Архива за nekontaktirana plemena

Пројекција: Цивилизација Кишних шума

Вечерас вас позивамо на предавање о једној вишеструко занимљивој теми. Наш гост је др Рајко Голић, географ, који ће нас приближити ендемским људским заједницама које живе независно од свега што се дешавало током историје, од постања до данас. Таквих заједница има на неколико места у свету, али је Амазонија највеће пространство где тако нешто може остати скривено од свевидећег ока глобалне, модерне данашњице.

Среду, 20. септембар свакако одвојте за овај догађај који ће бити приређен у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“) и дођите да заједно откривамо вечиту тајну Амазонске цивилизације.

Пре текста којим желимо да вас уведемо у тему, подсећамо вас на феноменалну причу наше новинарке Нађе Новаковић и препоручујемо да прочитате у целости транскрипт фантастичног предавања етноботаничара, Марка Плоткина „Шта људи из Амазоније знају, а Ви не знате“ и  чланак Михаила Ракића о Кавахива племенима.

Амазонија је огромно прашумско пространство на северу Јужне Америке. Име је добило по реци Амазон и простире се на површини од 5,5 милиона квадратних километара, преко територија девет држава: Бразил (60% прашуме), Перу, Колумбија, Венецуела,  Еквадор,  Боливија,  Гвајана,  Суринам и Француска Гвајана.

Геолози сматрају да су Анди, приликом судара геолошких плоча, заокружили све воде Јужне Америке. Ерозијом источне обале оне су потекле ка Атлантском океану, створивши тзв. плућа данашњег човечанства.

Разбацана по том зеленом океану, миљама далеко од урбане културе нашег света, потпуно изоловани од свега што нама може бити познато, али и обрнуто, живе племена људи у исконском маниру, као тек настали, срасли са бујним животом својих станишта, где нико од нас не би преживео ноћ.

Марк Плоткин каже: Ја сам етноботаничар, научник који ради у тропским прашумама да би забележио како људи корПлућа светаисте локалне биљке. Ово радим већ јако дуго; и желим да вам кажем да ти људи познају те шуме и та медицинска блага боље него што ћемо их ми икада познавати. Али исто тако, те урођеничке културе, нестају много брже од самих шума. Најзначајнија и најугроженија врста у прашуми Амазоније није јагуар, није орао харпија, већ су то изолована, неконтактирана племена.

Непозната племена без контактафото: Ricardo Stuckert са спољним светом живе и у џунглама Бразила, Колумбије, Еквадора, Венецуеле, Боливије и Парагваја. Све њих угрожавају компаније и појединци који секу шуме или се баве недозвољеним ловом.

Тропске прашуме су назване највећим изразом живота на земљи. Оне садрже одговоре на питања која тек треба да поставимо. Али, познато је да оне врло брзо нестају. Амазонија је најмоћнији од свих предела. То је место лепоте и чуда, а неконтактирани народи имају мистичну и исконску улогу у нашој машти. То су људи који најбоље познају природу. Они заиста живе у потпуној хармонији са природом. По нашим мерилима, неки би ове људе одбацили као примитивне, па ипак, они знају ствари које ми не знамо и пуно тога бисмо могли од њих да научимо. Они не умеју да запале ватру, или нису умели када су први пут контактирани. Али они познају шуму далеко боље од нас – тврди Плоткин.

Зашто су ови људи изоловани? Они знају да ми постојимо, знају да постоји спољни свет, али су одабрали да остану изоловани. Зашто се крију од човека? Вероватно је то почело 1892. када је потражња за природном гумом из Амазона довела уфото: Ricardo Stuckert „Смарагдно царство“ Хулиа Арана, чији су људи, његово предузеће, и слична предузећа убијала, масакрирала, мучила и касапила затечене староседеоце џунгле. Исконско ДОБРО препознало је исконско ЗЛО и тако су направили свој избор.

Недавно (22. децембра 2016. године) је Британски Гардијан објавио вест о открићу још једног изолованог племена у Амазонији. За њих је боље да остану изоловани, каже Бразилски фотограф, Ricardo Stuckert који их је фотографисао. У истом хелихоптеру је био и познати стручњак за Бразилске домороце са 40-шњим искуством, Jose Carlos Meireles, који каже: “Никада нису ступили у контакт ни са ким, немамо појма којим језиком говоре нити ко су они. Срећом да не знамо. Онога дана када сазнамо за њих почињу проблеми”, тврди он.

Stuckert је тад био посебно импресиониран бојом на телу једног од мушкараца, за шта је помислио да је камуфлажа, али му је Meireles објаснио – Кадфото: Ricardo Stuckertа је хладно ми на себе ставимо одећу, док они користе ту боју како би се заштитили. Фотограф је изразио уверење да је за те људе најбоље да остану изоловани. Помислио сам у себи ‘Мораш да снимиш, ово мора бити сачувано’, испричао је фотограф, а идентичан став има и Meireles, описујући три изоловане групе у држави Акре, које је пронашао 1988. године. “Они користе секире, мачете, тањире, знају за наш свет, али им је слабо познат”, објаснио је. Верује да се у племену налази око 300 људи и да узгајају банане, слатки кромпир, маниоку и кикирики, као и да се баве ловом и риболовом. Драго му је што изгледају здраво, и додаје како нико не зна име тог племена. “Зовемо их Индијанци с горњег тока ријеке Хумаита”, рекао је Meireles.

Многи урођеници из области Амазона имају контакт са спољашним светом већ 500 година, али многи избегавају сусрет са остатком цивилизације и живе у изолацији. У Бразилу је данас познато за око 896.000 Индијанаца у 238 племена. Већина урођеника је током периода од пет векова ишчезла, углавном због изложености болестима и насиљу.

Данас живимо у безбојном свету глобализације, неолибералног, корпоративно издресираног друштва, које сатире живот појединца путем сијасет лицемерних парола. Стога и је заиста право чудо да постоје очуване, рекла бих ендемске људске заједнице, потпуно изоловане од остатка истрошеног и контаминираног света; племена која живе у ловачко-сакупљачким друштвима, непромењеним начином живота већ хиљадама година, и које су у потпуности заобишли историјски токови и пошасти свакојаког напретка. Као карактеристику њиховог живота, неки новинати износе своја паушална запажања како ти људи немају проблема са храном и смештајем, јер им је све надохват руке, али суштина је у чињеници да модеран човек не би преживео ни 24 сата на њиховом месту!

фото: Ricardo Stuckert