јуначку смрт на Косову 28.6.1389. године у сукобу са турцима. Две године после смрти кнез је проглашен за светитеља, а тело му је пренето из Приштине у Раваницу где је почивало три стотине година. Турци су је неколико пута пљачкали и пустошили, палили конаке и рушили утврђења, али црква посвећена Вазнесењу Господњем ниједном није срушена. Током XIV и XV века преживљавала је тешке дане све док 1690. године када је морала бити потпуно напуштена. Монаси су заједно са четрдесет хиљада породица предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем кренули у велику сеобу ка Будиму. Са собом су, као највећу светињу носили мошти светог кнеза Лазара, које ће почивати све до 1697. године у малој цркви крај Дунава у Сентандреји, одакле су пренете у тада пуст манастир Врдник. Мошти светог кнеза пренете су у Београд 1942. године, а 1988. мошти крећу ка манастиру Раваница да би се тек после шесто година од погибије кнеза и јубилеја косовске битке 1389. године биле враћене у Раваницу на месту које је Свети кнез и одабрао за свој маузолеј, где се и данас чувају. Но, велелепни комплекс би вероватно скроз био изгубљен да није било Јеромонаха Стефана, који се после сеобе вратио и обновио манастир где је и основао школу у којој су учили свештеници. По својим стилским, архитектонским и ликовним особеностима манастир Раваница је родоначелник новог стила уметности Моравске школе. Због свих карактеристика, овај споменик је кроз векове био и остао духовни источник српског народа. Заштићен је као споменик културе од изузетног значаја.  Треба свакако поменути и Синаите Св. Ромула Раваничког, који је живео у пећини у близини манастира а после упокојења је сахрањен у припрати манастира, и Св. Сисоја који су побегли са синајске горе и свој мир пронашли у кучајским планинама. Они су заслужни за изградњу великог броја цркава и манастира на ободима Кучаја а најпознатији је манастир Сисојевац.

Након посете Раваници, одвозимо се до рударског насеља Сењски рудник – места одакле је почела индустријализација Србије. О његовом настанку, историји рударења и перспективи у будућности, сазнаћете више од водича у Mузеју угљарства.

Сењски Рудник представља најстарији рударски комплекс у Србији, оформљен у периоду између 1853-1860 године, за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, по коме је овај рударски коп првобитно и носио назив Александровац. Угаљ је тада представљао најмоћнији енергент. Развој индустрије у Србији креће паралелно са почетком експлоатације угља. У Крагујевцу се исте 1853. године отвара тополивница, као прва индустријска целина у овом делу Европе. Воловским колима допремљен угаљ из Сењског Рудника, покреће производњу топова за развој војне индустрије. Овај пројекат је представљао најважнији национални интерес. Од тада је започело интензивирање индустријализације и логично је било да уследи читав низ успешно реализованих  пројеката. Сењски Рудник је 1892. године спојен пругом уског колосека, са главном железничком артеријом југоисточне Европе, пругом нормалног колосека Београд-Ниш. Железница Србије постаје једна од најважнијих конзумената сировина из овог рудника, поред војне фабрике. Временом је рудник постао изузетно важан центар и стециште бројних рударских породица из разних крајева Балкана, које су на овај узани простор пренели све одлике својих ентитета, што данас представља можда и највећу вредност Сењског Рудника. Његова културна вредност лежи у чињеници да је ово комплетно очуван културни предео ране индустријализације, са остацима раних структура угљенокопа са најстаријом структуром, поткопом из 1853. године, и у свету јединственом парном машином извозног лифта из 1872. године.

У музеју Сењског рудника, чува се клавир на коме је Дарко Краљић створио песме „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људу у Сењском Руднику , пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Коначно, 1980. године ово мало место са богатом историјом добија свој Музеј. Ту и даље ради најстарији рудник у Србији који је отворен још давне 1853. године.

Дарко Јовић, председник КАУП-Ресавица, испред локомотиве старе преко 100 година

Права је реткост затећи овако чисте визуелно-естетске изразе ране индустријализације што Сењски Рудник и дефинише културним пределом. Естетска вредност Сењског Рудника је појачана затвореном клисуром и са друге стране величанственим зеленилом букових шума које га окружују, што на одређени начин амортизује рударску свакодневицу, чинећи ову средину хуманијом. За разлику од индустријског наслеђа које је у туризмолошком смислу тек у зачетку, у непосредном окружењу налази се мноштво утврђених туристичких тачака, средњовековних манастира, пећина и водопада.

Сењски Рудник свакако има шта да понуди посетиоцима. Поседује огроман едукативни потенцијал за усавршавање знања из области очувања културно-историјског и природњачког наслеђа. Осим тога, богато природно наслеђе и топографија суседних рударских насеља, обликују јединствен културни предео у овом делу Европе. Све наведене вредности сврставају Сењски Рудник  у породицу истородних херитолошко-индустријски највреднијих локалитета Европе. Читава идеја рехабилитације Сењског Рудника и стављање у нову привредну функцију, јесте да ова средина, па и рударски копови постану доступни јавности. Александров поткоп је планиран за својеврсну туристичку атракцију Сењског Рудника. Замишљена је поставка која би  се протезала читавом дужином подземног тунела, око 520 m, а наставила би се изласком на вертикални излаз где би се транспорт до површине вршио лифтом који покреће већ поменута парна машина. Вертикално окно је дугачко око 150 m и вожња лифтом би такође представљала праву атракцију. Поред  парне машине произведене у Грацу 1872. године која је под заштитом, као културни споменик у Сењском Руднику заштићени су и објекти Александров поткоп (1853), зграда бившег магацина (1930.) од 1980. године претворена у музеј и зграда машинске радионице (1922). У оквиру пројекта „Сењски Рудник град музеј“ у плану је реконструкција и санација још десетак објеката и једне улице како би се стекли услови за идентификацију Сењског Рудника као локалитета са огромним потенцијалима за номиновање на UNESCO листу, као вредност светског индустријског наслеђа.

По обиласку знаменитости Сењског Рудника превозом одлазимо до наше полазне тачке и оног најлепшег дела, а то је пешачење кроз Јужни Кучај. Пролазимо кроз још једну од знаменитости  Кучаја а то је војни полигон „Пасуљанске ливаде“, који представља један од највећих полигона за артиљеријску обуку у Европи. Пролазећи кроз чаробне пределе ове планине, на петом километру од почетка пешачења налази се меморијални споменик природе Мијајлова јама. По причи, име је добила по пастиру Мијајлу кога је ован гурнуо док је свирао на ивици јаме. Нестао је у понору, а вода је кажу, изнела његову фрулу доле негде, код Сисевца.

 Пасуљанске ливаде

Јама је заштићена као  меморијални споменик природе 1978. године и једини је спелеолошки објекат са тим видом заштите у Србији. Ревизијом из 2004. и 2005. године потврђен јој је раније додељени степен заштите. Налази се на западном ободу планине Јужни Кучај на надморској висини од 710 m. По типу је прост фосилни вертикални понорски спелеолошки објекат за дужином истражених канала од 192,5 m и укупном дужином канала од 297 m. Вертикални део јаме је дубине од 127 m са просечном ширином вертикалног гротла од 25 m који се при дну сужава. Карактеришу је естетске одлике и приче везана за други светски рат.

Мијајлова јама Мијајлова јама

На око 1 km са око 150 m спуста од Мијајлове јаме крије се још увек неафирмисани водопад Доњи Бигар. Налази се на југозападним ободима Јужног Кучаја. Извор потока који је саградио водопад је на 615 m надморске висине на око 100 m од саме бигрене наслаге високе око 12 m, чија је још карактеристика и то да је врх водопада тачно на коти 550 m надморске висине. Вода има велики проценат калцијум и магнезијумкарбоната, чијим таложењем је настао не само водопад него и цео плато који је формиран између извора потока и водопада. Поток Доњи Бигар се за свој ток од око 1 km спусти до коте од 480 m надморске висине. Велика висинска разлика између извора и ушћа у већ формирану Јабланичку реку узрокује већи број мањих водопада и каскада.

Доњи Бигар

Поток Доњи Бигар са још неколико мањих потока и извора формира Јабланичку реку, која је уз Јеремитски поток и јако крашко врело, које извире из пећине у Сисевцу, твори реку Црницу. Сисевац представља крајњу тачку наше акције и налази се на 6 km од водопада Доњи Бигар стазом која води уз Јаблабничку реку што ће свакако пријати у летњим месецима. Од водопада до Сисевца води више стаза па се у зависности од временских услова и жеља учесника акције може искористити било која варијанта. Е, а тек по доласку у Сисевац ћете схватити какво благо крије Јужни Кучај. Сисевац представља право туристичко место са пуно садржаја као што су: вештачко језеро са пуно цвећа; извор реке Црнице са пећином; старо рударско насеље са старим рударским окнима; базен за термоминералном водом температуре 36,6 степени; уређено излетиште; највећи рибњак у Србији за узгој пастрмке коју можете пробати у ресторану; прелепе природне целине  као и други културно-историјски споменик на нашој акцији Манастир Сисојевац.

Манастир Светог Сисоја  је подигнут на темељима старе светиње у XIV веку, а подигао га је један од „седам синаита“ Св. Сисоје. Налази се у близини реке Црнице са црквом посвећенов Преображењу Господњем. Данас је то територија општине Параћин, а раније је била петрушка област на далеко позната по великом броју цркава и манастира који су настали у XIV и XV веку и по древном утврђење граду Петрусу. За преподобног Сисоја Синаита, који се сматра оснивачем манастира, круже разне приче легенде и предања а знају се и неке историјске чињенице. Био је проигуман манастира Хиландар, близак кнезу Лазару, па многи сматрају да је био и његов духовник. Живео је у селу Сисевац као ученик преподобног Ромула Раваничког. Сахрањен је у цркви манастира, а изнад гроба је фреска у којој у десној руци придржава модел цркве, као ктитор. Треба поменути да се поред Св. Сисоја на ктиторској фресци налази још један лик за који се сматра да је деспот Стефан Лазаревић који је свакако указивао помоћ овом манастиру. Манастир је, заједно са црквом која је неколико векова била без крова, 1993. године обновљен и данас ради као метох манастира Раваница. На Биљани петак, уочи Ђурђевдана, народ долази у цркву да запали свеће и помоли се за душе страдалих мученика и здравље живих и помоли се преподобном Сисоју и свима који су допринели да на овом месту и данас постоји још један духовни центар у овом крају. Исто тако је било и за време ропства под турцима који су једног Ђурђевдана изненада упали у манастирску порту и поубијали велики број људи који су се тог дана окупили на служби божјој. Убијене су бацили у оближњу реку Белицу, коју народ због ове несреће и много жртава које је ова река однела, од тад па све до данас зове Црница. Кружи и легенда о двема сестрама које нису хтеле да дозволе турцима да им укаљају част већ су се дале у бег. Две сестре, тек заручене, покушале су да пређу на другу страну реке, узеле су се за руку и скочиле у реку. Једна девојка је побегла низ реку, изнемогла застала је на једној стени, кад је турчин пришао ближе и ухватио се за њу, она је скочила са стене повлачећи за собом и турчина. Стену са које се девојка бацила у воду данас зовемо девојачка стена. У непосредној близини Сисевца у клисури реке Раванице постоје и два моста који се данас називају две сестре.

Дужина трасе износи око 13 km и није технички/кондиционо захтевна, тако

да је приступачна свим категоријама љубитеља природе. У Београд стижемо до 22:30 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, штапови за пешачење; одећа слојевита, одговарајућа временским приликама. У ранцу увек треба имати заштиту од ветра или евентуалних падавина и пресвлаку. Ко жели касније у базен, нека понесе купаћи и  пешкир.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 19 h у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Ненад Царевић
064 684 01 37
nesa@serbianoutdoor.com

Раваница "Петријин венац" врело Црнице

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.

Резервати Ђердапа: Соколовац – Чока Њалта – Лепенски Вир

СИНОПТИЧКА СИТУАЦИЈА ЈЕ ПРОВЕРЕНА, КОЛИКО ЈЕ МОГУЋЕ, НЕДЕЉА ТОПЛА И СУНЧАНА, ГРУПА ФОРМИРАНА – ИДЕМО! 🙂

После преласка трасе од Голупца до Брњице, ово је практично наставак пешачења Ђердапском клисуром, које смо започели још пре 12 година исписујући предивне путање, све до Кладова, држећи се гребена над Дунавом због прекрасних видиковаца, и резервата! 

На врху Соколовца...

Поред Мироча и тзв. „Текијског круга“, ово је најлепши пешачки потез у нашем највећем Националном парку, и обухвата три заштићена резервата: Босман-Соколовац, Чока Њалта са Песачом и Лепенски Вир. Обзиром да знамо колико волите Ђердапске трасе, јасно је да се ради о  штрафти, која не изостаје из годишњег програма.

Траса је дуга 16 km са успоном од 800 m и по мери је оних са средњом кондицијом, а задовољиће апетите уживаоцима природе свих врста, јер је прелепа и опуштајућа. Биће ту доста фоткања, а времена довољно 🙂

Медитација на Соколовцу :-) 

Све је почело давно, уз кафу код госпође Олге, која већи део године живи на Соколовцу, крај самог врха, кога мештани зову Бандера. На Ђердапу иначе проводим доста времена, Дунав је моје море, а како иначе волим да упознајем људе у пределима које посећујем, тако је и Олга, постала мој драги саговорник, од ког сам доста сазнала. Јер, када неко копајући кромпир, налази фосиле…

фото: Сале Вељковић

Показивала ми је стазе којима је гањала козе рекавши како сада нису тако уредне, јер не пролази туда, па нема ко да кида гране. Али, наше ревносне посете учиниле су да су сада Олгине стазе чисте, а НП је чак направио и дрвену терасу на врху, јер је изузетно леп видиковац.

Дунав, кафа са Олгом и бројне шетње током лета, пробудиле су те 2007-ме инспирацију за трасом која је пред вама и коју сте радо пролазили и по више пута 🙂

Место где скрећемо са асфалта! пратилац

УКРАТКО: Полазна тачка је од ушћа Песаче у Дунав, одакле напредујемо најпре ка Соколовцу. По силаску са овог врха, прелазимо Чока Њалту, те се преко пространих Кошобрдских ливада и спуштамо директно на Лепенски вир! У наставку следи детаљан опис!

ПОЛАЗАК: тачно у 7.00 h са паркинга у Устаничкој 125. Наравно, доћићемо 10-ак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Путујемо аутопутем, преко Пожаревца и Градишта ка Дунавској магистрали. Возило напуштамо код ушћа Песаче, одакле почињемо пешачење. Пењемо се на врх Соколовца, колским путем.

  

Овај врх је прелеп и представља јединствен видиковац на клисуру Госпођин вир. Као и обично, уживаћемо на врху пола сата, фоткати, а потом се истим путем спуштамо назад ка Песачи и настављамо на Чока Њалту.

  Велика трешња

Дуж успона на Соколовац и спуста, пролазимо поред једне чесме, где можемо обновити залихе воде. Следећи предах је код велике трешње, где се окупљамо сви пре него наставимо даље. Њен хлад је довољан и за већу групу и увек прија по топлом времену. Након 15-ак минута предаха, крећемо према Кошобрду.

у хладу Велике трешње Идемо даље!

Пролазимо и преко све ређих салаша који увек радо поздрављају намернике попут нас, а пејсажи су дивни! Ова акција увек црпи меморијске картице фото апарата, више него локомоторни систем 🙂

После салаша, спуштамо се на кратко (1 km) на стари милановачки пут, а потом скрећемо лево, према Дунаву, тачније ка Лепенском Виру.

Ово скретање није означено, ка ни цела ова траса и зато се крећемо поштујући правила колоне, да неко не оде где не треба!

поглед на Дунав и Трескавац са Кошобрда Спуст на Лепенски Вир

На Лепенски Вир се спуштамо земљаном стазом која је врло стрма у завршници. Срећом, тај потез је кратак, неких 500 m, али је препорука да носите штапове!

  стрма завршница

Готово све време, путању красе прелепи видици према Дунаву…Пре поласка за Београд, у Лепенском Виру ћемо, као и увек, уприличити предах, током којега можемо ручати, посетити Музеј који ради до 20 h. Ако намеравате да запливате  Дунавом понестите пешкир и купаћи 🙂 

Небо? Не, Дунав... после шетње, пливање прија... :-)

Како се овде осећам прилично домаће, рећићу да је рибља чорба у ресторану одлична, а да такође праве и локални деликатес: бели сир на жару (иначе одличан у комбинацији са сомом или смуђем). 

 Музеј Лепенски вир ресторан у Лепенском Виру

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима. Ако планирате пливање, понесите шта је за то потребно.приказ трасе

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 динара

и обухвата улазницу и службену пратњу НП „Ђердап“.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба.

И на крају, ево приказа трасе:

 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Видимо се на Дунаву! 🙂

Мало инспирације за крај: од фотки Зокија Чубрила, Саше Вељковића и моје маленкости, мали спот 🙂

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а.